Jужнословенска компаратистика

Словеначки романтизам
Први романтичарски текстови се појављују у часопису Крањска Чбелица
(Матија Чоп и Франце Прешерн као главне фигуре), који почиње да излази 1830.
године.
Најзначајнија полемичка фигура заслужна за прихватање словеначког
романтизма је Матија Чоп. Учествовао је у полемици званој Абецедни рат
1833. године, чија је кључна тема била како кодификовати словеначки језик.
Залагао се за етимолошко начело, а не на фонолошко. Највећи супарник му је
био Копитар, али је Чоп однео победу.
На словеначки романтизам је утицала јенска романтичарска школа,
стога је присутније античко и ренесансно наслеђе него код нас. Ова епоха
доноси новине које се испољавају у односу према фолклору и фолклорном
наслеђу, и према патриотизму који се шири ка панславизму или илиризму.
Најзначајни песник је Франце Прешерн. Истиче се и Станков Враз
(право име му је Јаков Фрас), међутим он се одређује као хрватски песник јер се
није слагао са словеначким идејама. Јанез Циглер пише прву уметнички
релевантну прозу у романтизму, под насловом Срећа у несрећи.

Поезија Франца Прешерна

Прешернове песме у Крањској чбелици су означавале раскид да
дотадашњом традицијом. Јансенистима је сметала његова љубавна поезија, а
Копитару његова оријентација ка европској песничкој традицији уместо ка
народној епици. Он је први естетски релевантан песник словеначке световне
поезије. У његовој поезији је приметна тежња ка артифицијелности
(извештачености, неприродности) и јака воља за савладавањем и
организовањем унутрашње стихије. Јавља се као велики познавалац домаће
и стране традиције, али и као песник који деструише свако наслеђе.
Објавио је само једну зборку песама пос насловом Поезије. Давао је
значајну предност стиху у односу на прозни израз и у томе се, имеђу осталог,
показује његов романтичарски дух. Видео је да у његовој средини постоји
потреба за стварањем попут европског и сматрао је да треба у нову поезику
уградити слојеве античког и ренесансног наслеђа. У складу са тим
користио је сонетну форму, али и терцину, станцу и шпанску романсу. Написао
је и садам газела, кратких лирски песама пореклом из арапске поезије.
Основни тематско-мотивски токови Прешернове поезије су: љубав,
народ, поезија и спознаја живота. О њима најпре пева лирски непосредно,
а касније посредно, више на објективизован начин. Његова слика света је
потпуно супротна од просветитељске. Нема оптимизма због склада у свету ни
материјалноги и културног напретка, већ је приказан свет парадокса и несклада
идеала и стварности. Сукобљени су прегматични и хуманистички свет, човек је
подређен прагматизму као ирационалној сили. Ипак, за разлику од
просветитеља, Прешерн не покушава да промени свет већ истрајава у његовој
сукобљености и своју позицију у животу види једино док постоји сукоба. То
потврђује и кроз стихове које је поставио као мото своје збирке: Нада и страх,
вера и безнађе, илузије и разочарења, то су вечите категорије без којих
Прешернове поезије не би ни било.
Прешерново поимање света је романтичарско, за њега су свет и
појединац два тоталитета у потпуној конфронтацији, при чему је свер
непријатељски настројен према човеку. У његовом песништву акценат је на
самом чину спознавања, и управо је песма израз спознајног процеса. Стога се
његова поезија може окарактерисати као поезија спознаје, мисаона поезија.
Варијанта романтизма коју је Прешерн неговао незива се класични
романтизам због тежње ка хармоничној, архитектонски компликованој, али
складној композицији попут класицистичке.

Сонети љубави
У овом циклусу љубав постаје извор животне наде коју прате страх и
неверица у испуњење циљева. Тако љубав постаје део сталних животних
осцилација између страха и наде.

1
У прве две стофе се даје поглед на прошлост везан за колективни
идентитет. Подсећа се на догађаје из прошлости у којима је пружен отпор
освајачу, чиме се гради слика херојске заједнице, којој припада и лирски субјект.
Занимљиво је да је први поменути догађај (битка за Метулум) из периода
Римског царства и није везан за Словене, већ за староседеоце тог простора.
Дакле не инсистира се на припдадању етничкој заједници, него на вези са
херојтвом које траје од памтивека. Друга опевана битка је из нешто ближе
прошлости, из 16. века, и опева како су Крањци тј. Словени потиснули Турке.
У терцинама најпре изражава ства да је његов песнички домет преслаб
да опева толико херојство, стога се он опредељује за певање о љубави. Тај исказ
се може тумачити и иронијски: тема љубави је важнија од херојства. Дакле,
дешава се тематски преокрет.
У последњој стофи ревитализује ренесансне идеје. Последњи стих је
прерада петраркистичког клишеа (говори о драгој, себе унижава док је она
недостижна).
Љубав која ће се опевати у сонетима је профилисана као куртоазна
љубав.
Сонет доноси нова романтичарска поимања: колективни идентитет, али
и љубав, тј. постављање једне личности у центар.

2
Ово је по много чему петраркистички сонет у коме се хвали драгина
лепота, користи се углађен стих и речник је пун петраркистичких детаља попут
сунца, звезда, струне...
У катренима се уводе алегорије (сунце и месец), чији је кључ у
терцинама.
Лирски субјект говори о свим лепим довојкама које среће, међутим само
једна има моћ над њим.

3
На почетку се уводи топос путовања.
У првој терцини је употребљена реч жудња, чиме се сугерише на ерос.
Дакле куртоазна љубав није лишена еротског, али ипак не долази до физичког
контакта. Драгине очи су ,,жарке”, а његова жудња све већа)
Буре на мору=невоље у животу; драгине очи ће ту буру да стишају, као
што и светлост Диоскура буру на мору смирује.

5
У овом сонету се идеје перципирају другачије него у претходним,
постоје динамика и развој. Од другог до петог сонета се прелази пут од
усвајања петраркистичких идеја до радикалног иступања из тог модела.
Иронизује се концепт љубави, прекида се са величањем драге и излази се у
материјалистички аспект живота. Иронизују се Купидо и Венера, као средишње
митске фигуре петраркизма. Лисрки субјект губи наду у љубав и окреће се
материјалном. Песма је интонирана хумористичким регистром, те се лирски
субјкет, пошто одустаје од љубави, окреће алкохолу, што је и својеврсни нови
облик хедонизма.
И овај сонет комуницира са ренесансном поетиком.
Појављује се персонификација судбине – Парка.

Сонети несреће

Ове песме сликају распон од несвесне среће унутар себе и безбедности

у родном крају до сумње у свет и самога себе. То води ка патњи која буди жељу
за смрћу, која се и експлицитно призива у петом сонету. Напослетку ипак дату
ситуацију прима победничким гестом, у њему се родила спознаја да човек може
да буде победник ако заузме победнички став. Стварно стање више није важно,
већ су важни односи које субјект осећа.
Песник се поставља у нулту позицију тј. у позицију тоталног ништавила
(које и превазилази) и то га приближава модерној поезији двадесетог века.
О Врбо...
Лирског субјекта жудња за знањем чини несрећним и он проклиње ту
жеђ спознаје. Свет из ког он долази је јасно профилисан у првој стофи из
његове перспективе: то је идилична патријархална (сећа се куће свог оца)
рурална средина, за којом он осећа носталгију. Он свој завичај напушта због
жеље за знањем, води га racio, и нада се да ће га знање хомогенизовати.
Међутим, знање га разграђује, он губи веру у себе (... у самог себе вјера вара...),
губи контролу и осећај контроле над својим животом. Лирски субјект не може
да мисли, дакле постоји, јер непрестано сумња. Дата је русоистичка слика света.
У првој терцини је изражена жалост за Радом, са којом се није оженио
јер је био жељан знања.
У последњој строфи се уводи мотив из народне културе: Бог ће чувати
дом и поседе. Тиме се гради парадокс јер се човек који иде за науком на крају
враћа неутемељеним веровањима. Помињање Бога (... звон светог Марка...)
сугерише се да је лирском субјекту потребно нешто више што ће га чувати, он
тражи некакву смевомућу инстанцу да га заштити.
У првом катрену се прави референца на Сотону помињањем змије.
Путник у пустош...
У овом сонету је унутрашњи живот лирског субјекта у првом плану,
његово унутрашње искуство је објективизовано на алегоријско-параболичан
начин. Лирски субјект није дат у 1. лицу. Нема активности лирског субјекта јер
он осећа предодређеност свог живота.
Да би спознао своју унутрашњост, потребно је да лирски субјект савлада
разум, што је наговештено завршетком дана и ноћном атмосфером, да га
потисне, искључи. Када то учини, он у себи види невоље: змије, тигра и лава. Те
животиње су и директна реферанца на Дантеа.
Песмом доминира осећање да свет функционише ван лирског субјекта.
То је наглашено и у првој терцини у којој случајност гони лирског субјекта, он
нема контролу над догађањима.
На крају долази дан, међутим ни то не доноси спокојство, већ осветљава
гадости живота, зло и патњу, од којих се не може побећи. У том смислу се
може говорити о изневеравању очекивања када је у питању светлост: прво се
очекује месечева светлост, која осветли немирну унутрашњост лирског субјкта, а
потом дневно светло покаже живот у још драмаичнијем и горем облику.

Храст...
И у овом сонету се среће алегоријски-параболична конструкција. Храст
је универзална визија човека. Сонет је постављен антиградацијски: дрво је
најпре снажно, а потом све слабије.

Кому је шамар...
Сонет одмах уводи читаоца у античку сферу. Нихилистички тон
преовладава у песми, главна идеја је да је живот терет, а да је смрт спас. Слика
персонификоване Смрти која отире зној са чела је нарочитно знаковита. Зној
сугерише напор који доноси живот, и његово отирање са чела је успокојавајући
гест, смрт је представљена као врста спаса из живота од ког ионако ништа неће
остати. Укрштајући ту слику са значењем из трацидије које смрт носи, гради се
амбивалентна улога смрти. Укрштају се традиција и песникова перцепција.

Живот је затвор...
 Ово је својеврсни наставак претходног сонета: смрт је љубазна, трулеж
је спасилац од животних тегоба. Иначе је Прешерну својствено да нешто зачне
у једном сонету, а у наредном развије. Поново се сугерише да смрт доноси спас
и мир. Смрт се пореди са сном, што означава једно стање умирености.
Прва строфа је алегорија која се одмах откључава (живот је затвор,
кајање је стражар).
Сликом меког лежаја у црној раки, показује се грађански сензибилитет
песника који није склон мистификацији. Црно је реч која носи терет традиције
која појачава снагу ове слике.

Због тебе...
Доминира мотив равнодушности која се јавља као последица многих
тешких терета. Субјект се затвара у себе, његов чулни аспект је отупео.
Занимљив је однос према себи и према свету. Од помирености са судбином,
много је снажније изражена идеја стоичког истрајавања у свету без наде, али и
без страха (,,Због тебе више неће, коби љута,/ с мојих се уста чути ријечи
јала…”)Више се не жели смрт, већ се пристаје на редуковање чулног живота,
скоро и његово потпуно укидање, ради лакшег подношења живота. Носталгија
за идилом родног села која је била изражена у првом сонету, сажима се у овом
закључном терцету у чежњу за бесповратно изгубљеном религиозном илузијом
као једином претпоставком човекове среће у Прешерновој визији света
(,,побјеже страх, и варљива с њим нада”). То је извориште интелектуално
спознајне драме л.с. у елегији ,,Опроштај са младошћу” и идејна основа
конфронтације животних погледа Чртомира и Богомиле, главних јунака
спева ,,Крштење на Савици”.

