Professional Documents
Culture Documents
B-Irinej Bulovic - Tumacenje Na MT 1.25
B-Irinej Bulovic - Tumacenje Na MT 1.25
2) Довде, хвала Богу, нисмо имали већих мука при тумачењу. Благодаћу Божјом и
молитвама светих Отаца наших, пловили смо мање-више безбедно по
непрегледној пучини богооткривене премудрости. Сада, међутим, треба да
прођемо поред првога подводнога гребена. Сва је срећа што се он не налази у
водама самога Јеванђеља већ у водама неправилнога — па зато и
неправославнога — тумачења. Ми ово последње нећемо прећутати, али ћемо га
суочити са светоотачким православним тумачењем. Сигурни смо да ће
непредубеђен читалац лако просудити које и чије тумачење одговара духу и слову
светога Јеванђеља.
Читалац се свакако већ досећа да је у питању смисао управо овога стиха, који се,
почињући речима "и не знадијаше за њу", наставља наизглед неочекиваним
речима "док не роди сина својега првенца...". Почетак је, и без посебнога
тумачења, недвосмислено јасан: Марија је била Дјева до Рођења Христова.
Ово, међутим, није тумачење онога што је јеванђелист рекао већ додавање нечега
што он није рекао. Правилан егзегетски поступак не допушта субјективна
домишљања и проширивања јеванђелскога текста у циљу његовог усаглашавања
— милом или силом — са начином мишљења, представама и логиком самога
тумача него, напротив, захтева да се овај последњи потпуно уживи или барем
1
озбиљно удуби у начин мишљења и говорења, у идејни свет и у логику писца
текста, маколико она иначе њему лично изгледала несхватљивом или чак
неприхватљивом. И још нешто: ниједан одломак, ниједна реченица, ниједан део
реченице, ниједан скуп речи и, најзад, ниједна реч не сме се читати и тумачити
издвојено, самостално, као нешто затворено и самодовољно, него се мора читати
и тумачити у оквиру контекста, као органски део једне заокружене целине — на
крају крајева, у склопу читавога текста као јединственога, недељивога носиоца
смисла и даваоца поруке.
А ево и зашто!
Овако тумаче наведено место сви свети Оци и васељенски Учитељи, на челу са
непревазиђеним мистагогом и Златоустим проповедником речи Божје, светим
Јованом, који пише: „Што ти је било потребно да сазнаш од јеванђелиста, то је он и
казао; а то је — да је Дјева била нетакнута пре порођаја." У истоме духу
објашњавају ово место и сви без изузетка новији и најновији православни
богослови: Харалампије Василопулос, Никола Сотиропулос, Јустин Поповић,
Емилијан Чарнић и други. Њихово становиште је згуснуто изразио Панајот
Трембелас следећим речима: ..Матеја овде занима чудесно Рођење, а не питање
да ли је Дјева доцније имала и друге деце." Тако мисле и најбољи међу
инославним егзегетима. Римокатолички професор Рудолф Шнакенбург истиче да
2
се на овоме месту не назире никаква намера извештавања о доцнијем развоју
догађаја и, у њиховоме склопу, о Јосифову држању према Дјеви након Христова
Рођења. Вредност староцрквене и данашње традиционалне егзегезе овога места
признаје — додуше на својеобразан начин — и либерални протестантски тумач
Матејева Јеванђеља Улрих Луц. За њега лично не само да не постоји virginitas post
partum (девственост Дјеве Марије после порођаја) него он и Рођење Христово од
Дјеве сматра за нешто што је „историјски сасвим невероватно"; па ипак, он
наглашава да је сам писац Јеванђеља веровао у Рођење од Дјеве, а да „теза о
Маријином трајном девичанству" — иако, по њему, у Матејеву Јеванђељу није
изражена изричито (expressis verbis) — ,,егзегетски не може бити дефинитивно
оспорена" будући да израз "док не роди" ,,не искључује могућност" таквога њенога
девичанства. Чак и Лоази, бивши римокатолички свештеник и познати отпадник од
хришћанства, морао је да призна да тај израз ,,не садржи у себи категорично
порицање каснијега Маријинога девичанства јер је писац сву своју пажњу усмерио
ка Исусовом рођењу".
У вези са речима "док не роди" морамо имати на уму још нешто веома важно —
дух и колорит библијскога језика, а нарочито структуру и особине гркога језика
којим се служи свети јеванђелист Матеј и чија нам семитска (јеврејоко-арамејска)
подлога, као и верност старозаветноме стилу писања, одмах пада у очи. На
природу и закопнитости библијскога начина говора као на кључ за правилно
разумевање израза "док не роди" указали су, давно пре нас, свети Оци и остали
ауторитативни црквени писци из старине, као што су Јован Златоуст, Василије
Велики, Ориген и други. Они су запазили и истакли да у Светоме Писму предлог
"до" и везник "док" или "док не" веома често означавају неко трајно стање тако да
их треба схватати као истозначну замену за прилог "стално" или "увек", односно за
прилог "никад" уколико реченица има одречан смисао. Много је и премного
примера, и у Старом и у Новом Завету, који нам живо илуструју употребу речи "до"
и "док" (или "док не") у таквом, неодређеном значењу, без икаквога призвука
временских или историјских ограничења. Овде ћемо навести само неке од њих, а
пропратићемо их и нужним кратким коментаром. Посебно пак наглашавамо да се
баш у светом Јеванђељу по Матеју тај начин изражавања не сусреће само овде, у
25. стиху прве главе, већ и на другим местима, као што ћемо видети ниже.
Овај стих се не може разумети у том смислу као да се птица вратила након што је
опала вода и показало се копно. Напротив, управо зато што је нашао земљу,
гавран се никада више није вратио. Смисао стиха јесте, дакле, следећи: гавран је
одлетео заувек. ,,Док се не осуши земља" значи уствари никада.
И овде предлог "до" указује на трајно стање ствари: Мелхбл је заувек остала
бездетна или, ако више волимо да формулишемо реченицу одречно, она никада
3
није имала порода. Јасно је као дан да овде нема ии речи о Михалиној судбини
после смрти.
в) Свети Псалмопесник кличе Господу: ,,. . . Од века и до века ти јеси! . . ." (Пс. 89,
2).
г) У једноме другоме псалму свети цар и пророк Давид овако пева о коначној
победи и слави будућега Месије: „Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне
стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Пс. 109, 1).
И овде је смисао јасан: правда коју ће успоставити Месија биће правда вечна, а
мир који ће Он донети биће мир без краја и конца. Нестанак Месеца (па и читавога
свемира, оваквога какав је сада) неће значити престанак месијанскога Царства
правде и мира; напротив, Христова правда и Христов мир надживеће сва времена
и све светове. На шта би личила коначна божанска правда и на шта би личио
апсолутни, савршени мир Царства Божјега када би једно скромно небеско тело,
природни сателит планете Земље, било дуговечније од њих?
ђ) Иста та слободна песничка употреба предлога "до", односно везника "док" или
"док не", одликује и стил „старозаветнога јеванђелиста", светога пророка Исаије.
4
Код њега (46, 4) Бог теши „дом Јаковљев" и храбри „остатак Израиља" следећим
речима: ,,До старости ваше ја јесам; и док не остарите, ја јесам." (Напомињемо да
смо се и овде радије одлучили за превод од речи до речи него за слободнији
Даничићев превод иако је његово "до сиједа вијека" кудикамо српскије и поетичније
од нашега ропскога "док не остарите" ...)