10 ПЕСАМА

нина живанчевић

СТЕНИЦА

Вратила си се, гадни створе, са малом главом

која се клати лево- десно
Прогутала си смртоносни прашак од тровача број пет
а тврдим да никада и ниси имала права на живот
а ни права на неку бољу смрт,

као ни сва та друга јадна и жалосна бића

која пузе
гамижу
и која на штакама уједају друге
а која се клате лево-десно,
да проширимо метафору.

Кроз прозор док гледам

и на конопцу док се суши веш, у овом простору
који си ми загадила, а затим,
у тренутку док те убијам

– признаћу ти да ми те је жао

као и свих тих јадних и бедних бића

који пузе
гамижу
и на штакама гризу
и који се тако клате лево-десно.

Видиш – ти и ја потичемо
из неке друге приче
где људи воле романтичну ноћ , крв и страст
– тајна је то свеже коже која прогања вампира

као и сва та јадна бића

која пузе
која гамижу
и уједају на штакама
и која се клате лево-десно.

Чуј – свакоме по један сан.

Али у неку мрачну раку на крају света, након свих дела

сви ћемо положити болна и уморна тела и управо
свако ће ту да положи тескобну главу и нежну кожу
а свако ће бити и крут и жут, као ти у овом трену
док клизиш и увлачиш ми се у одећу,
као и сва та бедна и жалосна створења
која пузе
гамижу
и уједају на штакама
и која се клате лево-десно.
ДОБАР ПИНЂУР

Exquisite Corps u tri glasa :

Знојим се по челу, не могу

да верујем, рече она, као да душа излази
на нос а цигарете на плућа а завист на уши а умор
на трепавице

Наше се реченице
деле као рибарске барке, од краја
до бескраја,
да би се среле
тамо где нема бола,
где нас чекају
врата сјаја

Не пада ми ништа
паметно на памет
што бих написао па
сам то и написао

а кад почнеш тако једном

нема краја – до бескраја
никада нисмо ни појели
неку песму без
маслина, и онај сир
са Каленића и даће
Бог да нам се посвети

у сенци дуда
седи мој бивши живот
и чека госте
из тудјих
успомена

за добар пинђур
потребан је још само
плави патлиџан; Сви
остали састојци су ту.

(Јасмина Нешковић,
Нина Живанчевић,
Александар Смиљанић)
НЕМАТЕ ВИШЕ КРЕДИТА

И док причам тако, у празну слушалицу

Никоме да испричам бар ишта
о оним дневним сумерским
и месопотамским цивилизацијама

где су као и сада овде

сви умазаних ил мусавих њушки тражили
ћевап и тишину топлог дома
Забибереног телевизором
Запечаћено време и опуштено-отпушен простор
са много духа и без пуно длака.

Лепотица им каже
Удахните добро медитерански ваздух
Из флаше, флаширан је.
А неки други глас
И даље запљускује порукама –
Немате више кредита
Истекло вам време
И једини password је реч „пиво“,
то јест:
Његова слузава течност

ЗАШТИТНИ СПРЕЈ

Први пут када се заштитни спреј за боју нашао у мојој кући

прелакирала сам њиме све очеве слике
јер ни он, као ни сви други обожавани уметници
који висе на зидовима наше куће, никада се није занимао
за загробни живот.

Остављали су све њихове радове отворене

незаштићене и сирове, налик њима самима;
а ја сам, пак, увек желела да их заштитим –

Затекла сам се тако, на Фројдовом каучу.

Ја ја ја
а отац.... отац, отац је умро
а и сви овии нестали љубавници.
сузе саме теку, без заштитне марамице.

Видим вашу бескрајну потребу и материнску нежност,

аналитичар рече,

вероватно претрпљен велики лични губитак,

негде у раном детињству и младости...
КЛОПКА

Сама у стану пријатеља

а око мене арлаучу гласови мртвих
владара срца мог и понеког поданика,
гле, како су их сместили на полице,
све те дане написане у Обичном Јутру...
па и сада би требало да је град „од јутрос чист“,
пун зеленила и жутог неба, са голубовима пообараним
од врућине, мрзело ме је да кувам,
стога је изашао напоље и загризао
у меку крушку, купио цигарете, прошетао куче,
рекох му да ме остави
у подруму од стана да завршим слику на свили,
видео је ореол око моје главе
а ја га насликала и назвала слику „Симонида“ ;
тада је написао да када смерно изадјем из собе,
на вратима остаје
светао обрис мог лика и тела као
овај његов , што сада лебди над мојим
или боље, њиховим прозором, зло ми је и да
се питам: зашто држе на полици наше песме?

