§

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
БЕОГРАДУ
Гж 2750/18
07.06.2018. године
Београд

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане

Маринковић, председника већа, Драгане Миросављевић и Веселинке Милошевић,
чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених
АА1, чији је пуномоћник адвокат АБ1, ТЦ "АА" и АА2, чији је пуномоћник адвокат
АБ2, ради утврђења, одлучујући о жалби туженог АА1 изјављеној против пресуде
Другог основног суда у Београду П 14469/12 од 11.01.2018. године, у седници одржаној
дана 07.06.2018. године, донео је

ПРЕСУДУ

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог АА1 и ПОТВРЂУЈЕ пресуда

Другог основног суда у Београду П 14469/12 од 11.01.2018. године.

Oбразложење

Пресудом Другог основног суда у Београду П 14469/12 од 11.01.2018. године,

ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиље па је утврђено да је
апсолутно ништаво својеручно завештање (тестамент) ПП, сачињено дана 19.05.1998.
године, проглашено пред Првим основним судом Београду дана 10.04.2012. године у
предмету О 13861/11 у делу којим је располагао са 1/2 идеалних делова стана аа и аа1 у
ком делу исти не производи правно дејство што су тужени дужни да признају и трпе.
Ставом другим изреке, усвојен је тужбени захтев па је утврђено да је тужиља по основу
стицања у брачној заједници са пок. ПП сувласник: 1/2 иделаних делова аа и аа1, што
су тужени дужени да признају и трпе да тужиља само на основу ове пресуде може да се
упише у јавне књиге, без њиховог даљег питања и одобрења. Ставом трећим изреке,
обавезан је првотужени да тужиљи накнади трошкове поступка у износу од 432.600,00
динара.

Против наведене пресуде тужени ПП је благовремено изјавио жалбу због битне

повреде одредаба парничног поступка, непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног
стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде на основу члана 386 Закона о

парничном поступку (,,Службени гласник РС” бр. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14),
Апелациони суд је нашао да жалба туженог АА1 није основана.

У поступку пред првостепеним судом није учињена нека од битних повреда

одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП, на које овај суд, као
другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се у жалби указује на
повреду поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП, с обзиром да је изрека пресуде
разумљива, у складу је са разлозима наведеним у образложењу и изведеним доказима,
тако да се законитост и правилност пресуде може испитати. Жалбени наводи којима се
указује на повреду поступка из члана 374 став 1 у вези члана 199 став 2 и 6 ЗПП и
члана 374 став 2 тачка 7 ЗПП, јер је у самој завршној речи пуномоћник тужиље повукао
захтев за накнаду трошкова поступка према туженој АА2, а повећао захтев за накнаду
трошкова поступка према туженом АА1 и на тај начин преиначио тужбени захтев, да је
суд пропустио да позове туженог да се изјасни о преиначењу и донесе посебно
процесно решење којим би дозволио преиначење у овом делу, нису основани. Наиме,
одредбом члана 163 став 3 ЗПП прописано је да је странка дужна да захтев за накнаду
трошкова поднесе најкасније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о
трошковима, па је у складу са наведеном одредбом пуномоћник тужиље пре закључења
главне расправе поставио захтев за накнаду трошкова поступка у погледу ког захтева
није постојала обавеза суда да донесе посебно процесно решење о преиначењу или да
захтева изјашњење супротне стране о захтеву, јер се и не ради о преиначењу тужбеног
захтева.

У поступку пред првостепеним судом је утврђено да је сада покојни ПП

закључио брак са ББ дана 22.03.1951. године, да је ББ живела у _ са њиховом
заједничком децом, туженим АА1 и оцем тужене АА2, а ПП у Београду, где је и радио.
Решењем општине Чукарица од 12.10.1970. године, ПП је одобрена изградња
породичне стамбене зграде на кат. парцели аа1. Тужиља и ПП су засновали емотивну
заједницу 1973. године, док се ПП развео од ББ 28.09.1977. године, а са тужиљом
закључио брак 15.01.1978. године, који брак је престао смрћу ПП дана 04.12.2009.
године. У току трајања брака тужиља и ПП су били све време запослени до одласка у
пензију, с тим што у периоду од 18 месеци, у току 1975/76. године ПП није радио јер је
био у затвору. У току трајања брака тужиље и пок. ПП, дана 10.03.1993. године
откупљен је стан аа, на коју цену је утицао и радни стаж тужиље који је трајао 30
година. Кућа аа1 је у тренутку заснивања емотивне заједнице тужиље и пок. ПП 1973.
године била покривена и састојала се од сутерена, приземља, два спрата, поткровља и
крова, а за становање је био оспособљен само сутерен који је састојао од једне мање
собе и купатила. Степен изграђености куће аа1 и учешћа тужиље у стицању утврђен је
почев од септембра 1977 године, када је брак пок. ПП са ПП разведен до 04.12.2009.
године и степен изграђености куће износи 82,86% и допринос тужиље у стицању куће
износи 11% вредности спорне куће, а допринос пок. ПП 89% вредности куће. У
стицању стана аа тужиља и сада пок. ПП учествовали су подједнако, свако са 50%. ПП
је за живота, дана 19.05.1998. године, сачинио завештање којим је гарсоњеру - стан аа
за коју је навео да је стечена у браку са тужиљом оставио тужиљи као супрузи, а кућу
аа1 за коју је навео да представља његову посебну имовину стечену пре брака, као и
кућу и плац аа2, оставио је сину АА1 коме је дао налог да свом брату СС купи
једнособан стан од 35 – 40 м2 са парним грејањем у _.

