BIBLIOTEKA

SPEKTAR
8

Pogovor
Lav Zaharov

Urednik
Cveta Kotevska

Likovna oprema
Ratko Stefanović

Naslovna strana
Mihajlo Pisanjuk

Tehnički urednik
Ivan Udovički

Štampa:
Štamparsko preduzeće „Kultura“
Beograd Makedonska 4

1
 Iljf i Petrov

Sjajan čovek
i druge pripovetke

Naslov originala
Илья Ильф и Евгений Петров
Светлая личность
1928.

Prevela
Danica Jakšić

MMXXI

NARODNA KNJIGA
BEOGRAD, 1964.

2
 SJAJAN ČOVEK

GLAVA I
„PEGALIN“ BABSKOGA

Nema na svetu takve ružne reči koju čovek ne bi nosio kao

svoje prezime. Srećan je onaj ko je nasledio prezime Ovnov.
Nikakve teškoće nemaju ni građani sa prezimenima Ovnujić i
Ovnovski. Međutim, daleko gore prolazi Ovčić. U tom prezimenu
oseća se već nekakav podsmeh. U školi Ovčiću teže ide nego
visokom i snažnom Ovnovu, fudbaleru Ovnovskom i pedantnom
filatelisti Ovnujiću. A kako tek rđavo žive na ovome svetu građani
Ovan, Ovnić i Jagnjić.
Bezgranična je ponekad vlast prezimena nad čovekom.
Građanin Ovan, ako se čak u detinjstvu spase šarlaha, ipak će
kasnije početi da se bavi lopovlukom i pod svoje stare dane
dospeće u kazneno-popravni dom. Sa prezimenom Ovnić nikakva
se karijera ne može napraviti. Svima je poznat drug Ovnić koji je
pokušao da se oslobodi anateme koju je njegovo vlastito prezime
bacilo na njega, i u tom cilju otišao u marksiste. Ovnić je,
međutim, uskoro postao balast, kojeg je partija gvozdenom
metlom iščistila iz svojih redova. Braći Jagnjićima ni na pamet ne
pada da se bave državničkom delatnošću. Oni se na samom

3
početku opredeljuju za mlekadžije i neslavno tonu u talasima
NEP-a.
Junaku naše priče pripalo je poverljivo i milozvučno prezime
– Filjurin. On nikada nije zapadao u nezgodne, smešne situacije u
kojima se koprcaju raznorazni Ovnovi, Ovnići i Jagnjići. Sunce je
pravilno osvetljavalo životni put Jegora Karloviča Filjurina.
Petnaestot jula ono je sijalo nešto jače no uobičajeno, jer su
toga dana u svim ustanovama grada Piščeslava deljene
polumesečne plate. Ulična kaldrma bacala je odsjaj po strehama
običnih piščeslavskih kuća. Prodavac duvana, opasan platnenom
keceljom, stajao je na Timirjazevskom trgu, obasjan sunčevim
zracima, i žmirkao pogledajući na svoj stakleni sandučić. O boku
duvandžije visio je drveni sandučić boje senfa, sa dva natpisa.
Prvi, prozaični – bio je kratak: „Sanduče za žalbe.“ Drugi je bio u
stihovima:

„Potrošači, stanite!
Žalbu na ovog prodavca ovde stavite!“

U Piščeslavu se mnogo brinulo o sreći i blagostanju građana.

Jegor Karlovič Filjurin žurno je prišao duvandžiji koji se jedva
primetno klatio. Kupio je dvadeset pet cigareta „defekt“, izvukao
iz džepa već ranije pripremljenu žalbu i pustio je u senfasto
sanduče. Filjurin je to činio svakoga dana, jer je on bio čovek sa
društvenom žicom. Ponekad bi se žalio na opori ukus cigareta
„defekt“, ponekad bi protestovao protiv mekog pakovanja, ili bi se
oborio na nehigijensku kecelju prodavca. A kada ne bi imao za šta
da se zakači, Filjurin bi bacao u sanduče uzano parče hartije na
kojem je bilo napisano: „Danas se nisu ispoljili nikakvi propusti. J.
Filjurin.

4
 Dunuvši dim od cigarete, Filjurin je ostavio ravnodušnog
prodavca i, presekavši trg popločan kvadratnim pločama, našao se
u prijatnoj hladovini senke spomenika Timirjazeva na konju.
Veliki agronom i profesor botanike jahao je na gvozdenom
konju, ispruživši napred desnu ruku u kojoj je stezao cveklu.
Četvorouglasta kapa sa kićankom doktora Oksfordskog
univerziteta nahereno i smelo je sedela na uvaženoj glavi
naučnika. Teška toga padala je niz pleća u krupnim naborima.
Konj, snažno zategnut dizginama, dirigovao je kopitama
upravljenim u samo nebo.
Veliki naučnik, vitez mirnoga rada, pritezao je oble sapi svoga
konja nogama, obuvenim u gardijske konjičke čizme sa
mamuzama, čije su zvezdice podsećale na „fide“.
Ovaj čudnovat spomenik ukrašavao je grad još od prošlog
stoleća. Podižući ga, Piščeslavci su hteli da podražavaju Moskvu.
U težnji da prevaziđu prestonicu koja je postavila kraj Nikitske
kapije pešački spomenik Timirjazevu, grad Piščeslav je naručio
kod vajara Šaca konjičku statuu. Ceo grad, a zajedno sa njim i
vajar Šac, mislili su da je Timirjazev bio junak iz građanskog rata i
da je bio u činu komandanta brigade.
Šac se blagovremeno oslobodio obaveza nastojnika (to mesto
je primio usled zastoja u umetničkom životu grada) i za četiri
meseca izlio spomenik. U svom prvobitnom vidu Timirjazev je
držao u ruci turski jatagan. Tek kada je komisija trebalo da primi
spomenik, ispostavilo se da je Timirjazev bio civil. Tada je jatagan
zamenjen velikom gvozdenom cveklom sa dugačkim repom, ali je
grozni osmeh ratnika ostao. Da se on zameni nekim više civilnim
ili naučnim izrazom, pokazalo se tehnički neizvodljivo. Tako je
veliki agronom jahao po bivšem Sabornom trgu, režući
mamuzama sapi svoga konja.

5
 Filjurin je izvukao plišanu krpicu, obrisao prašinu sa cipela i
seo na kamenu coklu da se odmori. Posedeo je tako desetak
minuta, u mislima raspodeljujući platu. Od trideset pet rubalja,
koliko je Jegor Karlovič sada dobio za pola meseca u komunalnom
odeljenju Pišč-Ka-Ha, šest rubalja mu je otela sekta otimača
članskih uloga. Osim toga, čekalo ga je neprijatno objašnjavanje sa
gazdaricom, madam Bezljudnom.
Lupa drvenog klepala koja je dopirala iza ćoška prekinula je
ova sumorna računanja. Filjurin je podigao neporočno lice i
oslušnuo. Lupa je bivala sve jača, nešto je stalo da trešti kao da se
negde ruši neki nameštaj.
Na trgu se pojavio pronalazač Babski, jašući na drvenom
biciklu. Iznad debelog čamovog upravljača lepršala je prašnjava
brada, nalik na dečje pantalonice. Pošto je opazio Filjurina,
pronalazač je načinio nagli zaokret u nameri da stane, ali je
inercija teške mašine bila tako velika da je Babski bio prinuđen da
raskrečenih nogu opiše dva kruga oko statue, dok se bicikl nije
zaustavio.
– Brže! – povika Babski.
– Šta brže? – upita Filjurin, u nedoumici trepnuvši svetlim
trepavicama.
Ali, bilo je već kasno. Bicikl je stao, nakrenuo se i tresnuo o
pločnik povukavši za sobom vozača. Babski je izvukao nogu iz
konopca koji je služio kao prenosni lanac i ljutito se obratio
Filjurinu:
– Molio sam vas da pridržite moj bicikl! Molim, ja vas
uveravam, još nisam naučio kako treba da upravljam njime! Treba
još malo usavršiti kočnicu i slobodan točak.
Zajednički su podigli bicikl, koji nije baš bio lak, i prislonili su
ga uz jedan od četiri fikusa koji su se nalazili na uglovima cokle.

6
 Babski je razmaknuo svoju bradu i zacerekao se. Udarajući
rukom po biciklu, uveravao je Filjurina:
– Džabaluk! Otišlo je materijala za nekih osam rubalja!
Molim, ja vas uveravam – samo drvo! Sad idem da patentiram.
Bicikl Babskog! A, šta kažete na to?
– Iz toga treba izvući određene organizacione zaključke! –
ushićeno povika Filjurin.
– Kakve zaključke?
– Popiti koju!
– To se može uvek. Dopustite da mi se samo da pravo na
patent.
– Pronalazač bi trebalo da časti – reče Filjurin ubedljivo.
Na fonu sunca koje se klonilo zapadu, figura Babskog činila se
kao neka prljavo-narandžasta gromada. To je bio stasit starac
ugojenih pleća, sa bradom punom praška i đubreta. Pričalo se da
je iz njegove brade jednom iskočio miš.
U svakom gradu postoji gradska luda koju svi sažaljevaju i
vole. Njome se čak i malčice ponose. Gradska luda brzo prolazi
ulicama, pričajući nešto nerazgovetno i glasno. Ona širom otvara
vrata poslastičarnice, međutim ne uspe još ni da priđe tezgi, a već
joj u susret trči ljubazni gazda, noseći na tanjiriću kolač sa
bademom. Luda zgrabi kolač i, galameći, odlazi. Za njom trče
deca. Međutim, odrasli se odnose prema gradskoj ludi sa
poštovanjem. Oni su navikli na nju. Ona je za njih postala gradska
znamenitost, baš kao i gradsko pozorište ili drvena kaldrma u
glavnoj ulici.
U svakom gradu postoji i gradski pronalazač. I njega
sažaljevaju, ali ga ne vole, pribojavaju ga se. Ko ti ga zna šta sve
najednom može da izume gradski pronalazač!
Babski je bio istovremeno i gradska luda i gradski pronalazač.
Po celi dan on je tumarao po piščeslavskim ustanovama, nudeći

7
pronalaske i raznorazne korisne izmene. Noći je provodio radeći u
svojoj malenoj sobi, čiji je prašnjavi prozor gledao na Kosvenu
ulicu. Iz nje bi čas dopiralo zujanje let-lampe, a čas bi se čulo
zavijanje automobilske sirene.
Babski se svega prihvatao. Kad bi završio oglede sa
automobilskom sirenom, on bi pronašao vakcinu koja bi, pošto se
ubrizga u sare, učinila da čizme postanu otporne na vatru!
Pretrpevši krah sa vakcinom, Babski je dan i noć lupao glavu kako
bi sinhronizovao grmljavinu sa proslavom dvogodišnjice rada
mesnog cirkusa. Pretrpevši krah na gromovničkim koncertima,
neumorni pronalazač je napravio „perpetum mobile“ od jevtinog
zidnog časovnika i olupanog samovara u koji je moglo da stane
vedro i po vode. Međutim, ni „perpetum mobile“ nije ispao kako
treba. Tada je Babski skuvao probni komadić sapuna protiv pega.
Bio je već izišao na ulicu da odnese sapun na probu u apoteku,
kada mu je na um pala misao da izgradi drveni bicikl. Pronalazač
je radio tri dana i iz njegovih ruku je izišao „bicikl Babskog“. Za
celo to vreme sapun je ležao u levom džepu od pantalona, grejao
se i, neprimećen, menjao svoju žutu kao žumance boju u plavu.
– Recite, Babski, – upita Filjurin, pomažući pronalazaču da se
popne na saksiju sa fikusom, – je li teško pronalaziti?
Babski je teškom mukom prešao sa saksije na sedlo od rogoza
bicikla i, stenjući, odgovorio:
– Vrlo jednostavna stvar.
Razlegao se tresak. Drvena mašina je, trzajući se, krenula po
trgu.
– Koliko zarađujete mesečno? – viknu Filjurin za njim.
Šezdeset rubalja-a-a-a! – dopre kroz buku.
Bicikl Babskog izgubi se u zeslepljujućoj peći sunčevog
zalaska.

8
 Filjurin je već hteo da krene kući i bio je načinio nekoliko
koraka, kada mu je pod nogama zalupetala plehana kutija. Filjurin
je podiže i okrete u rukama. To je bila kutija od zubnog praška, no
u njoj je bio komadić svetloplavog sapuna.
„Sigurno je Babski izgubio – pomislio je Filjurin. – Baš me
zanima koliko može da košta ovakav sapun?“
U neslužbeno vreme Filjurinova misao je radila prilično
tromo. Uvek su mu, ko zna zbog čega, na um padala jedna ista
pitanja: koliko li ovaj ili onaj predmet košta, za koliko li je on
jevtiniji u inostranstvu i koliko li zarađuje sabesednik. Tek bi sa
gospođicama nešto malo živnuo i vodio razgovore na uzbudljive
teme – ljubav i ljubomoru. Ali i sa gospođicama razgovor bi išao
nekako samo do sumraka, a onda bi se zajedničko sedenje
pretvaralo u lirsku ćutnju.
Plavi sapun podsetio je Filjurina na kupatilo. Uveče je trebalo
da se održi drugarsko veče sa igrankom i organizacionim
zaključcima, tj. pivom i votkom.
Filjurin je otišao sa trga i krenuo u Plemićka kupatila. Uz put
je svratio kući, uzeo peškir i rukavicu za kupanje.
U Piščeslavu je prosečna kirija za iznajmljivane sobe iznosila
osam do devet rubalja. Filjurin je plaćao madam Bezljudnoj samo
četiri, jer je madam učila pevanje i njen solfeđo je osetno snižavao
cenu sobe. I tada je baš madam Bezljudna, iskezivši zlatne zube,
urlala tako zanesena da je Filjurin uspeo da protrči kroz hodnik i
tako izbegne objašnjavanje povodom kirije.
Filjurin već duže vremena nije plaćao kiriju. Skupljao je novac
za odelo.
Istrčao je na ulicu, veseleći se što je sačuvao četiri rublje od
zlatozube gazdarice, što može sada da ubaci u sandučić u kupatilu
kakvu konstruktivnu kritiku, pošto zbaci sa sebe dvonedeljnu

9
prljavštinu, ode na sedeljku, gde ga čeka neviđeno veselje u
društvu svojih kolega iz komunalnog odseka.
Poslednji široki zrak sunca legao je na obrijani zatiljak
Filjurina.
Desetine hiljada ljudi sa obrijanim zatiljcima i sa takvim istim,
kao u Filjurina, otvorenim licima i sivim očima tavore svoje dane,
odlaze redovno u kupatilo, plaćaju redovno članarinu za sindikat i
ne posećuju zajedničke konferencije, svojski se vesele u krugu
svojih kolega i po pravilu ne plaćaju kiriju; ali njih sudbina nije
odabrala, nije njima omogućila istorija da se istaknu u velikim i
divotnim „dejanijima“.
Čudesno i zakonito se raskrilio nad zemljom službeni
horizont. Milijarde treperavih odseka kao zvezdani pojas protegle
se s kraja na kraj, a još veći broj pododseka, koji blistaju kao
električna prašina leže kao Mlečni put. Finansijske izmaglice sijaju
mlečnim sjajem i zamamno trepere privlačeći na sebe čežnjive
poglede. Po nebu proleću, kao komete-repatice, komisije I
uzbudljivih avgustovskih noći padaju zvezde – očigledno ukinute
po formaciji. Poneke od njih, meteori, ne uspev da sagore i da se
pretvore u paru, dospevaju do grešne zemlje i zviznu pravo na
optuženičku klupu. Ima i takvih zvezda koje blude na službenim
putovanjima. Privučene čas od jedne čas od druge zvezdane
organizacije, one promiču po horizontu, dok najzad ne iščeznu u
repu kakve komete sa kontrolnim funkcijama.
Veliko je zvezdano nebo otečestvenog aparata i veliki izbor
nebeskih tela! Ali za velike reforme sudbina izabra u gradu
Piščeslavu najsićušniju i najneprimetniju zvezdicu, čiji sjaj još nije
dopro do zemlje. Izabrala je ona Jegora Karloviča Filjurina –
mandolinistu i neplatišu u životu, a u službi – skromnog delovođu
Pišč-Ka-Ha.

10
 Kada je ušao u kupatilo, Filjurin nije ni sanjao da će otuda
izići kao čuven. Stoga je, izabravši klupu u uglu, Jegor Karlovič
počeo lagano da se svlači. Odvezao je sukneni pojas svoje
„polutolstojevke“, odvezao svoju jedinu svečanu kravatu sa
metalnom kopčom, košulju sa krutim grudima od piketa i
pantalone koje su zvečale kao amovi (Filjurin je nosio po
džepovima mnoštvo malih plehanih žetona koje je ubacivao u
automate umesto novčića).
Pošto se svukao, Filjurin je dugo gladio ramena i bokove
hladeći se i s visine pogledao na ostale golaće oko sebe. Poznatih u
kupatilu nije bilo. Prebacivši peškir preko ramena, Filjurin je uzeo
plavi sapun Babskoga i ušao u odeljenje sa sapunjanje.
Za to vreme Babski je, podnevši prijavu za patent i na brzinu
objasnivši gomili pred GSNH prednosti čamovog bicikla nad
metalnim, bučno izbio na Bulevar konja Prževaljskog.
U taj večernji čas između drvoreda prašnjavih lipa već su se
šetali Piščeslavci. Naviknuti na nastranosti gradskog pronalazača,
građani su pratili bicikl ravnodušnim pogledima.
Skrećući ka trgu, Babski je naleteo na čoveka u beloj košulji.
Oštećeni se trgnuo.
– A! To ste vi, druže Ljaljin! – pomirljivo reče Babski. – Baš
sam hteo danas da svratim kod vas u apotekarski odsek.
– Opet ste nešto pronašli? – promrmlja drug Ljaljin,
masirajući udareno bedro.
– Pronašao sam, pronašao! Sapun protiv pega. „Pegalin“
Babskog! Odmah ću vam ga pokazati. Sav grad će zanemeti,
molim, budite uvereni, Pridržite bicikl.
Oslobodivši ruke, pronalazač stade da pretura po džepovima,
tražeći „pegalin“. Međutim, ni u jednom od četrnaest džepova
svoga kaputa i dva prsluka nije mogao naći plehanu kutijicu sa
sapunom.

11
 – Donesite mi onda sutra u pododsek, – sa nestrpljenjem reče
Ljaljin, – tamo ćemo razmotriti to pitanje.
– Dopustite, dopustite, kud li se denuo, – uplahirio se Babski,
– dopustite, gde sam bio? Sigurno sam je ostavio u
Gubsovnarhozu. Sačekajte trenutak! Odmah ću se vratiti!
I Babski, odgurnuvši se nogom od rukovodioca apotekarskog
pododseka, pojuri natrag bulevarom Konja Prževaljskog.
Dok se Babski muvao oko zatvorenih vrata GSNH, a zatim,
snužden zbog gubitka „pegalina“, lutao biciklom po celom gradu,
ispunjavajući ga lupnjavom, Filjurin se sapunao.
Polio se toplom vodom iz kante na koju je morao dosta dugo
da čeka, zažmurio i dobro se nasapunjao. „Pegalin“ Babskog je
nezadrživo širio miris terpentina.
„Medicinski sapun“, – sa zadovoljstvom je pomislio Filjurin,
ne otvarajući oči i cokćući od zadovoljstva, – sigurno košta
najmanje četrdeset kopjejaka.“
Filjurin je osećao kako mu telo postaje lako. To mu je bilo
prijatno, no u isto vreme u glavi mu je bilo nekako mutno. U
glavu mu je dolazilo nešto lepo, nešto kao putovanje oko sveta za
jednu paru. I Filjurinu se činilo da nestaje, da se rastvara u toploti
kupatila.
Čudna stvar da se i milicijskom nadzorniku Adamovu učinilo
da glava Filjurina, njemu poznatog po prekršajima, iščezava i da
se pere samo trup.
Adamov je stao brzo da pere oči od sapunice, i kada ih je
oprao, u uglu, gde je do maločas stojao Filjurin, sada nije bilo
nikoga. Samo se dizala para i ljuljala se po krivome podu teška
kanta.
Milicionar Adamov je bio tako zaprepašćen zbog onoga što se
zbilo da je hteo već da izvuče pištaljku i pozove u pomoć
nadzornike. Međutim, pištaljka je zajedno sa svim drangulijama

12
od uniforme ostala u garderobi. Uz to golaći su već počeli da se
šunjaju ka slobodnoj kanti. Adamov je, ne razmišljajući mnogo,
zgrabio prvi kantu i predao se uživanjima jednog kupanja. Na
Filjurina je još istog časa zaboravio.
Za to vreme je Filjurin, zatvorenih očiju, prišao slavini i,
zahvativši vode u šake, oprao lice. To što je video, tačnije što nije
video (a nije video mnogo: ni svoje ruke, ni noge, ni trbuh, ni
ramena) ošamutilo ga je. Sav uplašen, potrčao je pod tuš. Osetio je
kako je topla vodica sprala sapun, ali tela svejedno nije bilo.
Neobičan strah nagnao je Filjurina u garderobu. Filjurin je
poleteo ka ogledalu, ali sebe nije video. Ogledalo nije odražavalo
njegov lik; međutim on je stajao ispred ogledala, pa ga je čak i
rukom dodirnuo.
Filjurin nije imao kad da razmišlja o svom očajnom položaju.
U ogledalu su se pojavila dva sumnjiva lica. Oni su ušli u
garderobu iz predvorja i, opazivši da tu nema nikoga, ščepali su
najbližu gomilu odela i lopovski se išunjali.
– Stoj! – povika Filjurin, začuvši poznato zveckanje svojih
pantalona.
Njegov glas bio je onaj stari, filjurinski.
U besu potrča za pljačkašima. Lopovi su jurili ka mračnim
ulicama Novog grada. Za njima je iz sve snage trčao nevidljivi
delovođa.
Desio se tajanstven i čudnovat događaj. Dvadesetšestogodišnji
mladić, ispravan službenik, kome se na zdravlju moglo pozavideti,
najednom je izgubio sve što je imao: „polutolstojevku“, prazničnu
kravatu, i telo. Ostalo je samo ono što Filjurinu uopšte nije bilo
potrebno. Ostala mu je duša.
A grad, ne sumnjajući još ništa, živeo je uobičajenim životom.
U noćnoj tišini odjekivali su reski zvuci uvertire za operu

13
„Karmen“, koju je izvodio u klubu vodoinstalatera velikoruski
orkestar na sedamnaest balalajki.

GLAVA II
„VOLENS-NOLENS“

Do same zore nevidljivi delovođa lutao je ulicama, tako

udaljenim od centra da im čak ni do 1928. godine nisu uspeli
promeniti nazive. Lopove nije stigao, a i potera za garderobom
bila je sad bespredmetna. Protrčavši pet-šest kilometara, Filjurin
je shvatio da utvari odeća nije potrebna. Međutim, čekalo ga je
nešto još crnje i gore – u devet sati trebalo je da bude na službi.
Zbog toga se pojavila odluka da odmah ode Babskom i
zahteva da mu ovaj povrati telo još pre početka radnog vremena u
komunalnom odseku.
Posle dvadesetak minuta pronalazač Babski se probudio od
hladnoće. Prozor je bio otvoren i jutarnji povetarac terao je u ugao
sobe drvene šuške, uvijene poput kovrdža.
– Druže Babski! – začu pronalazač. – Druže Babski!
Babski skoči iz postelje i pritrča prozoru. Ulica je bila pusta i
čista. Hladna, olovna rosa svetlucala je na drveću.
– Mangupi! – povika pronalazač, zalupivši prozor. – Kakav
mangupluk!
– Druže Babski, – začu on iza sebe, – stvar je u tome što sam
bio u kupatilu…
Babski sede na prljavu prozorsku dasku i u čudu pogleda po
sobi. U sobi nije bilo nikoga.
– Ko je bio u kupatilu? – tiho upita.
– Ja, – odgovori stolica.

14
 Tada se Babski pridiže, na prstima priđe stolici i, naćulivši uši,
radoznalo upita:
– Vi ste bili u kupatilu?
Stolica, međutim, nije odgovorila. Iza pronalazačevih leđa
začu se suzdržano kašljucanje i taj isti glas molećivo reče:
– Na ovoj strani sam, druže Babski. Stvar je u tome što sam ja
nevidljiv.
– Ko je nevidljiv? – nervozno upita Babski.
– Ja, Filjurin.
– Dozvolite, a zašto ste nevidljivi?
– Stvar je u tome što sam ja bio u kupatilu, a sada u devet sati
moram na službu, a ja sam nevidljiv.
Dok je Filjurin mrtvo i neodlučno brbljao podrobnosti svoga
nestanka, pronalazačevo lice postajalo je sve svetlije i ozarenije.
– Tako dakle, nasapunjali ste se? – upita pronalazač, čupkajući
se za bradu. – Sa naučne strane, to je veoma interesantno!
– Ta, shvatite me, – ubeđivao ga je Filjurin, – zbog vašeg
sapuna sada ne mogu da idem na posao.
– A kakve veze imam ja sa tim? Uzeli ste moj „pegalin“ bez
pitanja, neka vas đavo nosi. Nije mi žao. A je li sapun delovao?
Jesu li pege nestale?
– Pege su nestale, – molećivo reče nevidljivi, – ali i ja sam
nestao, druže Babski. Stavite se vi u moj položaj.
U sobi se začu žalostivo stenjanje.
– Đavo će ga znati, – zamišljeno procedi pronalazač, –
pronašao sam samo sapun protiv pega…
– Recite, možda možete da učinite da opet postanem vidljiv?
– Da-da, – dodade Babski, – moram porazmisliti. Gde ste
sada, mladi čoveče? Ako ste na stolici, ja ću sesti na krevet, inače
vas mogu prignječiti.
– Stojim.

15
 – Aha. U redu, stojte. Ja ću malko porazmisliti.
Narednih pola sata u sobi su se čuli samo glasni uzvici koje je
pronalazač puštao kroz bradu.
– Već je četvrt do sedam, – kukumavčio je nevidljivi. – A da i
ne govorim o tome da celu noć nisam spavao, pa ću zbog vašeg
sapuna još i zakasniti na posao.
Babski se diže, istrese bradu obema rukama, kao što se trese
nošeno odelo, i odlučno reče:
– Ne solite mi pamet! Još ću vas i tužiti što se mi ukrali sapun.
Ne mogu ja za pola sata da napravim tako ozbiljno otkriće kao što
je povratak čovečjeg tela. Možda ni za pet godina neću uspeti to
da uradim.
Filjurin se veoma uzbudi, stolica pade i sa police se prosuše
drveni čepovi – rezervni delovi za bicikl.
– Napolje! – zaurla Babski. – Mangupe! – Marš, napolje!
Prozor se sam širom otvori i sa ulice sad dopre ljutiti glas
Nevidljivog.
– Tužiću vas sudu!
– Tužiću ja tebe! Ukrao mi sapun, i još se tu buni!
– Vi nemate prava, – junačila se prazna ulica, – odgovaraćete
kao za ubistvo!
– Lopužo! – čikao je gradska luda, nagnuvši se kroz prozor. –
Tako ti i treba!
Prozor se sa treskom zalupio. Babski je desetak minuta hodao
po sobi ne bi li se smirio. Onda je, došavši do zaključka da je
„pegalin“ stekao svoja čudotvorna svojstva pod uticajem boravka
u limenoj kutiji, zapalio primus i odmah uzeo da kuva drugi
komad „pegalina“, prisećajući se njegovih osnovnih sastojaka.
Pošto je neko vreme sav besan proveo kraj prozora, prozračni
delovođa krenuo je niz Kosvenu ulicu.