Прешерн све види у крајностима.

ове две доле нису сонети

Опроштај с младошћу
Ова песма отвара Прешернову фазу зрелог романтизма, лични
исповедни тон снажно обележава ову песму. У њој су збијено приказана
духовна размишљања и искуства која су се пређашње сакупљала у песниковој
свести и нису приказана појединачно већ у хармонији њихова заједничке основе
коју је пронашао у отуђености.
 Флорална метафорика је типична за Прешерна и среће си и у овој песми:
младост му је родила мало цвећа.
Стих за сјајем твојим тамним срце пати понавња се, налик на неки
рефрен. Његову окосницу чини оксиморон који сугерише да је младост лепа,
али пролазна. Младост није добро искоришћена. То је период упознавања света
и то може бити врло болно. Младост је по себи противречна, у њој је све задато
и све је у својој супротности. Тама коју помиње може бити последица његове
велике памети.
Песма даје и критику друштва које превише вреднује новац. Заједница је
предмет критике на плану етике.
Може се пратити пут од илузија ка деилузионизму и поновно призивање
илузија упркос схватању да је њихово време заувек прошло. Илузије
представљају време младости, а сада му се открило да су све људске жеље,
љубав и слава само превара. У песми је јасно потцртана противречност између
личних потреба и стварности.

Пјеснику
Изжарава се идеја да поезија мења унутрашњи свет. Поезији се даје нова
улога. Песник више није налик на Орфеја који песмом буди друге тј. свој народ,
већ је попут Прометеја који гордо подноси трпљење. Култ песника и песништва
је подигнут до највеће висине.
Слика копца који кљује тело асоцира на Прометеја, тј. на положај
човека, који је у улози сталне патње. Само поезија може да одагна ту патњу.
Међутим, за песника је поезија коб коју мора да ноци без спокоја, упркос
ефекту који она постиже над другима. Та коб се односи на песникову
претерану осећајност.
Небо и пакао су у прсима, нису метафизичке инстанце. Они су
неповратно збијени у психички простор. Смештајући две безграничне инстанце
унутар човека, Прешерн нуди начин за измицањем празноћи модерне
егзистенције. Кроз то, он истиче и улогу песника да све подноси без престанка
ида неприметно то изрази писањем. То је једна почетне модернистичка
самосвест.
Прве три строфе су упућене читаоцу, а последње две песнику.
Свет се прихвата боз илузија, хармоније и било какве лепоте. Празнина
као искуство је ближа модерном свету.
У овој песми је најбоље изражен Прешернов романтичарски култ.
Сонетни вијенац

У основи је једноставна структура сонетног венца од четрнаест донета

и петнаестог, изграђеног од првих стихова претходних сонета, али је ипак
сложен. Постоји акростих од почетних слова сваког сонета који показује да је
венац упућен Јулуји (Примицови Јуилији). У 2, 3, 13. и 14. сонету доминира тема
поезије; у 4, 5, 6, 10, 11. и 12. доминира тема љубави; а у 7, 8. и 9. тема народа и
националног идентитета. Дакле уочава се симетрија, а кулминација је у осмом
сонету. Таква симетрична структура је противречна тежњи ка спонтаношћу и
природношћу. Преплићу се генијско и лаичко песништво, при чему се лаичко
увиђа у флоралној метафорици, поређењу драге се сунцем, приписивање срца
простору ливаде, а потом врта и њиве и песничка форма.
Тематски је ово разруђено дело, али су три доминантне теме љубав,
народ и песмиштво. Исповеда се лични и дубок доживљај љубави који се по
карактеру везује са љубављу према домовини и једначи се с њом. Обе ове
љубави храни и изражава само певање, поезија је медиј за величање драге са
жељом да су у њох пробуде иста осећања. Такође, поезија велича прошлост
народа у жељи да се у народу пробуди љубав према домовини. У оба та случаја
је љубав прожета и надом и страхом. Иако зна да му љубав неће бити узвраћена,
песник не може да престане да верује у то да ће његова поезија променити
такво стање.
Карактеристике љубавне поезије Вијенца су свечани тон који се
преплиће са интимним, петраркистички украси и начин удварања са описима
дубоких душевних стања и расположења. Љубав је темељ егзистенције и она од
петраркистичке постаје романтичарска категорија. Драга од елегантне даме
којој се песник диви као звезди постаје биће уз које умиру бриге. Љубав добија
апсолутне, митске димензије и постаје све доследније романтичарска.
У сонетима посвећеним домовини песник се враћа још дубље у
прошлост: у антику. Мит о Орфеју постаје извор слика, метафора и поређења.
Као и петраркистичке, Прешерн античке мотиве преводи у романтичарске тако
што радикализује веру у моћ поезије. У овим сонетима постоји још један
романтичарски елемент, а то је сукоб идеала и стварности. Тај контраст се гради
и кроз поређење са драгом: жеља да се Словенија уједини је пуста колико и
жаља да се пробуди драгино срце. Ипак се у седмом и деветом сонету уочава
песникова вера у идеалму моћ поезије која би срушила све препреке и све
претворила у радост, док осми сонет приказује реалност и даје њену црну слику.
Опозиције између стварности и илузије се виде и у наредна три сонета у
којима се пева о драгој. Њен поглед обасјава изданке попут сунца, али се брзо
уклања и поново наступа зима. У томе видимо флоралну, али и античку
симболику: драга је у улози Ифигеније која само обећева, а он остаје препуштен
Еринијама. Дакле љубав постоји као нешто веома јако, али само као осећање и
илузија, она се остварује краткотрајно и има трагичне ефекте.
Љубав се храни поезијом и илузијама. Илузије се у 13. и 14. сонету
описују тако јасно као да су стварност. Повећао се распон између жеља и
њихових остварења, али се илузија о остварењу парадоксално појачала.
Упркос томе што љубав, домовина и песништво у Сонетном вијенцу
живе само између страха и наде, оне ау апсолутне категорије које ништа не
може уништити. Та три мотива се у композицији држе хармонично. Поред
апсолутизованих мотива, апсолутизована је и сама форма сонетног венца. Све те
апсолутизације су типично романтичарске.
У Вијенцу је изражена најдубље доживљена љубав. Након Вијенца
Прешерн ће све чешће исповедати осећања у једноставнијим формама.
Лаичка одлика овог дела јесте имплементација флоралне матафорике
којим се сугерише снага природног постојања. Она је прицутна од наслова
(Вијенац), па све до краја тј. до магистралног сонета у ком постаје јасно да је у
симболичком средишту дела разбокорена слика коју красе кале, руже и друго
цвеће. Представа поезије као цветног постојања у својој хармоничности облика
руже, спојена је са идејом њеног клијања из самог срца. Занимљиво је да је ова
метафорика свесна и божанског одсуства, славећи нацију и индивидуу, Прешерн
као да заборавља на Бога. Стога се може рећи да је у његовој поезији видиљиво
дејство антропоцентричне свести и да флорална метафорика иде чак до
секуларне (де)мистификације еротизма.

1
У 1. сонету се преплићу тематска језгра: заједница, драга и поезија. Своје
дело посвећује заједници из чега се види битна улога песника у њој. У том
односу се крије и раскорак са петраркистичком поетиком у којој је песник
одбачен и исмејан од стране заједнице. Словеначка заједнца се уводи већ у
првом стиху и тиме се усплитно прославља национални идентитет у модерном
значењу те речи.
Поново се види флорална метафорика (биоцентрична имагинација) у
вијењу венца. Песничке слике су живе и ритмизиране, њима се постиже згуснут
и функционалан израз какав ће остати кроз све сонете овог циклуса.
У првој сторфи се сугерише дисхармонични однос стварности и
унутрашњег света, који постаје хармоничан кроз стварање. Уочава се
романтичарска тежња ка изливању самог живота у уметност, која је израз
победе искрености над стегама и конвенцијама.
Даје се аутопоетички опис настанка сонетног венца. Уметник једначи
своје егзостенцијално стање са оним што ствара. Драга је врхунац његовог
живота, као што је сонетни венац врхунац песничког стварања. Дакле типска
фогура вољене је симболично оваплоћење сопствене егзистензије магистрале.
Инсистира се на симболичном једначењу егзистенције и поезије, које се
рефлектују једна у другој. То се види у стиху: Песник је једнак са песама
венцем. Тим стихом се уједно сугерише и пресудан значај форме као димензије
постојања која је важна и у уметничкој и у животној пракси.
Катрени су успевани у трећем лицу, док се у терцинама уводи
романтичарско лирско ја.

3
Срце се даје као место рађања имагинације и афективног телесног
живота, дакле у њему је двојство.
На крају се јавља парадигматични пример флоралне метафорике – ружа.
Она добија вишеструку финкцију. Ружа се у традицији третира као савршен
цвет. Њено спонтано бујање је аналогно песниковом откривању свог
унутрашњег света.
Петраркистички украси и начин удварања.

4
Наставља се обрада мотива руже који је уведен у претходном сонету и
долази до промене: његово срце је постало врт и њива, а то нису простори
спонтаног бујања, већ планског. Дакле срце више нема самодовољну и
самоодрживу природност и приземљено је до култивисаних и традицијски
инторнираних слика врта и њиве.
 У обраћању драгој пореди је са сунцем у чему видимо уплив
неоплатонизма. Та слика жене-сунца се може схватити као драга која заклаља
самог бога, што симболично означава моменат божјег умирања у жељи. Такође
се обилато користи петраркистичким елементима и романтичарским
метафорама.
У последњој терцини говори о певању у част драге, међутим то певање
није огрејано сунцем, тј. сунце изостаје као извор инспирације, губи се
спонтаност, зато што је певање о части планско. Када би певао о тузи, то би
било лакше и било би спонтано.

6
Овим сонетом Прешерн непосредно критикује своје окружење које је
склоно да слави немачку књижевност и да је претпостави словеначкој. Он
признаје да традиција којој припада нема много квалитета, али се они могу наћи
и треба их поштовати. Ипак, аутор не посеже за комплетним традицијским
арсеналом везаном за фигуру Орфеја, већ га приказује само као биће спремно
да стане на чело борбе за колективну еманципацију заједнице. Орфеј је
национално обојен, и може се рећи да је он нарцисоидно модернизован. Та
визија орфејског буђења заједнице је пројектована представа жељеног пеничког
сопства.
И у овај сонет је укључена флорална метафорика.

7
Уводи се фигура Орфеја који буди словеначку заједницу и која се
идентификује са песничким гласом. Пева о стању више националне самосвести.
Мотивска поља су драга која инспирише и флорална метафорика која
приказује унутрашњи свет.

МОГУЋЕ ТЕМЕ ЗА ЕСЕЈСКО ПИТАЊЕ:

Романтичарске одлике / флорална метафорика у Прешерновом Сонетном
вијенцу
Сонети несреће
ЕПСКИ РОМАНТИЗАМ: Крштење на Савици, Смрт Смаил-аге
Ченгића
Епски романтизам карактрише тенденција да се обнови класични еп,
међутим постојале су препреке: у класичном епу је песнички глас неутралан, а у
романтизму се јавља у 1. лицу и вредносно поларизује заједнице које се
појављују; у класичном епу унутрашњи свет ликова није нарочито богат, а у
романтизму је дубок и сложен, показан је новим пеничким средствима и
лиризацијом; такође романтичари уводе драмски контраст и напетост. То више
није еп, већ спев, због удела лирског. Оба спева су баладичне лирско-епске
песме.
У романтизму се развија мисао и националном идентитету, што води ка
формирању нација. Стога је постојала потреба да нација кондензује, а то се
дешава погледом у прошлост и селектовањем догађаја.
Епски романтизам је спој историје и поезије.