Код утврђеног, а на основу члана 171 Породичног закона којим је прописано да

имовина коју су супружници стекли радом у току трајање заједнице живота у браку
представља њихову заједничку имовину, члана 180 став 2 Породичног закона који
прописује претпоставку да су удели супружника у заједничкој имовини једнаки, као и
одредбе члана 191 овог закона којим је регулисана имовина ванбрачних партнера и
одредаба члана 155, 158 и 161 Закона о наслеђивању, првостепени суд је закључио да су
тужиља и ПП имали подједнак удео у стицању стана аа, с обзиром да је стан откупљен
по повлашћеној цени у току трајања брака тужиље и пок. ПП и да је на откупну цену
стана утицао и радни стаж тужиље. У односу на допринос у стицању куће аа1,
првостепени суд је утврдио допринос тужиље, почев од септембра 1977. године када је
разведен брак ПП и његове прве супруге ББ па до смрти ПП дана 04.12.2009. године, у
проценту од 11%, па је закључио да кућа аа1 није посебна имовина пок. ПП већ је
једним делом стечена током трајања ванбрачне и брачне заједнице тужиље и њеног
покојног супруга. Оцењујући налаз и мишљење вештака економско финансијске струке,
првостепени суд је налаз прихватио наводећи да је вештак дао јасне и аргументоване
разлоге у односу на приговор туженог у погледу утврђивања доприноса у стицању
непокретности од стране брата и мајке ПП.

Првостепени суд је потпуно и правилно утврдио чињенично стање, правилно је

применио материјално право и за своју одлуку дао јасне и ваљане разлоге које прихвата
и овај суд.

Оцењујући жалбене наводе да тужени АА1 не може да буде странка у овом

поступку, с обзиром да оставилац својеручним завештањем није располагао станом аа у
корист туженог, те је на тај начин учињена битна повреда поступка из члана 374 став 2
тачка 9 ЗПП, овај суд налази да су наводи неосновани. Наиме, непокретности које су
биле предмет располагања својеручним завештањем од 19.05.1998. године и то стан аа
и куће аа1, представљају имовину која је стечена заједничким радом у браку тужиље и
пок. ПП и то 1/2 дела стана и 11/100 делова куће аа1, па је ПП својеручним завештањем
из 1998. године располагао и имовином тужиље АА. Тужени АА1, као законски
наследник ПП правилно је обухваћен тужбом за утврђење ништавости својеручног
завештања, с обзиром да је предмет расправљања 1/2 идеалних делова стана који
представља имовину тужиље стечене у току трајања брака. Жалбом се неосновано
оспорава оцена изведених доказа, а самим тим и потпуности и правилност утврђеног
чињеничног стања, јер је првостепени суд изведене доказе правилно ценио на основу
члана 8 ЗПП и за своју одлуку дао правилне разлоге које прихвата и овај суд. Без
утицаја је на другачију одлуку жалбени навод да првостепени суд није одлучио о делу
тужбеног захтева из поднеска од 04.12.2017. године који се односи на поништај
завештања од 19.05.1998. године, с обзиром да тужиља није тражила доношење
допунске одлуке, није изјавила жалбу, па се сходно члану 356 став 3 ЗПП сматра и да је
одустала од овог дела захтева.

Навод жалбе да поднесак од 04.12.2017. године не садржи све елементе

предвиђене одредбом члана 98 став 3 ЗПП и жалбени предлог да се пресуда преиначи и
тужба одбаци у целости, није основан. Поднесак од 04.12.2017. године, супротно
жалбеним наводима, садржи елементе прописане ЗПП који мора садржати сваки
поднесак, а наводи изнети у поднеску и постављени захтев су разумљиви.
 Из изнетих разлога, а на основу члана 390 ЗПП одлучено је као у изреци.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, с обзиром да је одлука

донета правилном применом одредаба члана 164 ЗПП, а све према АТ и ТТ. На
другачију одлуку не утиче чињеница да је при обрачуну трошкова за неодржана
рочишта примењена скала из Тарифе која се односи на обрачун трошкова према већој
вредности спора од означене вредности у овом спору, с обзиром да укупни збир
трошкова које тужиља тражи по трошковнику и на које би тужиља имала право и
прелази досуђени износ трошкова.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић