Dilan Tomas

110

Dilan Tomas
KONJSKO HA

Ugledao je kugu na belom konju kako ulazi u selo. Jahač prekriven rak-ranama i sa
čirom na glavi umesto kape, progalopirao je na životinji preko trave, kaldrme i šarenog brda.
– Kuga, kuga!  – povikao je Tom Šlb kada je konj na horizontu podigao belu glavu
nanjušivši zvezde. Pekar je izašao iz dućana sa jajetom u ruci, a kasapin u svom krvavom
mantilu. Pratili su liniju njegovog podignutog prsta, ali konj je nestao, drveće je bilo nemo, a
ptice koje su nebom letele uzduž i popreko nisu uputile ni reč upozorenja sveštenikovoj
koloniji gačaka niti okovanim čvorcima u gostinskim sobama ApLevelina. – Beo, kao jaje u
tvojoj ruci  – rekao je Tom Šlb. Setio se  jahačeve glave prepune rana. – Crven kao trtica tvoje
majke – prošaputao je prepredeno. Oblaci su potamneli, sunce je zašlo, iznenadni okrutni
vetar srušio je tri ograde, a krave sa očima poplavelim od kuge pasle su usred leja sa
tikvicama. Jaje je palo, crveno žumance klizilo je između kamenih kocki kaldrme, a belance
se izmešalo sa kišom koja je kapala sa grimiznog mantila. Pekar je ušao u pekaru sa
umrljanom rukom, a kasapin se vratio prednjim nogama teladi. Tom Šlb, prateći svoj prst
prema horizontu gde je konj kuge gazio i nestao, došao je do crkve u onom trenutku kada se
kiši zemlja smučila i povukla se u nebo. Trčao je između grobova u kojima se crv vrpoljio u
rukama trgovca. Gospođa ApLevelin uzgajala je kamene grudi na travi. Lagano otvorivši
vrata ugledao je sveštenika koji se u glavnom prolazu između klupa molio za razoružanje. –
Razoružaj snage vojske i mornarice – čuo je sveštenika dok je mrmljao Hristu koji se na
vitražu iznad njega smešio poput koze, čuo je jauke iz Kardifa i sa dimećeg zapada. –
Razoružaj kopnenu vojsku. U besu Bože udari na njih – molio se sveštenik. – Kuga! – rekao
je Tom Šlb. ApLevelin je u galeriji sa orguljama dostigao registar basa. Bela kuga prostrujala
je crkvom do muzike grubog dobrovoljca. Sveštenik i grešnik stajali su ispod odraza Svete
Porodice i u svakom crvenom oreolu videli su krvavu kosu. U odjeku svakog akord a čuo se
glas naoružanog Boga, a sa druge strane dopiralo je konjsko ha.
Jedan za drugim, čvorci su poumirali. Poslednja preostala ptica cvrkutala je kasnom
popodnevu sa bolom u guši. ApLevelin, ostavivši muziku i diveći se nebu, čuo je poslednji
glas čvorka dok je koračao drumom. – Zašto nema dobrodošlice od moje pastve čvoraka –
pitao se čuvar. Svakoga dana u godini gubili su svoj spokoj i leteli ka okvirima prozora
posmatrajući svet ptica, grebali su staklo, podizali krila sa prečaga od lipovog drveta i
signalizirali mu. Na ćilimu kraj njegovih nogu ležalo je šest hladnih i ukočenih čvoraka.
Sedmi ih je oplakivao. Smrt je u njegovom odsustvu na zemlju položila šest pevača. – Onaj
koji posmatra let vrapca nema vremena za moje ptice – rekao je ApLevelin. Šutnuo je veliku,
prokletu smrt, i smrt je, puna sažaljenja, iščupala poslednji vetar iz tela mrtvih ptica.
– Kuga, kuga! – vikao je Tom Šlb i stajao u novoj kiši. Ka pogrebnikovoj kući koja
je umrla u drveću, vikao je poput ApLevelina o velikoj i prokletoj smrti. Čuo je gačke kako
krešte u drveću i ugledao senku koja je galopirala. Drveće  ja mirisalo na opijum i miševe.
Tom je mislio da su to dve vrste životinja sa glavama pakla koje trče u skutovima groba. Na
granama drveća uspravno su stajale sove i proždirale miševe i usta ružičastih cvetova koja su
se hranila opijumom.  – Kuga!  – povikao je ka dimnjacima Poslednje Kuće i jednom
osvetljenom prozoru. Iz kuće je izašao pogrebnik u crnom kaputu, i ne verujući mesečini,
nosio je sveću u ruci sa rukavicom. Sveća je bacala tri senke. Tom Šlb središnjoj senci uputio
je reči o belom dolasku. – Da izmerim neumrle Velsa? – pitala je senka sa leve strane.  –
Kuga na konju – rekao je Tom Šlb senci sa leve strane i čuo odgovor tamnije senke sa desne
strane.
