Hasanaginica

Hasanaginica je jedna od najlepših balada koja oslikava portret

tadašnje žene, odnos muškarca prema ženi i mesto u društvu koje su
one tada imale. Kroz njen lik prikazana je nemoć žene, koja nije imala
svoje „ja“ i koja je u potpunosti bila podređena mužu i patrijahalnom
sistemu.
Dominatna su dva tragična lika. Jedan je lik Hasan-age koji svojim
postupcima dovodi do tragedije, ne samo Hasanaginice, već i njihove
celokupne porodice. On je ratnik, junak, grub, bez prefinjenih
osećanja. Svima naređuje, brzo reaguje i ne razmišlja o posledicama
koje će pogoditi celu porodicu. Njegov bes i nepromišljenost će
zapečatiti sudbinu Hasanaginice. On ne pokušava da shvati njene
postupke, niti da joj olakša položaj žene i majke. On na nju samo
gleda kao na izvršioca svojih želja i zapovesti. Sebičan je, jer je
svestan običaja i onoga što oni nameću, a ipak se ljuti na ženu, tera je
od kuće i dece što pokazuje njegovu surovost. Svojeglavost, sebičnost,
bes, povređenost i ogorčanost uslovljavaju njegove postupke iako će
posledice biti velike i nažalost, tragične.
Drugi tragičan lik je Hasanaginica. Ona je potpuno suprotne prirode.
Ćutljiva, povučena, otmena i dostojanstvena. Vreme i način života,
običaji i tradicija jednostavno su uslovljavali i njene postupke.
Patrijarhalno vaspitanje koje prati ličnost mlade Hasanaginice nije
dozvoljavalo da ona ode u posetu mužu. Stid i stramota koji nju
sputavaju ipak ne znači da ona nije želela da obiđe ranjenog muža, da
mu pruži podršku i pomoć, već ukazuje da ne priliči jednoj ženi tog
vremena da javno pokazuje ljubav i pažnju prema mužu. Ljubav žene
prema mužu se skriva i čuva kao duboka intima i pred drugima se ne
pokazuje. Drugo, ljubav prema mužu ne sme da ide ispred ljubavi
prema deci. Ona nije imala prava da odlučuje o svom životu. Ceo njen
život su krojili njen muž i brat. Ona je samo predmet tuđih želja i
potreba. Svi su oko nje samo grubi i oholi, a ona iako mnogo ne
govori, potiskuje u sebi i bol i tugu. Na kraju njeno srce nije moglo
više da izdrži nakupljeni bol i uvrede. U svojoj nemoći da nešto menja
njeno srce puca. Ona umire od bola i tuge, kao neko ko je najmanje
odlučivao o svom životu, ko se istinski žrtvovao, ko je brinuo i voleo,
a opet tako tužno završio.
Najveće je junaštvo kada čovek može i hoće da pobedi samoga sebe,
da obuzda svoje strasti, da prizna svoje greške, da živi ne samo za
sebe već i drugoga. Trebamo živeti tako da se trudimo i da razumemo
druge, da nežno i plemenito postupamo prema ljudima oko nas.