16
 Grad se već probudio. Prošla su šinterska kola sa ulovljenim
psima-lutalicama. Osetivši miris Nevidljivog, žitelji kola stali su da
laju i zavijaju.
Čas kad službenici idu na posao približavao se, a Jegor
Karlovič još uvek nije znao šta da preduzme. Na Timirjazevskom
trgu stajao je već poznati duvandžija. Isto kao i juče, caklio se
njegov stakleni sandučić i sandučić za žalbe mamio je sebi
umornog putnika. Ali sve to nije bilo za Filjurina.
Iznenada i munjevito izmenio se ceo život delovođe; i ne da se
izmenio, već, može se reći, prekinuo. Izgubio je: jelo, piće, duvan,
ljubav, odlazak na posao, mogućnost da nekog ushiti svojim
odelom ili telom. Ostajalo mu je samo jedno – mogućnost da
misli. Ali, Filjurin se time nije nikada bavio.
U strahu i čudu našao se Filjurin pred velikom plehanom
oglasnom tablom, nameštenom između dva stuba. Tu je bila slika
čoveka koji trči u istoj onakvoj „polutolstojevki“ kakvu je koliko
juče nosio Jegor Karlovič. Taj čovek je jurio nekud napred, držeći
u ispruženoj ruci novčanicu od deset rubalja. Ispod slike bio je
trijumfalan natpis:

„Ko gde hoće, a ja – u štedionicu!“

„A kud ću ja?“ – sa gorčinom pomisli Nevidljivi. – „Kud ću

ja?“
Sav očajan, Jegor Karlovič polete kući. Došao je kraj prozora
svoje kuće i zavirio unutra. Madam Bezljudna sedela je za
klavirom, teško spuštajući svoje debele ruke na klavijaturu. Iz
otvorenih usta izlivao se bez prestanka umilni poj. Zlatozuba
madam uvežbavala je notu „i“.
– A kud ću ja? – prošaputa Filjurin Neću valjda na posao u
ovakvom vidu?

17
 Za to vreme svi su već išli na posao. Prošao je u automobilu
načelnik komunalnog odseka Kain Aleksandrovič Dobroglasov sa
sinovima: Afanasijem Kainovičem, koji je radio u odseku za
listopadne sadnice, i Pavlom Kainovičem – iz odeljenja za berbu.
– Idem, – odluči najzad Filjurin, – pa ja nisam ništa kriv! Sve
ću im objasniti. Neka me pošalju na komisiju. Molim lepo!
Komunalni odsek Pišč-Ka-Ha zauzimao je pet soba u
dvospratnoj vili u Tisjačnoj ulici. U svakoj sobi nalazio se veliki
kamin, napravljen od mermera. Kako kamine nisu ložili, u njima
su čuvana akta u fasciklama, povezana kanapom, i u nabreklim
dosijeima.
U vreme kada je Kain Aleksandrovič stigao u povereni mu
odsek, svi saradnici bili su već na okupu, a samo je sto za
registrovanje zemljišnih parcela bio prazan. Kain Aleksandrovič je
kritički pogledao sto za registraciju, zatim šestougaoni zidni
časovnik, uporedio ga sa svojim, i rekao:
– Šta, Filjurin je bolestan?
Jevsej Ljvovič Joanopoljski, koji je nešto zavodio u glavnu
knjigu i tog trenutka bio najbliže šefu, primeti da o bolesti
Filjurina nema nikakvih obaveštenja.
– Ne znam, – reče Kain Aleksandrovič ravnodušno, – to se
njemu ne događa prvi put. Izgleda da će biti volens-nolens, a ja ću
njega uvolens.
Poslednje reči Dobroglasov je izgovorio sa posebnim
uživanjem.
Taj izraz čuo je on još 1923. godine, kada je Piščeslav posetilo
lice snabdeveno punomoćima po pitanju uređenja parkova. A baš
taj izraz „volens-nolens, ja ću vas uvolens“ rečen je njemu, Kainu
Aleksandroviču, zbog otkrivenih propusta u radu. Posle toga
Dobroglasov se uverio da je ličnost koja je bila posetila grad
veoma važna, pa, moglo bi se reći, i istorijska ličnost.

18
 Kada je bura protutnjala, Kain Aleksandrovič je rešio da
ovekoveči trenutak boravka gosta. Tramvajska kola № 2, u kojima
se posetilac provozao po gradu, bila su skinuta sa linije i smeštena
u komunalni muzej sa spomen-tablom: „U ovome vagonu
septembra 28, godine 1923. drug Obmišurin se odvezao na
stanicu.“ Posle tog istorijskog ekscesa u gradu Piščeslavu su
saobraćala samo dvoja tramvajska kola, pošto ih je ukupno bilo
troja. Piščeslavci su sa strahom pomišljali da se može dogoditi da
Obmišurin još jedanput dođe u reviziju i tada će tramvajski
saobraćaj prestati zauvek.
Kain Aleksandrovič je već odavno sedeo u svom kabinetu i
umakao pero u storubaljsku bronzanu mastionicu „Licem prema
selu“ (brvnara sa otvorenim vratima i natpisom na
staroslovenskom: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“), a
Joanopoljski još nikako nije mogao da se oslobodi nelagodnog
osećanja.
Položaj Joanopoljskog u odseku bio je nesiguran. Mogli su da
ga izbace svakog časa, iako je on služio časno i pošteno već osmu
godinu. To je bilo zbog fiksideje u glavi Kaina Aleksandroviča.
Dve godine pre toga u Piščeslavu je održano javno i bučno
suđenje zbog lopovluka poslovođi PUM-a Ivanopoljskom. Otada
je Dobroglasovu ostalo da su Ivanopoljski i Joanopoljski – jedno
isto lice. Pri svakom otpuštanju službenika zbog ukidanja radnog
mesta Kain Aleksandrovič je uporno tražio da se udalji
Joanopoljski, potkrepljujući svoj zahtev povicima:
– Šta će nama poslovođa PUM-a?
Ma kako da su uveravali Dobroglasova da Joanopoljski Jevsej
Ljvovič nema ničeg zajedničkog sa Ivanopoljskim Petrom
Kalistratovičem, da je, za to vreme dok je Petar Kalistratovič sedeo
na optuženičkoj klupi, Jevsej Ljvovič savesno vršio svoju dužnost i
dolazio na posao tačno u devet, i da je, naposletku, Ivanopoljski

19
osuđen na deset godina te se nalazi na izdržavanju kazne, – sve je
to ipak imalo samo privremeni karakter.
Pri sledećoj redukciji Kain Aleksandrovič se dizao sa mesta i
sa prekorom pitao:
– Šta će nama Ivanopoljski? Zašto kod nas da radi poslovođa
PUM-a? Njega treba najpre otpustiti.
Dobroglasovu su ponovo dokazivali kakva provalija deli
vrednog knjigovođu Joanopoljskog od celom gradu poznatog
lupeža Ivanopoljskog, ali je Kain Aleksandrovič gledao na
sagovornika belim staklastim očima i govorio:
– Jeste li završili, druže? A sad mi lepo recite, šta će nama,
pitam ja vas, poslovođa PUM-a? Šta će nam? Volene-nolens, ja ću
njega uvolens.
Zbog svega toga Jevsej Ljvovič nije voleo nikakva uzbuđenja u
odseku.
Uostalom, niko u odseku nije voleo nikakva uzbuđenja: ni
Lidija Fjodorovna, devojka u godinama, sa izbrojanim vlasima
kudrave frizure, ni najmlađi službenik odseka – Kostja, ni drug
Ptašnikov, piščeslavski vidar i travar, koji se u spisku personalnog
sastava vodio kao instruktor-analitičar.
Službenici slični Ptašnikovu mogu se naći u svakom gradu, u
svakoj ustanovi. To su obično nedoučeni lekari, ili rođaci lekara, a
ponekad su to jednostavno ljubitelji medicine koji vole reč-dve da
prozbore o medicini.
Njima se i obraćaju za savet službenici, duboko ubeđeni da
lekari socijalnog osiguranja ne leče dobro, da ne vode računa o
najnovijim dostignućima naučne misli.
Kontakt sa privatnim lekarima nemoguć je, jer su privatni
lekari, po mišljenju službenika, špekulanti, a sa špekulantima se ne
treba povezivati. Puno poverenje ulivaju profesori univerziteta, ali
se oni ne mogu posećivati – skupi su.

20
 I svi se obraćaju svome sopstvenom mediku. On rado deli
savete, novac za to ne uzima i, obasjan sjajem rođačke ili
poznaničke medicinske zvezde, odlikuje se univerzalnošću svoga
znanja.
Ptašnikov, čiji je tankonogi stočić bio pored Filjurinovog stola,
bio je predivan, genijalan i nesebičan vidar-čarobnjak. Posebno
poštovanje on je ulivao zato što je bio dalji rođak poznatog
terapeuta u Lenjingradu.
Čim se Kain Aleksandrovič utišao u svojoj kancelariji,
Ptašnikovu je prišao još uvek uzbuđen Jevsej Ljvovič.
– Pa, kako je? – upita Ptašnikov, zaustavljajući svoje pero i
okrenuvši prema Joaonopoljskom svoje okruglo lice. – Kako
adrenalin?
– Uzimao sam kako ste mi vi rekli. Sa nosom je sada sve u
redu, ali znate šta, Ptašnikove…
Saslušavši Joanopoljskog i pogledavši mu kesice ispod očiju,
Ptašnikov reče:
– Najbolje bi bilo, naravno, da se obratite profesoru.
Navstrujevu, na primer.
– Pa ipak, šta vi mislite? – insistirao je Jevsej Ljvovič.
– Ne znam. Izgleda mi da je kod vas u pitanju trovanje
urinom.
Na obrazima Jevseja Ljvoviča izbi rumenilo.
– Mislite urinom?
– Vidite, najbolje bi bilo da se obratite Nevstrujevu. Možda je
to na nervnoj bazi.
– Ovde moraš postati nervni bolesnik, – dodao je
Joanopoljski, pogledajući na vrata. – Šta vi ipak mislite?
– Ja mislim da je ipak u pitanju trovanje. Posavetujte se sa
Nevstrujevim, ili, znate šta, dajte urinu na analizu. Možda imate
belančevina.

21
 Sav snužden, Jevsej Ljvovič vrati se za svoj pisaći pult i,
popevši se na vrteću politiranu stolicu, uze da knjiži sume po
rubrikama glavne knjige.
– Šta li je sa Filjurinom? – zapitao je neko iz ugla. – Neko
mora da vodi registar. Već dvoje-troje čekaju.
I zaista, ispred šaltera stajalo je nekoliko ljudi, nezadovoljno se
osvrćući oko sebe.
– Alkaloidi, – reče Ptašnikov, smeškajući se, – cugnuo malko
više.
– Ni govora! – odgovori Kostja. – Sinoć smo ga sve vreme
čekali. Sakupilo se društvo, a on nije došao. Veče nam je propalo.
Hteli smo da plešemo uz mandolinu.
Da je Kostja znao u šta se pretvorio onaj koji je još juče tako
vešto udarao ovalnim terzijanom, pritiskujući uz stomak pljosnati
okrugli donji deo mandoline! Kako je daleko sada bio od Filjurina
valcer „Jesenji san“, koji je on sa velikom mukom naučio da svira
po notama.
– Umalo da zaboravim, Ptašnikove, ja sam počeo da slepim.
– Bog s vama! – odgovorio je instruktor-analitičar. – Vi uvek
izmišljate kojekakve bolesti!
– Ma časna reč, kad vam kažem, počeo sam da slepim. Ima
već tri dana kako mi pred očima lebde raznobojne mušice.
– U redu. Da vidim puls, – za svaki slučaj reče Ptašnikov. –
Puls vam je normalan. Ne slepite vi, kad vam kažem Pođite, bolje,
Dobroglasovu i upitajte koga da stavimo na mesto Filjurina, ljudi
čekaju.
Za to vreme nevidljivi delovođa, čije je prozračno biće drhtalo
od straha, peo se čeličnim stepenicama Pišč-Ka-Ha.
„Šta li će reći Kain Aleksandrovič?“ – sa zebnjom se pitao
Nevidljivi.

22
 GLAVA III
„KO GDE HOĆE, A JA – U ŠTEDIONICU!“

Dolazak Nevidljivog na posao izazvao je u odseku neobičnu

uzbunu. U prvi čas nije se moglo ništa razabrati. U opštoj galami
izdvajao se moćni glas Kaina Aleksandroviča i bojažljivi tenorčić
Filjurina.
– To je nemoguće! – vikao je Dobroglasov.
– Časna reč! – branio se Filjurin. – Pitajte Babskog!
Službenici su trčali iz sobe u sobu zajapurenih lica i na sva
zapitkivanja posetilaca odgovarali:
– Ma šta hoćete? Zar ne vidite šta se zbiva? Dođite sutra.
Sve je bilo stalo. Obaveštenja nisu davana, kasa nije radila, a u
poslednjoj sobi hladio se samovar „Titan“ koji su kuriri ostavili.
Nikome nije bilo do čaja.
– To je birokratizam! – vikale su stranke komunalnog odseka,
ništa ne razumevajući.
Uostalom, niko nije ništa ni razumeo.
U kancelariji Dobroglasova skupila se gomila službenika. Na
začelju se propinjao plašljivi Joanopoljski, neprekidno šapućući:
– Šta? Šta je rekao? To je Filjurin rekao? A Kain? Šta je Kain
odgovorio? Prosto da poludiš. Šta? Apsolutno se ne vidi? Stolicu
prevrnuo? A šta mu kaže Kain? Pomislite, molim vas! Toga nema
nigde na svetu!
– Ma, kakvi! U Americi ima sigurno još i bolje!
– Kako vas nije stid da tako govorite. Kakve tu ima veze
Amerika?

23
 – Ne smetajte! – šaputao je Jevsej Ljvovič. – Tiše! Šta je rekao?
A Kain? Znate, Kain nema prava. Ne može se tako vikati na
nevinog čoveka. Doduše, taj njegov naprasit karakter…
Za to vreme Kain Aleksandrovič je napadao zbunjenog
Nevidljivog.
– Na kraju krajeva, to nije stvar administracije, već sindikata.
Bojažljivi glas Filjurina vukao se po samome podu. Možda je
on klečao na kolenima.
– Ja vas samo jedno molim, – da se moj slučaj ispita!
– Može se ispitivati slučaj samo živog čoveka. A vi, gde ste vi?
– Ovde sam.
– Za to nema dokaza! Ja vas ne vidim. Prema tome, ne mogu
da vas pustim na posao. Obratite se socijalnom osiguranju.
– Ali ja sam zdrav.
– Tim pre. Volens-nolens, ja ću vas uvolens.
Saradnici su se pogledali.
– Despot, – prošaputao je Joanopoljski. – Bez saglasnosti
sindikata!
– Da, da, Filjurine, – nastavio je Kain Aleksandrovič, – dosta
je od mene što držim poslovođu PUM-a, Još i Nevidljivog da
držim. Uzmite svoja dokumenta i idite. Idite, idite. Vidite da sam
zauzet!
– Ja sam ubijen! – povika Nevidljivi. – Meni su ukrali telo!
– Kad su vas ubili, socijalno osiguranje dužno je da nam isplati
posmrtninu!
– Kakva posmrtnina živom čoveku!
– To je paradoks, druže, – odgovori Kain Aleksandrovič. –
Komunalni odsek nije mesto gde se može baviti paradoksima, to
je mesto za rešavanje tekućih stvari. Kako bude rešio RRK, tako će
i biti. Jeste li otišli?

24
 Odgovora nije bilo. Uplašivši se reči „paradoks“, Filjurin je
napustio kancelariju i našao se među svojim kolegama.
Kolege su se u početku raspršile na sve strane, vičući iz sve
snage: „Gde ste, gde ste?“
– Tu, kraj mašine za računanje. Evo, podigao sam upijač, a
Kain kaže da ne postojim. Ja mogu da radim.
Posle plašljivih ispitivanja i isto tako plašljivih odgovara
Nevidljivog, službenici su shvatili da Filjurin nema potrebe za
hranom, da ne oseća hladnoću, iako je, kad je iščezao, bio go, da
svoje telo oseća, ali, kao što se vidi, njega ipak nema, a čime je
podigao upijač, to ni on sam nije znao da kaže:
– Kao neka anegdota! – ponavljao je Nevidljivi.
Međutim, događaj je bio tako čudnovat da se nije našla neka
zajednička tema za razgovor. Bilo je dosadno.
– Pa šta ima novo u odseku? – upitao je Prozračni, iako je za
poslednju godinu jedina novost bio njegov sopstveni nestanak.
– Nema ništa, – odgovori Joanopoljski, – kažu da će biti donet
novi tarifni pravilnik.
– Tri godine se to već priča, – čuo se iza aritmometra
beznadežni odgovor Nevidljivog.
– Da.
– Znate, mene su još i pokrali! Časna reč! Sve su mi ukrali.
– Jeste li prijavili miliciji?
– Čemu da prijavljujem? To mi sad nije ni potrebno! – sa
gorčinom reče delovođa.
– Nije to u redu, Jegore Karloviču. Ako se svi budu tako
odnosili, takav će se banditizam razviti!
Filjurin se obazre oko sebe. Sve je bilo kao i pre, sve poznato
još odavno, sve do juče tako dosadno, a danas beskrajno drago i
nepovratno – računaljka od palmovog drveta, crna bušilica za

25
akta, lenjiri sa oštrim mesinganim ivicama i debela, čudesna
knjiga registracije.
– Kako se sve to ipak dogodilo? – upitao je Jevsej Ljvovič. –
Ispričajte nam podrobno.
Filjurin ponovi sve što je već ispričao Dobroglasovu. I kako su
svi službenici to već bili čuli stojeći kraj vrata kancelarije, priča im
sada nije izgledala tako neobična.
– Događa se to, događa – reče inkasant, – na svetu. Nek priča
ko šta hoće, ali ima na svetu mnogo nerazumljivog. Moja baka je
pred smrt videla tri mrtvačka kovčega.
– To su bapske priče! – reče Nevidljivi.
– Ne, ne – povika inkasant. – Nisu to priče.
Upadajući jedan drugom u reč, počeli su da pričaju
raznorazne mistične priče: o mrtvačkim kovčezima, utvarama i
mrtvacima koji lutaju.
– Ispada mu nekako da sam i ja duh, – podsmehnu se Filjurin.
Međutim, niko ga nije čuo.
Inkasant je pričao tajanstvenu istoriju o pojavljivanju
pokojnog ujke jednog svog prijatelja.
– … Otvore oni prozor, a tamo – nema nikog. Međutim, svi su
dobro čuli da je neko zakucao. Ja to nisam lično video, ali je moj
prijatelj video to svojim sopstvenim očima.
U međuvremenu je Lidija Fjodorovna još odavno sa strahom
pogledala na vrata kancelarije Dobroglasova i naposletku se
prikrala mašini za računanje.
– Jeste li još tu, Jegore Karloviču? – upitala je.
– Tu sam.
– Oprostite, molim vas, potreban mi je aritmometar. Pardon!
Udaljivši Nevidljivog, Lidija Fjodorovna je poslovno stala da
okreće ručicu na mašini za računanje. Mašina je zaškripala. Jevsej

26
Ljvovič je seo za glavnu knjigu. I svi ostali su otišli za svoje stolove.
Na Nevidljivog su počeli polako da zaboravljaju.
– Recite, – obrati se Filjurin inkasantu, – jeste li odavno kupili
tu košulju? Lepa košulja. Koliko ste je platili?
Pitanje Nevidljivog ostalo je bez odgovora, jep je inkasant
odjurio svojim poslom.
– Jegore Karloviču? – upitao je Ptašnikov. – Upravo sam hteo
da vam savetujem da se obratite Nevstrujevu. Vrlo dobar terapeut.
– A što da se njemu obratim? – tupo zapita Filjurin.
– Možda je to kod vas na nervnoj bazi? Vama je sigurno
potrebna elektrizacija. Darsonvalova struja. Divna stvar. Ili, znate
šta, pokušajte sa hidroterapijom. Jeste li merili temperaturu?
– Što da je merim! – reče tužno Filjurin. – Poći ću u sindikat.
U malenoj sobici sindikata, u kojoj je glavni ukras bio štit sa
delovima puške pričvršćenim uz njega i natpisom: „Nauči se da
gađaš precizno“, sedeli su radoznalci iz svih odseka Pišč-Ka-Ha.
– Nemaju prava da me otpuste! – razlegao se Filjurinov glas. –
Ja nisam izgubio radnu sposobnost!…
Prisutni su počeli da žagore. Samoljublje Nevidljivog bilo je
privremeno zadovoljeno. Ovde su njegov slučaj uzimali k srcu.
Ovde je on još uvek mogao da izazove čuđenje. On je podizao
mastionicu, pokazivao gde se nalazi, objašnjavao je detalje svog
novog života i već sa izvesnim iskustvom pričao kako svoje telo
oseća, ali, kao što se vidi, tela nema, i čime je on, Filjurin, podigao
mastionicu, to on ni sam ne bi umeo da kaže.
– Osim toga, mene su pokrali, – završio je Nevidljivi svoju
čudnovatu priču. – Časna reč! Sve su mi načisto digli.
– Tražite od kase za uzajamnu pomoć, – reče predsednik
sindikata., – u takvim slučajevima ona može da da novac na zajam
bez vraćanja. Napišite izjavu.
Ali tu se predsednik trže i prođe rukom kroz kosu.

27
 – Uostalom, vama novac nije ni potreban. Čemu? Hrana i piće
vam nisu potrebni, a ni odelo nemate na šta da navučete. Pa u
čemu je vaš sukob sa upravom? Prema pravilima unutrašnjeg
reda, oni vas ne mogu otpustiti. Postoji tamo tačka „g“, ali se ona
na vas ne odnosi – u slučaju nesposobnosti za rad.
– Ja mogu da radim! – povika Nevidljivi.
– A zašto da radite! Hrana i piće vam nisu potrebni, bolje bi
bilo da na vaše mesto dovedemo nekog nezaposlenog porodičnog
čoveka…
– Šta!! – zakuka Nevidljivi. – Na osnovu čega da me šaljete na
berzu! Ja ću se izlečiti. Poći ću profesoru Nevstrujevu. On je dobar
terapeut. Postaću opet vidljiv. Izvinite, drugovi! Ne možete me
otpustiti! Gde je taj zakon po kome se nevidljivi moraju otpuštati.
Tačka „g“ se ne odnosi na njih. A drugih tačaka koje bi se na njih
odnosile nema.
– Doduše, to je istina, – reče predsednik. – Ovo pitanje bi
trebalo zaoštriti.
– A šta će sa parama? – upita iz gomile zavidljivi Pavel
Kainovič, koji je došao da vidi čudnog službenika svoga tatice.
– Psu pod rep! – grubo odgovori Nevidljivi. – Principijelno!
To se sindikata ne tiče. Mogu da ulažem u banku. Ko gde hoće – a
ja ću u štedionicu. To je moja stvar!
– Formalno ćemo vas štititi, – reče predsednik. – Kostja,
zamoli da drug Dobroglasov dođe na konferenciju.
Razmatraćemo Filjurinov slučaj.
– To je pravi bezobrazluk, – dodade Filjurin, – otpustiti
službenika tek tako. Kao da nevidljivi nije čovek! To nije u redu!
Prisutni su ćutali. Počinjali su da zavide Nevidljivom. A kako i
ne bi! On ne mora da pada ni u kakve troškove. A plata mu teče
kao i svakom drugom.

28
 – Koliko li može takav nevidljivi da živi? – upita kurir Jusupov,
računajući nešto u glavi.
– To se ne zna, – pakosno odgovori tajanstveni delovođa.
– Možda nevidljivi i ne umiru? – nastavi Jusupov.
– Ja ću sigurno živeti večno.
Oči predsednika sindikata namah izgubiše svoj svakidašnji
sjaj.
– Lakše ti to o večnosti. Udarila ti u glavu nevidljivost. Pazi da
zbog takvih reči ne budeš izbačen iz sindikata.
– A možda će zaista živeti večno? – uzdahnu Jusupov.
– Tebi je to krivo! – obrecnu se Filjurin.
– Nije mi krivo, nego mislim kako će drug Filjurin za dvesta
godina sakupiti veliki kapital. Postaće nešto kao Cindel.
Tada se u glavi predsednika neosetno rodi sjajna ideja. I on
reče, digavši pogled iznad mastionice:
– Slušaj, Filjurine, tebi pare zaista nisu potrebne. Pokloni ti
svoju platu našem Osoaviahimu. Šta kažeš na to, a?
Tada se začu strašno šmrkanje. Kroz sobu prolete mali uragan.
– Šta ste me svi spopali? Koliko svi ostali službenici daju,
toliko ću davati i ja.
– Cicija si ti, Filjurine, – reče predsednik, – nevidljivi treba da
ispolji veću aktivnost. Neka te đavo nosi, radnički deo RKK će te
ipak štititi.
U tom trenutku, preplašivši službenike koji su tu besposličili,
u sobu uđe Kain Aleksandrovič.
– Molim drugove koji nisu pozvani da se udalje! – reče
predsednik. – Sada će biti otvorena sednica RKK.
Soba se za tren oka isprazni.
Preko puta predsednika i Jusupova, koji su predstavljali
radnički deo RKK, seo je delovođa. Kain Aleksandrovič je seo uza

29
zid, stavivši pod leđa tašnu, da ne bi isprljao kaput. Iznad njegove
glave masno su se caklili delovi puške.
– Je li onaj već tu? – upita Kain Aleksandrovič, napravivši
rukom neodređen gest.
– Tu je. Pa, drugovi, šta ćemo sa Filjurinom? Jusupove, vodi
zapisnik.
Kain Aleksandrovič se uplašio sukoba i odlučio da prizna
Filjurina za živog i sposobnog za rad, s tim da dve nedelje provede
na probi, a da se posle toga postavi njegovo pitanje na zvaničnu
diskusiju.
Na kraju sednice, koja je protekla relativno mirno, Kain
Aleksandrovič najednom planu.
– U redu! Neka Nevidljivi ostane, iako ni u jednoj ustanovi
nema nevidljivih službenika. Slažem se. Ali, drugovi, šta će nam
poslovođa PUM-a Ivanopoljski? To ne mogu nikako da razumem?
– Kaine Aleksandroviču, pitanje Joanopoljskog smo već više
puta pretresali i rekli smo da naš Joanopoljski nema nikakve veze
sa onim Ivanopoljskim.
Ne, – reče Dobroglasov, – ja ću moliti načelnika Pišč-Ka-Ha
da me prebaci na drugi posao. Ja ne mogu da odgovaram za
komunalije grada kada u mome odeljenju rade nekakvi nevidljivi i
poslovođe PUM-a. Ja ne mogu da radim sa duhovima. To je
mistika. Ja zahtevam žrtve.
– Šta želite? – upita predsednik sindikata.
– Ja zahtevam žrtve, – ponovi Kain Aleksandrovič. – Ja ne
mogu da pretvorim komunalni odsek u cirkus. Volens-nolens…
I već je krotki Jevsej Ljvovič, vezanih ruku i nogu, bio
postavljen na žrtvenik, već se nad njim nadnela desnica
Dobroglasova, naoružana penkalom, kada diže ovoj glas radnički
deo. On nije hteo žrtve.

30
 Ovoga puta, međutim, razjareni Kain Aleksandrovič pokaza
dijamantsku čvrstinu. Sukob je bio tu i stvar o tobožnjem
poslovođi PUM-a otišla je pred arbitražnu komisiju.
– A vi, Filjurine, možete da počnete da radite. Idite na posao.
Odmah posle toga, prvi put u istoriji administracije Piščeslava,
sa stola malog delovođe Filjurina pero se samo po sebi diglo u
vazduh, zatim nagnulo pod potrebnim uglom i upisalo u otvorenu
zemljišnu knjigu najobičniju službenu pribelešku.
Stranke komunalnog odseka, koje su još odavno zaboravile
bajku o „Nevidljivoj kapi“, koje nisu čitale Velsa i koje još nisu
znale za čudnovat slučaj sa „pegalinom“ Babskoga, u prvo vreme
su obamirale od straha i ubacivale u sandučić za žalbe
komunalnog odseka izjave u kojima su negodovale, a potom su se,
obuzete svojim poslovima, navikle pa čak i našle da nevidljivi
Filjurin radi daleko brže od vidljivog Filjurina, i da je duša
delovođe daleko ljubaznija od njegove zemaljske ljušture.
Piščeslavci su se primirili, nazivali su Filjurina „druže
Prozračni“, pa su se čak sa njim malko i šalili.
A sam Prozračni je beskrajno tugovao. U početku mu se
dopadalo to čuđenje koje je izazivao kod prisutnih. Voleo je da
priča do najsitnijih pojedinosti o tome kako je krenuo u kupatilo,
kako se sapunjao neobičnim plavičastim sapunom, kako je iščezao
i kako je jurio za lopovima. Ali, to je tako trajalo samo dva dana.
Više nije bilo onih koji su bili radi da slušaju kako se delovođa,
bukvalno, u pravom smislu reči, sprao sapunom.
Ovaj događaj uticao je i na sudbinu jedinog svedoka
Filjurinova iščeznuća. Milicionar Adamov takođe nije više mogao
da nađe slušaoce, od tuge se propio i bio upućen u
antialkoholičarski dispanzer, gde su ga lečili hipnozom i hladnom
vodom.

