60.

Posebna direktna međunarodna nadležnost naših sudova ( bračni, bračnoimovinski

sporovi, izdržavanje, ostavinski postupak, ugovorni odnosi )

U našem pravu postoji značajan broj normi koje postavljaju pravila o posebnoj međunarodnoj
sudskoj nadležnosti. Prema ZMPP, srpski sud će biti nadležan u bračnom sporu, iako nisu
ispunjene pretpostavke za opštu međunarodnu nadležnost u sledećim situacijama: 1. ako oba
bračna druga imaju naše državljanstvo; 2. ako je samo tužilac naš državljanin, ali ima prebivalište
u Srbiji; 3. bez obzira na to čiji su državljani bračni drugovi, ako su imali svoje poslednje
zajedničko prebivalište u Srbiji i ako u vreme podnošenja tužbe tužilac ima prebivalište ( ili makar
boravište ) u Srbiji. Nije konstituisana nadležnost našeg pravosuđa za sporove, koji nisu u izrazitoj
vezi sa domaćom zemljom. Postoji ipak jedan slučaj, gde su obziri međunarodne saradnje
potisnuti. U sporovima za razvod braka, za nadležnost našeg pravosuđa, dovoljno je da samo
tužilac bude domaći državljanin i to bez obzira na to da li neko strano državljanstvo dozvoljava
nadležnost našeg suda. Međutim, ovo je dozvoljeno samo ako pravo države, čiji bi sud inače bio
nadležan, ne poznaje ustanovu razvoda. U tom slučaju princip slobode ličnosti i razrešivosti braka
dobija primat ispred obzira saradnje pravnih poredaka. Pravila o posebnoj međunarodnoj
nadležnosti predviđena su i normom koja kaže da će naši sudovi biti nadležni u sporovima o
vanugovornoj odgovornosti za štetu, ako je šteta nastala u inostranstvu. Prema ZMPP, naši sudovi
će biti nadležni u sporovima o imovinskopravnim zahtevima, ako se na domaćoj teritoriji nalazi
imovina tuženika, ili pak predmet koji se tužbom traži. Imovinskopravni zahtev ne mora se
odnositi na imovinu tuženika u Srbiji, niti mora postojati ikakva srazmera između vrednosti te
imovine i visine tužbenog zahteva.
Stvarrnopravni odnosi – Za reivindikaciju i druge svojinske tužbe, kao i za tužbe smetanja poseda
na nepokretnostima koje se nalaze u Srbiji, nadležnost srpskog suda je isključiva. Ovaj isključivi
forum rei sitae nosi sa sobom razne posledice, od onih u materiji priznanja do tretmana
litispendencije. S druge strane, u sporovima zbog smetanja poseda na pokretnostima, nadležnost
srpskog suda je konkurentna ( elektivna ) i on može biti nadležan po opštem forumu, na osnovu
prećutne prorogacije, a i u slučaju kada je an teritoriji Srbije nastalo smetanje. Sudbina rešenja
kojim se okonlava postupak izjednačena je sa sudbinom svih drugih meritornih odluka.
Bračnoimovinski odnosi – Ukoliko se sporna imovina bračnih drugova nalazi u Srbiji i sastoji se od
nepokretnosti, nadležnost srpskog suda je isključiva. Ako se imovina sastoji od pokretnih stvari
lociranih u Srbiji, nadležnost je konkurentna i postoji ukoliko je opšti forum vezan za Srbiju, ili ako
je u Srbiji prebivalište ili boravište tužioca u vreme podnošenja tužbe. Ako se imovina nalazi u više
zemalja, a delom i u Srbiji, domaći sud će biti nadležan u pogledu imovine koja se nalazi u
inostranstvu, samo ako odlučuje i o imovini koja se nalazi u Srbiji. Uz to traži se još jedan uslov, a
to je da tuženi pristane na ovo proširenje nadležnosti srpskog suda. Tuženi ovaj pristanak može
dati i tako što se upusti u spor ( odgovori na tužbu ) bez isticanja prigovora nenadležnosti.
Sporovi o zakonskom izdržavanju – U sporovima povodom zakonskog izdržavanja dece,
nadležnost srpskog suda je konkurentna i postoji po opštem forumu, ali i u još nekoliko situacija:
kada tužbu podnosi dete koje ima perbivalište u Srbiiji, kao i u situaciji kada i tužilac i tuženi
imaju srpsko državljanstvo. Ako se nadležnost ne može zasnovati na ove načine, ona će ipak
postojati ako je tužilac naš državljanin i ima prebivalište u Srbiji, kao i u slučaju posebnog foruma
imovine – ako tuženi ima imovinu u Srbiji iz koje se može naplatiti potraživanje.
Rasprava zaostavštine – Vanparnični postupak u kome se raspravlja zaostavština vodiće se
isključivo u Srbiji, ukoliko se ostavinska masa sastoji od nepokretnosti koje su locirane u Srbiji,
bez obzira na državljanstvo de cuiusa ili potencijalnih naslednika. Ukoliko je de cuius državljanin
Srbije, koji je umro osavivši nepokretnu imovinu u inostranstvu, naš sud može raspravljati i o
njoj, ukoliko se strani sud smatra nenadležnim. Za pokretne stvari koje se nalazenu Srbiji,
nadležnost domaćeg suda je konkurentna ( elektivna ): ako je de cuius bio državljanin Srbije,
nadležnost postoji za imovinu u Srbiji, a ukoliko se pokretne stvari nalaze u inostranstvu,
nadležnost srpskog suda postoji, ukoliko se sud zemlje u kojoj se nalaze stvari, ne smatra
nadležnim i odbije da raspravlja. Ako je de cuius bio stranac, nadležnost srpskog suda za pokretnu
imovinu, koja se nalazi u Srbiji, postoji, ali će se naš sud oglasiti nenadležnim, ukoliko u državi
čije državljanstvo ima ostavilac, njen sud nije nadležan da raspravlja tamo locirane pokretnosti
preminulog državljanina Srbije. Reč je o specifičnom forumu, koji se bazira na reciprocitetu. Ista
pravila važe i za parnicu koja bi se pokrenula iz naslednopravnih odnosa, ili iz potraživanja
poverioca prema zaostavštini.
Delikti – Za sporove iz delikata nadležnost srpskog suda je konkurentna i može se bazirati na
domicilu tuženoga, ili je prorogatio tacita, ili s bazira na mestu nastanka štete ( forum delicti
commissii ).
Ugovorni odnosi – Kod sporova iz ugovora je dozvoljeno, a i najčešće je ugovaranje nadležnosti ( i
izričito i prećutno ). Ukoliko sporazuma o nadležnosti nema, ili je on nepunovažan, sporovi iz
ugovora spadaju u tipične elektivne sporove, jer se kod njih nadležnost može zasnovati po više
osnova. To su pre svih: opšti forum ( forum domicilii ), forum imovine ( forum patrimonii ), ili
mesta nalaženja stvari koja se tužbom traži ( forum rei sitae ), forum contractus i za
spoljnotrgovinske sporove forum solutionis. Smatraće se da je forum imovine u Srbiji ukoliko se
na našoj teritoriji nalazi prebivalište ( ili sedište ) lica koje je dužnik licu koga nameravamo tužiti,
pr čemu je irelevantno kolika je imovina i iz čega se sastoji. Nebitan je i odnos vrednosti ove
imovine prema vrednosti spora, on može biti veći i manji, pa i potpuno nesrazmeran. Za
spoljnotrgovinske sporove važi forum zastupništva ili predstavništva. Stran fizičko ili pravno lice
može biti tuženo u Srbiji, ako je reč o tužbi za obaveze koje su nastale ili se imaju izvršiti u Srbiji,
pod uslovom da to strano lice na našoj teritoriji ima zastupništvo ili predstavništvo. Nedavnim
uvođenjem mogućnosti da strana lica na našoj teritoriji osnivaju i ogranke, došlo se u situaciju da
ZMPP predviđa nadležnost za predstavništva i zastupništva, ali ne i za ogranke, koji predstavljaju
čak i jači stepen komercijalnog prisustva. Ipak, po ovom pitanju se može upotrebljavati ZPP, te se
nadležnost našeg pravosuđa, povodom delatnosti ogranka, može zasnovati na osnovu ZPP.

61. Međunarodna litispendencija

Najčešći oblik međunarodne sudske nadležnosti je konkurentna ( elektivna ) nadležnost. To znači

da mogućnost obraćanja sudovima Srbije, ne isključuje mogućnost da se stanke u istom sporu
obrate i sudu u nekoj stranoj državi. U situacijama u kojima postoji stvarna mogućnost da se
povede parnica u vviše država, moguće je da strane u sporu preferiraju različite forume. Rezultat
toga i forum shopping-a, jeste da se često dešava da se postupak efektivno vodi u više država. Na
području istog pravosuđa, dve pravosnažne odluke donete u istoj stvari automatski se isključuju.
Na međunarodnom planu stvari stoje nešto drukčije. Pokrenuta parnica u inostranstvu, nije
bezuslovno punovažna sudska odluka in statu nascendi, na domaćoj teritoriji. Imajući u vidu da će
se strana odluka izjednačiti sa domaćom odlukom, tek ako bude priznata, u teoriji se javlja
mišljenje da bi domaći sud trebalo da obustavi postupak, tek ako utvrdi da bi se mogla priznati
odluka, koja će se doneti u postupku koji je u toku u inostranstvu. Ovakva solucija se nameće kao
kompromis, koji miri različite zahteve ( npr. prihvata je mađarsko pravo ). Međutim sprovođenje
ovog pravila može biti izuzetno teško u praksi. ZMPP je stao na stanovište da ranije pokrenuta
parnica u inostranstvu ima određene procesne efekte. Domaći sud neće odbaciti tužbu, kao u
unutrašnjoj litispendenciji, već će prekinuti postupak. ZMPP ne precizira kada i pod kojim uslovima
će se postupak nastaviti, no smisao prekida je u tome da se sačeka donošenje strane odluke i
otklanjanje neizvesnosti o tome hoće li se ta strana odluka, priznanjem, izjednačiti sa domaćom
odlukom. Ako strani sud okonča postupak meritornom odlukom i ona bude priznata u Srbiji, tužbu
bi, nakon nastavljanja postupka, trebalo odbaciti, zato što je strana odluka kod nas postala res
iudicata. Ukoliko se strani postupak ne konča meritorno ili se meritorna odluka ne prizna u Srbiji,
prekinuti postupak bi se nastavio. Ovakav prekid postupka ne sledi, međutim, ex offo i
bezuslovno. Sud će to učiniti samo na predlog stranke i to bilo koje od stranaka, mada je logično
očekivati da će prigovor staviti tuženi. Da bi sud uvažio prigovor međunarodne litispendencije,
potrebno je da su ispunjena tri dodatna uslova, koja ne postoje kod unutrašnje litispendencije:
1. da je prvo, ranije, pred stranim sudom pokrenut postupak ( dakle ne i parnica ); 2. da je u
pitanju spor za koji ne postoji isključiva nadležnost srpskih sudova; 3. da između Srbije i zemlje u
kojoj je ranije pokrenut postupak postoji uzajamnost. ZMPP ne vezuje litispendenciju za momenat
početka toka parnice, kako je to za unutrašnju litispendenciju po ZPP, već za momenat pokretanja
postupka, koji se po ZPP vezuje za dostavljanje tužbe sudu. Pomenuta dva zakona za različite
momente vezuju unutrašnju, odnosno međunarodnu litispendenciju: prva se po ZPP vezuje za
momenat dostavljanja tužbe tuženom, druga se po ZMPP vezuje za momenat dostavljanja tužbe
sudu. Postavlja se pitanje da li je reč o svesnoj intenciji srpskog zakonodavstva i mišljenja su po
tom pitanju različita. Po jednom stavu reč je o redakcijskoj nespretnosti ZMPP, te da se momenat
međunarodne litispendencije, kao i unutrašnje ima ceniti po momentu početka toka parnice, a ne
postupka. Po drugom stavu, izostanak reference „početak parnice“, predstavlja želju zakonodavca
da se efekat zakona proširi i na one postupke koji nisu parnični i u kojima momenat početka
parnice ne postoji. Drugo pitanje koje se postavlja jeste, po čijem se pravu momenat pokretanja
postupka utvrđuje, da li samo po domaćem, ili dolazi u obzir i primena stranog procesnog prava.
Nesporno je da se izraz pokretanje postupka, kada je reč o tužbi podnetoj srpskom sudu, utvrđuje
po lex fori, iz čega sledi da je to momenat dostavljanja tužbe sudu. Međutim, kada je reč o stranoj
tužbi, isti momenat bi se prosuđivao po standardima tog prava. To proizilazi iz člana 9 ZMPP
( kvalifikacija ) - pojmovi stranog prava, imaju se shvatati po smislu, koje im daje to strano
pravo. Ovo je jedna od retkih situacija u kojoj na procesna pitanja ne bi trebalo primeniti lex fori.
Isključiva međunarodna nadležnost je smetnja za priznanje i izvršenje stranih odluka, pa je stoga
i smetnja za usvajanje prigovora međunarodne litispendencije. Uslov uzajamnosti treba smatrati
ispunjenim, ukoliko se i u zemlji u kojoj je postupak već u toku, prekida postupak, ako bi u istoj
stvari postojala ranije započeta parnica u Srbiji. Uslov uzajamnosti treba shvatiti i kao uzajamnost
na terenu prizananja stranih odluka. Odgovor na pitanje postoji li identitet spora, trebalo bi tražiti
u srpskom pravu kao lex fori, a teret dokazivanja da se i pred stranim sudom vodi parnica i da
postoji uzajamnost je na licu koje podnosi prigovor, tj. traži prekid postupka. Ovaj prigovor bi se
mogao uložiti najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu,
pre upuštanja u meritum, a ako se tako ne učini, ima se smatrati da se stranka odrekla prava da
traži prekid. U slučaju da se o postojanju međunarodne litispendencije sazna kasnije, u toku
postupka, možda bi se moglo razmišljati o mogućnosti da se stranci pruži dopunska mogućnost da
traži prekid, čim je saznala za litispendenciju. Donošenjem rešenja o prekidu ( a ne
pravosnažnošću tog rešenja ) nastupa prekid postupka. Srpski sud bi mogao prekinuti postupak i
u slučaju, kada je pred stranim sudom u toku parnica, koja je od prejudicijelnog značaja za srpski
postupak.