– Nijedan lek čoveka ne deluje na mrtve.
Sveštenik je svojom lulom uvukao mrtvi dim iz nozdrva putujućeg konja koji se
sada, na dalekoj planini, uputio ka Africi. Dok je tama postajala dublja tamo gde se mesec
podigao u bljesku svetlosti, sveštenik kažnjen od Boga nastavio je da blagosilja bleštavu
vatru, svetlo u duvanu i oblik duboke kugle lule. Pakao je bila ta vatra, tamno negiranje koje
je plamtelo poput korova i mak koji izrasta iz zemlje koja se dimi. Ivice kugle koje su ucrtale
njegov grob bile su ivice sveta korova. Svetlost u duvanu je bledela, korov je bio na nogama
sveštenika i uvlačio ga u predvorje duže od predvorja raja i teže od maka, u dugi san.
Kasapin i pekar zaspali su te noći, njihove žene spavale su kraj njih. Kasapin i pekar
uzeli su svoje žene koje nisu imale lica, njihove žene obnovile su i podarile im svoja
devičanstva na koja su navikli, i podigle njihove prolaze spasioce, ili, na mom jeziku, dlakavi
brežuljak. Iznad dućana, hladnih jaja sa životom u sebi i kutije na kojoj su pacovi čitave noći
jeli obešeno meso, njihovi vlasnici nisu ni pomislili na smrt. U tesnom prostoru između
bokova i stomaka osećali su pokrete trećeg ljubavnika. Smrt je u poslednjem začetku izbijala
minute, i pre no što je zvonik Katmarouin1 otkucao dvanaest, kule su pale.
Da izmerim neumrle? Ovo je grob za one koje hodaju i dišu. Tamo leži pospano telo,
telo koje se dimi, meso koje je upalilo sveću i čovek od voska koji se topi –rekao je pogrebnik
u svojoj gostinskoj sobi upirući prstom u obličje noći kroz prozor sa razmaknutim
zavesama. – Idi kući i umri – jednom je rekao Tomu Šlbu i govoreći ponovo punom mesecu,
setio se priče o kradljivcu leševa koji je sa groblja Katmarouinog ukrao telo koje je govorilo.
Čuo je kako mrtvi umiru oko njega, i živog čoveka koji je, u odelu na kojem je bilo zemlje,
1
Cathmarw (velški) – smrt
lomio šljunak na drumu ka Poslednjoj Kući. Katmarou je mirno spavala u kupki krvi čekajući
svetlost dana, Tom zgrčen u živici, kasapin i pekar ukočeni pored svojih ljubavi, a sveštenik
sa ugašenom lulom koja mu je visila između vilica. ApLevelin je odrao šest čvoraka, onda  je
i sâm pao na zemlju držeći u rukama pregršt crvenih i polomljenih pera. Sedma ptica, gola
kao i njena braća i sestre, još uvek je drhtala i pevala na prečagi od lipovog drveta. – Kuga je
u nama – rekao je pogrebnik, gospodin Montgomeri, jer se vetar ponovo podigao sa bukom
rastanka, a miris mesa koje je nestajalo puzio je po njemu. U koži ovog zapadnog Velsa, kroz
vene okruga, dodir kuge pretvorio se u krug nevidljivog i bolesnog obećanja kuglica
semenja – naduvana u žilama drveća, smrt je trovala zelene pupoljke i svežim mrljama bojila
belege šume. Gospodin Montgomeri bacio je svoju čašu sirćeta kugi u lice, čaša se polomila o
prozor, a sirće je klizilo niz polomljeno staklo. Postavio je karton u svaku pukotinu i otvor,
osećajući miris kiseline koja se slivala dok je zakucavao platno da ga zaštiti od noći. Zakucao
je klinove i daske u vrata drvene kuće, zapušio je rupe u uglovima gostinske sobe, a onda je,
sahranjen u kovčegu sa dimnjacima, uzeo knjigu svoje majke. – Lekovi za bolesti tela i bolesti
mozga, sastojci za tanjirić uskrsnuća, pozivi mrtvima – rekla je Bronven Montgomeri. Ruka
koja je kockastim slovima pisala prepunoj planeti držala je crva, kiša je ispisivala njeno živo
ime, a za Katmarouinu kugu na prevedenom jeziku rekla je da je konj bela zver koju je preko
brda jahao jahač sa glavom prepunom rana. – Uzmi krv ptice i pomešaj je sa muškom tvari.
Uzmi od mrtvog muškarca i mrtve ptice pehar smrti, sipaj krv ptice i životni sok smrtnika
kroz otvor pehara. Promešaj prstom, a kad ga promešaš mrtvim prstom, popij moj napitak kraj
mene – rekla je Bronven. Bacio je knjigu u stranu. U nezakucanoj noći bila je ptica i bio je
čovek, kuga u slabinama i peru golicala  je meso i kost, podignute prste u drveću i oko u
vazduhu. To su bile njegove znane utvare, kuga nije mogla da zatamni oko, niti vetar u drveću
da prepolovi nokat. Izvadivši klinove i iščupavši daske sa kovčega sa dimnjacima, zakoračio
je u utvaru noći. Noć je bila krv jedne ptice, jedan džep čoveka, jedan prst podignut u mnogim
prstima i gornji svet. Hodao je kroz šumu i prašnjavim drumom koji je svim pravcima vodio u
Vels, na desno, u levo, na sever, na jug, dole kroz rastinje i gore kroz oko vazduha. Gledajući
nepokretno drveće u tami, konačno je stigao do kuće ApLevelina. Otvorio je kapiju i koračao
stazom do kuće. U gostinskoj sobi ležao je ApLevelin, šest čvoraka bez perja ležalo je kraj
njega, a sedmi ih je oplakivao. – Uzmi, uzmi krv ptice  – rekla je Bronven sa groblja
Katmarouinog. Podigao je mrtvu pticu, prerezao joj vrat i uhvatio hladnu krv svojim
dlanovima. – Popij moj napitak kraj mene – rekla mu je Bronven u uho. Pronašao je pehar na
noćnom stočiću i do pola ga napunio krvlju isceđenog čvorka. – Dok ne istruli mora da čeka
dok ne ispijem njen napitak kraj nje – rekao je gospodin Montgomeri sviraču orgulja. – Uzmi,
uzmi mušku tvar – rekla je njegova majka. Potrčao je napolje i čuo poslednjeg čvorka kako
oplakuje novi rastanak.
Tom Šlb ležao je zgrčen u živici. Nije osetio veliki džepni nož na svom prstu, niti ga
je imalo uznemirio odlazak burme od trave.
Sveštenik, mrtav u svojoj stolici, nije glasno zavikao kada su mu pantalone skliznule
do čizama, a nada napunila bešiku naliv pera.
Pehar je bio pun. Gospodin Montgomeri promešao je napitak prstom burmašem i
popio ga na groblju Katmarouinom kraj groba svoje majke. Crveni napitak skliznuo je u
njega. Grobovi su se okretali oko njega, anđeli su skakali po svojim kamenovima, a poklopci
grobova su, nevidljivi oku onoga koji je popio napitak, popucali na svojim šarkama. Otrov ga
je zalelujao i zavrteo, jednom nogom upao je u grob svoje majke. Mrtva Katmarou izašla je iz
drvenog seoceta i krenula ka dlakavim brežuljcima. Kosa mu se podigla na glavi. Krv u
njegovoj krvi i hladna unca vikarevog semena približile su se ivici stvaranja. Brojao je zalaske
meseca, jednolično sunce je skliznulo, a sazvežđe koje nije mogao da povuče do zemlje,
prepolovio se u stotinu zvezda. Tri dana su prošla nošena vetrom, četvrti je zarudio bez oblaka
i ponovo potonuo u bezbrojnim udarcima zvonika. Četvrte noći ustao je kao muškarac. Utvara
se promenila. Žena u mesecu osvetlila je groblje. Brojao je zalaske sunca. – Previše dana
– rekao je bolestan od napitka svoje majke i otrovanih sati koji su prolazili i vraćali se,
ostavljajući na šljunčanoj stazi dronjak i kost u izbledelom crnom kaputu.
Ali, kako su dani prolazili tako su mrtvi postajali umorni od čekanja. Tom, nestrpljiv
u živici, podigao je ruku sa četiri prsta da udavi zevanje koje mu je pokidalo poslednje
preostalo parče kože na licu. Kasapina i pekara bolele su preduge ljubavi i proklinjali su
krevete koji su ih rodili. Šest golih čvoraka je poletelo, sedmi je pevao, a ApLevelin se
probudio iz dubokog sna i istrčao u ponovo probuđen svet u kom su ptice igrale oko njega. I
tako, umorni od čekanja, mrtvi su ustali i potražili svog pogrebnika, jer se trulež uselila u njih
i njihovo meso padalo je na prašinu dok su hodali u čudnoj pogrebnoj povorci prašnjavim
drumom koji je svim pravcima vodio do grobova Katmarouinih.
Gospodin Montgomeri video ih je kako dolaze, i poput nove sunčeve svetlosti
spustio se na groblje nudeći im pehar sa napitkom. Grbavi Tom Šlb, sterilni vikar, kasapin i
pekar nezgrapni u svojim ljubavima i ApLevelin sa rukama prepunih perja, grebali su po
zemlji kopajući zajednički grob. Visoko, visoko iznad njih, sedam golih čvoraka grebalo je
nebo.
Tama se spustila na groblje, ali se ponovo podigla dok je gospodin Montgomeri
ispitivao sveštenika kao Boga smrti.
– Šta je Božja smrt? – pitao  je. – Bog je u slišio moju molbu. I udario je na zemlju –
rekao mu je sveštenik podigavši glavu iz zemlje. – Ja sam tvoj pogrebnik – rekao je gospodin
Montgomeri. – Ja uslišujem tvoju molbu – rekao je i zemlja se zatvorila. – Šta je muzika
smrti? Jedna nota ili više njih? Akord pošasti? – tako je ispitivao pogrebnik, a u njegovoj ruci
sa rukavicom pehar je tri četvrtine bio prazan. – Onaj koji prati let vrapca nema vremena za
moje ptic  – rekao je ApLevelin. – Koja je muzika smrti? Šta bi trebalo da znam o muzici
smrti kada više nisam uzgajivač ptica? – pitao je. ApLevelin je nestao u drugoj četvrtini
groba. – Ja, ja sam zaklao tvoje ptice – rekao je pogrebnik čoveku koji je nestajao.
Kasapin je bio gomila mrtvog mesa. – Pusti mene da ti odgovorim ‒ rekla je
kasapinova žena ribajući površinu dvostruke rupe u zemlji. – Bila sam ljubav, sada sam
mrtva, a moj čovek još uvek hoda u meni.
– Šta je ljubav smrti? – pitao je pogrebnik ženu. – Pusti mene da ti odgovorim – rekla
je pekareva žena. – Bila sam mrtva, sada sam ljubav, a moj čovek još uvek korača u meni –
rekla je. Oni koji su ispunjavali i bili ispunjavani, u smrti sa dvoje leđa, ispunili su treću
četvrtinu.
A Tom Šlb, brojeći svoje prste na rubu njihovog groba, pronašao je deseti čudotvorni
prst sa noktom crvenim poput krvi i čistim polumesecom. – Smrt  je moj poslednji prst –
rekao je Tom Šlb i zaronio u grob koji se zatvarao.
Tako je gospodin Montgomeri ostao sam kraj puste crkve, ispod meseca koji je
nestajao. Jedna po jedna, zvezde su se gasile ostavljajući rupe u nebesima. Pogledao je u grob
i lagano skinuo kaput.
Preveo sa engleskog Zoran Ž. Paunović

Dilan Tomas (Dylan Thomas, 1914‒1953) smatra se jednim od najboljih velških, odnosno
engleskih pesnika dvadesetog veka. Konzervativnu i uspavanu britansku čitalačku javnost
razbudio je, po dolasku iz rodnog Svonsija u London, svojim boemskim životom, ali i svojom
prvom zbirkom pesama –18 pesama, 1934 (18 Poems). Potom su usledile: 25 pesama, 1936
(25 Poems), zbirka pesama i pripovedaka Mapa ljubavi, 1939 (The Map of Love), zbirka
pripovedaka Portret umetnika kao mladog psa, 1940 (Portrait of the Artist as a Young Dog),
zbirka pesama Smrti i ulasci, 1946 (Deaths and Entrances); Dvadeset i šest pesama, 1950
(Twenty-six Poems); Sabrane pesme, 1952 (Collected Poems); nerealizovani filmski scenario
Doktor i đavoli, 1953 (The Doctor and the Devils); radio drama Pod mlečnom šumom, 1954
(Under a Milk Wood); zbirka tekstova izdatih pod zajedničkim naslovom Sasvim rano jednog
jutra, 1954 (Quite Early One Morning). Posthumno su objavljene Tomasove zbirke
pripovedaka: Avanture pod pločnikom i druge priče, 1955 (Adventures in the Skin Trade and
Other Stories) i Pogled na more, 1955 (A Prospect of the Sea), kao i zbirka pisama Pisma
Vernonu Votkinsu, 1957 (Letters to Vernon Watkins).
Pripovetka Konjsko ha uzeta je iz zbirke Adventures in the Skin Trade and Other
Stories.