31
 O Babskom se nije ništa čulo. On je sedeo, zatvorivši se u kuću
u Kosvenoj ulici, i njegov primus, kao što su kasnije pričali, goreo
je i danju i noću.
Prozračni je tugovao. Sva zadovoljstva bila su mu
nepristupačna. Jedino zadovoljstvo bilo mu je da usamljen svira
na mandolini, pritiskujući je uz svoj nepostojeći trbuh.
I baš tada se dogodio čudnovat događaj koji je tumbe okrenuo
Piščeslav i koji je uzdigao Jegora Karloviča Filjurina na nedostižnu
visinu.

GLAVA IV
ISTORIJA GRADA PIŠČESLAVA

Istini za volju, Piščeslav je bio užasan grad. Čak i gore od toga.

Novajlija, koji bi dospeo u njega, pomislio bi da je sve to san.
Pridošlica nikako ne bi mogao zamisliti da sve to što vidi nije san,
čudan i mučan, već java.
Još doskora Piščeslav je imao kratko, beznačajno ime –
Kukujev. Promena naziva grada bila je izazvana superneobičnim
pronalaskom Babskog. Neumorni mislilac pronašao je mašinu za
izradu knedli sa mesom.
Proizvodnja mašine bila je nečuvena – tri miliona knedli na
sat, a konstrukcija mašine bila je takva da je mogla da radi samo
punim kapacitetom.
Pronalazač je svoju mašinu nazvao „brzohran“ Babskog.
U trenutku oduševljenja Babskom je ukazana počast, i ime
grada Kukujev izmenjeno je u Piščeslav. Otvorile su se divne
perspektive. Predviđan je procvat knedlarske industrije u gradu,
koji je dotada bio samo administrativni centar.

32
 Prvoga dana dva „brzohrana“, radeći u tri smene, izradila su
sto četrdeset i tri miliona knedli. Sutradan je rad prekinut, jer su
rezerve brašna i mesa bile iscrpene. Gomile knedli ležale su na
ulicama Piščeslava, ali, na čudo akcionarskog društva
„Knedlopromet“, formiranog za eksploataciju pronalaska
Babskog, potražnja knedli, pored ove njihove jevtinoće, nije
prelazila pet hiljada komada.
Prevoženje knedli u druge gradove na prodaju nije bilo
moguće, zbog toplog letnjeg vremena.
Knedle su počele da se kvare. Zadah pokvarenog mesa
pritiskivao je grad.
Počela je uzbuna. Otkriven je bitni nedostatak pronalaska
Babskog. „Brzohran“ se nije mogao regulisati i prilagoditi
skromnim potrebama stanovništva. Pokazalo se da mašina nije u
stanju da proizvodi manje od tri miliona knedli na čas.
Dobrovoljne grupe su udarnički izvozile uskisle knedle izvan
grada, na gradsko đubrište.
Kada su se obratili Babskom za objašnjenje, on, koji je za to
vreme konstruisao strug za masovnu proizvodnju luča za potpalu,
svađalački odgovori:
– Ne solite mi pamet! Ako bi se „brzohran“ usavršio, mogao bi
da proizvodi i do pet miliona knedli na čas. A manje od tri
miliona, molim, ja vas uveravam, nemoguće je.
Tada su Babskog strpali u zatvor na pola godine, ali je već
posle nedelju dana gradski pronalazač počeo da iznosi
neodređene pretnje, pričao o nekakvom antizatvorskom eliksiru, i
posle toga su ga pustili na slobodu.
Da se gradu vrati ranije ime, nije bilo zgodno.
Tako je i ostao Piščeslav.
Ma sa koje strane da se putnik približavao Piščeslavu, pred
njegovim očima iskrsavalo je ogromno zdanje, koje se ponosito

33
uzdizalo nad celim gradom. To je bio centralni dom kulture –
zdanje nešto malo manje od moskovskog Boljšog teatra.
Dom kulture bio je izgrađen vrlo solidno, kvalitetno i izdvajao
se lepotom, u Piščeslavu neviđenoj, sa sve svoje četiri fasade. Ali u
njemu nisu održavani ni koncerti, ni predavanja, ni pozorišne
predstave, vi šahovski turniri, niti su kružoci radili. Ogromnu
zgradu, koja je bacala senku na dobru polovinu Piščeslava,
građani uopšte nisu posećivali.
Ponekad bi iz ogromne zgrade doma kulture izašao čovek u
„tolstojevki“ – nastojnik – i, žmirkajući od sunca, išao u klub
kriminalističkog odeljenja da odigra koju partiju mica i da se
makar na pola sata uklopi u kulturni život.
A šta je to bilo da niko nije posećivao dom kulture? Zašto niko
nije tamo igrao fote, zašto tamo nisu održavane najzanosnije
večeri sa pitanjima i odgovorima. Zbog čega svega toga nije bilo,
iako se zgrada dopadala svim Piščeslavcima bez izuzetka?
Pri izgradnji zgrade graditeljima je promakla greška. Moramo
reći celu istinu.
U zgradi je bila samo jedna mala, sasvim mračna sobica, od
oko sedam kvadratnih metara. Sav ostali ogromni prostor
zauzimali su veliki i mali stubovi svih mogućih stilova – dorski,
jonski i korintski.
Kolonade otrovnozelene boje presecale su zgradu uzduž i
popreko, okružavale je sa svih strana kao nekakva čudnovata
ograda. U zgradi su takođe bili stubovi. I u toj šumi od stubova
čamio je usamljeni nastojnik u „tolstojevki“. Piščeslavci, bojeći se
da ne zalutaju među stubovima, a i ne nalazeći sobe u kojima bi
mogli da čuju kakvo predavanje, više su voleli da se dive
čudnovatom domu kulture spolja.
U domu kulture nije bilo čak ni klozeta. Nastojnik je,
proklinjući arhitekte i udarajući čelom o stubove, zbog i najmanje

34
potrebe morao da trči u dvorište RKI. Uostalom, nisu svi bili tako
fini kao nastojnik. Kolonade, portali i peristili ubrzo su bili
zagađeni i zadah, sličan siru bakštajn, širio se na trg.
Niko se nije usuđivao da prvi prizna da u novom domu
kulture ima odviše arhitektonskih ukrasa, a da uopšte nema
korisne površine. Svi su se i dalje divili domu kulture. I svaka
pogrebna povorka (Piščeslavci su ih veoma voleli i sa osobitom
umešnošću i raskoši su ih održavali) obavezno se zaustavljala kraj
granitne paparte centralnog doma, gde bi bilo odsluženo
građansko opelo.
U gradu nije bilo nikakve industrije, a nije je ni moglo biti, jer
piščeslavska zemlja nije krila u sebi ni rude ni minerale. Po svom
geografskom položaju, Piščeslav, koji se nalazio na neplovnoj reci
Tihostrujki i udaljen četrdeset i pet vrsta od železničke stanice,
nije ni mogao imati bilo kakvu industriju.
Pa ipak su Piščeslavci uputili u centar svoju delegaciju sa
molbom da im se dozvoli da obnove i puste u pogon fabriku, koja
je još pre pedeset godina prestala da radi. Ta fabrika bila je za
vreme krimskog rata proizvodila trube i doboše za potrebe armije.
Centar je odbio da odobri sredstva.
Tada su se Piščeslavci, izdvojivši iz jadnog budžeta hiljadu i po
rubalja, latili sami posla. Dve godine kasnije, fabrika je bila
rekonstruisana, i njen debeli zupčasti dimnjak počeo je da dimi.
Zadružne prodavnice nisu mogle preuzeti celokupnu fabričku
proizvodnju. Morali su se odobriti krediti za izgradnju dve
univerzalne prodavnice, namenjene isključivo prodaji truba i
doboša.
Ko bi ga znao zašto, tek trube i doboši su imali veliku prođu
kod potrošača.

35
 Kompleti truba i doboša pojavili su se u svakoj porodici.
Ispavavši se dobro posle ručka, građani su sa uživanjem udarali u
doboše.
Ali uskoro je i ta muzika svima dojadila. Pojavili su se novi
kulturni pravci U lokalnom listu „Piščeslavski orač“ povela se
diskusija oko pitanja da li je moguće klasičnu muziku približiti
običnim ljudima posredstvom gramofona.
Radi popularisanja te ideje, u gradskom pozorištu održan je
natečaj za najboljeg gramofonistu. Kao prva nagrada obećan je
gotovo nov gramofon sa osam ploča marke „Amor koji piše“.
Druga nagrada je bila živa koka-nosilja minorka, a treća – zbornik
članaka za navodnjavanje Kara-Kumske pustinje.
Natečaj je potpuno uspeo. Veliki broj ljudi dovukao je u
pozorište raznobojne zvučnike, ploče i gramofone. Natečaj,
otvoren velikim referatom, trajao je tri dana. Tri dana se sa scene
gradskog pozorišta, gde su se takmičili gramofoni, razlegalo
zavijaše i kikot. Nekako se desilo da su gotovo sve ploče bile sa
snimcima muzičkih klovnova Bima i Boma. To je uveseljavalo
publiku, ali žiri, ne priznajući tim delima društvenu vrednost,
doneo je odluku:
prva nagrada – sinu siromašnog seljaka Okojemovu, za
majstorsko izvođenje muzičke slike „Vodenica u šumi“, sa
podražavanjem glasa kukavice i klepetanjem vodenice, pod
upravom kapelmajstora Modlinskog pešadijskog puka Černjaka;
druga nagrada – sinu siromašnog lekarskog pomoćnika
Gordijevu za divno izveden Bulanžeov marš na tubafonu, u
pratnji orkestra akcionarskog društva „Gramofon“;
treća nagrada – sinu sitnog službenika Joanopoljskog za ploču
„Dete, ne poteži ruku za ružom u proleće, ružu možeš i leti
otrgnuti“, koju je otpevao ljubimac publike, popularni pevač
originalnih romansi Sabinin, uz sopstvenu pratnju na klaviru.

36
 Teško je poverovati u postojanje takvog grada kao što je
Piščeslav, ali on je ipak postojao; dići ruke od njega, nije bilo
moguće.
Oko grada rasla je trava, obrađivana su polja, vetar je hujao po
šumarcima, a u samom gradu čak je i rastinje bilo divlje.
U gradu su često izbijali nekakvi skandali.
U sektorskoj bolnici, činovniku GSP Gospodovu, prilikom
operacije trbušne duplje greškom su ostavili u stomaku bolnički
budilnik, navijen da zvoni naredna dva meseca svako jutro u pet
sati. Skandal je počeo otpuštanjem bolničarke okrivljene za krađu
budilnika. Zatim je došla izjava Gospodova da se u njegovom
stomaku čuje neko neprijatno zvonjenje.
Bolničarka je rehabilitovana. Međutim, niko se nije usudio da
izvadi budilnik iz stomaka Gospodova, jer bi nova operacija
mogla da ugrozi život pacijentu. Nedelju dana kasnije Gospodov
je otpušten iz bolnice i uskoro je podneo tužbu sudu. Oštećeni
Gospodov žalio se da budilnik zvoni u nevreme.
– Neka ostane u stomaku. Nemam ja ništa protiv. Samo neka
ne zvoni u pet sati ujutru, kad ja na posao idem tek u osam. Ne
mogu zbog njega da spavam.
Incident je okončan mirno. Proces suđenja još nije ni započeo,
kada je tužilac povukao svoju tužbu. Opruga budilnika se odvila i
Gospodov je u svojoj naivnosti smatrao da bi dalje pretenzije bile
neosnovane.
Događaju sa Gospodovim „Piščeslavski orač“ nije mogao da
posveti mnogo mesta, pošto su njegove četiri skromne „šlajfne“
zauzimala polemička pisma redakciji dveju, međusobno
neprijateljskih, literarnih grupa – seljačke grupe „Amovi“ i
gradske – PAKS (Piščeslavska asocijacija književnih stvaralaca).

37
 „Mnogopoštovani druže uredniče! – pisali su ,Amovi’, –
nadamo se da nas nećete odbiti i da ćete na stranicama Vašega
lista objaviti sledeće:
Književna grupa ,Amovi’, okončavši organizacioni period, od
prvog jula pristupa stvaralačkom radu. Taj rad ometaju
demagoška istupanja besprincipijelnih politikanata, odavno
izbačenih iz ,Amova’ zbog spletkašenja, a koji sada istupaju pod
zastavom književne grupe PAKS..
Zatim su sledila bedna obaveštenja o spletkašima iz PAKS-a.
Potpisi ispod napisa zauzimali su dva stupca.
Pored toga obavezno je bilo odštampano, dugačko i
predugačko pismo PAKS-a, čiji su potpisi bili tako mnogobrojni
da im se kraj gubio negde među oglasima.
„Mnogopoštovani druže uredniče! – pisao je PAKS. – Nadamo
se da nas nećete odbiti i da ćete na stranicama Vašega lista objaviti
sledeće:
Književna grupa PAKS, okončavši organizacioni period, sutra
od dvanaest sati pristupa stvaralačkom radu. Taj rad ometaju
demagoška istupanja razularene šačice politikanata, odavno
žigosane od strane PAKS-a, a sada okupljene pod krilom
sitnoburžoaske književne grupe ,Amovi’…“
Pisma su iz dana u dan postajala sve duža i sve dosadnija,
plodovi stvaralačkog rada nikako se nisu videli.
Tako je tekao život u gradu, sve do one znamenite večeri kada
se nevidljivi delovođa u svojoj tuzi obreo u centralnom domu
kulture.
Ušavši u hodnik sa stubovima, Prozračni je na jedvite jade
pronašao jedinu sobu u kojoj je živeo nastojnik. Soba je, bez
obzira na svoju malu površinu, bila visoka, kao rudarsko okno.
Njena tavanica gubila se u mraku, jer mala petrolejka koja je visila
o kukici iznad stočića nije bila u stanju da je osvetli.

38
 Samoća je bila užasna. Nastojnik je otišao da prenoći kod
poznanika, a možda je jednostavno pobegao zaželevši se društva.
U sobi su osim stola bile nogare sa prljavim madracem i velika
tabla od šperploče sa natpisom: „Kalendar rada doma kulture.“ U
uglu je ležala gomila novinskih kompleta u velikim mrkim
koricama.
Napolju je bio jul, a u domu kulture bilo je hladno kao u
vinarskom podrumu.
Prozračni je otegnuto opsovao. Kada bi on umeo lepo da
govori, istrčao bi na trg, sazvao što više naroda i ispričao mu kako
je teško bestelesnom čoveku živeti, čoveku koji ne ume da izmisli
ništa što bi opravdavalo njegovo neobično bitisanje. Ali on nije
umeo da govori lepo i kitnjasto.
Prozračni je i nesvesno pošao u ugao, izvukao otuda jednu
knjižurinu i nehotice se udubio u čitanje. Otkako je završio
osnovnu školu on nije čitao. A to je bilo davno, vrlo davno.
Bio se već odvikao od čitanja. Čitanje je zbog toga ostavilo na
njega takav utisak kakav doživi pušač koji zapali cigaretu posle
trodnevne pauze. Prozračni je nabasao na moskovski list.
„Prvi državni cirkus! – pročitao je Filjurin naglas. – Poslednjih
pet dana. Dresura dvanaest divljih lavova pod upravom Zajler
Žansoa.“
Prozračni je počeo da razmišlja o lavovima. Onda je od oglasa
prešao na malko teže stvari – na stanje fondova na moskovskoj
trgovačkoj berzi. Ali to je bilo odviše učeno, prevazilazilo je
njegove sposobnosti. Filjurin se manuo berze i prebacio se na
sudsku rubriku. Pade mu u oči najobičnije suđenje po stvari
alimentacije, koje za pravog ljubitelja suda ne predstavlja nikakvo
interesovanje. Nevidljivi je to ipak pročitao sa neobičnim
uzbuđenjem.

39
 – Eh, kakvi su ljudi danas! – uzviknuo je Provračni, otkrivši
po prvi put u životu mogućnost kritike odnosa žene i muškarca.
Pročitao je još nekoliko sudskih izveštaja i u čudu se uverio da
u zemlji postoji, u najmanju ruku, petnaestak okorelih nitkova.
– Nemaju ljudi ni stida ni poštenja, – prošaputao je Prozračni,
prevrćući velike listove.
Svaki novi broj novina povećavao je broj nitkova. Dva sata
kasnije Prozračni je rešio da iziđe na trg, kako bi malo sredio svoje
misli, koje su mu se pojavile prilikom čitanja.
– Zaista, – mrmljao je, provlačeći se između stubova, – svašta
ti ljudi rade!
I najsmelija poređenja rađala su se u glavi Prozračnog.
Sećajući se poslednjeg izveštaja sa suđenja piljarima i voćarima,
on je došao do groznog zaključka, na koji sve do juče ne bi se ni
usudio da pomisli. „Kain Aleksandrovič, – mislio je on, – isto je
tako birokrata i bezdušni formalista.“
Razmišljajući tako, jurio je napred. Stubovi su svetlucali. Nije
im bilo kraja. Što je dalje išao, oni su bivali sve gušći. Nije se video
izlaz. Prozračni je zalutao u ovoj šumi od stubova dignutoj
naporima piščeslavskih graditelja.
Ovaj događaj dao je Filjurinovim mislima novi polet.
– Kako su samo ovo sagradili! – povikao je ljutito. – Nema ni
ulaza ni izlaza. Trebalo bi takve na sud dovesti!
I gromki odjek, sličan poviku cele čete koja pozdravlja svoga
starešinu, odjeknuo je ispod portala i kolonada:
– Na sud!
Lutajući još neko vreme, Prozračni se veoma obradovao kada
se ponovo obreo u sobi nastojnika, i ponovo se lati čitanja.
Lampica je bacala bledožutu slabu svetlost na granitnu
površinu zidova. Listovi novina su se sami okretali. Kompleti su sa
bukom leteli u ugao i ponovo iskakali iz njega.

40
 U praznoj sobi razlegali su se ovda-onda uzvici:
– Ne! To je nemoguće! Otpustiti ženu u osmom mesecu
trudnoće? A Kain je prošle godine isto to učinio! Vidi ti, molim te!

GLAVA V
POZDRAVNI GOVOR

Te noći Jevsej Ljvovič Joanopoljski je spavao i video u snu

sedam debelih i sedam mršavih poslovođa.
San se i obistinio.
Kada je Jevsej ujutru došao na posao, saopštili su mu da se
sindikat sedam dana borio za njega sa uspehom, a narednih
sedam dana – bezuspešno i da je arbitražna komisija, pritisnuta
krasnorečivošću Dobroglasova, okončala stvar u korist uprave.
– Ali ja nisam radio u PUMU-u! – povika Jevsej Ljvovič,
tužno pogledavši svoje kolege u odseku. – To svi znaju! Ja ću se
protiv toga despota žaliti sudu!
Slobodoumlje knjigovođe nije naišlo na podršku.
Jevsej Ljvovič je shvatio da je stvar daleko ozbiljnija nego što je
on smatrao; izvukao je iz stola svoju čajnu kašičicu i upitao:
– Koga će da odrede na glavnu knjigu?
– Postavljen je Avelj Aleksandrovič, – odgovori Ptašnikov.
– Naravno, – reče Joanopoljski.
Osetio je da nema više šta da izgubi osim svojih sopstvenih
lanaca.
– Protekcionizam! Postavio svog brata! Sinove je već odavno
postavio! A ja? Ja, naravno, mogu da odem do đavola!
Joanopoljski se laganim korakom uputio prema Ptašnikovu.
Kancelarijski vidar, se načinio kao da je sav utonuo u posao.

41
 – Dobio sam rezultate analize, – reče Joanopoljski.
Ptašnikov, na čuđenje knjigovođe, ne odgovori ništa.
– Već sam dobio rezultat analize, – muklo ponovi Jevsej
Ljvovič.
– Imate dovoljan broj crvenih krvnih zrnaca, – nezadovoljno
reče vidar, – osim toga, znate, nije nekako zgodno to u radno
vreme…
– Možda bi stvarno trebalo da se posavetujem sa profesorom
Nevstrujevom, – mrmljao je Jevsej, pokušavajući da udahne život
u plašljivu dušu Ptašnikova.
No u taj čas se iz kancelarije začu glas Kaina Aleksandroviča, i
vidar preplašeno stade da ućutkuje Joanopoljskog.
– Šta hoćete, da i mene izbace sa posla? – reče gledajući
knjigovođu molećivim pogledom.
Tada Jevsej Ljvovič shvati da tu nema više šta da traži. U
nedoumici stade trenutak-dva nasred sobe, pa onda priđe
Filjurinovom stolu.
Pero i knjiga registracije zemljišnih parcela u šarenom povezu
ležali su nepomično na stolu. Ko bi ga znao gde je Filjurin bio
tada? Možda se odmarao, ravnodušno buljeći u plafon; možda se
šetkao po hodniku ili stajao iza leđa Jevseju Ljvoviču, ironično se
smeškajući.
– Jeste li čuli, Jegore Karloviču? Kain me je ipak otpustio.
Odgovora nije bilo.
– Jeste li tu, Jegore Karloviču?
Ćutanje se nije prekidalo, a knjiga je kao i pre ostala zatvorena.
Joanopoljski se okrenu i upita, nikome se ne obraćajući:
– Šta, Filjurin još nije došao?
– Nije došao, – odgovori Lidija Fjodorovna. – Gledam, pero sa
ne podiže.
– Možda se razboleo? – živo se odazva Ptašnikov.

42
 – Zar se i nevidljivi mogu razboleti?
– Sve može biti. Sada je u gradu takva epidemija dizenterije.
– Ali on ništa ne jede!
– Onda je možda na nervnoj bazi? – pakosno reče Jevsej
Ljvovič.
– Ma kakvi nervi! Čovek nema tela, a vi tamo o nekakvim
nervima pričate.
Zapodenu se spor koji je blistavo rešio Ptašnikov. U opširnom
rezimeu, u kome je ne jedanput pomenut lenjingradski ujak-
terapeut i poslednja otkrića u oblasti lečenja kiselim mlekom, –
kancelarijski vidar je došao do nesumnjivog zaključka – da
nevidljivi ipak ne mogu bolovati.
Stoga je bilo odlučeno da se po Filjurina pošalje kurir Jusupov.
Jevsej Ljvovič pristade da prati kurira.
Sa podnevnog neba prosipala se bela vrela svetlost. U izlozima
optičarske radnje akcionarskog društva sa mešovitim kapitalom
„Triger i Brak“, na stepenastom postolju, pokrivenom crvenim
satenom, stajali su nizovi odrubljenih voštanih glava. Na nosu
svake glave bili su naočari i cvikeri različitih formi i dimenzija. Svi
izloženi barometri pokazivali su buru.
Dečaci su se častili sladoledom, jedući ga plastičnim
kašičicama iz plavih brušenih čašica.
Na pijaci su skičali prasići u džakovima i guske u korpama,
zašivene u rogozinu sve do samih vratova. Na sve strane je letela
slama.
Velike muve u zelenim balskim toaletama, sa propelerskim
zujanjem padale su na korpe sa crnim natrulim trešnjama,
sudarajući se u vazduhu i obavljajući kratka svadbena putovanja.
Celim putem Jevsej Ljvovič je grdio Jusupova zato što se RKK
nije pokazao na visini. Jusupov mu je u svemu odobravao i
predlagao da stvar preda sudu.

43
 Razgovarajući i rukovodeći se zvukom „o“ koji je dopirao sa
prozora u parteru, oni su brzo pronašli stan madam Bezljudne.
Zlatozuba gazdarica je slegla ramenima i uvela goste u
Filjurinovu sobu. Tamo su ovi troje dugo i glasno dozivali
Filjurina. Međutim, odgovora nije bilo.
– Pa kud je otišao, madam? – upita Jevsej Ljvovič začuđeno.
Pojma nemam, – odgovori madam, isturivši zlatni pojas zuba.
– Kako je juče ujutru otišao na posao, više se nije vraćao. Nevolja
je imati takvog stanara. Znate, nisam se nikako navikla. Osim
toga, ne plaća mi za stan.
– A vi ste, oprostite, madam, izgleda u drugom stanju? –
neočekivano bubnu Joanopoljski. – Gde radi vaš muž?
Madam Bezljudna ništa ne odgovori. Ona se razvela još pre tri
godine, a u izboru oca budućeg deteta još se kolebala.
– Pa, onda do viđenja, – reče Jevsej Ljvovič, ljubazno sagnuvši
ćelavu glavu.
Ostavivši Jusupova na pola puta, Joanopoljski pojuri u
komunalni odsek, uzbuđujući se uz put sve više i, pod pritiskom
zanimljivih misli, praveći nagle zaokrete na uglovima užarenih
piščeslavskih ulica. Čak i sam konj Prževaljskog, čijim je
bulevarom trčao Jevsej, bio bi začuđen ovakvom brzinom.
– Već! – zviznu Joanopoljski, ulećući u sobu sa kaminom.
Bio je tako uzbuđen, podigao je u odseku takav vetar da su se
listovi mesečnog kalendara „Kiklop“ digli u vazduh, otkrivši svoj
poslednji decembarski list, išaran crvenim prazničnim brojkama.
– Šta već? – šapatom su zapitali činovnici.
– Već! – ponovi Joanopoljski, brišući šarenom maramicom
nežnu ćelu boje breskve.
– Ta govorite već jednom, Jevseju Ljvoviču, – molile su ga
kolege, – šta već?

44
 Jevsej najednom ućuta, sede na prozorsku dasku, pošto je
prethodno skinuo sa nje gvozdeni poklopac „remingtona“, nalik
na krilo kočija, i lagano poče da ispušta vreli vazduh nakupljen za
vreme finiša Bulevarom konja Prževaljskog. Pri toj operaciji
umireni „Kiklop“ ponovo zašušta na zidu i na glavi Lidije
Fjodorovne podigoše se ove njene izbrojane vlasi. Izduvavši se,
Joanopollki se maši rukom u zadnji džep, izvadi cigaretu i reče:
– Već je iščezao.
– Filjurin je iščezao.
– Da, drugovi, Filjurin je iščezao. Od juče se nije vraćao kući.
– Sad će ga, – reče Ptašnikov, – Kain Aleksandrovič izbaciti.
– Jeste li sigurni u to? – prezrivo upita Jevsej.
– Siguran sam. A šta vi mislite?
– Koga ovde interesuje šta misli Jevsej Joanopoljski?
– Ma kakve su to šale! – povika Kostja.
– Govorite, druže Joanopoljski, molimo vas.
– Dakle, vi mislite da će Kain Aleksandrovič otpustiti
Filjurina?
– Pa vi i sami, Joanopoljski, znate kakav je to čovek.
– A zapevaćete ako Filjurin otpusti vašeg Kaina
Aleksandroviča?
U kancelariji zavlada mrtva tišina. Ptašnikovu noge
poklecnuše i spusti se na stolicu.
– Da, građani, i to se može dogoditi, i to vrlo brzo.
– Otkud vam to? To je fantazija!
– A nevidljivi čovek, to nije fantazija? – upita Jevsej. – A kada
nevidljivi čovek iščezava, šta je to po vašem mišljenju? Je li to
fantazija ili nije fantazija?
– U čemu je stvar? – zažagoriše službenici.
– Evo u čemu je. Gde vi mislite da se sada nalazi Filjurin?
– Otkud mi to da znamo?