62. Brisel I Regulativa

Postupak unifikacije građanskog procesnog prava EU otpočeo je donošenjem Briselske konvencije

o nadležnosti i priznanju i izvršenju sudskih odluka u građanskim i trgovačkim stvarima još 1968.
godine. Za razliku od, do tada tradicionalnih jednostrukih ( single ) konvencija, čiji je cilj samo da
olakšaju međusobno priznanje odluka, Briselska konvencija je predstavljala tzv. dvostruku
( double ) konvenciju. Dvostruka znači da se konvencija bavila, ne samo liberalizacijom režima
priznanja odluka, već je vršila distribuciju nadležnosti među sudovima država potpisnica. Danas
je ta konvencija pretočena u Brisel I Regulativu, nakon što je EU stekla kompetenciju da pitanja
građanskog procesnog prava sa elementom inostranosti, reguliše direktno. Stara Briselska
konvencija ostala je na snazi samo između Danske i ostalih zemalaj članica EU.
Osnovne ideje Brisel I Regulative, ostale su iste u odnosu na Briselsku konvenciju. Prva ideja jeste
olakšanje, liberalizacija, prometa odluka sudova zemalja članica EU na teritoriji EU u građanskoj i
trgovačkoj materiji. Glavna prepreka ozbiljnoj liberalizaciji priznanja stranih odlukajeste
nemogućnost kontrole načina na koji strana pravosuđa zasnivaju svoju međunarodnu nadležnost.
Taj problem se rešava uvođenjem dvostruke konvencije. Ako se taksativno propišu kriterijumi na
osnovu kojih sudovi zemalja članica smeju da zasnivaju nadležnost, nestaće potreba za kontrolom
tako zasnovane nadležnosti u postupku priznanja. Stoga se režimom Briselske konvencije, a sada
i Brisel regulative, direktno raspodeljuje nadležnost sudovima zemalja članica EU. Treća ideja
jeste jačanje pravne zaštite lica domiciliranih u EU. Protiv svih ostalih tuženika mogu se koristiti i
egzorbitantni osnovi nadčežnosti. Iz perspektive onih koji žive u EU, ovo je jačanje pravne zaštite,
a iz perspektive onih koji ne žive u EU to je diskriminacija.
Crna i bela lista – Dupli standard Brisel Regulative ogleda se najpre u načinu na koji se tretira
nadležnost. Prema licima koja imaju domicil u EU, nadležnost se može zasnovati samo po
odredbama Brisel Regulative. Aneks I Brisel Regulative navodi i crnu listu kriterijuma, koji se
eksplicitno zabranjuju protiv tuženika koji imaju domicil u EU. Međutim, ti kriterijumi se mogu
koristiti protiv tuženika, koji nemaju domicil u EU.
Opšti forum i posebna nadležnost – osnovno i glavno pravilo jeste da tuženi koji ima domicil u EU,
treba da bude tužen u zemlji u kojoj ima domicil. On može biti tužen i van zemlje svog domicila,
ali samo na osnovu taksativno nabrojanih osnova posebne nadležnosti, koje sadrži Brisel
Regulativa. Za utvrđivanje da li fizičko lice ima pebivalište u nekoj od država EU, primenjivaće se
pravo te države. Npr. nemačko pravo će dati odgovor da li neko ima prebivalište u Nemačkoj.
Domicil kompanije određuje se prema statutarnom sedištu, mestu centralne administracije ili
glavom mestu poslovanja. Brisel Regulativa predviđa i kriterijume posebne nadležnosti, forume u
kojima neko može biti tužen i van zemlje svog domicila. U sporovima iz ugovorih obaveza, može
se tužiti u forum loci solutionis sporne obaveze: prilikom prodaje robe, to će biti mesto gde je
roba isporučena, ili je trebalo da bude isporučena, a prilikom pružanja usluge, mesto gde je
usluga pružena ili je trebalo da bude pružena. U sporovima iz izdržavanja nadležan će biti sud
prebivališta ili uobičajenog boravišta poverioac izdržavanja. Alternativno, zahtevi za izdržavanje
moći će da se reaspravljaju i pred sudom, koji o izdržavanju odlučuje pored odlučivanja o nekom
statusnom pitanju. Za delikte i kvazidelikte biće nadležan forum delicti commissii, što obuhvata i
mesto radnje i mesto posledice. Do proširenja opsega nadležnosti može doći i atrakcijom za
suparničare, intervenijente i protivtužbu.
Brisel I Regulativa poklanja posebnu pažnju zaštiti strane, koja se percipira kao slabija. Kao
slabija strana identifikovani su potrošači, zaposleni, osiguranici, korisnici ili držaoci polise
osiguranja. Zaštita je dvojaka – slabija strana može jaču stranu tužiti i u zemlji sopstvenog
domicila, a jača strana protiv slabije ne može koristiti posebne osnove nadležnosti, već je mora
tužiti u njenom opštem forumu ( zemlji domicila ).
Brisel Regulativa sadrži i norme o isključivoj međunarodnoj nadležnosti sudova zemalja EU. Bez
obzira na domicil tuženog, isključivu nadležnost imaće sledeći sudovi: 1. u postupku povodom
stvarnih prava na nepokretnosti, isključivo je nadležan forum rei sitae. Da li je neka stvar
pokretna ili nepokretna, kvalifikovaće se po lex rei sitae. Međutim ako je zakupac fizičko lice
domicilirano u istoj zemlji kao i zakupodavac, a zakup je zaključen za period kraći od 6 meseci,
alternativno može biti nadležan sud zemlje domicila tuženog; 2. u postupcima koji se odnose na
punovažnost konstituisanja, ništavost, ili prestanak postojanja pravnih lica – forum sedišta
pravnog lica. U ovom slučaju se pojam sedišta ceni se prema lex fori; 3. u postupku povodom
upisa u javne knjige – forum zemlje u kojoj se knjiga vodi. Pod ovim knjigama se podrazumevaju
zemljišne knjige i trgovački registri, ne i knjige fizičkih lica, jer su statusna pitanja fizičkih lica
isključena iz domena Brisel Regulative; 4. u postupku koji se tiče registracije punovažnosti raznih
oblika industrijske svojine – sud zemlje registracije; 5. u postupcima koji se tiču izvršenja presude
– sud zemlje izvršenja.
Prorogacija nadležnosti – Stranačka autonomija ima prvenstvo, te se dozvoljava prorogacija
nadležnosti. Brisel Regulativa predviđa da se prorogacioni sporazum mora odnositi na sporove iz
određenog odnosa. Generalna prorogaciona klauzula je zabranjena. Forma može biti: pismena,
usmena, ali pismeno potvrđena, u skladu sa praksom ranije uspostavljenom među strankama ili u
skladu sa formom uobičajenom u međunarodnom trgovačkom saobraćaju. Zahtev pismene forme
je zadovoljen i ako je sporazum nastao razmenom elektronskih dokumenata, uz uslov da je to
sačuvano u trajnom mediju, koji omogućava kasniju reprodukciju.
Ako je barem jedna strana u prorogacionom sporazumu domicilirana u EU, efekat sporazuma je
da prorogirani sud automatski postaje nadležan. Svi ostali sudovi moraju se oglasiti nenadležnim,
osim ako se stranke drukčije ne dogovore. Ako su obe strane ugovornice domicilirane van EU, a
ugovorenadležnost nekog suda u EU, punovažnost takvog sporazuma neće se ceniti po normama
Brisel Regulative, već po lex prorogati. Ostali sudovi EU odbiće da raspravljaju taj spor, sve dok
prorogirani sud eventualno ne otkloni svoju nadležnost. Prorogacija može biti i prećutna. Ako se
tuženi upusti u spor bez isticanja prigovora nenadležnosti, smatra se da su stranke prećutno
prorogirale nadležnost suda. Prećutnom prorogacijom ne može se derogirati nadležnost suda, koji
je po Brisel Regulativi isključivo nadležan.
Pravila o litispendenciji Brisel regulative se primenjuju na sve slučajeve litispendencije između
sudova različitih članova EU. Cilj je sprečavanje paralelnih postupaka, pred sudovima različitih
država članica, bez obzir na koji način su sudovi zasnovali nadležnost. Dakle nije bitan domicil
stranaka u sporu, kao ni osnov nadležnosti. Reč je o paralelnim postupcima, koji teku o istoj
stvari između istih stranaka. Prednost ima sud pred kojim je postupak ranije otpočeo. Ako je taj
sud već utvrdio da je nadležan, svi ostali sudovi odbaciće tužbu i oglasiti se nenadležnim. Ukoliko
prvi sud još nije odlučio o nadležnosti, ostali sudovi će prekinuti postupak i sačekati odluku o
nadležnosti prvopostupajućeg suda. Ako odluči da je nadležan, ostali sudovi će se oglasiti
nenadležnim. Dakle Brisel Regulativa koristi relevantni procesni momenat, koji je sličan ZMPP, ali
su posledice litispendencije približnije onima koje predviđa ZPP. Brisel Regulativa razlikuje
litispendenciju, od situacije u kojoj se pred sudovima različitih članica EU vode postupci o
povezanim, ali ne i istim pitanjima. Ovde nema identiteta tužbenog zahteva ili stranaka, ali su
pitanja u tako bliskoj vezi, da je bolje da o njima odluči jedan sud, nego da se rizikuje nastanak
kontradiktornih odluka. U takvim slučajevima, sud pred kojim je postupak prvo počeo da teče
nastavlja sa postupkom, a ostali mogu da ih prekinu. Ako je postupak u prvom stepenu, sud pred
kojim je postupak kasnije počeo da teče može na predlog jedne od stranaka i da se oglasi
nenadležnim, ali samo ako je prvopostupajući sud nadležan za oba pitanja i ako je po pravu
prvopostupajućeg suda moguće spajanje postupka.

63. Ustaljivanje nadležnosti ( perpetuatio iurisdictionis )

ZPP-om je predviđeno da sud ocenjuje sopstvenu nadležnost prema okolnostima koje su postojale
u momentu dostavljanje tužbe sudu, te predviđa da naknadna promena činjeničnog sklopa neće
dovesti do gubitka nadležnosti ukoliko bi prema izmenjenim činjenicama, bio nadležan drugi sud
iste vrste. To znači da se nadležnost ocenjuje po navodima tužbe i stanju poznatom sudu u
momentu kad mu je tužba dostavljena. Ukoliko sud, prema okolnostima tog momenta, ustanovi
da je nadležan, kasnija izmena okolnosti, koja bi dovela do gubitka nadležnosti suda koji se
nadležnim oglasio, neće dovesti do gubitka nadležnosti – ona se zamrzla. , okamenila perpetuatio
fori. U periodu pre donošenja ZMPP naša pravna nauka se uglavnomse uglavniom izjašnjavala
protiv zadržavanja nadležnosti. ZMPP predviđa da je za ocenu nadležnosti domaćeg pravosuđa
merodavan momenat kada je parnica počela teći, dakle momenat dostavljanja tužbe tuženome. Iz
ovoga proizilaze tri neosporna zaključka: 1. Zakon eksplicitno reguliše samo pitanje momenta
merodavnog za ocenu nadležnosti naših sudova; 2. ZMPP predviđa kao relevantan momenat koji
je različit od onoga za koji ZPP vezuje ocenu interne nadležnosti – početak toka postupka, a ne
momenat pokretanja parnice; 3. Zakon ne kaže ništa eksplicitno o ustaljivanju međunarodne
nadležnosti. Perpetuatio fori služi ad bi se sprečile manipulacije u vezi sa nadležnosti, do kojih
dolazi usled činjenice da su osnove nadležnosti, često, varijabilne tačke vezivanja. Iz toga sledi da
njihovom svesnom promenom tuženi može uticati na odugovlačenje postupka, ukoliko bi se sud,
koji je zasnovao nadležnost, zbog promene domicila, imao oglasiti nenadležnim, a novi sud bi
imao zasnovati svoju nadležnost. Zato načela pravne sigurnosti i ekonomičnosti postupka govore
u prilog ustaljivanju nadležnosti. Mogućnost zloupotreba će se smanjiti, ukoliko se jedan momenat
uzme kao bitan. Pošto do zloupotreba može doći, najčešće, pošto je tuženi saznao da je tužen, a
to je po pravilu momenat kada dobije tužbu, s jedne strane, te kako je dostava dugotrajniji proces
u stvarima sa stranim elementom nego bez njega, s druge strane, logično je da ja zakonodavac
momenat relevantan za procenu nadležnosti pomerio sa momenta dostavljanja tužbe sudu, na
momenat dostavljanja tužbe tuženom. Sud ex offo ocenjuje da li je nadležan međunarodno, a
prema činjeničnom stanju koje je postojalo u momentu dostavljanja tužbe tuženom. Ukoliko u
momentu dostavljanja tužbe tuženom, bude uspostavljena nadležnost srpskog pravosuđa,
naknadna izmena činjenica neće uticati na njen gubitak. Dakle, nadležnost se okamenjuje.

