У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ИДЕЈОМ

Није ме више држало ни небо ни земља. Стога сам се пре две године препустио јачем
елементу од земље – води – да ме понесе ка непознатом и неизвесном. Претећи и немирни
духови тадашњег Париза отераше ме све до српских вода Јадранског мора и на тај начин ме
примораше да у њима проучавам неке нове односе у свету који истовремено зову и варварским и
цивилизованим.
Како нисам успео да се укрцам у Венецији, време је било зимеско, укрцао сам се у Трсту.
Штета и за мене и за Венецију јер тврдим да понекад имам очи за откривање неких ствари које
измичу другима.
На броду који носи име славног града у српској прошлости, име Дубровника (Рагузе),
пловио сам првог дана фербуара уз српску обала, бившу Далмацију, звану Приморје. Јер, како ми
дрхтаво тло Европе није у то време било наклоњено, нашао сам уточиште на Балкану стигавши на
њега у време када сам био у потрази за једном изгубљеном идејом.
Међутим, претходно путовање италијанским делом европског континента није уопште
било пријатно! Напротив!
Бејах сам у купеу, ако не и у целом вагону брзог воза Париз-Венеција. Да италијанска
служба није сматрала за сходно да ми смета будећи ме сваких десет минута читаво време пута
кроз Италију, тачније током целе ноћи, сигурно бих да заборавио да пролазим кроз земљу у
ратном стању. Уопште нисам сумња да су то црнокошуљаши чинили намерно, али сам се правио
да ништа не видим нити разумем. Елем, ако ме сећање још добро служи, моје путовање је падало
у тренутку освајања Етиопије чији је цар, Хаиле Селасије, показао свету најлепши пример
отмености и јунаштва. И за време инвазије на Етиопијом коју су називали цивилизацијским
походом у земљу варвара, Негус је у том часу био најотменија фигура на свету.
Јадни, тако мало оригинални токчу историје!...
Требало је, дакле, да се правим да спавам мртвачким сном, али дође војна контрола и
позва ме да у четири сата ујутро прекинем улогу мирног путника и свађам се са њима. Мало иза
њих дођоше шпекуланти страним новцем који ме, пошто ме добро измрцварише, а под
изговором да треба да доплатим карту, натераше да променим франке у лире под, наравно,
неповољним условима. Све би се ово можда на међународном језику, есперанту, звало
пропагандом италијанског туризма.
Сутрадан, на станици у Венецији, један посланик у Скупштини у Београду, који је путовао у
суседном вагону на повратку из Лондона са сахране Џорџа V, представи ми се сматрајући да сам
трговац. Каква проницљивост! То ме је јако забавило, али нисам могао да схватим да Југославија
тако мало брине о свом представљању у свету.

*
* *

,,Дубровникˮ је брод као и многи други. Лошег комфора и пун изненађења. И мада сам
био сумњичав, стварност ме је ипак превазишла. Много незгода политичке природе – али не
исистирајмо превише на том кобном мравињаку у послератној Европи – јер туђе васпитање
становништва српске обале, бивше Далмације, није од данас него потиче од јуче. Тада су пре
Србије прошле Венеција, наполеоновска Француска, Аустрија. Заправо, услужни менталитет према
странцима није ме толико погодио колико презир према њиховим ослободиоцима и земљацима.
Према томе, презирући све што је српско, они презиру и сами себе.
Још у тршћанксој луци сам видео да нико није хтео да чује ни мој српски ни француски.
Нисам дакле могао на броду ,,Дубровачке пловидбеˮ - коју дотира југословенска држава! – нисам
могао да се споразумем на народном језику ове земље, а ни на језику које је Друштво народа
признало за дипломатски и међународни језик. Штавише, нико ми на броду ни реч не упути нити
се потруди да ми угоди на било који начин. Правили су се да ме не примећију, иако сам готово
био једини путник на ,,Дубровникуˮ. А често ми је говорено да се моја личност не предаје тако
лако ни презиру ни ,,превидуˮ.
И шта још?...
Ништа нарочито! Немојмо само о кабинама првог разреда, немогуће су. Али, немати
унутра бар радио-пријемник, а бавити се међународним туризмом учинило ми се више него
смело. У замену један келнер је окретао на грамофону јако излизане плоче које би се исто тако
могле нажи на Бувљој пијаци у Паризу, а каква какофонија! Мислите ли можда да су песме биле
српске – или југословенске ако више волите то исто на политичком и вулгарном језику – како би се
бар страним туристима дала нека представа о земљи. Е, па нису, све су стране! А што се тиче
српског музичког богатства, то, уосталом као и све друго, може још да чела. Ова музика
са ,,Дубровникаˮ вероватно је више одговарала рониоцу са брода, па и његовом капетану који је
био способнији за псовке него за учтивост и поштовање својих гостију.