45
 – Ja takođe to ne znam. Ali ko, drugovi, može da garantuje da
on nije među nama i da ne sluša sve što mi sada govorimo?
Otegnut jauk razleže se po komunalnom odseku. Joanopoljski
se nasmeja.
Na licu Ptašnikova izbiše ljubičasti pečati i pruge.
– A ja sam, – reče on dršćući, – još jutros prilično glasno grdio
Kaina. Filjurin je sigurno sve slušao i ispričaće mu.
– Jeste li poludeli, – zapišta Jevsej Ljvovič, – šta to govorite? A
ako on sada sedi na tom poklopcu i sluša kako ga vi nazivate
dostavljačem?
Lice Ptašnikova izgubi sve boje. Kostjine grudi su se od
iznenađenja ispupčile kao točak i do kraja razgovora nisu se više
vratile na mesto.
– Bože me sačuvaj, – reče vidar tragično, – ja nikad nisam
rekao da je on dostavljač. To ste vi sami rekli.
– To ja nisam mogao da kažem, – usprotivi se Joanopoljski. I
okrenuvši se, ko zna zašto, praznom mestu, sa dubokim
osećanjem izgovori: – Ja, koji sam oduvek smatrao Jegora
Karloviča za divnog druga i vrlo pametnog čoveka sa blistavom
budućnošću, ja to nisam mogao da kažem. Naprotiv. Ja sam uvek
govorio, govorim i govoriću da je Jegor Karlovič najsimpatičnija
ličnost.
– Ko još u to sumnja! – reče Lidija Fjodorovna. – Retko sam
imala prilike da sretnem tako milog čoveka.
– Milog? Kakvi milog! – ulizivao se Jevsej. – Ako baš hoćete
da znate, takvog čoveka kao što je drug Filjurin nema na celom
svetu.
Dok je to govorio, Joanopoljski je uživao u utučenom izgledu
vidara. Ali vidar nije baš bio takva budala, kao što bi se moglo
zaključiti po njegovom spoljašnjem izgledu. On je prišao
Filjurinovom stolu i, nežno gledajući knjigu za registraciju

46
zemljišnih parcela, održao je tako reći pozdravni govor. Bilo je tu
svega: i „stajanje na straži“, i „sjajna inicijativa koja je toliko
doprinela“, i „visoko držeći“, i „sreća zajedničkog rada“. Činilo se
da će Ptašnikov izvući ispod kaputa na dar tašnu sa srebrnom
podsetnicom, sa uvrnutim uglom i kaligrafski ugraviranom
posvetom: „Najstarijem drugu, nezamenljivom rukovodiocu, na
dan trogodišnjeg jubileja.“
Kada je govor završen i kada su službenici mislili da su
Prozračnog dovoljno odobrovoljili, ponovo priđoše Jevseju
Ljvoviču. Ispalo je tako kao da je Jevsej Ljvovič punomoćnik
Filjurinov. Postavljali su mu pitanja, a on je odgovarao na njih sa
velikom važnošću.
Po mišljenju Jevseja Ljvoviča, Prozračni se već prihvatio,
zahvaljujući svojim neograničenim mogućnostima, korisne
društvene delatnosti i, naravno, on će je i nastaviti. Budući da je
dobro upoznat sa strukturom sovjetskih ustanova, Nevidljivi će se,
van svake sumnje, boriti protiv deformacija u upravnom aparatu.
– Dobro poznajem njegov karakter, – govorio je Jevsej Ljvovič,
– možete mi verovati na reč.
Popričavši sve u tom smislu u odseku, Joanopoljski se vedro
osmehnuo i uputio u sindikat. Uz put se zaustavljao da malko
popriča sa poznanicima iz drugih odeljenja Pišč-Ka-Ha, Tema je
bila ista – nestanak Nevidljivog.
– Mislim. – govorio je Jevsej Ljvovič, kršeći ruke i klateći se na
sve strane, – da je Prozračni to napravio namerno, ne bi li saznao
ko kako diše. Vi, naravno, razumete da se od njega ne može ništa
sakriti. Časna reč, ne bi sad voleo da sam u koži Dobroglasova.
Može on čak i samom Dobermanu-Bibermanu da smesti. Sećate li
se istorije sa kućnim lusterima? A koliko ima tek stvari o kojima
mi nemamo pojma! A Prozračni sve to zna. Budite uvereni! E pa,
hajd’, do viđenja!

47
 Jevsejeve reči ostavljale su na sagovornike različit utisak. Jedni
su u čudu zinuli, iz dna duše se veseleći i očekujući u najkraće
vreme velika iznenađenja. Drugi bi se odmah snuždili i postajali
namah ćutljivi.
– Jeste li čuli šta je novo? – uzviknu Joanopoljski, ulazeći u
sindikat. – Prozračni se najzad opametio! Kada ga neko nešto pita
– on ćuti kao zaliven!
– Pa šta onda? – upita predsednik sindikata tupo.
Joanopoljski, uzbuđen indiferentnošću sindikalnog
rukovodioca, čak je podskočio u mestu.
– Svi su se raspametili, a on pita „pa šta onda!“ Pa to je, što za
Prozračnog sada nema tajni. Eto, na primer, vi pričate ženi u četiri
oka da imate mali manjak sindikalnih para. Mislite da ste sami, da
je sve što govorite tajna, a Prozračni vas u to vreme spokojno
sluša, a vi nemate pojma Sutradan dolaze po vas iz javnog
tužilaštva sa povicima: „A, uhvatili smo te, ptičice!“
Predsednik, koji je stvarno bio proneverio trideset rubalja
sindikalnih para, zbunjeno je pogledao Joanopoljskog. Predsednik
je nameravao da manjak nadoknadi članskim ulozima društva
prijatelja radija. Manjak u sredstvima prijatelja reda u etru trebalo
je da se pokrije sredstvima društva prijatelja sovjetske čajdžinice.
A rupu u kasi poštovalaca samovara dalekovidi predsednik je
nameravao da zapuši pomoću još jednog društva, na čijoj je
organizaciji baš sad radio. To je bilo društvo „Sebi ruke od pivare“.
Izjava Jevseja Ljvoviča jednim udarcem je prekinula skladni
sistem odnosa između dobrovoljnih društava, koji je sa takvom
ljubavlju stvorio predsednik.
Gledajući i dalje zabezeknuto Joanopoljskog, predsednik reče
promuklim glasom:
– Ovo pitanje treba zaoštriti.

48
 Doduše, on je već po Jevsejevom licu video da je pitanje
zaoštreno do krajnje granice.
Nad Piščeslav se nadneo oblak iz kojeg su na sve strane sipale
munje i gromovi.

GLAVA VI
KAIN OTPUŠTA AVELJA

Zahvaljujući Jevseju Ljvoviču, kroz Piščeslav su se pronele

glasine o novoj delatnosti Prozračnog.
I već sutradan ujutru Kain Aleksandrovič je pozvao u kabinet
svoga brata Avelja Aleksandroviča i dugo je lupao nogom pred
njim.
– Ma šta ti je, Kaša? – u čudu je pitao Avelj Aleksandrovič,
izvalivši se u fotelji.
– Molim da me ne tičete na službenoj dužnosti! – pisnuo je
Kain Aleksandrovič.
– Ne razumem te. Taj ton…
– Ustanite! Volens-nolens, ja ću vas uvolens. Možete ići, druže
Dobroglasov. Bez isplate otpremnine.
– Ma šta ti je, jesi li pijan? – grubo zapita Avelj.
Tada je Dobroglasov-senior, smatrajući da je sasvim mogućno
prisustvo Prozračnog u kabinetu, izneo Dobroglasovu-junioru
svoje misli o protekciji.
– Ja sam oduvek, – govorio je on drhtavim glasom, – vodio
bespoštednu borbu protiv familijarnosti. Odlučio sam da se žalim
na jednostranu odluku arbitražne komisije u odnosu na uvaženog
poslovođu PUM-a druga Joanopoljskog. On se vraća na dužnost,
a vas, primljenog po protekciji, udaljujem sa posla. Mi, drugovi,

49
sedimo ovde ne radi blagostanja rođaka, već radi blagostanja
grada. Vama ovde nije mesto. Odlazite.
Avelj Aleksandrovič je zbunjeno vrteo glavom, izišao je iz
kabineta, predao glavnu knjigu Jevseju Ljvoviču i napustio
komunalni odsek, ne dobivši čak naknadu za dva časa rada.
Joanopoljski je umilnim pogledom pratio Avelja, satrvenog u
prah i pepeo, i zadovoljno je primetio:
– Prozračni počinje da deluje. Početak nije loš. Svašta će još
biti!
Na te reči Ptašnikov umalo nije pao sa stolice. Oči Lidije
Fjodorovne napunile su se suzama, a Kostja je istrčao iz sobe,
izgubivši pri tom iz džepa sendvič umotan u pergament-hartiju.
Za to vreme Kain Aleksandrovič je u burnom porivu službene
delatnosti radio na iskorenjivanju familijarnosti u odseku.
Prvo je napisao za zidne novine „Zvučnik komunalnog
odseka“, članak sledeće sadržine:
„NE IDE SVE GLATKO“
Sa familijarnošću u našoj ustanovi nije sve u redu. Ovu gnojnu
ranu protekcionizma ne možemo više trpeti. Vreme je da se uzme
na nišan porodica Dobroglasovih, koja je sebi svila prijatno
gnezdašce u Pišč-Ka-Ha, bez znanja samog druga K. A.
Dobroglasova, koji je, čim je saznao za postavljenje A. A.
Dobroglasova u komunalni odsek, smesta dotičnog udaljio sa
posla, bez nadoknade za dvonedeljni rad, imajući uvek pred
sobom štednju državnih sredstava. Vreme je takođe da se
likvidiraju u Pišč-Ka-Ha dva sinčića druga Dobroglasova, koji su
se uvukli u službu bez znanja i odobrenja uvaženog Kaina
Aleksandroviča, besprekornog u vršenju svoje službe.“
Ispod ovog člančića, u kome je smrtno uplašeni Dobroglasov
krenuo u boj protiv svojih sopstvenih sinova, protiv svoje krvi i

50
mesa, on je čvrstom rukom stavio potpis: „Radnik-dopisnik ,Traži
me’.“
Prikrivši se zidnim novinama koje su visile u mračnom uglu u
koji su zalazile samo mačke, Kain Aleksandrovič zalepi člančić za
prašnjavi karton.
Potom se vratio u svoju kancelariju i sastavio dva akta. U
jednom je obaveštavao načelnika Pišč-Ka-Ha o nužnosti
momentalnog i najstrožeg ispitivanja povodom članka „Ne ide sve
glatko“ radnika-dopisnika „Traži me“, objavljenog u zidnim
novinama „Zvučnik komunalnog odseka“.
Pošto je poslao akt nadležnim putem, Kain Aleksandrovič je
napisao naredbu kojom se smesta otpuštaju iz komunalnog
odseka svi rođaci. Naredbu je svojeručno zalepio na vrata svoga
kabineta.
Nekoliko trenutaka kasnije oba Kainoviča, koje su ćuškali
kuriri, silazila su niza stepenice.
Jevsej Joanopoljski, posmatrajući sa prozora izlazak Kainoviča
iz Pišč-Ka-Ha, hteo je svoju radost da podeli sa Ptašnikovim, ali,
na njegovo veliko čudo, vidar je klečao nasred sobe.
– Šta vam je? – povikao je Jevsej.
– Ja sam rođak, – odgovorio je Ptašnikov.
– Čiji?
– Njen.
I Ptašnikov pokaza na Lidiju Fjodorovnu.
– Šta vam ona dođe?
– Žena.
– Pa Lidija Fjodorovna je devojka. Koliko se sećam, tako je u
anketi napisano.
– Krili smo, – zarida Lidija Fjodorovna. – Živeli smo u
odvojenim stanovima.
– Koliko ste dugo u braku?

51
 – Dvadeset godina. Već petu godinu to krijemo.
– Imate li dece?
– Imamo. Jednog dečka, vi ga znate.
– Kakav dečko?
– Kostja. Eno ga sedi. Naš jedinac. Sada ovde radi.
– U tom slučaju treba vas sve otpustiti, – reče Jevsej Ljvovič. –
Meni vas je, naravno, žao. Ipak smo zajedno radili. Ali šta će reći
Prozračni ako ja počnem iz prijateljskih osećanja da štitim svoje
poznanike? Vi me razumete.
Ilegalna porodica, koja je sa takvim naporom sakrivala svoje
normalne ljudske odnose, porodica koja je živela u tri kuće i
organizovala supružanske susrete u gostionici, porodica koja se
našla na rubu propasti – ćutala je u neizmernoj tuzi. Ptašnikovi su
shvatali veličinu i težinu svoje krivice. Oni nisu ni molili, niti
očekivali samilost.
– Znate šta, ja tako važno pitanje ne mogu bez Prozračnog da
rešim. Vi zasada ostanite. Ako odete, neće imati ko da radi. A
onda kako bude odlučio Prozračni, tako će i biti.
Vidar, njegova žena Lidija i njihov sin Kostja nisu gubili vreme
uzalud i sa novom prilježnošću baciše se na posao.
Vrata kabineta se otvoriše i na pragu se pojavi Kain
Aleksandrovič, koji je tek maločas zalepio članak za zidne novine.
Obema rukama držao je mastionicu „Licem prema selu“. Preko
njegovog lica preletali su nervozni osmesi.
Prišao je Kostji, sa uzdahom je stavio pred njega skupoceni
teret, a zauzvrat uzeo patent-mastionicu od pet kopjejaka.
Jevsej se uzvrpoljio.
– Ah, kakva mastionica! – oduševljavao se on. – Ali šta će ona
Kostji? Slušajte, Dobroglasov, stavite je kod mene. Ja na kraju
krajeva, vodim glavnu knjigu.

52
 – Izvolite, Jevseje Ljvoviču, meni je svejedno. Smeta mi, znate.
Da-a!
Kain Aleksandrovič se prošetao po sobi i, izbečivši oči,
neočekivano je dodao:
– A ne čini li vam se, drugovi, da bezbednost rada kod nas
stoji prilično slabo? Je li sa ventilacijom sve u redu? Da, da, radite,
radite, neću da vam smetam. Da, uz put da vas pitam… Jegor
Karlovič je li dolazio? Nema ga? Vrlo dobro. Prebacite, Jevseje
Ljvoviču, nekog na registraciju stranke ne smeju da čekaju. Nisu
stranke tu zbog ustanove, već ustanova zbog stranaka.
Međutim, stranaka tog dana nije ni bilo, pošto su se
piščeslavski građani tog dana bavili zametanjem svojih tragova.
Mnogi su se kajali zbog svojih grehova javno.
Duh koji je oličavao vrhunsku ispravnost, lebdeo je nad
gradom, izazivajući najčudnije događaje.
Osećanje kritike koje je dremalo kod građana, iznenada se
probudilo.
Na zajedničkoj konferenciji članova saveza NARPIT, rad
sindikata ocenjen je kao nezadovoljavajući. Na sekretara sindikata,
koji nije znao za takav slučaj tokom svoje dugogodišnje sindikalne
prakse, ovo je uticalo užasno.
On, koji je već spremio pohvalnu rezoluciju, ostao je bez reči
punih trideset minuta. A kada je ponovo dobio moć govora, digao
se i izjavio da on, sekretar, nema pojma o sindikalnom radu, da je
novac, namenjen kulturnom radu, potrošio na lutriju u korist
besprizornih, a da pravila nikada nije u životu ni pročitao, iako je
trebalo da ih obavezno prorađuje u organizacijama.
Svoj snažni, slikoviti govor sekretar je završio plamenim
pozivom da ga više nikada ne biraju u sindikat.
Ekskurzija koja je posetila Komunalni muzej izvukla je otuda
tramvajska kola № 2, snabdevena spomen-pločom u čast druga

53
Obmišurina, i postavila ga na šine. Tramvajski park, dobivši
muzejsko pojačanje, uspešno je izlazio na kraj sa prevozom
putnika.
Ispred vrata tužilaštva i kriminalističke uprave otegli su se
dugački redovi pokajnika, dok su se redovi ispred zadružnih
prodavnica smanjivali.
Dve gradske pivnice sa sramotnim nazivima „Kijevski šik“ i
„Veseli kanarinac“ prestale su sa prodajom piva i viršli. Umesto
toga, služen je sok od jabuka sa kiselim pasuljem i puding od
kupusa.
„Piščeslavski orač“ je objavio senzacionalno pismo sekretara
književne grupe PAKS druga Pekarja:
„Mnogopoštovani druže uredniče! Nadamo se da nas nećete
odbiti i da ćete na stranicama svoga lista objaviti sledeće: mada je
organizacioni period književne grupe PAKS odavno završen, i
premda nam razulareni politikanti iz grupe ,Amovi’ više ne
smetaju, mi još ni do danas nismo pristupili stvaralačkom radu i,
po svemu, nikada nećemo ni pristupiti.
Stvar je u tome, što mi svi odviše volimo organizacione
periode da bismo ih menjali za teške, naporne periode koji traže
mnogo znanja, pa čak i izvesne sposobnosti.
Što se pak tiče jedinog dela kojim raspolaže naša grupa, dela
koje sam tobože napisao ja – romana ,Asfalt’, dajem Vam na
znanje da sam ja taj roman u celini prepisao iz romana ,Cement’
od F. Glatkova, koji je meni na čitanje dala jedna Moskovljanka,
moja poznanica, zubni tehničar, građanka Mejerovič-Pančenko.
Tucite me, gazite me nogama.
Sekretar književne grupe PAKS, Vavila Pekar.“
Ispovest „Amova“ nalazila se nešto niže.
Sitni lopovi kajali su se na ulicama na stotine. Izgledali su tako
jadno da su ih prolaznici smatrali prosjacima.

54
 Vajar Šac, osećajući strašnu krivicu pred društvom zbog
gardijskog spomenika Timirjavevu, odjurio je u zatvor i
svojevoljno zauzeo prvu praznu ćeliju. Od uprave nije ništa tražio
osim bajatog hleba i studene vode. Vreme je prekraćivao udarajući
glavom o zidove zatvora. To mu je ubrzo bilo zabranjeno, jer su
udari rasklimavali zatvorske zidine.
Čak i tako mali čovek kao što je duvandžija sa bivšeg
Sabornog trga, i on se uplašio Prozračnog i ubacio u sandučić boje
senfa žalbu protiv samoga sebe. Duvandžija je priznao da je iz
svake kutije šibica izvlačio po nekoliko palidrvaca, od kojih je
tokom vremena stvarao fond. Šibice utajene na taj način otvoreno
je prodavao, a novac dobijen tako uzimao je lično za sebe. Time je
za pet godina naneo Piščeslavu gubitak u iznosu od 2 rublje 161/2
kopjejke.
Trećeg dana posle nestanka Prozračnog madam Bezljudna
rodila je sina. Ali bez obzira na iskrenost koja je bila zavladala
Piščeslavom, madam Bezljudna nije mogla da kaže ko je otac
deteta, pošto to ni sama nije znala.
Jevsej Ljvovič se osetio kao koristan šrafčić u novoj gradskoj
mašini i počeo je da otpozdravlja Kaina Aleksandroviča veoma
nemarno. Dobroglasov se tako prepao da je prestao da se vozi
automobilom i počeo skromno da ide pešice.
– Tim bolje, – rekao je Joanopoljski, – ostavićemo automobil
za Prozračnog. On će se, verovatno, uskoro osloboditi i zaželeće
da ide na posao. Nije šala! Čovek ima toliko posla! Jeste li videli
koliku su grupu lopova sinoć sproveli iz fabrike truba i doboša?
Cela gomila!
– A fabrika?
– Fabrika je zatvorena, konzervirana za vjeki vjekov. Samo lud
čovek može raditi na takvim prepotopskim mašinama. Svaka
truba koštala je silesiju para. A o dobošima da i ne govorim!

55
 Dok se Prozračni nije pojavio, Jevsej Ljvovič se automobilom
koristio sam.
Za jednu nedelju grad se potpuno preobrazio. Tako
preobražava pljusak gradski pejzaž. Prljavi usijani krovovi, po
kojima na trbusima puze mačori, postaju prohladni i pokazuju
svoje prave boje: zelenu, crvenu ili svetloplavu. Drveće, umiveno
toplom vodom, otresa sa lišća na zemlju nabubrele kišne kapi. Uz
ivičnjak trotoara jure bujice vode.
Sve blista i cakli se. Grad počinje novi život. Iz kapija izlaze
prolaznici, koji su se tu bili skrili od kiše, dižu glave prema nebu i,
zadovoljni njegovim devičanskim plavetnilom, osveženih pluća
odlaze svaki svojim poslom.
U Piščeslavu niko više nije smeo da krade, da psuje i da
pijanči. Poslednji među smrtnicima – sitna riba Filjurin – postao
je savest grada.
Neko bi, na primer, podigao ruku na ženu, ali, setivši se
Prozračnog, krenuo bi da rukom uzme tobož kakav sebi
nepotreban predmet.
„Đavo da ga nosi! – pomišljao bi on. – Možda tu stoji i sve
posmatra. Obrukaću se za ceo život. Svima će da ispriča.“
Na ulicama i javnim mestima Piščeslavci su se držali
dostojanstveno, ako bi se sudarili govorili bi „pardon“, pa bi se čak
u tramvajima, vozeći se na posao, jedni drugima ljubazno
osmehivali.
Nestali su privatnici. Nestale su čudnovate firme: „Lapidus i
Ganičkin“, trgovačka kuća „Karp i sin“, sumnjiva udruženja
„Prodkož“, „Kožopromet“ i „Torgkož“. Nestali su restorani u
kojima su služena žestoka pića sa firmama prijatnim na oko:
„Verden“, „Dardanele“ i „Livorno“. Njih su potisle srebrnaste
zadružne firme sa grbom „Hranotrust“ – francuska zemička koja
je ležala na velikom zupčastom točku.

56
 Gazda optičke firme „Triger i Brak“, poznati mućkaroš i
prepredenjak, stari poznanik javnih tužilaca, građanin Brak, pao
je u totalno očajanje, što mu se nije dogodilo još od 1920. godine.
Poslovi su mu išli slabo i uskoro je trebalo da mu se radnja popiše
i proda na aukciji. Jedini čovek koji nije opazio metamorfozu
Piščeslava bio je Babski. On nije napuštao svoju sobu otkako je
kod njega bio Filjurin. Visoki narandžasti plamen primusa
uzdizao se ponekad do tavanice, osvetljavajući sobu punu đubreta.
Gradski pronalazač je radio.
Krajem nedelje koja je preobrazila grad, jedan deran-pionir,
prolazeći mimo centralnog doma kulture, glasno je rekao da dom,
kako se njemu već odavno čini, ne vredi ni prebijene pare i da su
njega gradile prave-pravcate budale. Oko dečaka se bila sakupila
masa sveta. Svi su u jedan glas povikali da dom odista ništa ne
valja. Razjarena gomila uputila se u komunalni odsek i zahtevala
da se dom kulture smesta prepravi.
U komunalnom odseku su ih pažljivo saslušali i obećali da će
pristupiti raskrčivanju suvišnih stubova. Unutrašnji veliki i mali
stubovi biće sasvim likvidirani i na oslobođenom prostoru podići
će se prostrane sale i sobe za sve vidove kulturnog rada.
Na dan početka radova zgradi su sa četiri strane prišli odredi
graditelja i izgubili se u šumi od stubova. Gomile radoznalaca
okružile su dom kulture, sa zadovoljstvom osluškujući lupnjavu.
Joanopoljski i Dobroglasov s mukom su se probili kroz gomilu
i zaustavili su automobil tik uz papertu doma kulture. Kain
Aleksandrovič je odlučio da lično rukovodi radovima na
preuređenju zgrade. Poveo je bio i Jevseja sa sobom, jer se
knjigovođa u poslednje vreme smatrao nerazdvojnim delom
automobila i nije se odvajao od njega ni za trenutak.
Već su iz doma počeli da kotrljaju pedantno isečene na delove
stubove, kada se najednom zadnjim redovima gomile koja je

57
navaljivala na dom učinilo da je na stepenicama zgrade neko
mahnuo kapom. U prednjim redovima začuli su se povici.
– Šta se desilo? Šta se desilo? – prostrujalo je kroz gomilu.
Još svi nisu bili saznali u čemu je stvar, a već se trg orio od
razdraganih povika.
U gustoj šumi centralnih stubova pojavio se Prozračni.

GLAVA VII
„OVDE SAM!“

Loše bi prošao Prozračni da je njegovo nevidljivo telo trebalo

hrane. Ali on nije morao da jede, i sedam dana, koje je proveo u
lavirintu centralnog doma kulture, čak su mu i koristili. On je
naučio da se dosađuje i čita, što je čoveku bez tela preko potrebno.
Mučilo ga je samo to što će Dobroglasov iskoristiti priliku i
otpustiti ga iz službe.
Poslednjeg dana svoga prebivanja u gostoljubivoj pomrčini
stubova Prozračni je čamio, žudeći za svetlošću, ljudskim licima i
glasovima. Učinio je poslednji pokušaj da se izvuče iz lavirinta.
Svuda je nailazio na udvojene redove stubova, postavljene tako
gusto da svetlost nije mogla dopreti dalje od trećeg spoljnjeg reda.
Stoga, čim je začuo prve udarce ćuskije po kamenu, Prozračni
stade da doziva u pomoć. Poleteo je u susret zvucima i uskoro je
između stubova zatreperila sivkasta svetlost.
– Au! – vikao je Prozračni, baš kao da je skupljao gljive u
šumi.
Ne dobivši odgovor, Nevidljivi povika: „U pomoć!“ i na taj
krik, poznat svim Piščeslavcima još od detinjstva, stekli su se
zidari i paliri.

58
 Dva minuta kasnije palir je kao bez duše istrčao na vazduh i
prvi saopštio gomili da je Prozračni najzad nađen, da je živ i zdrav
i da će uskoro i sam stići.
Preskačući preko oborenih stubova, Filjurin je pojurio za
palirom. Izišao je na svetlost i opazio Jevseja Ljvoviča. Iza njega
videlo se preplašeno lice Kaina Aleksandroviča. A dalje se
prostiralo more glava, a još dalje, pravo preko gomile, jahao je
Timirjazev, i njegova bronzana sjajna cvekla caklila se na suncu.
– Recite gde ste? – viknu Joanopoljski.
– Građani! Prozračni je među nama. Recite nam gde ste,
Jegore Karloviču!
Prozračni skinu sa palirove glave kačket sa čekićima i mahnu
njime kroz vazduh. Kačket koji je sam od sebe skakao na
rastojanju od dva metra od zemlje oduševio je gomilu.
Filjurin, ne shvatajući da se razdragani krici odnose na njega,
zbuni se i stavi kačket natrag na glavu vlasnika. To izazva još veće
oduševljenje.
Prozračni opazi da pred njim stoji lično Kain Aleksandrovič i
da se ljubazno klanja.
– Druže Dobroglasov, – reče delovođa, – verujte, ja nisam
kriv…
– Kako kriv, – ušeprtlji se Kain Aleksandrovič, orijentišući se
po Filjurinovom glasu, – naprotiv!
– Ovi prokleti stubovi primorali su me…
– Ne, ne, stubova više neće biti. Što se toga tiče, nemojte se
uznemiravati.
– Znači, vi se slažete da sam ja imao opravdane razloge što
nisam dolazio na posao?
– Ne uznemiravajte se, ne uznemiravajte se! Rad nije trpeo. Na
vašem mestu već sedi drugi.

59
 – Kako drugi? – povikao je Prozračni. – Ja ću se žaliti! Ja ću i
na sud ići!
Ali tada je Jevsej Ljvovič, shvativši da Prozračni ništa ne zna o
svojoj moći, odgurnuo Dobroglasova laktom i povikao gomili:
– Plameni pozdrav drugu Prozračnom u ime radnika
knjigovodstva!
– Živeo Prozračni! – povika gomila.
Filjurin nije razumeo ama baš ništa.
„Baš je glup ovaj Prozračni, – pomisli Joanopoljski, – kada bih
ja postao nevidljiv, pokazao bih im šta znam!“
I obraćajući se Dobroglasovu, povika:
– Kaine! Recite da dođe auto! Drug Prozračni se zamorio od
otkrivanja nedostataka i svratiće malo kod mene da se odmori.
– Možda bi drug Prozračni želeo kod mene da svrati da se
odmori? Žena bi se tako obradovala! – promrmlja Dobroglasov.
– Ne pričajte gluposti. Vi već jednom nogom stojite u berzi
rada! – prosikta Jevsej Ljvovič. – Hteo čoveka da otpusti zbog
nevidljivosti, a sada ga zove k sebi na meze! Bolje bi bilo da
pozovete auto!
– Zar ja njega da otpustim? – zbuni se Kain Aleksandrovič. –
Ne sećam se, časna reč.
– U redu, u redu, još ćemo videti ko će rukovoditi
komunalnim odsekom.
Dobroglasov je jedva čujno jeknuo i sa usrdnošću kurira-
novajlije polete da izvrši zapovest.
Međutim, Joanopoljski mu nije dopustio da sedne u auto.
– Moći ćete vi i pešice, – reče bez ustručavanja Jevsej Ljvovič,
– nije vam daleko. A drug Prozračni i ja imamo jedan poverljiv
razgovor. Jeste li tu, Jegore Karloviču?
– Tu sam, – začu se glas sa kožnog sedišta automobila.

60
 – Uzmite moj šešir i mašite gomili, – posavetova ga
knjigovođa, – ona to voli.
Kada se automobil, praćen povicima gomile, izgubio sa trga,
Kain Aleksandrovič se, zamišljeno vrteći u rukama tašnu, uputi
kući.
– Otpustiće me! – reče ženi, skinuvši kaput i otkopčavajući
„hozen-tregere“ boje duvana.
– Znala sam, – odvrati žena, – pošto si otpustio rođenu decu i
brata, od tebe se ništa pametnije nije ni moglo očekivati.
– Glupačo! – umorno reče Dobroglasov.
Legao je na crveni plišani divan i upro pogled na fotografiju u
boji polugolišave damice koja je zabacila ruke iza sebe. U uglu
fotografije bilo je napisano „Čežnja“. I dama i naziv ispod nje bili
su poznati Dobroglasovu još iz doba ženidbe. Posmatrao je
fotografiju, jer mu je tako bilo lakše da razmišlja o svim
okolnostima karijere koja je krenula nizbrdo.
Žena se, ipak, nije predavala.
– Kaine! Zašto si otpustio decu i Avelja? Ti si ga time
bukvalno ubio!
– A ti bi htela da Avelj mene ubije? Da nisam isterao Avelja, ta
budala Prozračni bi i meni pokazao put.
– Pa i ovako te otpuštaju.
Tada Dobroglasov skinu oči sa fotografije i, po svemu sudeći
došavši do nekakvog rešenja, reče:
– To ćemo još videti!
– Jesi li dobio proviziju od „Trigera i Braka“ za isporuku
lustera?
– Aneta, baš si prosta! Kako sam mogao da uzmem proviziju
kada je Prozračni svuda zabadao svoj nos?
– Čime ćeš hraniti svoju decu?

61
 – Ne treba se uznemiravati. Nešto ću već smisliti. Znaš, Aneta,
dok Prozračni sedi kod one hulje poslovođe PUM-a, ja ću trknuti
do Braka i zatražiti proviziju za lustere.
Jevsej Joanopoljski je okružio Prozračnog očinskog brigom. To
baš i nije bilo tako teško učiniti, jer Nevidljivom nisu uopšte bila
potrebna ovozemaljska blaga.
Posle dugog razgovora sa knjigovođom Filjurin je saznao sve
što se zbilo u gradu dok je on bio odsutan.
– Oni vas se sada, Jegore Karlosviču, boje kao vatre! –
uveravao ga je Jevsej. – Kakva sreća za grad što u njemu živi i radi
tako svetao um. Ja se čak i bojim što pored mene sedi takva
ličnost.
– Iz toga treba izvući određene organizacione zaključke, – reče
Filjurin po svojoj navici, ali, setivši se da kao i pre nema tela,
tužno ućuta.
Međutim, Jevsej Ljvovič je shvatio reči Prozračnog na svoj
način.
– Naravno, treba izvući odgovarajuće organizacione zaključke.
To je sjajna ideja. Treba Kaina otpustiti.
– Ko će ga otpustiti?
– Ah, kako ste vi, izvinite, plemenit i divan čovek. Vi ćete ga
otpustiti, vi!
– Delovođa ne može otpustiti ovoga šefa.
– Običan delovođa ne može, ali prozračni delovođa može.
Prepustite tu brigu meni. Sve ću ja udesiti. Zašto vi tu da se
petljate oko takve sitnice? Imate vi sada važnija posla!
– Odista, ljudi svašta rade! – reče Prozračni, setivši se sudskih
rubrika koje je čitao dok je bio zatočen u domu kulture.
Sutradan Joanopoljski bez najave uđe u kancelariju
Dobroglasova i suvo reče:

62
 – Prozračni kaže da bi trebalo da napišete ostavku. Ako bi
došlo do otkaza, Prozračni bi bio prinuđen da ispriča ponekom
kako ste vi izvršavali porudžbine za lustere.
Kain Aleksandrovič napisa ostavku bez reči.
Pad Dobroglasova digao je akcije Prozračnog još više. Njegova
slava, koju je Joanopoljski svesrdno naduvavao, dostigla je
neviđene razmere, pa čak ni postavljaše Jevseja Ljvoviča za šefa
komunalnog odseka nije moglo više da je uveliča.
Visoko uzdignut delovođa manuo se službe i skraćivao vreme
svirajući na mandolini, posećujući cirkus i šetajući kroz grad.
Dosađivao se kao i ranije, jedinu razonodu pričinjavala mu je šala,
kojoj ga je naučio Jevsej Ljvovič. Šala se sastojala u tome što je
redovno navraćao u sve piščeslavske ustanove, uvlačio se u sve
kancelarije odgovornih rukovodilaca i neočekivano uzvikivao:
– Tu sam! Tu sam!
To je uvek ostavljalo snažan utisak i održavalo Prozračnom
reputaciju neumornog kontrolora svega što se u gradu zbivalo. A
samog Filjurina veselila su preplašena lica i nervni napadi koji bi
obuzeli ljude, zauzete poslom.
Šetajući se, kao Harun-Al-Rašid, po gradu, Prozračni je čuo
mnogo priča o sebi, Hvalili su ga. Pričali su da su, zahvaljujući
njemu, nekad grozne ustanove postale pristupačnije za stranke, da
prodavci u radnjama na pitanje ima li prekrupe nisu odgovarali –
„šta biste još hteli“, već su se ljubazno osmehivali i merili je tačno
u gram. Pričalo se o velikoj koristi koju je doneo Prozračni, i
radovali su se što će centralni dom kulture uskoro moći da
odgovori kulturnim potrebama Piščeslavaca.
Tih dana, dok je Filjurin slušao o sebi takve reči, „Jesenji san“
koji je on svirao na mandolini zvučao je još zanosnije nego
obično.
I skromni, mali delovođa postajao je sve više uobražen.

63
 To osećanje, raspirivano Jevsejom, uzimalo je sve više maha.
Joanopoljski, koji je zauzimao položaj načelnika komunalnog
odseka samo blagodareći Prozračnom, bio mu je zahvalan za to i
ulagao je sve napore kako bi Filjurinu činio samo prijatnosti.
Za početak, Joanopoljski je našao za Prozračnog veliku sobu u
kući № 16 na Bulevaru konja Prževaljskog.
U toj sobi živeo je starac – penzioner Gading, čiju su smrt sa
nestrpljenjem očekivali svi stanari. Na tu sobu računali su, i
prema tome krojili svoje planove za budućnost: kućepazitelj, svi
stanari od malog do velikog i njihovi rođaci, kao i predsednik
kućnog saveta, njegovi prijatelji i prijatelji njegovih prijatelja.
Podstican nestrpljenjem stanara, starac Gading je tiho
preminuo. Ni kovčeg još nije bio čestito na groblje otpravljen, a
već je soba bila zapečaćena sa osamnaest pečata. Na njima su bili
otisci bakarnih petparaca, monograma, i jednostavno prstiju. To
su bili tragovi stanara. Osim toga, bilo je tu i službenih pečata
PUNI.
Strašni dvoboj između stanara i predsednika kućnog saveta,
prijatelja njegovih i rođaka stanara, kao i svih njih sa PUNI,
prekinut je neočekivanim useljenjem Filjurina u sobu, koja je bila
predmet tolikih planova. Od tog trenutka Filjurin je stekao svoje
prve neprijatelje.
Ova usluga Jovseja Ljvoviča bila je prva po redu.
Za njom su usledila ugađanja raskošnija i veća. Jevsej Ljvovič
nije bio sam koji se trudio. Našlo se i više nekoristoljubivih
poštovalaca Filjurinovog genija.
Sa velikom pompom bila je proslavljena dvogodišnjici rada
Filjurina u komunalnom odseku. Svečana sednica održana je u
sali gradskog pozorišta, i da nije bilo stenica koje su bez milosti
ujedale posetioce, sve bi bilo kao u velikom gradu.

64
 Stenice su bile bič gradskog pozorišta. Predstave su morale da
se daju u osvetljenoj sali, jer bi drukčije mrski stvorovi mogli da
pojedu gledaoca zajedno sa besplatnom kartom.
Ali banket posle sednice bio je zato velelepan.
Slavljeniku je poklonjena mandolina sa inkrustacijama od
sedefa i crnog drveta i zbornik nota ruskih pesama. Pozdravni
govori bili su vatreni i govornici su štedro prosipali poređenja.
Prozračni je upoređivan sa snažnim hrastom, sa dragocenom
posudom koja sadrži kipuću energiju, sa lokomotivom koja hukće
ka svome cilju.
Pri kraju večeri slavljenik je popustio upornim molbama
svojih prijatelja i odsvirao na novoj mandolini onaj isti Džojsov
valcer, „Jesenji san“. Nikada još ispod terzijana nisu se izlivali tako
nadahnuti zvuci.
„Piščeslavski orač“ objavio je na svojim strpljivim stupcima
dugačko pismo, u kome je Prozračni, pomenuvši određeni broj
puta mnogopoštovanog urednika i list, zahvaljivao svima koji su
mu čestitali dvogodišnji jubilej. Pismo je bio sastavio Joanopoljski.
Stoga je najveći deo zahvalnosti pao njemu U deo.
Joanopoljski je bio van sebe od ushićenja. Zatražio je da iz
zatvora iziđe vajar Šac, koji se bio tamo nastanio.
– Šac, – rekla mu je desna ruka Prozračnog, – potreban nam je
novi spomenik.
– Kome?
– Prozračnom!
– Ne, – odgovorio je Šac, – ne mogu više da radim spomenike.
Meni Timirjazev dolazi noću, zdravi se sa mnom i govori mi:
„Šac, Šac, šta ste to sa mnom učinili?“
– Šac, Šac, spomenik je potreban, – nastavio je Jevsej – i vi ćete
ga uraditi.
– Je to zaista tako neophodno?

65
 – To zahteva komunalni odsek grada.
– U redu. Ako komunalni to zahteva, slažem se. Ali,
upozoravam vas, on se neće videti.
– Kako to?
– Zar se može videti spomenik nevidljivom?
Joanopoljski se zamislio, češkajući se po ćeli.
– A prikazaćete već nekako proračun, – zaključi on.
– Nemam ništa protiv proračuna, – dodade vajar, – on će se
videti. Ali moram vas upozoriti da vas spomenik neće jevtino
stajati. Hoćete li bronzu ili gips.
– Bronzu! Svakako bronzu!
– U redu. Sve će biti urađeno.
Te iste večeri, kada je održan razgovor o postavljanju
spomenika nevidljivom čoveku, iz piščeslavskog zatvora je, radi
rasterećenja zatvorskih kapaciteta, bio pušten Petar Kalistratovič
Ivanopoljski, istinski poslovođa PUM-a, poznati avanturist i
varalica.

GLAVA VIII
GRABLJIVAC IZLAZI NA SLOBODU

Ostavimo za izvesno vreme Nevidljivog koji se kupao u

zracima svoje slave. Ostavimo građane Piščeslava koji su izražavali
poniznu zahvalnost Prozračvom. Ostavimo i Jevseja Ljvoviča koji
je sedeo u kabinetu Dobroglasova i žvrljao crvenim mastilom
mnogoslovne rezolucije na aktima.
Obratimo se tajnim oprugama – ličnostima koje su sada u
bedi, ljudima koji ropću u nezadovoljstvu poretkom stvari
nastalim sada u Piščeslavu.

66
 Izišavši iz zatvorske kapije, Petar Kalistratovič Ivanopoljski
našao se na Senatskom trgu i zažmurio je od jake sunčane
svetlosti.
Tako škilji tigar koji prvi put iskoči na peščanu cirkusku
arenu. Njega zaslepljuje ružičasta svetlost reflektora, draži ga šum
i miris gomile. Povlačeći se unazad, on mrda žandarmskim
brčinama i mršti njušku. On bi rado smotao čoveka, ali on je
zbunjen i ne razume šta se zbiva oko njega. Ali dajte mu samo
vremena. On će se uskoro naviknuti na novi položaj, počeće da
trči po areni, hladeći svoj ugojeni trbuh svojim naelektrisanim
repom i preći će u napad – počeće preteći da riče i zakačiće šapom
svog ukrotitelja u tradicionalnom kostimu Bufala Bila.
Projurivši kraj zidova kuća do spomenika Timirjazevu, Petar
Ivanopoljski je u čudu zastao. Centralni dom kulture bio je u
skelama. Kroz širom otvorena vrata gradilišta izlazila su jedna za
drugim kola, natovarena debelim stubovima.
Pokraj Ivanopoljskog prošao je jedan njegov dobar poznanik
iz afere menica kreditnog društva „Samopomoć“.
– Hej! – povika Ivanopoljski.
Poznanik pažljivo pogleda u pravcu Petra Kalistratoviča, za
trenutak zastade, no, ne odgovorivši na pozdrav, važno krenu
dalje.
– Idiote! – reče Petar Kalistratovič prilično glasno.
Zatim se uputi u Piščetrust da se vidi sa prijateljem sa kojim
su ga vezivale prisne veze uzajamne protekcije.
Prijatelj je dočekao Ivanopoljskog ravnodušno. Ivanopoljskom
se čak učinilo da su ga se uplašili. No, uprkos svemu, on je odmah
prešao na stvar.
– Ti, naravno, shvataš da mi je novac potreban ko hleb. Posao
tražim.
– Vidim, – hladno odgovori prijatelj.

67
 – Za prvo vreme ne tražim mnogo. Tristotinak rubalja i neki
dinamičan posao.
– Vi, druže, dakle želite kod nas da radite?
– Pa, naravno.
– Podnesite molbu, kao i svi ostali. Uostalom, dužan sam da
vas upozorim da kod nas nema slobodnih mesta, a i kada bi bilo,
mimo berze rada se ništa ne može učiniti.
Ivanopoljski se zabezeknuo.
– Šta je tebi, Arkadije! Pa to je birokratizam. „Kao i svi oetali,
berza rada…“
– Nemojte me ometati pri radu, građanine, – strpljivo reče
Arkadije.
Ivanopoljski se besan okrenu, ali pre no što je otišao, začu se u
sobi glas:
– Ovde sam!
Petar Kalistratovič vide kako se iskrivilo Arkadijevo lice. Onda
je laki vetrić zapljusnuo lice Ivanopoljskog, vrata su se sama
otvorila i u zajedničkoj kancelariji začuo se onaj isti uzvik:
– Ovde sam! Ovde sam!
Činovnici su poskakali sa svojih mesta, bledi kao krpe. Sa
stolova su poleteli upijači.
Ne shvatajući šta se to zbiva, Ivanopoljski otpljunu, iziđe na
ulicu i dugo još stajaše pred zgradom Piščetrusta, u čudu bečeći
oči na njegovu plavu tablu sa okruglim zlatnim slovima.
„Šta li se to desilo? – mislio je bivši poslovođa. – Kakvo je ovo
čudo u gradu?“
Pošao je zatim u radnju „Lapidus i Ganičkin“, ali i tu ga je
čekalo iznenađenje. Gvozdena roletna radnje bila je spuštena.
Prva staklena vrata bila su zaključana, a na drugima Ivanopoljski
spazi veliki pečat.
Petar Kalistratovič je bio preneražen.

68
 Počeo je da juri po gradu ne bi li kako uspostavio ranije veze i
pronašao kraj svog srećnog klubeta, u čijem je središtu uvek
uspevao da nađe prekrasno mestance, službicu, mogućnost afera,
službena putovanja, tantijeme, procente nagrade, – jednom reči
sve ono što je on, zbog kratkoće, nazivao dinamičnim poslom.
Međutim, svi njegovi pokušaji propali su. Jedni su se pravili da
ga ne poznaju, drugi su bili neshvatljivo i neverovatno zvanični, a
trećih uopšte nije ni bilo – sedeli su tamo odakle je Petar
Kalistratovič tek danas izišao.
– Moraću u drugi grad da pređem, – mrmljao je Ivanopoljski,
– Lepa parada!
A kakva je to „parada“ bila u gradu, to on još nije mogao da
shvati.
– Otrčaću do Braka! Ako je i Brak propao, onda piši propalo.
Poslovima društva sa mešovitim kapitalom „Triger i Brak“
rukovodio je sam Nikolaj Samojlovič Brak, pošto se Triger bio
zapetljao u valute i odavno bio poslat u oblast, poznatu Trigeru
samo po tome što se u njoj nalazio pol hladnoće.
Brakova kuća bila je najprijatnija kuća u gradu. Nju su
redovno posećivali mladi ljudi, podšišani „a la“ bokseri, u
urednim odelima sa protkanom svilenom niti, u vunenim
prslucima, cipelama boje mastike, u mekim šeširima.
Baš tu je prvi put u Piščeslavu bis odigran čarlston i prva
partija ping-ponga. Porodica Brakovih umela je da živi i da se
veseli na inostrani način. U holu je cobarica dočekivala mlade
ljude, pridržavala im kapute i uzimala bakšiš. Posle plesa ogladneli
gosti su služeni morsom1 sa keksima, a Brakove kćeri su ih
uveseljavale razgovorima na inostrane teme. Govorilo se pretežno
o razlici u cenama između Berlina i Piščeslava, žigosan je bio
monopol spoljne trgovine, zbog koje ideš „gola i bosa“ i o novoj

1 Mors, voćni sok. – Prim. prev.

69
inostranoj modi – puderisanja ne puderom, već talkom. Tome je
mlado Brakovo pokolenje pridavalo veliki značaj.
Inostrani život u kući Nikolaja Samojloviča dostigao je svoj
vrhunac one večeri kada je glava porodice doneo kući vezu
banana.
Pojava banana u Piščeslavu poklopila se sa dolaskom izložbe
majmuna u Piščeslav. Da bi održali život najlepšeg eksponata
izložbe – gorile „Moli“ – organizatori izložbe naručili su banane iz
inostranstva. Gorila se mogla pohvaliti time da osim nje niko živi
nije u Piščeslavu jeo to retko voće.
Ali porodica Brak u svojoj težnji ka pravom životu nije znala
za prepreke. Nikolaj Samojlovič mazio je svoje kćeri i nije im
mogao ništa odbiti.
Stražar na izložbi nije izdržao pred mitom Brakovim.
Na čajnom stočiću Brakovih našle su se banane. One su,
doduše, bile istrgnute iz goriline čeljusti, ali su zato učvrstile
porodici reputaciju Evropejaca i dušom i telom.
Otkada je Filjurin nestao, Brakova kuća se utišala. Mladi ljudi
su prestali da dolaze, čarlston se nije više igrao, a zdravlje gorile
primetno se popravilo – ona je sada dobijala svoju porciju banana
neokrnjenu.
Brakovi poslovi krenuli su nizbrdo. Optička radnja bila je
zapečaćena zbog neplaćenog poreza. Otkrilo se da je poznanik
Braka, finansijski inspektor, bio u prijateljskim vezama sa ženom
nekakvog poreskog obveznika, zbog čega je uklonjen sa dužnosti.
Državne ustanove više nisu davale povoljne porudžbine.
Nikolaj Samojlovič šetao je po stanu zbunjen i razdražen.
– Ako se ovako nastavi još nedelju dana, – načisto sam
propao! – vikao je on.
I baš tada je k njemu došao Dobroglasov.
– Pa kako u pogledu „klope“? – upita Brak ozlojeđen.

70
 „Klopom“ je Nikolaj Samojlovič nazivao sve što je imalo bilo
kakve veze sa parama, karijerom, isporukama i takvim sličnim
prijatnim stvarima. „Kako u pogledu klope“ značilo je: „Kako
zarađujete? Je li na pomolu kakav dobar poslić? Šta se čuje u
Gubsovnarhozu? Sa kim sada živite? Je li stigla roba u Gubsojuz?
Pošto su danas na berzi turske lire?“ Mnogo, gotovo sve,
označavala je ta reč „klopa“.
Kain Aleksandrovič je vrlo dobro znao univerzalnost te reči i
tužno je odgovorio:
– Rđavo.
– Dave? – upita Brak.
– Već su udavili, – odgovori Kain Aleksandrovič. – Otpustili
me. A može se lako desiti da i na sud odem.
– Zbog čega?
– Zbog vas. Porudžbina za lustere.
– Znači, ispada da i ja mogu da zaglavim zajedno s vama?
– Sasvim mogućno.
– Dozvolite, Kaine Aleksandroviču, ali sa moje strane to nije
bio mito, već nagrada, zahvalnost za usluge koje ste mi vi učinili u
vanrednom vremenu.
– Ne, Nikolaju Samojloviču, govorićemo otvoreno. Prozračni
sedi sada kod onog sitnog knjigovođe Jevseja, koga sam ja, budala,
sam doveo na službu, i tamo svira na mandolini. Čim svirka bude
završena, nama će saopštiti. Te tako ako podlac Jevsej ushtedne da
pošalje ovamo Filjurina, bićemo na vreme upozoreni. Dakle,
požurimo. Vi ste davali mito, a ja sam ga uzimao, nema tu nikakve
zahvalnosti. Nas obojicu kači isti član. Moramo zato spasavati
jedan drugoga.
– Ko bi i pomislio da će se zbog jedne takve budale kao što je
Filjurin ceo život tumbe okrenuti. Znate, Kaine Aleksandroviču,
još nedelju dana – i ja više nisam čovek.

71
 – Stanite, Nikolaju Samojloviču, ne očajavajte.
– Ne! Ne! Osećam ja to! Propašće Brak kao što je propao i
Triger. Istinu da kažem, Trigeru je tamo bolje nego što je Braku
ovde. Trgovinu će opustošiti, stan će mi oduzeti, u ustanovama
sede neke zveri. I kao kruna svega – mogu me uhapsiti.
– Šta, mislite li da je meni bolje? – sa saosećanjem reče Kain
Aleksandrovič. – Volens-nolens, a ja moram da hranim decu i
brata Avelja, koje sam ja lično otpustio. Para nemam, a ne znam ni
otkud bih ih uzeo.
– Treba raditi. Treba nešto smisliti. Zar se Prozračni ne može
na neki način smaknuti?
– Probajte da ga smaknete! Znate li za njegove šale po
ustanovama?
– „Ovde sam“?
– Da, da. Pa eto vam, pokušajte da ga smaknete kad niko ne
zna gde je on!
– Da nije nevidljiv… – zamišljeno reče Nikolaj Samojlovič.
– Vidi, molim te! I ja bih ga u tom slučaju smesta isterao iz
službe, i to tako da sindikat ne bi smeo ni da pisne!
– Tada postoji samo jedno jedino sredstvo! Učiniti ga ponovo
vidljivim!
– Baš ste otkrili Severnu i Južnu Ameriku! – ironično reče
Dobroglasov. – Da se nećete vi, možda, okaniti svojih trgovačkih
poslova i latiti pronalazačkog rada?
– Ne, neću ja.
– A ko će?
– Onaj ko ta je učinio nevidljivim.
– Babski!
– Najzad ste se dosetili.
– Ali on je potpuno lud.

72
 – A zar postojanje Prozračnog nije ludilo? A zar i mi koji
živimo u takvom gradu i ni dosad nismo crkli, zar i mi nismo
ludi?
Oči Kaina Aleksandroviča razrogačiše se. Nada ih je obasjala.
– Da! – povika. – Mi moramo otkriti Nevidljivog, i mi ćemo
ga otkriti!
Nikolaj Samojlovič se brzo presvuče. Priteže trbuh kaišom od
jelenske kože sa automatskom pređicom. Crveneći od napora,
zakopča okovratnik košulje „lionez“ i poče da pretura po
džepovima mrmljajući:
– Da! Pare su mu potrebne! Oh, te pare!…
– Ne treba ih žaliti, – reče Dobroglasov, – zaradićemo mi još
dobro.
– Neka bog da! Znate, Kaine Aleksandroviču, nikada u životu
nisam bio tako uznemiren.
I saveznici žurno krenuše u Kosvenu ulicu, ubrzavajući korak
što su bili bliže memljivom prebivalištu pronalazača.
Na početku Kosvene ulice iznenadiše ih neobični povici.
Njima u susret išla je čudna povorka. Napred, cupkajući i mašući
laktovima, trčao je sasvim nag, prljav, kosmat muškarac.
Usijana kaldrma pekla mu je tabane i golać je stalno
pocupkivao po tri aršina uvis.
– Ja sam nevidljiv! – vikao je golać dubokim, drhtavim
glasom.
Gomila se kikotala i hajkala ga.
– Ja sam nevidljiv! Ja sam nevidljiv! – uporno je ponavljao
čovek. – Prestao sam da postojim!
– Ko je to? – upita Kain Aleksandrovič jednog derana. – Šta se
to ovde događa?
Međutim, niko mu nije odgovorio. Posmatrači nisu bili voljni
da gube ni trenutak vremena na nekakve prazne razgovore.

73
 Plavi čovek sa prljavim brazdama po leđima neumorno je
skakao. Gomila je negodovala:
– Sramota!
– Ovakve bruke još odavno nije bilo!
– U miliciju s njim!
– Ja sam nevidljiv! – zavijao je golać. Postao sam prozračan.
Molim, ja vas uveravam, pronašao sam novu mast „Nevidin
Babskog“!
– Babski! – jeknu Dobroglasov. – Propali smo, Nikolaju
Samojloviču. Videste li šta se čini? Konačno je sasvim šenuo!
Na mesto događaja već je jurio kolima milicionar sa linije.
– Uhvatite ga, građani! – povikao je – Pružite pomoć miliciji.
– Dalje! – drao se Babski. – Niko mene ne može uhvatiti. Ja
sam nevidljiv! Zar ne vidite da sam ja nevidljiv!? Ha-ha! „Nevidin
Babskog“ je učinio svoje! Jakako!
– Vrlo dobro, – nagovarao ga je milicionar, uzimajući pod
miške pronalazača. – ne uznemiravajte se, građanine!
Gomila je podvriskujući gurala Babskog u kola.
– Genijalni pronalasci su uvek jednostavni! – vikao je Babski,
naslanjajući se na leđa kočijaša. – „Nevidin Babskog“ je remek-
delo jednostavnosti – dva grama šalitre, jedan aspirin i četvrt
funte akvamarin boje. Sve to razmutiti u destilisanoj vodi!…
Kočijaš je slušao, ravnodušno okrenuvši lice u stranu. Njemu
je bilo svejedno koga vozi – golaće, pijandure, plave ili pošašavele
ljude. Bilo mu je krivo jedino što nije na vreme zaspao i što nije
uspeo da pobegne milicionaru.
Babski je ludovao. Nastojnici i aktivisti iz gomile uspeli su da
ga smeste u kola. Nastojnici su seli pronalazaču na leđa.
Milicionar je skočio na papučicu i kočija je lagano krenula niz
Kosvenu ulicu, i sve dok nije okrenula u Mnogolavočnu ulicu
videli su se debeli akvamarin listovi na nogama gradske lude.

74
 Ceo mesec je Babski tragao za izgubljenom tajnom „pegalina“
i završio je tako što je konačno šenuo, obojio se, uveren da je
postao nevidljiv i istrčao među ljude.
– Šta ćemo sad? – sav izgubljen upita Brak.
Kain Aleksandrovič lupnu nogom tako da je varnica sevnula
na kaldrmi.
– Naravno! – reče. – Volens-nolens, treba tražiti druge neke
metode.
Utučeni prijatelji, izmenjujući pokatkad po koju reč, okrenuše
kući.
– Da svratimo kod mene, – predložio je Nikolaj Samojlovič, –
da posedimo i nešto prezalogajimo. Možda ćemo nešto ipak
smisliti. Znate, Dobroglasov, nama je potreban čovek sa svežim
mozgom. Ne znam kako vaš, ali moj mozak se pretvorio u kotlet.
– Da, Kaine Aleksandroviču, nama je potreban čovek svež,
energičan, bez predrasuda i poverljiv. I taj čovek je…
Nikolaj Samojlovič otvori vrata kabineta i povuče se:
– On!
U radnoj sobi, izvalivši se na divanu i pušeći domaćinovu
cigaru, ležao je Petar Kalistratovič Ivanopoljski.

GLAVA IX
PRAVNI OKLOP

Istinski bivši poslovođa PUM-a Petar Kalistratovič

Ivanopoljski, sedeći u zatvoru, odista je sačuvao svežinu misli,
nakupio mnogo energije i konačno raskrstio sa svim
predrasudama.

75
 Upoznavanje između njega i Kaina Aleksandroviča bilo je
veoma srdačno. Dobroglasov se, tresući ruku Ivanopoljskom,
blaženo osmehivao i dugo ponavljao:
– Kako da ne, kako da ne, znam ja vas odlično! Poslovođa
PUM-a! Veoma mi je drago, veoma mi je drago! Ali kad biste
samo znali kakvog imate imenjaka! Pravu zmiju!
Kada je Ivanopoljski saznao sve piščeslavske novosti, postala
mu je jasna hladnoća prijatelja i jadna sudbina koja je zadesila
trgovačku kuću „Lapidus i Ganičkin“.
– Čudo i pokor, – reče on.
Njegovi obrazi, koje je do tog časa pokrivalo zatvorsko bledilo,
zarumeneli su se.
– Šta mislite vi, Petre Kalistratoviču? – reče Dobroglasov,
upitno gledajući sagovornika.
I Brak naćuli uši.
– Maje je mišljenje, – reče gost, – da Nevidljivom treba
zavrnuti šiju.
Misao koju je izrekao Ivanopoljski bila je tako značajna da su
Dobroglasov i domaćin neko vreme ostali nemi.
– Recite, – najzad progovori Kain Aleksandrovič, – jesam li
vas dobro shvatio? Zavrnuti šiju?
– To je nemoguće! – povika Brak.
Bio je napola zinuo, tako da su se videli zubi odavno nečišćeni
od tuge i čemera. Ali gost je ostao uporno pri svom mišljenju.
– Zavrnuti šiju. Dakako.
– Dozvolite, kako se može zavrnuti šija nevidljivom čoveku?
– Šta vi, u stvari, hoćete? Da ga ocrnite?
– Da. Po svaku cenu da uklonimo Nevidljivog.
– Pa eto, uklonite ga. Ja sam vam dao ideju.
– Ne šalite se, Ivanopoljski! – povika najednom Brak. Kako da
zavrnemo šiju? Filjurin fizički ne postoji.

76
 – U pravu ste, Nikolaju Samojloviču. On fizički ne postoji, ali
zato postoji pravno. Pričali ste da on ima ušteđevinu u štedionici?
E pa lepo. To potvrđuje moje mišljenje. On ima sobu. Čak novu
sobu koju je dobio u nevidljivom stanju? Tim bolje. Sve to
dokazuje da je Prozračni – pravno lice. A ja sam u stanju svakom
pravnom licu da prišijem svakojaku pravnu smicalicu.
– U redu, – uzbudi se Dobroglasov, – pretpostavimo, iako ja
sumnjam, da Prozračni dospe na sud, ali to je samo fikcija. On
jednostavno može da ne dođe na ročište!
– Ako to učini, gotov je! – mirno reče Ivanopoljski. – Ceo grad
će saznati da se Prozračni uplašio suda i da je, prema tome, kriv.
– A ako dođe?
– E, u tom slučaju stvar će zavisiti od toga šta ćemo mu prišiti.
Sagovornici su još jedanput pokušali da probiju pravni oklop
koji je štitio fizičko telo Petra Kalistratoviča.
– U redu. Njega će osuditi. Ali ko će sedeti u zatvoru?
– Prozračni, ko bi drugi!
– Baš će on tamo poći! Ako on, na primer, umesto u zatvor
ode u cirkus? Ko mu može to zabraniti?
– Pa nek ide kud hoće. Pravno, on će sedeti u zatvoru. I,
naposletku, šta će nama krivična parnica? Čovek se može obrukati
i u građanskoj parnici. Naš zadatak je – da ga strpamo na
optuženičku klupu i da se izborimo da se digne optužnica. Posle
toga karijera Prozračnog će biti zapečaćena. Verujte u ono što vam
kažem!
Dobroglasov i Brak su najzad bili pobeđeni. Počeli su se
zahvaljivati bogzna kako.
– Ja sam skroman čovek, – reče Ivanopoljski, – ali meni je ipak
pravna zahvalnost nedovoljna. I ja bih želeo da dobijem fizičku
zahvalnost.

77
 Posle dugog cenkanja koje je odredilo razmere nagrade Petra
Kalistratoviča i stepen njegovog učešća u budućim dobitima, i
pošto je dobio određenu sumu za neophodne izdatke,
Ivanopoljski se diže i reče:
– Zasada vam još ne mogu reći zbog čega ćemo optužiti
Prozračnog, pošto još ne poznajem njegov intimni život. Zbog
toga ću ja malo morati da potrčim, a vi me čekajte i verujte mi.
Naše prijateljstvo, kako se to oficijelno kaže, zasniva se na
poverenju, zar ne?
Saznavši od kompanjona gde živi Prozračni, i još jedanput
ponovivši da se svakom može prišiti što god ti drago, samo ako
treba, Ivanopoljski je otišao raspoložen.
Nekoliko dana Petar Kalistratovič lutao je po gradu, tragajući
za Filjurinovim gresima, ali prošlost delovođe bila je isto tako
prozračna kao i sadašnjost. Ništa on nije imao na duši: ni
izostajanje sa službe, ni nekakve izgrede, ni neku rđavu strast.
Izvesnu nadu Ivanopoljskom pružila je kuća № 16 na Bulevaru
konja Prževaljskog. Svi stanari, uzbuđeni što je PUNI dao sobu
Prozračnom, bili su raspoloženi protiv svog novog suseda. Ali iz
njihovih priča Ivanopoljski nije mogao ništa da izvuče. Nevidljivi
stanar bio je tih i miran, čak je i na mandolini svirao po pravilima
kućnog reda – samo do jedanaest sati uveče.
Ivanopoljski je shvatio da su stanari kuće № 16 spremni da
lažno svedoče protiv Prozračnog u bilo kojoj stvari, ali kako stvari
još nije bilo, svedoci su zasada ostavljeni u rezervu.
Četvrtog dana istraživanja i prikupljanja materijala, Petar
Kalistratovič se uputio u stari stan Filjurina, u nadi da će tamo
nabasati na kakav trag.
Dok se približavao kući madam Bezljudne, spazio je nekoliko
badavadžija gde stoje ispred kuće. Majstori su pribijali na kuću
mermernu ploču sa zlatnim gotskim pismenima:

78
 „Ovde je živeo Prozračni, ranije poznat pod imenom Jegor
Karlovič Filjurin.“
Petar Kalistratovič je sa mržnjom pogledao spomen-ploču i,
psujući u sebi, zakucao na vrata madam, iza kojih se čulo pevanje
Bezljudne i plač odojčeta.

Ne znajući ništa o zaveri spremanoj protiv Nevidljivog, Jevsej

Ljvovič Joanopoljski je mirno rukovodio komunalnim odsekom.
Saradnici su ga voleli, mada Ptašnikov, shvatajući kakva ga
provalija sada deli od Jevseja, nije se više usuđivao da mu daje
medicinske savete.
Joanopoljski, bojažljiv po prirodi, celog svog života tražio je
neko pouzdano solidno mestašce, odakle ga ne bi mogli, kad god
kome padne na pamet, izgurati i gde bi se on mogao valjano
odmoriti. Sad mu se činilo da je takvo mestance i pronašao. Stoga
se on trudio da ga sačuva, čineći sve kako bi održao prestiž svog
pokrovitelja Organizovavši jubilej Prozračnog i polaskavši mu
time što je stavio spomen-ploču na kuću madam Bezljudne, Jevsej
Ljvovič je žurio sa izradom projekta spomenika prijatelju i
dobročinitelju.
Ta misao činila mu se sjajnom, i on je sve činio da se ona
ostvari, plašeći se da bi je zavidljivci i neprijatelji mogli sprečiti.
Vajar je zajedno sa rukovodiocem komunalnog odseka Pišč-
Ka-Ha mnogo časova proveo diskutujući o spomeniku
Nevidljivom i, na kraju krajeva, došli su do zaključka da se figura
Prozračnog ne može izliti niti iz bronze niti iz gipsa, jer se tako ne
bi postigla potpuna nevidljivost.
– Kako bi bilo, Jevseju Ljvoviču, da se ipak zadržimo na
bronzanoj figuri, – oprezno upita vajar, ušavši u kabinet
Joanopoljskog sa velikom fasciklom skica.

79
 – Ne, ne valja, – odgovori Jevsej, – postići će se ipak neka
vidljivost, a to već nije ono.
– A da postavimo drugu Prozračnom stub – uzviknu Šac.
– Nešto kao Vandomski?
– Naravno! Poručite samo, i ja ću vam uraditi prekrasan stub
sa bareljefima i drugom ornamentikom.
– E, to je već nešto. Uzgred, u dvorištu ima mnogo
neiskorišćenih stubova, dovučenih iz centralnog doma kulture.
– Pa da postavimo, onda, nekoliko! Jedan veliki stub koji bi
simbolisao nevidljivost, i to na sredini, a oko njega – portale kud
bi se šetali građani.
– I skver!
– I klupe za one koji budu zaželeli da sednu i da uživaju u
spomeniku!
Nova zamisao oduševila je Joanopoljskog. On je marljivo
utvrđivao svoj položaj.
Međutim, projekt još nije uspeo da prođe kroz sve
odgovarajuće instance, kad se dogodilo nešto sasvim neočekivano.
Kada je jednog dana Joanopoljski došao na posao, primetio je
kako Ptašnikov bulji u njega.
– Šta vam je? – našali se Jevsej Ljvovič. – Vrlo loše izgledate.
Možda je to na nervnoj bazi?
Ptašnikov se uzvrpoljio.
– Ili trovanje urinom? – nastavi načelnik.
Ptašnikov se bojažljivo osmehnu. Ali, kako se po svemu
videlo, stvar nije bila na nervnoj bazi. Nekoliko trenutaka kasnije,
kancelarijski vidar ušao je u kabinet Joanopoljskog.
– Jeste li čuli novost, Jevseju Ljvoviču? – upita on, u strahu
pogledajući na vrata. – Priča se da se drugu Prozračnom rodila
kćer.
– Kakve su to gluposti!

80
 – Časna reč, priča se.
– Sa kime?
– Sa njegovom bivšom gazdaricom.
– Kakve su to gluposti! – povika Joanopoljski.
Ali istog onog trena seti se svog razgovora sa madam
Bezljudnom na dan nestanka Filjurina.
– Gluposti! – reče, ali manje uverljivo.
– Ne, ne! Kažu da je to tačno!
– Pa šta onda? Rodilo se dete, bože moj, to su njegove intimne
stvari!
– Da, ali pričaju detalje. Kažu da ju je on u sedmom mesecu
trudnoće napustio i sada neće ni da čuje za dete!
Joanopoljski se ljutito diže od stola i povika:
– Ptašnikove! Vas bi trebalo najuriti! Volens-noles, ja ću vas
uvolens zbog širenja lažnih glasina.
– Šta sam ja tu kriv? – opravdavao se vidar. – Hteo sam samo
da vas upozorim. Znate, ceo grad od juče samo o tome priča. Ja se
čudim kako to da drug Prozračni ne zna za to.
– Umuknite, Ptašnikove! Jezik vam je mnogo dugačak!
Ali Ptaipškova nije više bilo moguće zaustaviti. Pritiskujući
ruke na grudi i naginjući se nad mastionicu „Licem prema selu“,
koja se sada premestila u šefov kabinet, on je sipao novosti jednu
za drugom, sve crnju od crnje.
– Gazdarica je podnela tužbu sudu!
– Šta hoće?
– Alimentaciju. Čudim vam se, Jevseju Ljvoviču, ceo to grad
zna. Ljudi negoduju.
– Kako? Ko se usuđuje da negoduje?
– Mnogi. Doduše, neki ne veruju da bi Prozračni mogao da
napusti nesrećnu bolesnu ženu sa detetom na rukama.
– To je laž! – zacvile Jevsej. – Oni to neće dokazati!

81
 – Priča se još i to, da nesrećna žena gladuje, dok Prozračni
pliva u raskoši.
Tek tada je Joanopoljski shvatio kakva je provalija pukla pred
njim. Pokrovitelj je bio u velikoj opasnosti. I položaj načelnika
komunalnog odseka, koji je Jevsej Ljvovič tako marljivo
učvršćivao i malterisao, izmicao je ispod njegove hemoroidne
zadnjice.
Joanopoljski je znao snagu spletki.
„U redu, – razmišljao je on, hodajući tamo-amo po kabinetu, –
sud još i nije takva nevolja, iako ni to nije dobro. Prozračni ne bi
trebalo da izlazi na sud. Kako će to oni dokazati? Treba se boriti,
inače sve ode do đavola. Treba pustiti protivglasine, da su sve to
izmišljotine, da Prozračni nije uopšte kriv…“
– Ovde sam! – začu se glas Prozračnog.
– Jegore Karloviču? Govorite tiše! – rekao je Joanopoljski.
– Šta ima novog u odseku? – upitao je Prozračni. – Imate lepu
kravatu, Jevseju Ljvoviču, koliko ste je platili?
Ali Jevseju Ljvoviču nije bilo do kravate. On je najednom
istresao Prozračnom sve što je čuo od Ptašnikova.
– O meni to pričaju? – začudi se Nevidljivi. – Čuo sam u
gradu stvarno nekakve priče o nekakvom detetu. Ali ja sam mislio
da je to o nekom drugom.
Jevcej Ljvovič je ljutito pogledao u pravcu ormana, odakle je
dolazio bezbrižni glas Filjurivov i u očajanju pomisli:
„Njemu je svejedno hoće li ga osuditi ili ne, a ja ću mesto
izgubiti, ja moram da pijem i da jedem. Ja nisam prozračan.“
– Sve se može još popraviti, – reče Jevsej Ljvovič, – jeste li
živeli sa njom, sa svojom gazdaricom?
– S kim? Sa madam Bezljudnom? Ni na pamet mi nije padalo!
Svi su poludeli!

82
 – U tom slučaju ja ništa ne razumem! – povika Jevsej Ljvovič.
– Ozbiljno, niste sa njom živeli?
– Ma časna reč, nisam živeo! Dajem vam časnu reč!
– Odakle, odakle onda te glasine? Kako se ta glupača usudila
da vas bruka? Znate li da vas je ona tužila sudu? Vi se morate
braniti! U ovoj situaciji, vi morate sve to preseći u korenu.
I Jevsej Ljvovič, shvativši sad da stvar uopšte nije u madam
Bezljudnoj, niti u njenim zahtevima, već da tu deluju nekakve
mračne i njemu nepoznate sile, uzeo je da tumači Prozračnom
elementarne metode borbe sa alimentacionim zlom.
Još veću energiju dao mu je telefonski razgovor. Prijateljski
glas mu je u neverici saopštio da je protiv Prozračnog podneta
građanska tužba za izdržavanje deteta, a da je tužbu podnela
građanka Bezljudna.
– Poziv smo poslali drugu Nevidljivom na stan. Pretres će se
održati, najverovatnije, za tri-četiri dana. Kako javnost pokazuje
veliko interesovanje za pretres, sudski proces će se održati na
Timirjazevskom trgu, pod otvorenim nebom! – završi
dobronamerni.
Posle toga u slušalici se začu buka, koja je cepala uši, i
udaranje krila.
– Hajdemo k meni! – žurio je Jevsej. – Moramo sve da
pretresemo! I mere da preduzmemo!
Kada je Joanopoljski ustrčao uza stepenice, spazio je kako je
pred vratima Pišč-Ka-Ha stajala madam Bezljudna u lakoj
izvezenoj beloj haljini. U rukama je držala veliki beli zavežljaj, iz
kojeg je dopiralo tiho kmečanje.
Čuvši glas Prozračnog koji je lakomisleno upitao Jevseja
Ljvoviča „koliko je sati?“, madam energično istupi napred i odmah
uze prodornu notu „do“.

83
 – Evo ga! – jauknula je. – Gledajte svi oca! On se ne vidi, ali on
je tu! Maločas je pričao.
– Bežite! – šapnu Jevsej.
Ali bilo je već kasno. Udovica je iskezila sve svoje zlato i,
ispruživši dete napred, zaciktala:
– Na, podlače! Uzmi svoje dete!!!
Prozračni instinktivno uze dete. I pred očima okupljene
gomile iskrsnu čudnovata slika: dete, umotano u piketsko
ćebence, visilo je u vazduhu, a madam, oprezno se izmakavši
desetak koraka, kršila je ruke i neprekidno kukala:
– Gledajte svi oca-nitkova! Gledajte! Evo ga! A još je to
Prozračni!
Jevsej Ljvovič je bio van sebe.
– Ma šta stojite kao budala! Pustite dete i bežite! To je već
gotov skandal!
I masa, koja je dotle već zakrčila sve ulice i uličice, videla je
kako je dete lagano spušteno na trotoar, kraj praga Pišč-Ka-Ha.
– Pobegao je! – nadvikivala je sve madam Bezljudna. – Ni
poslednji bednik ne bi to učinio.
Jevsej Ljvovič se probio napred i počeo gurati kroz gomilu.
Video je kako je niz ulicu, duž zidova, kradom bežao Kain
Aleksandrovič, udaljavajući se sve više od mesta gde se sve ovo
zbilo. Kraj njega, sav zaduvan i brišući maramicom čelo, teškom
mukom je trčao debeljko u listerskom odelu. U njemu je Jevsej
Ljvovič lako prepoznao Nikolaja Samojloviča Braka.
A pred samim ulazom u Pišč-Ka-Ha, pokazujući čas na
uplakanu majku, a čas na dete koje je ležalo kraj njenih nogu,
stajao je Petar Kalistratovič Ivanspoljski.
Uzbuđena događajem, gomila se nije razišla do duboko u noć.

84
 GLAVA X
„NEMAM VIŠE PITANJA“

Ivanopoljski, Dobroglaeov i Brak su likovali.

– Pa kako sa „klopom“? – cerekao se Nikolaj Samojlovič.
– Dinamičan posao! – odgovarao je Ivanopoljski. – Kažem
vam to kao pravno lice pravnom licu!
A Kain Aleksandrovič, sav bled od unutrašnjeg uzbuđenja,
muvao se iz ugla u ugao, sanjajući o času kada će ponovo stupiti u
svoj kabinet rukovodioca komunalnog odseka, da bi tamo pisao
rezolucije, dobijao procente i plašio činovnike svojim zabrinutim
izgledom. Zamišljao je sebe kako će zderati sa vrata naredbu,
napisanu u strahu, o otpuštanju svoje rodbine i obesiti na njeno
mesto belu, emajliranu tablicu: „Nema prijema!“
Poslednje tri noći uoči pretresa krivice Prozračnog,
Dobroglasov je usnio jedan isti ratnički san. Jasno je video ahajske
vojnike koji su prišli ogromnoj kapiji Troje i u čudu se zaustavili
pred belom emajliranom tablicom sa natpisom: „Nema prijema!“
I u snu je čuo kako su tužno zavijali Ahajci, odstupajući od
trojanske kapije:
– Nema prijema! Nema prijema!
– Nema prijema! – vikao je Kain Aleksandrovič, budeći se od
sopstvenog glasa.
Sve je nagoveštavalo i obećavalo pobedu i bogatu „klopu“, koja
je, naravno, trebalo da usledi za njom. Čak je i ton same reči
„klopa“ krio u sebi nekakvu raskoš i buduće blagostanje.
U vreme dok je u glavnom štabu neprijatelja Prozračnog vrilo,
i u kući № 16 na Bulevaru konja Prževaljskog vrbovani su svedoci
za predstojeće suđenje. Jevsej Ljvovič ulagao je sve napore ne bi li

85
kako učvrstio poljuljanu popularnost svog nevidljivog
pokrovitelja.
Joanopoljski je pokrenuo ceo aparat komunalnog odseka.
Službenici odseka, zaplašeni eventualnim povratkom Kaina
Aleksandroviča, trudili su se koliko su mogli. Oni su vatreno
dokazivali prijateljima i poznanicima da je Prozračni odista biće
kristalno čisto i da je sve to kleveta jedne glupe, pijane ženturače.
Posledica ovoga bio je novi obrt u javnom mnenju. Većina je
bila sklona da smatra da je prerano optuživati Prozračnog pre
suđenja.
Jevsej Ljvovič se uzmuvao. Planovi, jedan od drugog
grandiozniji, rađali su se u njegovoj ćelavoj glavi. Čas je rešavao da
vodi borbu na sudu i učio napamet svoj iskaz (imao je nameru da
istupi sa vatrenim govorom), čas bi mu, opet, ishod izgledao
beznadežan i njegove misli obraćale su se rođacima u Americi –
Hariju Ljvoviču, Sinkleru Ljvoviču i Hiramu Ljvoviču
Džonopoljskom – rođenoj i bogatoj braći Jevseja Ljvoviča.
„Ne bi li bolje bilo, – razmišljao je on, – okanuti se svega toga i
prodati Filjurina u Americi? Tamo se duhovi, verovatno, veoma
cene. Dobro bi bilo da pišem braći!“
Ali ta besmislica se nije dugo zadržala u njegovoj glavi i
Joanopoljski se opet latio svakodnevnih briga o prikupljanju
svedoka i uvežbavanju Prozračnog u njegovoj završnoj reči na
sudu.
U zoru dana koji je bio određen za održavanje pretresa, Jevseja
je probudio Filjurinov glas.
– Jevsej! – govorio je Prozračni plačnim glasom. – Zgadio mi
se život na ovome svetu! Zar je to život? Ja ni ne znam šta je to
apetit. Nisam već dva meseca spavao. A sad još i alimentaciju da
plaćam. Gadan život!
Joanopoljski hitro skoči i poče da se oblači.

86
 Sunce je provirivalo iza horizonta i slalo tamnoružičaste zrake
pravo pod noge ljudima koji su radili na trgu.
Ispred spomenika Timirjazevu postavljali su klupe, uz bandere
pričvršćivani su glasnogovornici, a na sudijskom stolu, zastrvenim
čojom, već je stajao bokal sa vodom i niklovano zvonce.
– Neću da dajem alimentaciju! – jadao se Filjurin. – Nevidljivi
ne treba da plaća alimentaciju. Malo mi je što sam izgubio telo!
Bolje da se nikad u životu nisam ni prao!
– Tako gledajte, – savetovao ga je Joanopoljski, – govorite
polako i glasno. Čujete li?
– Da, čujem, čujem, – tužno je odgovorio Prozračni, – uh,
kako je ta Bezljudna odvratna ženetina! Dobro što joj nisam platio
za stan.
Tačno u deset časova glasnogovornici su po celome trgu
proneli uzvik:
– Ustanite! Sud dolazi!
Ali kako su Piščeslavci, koji su bili navalili na trg, i bez toga
stajali, do uobičajenog micanja, pri pojavi sudija, nije ni došlo.
Umirivši žagorenje mase prodornom zvonjavom, pojačanom
preko zvučnika stostruko, narodni sudija je ispod oka pogledao na
neuobičajen, po svojoj veličini, auditorijum i objavio:
– Počinje pretres po tužbi građanke Bezljudne protiv
građanina Filjurina. Građanko Bezljudna!
Madam je prišla stolu i, pre no što su uopšte uspeli da joj
postave pitanje, zakukala je, osvrćući se oko sebe i gurajući ispred
sebe odojče. Sudija ju je umirio blagom opomenom i pozvao
Filjurina.
– Ovde sam! – uzviknu Prozračni.
Sudija je zatražio da se pred sudom ponaša ozbiljnije, a
madam je udarila u plač. U masi je nastao žamor – pretres je
započeo opštim simpatijama prema tužilji.

87
 Naročito vatrene pristalice oštećene strane morale su biti
opomenute. Tek posle toga umirili su se Kainoviči i Ivanopoljski
koji su stojali u prvom redu. Dobroglasov i Brak krili su se negde
u masi. Jevsej Ljvovič u slamnom žirado-šeširu i belom prsluku od
piketa (upravo tako je bio obučen na dan svadbe svoje sestre pre
mnogo godina) stojao je sav uzbuđen nedaleko od sudija. Iza
njega su se videla lica Ptašnikova, njegove tajne supruge, tajnog
sina, kurira Jusupova i inkasanta. Jevsej Ljvovič se svaki čas
okretao i davao svojoj sviti nekakve znake.
Udovica je kroz suze davala svoj iskaz.
Ona nije ništa tražila, ništa nije molila. Ona je samo želela da
svi saznaju kako ju je ponizio taj čovek, koji je u vreme kada se sa
njom spanđao bio vidljiv, a tada, kada je njegova faktička žena bila
u sedmom mesecu trudnoće, najednom postao nevidljiv.
– Zar to sudu nije sumnjivo! – sa malograđanskim patosom
upitao je iz prvog reda Petar Kalistratovič Ivanopoljski.
„To je hulja, prevarant, – hteo je da poviče Jevsej, – ne verujte
mu.“
Ali i sudija je znao šta treba da radi.
– Odvedite ovoga građanina! – reče sudija kuriru.
Ivanopoljski, udaljen sa trga, obišao je obnovljeni dom kulture
i ponovo se vratio.
– I molim – završila je udovica, – da sud žigoše ovog varalicu
i…
– I svima pokaže, – nije mogao da otrpi Ivanopoljski, – da
proleterski sud, da sovjetski sud, vodeći računa o tačkama
građanskog krivičnog zakonika, kažnjava…
Ovo je Ivanopoljski izgovarao već pod nadzorom kurira, koji
ga je po drugi put udaljavao sa trga.

88
 – Zar se sudu ne čini sumnjivo, – rekao je Jevsej Ljvovič
drhtavim glasom, skidajući žirado-šešir, – da nepoznata lica vrše
pritisak na savest građanina sudije?
– A ko ste vi? Advokat? Zašto se mešate?
Jevsej Ljvovič je u strahu ustuknuo. I pretres je nastavljen.
– Filjurine, Jegore Karloviču, – rekao je sudija, – iznesite svoje
objašnjenje.
Bilo je tako tiho da se čak čulo kako se deca na Tihostrujki
deru zaokupljena lovljenjem rakova.
– Šta da vam kažem, druže sudija! – tužno reče Prozračni. – Ja
sam zaista bio stanar kod madam Bezljudne (smeh Kainoviča). Ali
između nas nije bilo ničeg (glas Braka: „Gle, ti njega!“). Ako
hoćete verujte, ako nećete ne morate, ali tu nema nikakve moje
krivice. Ova dama se sa svima provodila (radosni poklici Jevseja
Ljvoviča). A sada, druže sudija, dopustite mi da postavim
građanki jedno pitanje?
– Izvolite.
– Recite, madam Bezljudna, zašto ste vi tako kasno podneli
tužbu sudu, ako sam ja vas, kako vi tvrdite, napustio pre dva
meseca?
– Prosto nisam razmišljala, – odgovorila je udovica, tražeći
očima podršku Ivanopoljskog.
– Nemam više pitanja! – povika Jevsej Ljvovič, ne sačekavši da
to kaže Prozračni.
– Udaljite ovog građanina, – reče sudija.
I proces je nastavljen.
Kada se Jevsej Ljvovič trčeći vratio na trg, prozivani su
svedoci. Madam Bezljudna imala je oko pedesetak svedoka, na
čelu sa Petrom Kalistratovičem. Na strani Prozračnog, međutim,
pojavio se samo Jevsej Ljvovič. Ma koliko da je davao znake svojoj
sviti, niko nije izišao. Ptašnikov, koji je već bio krenuo da se

89
pridruži Jevseju Ljvoviču, u zadnji čas se predomislio i povukao u
gomilu.
Svedoci su odvedeni u centralni dom kulture i otuda dovođeni
jedan po jedan.
Svedoci koje je zavrbovao Ivanopoljski bili su dobro naučeni.
Oni su često viđali bivšeg Filjurina zajedno sa tužiljom, pa su
čak često imali prilike da primete i izvesne intimnosti između
njih, tj. poljupce, duge stiske ruku, nežnost pogleda i mnogo šta
što je neoborivo dokazivalo da je Prozračni otac deteta i da je on
bio izvršilac neplemenitog postupka odbacivši nevino detence i
preselivši se u potpuno tuđu kuću.
Tako su iznosili svi stanari, nastojnici i predsednik kućnog
saveta kuće № 16 na Bulevaru konja Prževaljskog.
Iskazi svedoka ostavili su na gomilu snažan utisak. Ispravnost
Prozračnog bila je ukaljana i bačena u prašinu.
Uveli su Ivanopoljskog.
– Vi ste došli kao svedok? – upita sudija.
– Došao sam k vama kao pravno lice pravnom licu, – sa žarom
reče Petar Kalistratovič.
– Izvedite ga, – paćenički reče sudija, – i ne puštajte ga više.
Uzgred da vas upitam, jeste li već suđeni?
– Četiri puta, – odgovorio je Ivanopoljski, koga je ovoga puta
odvodio milicionar.
To je bilo jedino istupanje koje je bacilo izvesnu senku na
iskaze tužiljinih svedoka. Raspoloženje gomile bilo je na strani
jadne žene, tim pre što Jevsej Ljvovič uopšte nije ni uspeo da održi
vatreni govor.
Jevsej je dugo brisao ćelu, stiskao žirado uza svadbeni prsluk
od piketa, ali se nikako nije mogao setiti ni jedne jedine reči
govora koji je bio naučio napamet. Iznenada je, više kao za sebe,
rekao sudiji:

90
 – Nemam više pitanja.
– Vi ih ne možete ni imati! – reče izmučeni sudija. – Možete
ići! Tuženi imate reč!
– Malo mi je što sam nevidljiv, – začu se plačući glas, – još
hoće da mi ono kopile podmetne!
– Molim vas birajte izraze! – reče sudija.
– U redu, druže sudija, samo uzalud me ljudi napadaju. Ja sam
čovek obogaljen. Ovde bi trebalo suditi Babskom sa njegovim
sapunom, a ne meni.
– Držite se, molim, predmeta.
Glas Prozračnog dolazio je od postolja spomenika.
– Druže sudija…
Prozračni, međutim, još kije uspeo da iskaže svoju misao koja
bi možda bila bliže predmetu nego ove prethodne, kada se
dogodilo nešto što je istrglo iz grudi svih prisutnih Piščeslavaca
otegnuti jauk.
Na postolju spomenika pokazao se ružičasti oblačak koji je, na
očigled svih, postajao sve gušći i dobijao ljudsko obličje.
Sudija skoči. Bokal sa vodom prevrnu se i okupa Jevseja
Ljvoviča od glave do pete. Zvonce tresnu o kamene ploče, muklo
zazvonivši.
Nastade opšta galama u gomili koja je gledala Jegora Karloviča
Filjurina kao od majke rođenog, sa dobrom plavičastom bradom i
ukovrdženom kosom.
„Pegalin“ gradske lude Babskog najednom je prestao da deluje.
Golać sa cikom skoči na zemlju, ščepa sa stola čoju i umota se
u nju kao u togu.
– Pristajem, – povikao je, grleći sudiju golom rukom. –
Pristajem na sve! Iako dete nije moje, davaću alimentaciju! Ja sam
vidljiv! Vidljiv sam!
Ali tužilja se već bila izgubila. Uplašena, ona je pobegla.

91
 Jegor Karlovič Filjurin je dobio telo, a zajedno sa njim
mogućnost da jede, pije, spava, da ide na posao, da posećuje
konferencije i radi još hiljadu prijatnih stvari, dostupnih samo
neprozračnim ljudima.

EPILOG

Sutradan posle suđenja načelnik Pišč-Ka-Ha pozvao je k sebi

Jevseja Ljvoviča.
– Recite, – upitao je on, – kako ste vi dospeli na dužnost šefa
komunalnog odseka?
– Pa vi ste me sami postavili, – odgovori Jevsej Ljvovič
šapatom.
Posle onoga što se zbilo juče on je izgubio glas.
– Ne sećam se, ne sećam se, – reče načelnik. – A gde ste ranije
radili?
– Isto tamo, kao knjigovođa.
– Aha! Sada se sećam. E pa lepo, ostanite vi kao knjigovođa.
Ne osećajući od sreće noge pod sobom, Jevsej Ljvovič se vrati
u odsek, otvori glavnu knjigu i kroz suze radosnice pogleda njene
ružičaste i plavičaste linije.
U odseku je bilo sve po starom. Iza svoje drvene pregrade
sedeo je Filjurin, uredno ispisujući u knjigu registracije zemljišnih
parcela svakodnevne podatke. Porodica Ptašnikov okretala je
mašinu za računanje, lupkala računaljkom i kopirala na
šapirografu poslovna akta. Inkasant je trčkarao po svojim
poslovima.
Jedino nije bilo Kaina Aleksandroviča. Na njegovom mestu
sedeo je drugi.

92
 Za vreme prozračnosti Filjurkna grad se odvikao od prevara i
lopovluka i više vije hteo da se na njih ponovo privikava. Iz tog
istog razloga ugasilo se u Piščeslavu ognjište Braka, nije se više
vraćao na dinamičan posao poslovođa PUM-a Ivanopoljski, a
madam Bezljudna se više nije ni usudila da obnovi svoj
neosnovani zahtev.
Jevsej Ljvovič skliznu sa svoje vrteće stolice i priđe Ptašnikovu.
– Šta mi je? – upita on.
– Mislim da je to na nervnoj bazi, – odgovori Ptašnikov po
navici.
– Znate, – povika najednom Filjurin, koji je već više od pet
minuta gledao svoje lice u džepnom ogledalcetu. – Pege su zaista
iščezle!

93
 LENŠTINA

Tačno u devet sati ujutru omanju sobu sektora za planiranje

ispunili su službenici. Zagrmeo je gvozdeni poklopac skinut sa
„undervuda“ i stavljen na prozorsku dasku, zakloparale su fioke
pisaćih stolova, i radni dan je započeo.
Poslednji je stigao Jakov Ivanovič Dubinin.
– Zdravo da ste! – rekao je veselo. – Dobar dan, Fjodore
Nikolajeviču, dobar dan Ljudmila Filipovna. Moj pozdrav svima
ostalima.
Ali, okrenuvši se svome stolu i spazivši na njemu veliku
gomilu fascikala, odmah se snuždi.
Neko vreme sedeo je, tupo gledajući akta, a onda se prenuo i
otvorio „Pravdu“.
– Oho! – rekao je posle desetak minuta. – Vidi, molim te
Nemce? „Er nuvel“ piše…
Svi su ćutali.
Dubinin je, naravno, znao da treba da se prihvati planiranja,
ali nekakva neodoljiva snaga primorala ga je da prevrne stranicu i
da se udubi u čitanje velikog medicinskog članka.
– Drugovi, – iznenada je uzviknuo, visoko podigavši obrve, –
pazite šta se radi! Jeste li čitali današnju „Pravdu“?
Trudoljubivi saradnici digli su na njega svoje zamagljene oči, a
Ljudmila Filipovna prestala je za trenutak da kuca.
– Porođaji će odsada biti bezbolni! Dobro, bogme, a?
On se tako uzbudio kao da je i sam više puta rađao i pri tom
trpeo užasne bolove.

94
 Mašina je ponovo zalupala, a Jakov Ivanovič je uzeo da čita
dalje. Savesno je čitao sve po redu, ne propuštajući nijedan stubac
i mrmljajući:
– A setva je dobra. Seju, seju, zasejavaju. Nešto ove godine ne
seju u blato? A možda i seju, ali ne pišu? Da vidimo dalje. Oho!
Opet huligani! Ne bih ja njih štedeo, časna reč! Profesor Pikar
doleteo u Varšavu. Ja lično nikada ne bih poleteo u stratosferu.
Makar me zlatom zasuli… U Boljšom teatru danas se daje
„Sadko“, karte za predstavu „Grad Kitež“ važe za dvadeset osmi.
Da vidimo dalje? Koncert Beate Malkin… Veče humora i satire uz
učešće najboljih snaga… Partijski kolegijum poziva u sobu broj
598 druga Nikitina… Tako, tako… Telefoni redakcije…
Opunomoćenik Glavita 22624…
Dubinin je zabrinuto pogledao na sat: bilo je tek jedanaest.
– Da, a gde su „Izvestije“? – poslovno povika. Dajte mi
„Izvestije“. Fjodore Nikolajeviču, gde su „Izvestije“? Uvek ih ta
prokleta kurirka negde ćušne.
– Danas nema „Izvestija“, – suvo odgovori Fjodor Nikolajevič.
– Kako nema?
– Ponedeljnikom „Izvestija“ nikad nema.
Jakov Ivanovič se izmeni u licu kada shvati da nema više šta da
čita. U tuzi i jadu zapucketa prstima i četvrt sata je sedeo,
nemajući snage ni da se pomakne. A onda, sakupivši snagu, počeo
je da izrađuje kartonske korice za svoju legitimaciju. Dugo i
brižljivo je rezao, lepio i, isplazivši jezik, ispisivao je natpis: J. I.
Dubinin.
Oko jedan sat grandiozan posao bio je gotov. Približavao se
sudbonosni trenutak kada će, uprkos svemu, morati da se
pozabavi planiranjem. Jakov Ivanovič je sa gađenjem okrenuo
glavu od pisaćeg stola, kao mačak kome pijani šaljivdžija gura u
nos zapaljenu cigaretu. Čak je i frknuo od odvratnosti.

95
 Napolju su šumele gole prolećne grane.
– Danas je sunčano, ali vetrovito, – saopšti Jakov Ivanovič,
želeći da podstakne na razgovor.
– Nemojte nas ometati u radu, – odgovori Ljudmila Filipovna.
– Izgleda da ja svima ovde smetam, – uvređeno reče Dubinin.
– Pa, mogu ja i da odem.
I otišao je u klozet, gde je sedeo četrdeset minuta,
razmišljajući o nedrugarskom, bezdušnom postupku saradnika
sektora planiranja prema njemu, o profesoru Pikaru i o tome da
karte za „Grad Kitež“ važe za dvadeset osmi.
„Vidi đavola, – razmišljao je, – idu ljudi po pozorištima.
Vremena imaju koliko hoćeš, pa mogu da bazaju.
U svoje odeljenje Dubinin se vratio smrknut, uvređen.
– Jedna stranka je dolazila kod vas, – rekla je Ljudmila
Filipovna. – Povodom planiranja staklene ambalaže. Čeka vas u
hodniku.
– Znam i bez vas, – drsko odgovori Jakov Ivanovič. – Sad ću ja
to rešiti. Izvinite na izrazu, ali ne može čovek ni u klozet da ode.
Upravo tog trenutka pozvali su ga kod načelnika.
– Slušajte, druže Dubinin, – ljutito reče načelnik. – Vi ste i
danas, čini mi se, zakasnili na posao deset minuta. Pa šta je to? Je
li to planiranje ili španciranje? Znate li vi šta je deset minuta
ukradenih od države? Moraću da vam dam pismeni ukor. Više vas
ne zadržavam, druže Dubinin. Možete ići.
„Ne zadržavam vas“, – sa ogorčenjem je razmišljao Jakov
Ivanovič idući lagano hodnikom. ,Španciranje!’ Kako je samo
duhovit! Radiš kao marva, a on… šugavi birokrata! Žandarm u
civilu!“
– Ne, ja to tako neću ostaviti, – vikao je on u odeljenju,
zaglušujući buku pisaće mašine. – Da, zakasnio sam deset minuta.
Zaista, deset minuta sam zakasnio. Pa šta onda? Zar mu to daje

96
pravo da se sa mnom ophodi kao sa stokom? „Ne zadržavam vas
više!…“ Baš bi me i zadržao, drznik jedan. „Možete ići!“ Kakav je
to ton? Da, i ići ću! I žaliću se!
Hvatao je saradnike za ruke, sedao na njihove stolove i
neprekidno pušio. A onda je seo na svoje mesto i uzeo da sastavlja
objašnjenje.
„Objašnjenje“, – napisao je na sredini lista.
Otrčao je u susedno odeljenje, doneo otuda crveno mastilo, i
ispod ljubičastog zaglavlja podvukao lepu crvenu crtu.
– Druže Dubinin, – rekao je tiho Fjodor Nikolajevič, – jesu li
gotove skice plana za Južni zavod?
– Pustitete me da radim! – zaurla Jakov Ivanovič, – Uvredili su
me, bacili u blato! Pa zar nemam prava da se opravdam, zar mi se
otima to poslednje pravo, pravo apelacije?
Fjodor Nikolajevič uplašeno pognu glavu i pritaji se za svojim
stolom.
– Pokazaću im ja! – gunđao je Dubinin, počinjući sa pisanjem
objašnjenja.
„25. ovog meseca bio sam pozvan u kancelariju druga
Pitljasinskog, gde sam bio izložen nečuvenom…“
Pisao je sa strašću, prskajući mastilo na sve strane. Pominjao je
svoje zasluge u oblasti planiranja. Da, baš planiranja, a ne
španciranja.
„Naravno, svako može da bude duhovit, ali mi moramo voditi
računa o neospornim činjenicama. Inkriminisano zakašnjenje od
deset minuta, izazvano zastojem tramvaja na Trgu Sverdlova..
– Je li došao drug Dubinin? – začu se glas. – Ja ga čekam,
bogme, već dva sata.
– Šta? – reče Dubinin, bacivši na stranku mučenički pogled.
– Ja sam, druže, došao povodom staklene ambalaže.

97
 – Jeste li vi slepi? – reče Jakov Ivanovič mračnim šapatom. –
Zar ne vidite da sam zauzet? Pišem tako važan izveštaj, a vi se tu
trpate sa svojom staklenom ambalažom. Nemaju ljudi ni savesti ni
osećanja mere, nemaju, časna reč, nemaju.
Okrenuo se od posetioca i nastavio da piše:
„Zakašnjenje od deset minuta, izazvano, kao što sam već
napred izložio, zastojem tramvaja na Trgu Sverdlova, nije moglo u
suštini da predstavlja dovoljan razlog za drski istup druga
Pitljasinskog i ostalih…“
U pola pet Dubinin se digao od stola.
– Tako je to, – rekao je. – Pola sata više sam odsedeo u ovoj
prokletoj ustanovi koja sisa krv ljudima. Radiš kao marva, i niko ti
ni hvala ne kaže.
Odlučio je da objašnjenje završi i konačno izrediguje sutradan.

1935.

98
 POSLEDNJI SUSRET

U sali za pušenje Hudožestvenog teatra srela su se za vreme

pauze dva čoveka. U početku su jedan na drugog izdaleka bacali
poglede, razmišljajući o nečemu, a onda je jedan od njih napravio
veliki krug ne bi li onoga drugoga video s druge strane, i najzad su
poleteli jedan drugom, uzbuđeno uzvikujući, pri čemu je
najoriginalnije bilo: „Koliko leta, koliko zima!“
Dva-tri minuta otišlo je na pretresanje pitanja koliko je vode
proteklo za petnaest godina i na raznorazna: „da, bratac moj“,
„tako ti je to, prijatelju moj“, „a ti si mi, brate, ostareo“, „a ti si…“
A onda se zapodenuo razgovor.
– Ti si, dakle, krenuo vojnom linijom?
– Da, još odavno.
– U centru?
– Ne, upravo sam danas stigao sa Dalekog istoka.
– Pa kako Japanci? Hoće li rat?
– Pa skloni su tome.
– Tako, tako! Nešto imaš malo znakova na prsima? Kako se to
zove?
– Širiti.
– Tri širita! Aha! A rombova nemaš?
– Nemam.
– Kakav je to čin – tri širita?
– Komandant puka.
– Nije bogzna šta, stari.

99
 – Zašto ne? Komandovati pukom u Crvenoj armiji je stvar
časti. Puk je velika jedinica. Koliko je samo trebalo učiti! Sećaš li
se, nas dvojica nismo ni aritmetiku znali! Tokom svih ovih
petnaest godina učio sam. Posle vojne škole komandovao sam
vodom, pa četom. Kao komandant bataljona pošao sam u školu
„Hitac“. A sada komandujem pukom. Veoma komplikovano.
Prošle godine bio sam još i na kursu motorizacije i mehanizacije. I
sada učim.
– A rombova ipak nemaš?
– Nemam. A ti, Kostja, po kojoj liniji radiš?
– Ja sam, Lenja, odgovorni radnik.
– Deder, reci.
– Ja sam, Lenja, odgovori radnik.
– Gle, molim te! A po kojoj liniji?
– Odgovorni radnik.
– Ali ja te pitam – po kojoj liniji?
– Pa ja ti i odgovaram – odgovorni radnik.
– Kakav radnik?
– Kako kakav?
– Pa pitam te, kakva ti je struka?
– Kakva tu sad struka! Časna reč, kao da sa gluvonemim
razgovaraš. Ja sam, prikane, rukovodilac cele jedne ustanove. Ako
bi se to vojnički računalo, ispalo bi dva-tri romba, ne manje.
– A kakve ustanove?
– Direktor građevinske asocijacije.
– Dobro, bogme. A ti si sada, valjda, arhitekta? Da nisi učio na
Umetničkoj akademiji?
– Učio? Kada? A ko bi radio? Nemam ja vremena ni „Pravdu“
da pročitam, a ne da učim. Kada bi svi počeli da uče, ko bi radio?
Hajdemo u salu, vidiš da smo poslednji ostali.
Razgovor se nastavio za vreme sledeće pauze.

100
 – Znači, ti si učio, učio, a rombova ipak nemaš?
– Nemam. Ali reci mi, Kostja, ovo: kad nisi arhitekta, onda
verovatno imaš ogromno praktično iskustvo?
– Da, imam ogromno iskustvo.
– Kada ti, recimo, donesu plan neke zgrade, ti ga slobodno
čitaš, zar ne? Možeš da proveriš predračune i ostalo?
– Zašto? Pa zato imam arhitekte. Neću ih, valjda, džabe držati?
Kada bih celoga dana rio po planovima, ko bi onda radio?
– Ti si, znači, uzeo na sebe finansijsku stranu?
– Kakva finansijska strana? Što bih sebe preopterećivao
raznoraznim sitnicama? Zašto postoje ekonomisti, knjigovođe?
Tamo ti, brate, kalkulišu danju i noću. Držim ti ja čak i jednog
profesora.
– A ako ti najednom tvoji kalkulatori podmetnu kakvu
smicalicu?
– Ko da mi podmetne?
– Pa podmetnu ti! Ti nisi stručnjak.
– A njuh?
– Kakav njuh?
– Ma šta se praviš lud? Običan – eto kakav. Ja i bez ikakve
nauke sve vidim skroz.
– Čime se baviš u svojoj ustanovi? Građevinskim
materijalima, zar ne? To je prilično interesantna grana.
– Ama ne razumem ti se ja ništa u tim tvojim građevinskim
materijalima!
– Dozvoli, pa ti si rekao da imaš ogromno iskustvo?
– Kolosalno. Na ovome poslu sam tek pola godine. A dotle
sam bio u gradskom mlekarstvu…
– Pa što nisi odmah rekao da si stručnjak za mlekarstvo.
– Da, sad već razlikujem svinje od krava. Znači, u mlekarstvu
tri meseca, a dotle u Utilsirovini, a još pre toga rukovodio sam

101
muzičkim tehnikumom, radio u sindikatu, radio u Crvenom krstu
i polumesecu, rukovodio preciznom partijom za proizvodnju
olova, držao u svojim rukama celu banku dva meseca, u odeljenju
Vukospilke i u Melanževom kombinatu. I na deset mesta još
najmanje. Sada se prosto svega ni ne sećam.
Komandant puka se malo zbunio.
– Ne shvatam ipak, koja ti je glavna profesija?
– Kako ne shvataš? Ostvarujem opšte rukovođenje.
– Da, da, opšte rukovođenje, to razumem. Ali profesija… kako
da ti objasnim… sećaš se, eto, ja sam pre petnaest godina bio
bravar, a ti elektromonter… Pa kakva ti je sada profesija?
– Baš si čudan, pa od početka ti govorim. Odgovorni radnik.
Eto, Saša Zajcev je učio, učio, a ja sam ga za to vreme pretekao.
Dosta njih uči, a ja ne, snalazim se, i karijeru sam napravio.
– Da, – reče komandant. – Sad razumem. Karijeru!
– Da, – prošaputa rukovodilac asocijacije, tajanstveno se
okrećući oko sebe, – imam jednu novost. To jest, novosti još
nema, ali možda će biti. Razumeš li, izgleda da sam u pravi čas
stigao na novu službu. Ovih dana ispunjava se deset godina naše
asocijacije, i priča se da će biti nagrada. Nemoguće da će sve
nagraditi, a direktora izostaviti. Šta ti misliš, Lenja?
– Izgleda da je vreme da idemo u salu. – nestrpljivo reče
komandant.
– A ti vojnik, – nastavi Kostja, – a ordena nemaš. To nije
dobro.
– Imam orden.
– Gle! Odakle?
– Pa tako. Učestvovao sam u jednom kineskom sukobu.
– I tamo su davali? – uzbuni se Kostja.
– Tamo su gađali, – suvo odgovori komandant.
– Pa što ga ne nosiš?

102
 – Što bih ga u pozorište nosio?
– Baš si lud! A gde onda? Baš u pozorište, da ga svi vide! Eh ti,
vojniče! Gde ga držiš?
– U kutijici.
– Baš si mu našao mesto! E pa četvrti čin možemo i da ne
gledamo, dosadno je. Hajdemo sad kod mene. Imam, brate, ženu-
lepoticu, imaš šta da vidiš Da malo mezetimo i gramofon da
pustimo.
– Pa biće interesantno videti.
– Hajdemo, hajdemo, da vidiš nameštaj u mojoj kući.
I zaista, kuća je bila kompletna, puna i prepuna igračaka, tako
da kažem, za dete od trideset pet godina: gramofon sa poljskim
tangom, radio sa zvučnikom, fotoaparat „lajka“ sa pet objektiva,
šest nogara i dva uveličivača. Žene nije bilo kod kuće.
– Imaš divan fotoaparat, – reče komandant. – Sigurno praviš
divne snimke.
– Ni govora, – odgovori Kostja, petljajući se kod bifea, – kakav
sam ti ja fotograf! Nemam ni vremena da se time bavim.
– Šteta, šteta. Pa, uključi radio. Izleda da je to EKL-4? On sve
stanice sveta hvata! Baš me zanima da čujem.
Kostja ćušnu utikač u doznu i okrenu neko dugme. Začu se
nekakvo maukanje. Kostja brzo isključi radio.
– Znaš, nisam ti ja stručnjak za ovo. Dolazi kod nas susedov
dečak, Vova. Obešenjak jedan, ima samo osam godina, a sve
stanice odlično hvata. I Kopenhagen, i Mamenhagen, i šta ti ja sve
znam.
– Pa, – uzdahnuvši reče komandant, – navi makar gramofon.
– Kako bi bilo da pričekamo ženu? Ona je stručnjak za
gramofon. Uostalom, »sam ću ga naviti.
Odgovorni Kostja prihvatio se gramofona.

103
 – Da, prijatelju, – govorio je zamišljeno vrteći ručicu, – sve
imam: stan, radio, „lajku“, ženu-lepoticu, samo ordena nemam.
Da mi je još jedan orden…
Tada se začu kratak tresak od kojeg se duša ledila.
– Pa, naravno, – iznenadi se Kostja, – pukao je feder. Rekao
sam ja da pričekamo ženu… Šteta. A bio je tako dobar gramofon.
Da l’ beše importni, da l’ eksportni… Šta sad možemo? Da
meznemo malo, a?
I, trljajući ruke, krenuo je ka stolu. U taj čas iznenada se
ugasilo svetlo.
– Do đavola! – začuo se u mraku Kostjin glas. Sad ćemo da
sedimo u mraku.
– Što u mraku? – razdraženo reče komandant. – Jednostavna
stvar – pregoreo je osigurač. Popravi ga. Nekada si bio električar.
– Ma kakvi! Sve sam ti ja pozaboravljao. Gde ti je anoda, gde
katoda. Moraću da pošaljem po majstora.
Još dugo je kašljucao u mraku.
– Kad se svetlo upalilo, komandanta više nije bilo.

1935.

104
 RAZGOVORI ZA ČAJNIM STOLOM

U porodici je bilo tri čoveka – tata, mama i sin. Tata je bio

stari boljševik, mama – stara domaćica, a sin je bio stari pionir sa
podšišanom glavom i dvanaestogodišnjim životnim iskustvom.
Izgledalo je da je sve u redu.
Pa ipak, svakodnevno je za vreme jutarnjeg čaja dolazilo do
porodičnih prepirki.
Razgovor je obično započinjao tata.
– Pa, šta ima novo u razredu? – pitao je.
– Ne u razredu, već u grupi, – odgovarao je sin. – Koliko puta
sam ti govorio, tata, da je razred – reakcionarno-feudalni pojam.
– Dobro, dobro. Neka bude grupa. Šta ste učili u grupi?
– Nismo učili, već prorađivali. Bilo bi već vreme da to znaš.
– U redu, šta ste prorađivali?
– Prorađivali smo pitanja uticaja lasalijanstva na stvaranje
reformizma.
– Gle molim te! Lasalijanstvo? A jeste li zadatke rešavali?
– Rešavali smo.
– E to vredi! Kakve ste zadatke rešavali? Sigurno teške?
– Ne baš tako. Zadaci materijalističke filozofije u svetlosti
zadataka koje je postavilo drugo zasedanje Komakademije
zajedno sa plenumom društva agro-marksista.
Tata je odgurnuo čaj, obrisao naočare krajem kaputa i pažljivo
pogledao sina. Naizgled kao da nema ničega. Dečak kao i svi
ostali dečaci.
– A šta sada iz ruskog jezika uč… evaj prorađujete?

105
 – Poslednji put smo kolektivno učili pesmu „Jače, glasu, za
konjsku strunu“.
– O konjiću? – pun nade zapitao je tata.
– „Šta ti ržeš, žustri moj konjiću, što si glavu spustio?“
– O konjskoj struni, – suvo ponovi sin.
– Zar nisi čuo?

Hej, dečaci, svi u polje

Svi u trk za
Konjem!
Razleži se, pesmo, izvijaj se, glasu.
Čupajte dragocenu konjsku dlaku!

– Prvi put čujem takvu… m-m-m… čudnu poemu, – reče

tata. – Ko je to napisao?
– Arkadije Parovoj.
– Sigurno neki dečak? Iz vaše grupe?
– Kakav dečak! Treba da te je sramota, tata. I jood si stari
boljševik… ne znaš Parovog! To je čuveni pesnik. Nedavno smo i
zadatak pisali – „Uticaj stvaralaštva Parovog na zapadnu
literaturu“.
– A zar se tebi ne čini, – oprezno zapita tata, – da u
stvaralaštvu tog druga Parovog ima nekako malo poetskog
osećanja?
– Zašto malo? Dovoljno jasno su istaknuta pitanja
prikupljanja konju nepotrebnih dlaka radi njihovog korišćenja u
industriji dušeka.
– Nepotrebnih?
– Apsolutno nepotrebnih.
– A nemate li možda nameru da sakupljate konjske uši? –
povika tata drhtavim glasom.

106
 – Jedite, jedite, – pomirljivo reče mama. – Večito se nešto
prepirete.
Tata je dugo šmrkao, slegao ramenima i nešto gnevno šaputao
sebi u bradu. A onda je skupio snagu i ponovo pristupio
tajanstvenom detetu.
– A kako se odmarate, zabavljate? Čime ste se razonođivali u
poslednje vreme?
– Nismo se razonođivali. To je bilo nekada.
– Pa šta ste radili?
– Borili smo se.
Tata je oživeo.
– E, to mi se dopada. Sećam se, i ja sam se u detinjstvu
zanosio. Tur-de-tet, zahvat glavom u parteru. To je veoma korisno.
Divna je ta stvar – francuska borba.
– Zašto francuska?
– A kakva?
– Obična borba. Principijelna.
– Sa kim ste se borili? – pitao je tata snuždenim glasom.
– Protiv lebedevštine.
– Šta je to sad lebedevština? Ko je to Lebedev?
– Jedan dečak.
– Je li se rđavo ponaša taj dečak? Nestaško?
– Užasno se ponaša, tata! Ponovio je ceo niz deborinskih
grešaka u oceni mahizma, mahajevštine i mehanicizma.
– To je nekakav haos!
– Naravno da je haos. Već dve nedelje se samo time i bavimo.
Sve snage trošimo na tu borbu. Juče je održan sastanak političkog
aktiva.
Tata se uhvatio za glavu.
– Pa koliko mu je godina?
– Kome? Lebedevu? Nije mlad. Osam godina ima.