Крштење на Савици, Франц Прешерн

Спев је о покрштавању Словена у 8. веку, дакле о борби између
хришћанства и паганства. Тема је епска, ликови су такође епски и развијени су у
јунаке. Ипак, главно део епа ( Крштење) се формира више као дело лирско-
драмског карактера са љубавним и мисаоним тематско-мотивским садржајем.
Стога се може рећи да дело тематизјује и друштвену, националну, политичку,
личну и егзистанцијалну проблематику. Формирање националног и формалног
идентитета јесте идеја са којом спев настаје и у складу је са идејама јенског
романтизма. Иако се догађај одиграо јако давно, осећа се блискост у
описивању, дело је блиско са догађајем који опева. Спевови ове врсте у
романтичарској модификованој форми легитимишу поезију и историографију, тј.
доносе велики епски наратив крро који показују нераскидиву повезаност
судбине појединца и заједнице.
Спев има неколико целина: на почетку је сонет посвећен Матији Чопу и у
коме се наговештава основна линија развоја дела: читаоца очекује кратак
веселих дана низ и краткотрајна љубав после које могу наставити живот само
они који умеју да верују. Следи Увод, и највећи део заузима Крштење са
драмском композицијом. Стих је епски једанаестерац.
Песник изражава став да не треба да буде рата, наговештавајући да се
бори брат против брата.
 Занимљиво је коришћење речи Словенац јер у 8. веку такав означитељ
није постојао. Та реч је унета из савременог песниковог живота и представља
анахронизам.
Идеја унитарности колектива, која је важна у смислу романтичарске
поетике, сликана је у сцени у којој Чртомир нуди чети могућност да одустане
од боја и оде кући јер сви одлуче да остану на бојном пољу. То Чртомирово
обраћање је и врло лирско због нуђења такве могућности. Ту је дата и идеја
слободне воље поједница. Дакле истичу се идеја индивидуализма и унитарности
заједнице и оне су у садејству.
Чртомир је на самом почетку портретисан као идеалан јунак, док је на
почетку Крштења он трагичан јунак. Чртоморово име значи онај који мрзи мир,
и таквим именом је он одмах негативно означен. Слика јунака је посредована
сликом језера кроз коју сазнајемо да је његова површина, као и површина воде,
сасвим мирна, док се у дубини води невидљиви рат, у дубини је борба. Тиме је
сугерисан осећај кривице у Чртомиру након што је једини преживо битку, у
њему расте самодеструктивни порив. Он једини ослонац проналази у успомени
на Богомилу, али и та мисао је покварена страхом за њен живот и страхом да је
престала да га воли. У тој ретроспекцији на Богомилу даје се и рајска слика
завичаја. Њихов сусрет је на вишем нивоу, то није идеализована, већ оправдано
узвишена љубав. Није реч о куртоазној, већ о реалној и еротској љубави. Дакле
његов унутрашњи свет је богат. Када промишља, цела природа је приказана као
опасна. Та велелепност сликања природе је у служби приказа
самодеструктивности јунака.
Богомила се даје као иделна драга. Њен портрет је украшен флоралном
метафориком, спољни изглед је у складу са њеном чистом унутрашњошћу.
Занимљиво је да Богомила има глас, она доноси одлуке и има унутрашњи живот.
Дакле развијенија је од типичне идеалне драге. Прешла је у хришћанство, она је
конвертит, док је Чртомир био у рату и аргументује свој поступак: речи које је
чула од хришћанског свештеника су јој будиле истинску наду и сматра да је
својим преласком спасила живот драгом, у том смислу је промена вере њена
жртва. Таква сиутација је топос прихватања хришћанста у кризним ситуацијама.
За њу је хришћанство љубав, Бог је љубав, а не обожавање и страх, дакле то су
она општа места која су срж вере. Она такође говори да ју је пратио страх де ће
Чртомир престати да је воли.
Када се сретну и она му све исприча, он каже да ће и он променити веру
због ње. Препушта се Богомили у потпуности. Његова мотивација за промену
вере је љубав према Богомили, за њега је хришћанство њена вера. Ипак, говори
како су му баш ти хришћани, о којима она говори с љубављу, управо побили
војску. Духовник на то одговара да Вајхун није слушао Бога, него је делао
самовољно. Дакле даје се слика хришћанства у амбиваленцијама: и насилне и
ненасилне методе су приказане. На то Чртомир не реагује и враћа се Богомили с
питањем да ли ће се венчати под крстом. Богомила каже да се неће удати јер је
верна само Богу, посветиће се хришћанском животу и обећава му да ће бити
заједно у оностраности.
Он и даље остаје при одлуци да се крсти, али то му више ништа не значи.
Поптуно је изгубио наду и повија главу. У његовом прихватању хришћанста
нема ничег ентузијастичког, клонуо је и у тој вери не види никакву наду. У томе
се видии дискретна иронија: нова епоха почиње поптуном сломљеношћу духа.
То тумачење има смисла јер је Прешерн секуларни песник. Чртомир кроз пораз
прихвата нову слику живота. Он пролази пут од битке за своју веру, преко
тоталног разора, до поновног буђења наде, али та нада је прожета спознајом да
је живот само истрајавање које неће донети ни срећу ни задовољство.
У једном делу Чртомир критички промишља своју стару веру и закључује
да су и његове богове измислили свештеници.
Не крају постоји један моменат са зраком светлости који се може
тумачити као уплив хришћанске метафизике, или као остајање у емпиријском
свету на основу тога што Чртомир одлучује да остане са Богомилом и види је
кроз лепоту.

Смрт Смаил-аге Ченгића, Иван Мажуранић

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ
Илиризам је друштвено-културни покрет у оквиру којег се формирао
хрватски романтизам и он је тесно везан за рађање грађанског слоја у
Хрвастској. Идеја илиризма у себи има идеју културне коресподенције међу
словенским народима, нарочито међу Србима и Хрватима. У хрватском
часопису Даница илирска су објављивали и многи спрски аутори, кроз шта је
донекле остарена идеја илиризма. Та идеја је подразумевала јужнословенску
културу и политичку узајамност и наткриљена је идејом пансловизма.
Аристократски слој у Хрватској је био пуритански настројен - припадници
илирског покрета били су припадници грађанства.
 Славонско становништво је подразумевало поделу по вери, а не према
националности. У Србији није била нарочито популарна идеја илиризма.
Проблем са којим се илирски покрет сретао јесте проблем разруђености
заједнице коју је себи задао, али и проблем језика, тј. говора на три дијалекта. У
том смислу је Вуково решење било значајно. Већ од 1836. године Илирска
даница излази на штокавском. Јудевит Гај је у свом делу Кратка основа
хорватско-славенскога правописанија из 1830. године увео знакове за латинична
слова Ћ, Ч, Ж... и укинуо је мађарксе дифтонге у хрватској латиници.
То је период у ком се појављује нови медиј – новине. Поред Илирксе
данице, излазе и часописи Зора далматинска и Коло.
За илиризам су важне три традиције (хрватска књижевност формирала се
на темељима ових традиција): класично наслеђе, народна књижевност и
дубровачка књижевност.
Највише се писала поезија, и то родољубива. Био је врло популаран жанр
будница – родољубива песма која буди национално осећање.
Важни песници су били Станков Раз и Петар Перадовић, а драму је писао
Димитрије Деметељ.

АНАЛИЗА ДЕЛА
Ово дело је једна од стожерних творевина јужнословенске
књижевности. Опеван је догађај из не тако давне прошлости, ага је убијен 1840.
године, шест година пре настанка овог дела (то је оно што ово дело, између
осталог, разликује од ,,Горског вијенца” и ,,Крштења на Савици”). Не даје се
тренутна ситуација Црногораца, делује као да је све у дубокој прошлости, то је
катогорија апсолутне прошлости (Бахтин - тежња заједнице ка примордијалном;
феномен апсолутне прошлости). Ипак, у том периоду од шест година идеја о
настанку овог дела је дозревала и оно је написано рационално, а не као плод
песничког заноса. Хрват пише о Црногорцима – илиризам. Та окренутост
другом народу је везана и за непокорену Црну Гору која је у традицији
југословенских народа била симбол борбе за слободу. Тема је типична за
народне епске песме
Бахтин је писао о феномену апсолутне прошлости са херојским
предзнаком и управо је на тај начин изнет садржај овог дела. Пева се о
догађајима из блиске прошлости, а ствара се утисак да је реч о врло удаљеним
дешавањима. Насупрот томе, у Крштењу на Савици се пева о јако далеким
догађајима, али се постиже ефекат њихове блискости. Иако пева о блиском
догађају, историјске чињенице нису сасвим прецизно представљене, а то је
последица ауторове песничке природе. Историјски догађаје је само импулс који
је мотивисао настанак дела.
Основна одступања у односу на стварне догађаје су следећа: у
стварности се не помињу заробљавање и мучење Црногораца, не помиње се
Дурак, Мирко није био вођа чете и није убио агу, Новица није био Турчин и
његов отац је био свештеник ког је убио Мехмед-паша Селмановић, а не Смаил-
ага, Харач у околносима из песме није постојао те није ни мотивисао убиство.
Историјска личност Исмаил-аге губи реални значај и формира се у уопштен и
типичан епски лик.
Тема смрти се истиче још у наслову дела, и она је била омиљена у бароку
и класицизму, који је веома присутан у хрватском романтизму. Дело даје и слику
сукоба хришћанског и муслиманског света, што је већна тема старе
књижевности. У таквој ситуацији, људи су нужно подељени у два табора
различитих етичких вредности. Ипак, у овом делу постоје три колектива јер се
хришћанска страна разлаже на два: Брђане који симболишу јунаштво и рају која
симболише народно мучеништво; и они се стапају у симбол слободе. Турска
страна је приказана као разруђена и то се види на пример у томе што Баук аги
пева песму ругалицу, и у том што је Новица отпадник. Хришћански колективи
су дати као апсолутна целина. Раја у спеву може метонимијски представљати сав
прорбљени народ.
Каркактеризација ликова је занимљива јер нису приказани само
победници, већ је епски сукоб образложен и психолошком пропасти
непријатеља. Ага је приказан као демон зла. Иако је присутан као делатни јунак
само у првом и четвортом певању, његово присуство се осећа целом спеву. Он
је у добром делу текста само наслућен, и тек у Харачу добија пун облик.
Приказан је као садиста који мучи нејаке, а завршава нимало јуначки – у
покушају да из борбе побегне на коњу. Ага је и главни носилац романтичарских
елемената у овом спеву, он је јунак Бајроновиг типа чија се унутрашња стања и
промене проматрају.
Израз дела је веома језгровит и збијен, а на неким местима и тежак и
таман, што упућује на лапидарност која збуњује недокучивошћу. Сви релевантни
моменти у делу су персонификовани: демонизам у обличју аге, чета као
божанство освете, смрт која хода земљом и мири зараћене стране. У делу се
прожимају утицају класичног наслеђа (из ког преузима синтаксу), народне песме
и дубровачке поезије у настојању да се створи властити песнички језик. Смаил-
ага је спој хрватске традиције, народне поезије, класичне и модерне
књижевности у естетичком смислу. Основни облик казивања у тексту је
монолог, који се различито развија у певањима као разлишљање или
расположење. Аговање је агин монолог, Ночник је рефлексија о ноћном
путнику, у Чети доминира свештеников монолог, а Харач је пун реторских
мисли и обележја пишчевог става, а у Коби се монолошки даје пишчев суд о
пролазности силе и извесношћу правде. Том доминацијом монолога се овом
делу даје лирска интнација.
У смени различитих врста стиха дочаравају се лирска и епска расположења. У
тексту се такође уочавају и афоризми, који су у народу прихваћени као
сентенције.
Не треба схватити да је Смрт Смаил-аге дело мржње и појединачне
освете. Ово је трагедија народа у чијој се домовини десио велики раскол и који
због такве судбине плаћа рачуне веће од својих снага. Стога се ни Новица на
треба посматрати као издајник, већ као трагичка жртва, која ипак мора да страда
да би дело остало доследно као освета колектива, а не као освета појединца.
Његова смрт је јуначка и он се кроз њу искупљује.
Аговање
Очигледни су броји примери формула из народне поезије, али је стих
осмерац.
Ага се уводи монологом у ком тражжи да се изведу затвореници да их
побије, поред њих ће убити и старца Дурака. Дурак је раније предложио да се
заробњеници ослободе да не би дошло до омазде. Та Дуракова опаска директо
дира страх који већ постоји у аги, и зато му он смета. Дат је поглед на
унутрашњост лика, он потискује страх и то је почетак демонизације (не у
метафизичком смислу) овог лика.
Ага себе пореди са вуком (анимална метафорика) по достојанству. Вук је
симбол силе и моћи, а тако ага и самога себе доживљава. Певач га описује као
горско зверје чиме истиче његову зверску нарав. Дакле различити су мотиви за
посезањем у анималну метафорику.
У сцени мучења Црногораца је присутан идеал трпљења. Они се не боје,
и то метонимијски наговештава да ће се Црногорци заиста осветити аги. То
одсуство страха код заробљеника још више узнемирава агу, али он не
препознаје извор свог страха. Он сам себи таји тај страх.
 Осећање страха на дну срца је дискретна афективна реакција и почетак
унутрашњег развоја који води до потпуног расцепа на крају. Почиње као једва
приметни додир на дну срца, а завршава се као потпуно разарање бића.
Ага је радикално негативан јунак, романтичарски демонизован антијунак.
Он нема никакву могућност трансформације ка позитивном. У типолошкој
основи је то романтичарски јунак са широким распоном емоција, ког охолост и
таштина терају у пад кад је на врхунцу моћи. Oн је барокни тиранин који мора
да се уздигне да би пао.
Дуракова смрт на симболичком плану значи рађање тираније, убијен је онај који
даје другу перспективу, онај који износи слободно своје мишљење, више нема
слободе. Његова смрт кореспондира са агиним потискивањем јер је Дурак
вербализовао агин страх. Његовим убиством, ага отклања могућност суочавања
са истином.
Удео несвесног у овом делу је круцијелан у односу на удео свесног. Све што се
потискује у несвесно враћа се ојачано.