64. Stranci i građanski postupak sa elementom inostranosti ( stranačka, parnična

sposobnost, aktorska kaucija i siromaško pravo )

Pod stranačkom sposbnošću podrazumevamo svojstvo nekog suvjekta da može biti stranka u
postupku, odnosno nosilac prava i dužnosti. Parnična sposobnost je sposobnost stranke da
preduzima punovažne radnje u parnici, kao i da prema njoj budu preduzete punovažne parnične
radnje, koje imaju procesnopravna dejstva. Merodavno pravo za stranačku i parničnu sposobnost
fizičkih i pravnih lica određeno je ZMPP-om. Stranačka i parnična sposobnost stranca, fizičkog lica,
ceni se prema pravu njegovog državljanstva ( lex nationalis ), a za pravna lica, na bazi teorije
inkorporacije, korigovane teorijom stvarnog sedišta. Moguće je, prema tome, da bude pred našim
sudom parnično sposobno lice, koje prema srpskim propisima ne bi bilo sposobno, ako njegov lex
nationalis postavlja blaže kriterijume, nego što to čini naše pravo. Ako bi, međutim, lex nationalis
postavio višu granicu, strano fizičko ili pravno lice, ipak, bi moglo punovažno da obavlja parnične
radnje, iako nije parnično sposobno prema lex nationalis, ako je parnično sposobno po lex fori, tj.
prema našem pravu. Naš zakonodavac nije regulisao pitanje stranačke sposobnosti stranih javnih
tužilaca i svih drugih lica, kojima je priznato tzv. ius standi in iudicio. Logičan odgovor daje pravo
merodavno za sporni odnos iz koga nastaje postupak. Ovo pravo odgovara na pitanje imaju li
takva lica uopšte procesnu legitimaciju za jedan postupak. Na kraju lex fori bi odgovorio na
pitanje, mogu li se takva lica pojavljivati kao stranke pred domaćim sudovima.
Položaj stranaca pred našim sudom u načelu je izjednačen sa položajem domaćih državljana.
Takav načelan stav je prihvaćen u velikom broju država. Ipak, gotovo u svim državama, pa i kod
nas, postoje izvesne, manje razlike između položaja stranaca i domaćih državljana u građanskom
postupku.
Obaveza polaganja cautio iudicatum solvi je obaveza stranca, koji se javlja kao tužilac u sporu, da
položi određeni iznos kao kauciju za obezbeđenje parničnih troškova druge strane, tuženika.
Razlog za postavljanje ovog pravila jeste da se spreče zloupotrebe. Da bi došlo da polaganja
kaucije za obezbeđenje parničnih troškova, treba da se ispune dva uslova. Prvi uslov je da je
tužilac stanac, ili lice bez državljanstva, koje nema prebivalište u Srbiji. U slučajevima aktivnog
običnog ( svako je posebna stranka ) i aktivnog jedinstvenog ( suparničari se posmatraju kao
jedinstvena stranka ) suparničarstva, treba smatrati da se kaucija može tražiti samo od onih
tužilaca, od kojih bi se mogla tražiti da su se samostalno pojavili u toj ulozi. Drugi uslov za
određivanje cautio iudicatum solvi je da tuženi istakne zahtev za polaganje obezbeđenja. Sud ne
može da obaveže stranog tužioca na polaganje kaucije po službenoj dužnosti. Osiguranje
parničnih troškova može tražiti svaki tuženi, bez obzira na državljanstvo ili prebivalište. Svaki od
običnih pasivnih umešača mogao bi tražiti kauciju za sebe i za stranku kojoj se pridružio, a
umešač sa položajem jedinstvenog pasivnog suparničara, mogao bi zahtevati kauciju za sve.
Tužbeni zahtev za polaganje kaucije može se i usmeno postaviti na zapisnik. Kako bi se ograničila
mogućnost manipulisanja i zloupotreba, zahtev se može postaviti samo na pripremnom ročištu, ili
ako se pripremno rošište ne održava, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre nego što se tuženi
upusti u raspravljanje o glavnoj stvari. Postoji jedna izuzetna mogućnost da se zahtev za
polaganje kaucije postavi kasnije, a to je slučaj kada je tuženi tek naknadno saznao da postoje
pretpostavke za traženje kaucije. U takvom slučaju, zahtev se mora podneti odmah, čim se za
pertpostavke sazna, a najkasnije do okončanja prvostepenog postupka. Od momenta zaključenja
glavne rasprave, pa do momenta ulaganja eventualne žalbe od stane tužioca, zahtev se ne bi
mogao postaviti, a ako se postavi, trebalo bi ga odbaciti zbog nedostatka pravnog interesa. Rokovi
su prekluzivni, a teret dokazivanja je na tuženom. Kaucija se daje u depozit suda, u novcu ili
drugim vrednostima i njome mogu biti obuhvaćeni samo troškovi postupka do pravosnažnosti, ne
i po vanrednim pravnim sredstvima. O zahtevu za kauciju sud odlučuje rešenjem, slobodan je
prilikom određivanja visine obezbeđenja, a jedino je limitiran visinom postavljenog zahteva – ne
može dosuditi više, nego što je tuženi tražio. Do donošenja sudskog rešenja, tuženi ne mora
nastaviti postupak, može se uzdržavati od bilo koje parnične radnje. U slučaju pozitivnog rešenja,
ovo uzdržavanje se proteže na vreme do isteka roka, koji je sud ostavio tužiocu za polaganje
kaucije. Ovaj rok je sudski rok i njegovim se protekom, ako kaucija nije položena, smatra da je
tužilac povukao tužbu, tj. da je odustao od pravnog leka. Najzad, odluka o aktorskoj kauciji,
jednom doneta, može se u toku postupka izmeniti, ako se izmene okolnosti, uz analognu primenu
odredaba o jemstvu i o ukidanju privremenih mera, kao sredstava osiguranja u izvršnom
postupku. Postoji veoma širok krug izuzetak od obaveze polaganja kaucije. Izuzeci se čine po dva
osnova: prema vrsti spora o kome je reč i prema državama odakle je stranac. Neće pstojati
obaveza polaganja kaucije ako je reč: o bračnom sporu, o utvrđivanju ili osporavanju očinstva ili
materinstva; o sporu koji se odnosi na zakonsko izdržavanja; o tužbenom zahtevu koji se odnosi
na potraživanje tužioca iz radnog odnosa; o protivtužbi; o tužbi za izdavanje platnog naloga; o
meničnoj ili čekovnoj tužbi. Takođe neće postojati obaveza polaganja kaucije kada je strani tužilac
iz zemlje, u kojoj ni naši državljani ne polažu kauciju kao tužioci, dakle u slučaju reciprociteta.
Dovoljan je faktički reciprocitet. Ne moraju kauciju polagati ni stranci, koji u našoj zemlji uživaju
pravo azila i taj motiv je politički motivisan. Značaj ove ustanove bitno je umanjen činjenicom da
postoje brojni bilateralni i multilateralni sporazumi u kojima se predviđa uzajamno oslobađanje od
cautio iudicatum solvi, tj. uvođenje reciprociteta. Najznačajniji multilateralni sporazumi koji
predviđaju ovo oslobađanje i kojima je naša država pristupila su Haške konvencije o građansko-
sudskom postupku iz 1905. i 1954. godine, kao Haška konvencija o olakšanju pristupa sudovima
iz 1980. godine.
Siromaško pravo znači da se stranka oslobađa od predujmljivanja troškova, a ne i od eventualne
dužnosti naknađivanja troškova, koje je protivniku izazvala. Oslobođenje može biti delimično ili
potpuno. Siromaško pravo priznaje se strancima, koji imaju prebivalište u Srbiji pod istim
uslovima, kao i domaćim državljanima. Što se tiče stranaca koji nemaju prebivalište u Srbiji,
neophodno je da se ispuni još jedan uslov, uslov uzajamnosti. Zahteva se uzajamnost u faktičkom
obliku. Besplatna sudska pomoć rezervisana je za fizička lica. Da bi stranac bio oslobođen od
predujmljivana troškova, mora podneti domaćem sudu uverenje svog nadležnog organa o
imovinskom stanju. Srpski sud nije vezan stavom stranog organa koji je izdao potvrdu. Pod tim
uverenjem se ima smatrati poreska prijava i uverenje o drugim izvorima prihoda. Izdaje je organ
zemlje u kojoj stranac ima prebivalište, a ne organ njegovog državljanstva. Svi bilateralni i
multilateralni sporazumi koji se odnose na cautio iudicatum solvi, odnose se i na besplatnu sudsku
pomoć.

65. Međunarodna pravna pomoć

Prisustvo stranog elementa u pravnom odnosu o kome se raspravlja pred međunarodno nadležnim
sudom, znači da se odnos vezuje za više suvereniteta, što veoma često dovodi do toga da i
određene parnične radnje treba preduzeti na području raznih suvereniteta. Parnične radnje na
teritoriji strane države mogu se preduzeti samo u saradnji sa stranim organima. I naši sudovi se
obraćaju za pomoć inostranim sudovima, takođe i obavljaju radnje kod nas po molbi stranog
suda. Radnja koja se najčešće obavlja putem pravne pomoći i koja ima najveći značaj u ovoj
oblasti je dostavljanje. U sporovima sa stranim elementom dostavljanje dobija poseban značaj i
za njega se vezuju i posebne teškoće. Nepravilno izvršeno dostavljanje predstavlja jedan od
limitativno nabrojanih razloga iz kojih se, po našem pravu – i gotovo svuda u svetu – može odbiti
priznanje strane odluke, zbog tzv. povrede prava odbrane. U našem pravu, dostavljanje sa
elementom inostranosti, regulisano je u principu, u ZPP-u, no u odnosu na veliki broj država način
dostavljanja je utvrđen bilateralnim ili multilateralnim ugovorima. Najznačajnije multilateralne
konvencije u kojima se govori o dostavljanju su dve Haške konvencije o građanskom sudskom
postupku iz 1905. i 1954. godine. ZPP razlikuje nekoliko načina dostavljanja licima u inostranstvu:
1. ako je reč o strainm državljanima ili pravnim licima, kao i licima koja uživaju imunitet,
dostavljanje se vrši diplomatskim putem, ako međunarodnim ugovorom nije nešto drugo
predviđeno. Izuzetno, pravnim licima sa sedištem u inostranstvu, može se i dostavljati preko
njihovog predstavništva u Srbiji, ako ga imaju; 2. ako je reč o našim državljanima, dostavljanje
se može vršiti preko našeg konzularnog predstavnika ili preko pravnog lica registrovanog za
poslove dostavljanja ( npr. DHL, FEDEX ), ali samo ako lice kome je pismeno upućeno pristane na
takav način dostavljanja; 3. dostavljanje se može vršiti i posebnom punomoćniku za prijem
pismena, koga postavlja inostrana stranka ili naš sud. Stranka koja se nalazi u inostranstvu,
dužna je da postavi punomoćnika za prijem pismena, a ako to ne učini u primerenom roku, na
poziv suda, sud će to sam učiniti. Strani tužilac je dužan da to uradi u tužbi i po pravilu neće to da
propusti, pošto je sankcija odbacivanje tužbe. Naša sudska praksa stoji na stanovištu da će
dostavljanje postavljenom punomoćniku, biti punovažno samo ako je stranka na odgovarajući
način obaveštena o postavljanju punomoćnika.
Komunikacija sa stranim sudom teče, u načelu, diplomatskim posredstvom. To praktično znači da
će se naš sud obratiti našem Ministarstvu pravde, koje će predmet proslediti Ministarstvu spoljnih
poslova, da bi ono dalje sprovelo predmet nadležnom stranom organu za diplomatske poslove, a
ovaj ga ustupio stranom sudu. Međunarodnim sporazumima su predviđeni i neki drugi, manje
komplikovani načini. Tako npr. Haške konvencije predviđaju komunikaciju konzularnim putem.
Prema Haškoj konvenciji o olakšavanju međunarodnog pristupa sudovima, svaka država
ugovornica imenovaće centralni organ koji će biti zadužen za prijem molbe za sudsku pomoć.
Nadalje, svaka država ugovornica imenuje jedan ili više otpremnih organa. Važno je i pitanje
jezika. Po haškoj konvenciji iz 1954. godine, zamolnica za dostavljanje treba da bude sastavljena
na jeziku zamoljene države. U jednom značajnom boju bilateralnih konvencija, koje su na snazi
između Srbije i pojedinih zemalja, predviđeno je da se zamolnica može sastaviti i na jeziku države
molilje i to bez priloženog overenog prevoda. Što se tiče jezika na kome se sastavlja pismeno koje
se dostavlja, Haška konvencija iz 1954. godine, predviđa da se pismena mogu dostaviti i na jeziku
zemlje iz koje potiču, bez overenog prevoda, ako se ne traži da se dostava izvrši na poseban
način. Zamoljena država može da uslovi dostavu i dobrovoljnim primanjem od strane adresata.
Ako se traži da se dostava izvrši na poseban način, pismena treba da budu sastavljena na jeziku
zamoljene države, ili propraćena overenim prevodom. Po ZPP, u odsustvu posebnog sporazuma sa
određenom državom i zamolnica i pismena treba da budu sastavljeni na jeziku zamoljene države,
ili propraćena overenim prevodom.
Pored dostavljanja, međunarodna pravna pomoć može obuhvatiti i brojne druge procesne radnje,
kao što su izvođenje dokaza, informativno saslušanje stranaka, pribavljanje obaveštenja o
adresama i drugim činjenicama. Što se tiče načina i jezika opštenja , važe pravila o dostavljanju.
Procesne radnje sud izvodi na način koji je predviđen u domaćim procesnim normama, osim ako
je posebno zamoljen da postupi na neki drugi način. Troškove pružanja pravne pomoći, po pravilu,
snosi zamoljena strana, polazeči od pretpostavke da će se ti troškovi međusobno kompenzovati.
Međutim, ako je reč o veštačenju koje iziskuje veće troškove, zamoljena strana može da traži
naknadu troškova.
Načela od posebnog značaja, na kojima se zasniva funkcionisanje međunarodne pravne pomoći
su: princip suverenosti, princip ravnopravnosti i načelo efikasnosti.
Suverenost je po svojoj prirodi teritorijalno ograničena, te organi jedne države ne mogu da vode
postupak na teritoriji druge države. Princip suverenosti, karakteriše to, da je osnovni način
vođenja postupka na teritoriji strane države, vođenje s oslonom na pravnu pomoć. Ukazujući
pravnu pomoć pravosudnim organima strane države, domaći organi mogu da izvedu brojne
radnje. Mogu da postupe i na način na koji inače ne postupaju u domaćim odnosima, ali u
granicama domaćeg javnog poretka. To je ona granica do koje nema nesklada između principa
suverenosti i međunarodne saradnje, putem pružanja pravne pomoći.
Princip ravnopravnosti u međunarodnoj pravnoj pomoći ostvaruje se prvenstveno pomoću uslova
reciprociteta. Uslov reciprociteta treba fleksibilno tumačiti, da ne bi postao kočnica međunarodne
saradnje. U našem pravu, u odsustvu diplomatskog, dovoljan je i faktički reciprocitet. Uslov se ne
bi smeo postaviti da se onemogući prvi korak, da se onemogući uspostavljanje saradnje sa
zemljama sa kojima do sadanismo imali značajniji pravni saobraćaj. Izlaz se može naći ako se
pođe od principa pretpostavljenog reciprociteta, što znači da će se zamolnice prihvatiti, sem ako
se utvrdi da se u državi porekla zamolnice, ne udovoljava našim zamolnicama.
Snažni razvoj međunarodne razmene roba i usluga i intezitet cirkulisanja ljudi preko državnih
granica, traži delotvornu i efikasnu saradnju u rešavanju pravnih odnosa, koji se vezuju za više
poredaka. Jednostavniji icelishodniji oblici organizovanja međunarodne pravne pomoći, traže se
kako na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu. U međunarodnim konvencijama često se
smanjuje broj posrednika, koji prosleđuju zahtev za pravnu pomoć. Pravna pomoć se širi i na one
oblasti, ona pitanja, koja u načelu može rešiti i domaći sud, ali će rešenje biti znatno
jednostavnije u saradnji sa stranim pravosudnim organima.