Напокон, туга у коју сам утонуо наведе ме да помислим на Ли Готија, његову мараму и
његову дивну песму ,, Број који пролазиˮ. А после сам толико желео да чујем Лисиен Боаје како
пева и каже:

Не постоји друга
Љубав као наша
То није љубав других
То је нешто лепше

Дакле, атмосфера на мом броду била је више него страна. Надао сам се ипак да ће то бити
мање, да ће та атмосфера моћи нешто да ми каже о земљи кроз коју сам пролазио. Као и сваки
други странац хтео сам да упознам душу Нове Србије, њен дух, начин на који пева, дише, а не
страни стил који ме, извините, тера на смех. Па и више од тога!... Да нисам био попустљив, због
свага бих почео да презирем ту врсту људи која се сматра Европљанима ако опонаша све што им
се чини да нису они сами.

*
* *

Преда мном, на палуби ,,Дубровникаˮ налази се оглас за Бечки сајам, али не видех ниједан
на француском или српском. Уосталом, српски који сам могао да прочитам на јеловнику, картама
или у новинама представљао је нечувено, често намерно, замештељство. Тада сам боље него икад
разумео како скоројевићи воле глупо да се истичу, па према томе и да се разликују од београдског
српског. А да бисте то боље схватили, замислите да провинцијалци у Француској, на пример они са
Југа, оспоравају Парижанима познавање француског језика!
Што се тиче кухиње, већ погађата, у њој нема ниједног националног јела. У њиховим
очима српска кухиња не одговара страним туристима. Па ипак, многи од њих су луди за том
кухињом! Новосрби замишљају да туристи долазе у Југославију да би у њој тражили ,,бечки
одрезакˮ или ,,француски кромпирˮ (за који ни Французи не знају!), а не да би упознали обичаје
једног другог народа. Они не знају главну ства: да туристи желе да упознају изворно поднебље
других земаља!
Иако сам се политички налазио на југословенском тлу – национално на српском! – после
свега што сам видео на броду ,,Дубровникˮ, имао сам осећај да пловим на броду који нема ни
властиту ни националну физиономију. Рећи ћу чал да се овде ради о земљи без профила,
безличној и без израза. И све ми је наметало следећу слику: слику разбијених јаја од којих још
нико нема појма да направи кајгану – спрску кајгану, наравно. Али, шза ћете? . . . Људи из ове
земље – увек слабо или никако обријани – су на то поносни. А ако би неко од њихових земљака
који није ни министар, ни посланик, ни професор Универзитета – то су једини људи који имају
право да имају своје мишљење или нешто знају – ако би се усудио да им каже да греше, они би га
сматрали најљућим непријатељем. Прогласили би га чак за лудака да би се законски отарасили од
њега, његових аргумената, размиишљањаи критика. Дакле ,,Југословениˮ као неодређени пол
привлаче цео свет да ради против српског духа земље, југословенска безличност их тера да делују
сами против себе. Фантастична особина да скупљају са све четири стране света сва за шта мисле
да је права европска цивилизација даје ,,Југословенимаˮ жалостан изглед.
Ето због чега се нисам усудио да иком кажем своје име и занимање. Још мање сам се
усудио да изразим своја осећања или мишљења. Пошто сам плашљив, задовољио сам се улогом
посматрача. Према томе, није моја кривица ако је ово поглавље без много разговора и акције.