Ноћник
У овом делу је главни лик Новица, који је антиципиран још у аговању. Он
је Дураков син, и његов идентитет је занимљив: он је муслиман (потурица)
црногорског имена који се бори против аге.
Новичин унутрашњи живот је назначен у тренуцима његовог страха. Тада
његова физичка појава не одаје унутрашњи живот. Тај страх је мотивисан и
поделом простора на своје и туђе, као у народном стваралаштву.
Новичина мотивација је сасвим лична и то је можда мана, јер је идеја овог
спева да морална сатисфакција припада заједници, а не појединцу. Због тога је и
неопходно на он умре. Иако је физички припадник колектива Брђана, он у
суштини све време делује индивидуално.
Када Новица стигне до црногорског табора, то је у зору и три пута се чује
петао, што преко Библије асоцира на чин издаје.
Симболика броја три се јавља и када Новица стражарима говори шта није
у реду. Тај његов исказ је уређен градацијски и тек на крају се уводи мотив
освете који и покреће радњу. Новица у разговору са стражарима не открива свој
идентитет. У тој сцени га наратор именује као Турчина, али он жели да
премости ту разлику и за порекло наводи црногорски топоним. Стога се
Новица може посматрати као нека врста конвертита. У њему је сукоб два
цивилизацијска оквира.
 На крају се антиципира агина смрт гашењем његове звезде.

Чета
Опева се окупљање Црногограца који ће кренути у омазду. Све се дешава
у тишини и тајности, у ноћи, јер морају да изненаде агу и буду опрезни. И на тај
начин се карактерише агин лик, видимо га као опасног у доброг ратника који
може бити побеђен само ако не очекује напад.
Окупљање је приказано као кретање оживљених стена, и то није
фантастика, него метафора. Јунаци су у потпуном сагласју са природом па су
приказани као стене. Стене су снажне и скопчане са тлом на коме су, те се
Црногорци сликају као заједница нераскидиво везана за тло са кога потиче и
које јој је одузето доласком турске војске. Та веза са тлом је и у складу са
романтичарским родољубљем. Оживљавање стена се може поредити и са
Овидијевим Метаморфозама где из неживог настаје живо.
Чета је слика колектива, он је приказан монолитно, сви реагују на исти
начин. Њих покреће заједнички осећај целине и води их мисао о слободи.
Новица је променио веру да би заједница остала јединствена. Они иду да
остваре колективну освету, то је суд Божје правде, а Бог је вредносна
вертикала. Овај део носи и идеју о томе да је Бог спор, али достижан, што је
једна од основних порука катехезе. Узалуд је питати их куда иду, јер су они
само оруђе у руци Бога, а то је речено следећим стиховима:
Иђе чета, али камо?
Ман ћеш питат чету исту.
Ман ћеш питат брзе муње
И громове громке мани,
Куд се оре изнад горе?
Кад ти вазда одговоре:
"Не ми, не ми, но громовник,
Ком ваљаде сви да дворе!“
Они су као облак који крије град, то поређење је антиципација онога
што долази. На крају заиста у буде олуја. Дакле мотив олује се прво суптилно
јавља на једном месту па се враћа ојачан, као и стах који ага најпре осећа у дну
срца, а на крају постане његов слуга. Чета се може тумачити и као
персонификација освете.
 Црногорци и Турци се поставлјају у контраст кроз опис јела. Црногорска
чета једе мирно на обали Мораче, док су Турци агресивни и отимају се, у том
опису се обнавља анимална метафорика везана за тај колектив.
Новичино крштење је мотивисано жељом да се што пре бори, али оно
симболише и враћање вредностима које су у овом спеву приказане као
позитивне и које су некада давно биле део идентитета његове породице (његов
отац је потурица). Он је најпре описан као крвник клети, пун слободе, а касније
за себе говори Новица сам, ал' не ко прије , дакле у њему постоји и нека
унутрашња промена.
Када Новица мења веру појављује се фигура свештеника. Крштење се
дешава у природи те су оквири цркве екстезивно проширени, дрква надилази
друштво – тамјан је мирис цвећа и крви која се пролива за веру. Увођењем
мотива крви ојачава се идентитет заједнице. Престављен је конфесијски аспект
идентитета у вези са Црногорцима који су везани за своје тле. овде су скопчани
фактори конфесијског, националног и верског идентитета, те се одбрана
хроишћанства везује и за одбрану целе заједнице. Бране се и крст (конфесијски)
и слобода (национални) идентитет.
Свештеник се појављује као фигура чији је задатак да објасни нечије
поступке (као и у Крштењу на Савици). Он овде оправдава разлоге црногорске
омазде, говори да је нас ова земља породила и тиме се однос Црногораца и
њиховог родног тла поставља као однос детета и мајке. Сви њихови преци су
одатле и зато је њихова веза са тим простором нераскидива. Ипак, фигура
свештеника је неуверљива у контексту тадашњег положаја Црне Горе јер су мале
шансе да је могао постојати неко довољно образован да одржи онакав говор.
У овом делу постоје прорефренска понављања.

Харач
Радња се дешава на Гацком пољу и то је место где ага умире.
У овом делу се појављује још један колектив – раја. Она је уведена
функционално, с циљем да се прикаже шири контексст агиних злодела. Варирају
се муке раје, али није циљ да се она убије, јер је то насиље које подразумева
ужитак онога ко га извршава, садизам.
Још једном је изражена агина таштина у сцени када он избија око једном
од својих поданика, након чега још агресивније мучи рају, то је уједно и
кулминација драмске радње. За турску заједницу се, поред анималних, везују и
хтонско-демонске слике света. То је и коренсподенција с Османом где је
демонски свет такође везан за турску страну. Међутим, оно што
разликује ,,С.С.Ч.” од ,,Османа” јесте то што су у ,,Осману” Турци заиста
фигурирани као демони, док су у овом делу они само фиктивно демонизовани.
Из те демонско-хтонске сфере проистичу и мотиви Хада - ,,као што се Хад
грешницима смеје…” Та веза је на пример остварена у агиним речима:
Раскивајте све паклене власти, које претходе самој кулминацији дела.
Перипетија је долазак Црногораца и битка у којој ага губи живот.
Симболички почиње да пада киша која спира крв. Опис доласка чете на Гацко
поље је налик на опису из Вијекова Илирје, али ипак су тамо то апстрактне слике
недоживљене стварности, а овде је интензитет сцене неупордедиво јачи јер је
она стварнија.
Аги је било важно да остане запамћен као велики и за ту жељу је везана
његова таштина. Због тога он губи стрпљење слушајући песму о лошем владару
ког народ не воли. Том сценом се сугерише и идеја да памћење колектива
зависи од онога што је описано у уметничким делима, тј. у књижевним делима у
овом случају. Такође се песма приказује као једина кадра да ублажи агино
огорчење и тиме јој се даје додатни значај.
На крају умире у Новица, Његова смрт је била неопходна јер је он ипак
издајица Турака и њиховог поретка, којима припада по пореклу. Да би се
успешно конституисала нова заједница, свака мана мора да буде уклоњена.
Постоје референце с класичном литературом.