66. Pojam strane sudske odluke

Pod pojmom odluke koja je podobna za priznanje u Srbiji, podrazumevamo odluku stranog suda i
odluke drugih, nesudskih stranih organa koje su po svom statusu i dejstvima izjednačene sa
sudskim i to po pravu države u čije ime su donete. Pravo zemlje porekla merodavno je z
kvalifikaciju jedne odluke kao sudske, odnosno one koja je sa njom izjednačena. Pod zemljom
porekla podrazumevamo zemlju u čije ime je odluka doneta, a ne zemlju na čijoj tertoriji je
odluka doneta, mada je to najčešće ista zemlja. Ipak izuzeci su mogući: konzularni organ donosi
odluku na domaćoj teritoriji, ali u ime suvereniteta kojem pripada. Da bi bila podobna za priznanje
odluka mora biti meritorna, podobna da stekne dejstvo pravosnažnosti i mora regulisati
privatnopravne odnose pojedinaca i pravnih lica. Prema stavu naše sudske prakse, svojstvo
inostranosti ceni se prema trenutku kada je odluka postala pravosnažna. Privatnopravni karakter
se kvalifikuje po shvatanjima srpskog prava. Sa sudskom odlukom zakon izjednačava sudsko
poravnanje. Strano sudsko poravnanje podobno je za priznanje, samo ukoliko je u zemlji porekla
izjednačeno sa sudskom odlukom. Iako zakon ništa ne govori o tome, smatra se da je i
poravnanje zaključeno pred stranim nesudskim organima ( npr. matičar ) podobno za priznanje,
ukoliko bi se u zemlji zaključenja izjednačavalo sa sudskim poravnanjem. Za podobnost za
priznanje nije bitno kako se naziva odluka stranog organa ( presuda, rešenje ), niti je bitna vrsta
postupka u kome se o građanskopravnom pitanju odlučivalo ( parnični, vanparnični, krivični,
administrativni ). Za priznanje su podobne i konstitutivne i deklarativne i kondemnatorne presude.
Delimične presude, dopunske presude, presude na osnovu priznanja, presude zbog izostanka,
takođe su podobne za priznanje. Relativne nedoumice može izazvati mogućnost priznanja
međupresuda i odluka o privremenim merama, kao i tretman verodostojnih isprava stranih lica.
Što se tiče međupresude, ako je snabdevena materijalnom pravosnažnošću, podobna je i za
priznanje. Postavlja se pitanje može li se priznati i privremena mera stranog organa. Privremena
mera nije konačna odluka, a njena implementacija je, ponekad, veoma otežana. Mogu se
priznavati samo one odluke stranih sudova koje ispunjavaju uslove predviđene ZMPP.
Razlikovanje strane verodostojne isprave od domaće je, ponekad, teško čak i kad Zakon o
izvršnom postupku eksplicitno zabranjuje izvšenje na osnovu strane verodostojne isprave, kao što
je to slučaj u skraćenom postupku izvršenja. U redovnom postupku izvršenja na osnovu
verodostojne isprave ZIP ovakvu distinkciju ne pravi, osim u pogledu stranih ajvnih isprava.
Pogrešno je na strane verodostojne isprave primenjivati iste aršine namenjene straim sudskim
odlukama. Sve i da se može odrediti njihova pripadnost, one en stiču svojstvo pravosnažnosti, te
se ne mogu podvrgavati egzekvaturi koju predviđa ZMPP.
Položaj stranih odluka u Srbiji
Princip bilateralizacije i odustajanje od tog principa – Ako odluke sudova jedne zemlje ne bi imale
dejstva van granica te zemlje, to bi ugrozilo interese svih koji učestvuju u međunarodnoj razmeni
obara. Ideja jednake vrednosti vodi do primene jednakih merila na odluke poreklom iz različitih
krajeva sveta, bez obzira na geografske, ekonomske ili ideološke karakterne crte država njihovog
porekla. Ta ideja opravdava primenu jednakih merila na simetrične situacije na domaćem tlu i u
inostranstvu. Primenu jednakih merila na simetrične situacije u zemlji, odnosno inostranstvu,
nazivamo bilateralizacijom. Uvodni zakon za Zakon o parničnom postupku iz 1956. godine,
koristio je u velikoj meri tehniku bilateralizacije. Bilo je postavljeno pravilo, na primer, prema
kojem se smatralo da je strani sud koji je doneo odluku bio nadležan onda kada je svoju
nadležnost zasnovao na način na koji se može zasnovati i nadležnost našeg pravosuđa. Postavlja
se pitanje, na primer, ima li smisla odbiti priznanje strane odluke čije priznanje u Srbiji traži
domaći državljanin iz razloga odsustva uzajamnosti, tj. iz razloga što se u zemlji porekla ne
priznaju srpske odluke. Ovakvim odbijanjem priznanja, pokazala bi se osvetnička čvrstina prema
stranoj državi i to kažnjavanjem domaćeg državljanina. Veoma je ozbiljno osporen princip
bilateralizacije i prilikom postavljanja normi o međunarodnoj nadležnosti, te sve veći broj zemalja
( uključujući i našu ) više ne izjednačava merila o direktnoj i indirektnoj nadležnosti i umesto toga
postavlja isključivu nadležnost domaćeg pravosuđa kao jedinu prepreku za priznanje strane
odluke. Odstupanja od principa bilateralizacije su posebno opravdana, ako idu u pravcu olakšanja
priznanja – to je upravo karakteristika ZMPP.
Dejstva sudskih odluka nispu po svim pravima ista. Iz toga sledi pitanje po kom se pravu
prosuđuju dejstva stranih odluka na domaćoj teritoriji. U literaturi su se iskristalisala 3 shvatanja.
Po prvom, strana odluka se po dejstvima izjednačava sa odlukom suda zemlje priznanja. Po
drugom shvatanju, pozajmljuju se dejstva iz pravnog sistema države odluke i priznata odluka ima
ista dejstva, koja ima i u zemlji čiji ju je sud doneo. Proširenje dejstva, zapravo, znači da se na
državu priznanja proširuju i ona dejstva, koja je odluka dobila u zemlji donošenja. Po trećem
shvatanju, priznanja strane odluke se procenjuju kumulativnom primenom prava zemlje odluke i
zemlje priznanja, a po principu obične kumulacije. To znači da se stranoj priznatoj odluci na
domaćoj teritoriji dozvoljavaju samo ona dejstva, koja su prihvaćena i po pravu zemlje odluke i po
pravu zemlje priznanja. Zakoni pojedinih zemalja uglavnom ne odgovaraju na pitanje, koji je od
sistema u njima prihvaćen. ZMPP, po tom pitanju, zauzima prilično jasan stav i to u prilog teoriji
upodobljavanja. Strana sudska odluka izjednačuje se sa sudskom odlukom Srbije i proizvodi
pravno dejstvo, samo ako je prizna sud Srbije.

67. Priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka

Priznati i izvršti stranu presudu, znači prihvatiti je kao pravosnažnu odluku i kao izvršni naslov,
izjednačiti je u dejstivma sa domaćom odlukom. Najvažnija dejstva odluke mogu biti
pravosnažnost, izvršnost, konstitutivnost i činjenično i intervencijsko dejstvo. Interesi
međunarodnog pravnog saobraćaja govore u prilog tome da se sudskim odlukama prizna dejstvo i
van države, čiji su ih sudovi doneli, Ka istom rešenju teži i interes za efikasno okončanje parnice.
ZMPP je osnovni izvor normi za priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka. ZMPP navodi
pretpostavke ( smetnje ) za priznanje strane sudske odluke, odnosno za izjednačenje strane
pravosnažne sudske odluke sa domaćom pravosnažnom sudskom odlukom. Uslovi za dobijanje
dozvole izvšenja, na osnovu strane sudske odluke, nisu posebno navedeni u ZMPP, ali član 96
postavlja pravilo po kome se izvršenje strane sudske odluke vezuje za iste pretpostavke, koje se
traže za priznanje strane sudske odluke uz pretpostavku svojstva izvršnosti. Prilikom procene da li
su ispunjeni uslovi postavljeni ZMPP-om, relevantne mogu biti i druge norme ZMPP, pre svega
norme koje određuju isključivu nadležnost srpskog pravosuđa, a zatim Zakon o vanparničnom
postupku i Zakon o izvršnom postupku, koji se primenjuju, pre svega, na pitanja procedure
priznanja i izvršenja. Pored ZMPP, izvore relevantnih propisa predstavljaju i brojne bilateralne,
kao i pojedine multilateralne konvencije. Srbija nije potpisnica multilateralne konvencije, koja bi
bila posebno posvećena problemu priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka. Ratifikovali smo
neke multilateralne sporazume, koji sadrže neke odredbe o priznanju i izvršenju sudskih odluka.
Takvi su sledeći međunarodni ugovori: Ženevska konvencija o ugovoru za međunarodni prevoz
robe drumom iz 1954, Bečka konvencija o građanskoj odgovornosti za nuklearne štete iz 1963,
Briselska konvencija o intervenciji na otvorenom moru za slučaj nesreće koja prouzrukuje, ili bi
mogla da prouzrukuje, zagađivanje naftom iz 1969. EU uspostavlja specifičan sistem olakšavanja
cirkulacije odluka nacionalnih sudova na njenoj teritoriji. Reč je o Brisle I Regulativi.

68. Sistemi priznanja i izvršenja stranih odluka

Razlikujemo pet sistema priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka.

Prvi je sistem ograničene kontrole ( controle limite ). Ovaj sistem je danas najšire prihvaćen u
svetu i prihvata ga i naše pravo. Suština sistema ograničene kontrole je u tome što se omogućuje
izvesna kontrola strane odluke, ne prihvata se akt stranog organa stranog suvereniteta
bezuslovno, ali je ta kontrola ograničena i sumarna – preispitivanje se može vršiti samo u pogledu
taksativno navedenih pitanja, koja su uglavnom procesnog značaja. U okviru ovog sistema, strana
odluka se ne može preinačavati, niti se može ukinuti i vratiti stranom sudu na ponovno
odlučivanje. Moguća su samo dva rešenja: da se prizna strana odluka onakva kakva jeste ili da joj
se uskrati priznanje. Iz ovoga sledi da se domaći sud ( sud zemlje priznanja ), ne postavlja u
položaj višeg suda u odnosu na strani sud ( sud zemlje odluke ).
Drugi sistem je sistem neograničene kontrole, za koji važi sve kao i za prvi sistem, s tim što se,
preispitivanje strane odluke neće zadržati na formalnoj strani odluke, već će se preispitati i
kvalitet utvrđenog činjeničnog stanja i primenjeno materijalno pravo. I taj sistem je stekao
određene pozicije u našem pozitivnom pravu, ali samo kada je reč o priznanju statusnih odluka.
Treći sistem je sistem revizije iz osnova, po meritumu. Ovaj sistem dozvoljava da se vrši
preispitivanje inostrane presude u istoj širini kao i u sistemu neograničene kontrole, ali se tome
dodaje i mogućnost da se strana odluka preinači. Sud priznanja se, dakle, u odnosu na sud
odluke, stavlja u položaj više sudske instance. Ovaj sistem se napušta u modernim pravima.
Četvrti sistem je prima facie evidens. Po ovom sistemu, pred sudom koji odlučuje o priznanju,
vodi se u načelu novi postupak, koji započinje tužbom actio rei iudicati. To znači da je u tom
postupku isključen prigovor presuđene stvari, ali u tom postupku se strana odluka smatra kao
dokaz na prvi pogled ( prima facie evidens ). U kojoj meri će se zaista voditi novi postupak, a
ukojoj meri prihvatiti rezultati prvobitnog stranog postupka, varira od zemlje do zemlje koje
prihvataju ovaj sistem.
Peti sistem je zapravo sistem nepriznavanja ( ili neizvršavanja ) stranih odluka. Ovde bi se mogla
svrstati i ona prava, po kojima se u načelu ne mogu priznati i izvršiti strane presude, osim ako je
to međunarodnim ugovorom drukčije predviđeno.
Ne mogu se sva pozitivnopravna rešenja jednostavno i čisto svrstati u jedan od pet sistema.
Zakonodavci u pojedinim državama stvaraju i prelazne oblike. Kod nas, sistem priznanja i
izvršenja stranih sudskih odluka je jedinstven. Ne postoji jedan sistem za priznanje, a drugi
sistem za izvršenje stranih odluka. Ovo bi se rešenje moglo smatrati, kao češća solucija u
uporednom pravu.
Pod egzekvaturom strane sudske odluke najčešće se podrazumeva izvršenje strane sudske
odluke, ali se neretko, izraz egzekvatura koristi i u smislu priznanja strane sudske odluke.
Nadalje, pod egzekvaturom se podrazumeva, pre svega, postupak ispitivanja pretpostavki za
davanje dozvole izvršenja strane odluke. Govori se i o dobijanju egzekvature u smislu pozitivne
odluke o izvršenju strane sudske odluke. Pod izvršenjem se ne podrazumevaju mere izvršenja,
već proglašenje jedne strane odlke izvršnom. Teko onda se pristupa njenom konkretnom
izvršenju.

69. Smetnje priznanju i izvršenju stranih sudskih odluka

Da bi mogla biti priznata i proglašena izvršnom, strana sudska odluka treba da udovolji određenim
uslovima koje navode naši pozitivni propisi. Uslovi koje postavlja ZMPP dobro su poznati u
uporednom pravu. To su pretpostavke ( smetnje ) koje se tiču nadležnosti stranog suda,
pravosnažnosti, odnosno izvršnosti odluke, prava odbrane, odsustva pravosnažne domaće odluke
ili ranije zapošetog postupka u istoj stvari, javnog poretka i reciprociteta. Kada je reč o statusnim
odlukama, opšti uslovi se modifikuju sa nekim posebnim. Skoro svi uslovi priznanja formulisani su
negativno, u formi smetanja priznanja.
a) Međunarodna nadležnost suda koji je doneo odluku
Pitanje je na koji način valja proceniti, da li je sud, koji je doneo odluku imao dovoljnu vezu sa
spornim odnosom, odnosno da li je imao dovoljno razloga da postupa. Opšte je prihvaćen samo
stav da se ova procena ima vršiti prema standardima zemlje u kojoj se traži priznanje. Ti
standardi su, zapravo, norme o indirektnoj nadležnosti te zemlje. Ne postoji saglasnost o tome
kakve treba da su norme foruma, pomoću kojih se ocenjuje nadležnost stranog suda koji je doneo
odluku. Prema jednoj, najstrožoj, varijanti, strani sud ne može da bude nadležan, ako u datom
sporu može da sudi i domaći sud. Ovaj tip rešenja nigde nije u potpunosti prihvaćen. Po drugoj
varijanti, pravila o direktnoj nadležnosti su izjednačena sa pravilima o indirektnoj nadležnosti. To
je koncept bilateralizacije i to znači da će se priznati nadležnost stranog suda u svim onim
situacijama u kojima je ta nadležnost bazirna na okolnostima koje bi opravdale i nadležnost
domaćeg suda. Prema trećem, osnovnom tipu rešenja, koji je najblaži, tj. koji najviše olakšava
priznanja, priznaće se nadležnost stranog suda u svakom slučaju, sem ako je strani sud postupio
u sporu za koji je isključivo nadležno domaće pravosuđe. Na tom stanovištu stoji i ZMPP. To
praktično znači da je irelevantno na kojim se okolnostima zasniva nadležnost stranog suda, bitno
je samo da nije posredi slučaj u kome postoji isključiva naša nadležnost. U sporovima o
obligacionopravnim zahtevima radi naknade štete, zapravo se nikad neće odbiti priznanje strane
odluke s pozivom na nepostojanje nadležnosti, jer u ovoj oblasti ZMPP nema normi o isključivoj
nadležnosti. ZMPP sadrži samo veoma mali broj normi o isključivoj nadležnosti, a one su
ustanovljene samo u porodičnopravnim odnosima, kao i za sporove koji se tiču nekretnina. Ostaju
van domašaja norme o isključivoj nadležnosti u privrednim i drugim imovinskopravnim sporovima,
gde nije teško zamisliti da strani sud prigrabi nadležnost bez razumnog osnova. Kao zamislivi
instrument za korekcije ostaje javni poredak u procesnopravnoj funkciji. ZMPP postavlja i jedno
pravilo da u bračnim sporovima, pod određenim uslovima, ni isključiva nadležnost domaćeg suda
ne predstavlja prepreku za priznanje odluke stranog suda. Prema ZMPP, isključiva nadležnost
našeg pravosuđa nije smetnja za priznanje strane sudske odluke donete u bračnom sporu, ako
sam tuženi traži priznanje odluke, ili ako to traži tužilac, a tuženi se tome ne protivi. Reč je o
tome da ne bi imalo smisla štititi srpsku stranu od nje same. Postoji još jedan razlog iz kojeg se
ovakva solucija može pokazati korisnom. Reč je o problemu domicila naših radnika u inostranstvu.
Razvod izrečen u inostranstvu, može se priznati kod nas ( ako obe stane to žele ), bez obzira na
to da li ćemo smatrati da tuženi ima domicil u Srbiji i da li su se time stekli uslovi za isključivu
nadležnost našeg pravosuđa.
b) Pravosnažnost, odnosno izvršnost strane sudske odluke
Strana sudska odluka koja pretenduje da bude priznata kod nas, treba da bude pravosnažna, a
ako se postavlja i pitanje njenog izvršenja, onda treba da bude i izvršna. Da li je jedna inostrana
odluka pravosnažna i izvršna, ceni se prema normama zemlje u kojoj je doneta. Pravosnažnost i
izvršnost dokazuju se potvrdom nadležnog stranog suda, koju je dužno da podnese lice koje traži
priznanje, odnosno izvršenje strane odluke.
c) Pitanje prava odbrane
Različita procesna prava ne pružaju iste šanse strankama prilikom izlaganja njihovih stanovišta. U
našoj teoriji pre, pa i posle donošenja ZMPP, javilo se stanovište prema kome je princip
poštovanja prava odbrane, zapravo samo element javnog poretka, te da se taj princip može
uspešno štititi primenom normi o javnom poretku. Prema ZMPP, nepoštovanje prava odbrane
može da dovede do odbijanja priznanja samo po prigovoru lica protiv koje3g je odluka doneta.
Nasuprot tome, norme koje spadaju u domen javnog poretka, uzimaju se u obzir po službenoj
dužnosti. Da li je poštovano pravo odbrane, ceni se, pre svega, kroz ocenu ispravnosti
dostavljanja. Ako poziv, tužba, ili rešenje kojim je započet postupak nisu lično dostavljeni, neće se
priznati strana odluka, izuzev, ako bi lice prema kome nije uredno izvršena dostava, ipak
učestvovalo u postupku. Zamislivo je da je lice, protiv koga je doneta odluka uredno i
blagovremeno obavešteno i pozvano, ali mu je na neki drugi način onemogućeno da učestvuje u
postupku. Ako bi došlo do takve situacije, može se odbiti priznanje strane odluke, s pozivom na
povredu prava odbrane. Postavlja se i pitanje, koje je lice zaštićeno kroz prigovor o nepoštovanju
prava odbrane. Prema ZMPP, to je lice protiv koga je odluka doneta, a ne recimo tuženi kao što je
to npr. u pravu Nemačke ili Perua. Prednost našeg rešenja je u tome, što pruža mogućnost i licu
koje je tužilac u postupku pred stranim sudom, da se pozovve na povredu prava odbrane.
d) Odsustvo pravosnažne domaće odluke u istoj stvari
Ne može se priznati strana odluka, ako u istoj stvari postoji domaća pravosnažna odluka, bez
obzira na to koji je postupak ranije započet. Ranije pokrenut postupak u inostranstvu može, pod
određenim uslovima, da dovede do prekida postupka u istoj stvari kod nas. Ali, ako je kod nas u
jednoj stvari već doneta pravosnažna odluka, time se isključuje mogućnost da se u istoj stvari
prizna strana odluka, na osnovu prigovora presuđene stvari, po principu ne bis in idem. Priznanje
strane odluke, sprečava i postojanje već priznate strane odluke u istoj stvari. Na dejstvo
pravosnažnosti pazi se po službenoj dužnosti.
e) Odsustvo ranije započetog postupka pred srpskim organom u istoj stvari
ZMPP predviđa, da će srpski sud zastati sa postupkom priznanja, sve do okončanja po tužbi o
istom između istih stranka, koji je ranije pokrenut pred srpskim, nego pred stranim sudom. Dakle,
reč je o litispendenciji u kojoj je postupak ranije počeo kod nas, ali se strani sud pokazao
ekspeditivnijim i brže doneo odluku. Ako se srpski postupak okonča meritornom odlukom, ta
odluka smesta postaje res iudicata i strana odluka neće biti priznata. Ako se srpski postupak ne bi
okončao meritornom odlukom, postupak priznanja bi se nastavio.
f) Uzajamnost
da bi se strana odluka priznala kod nas, treba da postoji uzajamnost između države u kojoj je
odluka doneta i Srbije. Naši sudovi će priznati i izvršiti samo one odluke, koje su poreklom iz
zemalja, sa kojima u tom pogledu postoji reciprocitet. Reciprocitet koji se traži, treba da je
materijalni, prema svojoj pravnoj sadržini. Formalni reciprocitet ne dolazi u obzir prilikom
priznanja i izvršenja stranih odluka, jer bi formalni reciprocitet značio da se strane odluke
izjednačavaju sa domaćim odlukama, a time bi otpala mogućnost da se podvrgnu bilo kakvoj
kontroli. Materijalni reciprocitet znači da će se prema stranim odlukama postupati na način, na
koji se u zemlji porekla postupa sa našim sudskim odlukama. Što se načina nastanka tiče, dovljan
je faktički reciprocitet, tj. dovoljno je da se u posmatranoj stranoj državi u praksi priznaju i
izvršavaju naše odluke.
Pretpostavljeni reciprocitet – veoma je značajno što naš zakonodavac postavlja eksplicitno pravilo
o tome da se reciprocitet pretpostavlja. ZMPP kaže da se postojanje uzajamnosti u pogledu
priznanja strane sudske odluke pretpostavlja, dok se suprotno ne dokaže, a u slučaju sumnje u
postojanje te uzajamnosti, objašnjenje daje organ uprave nadležan za poslove pravosuđa. Iz
novije prakse Vrhovnog suda Srbije mogu se izvući dve konstatacije: 1. u našem pozitivnom
pravu pretpostavljeni reciprocitet ne znači da se sud oslanja samo na dokaze, koje prezentira
protivnik predlagača. Ako postoji sumnja, sud može da uzme u obzir i druge informacije, a posbno
objašnjenje nadležnog ministarstva; 2. Sud slobodno ceni podnete i pribavljene dokaze i
informacije. Priznanje se neće uskratiti, ako se iz raspoloživih dokaza i informacija ne može sa
sigurnošću utvrditi da li se u zemlji porekla strane odluke, priznaju odgovarajuće srpske odluke.
Priznanje se može uskratiti samo ako je dokazano da se u toj zemlji odbija priznanje, one vrste
srpskih odluka, koja je predmet postupka za priznanje pred našim sudom.
Princip deljivosti reciprociteta znači da je reciprocitet deljiv u smislu, da u relacijama sa istom
državom može da postoji u pogledu jedne kategorije odluka, a da ne postoji za odluke u drugoj
materiji. U zemljama u kojima se usvaja koncept pretpostavljenog reciprociteta, koncept deljivosti
uzajamnosti, olakšava priznanje. Ako će se strana odluka priznati, osim ako protivnik prelagača
dokaže da se u zemlji porekla odbija priznanje srpskih sudskih odluka, pozicija protivnika
predlagača biće otežana, ako se priznanje može osujetiti samo dokazom da se u zemlji porekla
odluke, odbija priznanje upravo one vrste srpskih odluka, koja je predmet postupka priznanja.
Teže je naći dokaz o tome da se odbija priznanje, recimo, odluke o čuvanju i vaspitanju deteta,
nego da je u zemlji porekla odbijeno priznanje bilo kakve srpske odluke. Koncept deljivog
reciprociteta je ispravniji.
Izuzeci od uslova reciprociteta - ZMPP navodi i neke slučajeve u kojima se reciprocitet uopšte ne
postavlja kao uslov za priznanje stranih odluka: 1. nepostojanje reciprociteta nije smetnja za
priznanje strane odluke, ako je reč o odluci donetoj u bračnom sporu, ili sporu radi utvrđivanja ili
osporavanja očinstva ili materinstva; 2. nepostojanje uzajamnosti ne predstavlja prepreku ako
priznanje ( i izvršenje ) traži srpski državljanin; 3. uzajamnost se ne postavlja kao uslov, ako se
strana odluka odnosi na lično stanje državljanina države porekla odluke. U našem MPP zadržan je
uslov uzajamnosti, ali je on bitno ublažen. Koncepti pretpostavljenog i deljivog reciprociteta, kao i
konsttuisani izuzeci, bitno sužavaju krug slučajeva u kojima se može odbiti priznanje i izvršenje
strane odluke, s pozivom na nepostojanje uzajamnosti.
g) Poštovanje javnog poretka
Postoji i jedan uslov koji dopušta izvesno preispitivanje merituma. To je uslov poštovanja javnog
poretka. Priznaćemo stranu odluku i ako je njeno meritorno rešenje drukčije od onog koje nudi
naše materijalno pravo. Ali ako je strana odluka suprotna našem javnom poretku, tolerancije ne
može biti, te će se odbiti i priznanje i izvršenje. Postoje ozbiljni razlozi u prilog širem tumačenju
javnog poretka, kada je reč o priznanju i izvršenju strane sudske odluke. Izvestan oslonac za
takvo šire tumačenje, nalazi se i u samom ZMPP, koji govori o javnom poretku u funkciji
otklanjanja, inače merodavnog stranog prava. Zakon kaže da se neće primeniti strano pravo, ako
bi njegovo dejstvo bilo suprotno Ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja. Iz toga se
može izvući zaključak da javni poredak mogu da povrede samo meritorni efekti stranih normi.
ZMPP, međutim, ne govori o meritornom dejstvu strane sudske odluke, već samo o suprotnosti
same strane odluke sa Ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja. ZMPP je bitno suzio
mogućnost da se izvrši preispitivanje međunarodne nadležnosti stranog suda. Pod ovim uslovima
postoji realna opasnost da se pred našim sudom zatraži priznanje odluke, čiji je način donošenja u
očitoj suprotnosti sa principima našeg prava, pa i sa opšteprihvaćenim međunarodnim načelima.
Pomoću ustanove procesnopravnog javnog poretka bi se, ipak, mogle korigovati neke teže
proceduralne nepravde. U procesni aspekt javnog poretka, nesporno spadaju sledeća načela:
načelo saslušanja stranaka, načelo nezavisnosti i nepristrasnosti suda, načelo zabrane donošenja
odluka na prevaran način, načelo prava na žalbu i drugostepenu zaštitu, načelo upotrebe
sopstvenog jezika. Naravno, ustanovu javnog poretka treba koristiti restriktivno i jedino u
slučajevima koji zaista zadiru u Ustavom utvrđene osnove društvenog uređenja. Na povredu
javnog poretka sud pazi po službenoj dužnosti, a prema sadržaju ordre public u momentu
donošenja odluke o priznanju.

70. Priznanje odluka koje se tiču statusa

Provera stranih odluka koje se tiču statusa ( ličnog stanja ) državljana Srbije je po pravilu stroža i
ne zadržava se samo na pitanjima procedure. Uvodni zakon za Zakon o parničnom postupku iy
1956. godine, je zahtevao da strane odluke donete u statusnim pitanjima naših državljana, budu
saglasne sa našim materijalnim pravom. U ZMPP je zadržana ideja o uvođenju posebnog uslova,
kada su u pitanju statusne odluke, ali je taj uslov postavljen znatno elastičnije. ZMPP postavlja
određene, posebne uslove, u pogledu statusnih odluka i to ne samo kada je reč o ličnom stanju
srpskih državljana, već i za statusne odluke koje se tiču državljana zemlje porekla odluke ili
državljana trećih zemalja. Ovim uslovima se u nekim slučajevima otežava, a u drugim olakšava
priznanje.
a) Posebni uslovi u pogledu statusnih odluka koje se tiču ličnog stanja srpskih državljana
Kada je reč o ličnom stanju srpskog državljanina, prema ZMPP ostaje kontrola, koju su uveli raniji
propisi u pogledu saglasnosti strane odluke sa srpskim materijalnim pravom, ali uz dva bitna
ograničenja. Prvo, pojačani vid kontrole ne dolazi u obzir u svim slučajevima u kojima je reč o
statusu našeg državljanina, već samo u onim slučajevima u kojima bi, prema kolizionim normama
ZMPP, merodavno bilo srpsko materijalno pravo. Drugo, naš zakonodavac se priklonio tzv.
principu ekvivalencije, čija je suština u tome da se strana odluka može priznati i ako pri njenom
donošenju, nije primenje srpsko, već strano pravo, ako ta odluka bitno ne odstupa pd prava
Srbije. To praktično znači nešto strožu kontrolu merituma od one koju obezbeđuje javni poredak,
ali se pri tome ne traži potpuna saglasnost sa domaćim materijalnim pravom – razlike koje su
manje bitne, mogu se tolerisati. U dosadašnjoj sudskoj praksi, s pozivom na ZMPP, uskraćeno je
priznanje stranih odluka kojima je odobreno usvajanje državljanina SFRJ, pošto je takvo
usvojenje zaključeno bez odobrenja nadležnog jugoslovenskog organa za poslove socijalne
zaštite, kako je to predviđalo jugoslovensko pravo. Smatralo se da u ovim slučajevima kolizione
norme ZMPP ukazuju na jugoslovensko pravo, a primena stranog prava i zaobilaženje odobrenja,
predstavljalo je značajno odstupanje od rešenja koje je predviđalo domaće pravo.
b) Posebni usloi u pogledu odluka koje se tiču statusa državljana države porekla
Ako je reč o statusnim odlukama koje se tiču državljana države porekla strane odluke, uslovi za
priznanje bitno su olakšani. U takvim slučajevima, ne insistira se više na uslovima nadležnosti,
javnog poretka i uzajamnosti. To znači da srpski sud, pred kojim se traži priznanje, proverava
samo da li su ispunjeni uslovi koji se tiču pravosnažnosti, prava odbrane i odsustva srpske odluke
ili ranije započetog postupka u Srbiji u istoj stvari. Smatra se da je zemlja kojoj pripadaju
državljani, najpozvanija da reši pitanja njihovog statusa.
c) Posebni uslovi u pogledu odluka koje se tiču statusa državljana trećih lica
ZMPP postavlja posebnu normu i za slučajeve u kojima je reč o statusu lica koja nisu ni državljani
zemlje porekla odluke, ni Srbije kao zemlje priznanja, već imaju državljanstvo neke treće države.
Utakvim slučajevima, strana odluka će se moći priznati, samo ako ispunjava uslove za priznanje
koji se postavljaju u pravu države o čijim se državljanima radi. ZMPP ovde traži kumulaciju, dakle,
primenu uslova koje postavlja treća država uz uslove koje postavlja ZMPP. Formulacija koju daje
ZMPP ne pruža eksplicitan odgovor na pitanje da li se uslovi koje postavlja treća država uzimaju u
obzir i u slučajevima kada se strana odluka tiče i statusa srpskog državljanina ili statusa
državljanina zemlje porekla odluke. Ako bi se uslovi koje postavlja treća država uzimali u obzir i u
tim slučajevima, priznanje bi bilo znatno otežano i norme treće države koje eventualno sprečavaju
priznanje, dobile bi prioritet, pred normama o priznanju država koje su jače zainteresovane.
Primena uslova koje postavlja treće pravo, opravdana je jedino u slučajevima u kojima se strana
odluka tiče statusa lica koja su sva državljani treće države.

71. Postupak priznanja i izvršenja stranih odluka

O priznanju stranih sudskih oduka, kod nas može odlučivati samo sud, a ne i neki drugi organ. O
priznanju odluka sud može raspravljati na dva osnovna načina: kao o glavnoj stvari i
prejudicijelno, kao o prethodnom pitanju u drugim sudskim postupcima.
Priznanje kao predmet postupka – U teoriji i praksi autora sa prostora bivše Jugoslavije skoro
jedinstveno se zastupa stav, da se o priznanju stranih odluka, kao o glavnoj stvari raspravlja u
vanparničnom postupku. ZMPP nije izričito normirao da se postupak priznanja sprovodi po
pravilima vanparničnog postupka. Lako bi se mogao zastupati i stav po kome bi priznanje trebalo
obavljati u parničnom postupku – postupak je dvostranački i stranke imaju suprotstavljene
interese, a rešenje kojim se on okončava je deklarativno.
Za raspravljanje pitanja priznanja stranih sudskih odluka, u prvom stepenu, nadležni su okružni ili
trgovinski ( privredni ) sudovi. ZMPP reguliše pitanje mesne nadležnosti, ali to čini na način koji
opravdava zaključak o mesnoj nadležnosti svakog stvarno nadležnog suda u Srbiji, kome se
predlagač obrati sa tvrdnjom da bi na teritoriji tog suda mogao koristiti stranu sudsku odluku. Ovo
pre svega važi za konstitutivne i dekaratorne, a u manjoj meri za kondemnatorne odluke, kakve
će po pravilu biti većina. S obzirom na to, da ZMPP ne reguliše pitanje sastava sudskog veća, po
standardima vanparničnog postupka o zahtevu odlučuje sudija pojedinac. Postupak se pokreće
zahtevom za priznanje i okončava rešenjem o priznanju. Priznanjem se strana odluka izjednačava
sa domaćom odlukom, a kako ZMPP nigde ne izdvaja i ne daje poseban značaj dejstvu izvršnosti,
ni kada je u pitanju kondemnatorna odluka, u rešenju ne treba posebno izdvajati priznavanje
ovog dejstva. Postupak se pokreće po načelu dispozitivnosti, a za njegovo pokretanje ovlašćene
su stranke iz postupka pred stranim sudom. Ovom spisku treba pridružiti pravne sledbenike
poverioca, ali verovatno i druga lica za koje odluka može imati neposredan ili posredan pravni
značaj. Predlagač mora imati pravni značaj. ZMPP ne govori ništa o sadržini zahteva, a ono što je
nesporno jeste da predlagač mora uz zahtev podneti ugovor, sudsku odluku u originalu ili
overenom prepisu, sa odgovarajućim prevodom, ukoliko ona nije na jeziku koji je u službenoj
upotrebi u sudu. Osim toga, u zahtevu se navode podaci o strankama i odluci, te se prilaže i dokaz
o pravosnažnosti po pravu zemlje porekla odluke. Ukoliko se ovaj poslednji dokaz ne priloži, sud
neće odbiti zahtev, već će naložiti predlagaču da potvrdu pravosnažnosti dostavi u primerenom
roku. Ukoliko se protivnik predlagača ne odazove pozivu, postupak se nastavlja. U postupku dolazi
do izražaja sistem ograničene kontrole sudske odluke, u materijalnopravnu stranu odluke se ne
ulazi, osim kada to zahtevaju smetnje priznanja ( recimo javni poredak ), a objašenjenja se mogu
tražiti od stranaka i od suda koji je odluku doneo. Postupak je kontradiktoran, sem ukoliko je
zahtev na prvi pogled nedopušten ili neosnovan. Odluka na osnovu priznanja ili na osnovu
izostanka, ne može se doneti. Rešenje o priznanju deluje erga omnes i mora biti obrazloženo.
Protiv odluke, nezadovoljna strana, može uložiti žalbu u roku od 15 dana od njenog dostavljanja.
Žalba je devolutivna, o njoj odlučuje viši sud ( Vrhovni sud ili Viši privredni sud ).
Neblagovremena žalba se ne može uzimati ni u demonstrativno, ni u devolutivno razmatranje. O
vanrednim pravnim sredstvima ZMPP ne govori. Jedino nesporno sredstvo je zahtev za zaštitu
zakonitosti. Kada se strana odluka pravosnažno prizna, eventualni postupak izvršenja se vodi po
Zakonu o izvršnom postupku, kao da je u pitanju domaća odluka.
b) Priznanje kao prethodno pitanje – Ako je o priznanju strane odluke rešavano kao o glavnoj
stvari, odluka suda obavezuje sve druge organe. Kao o prethodnom pitanju, o priznanju se,
zavisno od glavne stvari, može raspravljati u parničnom ili vanparničnom postupku, s tim što je
svaki sud vezan pretpostavkama za priznanje sadržanim u ZMPP. Međutim, u praksi će se
najčešće o priznanju, kao o prethodnom pitanju raspravljati u izvršnom postupku, u povodu
predloga za izvršenje u kome je strana sudska odluka izvršna isprava.
Ako je o priznanju sstrane sudske odluke u Srbiji odlučeno kao o glavnom pitanju i o tome doneto
posebno rešenje, strana kondemnatorna odluka se u potpunosti izvršava kao domaća, po
pravilima ZIP-a, bez mogućnosti za ponovno preispitivanje. Međutim, poverilac iz strane
kondemnatorne pravosnažne odluke, može se, bez pokretanja posebnog postupka priznanja,
direktno obratiti izvršnom sudu sa predlogom za izvršenje na bazi izvršne isprave. Tom prilikom je
dužan, da priloži sudu i dokaz o izvršnosti sudske odluke, po pravu države njenog donošenja. Ovaj
predlog za izvršenje je glavna stvar u izvršnom postupku, ali će postupajući sud morati da odluči o
prznanju strane izvršne presude, kao o prethodnom pitanju. Stvarno je nadležan sud, koji je
nadležan za sprovođenje izvršnog postupka, a mesna nadležnost se određuje po ZIP-u. O
predlogu odlučuje sudija pojedinac i postupak se u celosti sprovodi po ZIP. Do donošenja rešenja
o izvršenju, izvršni sud ne saslušava ni poverioca, ni dužnika, ukoliko je to moguće s obzirom na
raspoložive podatke. Postoje dve razlike u odnosu na izvršni postupak na bazi domaće odluke.
Prva je ta što pri izvršenju na bazi strane nepriznate isprave sud mora, sem pretpostavki za
donošenje rešenja o izvršenju na bazi domaće izvršne odluke, da kontroliše i da li su ispunjene
pretpostavke za priznanje strane sudske odluke, o kojima se vodi računa po službenoj dužnosti, a
koje su sadržane u ZMPP. Odluka o tome ne ulazi u izreku rešenja. Druga razlika je u tome što za
donošenje rešenja o izvršenju sud ima 30, umesto 3 dana. Izvršni dužnik može rešenje o
izvršenju napadati žalbom. Rok za žalbu je tri dana i ona po pravilu ne odlaže izvršenje. U žalbi,
sem uobičajenih razloga predviđenih ZIP-om, dužnik može, po prvi put isticati i smetnje priznanju
strane odluke na koje se ne pazi po službenoj dužnosti. O žalbi odlučuje prvostepeni sud, ali to
može prepustiti i drugostepenom. Srpski sud je međunarodno nadležan za izvršni spor, koji bi
mogao nastati iz postupka izvršenja, ukoliko sud ne uputi zainteresovano lice na parnicu.
Nepotpuna atrakcija koja vodi isključivoj mesnoj nadležnosti stvarno nadležnog suda, na čijem se
području nalazi sud koji sprovodi izvršenje, ne vodi istovremeno isključivoj međunarodnoj
nadležnosti srpskog pravosuđa, ali vodi njegovoj konkurentnoj nadležnosti.
Pravila Brisel I Regulative o priznanju u uzvršenju stranih sudskih odluka
Sloboda kretanja odluka – Brisel regulativa stvara jedinstveni evropski sudski prostor, na kome
postoji slobodan promet odluka donetih u građanskoj i trgovačkoj materiji. Olakšanim režimom
priznanja i izvršenja Brisel regulative, može se koristiti svaka odluka doneta u nekoj od zemlja EU.
Da bi jedna odluka potpala pod režim priznanja Brisel regulative, bitna je njena nacionalna
pripadnost, a ne činjenica da je doneta na osnovu pravila o nadležnosti predviđenih
Regulativom.Time su stvari za tuženike domicilirane van EU postale teže. Režim Brisel I regulative
podiže barijere za sve evropske odluke.
Zabrana preispitivanja nadležnosti – Da bi se priznala strana sudska odluka, potrebno je, između
ostalog, da je ona doneta od međunarodno nadležnog suda, a po kriterijuma prava zemlje
priznanja. Instrukcije kojima zakonodavac zemlje priznanja nalaže svojim sudovima kako će
prosuđivati da li je sud zemlje odluke bio nadležan za rešavanje spora, nazivaju se norme o
indirektnoj nadležnosti. One mogu biti manje ili više liberalne. U režimu Brisel regulative, sud
zemlje priznanja nema uopšte pravo da preispituje međunarodnu nadležnost suda koji je done
odluku. Ipak ovo pravilo ima tri izuzetka, dva postavlja ratione materiae i jedan ratione
iurisdictionis. Sporovi iz oblasti osiguranja i sporovi nastali iz potoršačkih ugovora potpadaju pod
kontrolu nadležnosti suda priznanja. Pod istu kontrolu potpadaju i sporovi koji su u režimu
isključive nadležnosti. Važnost ovakvih sporova opravdava izuzetak, kojim bi se dopustila revizija
jurisdikcije.
Priznanje i izvršenje – Krug odluka podobnih za priznanje po Brisel Regulativi širi je od kruga
odluka koje predviđa ZMPP. Kako konačnost ( pravosnažnost ) nije neophodan uslov za priznanje,
režimom Brisel Regulative mogu se koristiti i privremene mere, doduše ne i oen najefikasnije,
donete bez učešća druge strane u postupku.
Smetnje priznanju, a time i izvršenju se svode na: 1. povredu javnog poretka zemlje; 2. efekat
res iudicata; 3. nepoštovanje prava na odbranu; 4. povrdu odredaba Brisel Regulative o isključivoj
nadležnosti, ili o nadležnosti u potrošačkim sporovima i sporovima koji se tiču osiguranja.
72. Imunitet

Na određenom prostoru, obziri međunarodnog javnog prava dobijaju primat pred logikom privatno
pravnih odnosa i sporova, te neki subjekti, koji imaju specijalan položaj, uživaju imunitet. Svrha
imuniteta je obezbeđivanje obavljanja funkcija i manevarskog prostora koje priznaje
međunarodno javno pravo, a njegova posledica na terenu MPP je izuzeće od sudske nadležnosti i
od izvršenja. Krug lica koja uživaju imunitet i granice tog imuniteta, određuje međunarodno javno
pravo. Imunitet od sudske nadležnosti označava izuzeće od nadležnosti domaćeg pravosuđa
inostranih ovlašćenih subjekata, a imunitet od izvršenja štiti od mera izvršenja.
Imunitet diplomatskih i konzularnih predstavnika i međunarodnih organizacija
Pravila o imunitetu diplomatskih i konzularnih predstavnika, kao i međunarodnih organizacija,
postavljena su pravilima međunarodnog običajnog prava i pravilima multilaterlanih međunarodnih
konvencija. Ovi subjekti uživaju, u interesu nesmetanog obavljanja svojih funkcija, veoma širok
jurisdikcioni imunitet, kako od krivičnog, tako i od građanskog sudstva. U pogledu imuniteta
diplomatskih i konzularnih predstavnika, osnovni izvor su dve bečke konvencije: Bečka konvencija
o diplomatskim odnosima iz 1961. godine i Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963.
godine. Diplomatski i konzularni predstavnici uživaju imunitet u onim državama u kojima su
akreditovani, tj. u državi prijema misije, što podrazumeva da oni nisu izuzeti od sudstva u svojoj
državi. U državi u kojoj su akreditovani imaju skoro apsolutni imunitet, koji znači da u tim
ržavama ne mogu biti tuženi pred sudovima, ni po osnovu akata koje preduzimaju u obavljanju
funkcije, ni po osnovu akata koje preduzimaju u ličnom svojstvu, bez obzira na predmet spora.
Ovaj njihov imunitet se prostire i na izuzeće od mera izvršenja. Jedino odricanje od imuniteta
omogućuje vođenje postupka i preduzimanje mera izvršenja protiv ovih lica, što je u nadležnosti
države u čijoj misiji obavljaju funkciju. Međutim, odricanje od jurisdikcionog imuniteta ne
obuhvata i odricanje od mera izvršenja, već su to va posebna akta. Kada je reč o izuzeću od
građanskog pravosuđa diplomatskih predstavnika, razlikuje se imunitet diplomatskog agenta ( šef
misije ili član diplomatskog osoblja misije ), te administrativnog, tehničkog, odnosno poslužnog
osoblja. Diplomatski agenti uživaju imunitet od građanskog sudstva, kako u pogledu službenih,
tako i u pogledu privatnih akata, izuzev u tri slučaja: 1. ako je reč o stvarnopravnoj tužbi koja se
odnosi na privatne nepokretnosti, koje se nalaze na teritoriji države prijema, osim ako diplomatski
agent poseduje tu nekretninu za račun države koju predstavlja, a za potrebe misije; 2. u postupku
koji se odnosi na nasleđe i u kojem se diplomatski agent pojavljuje kao izvršilac testamenta,
upravitelj zaostavštine, naslednik, legatar, i to po privatnoj osnovi, a ne u ime države koja ga
imenuje; 3. u postupku koji se odnosi na profesionalnu ili trgovačku delatnost, koju diplomatski
agent obavlja u državi u kojoj je akreditovan, a an svojih službenih funkcija. Imunitet uživaju i
članovi porodice diplomatskog agenta, ako nisu državljani države u kojoj je diplomatski agent
akreditovan. Članovi administrativnog, tehničkog i poslužnog osoblja uživaju imunitet u vezi sa
radnjama i poslovima preduzetim u okviru svojih službenih funkcija i pod uslovom da nisu
državljani države u kojoj je misija akreditovana, niti imaju domicil u toj državi. Kada je reč o
administrativnom i tehničkom osoblju ( tehnički stručnjaci, šifranti, daktiglografi, itd ) imunitet se
prostire i na članove njihove porodice sa kojima žive u zajedničkom domaćinstvu. Takav položaj
nemaju članovi porodice pomoćnog osoblja ( kuvari, šoferi ).
Imunitet konzularnih funkcionera i službenika nešto je uže postavljen. Oni imaju imunitet samo u
vezi sa obavljanjem konzularnih funkcija. Neće uživati imunitet ako je reč o: 1. postupku
pokrenutom na osnovu ugovora, koji je konzularni funkcioner ili službenik zaključio, ako nije
postupio izričito, ni prećutno kao punomoćnik države koja ga je postavila; 2. postupku koje je
pokrenulo treće lice za štetu nastalu iz nezgode, koju je u državi prijema prouzrokovao brod,
vazduhoplov ili vozilo; 3. postupku u vezi sa privatnim zanimanjem lukrativnog karaktera, koje
obavlja konzularni službenik ili pomoćno osoblje.
Što se međunarodnih organizacija i njihovih predstavnika tiče, pravila o imunitetu su slična.
Imunitet države
Apsolutni imunitet je čuvao državu i njene organe od sudskog postupka i od mera izvršenja u
stranoj državi. Povećano angažovanje države i njenih organa u delatnostima trgovačkog karaktera
i na međunarodnom tržistu dovelo je do pojma restriktivnog ili funkcionalnog imuniteta, koji
uskraćuje imunitet za akte ex iure gestionis. Kao posledica se javlja mogućnost da državu mogu
da tuže pred sudovima druge druge države, subjekti koji nisu državljani tužene države, za akte
komercijalnog karaktera. Postavilo se pitanje kako odrediti komercijalni karakter aktivnosti. Da li s
obzirom na svojstvo države, ili s obzirom na svojstvo određenog akta. U prvom slučaju odlučujuće
treba da bude da li subjekt, koji nastupa u ime države ima svojstvo pravnog lica koje ga deli od
države ili nema. Ukoliko ima odvojenu pravnu ličnost, ne uživa imunitet od jurisdikcije, ako nema
svojstvo pravnog lica, sleduje mu imunitet. Problem je u tome što postoje granični slučajevi u
kojima organ države postupa na način i u okolnostima koje su svojstvene subjektima privatnog
( trgovačkog ) prava, a s druge strane privatno pravni subjekt, može kao zastupnik države da
obavlja po nalogu i u ime države, akte javnog ovlašćenja. Prema drugom kriterijumu, o imunitetu
treba da odluči priroda delatnosti ili pravnog odnosa u kojoj država učestvuje, ne uzimajući u
obzir ni cilj, ni motiv konkretnog akta države. Država se može odreći imuniteta, što će za
posledicu imati da se ona može pojaviti kao tuženi u sporu pred sudovima druge države, s tim što
odricanje treba da bude izričito. Prećutno odricanje je isto tako moguće, npr. kad sama država
tuži pred sudom druge države, ne može se pozvati na imunitet u pogledu protivtužbe, ili ako se
država upusti u spor pred stranim sudom, a ne pozove se na imunitet. U Srbiji ne postoje posebni
izvori u odnosu na imunitet stranih država, te se oslonac, pored upućivanja na međunarodno
javno pravo u Zakonu o parničnom postupku, može potražiti samo u teoriji i oskudnoj praksi.
Kada je reč o jurisdikcionom imunitetu, teorija stoji na pozicijama restriktivnog imuniteta. To
znači da će država uživati imunitet samo u vezi sa aktima ex jure imperii. Merilo za razlučivanje
poslova i radnji ex jure imperii od akata ex jure gestionis, prepušteno je principima
međunarodnog prava. ZPP nudi još jedan oslonac, a to je objašnjenje organa nadležnog za
poslove pravde. Što se izvršnog imuniteta tiče, u pravu i pravnoj nauci, nije došlo do jasnog
napuštanja koncepcije apsolutnog imuniteta. Jezdić je naglašavao da naša zemlja priznaje izzvršni
imunitet strane države bez razlikovanja između acta ex jure imperii i acta ex jure gestionis.
Vuković je nešto fleksibilniji i smatra da treba razlikovati jurisdikcioni i izvršni imunitet, jer u
izvršnom postupku može doći do delikatnijeg zahvata u pravnu sferu dužnika, nego u parničnom
postupku. Naše relevantne pozitivnopravne norme nalaze se u članu 26 Zakona o izvršnom
postupku. Ova odredba postavlja principda se na imovini strane države ne može odrediti izvršenje
ili obezbeđenje, uz dva izuzetka. Prvi izuzetak predstavlja slučaj kada sama strana država da
pristanak da se odredi izvršenje ili obezbeđenje, s tim što taj pristanak mora biti izričit. Drugi
izuzetak je kada saglasnost da nadležni organ, dakle Ministarstvo pravde. Zakon o izvršnom
postupku ne postavlja merila, na osnovu kojih bi Ministarstvo dalo ili uskratilo saglasnost.

73. Pojam, odlike i vrste međunarodnih trgovinskih arbitraža

Arbitraže su nedržavne institucije za rešavanje sporova koje su im poverile same stranke. One su
poznate iz najranijih vremena i zapravo prethode sudovima. Arbitraža nije nestala ni nakon pojave
državnog pravosuđa, već postoji paralelno sa sudovima. Ima određene prednosti ( kao i
nedostatke ) u odnosu na državno pravosuđe, te se zadržala u onim oblastima, gde su njene
prednosti posebno relevantne. Utakve oblasti spada i rešavanje sporova u međunarodnoj trgovini.
Postupak pred arbitražom je mnogo manje formalan, ima uslova da bude brz i pruža znatno šire
mogućnosti za traženje kompromisnog rešenja. Ovakav način rešavanja sporova je possebno
pogodan, ako se ima u vidu struktura interesa koji se vezuju za arbitražno odlučivanje. Opšti
interesi, interesi društva, nisu odsutni, ali su od manjeg značaja u arbitraži, nego u redovnim
sudovima. Sporovi u kojima je snažno zastupljen interes drštva, zapravo se i ne mogu rešavati
pred arbitražama. Arbitraže mogu da odlučuju samo u sporovima u kojima bi volja samih stranaka
mogla da zameni presudu, ako bi se stranke poravnale. Spoljnotrgovinske arbitraže nikako ne bi
mogle da odlučuju, npr. o uvoznim i izvoznim dozvolama, carinama ili drugim pitanjima državne
regulative spoljne trgovine, ali mogu da odlučuju o međusobnim pravima i obavezama stranaka.
Tradicionalno se smatra da su prednosti arbitraže u odnosu na sudsko rešavanje sporova sledeće:
elastični procesni okviri, koji umnogome mogu da oblikuju same stranke; brzina; niži troškovi;
neutralnost; zbog velikog uspeha i široke prihvaćenosti Njujorške konvencije o priznanju i
izvršenju stranih arbitražnih odluka iz 1958. godine, veće su šanse da se van zemlje donošenja,
prizna i izvrši arbitražna nego sudska odluka. Arbitražno odlučivanje ima i svojih nedostataka.
Pošto same stranke stvaraju mašineriju odlučivanja i pošto od njih samih zavisi i način
odlučivanja, povećane su mogućnosti zloupotreba, nametanja nepravičnih rešenja ekonomski
slabijoj ili neopreznoj strani. Ovo se potencira time što je arbitražno odlučivanje jednostepeno,
prvostepena odluka je ujedno i konačna, a eventualne greške se ne mogu ispraviti putem žalbe.
Postoje dve vrste spoljnotrgovinskih arbitraža: arbitraže ad hoc i stalne ( institucionalne )
arbitraže. Naše pravo poznaje i dozvoljava obe vrste.
Ad hoc arbitraže stvaraju stranke za rešenje jednog sluačaja, imenujući obično jednog ili trojicu
arbitara. To mogu biti poznati pravnici, stručnjaci za spoljnu trgovinu, pa i eksperti za neka
tehnička pitanja. Imenovani arbitri će se sastati na mestu koje su odredile stranke ( ili na mestu
koje sami odrede, ako se stranke nisu dogovorile ), vodiće postupak na način kako su stranke to
odredile ( ili kako se sami dogovore, ako stranke nisu to odredile ). Nakon donošenja odluke,
arbitraža prestaje da postoji i pravno i organizaciono.
Institucionalne ( stalne ) su one arbitraže, koje imaju stalnu organizacionu strukturu, tehničke
uslove ( prostorije i administraciju ) i pravila postupka. Nadležnost ovih arbitraža se, takođe,
uspostavjla voljom stranaka. Ipak, organizaciono one postoje i pre i nakon donošenja odluke, za
koju su ih ovlastile stranke. Institucionalne arbitraže najčešće organizuju privredne komore. Velika
prednost institucionalnih arbitraža je u tome što oslobađaju stranke i arbitre brojnih pravno-
organizacionih i tehničkih poslova. U novije vreme zapaža se tendencija institucionalizacije ad hoc
arbitraža. To se postiže na taj način, što ugledna udruženja i organizacije, kao što su ekonomske
komisije UN za Evropu, odnosno za Aziju i Daleki istok, Međunarodna trgovinska komora, ILA
( Svetsko udruženje za međunarodno pravo ), UNCITRAL (United Nations Commission on
International Trade Law ), formulišu model pravila o ustrojstvu i pravilima postupka arbitraže,
koja stoje na raspolaganju strankama. Birajući arbitre, stranke ne moraju da se same dogovore o
svim pitanjima vođenja postupka i odlučivanja, već mogu da se dogovore, da će se za ta pitanja
primeniti neka model pravila. Posebno su značajna Model-pravila UNCITRALA-a iz 1976. godine,
koja su postala široko prihvaćena i koja danas predstavljaju tipični procesni okvir ad hoc arbitraža.
Institucionalne ( stalne ) arbitraže možemo podeliti u dve grupe: zatvorene i otvorene. Zatvorene
su one arbitraže koje rešavaju samo sporove u kojima se kao jedna strana javlja članica
organizacije, udruženja koje je osnovalo institucionalnu arbitražu. Stalne arbitraže najčešće
osnivaju trgovačka udruženja, banke, berze, privredne komore. Ako su te arbitraže zatvorene, to
znači da jedna od stranaka u sporu mora biti članica dotičnog trgovačkog udurđenja, banke,
berze, privredne komore. Otvorene su one institucionalne arbitraže koje takav uslov ne
postavljaju, kojima se mogu obratiti dve stranke, od kojih ni jedna nije članica organizacije ili
udurženja pri kojem postoji arbitraža. Većina poznatih arbitražnih institucija je otvorenog tipa:
Arbitraža Međunarodne trgovinske komore u Parizu, Londonski međunarodni arbitražni sud,
Američka arbitražna asocijacija. U našoj geografskoj blizini reputaciju stiču arbitražne ustanove u
Beču i Budimpešti, Međunarodni arbitražni centar pri Austrijskoj federalnoj komori i Arbitraža pri
Mađarskoj trgovinskoj komori. Srbija ima jednu institucionalnu arbitražu, a to je Spoljnotrgovinska
arbitraža pri Privrednoj komori Srbije.
Ustanove slične arbitražama
Pored spoljnotrovinskih arbitraža u pravom smislu te reči, česta je pojava u međunarodnoj praksi
da stranke iznose sporna pitanja pred ustanovu ili ad hoc telo koje je samo slično arbitraži. Ove
ustanove, umesto odluke donose mišljenja, stavove, predloge za rešenje spora. Ti stavovi i
mišljenja mogu biti veoma autoritativni, ali po pravilu nisu podobni da se pretvore u izvršni
naslov. Postoje i prave arbitražne ustanove koje donose odluke podobne za prinudno izvršenje, ali
koje svoju delatnost ograničavaju isključivo na razmatranje nekog tehničkog pitanja. Od značaja
su i razne ustanove za koncilijaciju i medijaciju. To mogu biti poseben ustanove, ali i redovne
arbitraže nude svoje usluge na polju medijacije i koncilijacije. Suština tog načina rešavanja
sporova je u tome da se posreduje između stranaka, da bi se u jednom kooperativnom kontekstu
upoznale sa suprotstavljenim stavovima u cilju da se lakše nađe kompromis. Uloga kocilijatora
( medijatora ) ponekad se svodi samo na tumačenje i objašnjenje stavova, a ponekad se uz to
predlaže kompromis. Koncilijaccija ili medijacija završava sugestijama ili predlozima, a sudbina
spora ostaje u rukama sranaka.

74. Izvori procesnih normi pred arbitražama

Arbitražni postupak uređuju sledeće norme:

a) Autonomija volje stranaka – Stranačka autonomija volje je svakako differentia specifica
arbitražnog rešavanja sporova. Stranke su slobodne da odrede, ko će, gde i kako da im reši spor.
Sloboda stranaka, ipak, ima neke granice u nacionalnim procesnim normama i međunarodnim
sporazumima.
b) Institucionalna pravila nedržavnog porekla
Ako se stranke opredele za ad hoc arbitražu, institucionalna pravila ne mogu pružiti oslonac, ali su
od pomoći model-pravila. Od posebnog su značaja Arbitražna pravila UNCITRAL-a iz 1976. godine,
koja predstavljaju otvoreni model i koja će se primeniti, ako ih stranke prihvate. Odlika
institucionalnih pravilnika i model-pravila je da predviđaju alternativna rešenja za slučaj da
stranke propuste da se dogovore o nekom elementu, ili pak ne mogu da postignu dogovor.
Stranke u načelu mogu, ne samo da dopunjavaju, već i da menjaju institucionalna i model-pravila,
ali to nije preporučljivo, jer prilikom takvih izmena stranke često previđaju sistemsku povezanost
promenjenog pravila, sa drugim rešenjima iz pravilnika, što može dovesti do ozbiljnih procesnih
teškoća. Pravilnik Spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije je jedan od retkih
institucionalnih pravilnika koji predviđa eksplicitno rešenje za ovakve slučajeve: Arbitraža može
isključiti nadležnost i kada je ona ugovorena, ako arbitražni ugovor sadrži odredbe, koje nisu u
skaldu sa nadležnostima i načelima Arbitraže, odnosno, ako su zahtevi i postupanje obe stranke u
toku postupka takvi, da onemogućavaju normalno odvijanje arbitražnog postupka.
c) Državne procesne norme
Dispozicije stranaka, institucionalna ili model pravila stvaraju u znatnoj meri samostalan procesni
okvir, no državne procesne norme ostaju ipak relevantne. One postavljaju određene granice
stranačkoj i institucionalnoj samoregulativi i pored toga pokrivaju neka pitanja do kojih
samoregulativa ne dostiže. Kada je o granicama reč, misli se pre svega na minimalne procesne
garantije, koje samoregulativa ne može da povredi. Nagodbe stranaka ili institucionalna pravila,
koja ne bi poštovala princip jednakosti stranaka ili princip prava odbrane, ne bi mogla dovesti do
valjane arbitražne odluke. Državne procesne norme su nezaobilazne i kada je reč o priznanju i
izvršenju stranih odluka, o poništaju domaćih odluka ili npr imenovanju arbitara u slučajevima
kada mehanizm stvoren ili izabran od stranaka ne bi dao rezultat. Državne procesne norme su
najčešće sadržane u posebnima zakonima o arbitraži ( npr. SAD; Engleska, Vels, Španija, Indija
itd. ), u zakonima o parničnom postupku ( npr. Francuska, Italija, Nemačka, Holandija ) ili u
zakonima o međunarodnom privatnom pravu ( npr. Švajcarska ). U SRJ, relevantne procesne
norme, bile su sadržane pre svega u ZMPP i u ZPP. Srbija je 2006. godine donela Zakon o
arbitraži, kojim su stavljene van snage odredbe ZMPP i ZPP. U nastojanju da se harmonizuje
međunarodno arbitražno pravo, pod okriljem UNCITRAL-a, izrađen je i jedan Model-zakon o
međunarodnoj trgovinskoj arbitraži 1985. godine, koji je izvršio veoma značajan uticaj na
savremenu zakonsku regulativu. Pošto je to model, a ne konvencija, može se preuzeti u celini, ili
u delovima, sa izmenama ili bez njih, te nije sasvim nesporno koji se zakoni danas mogu smatrati,
kao zakoni koji predstavljaju recepciju Model-zakona. Prema metodologiji UNCITRAL-a, danas
postoje 53 zemlje i 6 federalnih jedinica u SAD, koje se mogu kvalifikovati kao zemlje koje su
prihvatile Model zakon.
Postavlja se i pitanje, koja državna procesna pravila su merodavna. Dominantna su sledeća
rešenja: za prizanje i i zvršenje stranih arbitražnih odluka, nesporno se primenjuju norme zemlje
u kojoj se traži priznanje; u pogledu samog arbitražnog postupka, merodavno je po pravilu pravo
mesta sedišta arbitraže.
d) Međunarodni sporazumi
Međunarodni sporazumi u oblasti arbitraže, nesumnjivo spadaju među najuspešnije i najšire
prihvaćene međunarodne ugovore i obezbeđuju da se arbitražni postupak i njegov rezultat
( odluka) priznaju i van granica određene zemlje. Ako bi se izdvojio jedan najvažniji međunarodni
sporazum, to je svakako Njujorška konvencija o priznanju i izvršenju stranih arbitražnih odluka iz
1958. godine. Ta konvencija je danas prihvaćena u 137 zemalja ( Srbija je članica Konvencije ).
Važna je i Vašingtonska konvencija o rešavanju investicionih sporova između država i državljana
drugih država iz 1965. godine, kojom se reguliše arbitraža za ovu specifičnu vrstu sporova ( ima
153 države članice, uključujući i Srbiju ). Od značaja je i Evropska konvencija o međunarodnoj
trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine ( ima 28 država članica, uključujući i Srbiju ).
e) Pitanje hijerarhije raznih normi
Odnos pojedinih izvora normi, veoma je složen. Sa jedne strane nagodbe samih stranaka i
institucionalna pravila ne mogu biti u suprotnosti sa imperativnim normama nacionalnih prava i
međunarodnih sporazuma. Sa druge strane, u skladu sa principom da je arbitražno rešavanje
spora izbor i kreacija stranaka, neće ostati valjana odluka, koja se donosi na način koji se kosi sa
dogovorom stranaka. Zakon o arbitraži postavlja određenu hijerarhiju, predviđajući da postupak,
koji ne bi bio u saglasnosti sa sporazumom stranaka, neće predstavljati razlog za poništaj, ako je
u datom slučaju sporazum stranaka u suprotnosti sa imperativnim normama Srbije. Pošto je reč o
normama za poništaj, na taj način mogu ostati punovažne domaće odluke u Srbiji, ali se to pravilo
ne proteže ni na sudbinu naših odluka u inostranstvu, ni na sudbinu naših odluka u Srbiji. Ma
međunarodnom planu ostaje opšti princip da arbitražni postupak treba da zadovolji kako dogovor
stranaka, tako i imperativne norme merodavnog državnog prava ( lex arbitri ).

75. Nadležnost arbitraža

a) Pojam i vrste arbitražnih sporazuma

Međunarodne trgovinske arbitraže mogu da budu nadležne za rešavanje jednog spora samo na
osnovu sporazuma stranaka. Arbitražni sporazumi su dobili izuzetno čvrst oslonac u Njujorškoj
konvenciji, koja predviđa sledeću ključnu obavezu sudova svih potpisnica Konvencije ( do danas
142 zemlje ). Ako bi se jedna stranka obratila sudu, iako postoji arbitražni sporazum, sud će ( čak
iako je nadležan ) po zahtevu jedne od stranaka uputiti stranke na arbitražu, izuzev ako bi sud
utvrdio da je arbitražni sporazum ništav ili nepodoban za primenu. Razlikuju se dve vrste
arbitražnih sporazuma. To su kompromis i kompromisna klauzula. Kompromis je sporazum
stranaka da podvrgnu arbitraži jedan spor, koji je već nastao. To je poseban pismeni sporazum,
nezavistan od osnovnog pravnog posla iz kojeg nastaje spor. Varijantu kompromisa predstavlja
arbitražni sporazum, baziran na konkludentnim radnjama, ako one udovoljavaju minimalnim
zahtevima pismene saglasnosti. Ovu opciju predviđa Model-zakon UNCITRAL-a. Model-zakon je uz
određene preformulacije prihvatio Zakon o arbitraži: smatra se da postoji sporazum o arbitraži i
ako tužilac pismenim putem pokrene arbitražni spor, a tuženi izričito prihvati arbitražu i s tim se
saglasi u pismenoj formi ili u izjavi na zapisnik na ročištu, kao i ako uzme učešće u arbitražnom
postupku i do upuštanja u raspravljanje u predmetu spora, ne istakne prigovor da ne postoji
sporazum o arbitraži, odnosno ne ospori nadležnost arbitražnog suda. Kompromisorna klauzula je
deo glavnog ugovora, koji se zaključuje među strankama. Ta klauzula se ne odnosi na jedan
konkretan spor, već na sve sporove koji mogu proizaći iz ugovornog odnosa stranaka. Stranke se
sporazumevaju da sve buduće sporove iz datog ugovora podvrgnu arbitraži
***76. Autonomija arbitražnog sporazuma i kompetenz kompetenz
U savremenoj teoriji se smatra da arbitražna klauzula predstavlja jednu posebnu pravnu celinu,
čija je pravna sudbina nezavisna od sudbine glavnog ugovora. Eventualna ništavost glavnog
ugovora, ne pogađa automatski arbitražnu klauzulu. Arbitraža može da odlučuje na bazi
kompromisorne klauzule i o punovažnosti glavnog ugovora. To je princip autonomije arbitražnog
ugovora. Autonomija arbitražnog sporazuma je najčešće spas za arbitražnu klauzulu, jer
omogućuje arbitražno odlučivanje i u slučaju kada je glavni ugovor nepunovažan. Jednom usvojen
princip autonomije dozvoljava, međutim, i drukčiji ishod. Ako prihvatimo princip da glavni ugovor i
njegova arbitražna klauzula mogu da imaju različite sudbine, postaje moguće i to da glavni ugovor
bude punovažan, a arbitražna klauzula nevažeća. Sa principom autonomije arbitražnog sporazuma
povezan je i princip Kompetenz kompetenz ( kompetencija za kompetenciju ), čija je suština u
tome da su arbitri kompetentni da sami odluče o svojoj kompetentnosti. Ako arbitri ne bi imali
Kompetenz kompetenz, čim neko otvori pitanje nadležnosti, arbitri bi trebalo da stanu i da
sačekaju stav nadležnog suda o punovažnosti arbitražnog sporazuma. Pošto je princip Kompetenz
kompetenz danas široko prihvaćen, arbitri mogu sami da odluče o tome da li je osporeni arbitražni
sporazum punovažan ili nije. Ako stanu na stanovište da su nadležni, mogu doneti i odluku.
Model-zakon UNCITRAL-a na vrlo jasan i eksplicitan način postulira principe Kompetenz
kompetenz i autonomije arbitražne klauzule: arbitražni tribunal može da odlučuje o svojoj
nadležnosti, uključiv bilo koji prigovor u vezi sa postojanjem ili punovažnošću arbitražnog
sporazuma. Za ove svrhe, arbitražna klauzula koja čini deo ugovora smatraće se kao sporazum,
koji je nezavistan od drugih odredaba ugovora. Odluka arbitraže o tome da je ugovor ništav ne
povlači ipso iure nevažnost arbitražnog sporazuma.