Сада и мене сунце пече док покушавам немогуће :

да се поновим, да све поновим и коначно схватим
да ничега осим ове собе пријатеља
више нема, а не знам
шта нам је то промакло па си морао да кажеш:
„ када сам те видео како наилазиш, учинило ми се да са
собом водиш пса. / То није био пас, то је била твоја сенка“,
а затим си додао
„нисам ја тај пас/ али сам се у тој води
огледао“ , ја бејах вода и огледало
а ти си зурио у мене
и тражио одговор кога нема: ја не знам зашто су
осиони, дрски људи, надасве славољубиви
тражили да
баш ја преведем све твоје речи
на неки други језик, да би и нечија
друга младост схватила
да када смерно изађем из собе, на вратима остаје
светао обрис мог лика и тела?
Као да је тело ту било битно...
поклонили смо га планини Мањачи,
дана после кога се
ни ти ни ја
више нисмо срели
нити осећали
добро - тебе нису пуштали више
из инвалидске фотоље,
мени је наш уредник понудио услуге свога психијатра,
а дрски и осиони људи
тражили да преводим твоје песме
и не само то : пискарало које би и Љиљу Брик и Мајаковског
отерало под вешала тврдило је
да нисам бас добро разумела твоје песме –
ја, која једино знам да у сутону
нисам могла ни да живим ни да умрем,
а чуварка сам твоје тајне овде,

иза отворених врата, дахћем као онај пас без сенке

сасвим сама, јер досадно је зурити у довратак
у поднебљу клопке
где опкољену свим тим речима твојим, Рашиним и мојим
чекам лифт за губилиште
а „трамваји и даље пролазе цин-цин“
и лет соколова на ружине пупољке и даље траје
као и ова ноћ, тежа од оне у којој си написао Границу
а Греба нас све ту насликао и
тај свет који се врти на једини могући начин.

Ето, сиђосмо и били смо благи према људима

као и према нељудима
док су трамваји и даље пролазили “цин цин » а ја
остављена од свију зурим у овај вакум у овај амбис
у овај кошмар цин цин
у овој соби , да чувам крипту и библиотеку
и ова сећања од ломног кристала

ту ужасну реку живота који беше

негде другде.

ТО КАЖУ:
(Греби)
Да правим једну једину слику све време
А време се
Претопило у простор
У ходник сећања, „у наручје времена“,
Где покушавам да сачувам себе
Од сваке промене

СТИПУ МОЈНЕ
(шатровачки сонет у кругу двојке)

Стипу мојне!
Пахуљице бројне
падају
Нежне, крхке, снежне-
На Доњи Шатровац:
тојест:
Мој те мота око плота,
За три евра и пет злота
сто долара- пуно пара, кућо стара,
Ко бре, дебре, дабре,?
Тојест:
 Цица и Коста смуцали се доста,
Испод старог моста,
коБре, тигре, дабре, кобре?
Дабре, дјидо мојне,обесили
Мачку, ставили јој на реп значку
А, на Дорћол-златну тачку.
ВИЈОНОВА БАЛАДА

Свет је пун
Безобразних дркаџија
Који ти се безобзирно смеју у брк,
Може им се, они то смеју
Хоце Им се и то хтеју
У врело летње поподне 
У рано зимско вече
У прохладну пролећну зору
чујем их кроз своју ноћну мору
Запомажу кроз Свету Гору
Гњаве и млаве мрзовољом
Не устају од твог стола, а ти, фин си
Да их избацујеш, добар- па их
Ослушкујеш, а тек они:
У ухо се претворили - нит роморе 
Нит говоре
сами себе да напоје нашим знањем,
Бре, ој!
Свет је пун безобразних дркаџија 
што нису нас број.

БЕШЕ ЈЕДНОМ ЈЕДАН ДЕЧКО

Име му је било Срећко

Блудео је цели дан
Кварио ми ноћу сан
шетао се по пагоди
Њушио ми по комоди
Играо на карте
Веровао у баба Марте
Ширио се попут пене
Стварао ми очне мрене
Певао ми песме старе
На сав глас и без гитаре
Вратио се својој кући
Тешио ме неће пући

Беше једном један дечко

Име му је било Срећко.

10 САВЕТА МИ ЈЕ ДАЛА
МАРИНА АБРАМОВИЋ

1. Буди увек храбра

2. Физички издржљива
3. Лепо се шминкај
4. Ненаметљиво се облачи а наметљиво скидај
5. Наметљиво се облачи и ненаметљиво скидај
6. Не слушај савете других, ослушкуј једино свој музички инструмент
7. Баснословно наплати свој рад, ништа на овом свету није за џабе
8. Ако мораш да плачеш, нека то буде у наручју Италијана
9. Не веруј никада добрим намерама критичара
10. Крећи се као номад, буди мачка, без куће и кућишта, цео свет је твој дом