МОГУЋА ТЕМА ЗА ЕСЕЈСКО ПИТАЊЕ: Слика колектива у ова два спева

Вијекови Илирије – Иван Мажуранић
Идеализује се амбијекнт и та идеализација имплицира слику дубоке
прошлости која показује идеје илиризма. Даје се идеја златног доба – све
припада свима. Илири се везују за тај митолопки тренутак далеке пришлости и
носе одређене особине у складу са тим. Везивање за златно доба не носи
никакву прецизну конкретизацију времена.
Свако у себи носи одређено осећање правде. Закон није ван природе
него у самом човеку, и његовом уму и души. Проблем настаје када долази до
поделе имовине, оно што је било свима доступно треба поделити и претворити
у приватно власништво. Након тог тренутка поделе почиње историја, тај
моменат представља пад у историјско доба.
У овој песми се говори и о српским јунацима: Марку Краљевићу, Милошу
Обилићу… То је у складу са илирском идејом - не само о хрватским, већ и о
српским јунацима
На крају се слављем и песмом наговештава да ће све бити у реду.
Дело је у десетерцу, строфа је модерна.
ПРОТОРЕАЛИЗАМ
Агуст Шено је кључни писац тог периода у Хрватској. Реализам почиње
после његове смрти.
Обај период представља сусрет романтичарске поетике и рађања
реалистичке поетике. Препознају се аспекти обе поетике у сваком аспекту
текста.
Наша књижевност је програмски Шеноов текст из 1865. године. Сматрао
је да књижевност треба да буде тенденциозна, да има намеру. То је реалистичка
идеја. аже да књижевност треба да буде зрцало пучког живота, теме треба да се
тичу живота. Није против популарне књижевности и сматра да књижевност
треба да буде доступна свим, па и нижим слојевима.
ЗА КОЛИКВИЈУМ: Некад буде питање да се преприча тај програмски текст

Наша књижевност
Текст почиње ауторовим опажањем да се у Хрватској не пишу дела која
би помогла духовној еманципацији народа. Наводи да за то има разлога који
немају везе са њиховом књижевном сценом у том тренутку, али и да има оних
за које су одговорни Хрвати и управо че о њима говорити у овом програмском
тексту. Главни грех хрватског народа је, према његовим речима, њихова
несташност, односно несталност. Објашњава је говорећи да су се у историји
смењивали заиста светли и обећавајући тренуци за културу са онима потпуно
супротног предзнака. У тренутку писања текста, влада та мрачнија и јaлова
духовна атмосфера. Донекле је правда наводећи да је дати тренутак врло тежак
за хрватску заједницу, али не подржава учмалост у којој се нашла. Сматра врло
проблематичним то што је дошло до тога да трпи књига, а стога трпи и народ.
У складу са тим, он пореди народни живот са звездом блудницом која се тек
понекад појављује и нема чврст корен.
Да би доказао да не говори празне приче, осврће се на књиге издате
претходне године и тврди да се на том списку не може наћи ништа добро.
Једино што издваја уз похвалу јесте Књижевник, хрватски научни часопис.
Истиче да је то дело уједно и учитељ народу и стражач против дилетантизма.
Даље наглашава да је у књижевности најважнији социјални моменат.
Разлог за то је што се не може постићи здрав и сложан народни живот све док
свака породица није образована, а људе ће најпре привући теме које су им
блиске и које их се тичу. Стога је задатак популарне књижевности да оснажи и
учврсти народни живот, да би то могла треба да привуче народ својом
тенденциозношћу. Наука не би могла да испуни тја задатак јер никада не може
да делује подједнако на све слојеве као што то може књижевност (уколико су
људи писмени).
Наводи и да писци треба да воде рачуна да не изостављају најобичнији
народ, пук, из својих дела јер је права снага заједнице баш у тим људима, и ако
су они образовани и самосвесни, заједница може бити сигурна. Свестан је и
тога да никада неће нестати интекектуалне разлике измађу појединих кругова,
али сматра да их треба свести на минимум.
Истиче и то да је најтеже писати за пук јер за то треба имати посебан
осећај, и да, нажалост, они који тај осећај имају, често имају и предрасуду да
није вредно писати такву књижевност. Проналази и двојицу својих колега које
сматра способнима за тај задатак, а то су Фране Курелац и Јанко Јурковић.
Сматра да би они требало да пишу изворне ствари у вези са животом и да
истакну мане народа. Инсистира на том да би то било од далеко веће користи
него превођење текстова са других језика који често немају везе са хрватским
живљем, и да би због тога таква хрватска књижевност била врло прихваћена.
Поред тематског оквира дела, истиче и то да језик којим се пише треба да буде
једноставан и близак народу.
Даје предлог да Матица почне да издаје популарне енциклопедије за пук
у виду јефтиних свезака.
Потом говори о другом начину да се књижевност приближи народу и
види га у новелистици и песништву. Када говори о новелистици, не проналази
готово ни једну лепу реч и каже да не треба писати само да би се попунила
библиотека ни читати ради прекраћивања времена, него да и једна и друга
активност треба да имају духовни и културни смисао. Највећа грешка тадашњих
новелиста је та што не умеју добро да одаберу тему за своје дело, и да је често
преузимају из епике. Стога они граде дела по туђим шаблонима и од фраза која
нису блиска њиховом тлу.
Потом говори о песништву у знатно афирмативнијем тону. Ипак додаје
да му је тешко да говори о малдом нараштају јер су доста различити једни од
других у многим погледима. Позитивно говори о спеву Смрт Смаил-аге
Ченгића, али додаје и да такве дуге песме ретко ко чита.
За крај најављује да ће у једном од наредних текстова говорити и о
драмском роду и опомиње књижевне историчаре да више и конкретније раде
свој посао.
Каранфил с пјесникова гроба – Август Шеноа
Приппведач учествује у радњи, хомодијагртички приповедач,
приповедање је такво да се он сећа догађаја, постоји оквир. Дакле он говори са
временске и просторне дистанце. Интегришући оквир је као код Бокача или у
1001 ноћи. Оквир се може одредити као легитимишући јер доказује да је оно
што се саопштава сведочење субјекта и у служби је јачања веродостојности
текста. Илузија веродостојности се постиже и начином излагања и садржајем.
Говори да неће бити уметничке прича, већ ће без стилизације говорити шта се
десило.
Сусрет романтичарске и реалистичке поетике је остварен тако да је
реализам често у служби разградње романтичарских елемената. На пример када
они тек одлазе пут крањских гора у романтичарским оделима па им се људи
смеју.
Јунак се образовао у систему у ком му је било усктећено знање о
Хрватима. С друге стане је Алберт који је под јаком опресијом немачког језика
и културе, он је веома јасно одређен оним што чита. Социјално-друштвени
контекст се кроз обтазовање и лектиру утискује у јунаке као националистички
осећај. Њихов национални идентитет је вештачки обликован под спољашњим
факторима. То доводи до питања шта је идентитет. Он је препознат као нешто
што се може лако обликовати, конституише се.
У причи се препознају три слоја хумора: 1) снижавање и изневеравање
очекивања (директор школе који мрзи Хрвате, али воли њихово вино); 2)
понављање (Алберт који опонаша своје немачке узоре - умисли да је Вертер,
хвата га Weltschmerz иако сасвим лагодно живи… Смешно је то што он све
хиперболизује - једно време је сав испуњен и срећан, а истовремено и
патетичан (кад је заљубљен у ону старију девојку), а кад га остави, сав је
покуњен, ништа нема смисла за њега… Зато му пријатељ кроз шалу каже да узме
кубуру и да истера Вертера до краја кад је толико запео са њим) 3) контекст
који изазива хуморни ефекат (обуку се и среде као романтичари, а нико не
препознаје њихов „костим“. Хуморни ефекат умногоме зависи од поднебља у
коме ће се произвести).
Ово дело се може читати имаголошки. Имагологија се бави
стереотипним сликама идентитета. Аутоимаж се посматра у томе како неко
самог себе представља. У овом делу се то може приметити у коришћењу
синтагме Загребачки син која показује мањак националне самосвести. Дакле,
аутоимаж (саморазумевање јунака) у овом делу је такође условљено друштвеним
контекстом. Хетероимаж је слика другога и овде се види у опису Немачке која
се слика кроз лектиру дату без критике, њена вредност се не оспорава, али је тај
идентитет који се намеће с те стране негативно вреднован. Осуђује се усвајање
онога што је туђе - ,,пресађено воће остаје увијек туђим, ма како фино
цијепљено било” (цитат из програмског текста ,,Наша књижевност”)
Опис Крањских гора је романтичарски, дат је уз афективну стилизацију
јунака. Постављају питање да ли је Шилер адекватан за тај нови простор, траже
одговарајућу литературу која може да испрати њихова нова осећања у новој
средини. У новом амбијенту им одговара Прешерн.
Нежа је посредница до буђења националне самосвести, она је нова
водиља у њиховом развоју, упућује их на срце као извор националног осећања.
Она је девојка из народа и тиме се сугерипе да је национални идентитет
сачуван тамо где нема немачког утицаја (дакле, у затвореним, руралним
срединама). Њен опис није романтичарски топос, дата је са особинама у којима
нема еротског, нпр. брза као веверица. Међутим пореди се и са вилама јер је
неодстижна, мада је и то могло бити преузето из народне културе. Њен портрет
има аспекте тенденциозности. У њој се остварује романтичарски слој јер се њих
двојица заљубљују у њу и третирају је као идеалну драгу. Њена смрт на крају
доприноси портрету романтичарске драге. Она је спој руралне и романтичарске
фигуре.
Карактеризација главних јунака се ослања на лектиру коју читају. Стога је
кроз потрагу за новом литературом сугерисана њихова унутрашња промена.
Њихова стара стања се мењају и зато пролазе кроз нову лектиру. Више им није
потребна светска бол, него Прешерн. Враћају се нечем што је било затајено у
њима.
Дезинтеграција топоса реализма се остварује у опису Албертове песме
која је представњена иронично.
У односу према Нежи долази до прекорачења у моменту када се пољуби
са главним јунаком, тада то престаје да буде куртоазна љубав.
Тенденциозност је експлицитно изражена у делу када се њих двојица
један другоме куну на верност.
Реализам се у овом делу остварује кроз друштвено-социјални конткст који
је важан, међутим класна припадност није важна као што ће бити касније.
Пријан Ловро
Ова прича има више реалистичких елемената него претходна, нарочито
на плану сопствене мотивације јунака која је психолошко-социјална. Његова
судбина директно и јасно зависи од његовог материјалног стања.
И овде постоји легитимишући приповедни оквир – са фаталном
женом, црном удовицом, разговара о књижевности. Говоре како је хрватска
књижевност пуна топоса... Каже да писци пишу о нарави, а не позају је те он
тражи човека из народа на ком ће доказати да Хрватска има јаке јунаке.
Поднаслов По истини сугерише реалистичко схватање књижевности и
тога шта она треба да буде. Говори и да ће оно што је саопштено у делу бити
жива и проста истина. Такав ефекат постиже се приповедачком техником
сказа.
Ловров изглед је скициран, са пар важних детаља који су издвојени: сјајно
око сугерише богат унутрашњи свет налик на романтичарски, неусклађено
одело говори о нескладу унутрашњости фигуре са грађанским оделом које носи
јер Ловро не припада грађанском миљеу.
Он је тип јунака капуташа. То је даровит јунак са руба друштва који
долази у урбану средину да се образује, али на крају тог процеса образовања он
више не припада ни једној од те две средине. Не може да остане тамо одакле
долази, али не може ни да се уклопи у нове средине. У њему све кипи и по
томе личи на романтичарског јунака. Сличан тип јунака као што је тип јунака
аривисте, с којим смо се сусрели у Стендаловом и Балзаковом роману.
Ловро се најпре образовао за свештеника, али му је то било мучно. Њега
мотивише и лектира – Гете, Русо, Прешерн, дакле романтизам. Та лектира у
њему појачава разлике које осећа.
Околности живота се сликају реалистично, али је присутан романтичарски
императив да се достигне апсолутно знање.
Ловрове одлуке зависе од социјалног окружења.
Најјасније укрштање романтизма и реализма је у сцени са месечином. Док
је далеко она му мути вид и нејасно је шта осветљава, видљивија је месечина
него оно у њој (романтизам) и како јој се приближава јасније види (реализам).
Сада преводим идилу у прозу је исказ са аутопоетичким набојем. Проза је
знак појаве реализма.
СЛОВЕНАЧКИ РЕАЛИЗАМ – Приповетке Јанкова Керсника
Из земљишњих књига
Постоји приповедни оквир који представља разоговр лекара и правника,
говоре уопштено о поезији и земљишњим књигама. (У замљишње књиге се
бележе дугови породица.) Та бирократско-архивска потка легитимише
садржај приче, даје веродостојност приповедању. Наратив је обојен идејом да
се и у реализму може сачувати нешто поетско, дакле реализам је идеализован.
Бирократски доскурс није тенденциозан, нема амбијента (за разлику од
Шеноове прозе). На крају се враћа на оквир и говори се да је адвокат купио
имање породице о чијој је пропасти говорио. План мотиваације је реалистички,
психо-социјална мотивација.
Ова прича функционише на исти начин као и остале Керсникове приче:
то је једноставан наратив о пропадању породица, љубавни заплети су
редуковани, нема уплива ничег из претходних епоха.

Два оца
Однос оца и сина из једне генерације се обнавља у другој. Тај однос је
јасно дат и психолошка мотивација је везана за социјалну ситуацију. Однос је
детреминисан економском ситуацијом и у њему нема ничег архетипског, иако
би имало простора да се оно уведе.

Сељакова смрт
Дата је реална егзистенцијална ситуација преко које се долази до
социјалних питања.

Мамон
Прича има поднаслов Из судских књига, дакле и овде постоји
документарно-
-бирократска потка. Ближа је реализму него Пријан Ловро. За развој лика је
важно искуство социјалне основе.

Кресник – препричане новеле

Понкрчев отац
Почиње причом о младом учитељу који је дошао у Компољски замак да
учи децу племића. У околини замка је раскрсница планинсих путева која је сјајно
место за заседу током лова, међутим само племићи из замка смеју ту да лове.
Учитељ је пошао са њима у лов, он је у заседи на раскрсници. Убио је само
једног од три зеца који су наишли. Путем наилази млада лепа сељанка, зове се
Уршка Толстовршникова, и допадне се учитељу. Она се у пролазу задиви томе
што је уовио зеца. Он је пита ко је она и покушава да је загрли око струка, она
му не допушта. Ухватио ју је за руку и није хтео да је пусти док му не каже ко је
и одакле је. На крају му је рекла, и он ју је пољубио у уста против њене воље.
Од тада он свако вече излази у дуге шетње близу њене куће. После неког
времена се враћа у град да настави да учи.
Други део почиње крштењем детета које добија име Понкрец.
Свештеник је одабрао име. То је неко дете које нема оца. Носе га кући и тада
сазнајемо да је то Уршкино дете. Она је на постељи јер је имала тежак порођај
и ускоро умре. Њен отац показује велику антипатију према свом унуку.
У трећем делу је Понкрец већ одрастао и ожењен, баба и деда су му
мртви. Пише како су били љубазни и свакога су примали у кућу. Око Божића им
на врата долази један одрпани старац и Понкрец каже слуги да му да да
преспава у штали, а да га није ни видео. Међутим, уплаши се да му он не укреде
краву па ипак иде да га види. По његовом слабом и болећивом изгледу (има
распале ципеле, а напољу је велики снег) закључи да је безопасан и да ће можда
скоро умрети па пошаље слугу по свештеника. Старац га запиткује о мајци,
Понкрец најпре не препозна њено име. Пита га и о оцу и каже му да је он
његов отац. Старац умре током ноћи и сутрадан га Понкрец сахрани као што
би правог свог оца сахранио. Неколико дана по сахрани, отишао је свештенику
и тражио свету мису за мајку и „онога, знате већ кога“.

Суђаја
Почиње сликом једног дела шуме у коме су јела, буква, храст и боров
жбунић. Дрвеће разговара. Они посматрају једну младицу која расте увис, борић
мисли да ће она порасти у нешто прелепо, а дрен каже да неће. Долази чобанин
који бере грање да направи свежњеве деци да их носе у цркву на празник и
одсече ту младицу.
СИЛВИЈЕ СТРАХИМИР КРАЊЧЕВИЋ
Он је кључни песник епохе реализма код Хрвата. У његовој поезији
постоје елементи романтизма у патосу, дикцији, има и протомодернистички
дух; пева о великим темема везаним за човека, о темама које се тичу и
хришћанске заједнице и универзалних питања (о човековом ходу кроз
историју). Има доста библијских и античких мотива; класични модели поезије у
модерном духу.

Eli! Eli! Lama azavtani

Превод: Боже! Боже! Зашто ме остави (из Новог завета)
Када горе наведене речи Христос на крсту изговара, то је оправдано.
Међутим, када би их човечанство изговорило, то би било недовољно
оправдано, јер оно заслужено сноси последице услед свог неморалног
понашања.
У песми се сугерише да је морал социјални конструкт и да је условљен
социјалним положајем. Вредносне критеријуме поставља онај ко има позицију
моћи. Повод понашања је социјално мотивисан. Судац је сит и он сходно томе
пресуђује, док су девојчице гладне - И дјевојчице су голе, а испред сита суца…
Приказана је једна антрополошки криво постављена ситуација.
На Голготи је умро - ал за ког је изда’но? - Христ је умро за свет ал од те
жртве још плода не имаде, требало је да људи пруже одговор на ту жртву, али
немају антополошки моралног капацитета да на ту жртву одговорe.
Људи се или уподобљавају моделу који је дат, или немају капацитет за то,
не могу да поднесу толику жртву. Можда би и изнели веру која се од њих
тражи да имају социјалне услове, али њихова сатисфакција је сведена на
основно преживљавање (није духовна). То је показано стиховима О правице, о
круха, они траже хлеб, а не царство небеско. То је трпећа цивилизацијска маса
која испод распећа не тражи царство небеско (као што пропагира Нови завет)
већ је њихова потреба везана за социјалну егзистенцију.
У песми се промишља религиозна идеја, узета је хришћанска потка с
намером да јој се да еманципаторска улога, али се у обзир узима и социјална
еманципација. Такав однос се често јавља код Крањчевића. Интересантно је
што овај песник чак и када утоне у нихилистичко расположење, ипак задржава
еманципаторски карактер хришћанства; он ипак дубоко у себи верује у прогрес.
Прошетала се пов'јест у срамотничкој хаљи / И што смо небу ближи, све
од неба смо – даљи – стихови говоре о схватању историје. Историја је
генерисана константним насиљем и покољима. Натопљена је песимизмом јер се
све време говори о томе да је Христова жртва узалудна. Резултат тог насиља је
слика повести у срамотничкој хаљини.
У име човјечанства и братства и слободе / Почеше крвно коло да
безбожнички воде - - - / И дерала се дружба од гадне страсти пјана: / Ми
убијамо, Боже, све због Тебе – Хосана. – Критика хришћанства коју даје
инстанца која му је блиска, опис је дат од неког коме је позната идеја
хришћанских уверења. Исус је поздрављен као Хосан када је дошао у Јерусалим.
Дата је песимистичка антрополошка визија која говори да човек не може
да испуни оно што од њега тражи хришћанство (критика хришћанства). Због
изневеровања Христових принципа долази до резултата који је социјална
неправда.

Resurrectio
Превод: Васкрсење
Исус се појављује као лирски јунак (не субјект!) ког препознају само они
који умиру. Одмах се истиче то да је он другачији: један човек на лик свеца и
уздигнут је у односу на остале ( врх гомиле стоји). Он не уме да се свети, али
ипак је ту. Иначе је опевана ситуација Француске револуције у којој се појављује
Исус - мења се идеолошка потка Христ на врху “води” народ а не
жена/слобода.
Он је у очигледном неслагању са својим окружењем (он не може да се
свети), али није неутралан, он руком усмерава где да се иде ( Подиго је десну
руку…). Заузео је позицију класе против које ће се касније подићи револуција,
буржоаске класе, и показује им смер у ком треба да иду. Дакле он учествује
пасивно, прави компромис у складу са начелом вере да би и он могао да
учествује у револуцији. Међутим, он је непоколебљив у ситуацији у којој се
нашао, упркос његовој фигури. Његово присуство даје метафизички печат
револуцији и она добија додатно оправдање и легитимише се.
За разлику од претходне песме, овде људи имају моћ да мењају ствари
(другачија антрополошка визија). У првој песми је револуција обично насиље, а
овде добија превреднована. Овде као да им Христ даје смернице како да дођу
до правде.

Мојсије
 Ова песма је реинтерпретација библијског наратива. Бог се пита зашто би
један народ страдао уместо другог. Видимо дијалог између Бога и Мојсија.
Дух модерног времена се види у мотиву Мојсијеве смрти због сумње у
сопствене идеале. Он подрива своје идеале.
Заједница се на крају окреће против Мојсија.
Постоји паралела између јеврејске и хрватске заједнице - параболична
представа историјског пута хрватске заједнице. Анте Старчевић се питао о
положају хрватске заједнице у 19. веку.
Обриси модерног субјекта сликају се у фигури Мојсија - скепса у
сопствене идеале.

Иза спуштенијех трепавица

Песмом влада идеалистичка перспектива, али и дискретан хумор.
Субјект склапа очи у идиличном амбијенту и прати се његово осећање у
том окружењу (уживање). Даје се микросвет у повишеној перцепцији
окружења, уситњава се идеална перцепција субјекта. Слути се још безброј
детаља који се не виде, тј. које око не може да перципира. Тај микросвет (као
емпиријско искуство) се постепено ставља у шири контекст. Емпиријско
искуство се претиче у рефлексију и постаје метонимија у ширем поретку. Ново
искуство је последица рефлексије из те претходне перцепције. Дата је
романтичарска апсолутизација осећања.
Зачето осећање се успиње и из њега се изводи идеја општег поретка
ствари, а то је хармоничан и рајски поредак.
Долази до обрта и до снижавања вредности сликом осе која седа на нос.
Лирски субјект је сам створио слику света. Ужитак се пореди са
плашљивом и малом кошутом и тиме се имплицира да није ни трајан ни стваран.
Нестаје хармонизована слика света.
Метафорична улога књижевног жанра - поезија је простор за осећања,
наједном, у песми проза улази у срце. Акцентује се емпиријско искуство - на
основу њега, сведочи се да свет није идеално место.
Дата је иронијска гротескна слика: из анималног света се испушта звук о
свемиркосм складу што значи да склада и нема.
Природа сама себе прождире и опет себе гради. Дакле, у њој заправо
нема склада.
Идеја да су хармонизоване визије плод наше имагинације показује да је
маштање предуслов за уписивање смисла у свет. Демистификација наше
перспективе и маштања. Та идеја да човек домаштава смисао је дах модерног у
овој песми (протомодерни капацитет) - ,,Пређа лептирових крила скрива огавни
костур природе.”

Задњи Адам
Дата је апокалиптична слика у којој је Адам последњи човек. Визија краја
света је дата као ледено доба у коме је Адам последњи носилац ватре. Песма
доводи човека до краја постојања и осветљава историју.
Занемела уста – сугерише се идеја о смрти Бога, метафоричка представа
његове смрти, протомодерно. Дакле, видимо да код Крањчевића, ако не
припада епохи модерне, има мноштво протомодернистичких елемената.
,,Мру бози! Чудно, како брзо блиједе/ Те сјени, што их страх и варка
спреде.” Ово је интересантан део, зато што се поново може осетити иронична
интонација током говорења о озбиљним стварима. Такође, чудно је и то што
Крањчевић, који је приватно био велики верник, у овим стиховима говори како
је вера чиста варка.
Даје се приказ тога како је све оно што је човек сопственим трудом у
знојем изградио пало. Међутим, и поред тога, човек је биће које ствара упркост
пролазности/сверазорности.
Последњи Адамов гест је уписивање знака питања у снег, он се пита и
сумња.
Крај имплицира да је све циклус, обновљивост, што је ничеанска идеја.
Идеја вечног враћања - можда ће се све обновити, без обзира на нужно
распадање. Међутим, ако и дође до ..другог издања” света, не мора да значи да
ће то друго издање бити идентично овом нашем издању - вероватно ће
наступити са малим разликама. Управо је Ниче тај који је наслутио да је разлика
између идентитета оно о чему ваља размишљати.

Lucida intervala
Превод: то је термин којим се означава тренутак свести оног ко је лишен
разума, тренутак просветљења.
Лирски глас се јавља са друге стране живота. Даје се (дискретно)
иронијска визија оностраног живота: ко је овде благословен, тамо је лобања
(огољена лобања на којој пише Benedictus). У смрти су сви једнаки - није важно
ко је како живео на овоме свету. Дакле, на тај начин се иронизује хришћанска
слика загробног живота, по коме би праведници требало да оду у рај, а
грешници у пакао.
Успоставља се критички однос према материјалним вредностима
стиховима Чвршћа је круна на челу него чело само.
Истина и Правда су дате као неодрживе вредности.
У последњој слици је визија Буде, иронично се даје слика хришћанског
схватања загробног живота, иронијско-критички се износи становиште да смо
сви једнаки. Уместо да, као што се очекује, након смрти види Исуса, он види
Буду (очекивали смо да ће видети Исуса због тога што је читава песма саздана у
корпусу западњачке визије света, живота и смрти, а он се онда на крају нагло
пребацује на источни корпус - као да ,,тера шегу са нама”).

Анте Ковачић ,,У регистратури”

Модернистички елементи:
- Испрекидано приповедање - није јединствен приповедни тон. Та
приповедна дисхармоничност чини овај роман модерним
(фрагментарност фабуле). Такође, присутан је и дисконтинуитет у
временском току радње - приказује се Ивица са 12, па онда Ивица са 20
година (добар део његовог живота је изостављен).
- Алегоризовано-фантастични оквир приче - списи (акти) воде разговор
(оживљени су). Тај њихов разговор представља заправо дијалог или боље речено
агон самог писца овог дела са хрватском књижевношћу - Мажуранић и Шеноа
потпадају под Ковачићеву ироничку критичку оштрицу. Дакле, агон се води
између млађе и старије генерације хрватских писаца. То је полемика са
романтичарском и реалистичком поетиком.
Бирократско-архивско поткрепљење књижевности је нешто што Ковачић жели
да избегне. Он сматра да је сам живот кључни сегмент књижевности. С
обзиром на то да документарност не може у потпуности да обухвати човечији
живот, ови акти морају бити оживљени - то је иронични елемент.

Ивица Кичмановић има елемената типског лика капуташа (има сличности са

ликом Пријаном Ловром). Овакве ликове одликује неприпадање ниједној
средини у потпуности - у селу су су попреко гледани јер одлазе у град, а у граду
су увек сматрани дођошима (своје:туђе). Имају трагични свршетак. Овај роман
има елементе образовног романа, али се тај жанровски оквир изневерава - јунак
скреће са пута (не завршава срећно као што би у романима ове врсте требало да
заврши).

Опозиције:

- село : град
У реалистичкој литератури, село се приказивало углавном на идеализован начин
(наглашавало се то да су у селу међуљудски односи здравији и природнији него
у граду). И у овом роману је село приказано као идилично место у односу на
град који је дат у негативном контексту, с тим што је и село прошло кроз
дискретну хуморну критичку оштрицу. Оно што се у селу критикује јесу ситне
душе попут малог каноника и њихов однос према образовању. Дакле, за село се
везује питомост, али са благим критикама. Што се тиче града, приказан је као
место где је на снази вавилонски хедонистички светоназор. Дакле, оно што је
важно и за приказ града и за пиказ села код Ковачића јесте присуство
критичког реализма.

У оквиру ове опозиције село : град, може се извести још једна дистинкција -
Ивичина мајка : Лаура. Ивичина мајка је представљена као типична сеоска
жена у којој су дубоко утиснуте патријархалне моралне вредности - побожна је,
смерна, тиха; спремна је свој живот да жртвује зарад очувања свог поштења;
мужу персира (заудара на прошла времена). Лаура је, напротив,
протофеминистичка јунакиња. У њеном лику садрже се и одјеци
романтизма. Она је фатална жена: у њеном карактеру, уочава се
оксиморонски спој неспојивог - има рајски осмех, а ђавољи поглед. Управо је те
противуречености у изгледу и карактеру и чине толико примамљивом. Њен
унутрашњи свет је напет; она је једна хајдучка природа коју воде два изузетно
интензивна осећања - страст и освета. Она односе одређује по својој вољи -
никоме се не потчињава (зато одбија да се уда и за Ивицу и за Миху). Има нечег
демонског у њој (када је као хајдучицу убију, каже се да из њеног тела не
истиче крв). Њен лик је, такође, композициониран и социјално-психолошким
околностима: дат је натуралистички аспект њеног порекла - њен отац
(мецена) силовао је поштену, лепу сељанку (Дорицу). Дакле, она је ванбрачно
дете. Осим тога, и њен отац је потекао из једне такве заједнице, а уз то му је
мајка потицала из егзотичних крајева (ту уочавамо предрасуде о распусности
људи који потичу из таквих крајева као меценина мајка). Лаура је, незнајући,
била у инцесоидним односима са рођеним оцем. Иначе, кроз лик мецене
осликава се деградација племства (то је била једна од омиљених тема хрватских
реалиста). Као хајдучица, она ужива у убијању мушкараца - садисткиња је. Она
Ивици сама интерпретира сопствену историју - питање је колико је тога по
истини казала, а колико је чињеница мистификовала. У епизоди код баба Худе,
уочава се мистична атмосфера; има фантастичних елемената. Такође, приказане
су и гротескне слике (пр.онај човек што нема ноге и долази код Худе да му
направи лек).

Оштрица критичког реализма захватила је и лик кумординара Жоржа. Он је

гротескни лик; тип скоројевића без манира. Преко њега, сагледавамо типски лик
капуташа из другог светла.

Према учењу Жан Жак Русоа, најосетљивији и најважнији период у животу

једног човека јесте период до 12.године (са 12 година се Ивица сели из села у
град). Такође, он заступа идеју да је до 20.године могуће очувати невиност чула
(то је његова теорија о формирању личности) - Ивица се са 20 година буди
покрај Лауре. То буђење покрај Лауре заправо представља иницијацијско
буђење Ивице Кичмановића - његово испрекидано хедонистичко искуство
постаје трауматично. Гледа се у огледалу и не препознаје се. У том тренутку,
Лаура није једина жена у његовој глави - он тада мисли на мајку (повезати са
Едиповим синдромом). Иронична представа Ивичиног изгона из мецениног
дома као изгона из раја. Истиче се да је Ивичин отац, премда је био
необразовани музикант, несвесно у васпитавању своје деце примењивао
русоистичке ставове.
Новац се кроз читав роман истиче као језгро аксиолошког поретка - он је
принцип самеравања свих вредности. Зато је у роману посебна пажња
посвећена сликању нових друштвених слојева (они се критикују) - из тог разлога
се уводи лик канониковог сина Михе, који је типични представник трговачког
слоја, који се нагло богатио ( још један скоројевић поред Жоржа).

Елементи романтизма се у овом делу исмевају. Из тог разлога је уведен лик

песника, који саставља меценин говор. Он се тривијализује; имамо
дезинтеграцију узвишене романтичарске представе о песнику. Осим тога,
одређени стихови из ,,Смаил-аге Ченгића” су овде наведени како би се
разградила њихова симболичка снага.

Могуће теме на колоквијуму:

Пародијско-хуморни елементи у роману
Психосоцијална мотивација јунака у роману
Антун Густав Матош

Централна фигура хрватске модерне. Модерна није исто што и модернизам.

Кратка епохална деоница - последње деценије 19. века до почетка првог
светског рата 1914.
Матош је писао негативне приказе Камовљеве поезије. Није препознао његову
модерност.
Фигура која је генерисала дух модерности у Хрватаској и зато је важан. Писао је
више жанрова и у сваком је имао изразити домет, с тим што је најубедљивији
био као есејиста (можда добијемо неки његов есеј као зицер питање). Огледао
се и у прози (новеле) и у поезији.

Песме:
009

,,Сродност”

У основи је симболистичко-артистичка струја. Култ форме је важан; сонет има

привилеговано место. Издвајање одређених мотива изразитије симболичке
важности - овде је то цвет ђурђиц (ђурђевак). Симбол vs амблем. Шта год да је
у појму амблема уписано, то сужава поље значења. Симбол - шири значење.
Симболизам - модерни одговор на реалистичко-позитивистички поглед на свет;
на ону слику света где се верује да језик ипак може да посредује стварност и да
емпиријско искуство учини отвореним у самом тексту. Симболисти: није
емпиријско искуство једино које можемо да искусимо. Није нужно пројекција
симболиста метафизичко-трансцендентна. Они само слуте да постоји некаква
веза између ствари које су емпиријске (опипљиве) и ствари које су невидљиве
(чије се постојање само наслућује). Да би се такве невидљиве ствари
учиниле ,,језички опипљивима”, они користе симболе. Шта значи цвет ђурђиц?
Та значења су неодређена, она само наговештавају. Модерна поезија говори
загонетно и тамно. Постоји нешто у модернистичкој поезији што нам ствари
пре евоцира него што их предочава. Књижевни језик са комуникативно-
информационе ф-је прелази на непрелазну ф-ју (не преноси информацију).
Ствара аутономно поље језика које је само по себи препознатљив; он је сам
себи довољан - као апстрктна уметност, сам себе изражава; шири се
функционалност језика (није само средство комуникације). Језик постаје
недовољан - не може се њиме све изрећи (модерни субјект: имам нешто да ти
кажем, али не знам како vs романтичарски: у коресподенцији са богом,
проналази начин да језиком пренесе оно што је обичним умовима тешко
докучиво). Ствар слуха јесте очитавање онога што се налази записано између
редова - имати осећаја за суптилности.
Симболистичко-артистичка перцепција код Матоша.
У приказу цвета ђурђица, налази се нешто што се упоређује са звуком - звони
псалм. Невин, бел и чист као крин (симбол Христа - чистоте, невиности; алудира
на транценденцију). Дакле, његова визуелна представа се пореди са звуком, јер
он ,,звони беле псалме”. Звук, боја и мирис - унети су у опис цвета. Вишњи
живот код симболиста може имати везе са транценденцијом, али и не мора -
важно је да је то нешто што је неухватљиво, недокучиво, невидљиво за
емпиријско искуство. Нема стабилне перцепције тог вишњег живота - он се
само слути и делимично наговештава. Субјект ма колико да је ирационалан у
својим слутњама, толико је и рационалан јер је још увек егзистира на овоме
свету. Он није потпуно етеричан јер је уроњен у емпиријски свет - само у
таквом положају он види напетост између онога што је видљиво и оног што је
невидљиво (слути њихову коресподенцију). Слутња вишега живота је попут
музике; музика је за симболисте привилеговани начин изражавања. Апстрактна
музика - очишћена од емпиријског искуства, од садржаја. Мирис - нешто
невидљиво; флуидно аморфни садржај који се опире ограничавању. Слутња
вишега живота, која не може бити емпиријски захвађена, на крају се делимично
конкретизује - на крају песме постоје неке еманације које су конкретније.
Матош се угледао на Бодлера и на Едгара Алана Поа.

,,Утјеха косе”

- Мотив мртве драге

Лирски субјект у себи носи неку врсту амбивалентног осећања.
Новеле

,,Миш”

Михајло Милиновић - због амбивалентности свог карактера и

индивидуализованисти, подсећа помало на романтичарског јунака (каже се да су
му очи мирне и бистре као у себичњака, али су сјајне и упале као у сањалице;
нежан је попут љиљана, али грозан као Луцифер; да се није носио кицошки, али
да је изгледао врло отмено - сети се Пријана Ловра, код кога је такође постојала
неусаглашеност између спољашњег и унутрашњег изгледа (иако је покушавао да
изгледа као кицош, све је то на њему изгледало незграпно; очи су му одавале
срчаност и жар, која карактерише романтичарске јунаке)). Међутим, треба
имати на уму и топос puer senex који је за јунаке модерне нарочито
карактеристичан - тај топос подразумева да су јунаци физички млади, али у себи
носе неку посебну врсту клонућа која је карактеристична за старије животно
доба. Споља изгледају углађено и фино, а изнутра су деградирани, трули.
У њему се назиру и обриси реалистичког типског јунака - лика капуташа. Говори
се о његовом пореклу; дошао је на школовање у велики град (на шестој години
медицине у Бечу је)…
Специфичност Михајлове индивидуалности - она њега одваја од заједнице, али
и од патриотских осећања (патриотизам је варка којом се вара прости пук; шта
је народ - известан језик и ништа више). Упоредити са схватањем колективитета
и националне припадности у ,,Смаил-аги”. Његов је циљ само индивидуални
прогрес, не и колективни. Он кореспондира са ничеанском идејом порицања
емпатије као важне антрополошке ставке; предност се даје напредовању и
профилисању индивидуалне фигуре. (одлика модерног доба)
У кореспонденцији са драгом, он најпре показује емпатију у писму које потом
цепа, а онда јој шаље једно доста хладније писмо које њу слама и доводи до
каснијег самоубуства. Када пошаље то писмо које је хладније, долази до буре
његових унутрашњих осећања - осећа се као да га дрма грозница. Он без
икаквог плана током шетње заврши код поште и намерава да опозове то
окрутно писмо пре него што стигне до драге, али ипак од те идеје одустаје. -
ирационално мотивисана радња.
Дакле, та ничеанска идеја порицања емпатије и тај удео несвесног у мотивисању
јунакових поступака јесу модерни елементи.
Психоанализа - его, суперего и ид. Проширено схватање људске психе и
бивствовања уопште. Много је већи удео несвесног него свесног. Несвесно не
зна за смрт, за не и за време. Та знања су везана за рацио. Психоанализа нас тера
да створимо наратив о себи; да персонализујемо сопствену свест. Михајло
Милиновић је неко ко тај наратив нема - потиснуо га је. Због литературе коју
чита (чита егзотеричну литературу и сујеверан је), он не понире у дубину свог
унутрашњег бића; не води разговор са самим собом током којег би себи
признао и оне мрачне стране свог карактера. С обзиром на то да он себи те
своје мрачне стране не признаје и не суочава се са њима кроз то признање, већ
их потискује, тај мрак се на њега окомљује у још горем виду и он почиње да
халуцинира. Иако он у том дневнику анализира сопствену личност, чини то на
површан начин и зато га грижа савести толико и мори. Он не зна зашто долази
да опозове пошиљку - глас савести га је ту довео.Та комуникација са сеновитим
делом нашег бића има две стране - једна нас нагони да будемо дисциплиновани,
а друга да тонемо у деструкцију.
Несвесно је помислио на гувернанту и учинило му се да чује миша (наше
несвесно функционише по метонимијском принципу). Он мисли на девојку и
почиње да халуцинира. Све оно што је потискивао, враћа се у не нужно
емпиријском оквиру. Потиснуто се враћа у узнемирујућем оквиру; у гротескно-
бизарном маниру.
Слутио је девојчин трагични крај - зато је упао у очај када је чуо вести о њеном
кобном свршетку. Чинило му се да је прогутао миша и да је он почео да му
гризе црева и да је потом дошао до срца - згушњавање симбола (симбол
миша није једнозначан). Постоје симболистичко-артистичка идеалистичка
слика и поовско гротескно-бизарна слика у оквиру модерне. Оне нису строго
раздвојене, већ се и међусобно прожимају, што видимо на примеру ове новеле.
Миш као симбол:
- Потиснута савест која прождире утробу. Драга се враћа у обличју миша
да га прогони.
- Да ли је он желео да она нестане? То је етички најпроблематичније
питање овог дела. То што је желео да она нестане, не значи да је желео
да је убије. Када јој је послао писмо за које је слутио да ће произвести
страшне последице, то не значи да је он ,,наручио плаћеног убицу”
пославши јој га. Бољи је човек онај који је свестан лоших ствари које је
способан да уради - онај ко то себи не призна (као Михајло), дозвољава
да га те лоше стране преплаве и униште.
Савест - има репресивни карактер. Дакле, јунак дубоко у себи осећа да ће
последице његовог писма бити трагичне - он то потискује (ту савест) и она се
враћа ојачана у гротескно-бизарној слици миша који нагриза утробу.

Михајло долази до закључка да је нормална само абнормалност - то је модерно

схватање.
Приповедни поступак - фокализација. Све сазнајемо из перспективе главног
јунака.
Присуство аутопоетичких момената у дописивању са драгом -
коментарисање тадашње хрватске културне сцене која је заостала (Хамлет и
Шопенхауер су за њих и даље највећа достигнућа, а Европа их је одавно
превазишла); гувернанта каже да је Ђура Јакшић бољи писац од Прерадовића и
да Раци (Срби) боље пишу на хрватском него сами Хрвати; једини прави
романсијер - Аугуст Шеноа.

,,Балкон”

Постоји приповедни оквир где приповедач комуницира са извесном Цвјетом,

која је ,,понајљепша, понајчеститија дјевојка родног града”. Тај приповедни
оквир је место где се реализује емпиријска реалност. Унутар тог приповедог
оквира, приповедач говори Цвјети о сусрету са извесним балконом и са оним
што је на том балкону видео. Дакле, унутар тог наратива (приповедног оквира)
постоји једна приповест која је базирана на идеализованој стварности. Ова је
новела добар пример судара емпиријско-гротескне и идеализоване
стварсности. Јунаци код Матоша имају ту склоност да беже у фантазам. Једно
од наслеђа психоанализе јесте сазнање да фантазија није мимо стварности. Да
би стварност постојала, потребан је фантазам, јер уколико би постојала мимо
њега, постала би гротескна и неподношљива. У некој другој поетици као што је,
рецимо, романтичарска, Цвјета би имала статус идеалне драге (јер, она је
најлепша, најчеститија…), али, у оквиру поетике модерне, јунак ове приповетке
бежи од ње у наратив, који га додатно од ње дистанцира. Тај његов наратив је
ван простора и времена - нема конкретизације! Симболички потенцијал
балкона је већи када он није јасно конкретизован; симбол тако добија на својој
снази и на семантичкој разбокорености.
Нешто што је материјално интересантније је од онога што је људско (,,Опазисте
ли да има ствари дрвених, каменитих, гвоздених, које волимо јер нас привлаче
више од топле људске душе?”) Све што је аморфно, некондензовано,
неухватљиво он такође више воли од људских бића (,,Зашто толико волим сиве,
немирне облаке, задовољни дим, поспану маглу…”) Модерни субјект нема
објашњења за та своја стања, за те своје преференције, али, за разлику од
субјекта других епоха, он те ствари не табуизира, већ их сматра конструктивним
деловима сопственог бића (то је оно што ја желим и за то нема никаквог
посебног објашњења). Једна врста ирационалног импулса код субјекта који се
опире дискурзивном опису. Ти његови импулси могу бити табуизирани од
стране заједнице; њему су самоме нејасни, али их он и даље сматра делом себе.
Ирационално неописиви дискурзивни пориви које себи субјекат признаје -
још једна одлика модернистичког субјекта.
Субјекта је балкон зачарао, омађијао (,,заплијенио и око и душу”). Зашто је тај
балкон толико очарао овог приповедача (субјекта) и коју симболичку вредност
балкон има? Просторни односи су овде сами по себи симболични - није
случајно шта је овде постављено у равни, шта је крупније, шта ситније… Балкон
има неку посредничку улогу до нечега другог. Тај балкон носи копчу неког
другог света, који је заправо његова идеализована пројекција. Судар те
идеализоване пројекције са реалношћу је оно што прожима Матошеве новеле.
Емпиријско-гротескна раван субјектовог искуства.
На том балкону се налази жена (,,гола, горда, благородна као богиња, болесна
од снаге, здравља и љепоте као зрио грозд”). Та драга је издвојена од остатка
света, заогрнута плаштом као некаквом невидљивом маглом. Оваква концепција
жене је у сагласју са модернистичким схватањем поезије, која треба да буде
издвојена, узвишена, елитистичко-артистичка… (пр. као поезија Јована Дучића).
Оваква представа драге није довршена; та њена симболичка представа није
довршена са њеном појавом. Она подиже руке према сунцу - слика је
проширена симболички. То може симболисати живот у свој његовој пуноћи,
неухватљивост… Једна виталистичко-артистичка представа љубави и живота.

Преокрет: Драга бива заробљена у том простору, јер је ,,жута, коштуњава рука”
шчепа и одвуче у кућу. То је нека врста материјализације те идеалистичке
концепције света; уплив емпиријско-гротескне стварности оличен је кроз појаву
те коштуњаве руке. Жута боја у модерни је повезана са телесношћу и са
пропадљивошћу.

У даљем току приче, и сам балкон завршава на сметлишту. Приповедач се

поново враћа на приповедни оквир. Чак и када постоји могућност да се нека
љубавна конекција између Цвјете и приповедача оствари, он примети њене
криве пете. Модернистички јунаци су такви да је довољан само један детаљ да
наруше читаву идеалистичку представу коју су претходно о одређеној особи
имали. Тај један детаљ који им смета, преливају преко читаве концепције
личности. Дакле, идеална љубав се у овој новели руши на две разине - и у
идеалном и у реалном свету. У додиру са реалношћу, идеал љубави и лепоте
нестаје.
,,Цвијет са раскршћа”

Ово је полусимболистичка новела. Чим су време и простор неодређено

постављени, то је знак да је нешто у симболистичком маниру. Јављају се
елементи готске литературе - девојка изолована од света на изолованом имању.
Њен опис: ,,бело и њежно дјевојче”; ,,ципелице које никада блата не
видеше”; ,,дјевичанска бајка”... Њена је појавност дата симболистички и она као
таква стоји наспрам света. Слепа је. Она може бити само нешто што је из
природе проистекло; нема ни трунке артифицијелности у њој. Он види свет и
замразава то што види на својим фотографијама. Али, слеп је за симболистичку
вредност те девојке.
Апсолутна срећа и љубав прекидају се призором баналне стварности - по
девојку долази отац да је одведе у дворац. То, међутим, не делује трагично, јер
по нараторовом уверењу, идеал и не треба бити остварен, важно је само
тражење. Тај романтичарски идеал апсолутне недостижне лепоте у
симболистичким новелама је тематска подлога Матошевог артизма.