107
 – Dečak ima osam godina, a vi se sa njim borite?
– A šta ti misliš? Da budemo oportunisti? Da zaglađujemo
problem?
Tata je drhtavim rukama dograbio aktntašnu i, oborivši uz put
stolicu, izleteo na ulicu. Neranjivi dečak se snishodljivo osmehnuo
i povikao za njim:
– A još si mi stari boljševik!
Jedanput ja jadni tata otvorio novine i u trijumfu uzviknuo.
Mama je zadrhtala. Sin je zbunjeno gledao u svoju šolju. On je već
čitao odluku CK o školi. Uši su mu bile ružičaste i sijale su se kao
u kunića.
– Pa, – rekao je tata, čudno se smešeći, – šta će sad biti,
učeniče četvrtog razreda, Sitnikov Nikolaju?
Sin je ćutao.
– Šta ste juče kolektivno prorađivali?
Sin je i dalje ćutao.
– Jeste li najzad iživeli lebedevštinu, vi mladi nepomirljivi
ortodoksi?
Tajac.
– Već je jadni dečak priznao svoje superdeborinske greške?
Uostalom, u kom je on razredu?
– U nultoj grupi.
– Ne u nultoj grupi, već u pripremnom odeljenju! – zagrmeo
je otac. – Vreme je da to znaš!
Sin je ćutao.
– Juče sam čitao da tog vašeg Arkadija, kako ono beše,
Parovozova, nisu primili u savez književnika. Kako ono beše
napisao? „Hej, dečaci, svi u polje, iz korena ćemo iščupati konju
rep!“
– „Čupajte dragocenu konjsku dlaku“ – molećivo prošaputa
dečak.

108
 – Da, da. Jednom reči: „Razleži se, izvijaj se, konjski glasu.“
Sećam se ja svega. Zar to još uvek ima uticaja na svetsku
literaturu?
– N-ne znam.
– Ne znaš? Ne žvaći kada sa učiteljem razgovaraš! Ko je
napisao „Mrtve duše“? Ne znaš ni to? Gogolj je napisao. Gogolj.
– Reakcionarno nastrojeni sitni mističar koji se najzad
raspao… – sav radostan, izdeklamova dečak.
– Dva minus! – osvetoljubivo reče tata.
– Treba čitati Gogolja, treba učiti Gogolja, a prorađivaćeš u
Komakademiji, za desetak godina. Pa, ispričajte mi, Satnikov
Nikolaju, nešto o Njujorku.
– Tu se najoštrije, nego ma gde drugde, – zapeva Kolja, –
ispoljavaju kapitalističke protivureč…
– To i sam znam. Reci ti meni, na obali kojeg okeana se nalazi
Njujork?
Sin je ćutao.
– Koliko ima stanovnika?
– Ne znam.
– Gde protiče reka Orinoko?
– Ne znam.
– Ko je bila Katarina Velika?
– Produkt.
– Kako produkt?
Odmah ću ee setiti. To smo prorađivali… Aha! Produkt epohe
rastućeg uticaja trgovačkog kapitala…
– Reci ti ko je sna bila? Kakvu je dužnost zauzimala?
– To nismo prorađivali.
– A, tako! A koji su brojevi deljivi sa tri?
– Jedite, – rekla je molećivo mama. – Opet te prepirke.

109
 – Ne, neka mi kaže šta je to poluostrvo! – uzbuđivao se tata. –
Neka kaže šta je to Kiro-Sivo! Neka kaže kakav je produkt bio
Henrih Ptičar!
Tajanstveni dečak skoči sa mesta, drhtavim rukama ćušnu u
džep praćku i istrča na ulicu.
– Dvojkaš! – viknu za njim srećni otac. – Sve ću direktoru
ispričati!
Najzad je mogao da mu se revanšira.

1934.

110
 VISOKO OSEĆANJE

Nije obavezno zaljubljivati se u proleće. Zaljubljivati se može u

bilo koje godišnje doba.
Jednog vedrog januarskog dana, kada čavke, skliznuvši niz
zaleđene karnize, nezgrapno sleću na ulicu, – takvog jednog dana
načelnica lake konjice Varja Pčolkina sa usplahirenim
konjanicima izvršila je napad na finansijsko-računovodstveni
odsek.
– A! Konjanici! – sa podgrejgnom radošću uskliknu načelnik
finansija. – Napadajte! Samo izvolite!
Zveckajući svojim nevidljivim mamuzama, laka konjica se
rasturila po odseku.
Varji Pčolkinoj dopao je sto službenika druga Lžedimitrijeva.
Sam službenik, čije je lice postalo bledo kao pavlaka, plašljivo je
pogledao svoje kolege i počeo da daje objašnjenja. Začule su se
reči: „Kontokorentni račun“, „saldo u našu korist“, „svesti
rezultate“ i „memorijalni order“.
– Dakle tako, u našu korist? – veoma surovo zapita Pčolkina.
– Da. Saldo u našu korist, – ljubazno odgovori Lžedimitrijev.
I mada se sve pokazalo da je u redu, načelnica lake konjice
udaljila se od stola druga Lžedimitrijeva sa nekakvim nejasnim i
čudnim osećanjem.
Sat – sat i po Pčolkina je pregledala papire drugog službenika,
a onda se, pokoravajući se svome srcu, vratila stolu Lžedimitrijeva.
Lžedimitrijev se zaprepastio.

111
 – Dajte da još malo pogledamo, – reče Varja drhtavim glasom.
– Vi, dakle, kažete, da je saldo u našu korist?
Da, u našu korist!
Pa ipak je drugarica Pčolkina po drugi put izvršila proveru
rada druga Lžedimitrijeva.
„Zakačinje se, – uzbuđeno je mislio službenik, – hoće da me
sa’rani!“
Cele noći načelnica lake konjice nežno je razmišljala o
službenicima finansijsko-računovodstvenog odseka, a posebno o
drugu Lžedimitrijevu.
Ujutru, sasvim slučajno, prolazila je pored sobe
računovodstva. Kroz otvorena vrata videla je Lžedimitrijeva.
Držao je u rukama ogromni sendvič i nečemu se dobrodušno
smejao.
„Sve je gotovo, – pomislila je Varja Pčolkina. – Volim ga!“
Brže-bolje je otrčala u štab, uzela sa sobom dva konjanika i
izvršila na Lžedimitrijeva treći napad.
Sendvič je ispao iz službenikovih usta.
Kontrola je trajala ceo sat. Načelnica je postavljala zbrkana
pitanja i dugo gledala u iskrivljeno od straha lice Lžedimitrijeva,
koje je ipak sačuvalo tragove jučerašnje lepote.
„Uzbuđen je, – mislila je Varja, – samo je ljubav u stanju da
izazove takvo bledilo.“
– Recite, druže, – pitala ga je oprezno, – uvodite li u knjige
avans koji se daje službenicima?
– Ne uvodim, – snuždeno je odgovarao Lžedimitrijev. – To jest
uvodim, naravno. Tamo u knjizi je sve zabeleženo.
Posle petog napada Varja Pčolkina tumarala je po štabu i
pitala svoje saradnike-konjanike za njihovo mišljenje o
Lžedimitrijevu.

112
 – Dosta dobar mladić, – govorili su konjanici, – prilično
snažan. Ali, uopšte uzev, slab mladić. Nije aktivan.
– Da, da, – mrmljala je Varja, – nije aktivan, nije aktivan, oh!
Za to vreme oko Lžedimitrijeva okupile su se kolege i
pretresale nastalu situaciju.
– Rđavo stoje tvoje stvari, Vanja, – govorio je stariji blagajnik
Petrov-Sbitov, – zar je to moguće – pet napada na jednog čoveka.
Ja bih na tvom mestu poludeo. Možda nešto nije u redu kod tebe?
– Ma šta vam je, Pavele Ivanoviču, u mojim knjigama je sve
ažurno.
– Ažur sada nije dovoljan, – poučno je rekao Petrov-Sbitov, –
sada treba biti i društveno aktivan. A kakav je tvoj društveni rad?
Dobio si budilnik na pionirskoj lutriji – to je sve. To, bratac moj,
nije dovoljno. Popravi se dok nije prekasno. Napiši članak za zidne
novine. Upiši se u neki kružok.
Posle osmog napada Lžedimitrijev je napisao za zidne novine
člančić – „O nužnosti novog načina života“. Posle desetog – upisao
se u kružok Osoaviahima2 i uveče je išao u gas-maski. Posle
dvanaestog počeo se baviti fiskulturom i pustio na slobodu svog
kanarinca koji se smrznuo dok je leteo, pošto je ljubav ranila srce
načelnice lake konjice, kao što smo već pomenuli, u januaru
mesecu, pri osetnom padu temperature. Lžedimitrijev je stekao
slavu istaknutog društvenog radnika.
Pa ipak su se napadi nastavili. Lžedimitrijev se osećao vrlo
rđavo. Varja je dolazila u odsek svako jutro, tupo je preturala po
papirima, ali se nikako nije usuđivala da pomene svoju ljubav.
I najednom, da li kod dvadesetog ili devetnaestog napada,
došlo je do izjašnjenja.

2 Osoaviahim, društvo za pomoć odbrani i avio-hemijskoj izgradnji SSSR. –

Prim. prev.

113
 – Ono što želim da vam kažem, verovatno će vas začuditi, –
rekla je Pčolkina.
– Kod mene je sve ažurno, – mračno je primetio Lžedimitrijev
i uobičajenim pokretom izvukao knjigu ličnih računa.
– Da, da, pokažite, – živnula je Varja, – znate, ja o vama
mnogo razmišljam. U poslednje vreme postalo mi je sve jasno.
– Naravno, jasno, – rekao je Lžedimitrijev, besneći. –
Pogledajte knjige! Slika! Ažurno!
– Noću više ne spavam, – promrmljala je Varja.
– A mislite, valjda, da ja spavam? – gorko je zapitao
Lžedimitrijev. – Od prvog napada oka nisam mogao da sklopim.
– Da? Istina?
– Časna reč.
– Tako mi je drago! Drago mi je!
– Ne razumem čemu se radujete! – u čudu je rekao
Lžedimitrijev. – Čovek pati, a vi se radujete!
– Još za vreme prvog napada osetila sam da me volite!
– Ja? Vas?
– Pa da, ludice.
– Ja? Vas? N-ne.
– Ne volite?
– Časna reč, ne volim. Ni trunku.
Nekoliko trenutaka Pčolkina je ćutala.
A onda se digla i otišla.
Napadi su se prekinuli, ali Lžedimitrijev se tako uvukao u
društveni rad da je i dalje ostao jedan od najboljih aktivista.
Eto kako ljubav preporođuje čoveka, čak i ona jednostrana
ljubav.

1930.

114
 OBIČAN IKS

O nepravičnosti sudbine bolje od svih na svetu znao je Vitalije

Kapitulov.
Bez obzira na relativno mlade godine, Vitalije je bio ćelav. Već
i u tome je video izvestan nepravičan odnos prema sebi.
– Uvek je kod nas tako, – govorio je, gorko se smešeći. – Kod
nas niko ne ume da čuva ljude. Eto, kulturna jedinica je zbog toga
i oćelavila. Da sam živeo mirno, zar bih oćelavio? Kakvu sam
samo kosu imao!
I niko se nije čudio tim rečima. Svi su se već navikli da se
Vitalije večito žali na okolinu.
Ujutru, digavši se posle krepkog desetočasovnog sna, Vitalije
je govorio ženi:
– Čudnovato, kako kod nas ne umeju da cene ljude, prosto ne
umeju da se pažljivo odnose prema čoveku. Ne umeju i neće!
– Dobro, dobro, – odgovarala je žena.
– I ti si kao i svi ostali. Ne daš mi da završim, da razvijem
svoju misao. Sinoć su Ogorodnikovi besneli sa harmonikom i
sasvim su me iscrpli. Pa da, naravno, dok je čovek živ, niko na
njega ne obraća pažnju. A kada umrem, tada ćete shvatiti kakvog
ste čoveka izgubili, kakvu kulturnu jedinicu niste sačuvali!
– Nemoj tako, Vitalije, – uzdisala je žena. – Nemoj tako!
– Umreću, umreću, – uporno je nastavljao Kapitulov. – I tada
će ti isti Ogorodnikovi reći: „Nismo čuvali Kapitulova, izmučili
smo ga našom harmonikom, jaoj nama!“ A i ti ćeš reći: „Nisam
muža čuvala, jaoj meni!“

115
 Žena je plakala i klela se da će ga čuvati. Ali Vitalije nije
verovao.
– Ljudi su zveri, – govorio je on, – i ti isto tako. Eto, sada si se
uplašila odgovornosti i stavljaš mi šal oko vrata. A juče, ne boj se,
nisi mi vezivala, nisi htela da me sačuvaš od nazeba. Šta se tu
može, ljudi su uvek bili takvi. Nazepšću i umreću. I gotovo. U
krematorijumu će se tek shvatiti šta se upravo desilo, kakva se
snaga spušta u peć. Idem sad!… Ma ne plači, molim te, ne
rastrojavaj mi nervni sistem!
Deleći levo i desno snažne ćuške, Kapitulov se popeo na
tramvajsku platformu prvi. Navalivši se debelom zadnjicom na
mladu građanku koja je uspela da zauzme mesto na klupi, Vitalije
je suvo primetio:
– Kakvo divljaštvo! Srednji vek! I tako se ja maltretiram
svakoga dana.
Primedba je proizvela uobičajeni efekat: u tramvaju su se svi
utišali, i sve glave su se okrenule prema Vitaliju.
– Ljudi su zveri, – nastavio je on tužno. – Eto tako, jednog
lepog dana izvući ću se iz tramvaja i umreću. Ili još jednostavnije
– umreću direktno u tramvaju. Ko sam ja sada za vas, građani?
Putnik. Običan iks, koji se može prinuditi da satima stoji u
prepunom tramvaju. Ne znaju kod nas ljude da čuvaju, taj živi
materijal za izvršenje petoljetke za četiri, pa čak i tri i po godine.
A kada se strovalim ovde, u tramvaju, onda će se, ne boj se, pola
tramvaja osloboditi. Lezite, reći će, građanine. Tada će se naći
mesto. A sada moram da stojim sa svojom poslednjom snagom.
Tu je obično mlada građanka crvenela i žurno se podizala:
– Sedite, molim vas, na moje mesto.
– I sešću, – dostojanstveno je odgovarao Kapitulov. – Hvala
vam, mladi prijatelju.

116
 Postigavši što je želeo, Kapitulov je smesta širio „Izvestije“ i
čitao čitulje, s vremena na vreme uzvikujući da ga je ceo tramvaj
čuo:
– Evo, uživajte! Još jedan je sagoreo na radu. „Mesni komitet i
administracija sa dubokim bolom izveštavaju o preranoj smrti…“
Nisu ga čuvali, nisu mogli da vide. Sada se tu čituljom ništa ne
može pomoći!…
Stigavši na posao i setno se pozdravivši, Kapitulov je sedao i sa
dubokim uzdahom podizao poklopac švedskog stola.
– Nešto je Vitalije danas bleđi nego obično, – šaputale su
kolege jedan drugom, – treba ga malo pričuvati.
– Mi se tako nemarno odnosimo prema ljudima, da se prosto
čovek čudi tome.
– Juče mi se Vitalije žalio. Toliko su posla, veli, navalili na
njega, da neće dugo tako izdržati. I meni ga je, onako ljudski, bilo
žao i uzeo sam njegov posao i sam završio.
– Kako i ne bi umro. A onda se neće moći izbeći neprijatnosti.
Reći će – nisu ga čuvali, nisu mogli da vide. Užasno.
Kapitulov je zadremao nad čistom knjigovodstvenom
knjigom.
– Tiše! – mrmljale su kolege. – Ne treba ga uznemiravati.
Opet, sigurno, nije celu noć spavao, susedi su ga sa harmonikom
izmučili. Juče se žalio. Zaista su ljudi – zveri.
Krajem radnoga dana Vitalije je gledao kalendar i sa ironijom
govorio:
– Uvek je kod nas tako. Otkud možemo da stignemo i
preteknemo nekog, kad su takvi odnosi prema ljudima? Ne znaju
kod nas da čuvaju čoveka. Vidite, opet je petnaesti. Mora čovek da
ostavi posao, da trči pred blagajnu, da stoji u redu za platu, da
gubi snagu. A kada umrem, shvatiće kakvog su čoveka izgubili,
kakvu kulturnu jedinicu nisu čuvali…

117
1930.

118
 PORODIČNA SREĆA

Kući broj 6 u Kozihinovoj uličici približavaju se iz dva

suprotna kraja dva čoveka, sasvim različita po svome izgledu. A
kako kuća broj 6 predstavlja mesto radnje priče koju
preporučujemo čitaočevoj pažnji, ljudi koji se približavaju su
junaci te priče, i autor koristi priliku da upozna čitaoca sa napred
pomenutim junacima, dok još nisu uspeli da se sudare na kapiji.
Abraša Puris nosi naočare i odlikuje se čvrstinom karaktera.
Ako bi Abrašu probudili noću i upitali ga šta je to kapital, on bi
seo na postelju i odgovorio na to pakosno pitanje bolje i od samog
Bogdanova, popularnog autora te politekonomije koju Abraša voli
više od svega na svetu. Abraša Puris je svetli idealista. On može
čitavog dana ništa da ne jede, i to ne zato što nema novaca, već
zato što je uzimanje hrane posao koji zadržava, osobito ako je ono
povezano sa odlaskom u menzu. Abraša ide ulicom brzo,
sudarajući se sa prolaznicima i reskirajući svakoga trenutka da
dospe pod točkove automobila. Uz grudi je Abraša pritisnuo
naslagane debele knjige, pridržavajući ih radi sigurnosti svojom
bradom. Pod miškom drži svežanj novina koje se rasipaju. To se
obično događa nasred kakvog velikog i prometnog trga. Da bi
spasao novine, Abraša obično stavlja knjige na ulicu i počinje da

119
trči za novinama, kao što vredna domaćica trči za kokoškom da bi
je uhvatila i zaklala. Naposletku, Abraša skupi novine, mirno ih
smotava u svežanj i pritisnuvši ga desnom rukom, pokušava da
pomoću slobodne leve ruke i brade podigne knjige i stavi ih na
grudi. U pomoć Abraši pristiže nestrpljivi šofer najbližeg
autobusa, dežurni milicionar i nekoliko dobrovoljaca iz publike.
Pritisnuvši knjige bradom, Abraša mrmlja svojim spasiocima reči
zahvalnosti i sa naočarima, koje su spale na nos, smelo kreće dalje,
gurajući prolaznike, spotičući se i plašeći rabadžijske konje.
Abraša je vrlo mršav i crn. Njegova kožna bluza se do te mere
izlizala i postala riđa da pre liči na sedlo iz vremena turskog rata
nego na opštepoznati deo muške garderobe koji se zove
vindjakna.
Žoržik Muhin nosi leptir-mašnu, čisti cipele imalinom „funk“,
pantalone – metlicom „sreća neženje“, a zube – pastom „ideal
devojke“. Nedeljom se Žoržik brije mašinicom „žilet“ i ide u
bioskop „III internacionala“. Ako bi Žoržika probudili noću i
zapitali ga šta je to kapital, on ne bi bio u stanju da na to pitanje
odgovori, pošto ne bi bio u stanju da na njega odgovori ni danju,
pri punoj sunčevoj svetlosti. Ulicom se Žoržik ne žuri, stavi ruke u
džep i ponosito podigne uvis svoju bradu sa ružičastom jamicom,
držeći među zubima cigaretu „java“ i ljubazno se uklanjajući
prolaznicima s puta. Žoržik ruča svakoga dana u pristupačnoj
grčkoj menzi „Prijatna korist“, ispija pri tome bocu piva, a uveče
večerava salamu i zemičku. To je sve što bi se moglo reći o
Žoržiku Muhinu, tim pre što su se pešaci već približili kapiji kuće
broj 6 u Kozihinoj uličici i što autor nema više vremena da opisuje
svoje junake.
– Zdravo, Abraška! Koliko si knjiga putem izgubio?
– Nijednu.

120
 Abrašina brada se miče zbog čega se knjige, pokorne
Njutnovom zakonu, počinju nežno da njišu i spremaju da izvrše
sletanje na zemlju bez presedanja. Žoržikova intervencija spasava
situaciju.
Podelivši teret među sobom, prijatelji ulaze u dvorište, skreću
udesno i penju se po ostarelim stepenicama, koje mirišu na
mačke, na treći sprat, gde na oblepljenim vratima stoji pribijen
karton sa natpisima: „Zvoniti: Sorokovu – 1 put, Bradulinim – 2
puta, Klejsteru – 3 puta, Sobakovoj – 4 puta, Purisu i Muhinu – 5
puta.“
– Sobakovoj? – namiguje Žoržik.
– Valji Sobakovoj.
Žoržik pritiskuje dugme četiri puta. Oblepljena vrata škripe,
čuje se melodično: „Skitaraju se! Ključ ne mogu da naruče!“ – i
prijatelji se provlače u stan.

II

– Abraša!
– A?
– Slušaj, Abraša, ja…
Žoržik Muhin zastaje nasred prazne daščane sobe, nalik na
cirkuski nužnik, i strogo dodaje:
– Ja sam se oženio, Abraša. Razumeš? Ja sam se danas oženio,
razumeš?
– Da, razumem, – kaže Abraša, porazmislivši.
– Kako? Ti? Razumeš? Ti?
– Da. Razumem. Sasvim razumem.

121
 – Ali ti si oduvek bio protivnik braka! – sa očajanjem uzvikuje
Žoržik.
– Sada više nisam, jedva primetno se osmehuje Abraša, – sada
više nisam protivnik. I ja sam se oženio. Danas.
Žoržik pada na provaljeni čupavi divan i dugo mlatara
nogama. A onda gleda Abrašu.
– Lažeš, Abraša, nisi se oženio.
– Ipak sam se oženio. Časna komsomolska reč.
– A ja, budala, mislio da te iznenadim.
– I ja sam mislio… da tebe iznenadim.
– A ja sam hteo da te molim da mi ustupiš sobu. Mislio sam
da ćeš moći izvrsno da se smestiš kod Juške… Razumeš, za
izvesno vreme.
– I ja sam hteo da te molim. Za izvesno vreme… Kod Juške.
– Lepo boga mi!
Prijatelji su ćutali.
– Pa kako ćemo? – reče Žoržik, sa ljubavlju razgledajući sobu.
– Đavo će ga znati!
Pauza.
– Moraćemo zajedno da živimo.
Uzdah.
– Moraćemo.
Uzdah.
Izlaz je nađen.
Ah, mladi ljudi, mladi ljudi! Ne ženite se, mladi ljudi! Ah, ne
ženite se! Brak je, to je, to je… teško je čak i reći koliko je
odgovorna i ozbiljna stvar brak, naročito u stambenoj krizi,
naročito kada vaš mesečni budžet varira između sedamdeset pet i
sedamdeset šest rubalja, kada se sav vaš nameštaj sastoji iz
arheoloških starina, u koje se u prvom redu mogu ubrojati čupavi

122
karirani divan i baštenska klupa, i kada se noću morate pokrivati
proletnjim kaputom.
– Ko je ona? – pita Žoržik.
– Kaća.
– A-a-a? Sekretar ćelije?
– Časna komsomol… A tvoja?
– Maruska. Znaš, ona plavuša.
– Znam. Malograđanka.
– Ma šta! Kakva je ona malograđanka? Naklonosti prema
domaćinstvu. Jednostavno voli da se dotera. Cvetiće raznorazne.
Žoržik ne nalazi reči. Jer naklonosti prema domaćinstvu nisu
nimalo štetne, čak naprotiv. Žoržik shvata svu odgovornost
situacije. On će se truditi da je prevaspita, iako i on voli domaće
gnezdašce. Porodično gnezdo! Porodično gnezdo! Na kraju
krajeva, to porodično gnezdo nije tako rđava stvar, đavo da ga
nosi!
Tada se staloženi Abraša iskašljuje trlja naočare i počinje
kitnjast govor o braku, o sovjetskom braku i uslovima
kapitalističkog okruženja.
– U prvom redu, drati drugovi, šta je to brak i kakav on ima
cilj? Brak je sjedinjavanje dva različita, razumete li, dva različita
pola u cilju… Da. U cilju četa? To je kardinalno pitanje koje mi
treba da postavimo u prvom redu. U kom cilju? U cilju,
odgovoriću ja, drugovi, društvenog rada i vaspitavanja masa.
Da…
Abraša briše znojno čelo.
Veoma je teško održati dobar govor. Ah, kako je teško,
naročito kada se govor tiče lično tebe, kada je u Moskvi stambena
kriza, kada budžet varira… Abraša se zamorio.
Tišina.

123
 Nejasno avgustovsko veče nastupa brže no uobičajeno. U
prozorima gusto plavetnilo. Soba se pretvara iz cirkuskog nužnika
u prostranu porodičnu grobnicu za osam persona. Baštenska
klupa i karirani divan dobijaju dostojanstven, čak i zvaničan
izgled.
U kuhinji se tiho i džandrljivo prepiru supruzi Vorodulini:
„Govorio sam da će pregoreti, i pregoreo je!“ – „A šta sam ja
govorila? Šta sam govorila.“ – „Ja, majčice, ne znam šta si ti
govorila, ali zato vrlo dobro znam da si ti jedna budala!“ – „I sam
si budala!“
Zvonce. Tri… Četiri… Oho! Pet!
– To je Marusja, – kaže Žoržik.
– Ili Kaća, – misli Abraša glasno.

III

Marusja.
– Ah, Žoržik! Ti ovde živiš, Žoržik? Kakav dugačak hodnik!
Zašto je tu mračno? Ah, a šta je ovo? Šta će tu baštenska klupa?
Ovo nije vrt! A ko je to? Ah, ovde je tako mračno. A! Drug
Puris…? Mi se, izgleda, znamo… Dobro veče, druže Purise!… O!
Niste platili struju? Ali zašto?… Zapalite nešto. Na čemu spavaš,
Žoržik? Kako! Na ovome? Kako! Nemate nijedne stolice! Pa na
čemu sedite? Ah, na divanu! A sto? Nemate stola? Pa kako jedete?
Ne jedete? A čaj? Ne pijete čaj? Ne večeravate? Ah, ponekad! Na
prozorskoj dasci?
– Marusja, – kaže Žoržik promuklo, – Puris se takođe oženio.
Moraćemo da zajedno živimo. Ali ti se, Maruska, ne boj.

124
Napravićemo pregradu. Tu su dva prozora. Napravićemo pregradu
sutra.
– Napravićemo pregradu sutra, – kao eho ponavlja Abraša.
Marusja mršti svoje glatko, nežno čelo koje malo obećava. Grli
Žoržika oko vrata i pritiskuje topao obraz uz leptir-mašnu.
– Kako je to neočekivano! Zašto to nisi ranije rekao, Žoržik?
Ne bih tada išla danas sa tobom kod matičara. Nisi znao!…
Jadniče… Pa šta možemo, pregrada, nek bude pregrada! A danas?
Šta će biti danas? Pa, prenoćićemo već nekako, kada smo već bili
kod matičara. Otrčaću kod sestre i doneću jedan deo svojih stvari.
Uredićemo već nekako. Koja je naša polovina, Žoržik? Ona? I
divan? Vrlo simpatično. Bože, kako je mnogo knjiga! Do viđenja,
druže Purise, dozvolite da vas zovem po imenu, Abraša. Nosite
naočare, Abraša… Rđavo vidite? Jadniče!… Ne opraštam se. Doći
ću za pola sata… Nemate sata? Pa kako znate vreme? Srećnici ne
navijaju sat… Dakle, ne opraštam se… Do viđenja!
Vizija, čudesna vizija sa ultradomaćinskom tendencijom
iščezava. Prijatelji ćute. Sveća, stavljena u bocu, svojom
nejednakom bednom svetlošću potpomaže pretvaranju porodične
grobnice „Puris i Muhin“ u praznu sobu za privremeno zatvaranje
u provincijskoj milicijskoj stanici.
Žoržik kritički posmatra sobu. Pa šta! Kvadratura je velika, ali
ti daščani zidovi, ta paučina u uglovima, ti opušci – neizmerna
količina opušaka, nekakvi papirići i prašina! I kako to nije ranije
primećivao? A još je sebe smatrao za pedantnog čoveka. A
Abraša?
Abraša sedi na klupi u pozi čoveka koji provodi nedeljno jutro
na Tverskom bulevaru. On čita novine. Zadubljen je. U staklima
njegovih naočara plamte dva malena plamička sveća. Članak u
„Pravdi“ danas je neobično interesantan. A sutra će biti
„Međunarodna nedelja“. U potpunost Abrašine sreće nema

125
nikakve sumnje. Abraši je sve svejedno. Abraša na sve unapred
pristaje, samo da ima knjige, i, naravno, novine. Ili to samo tako
izgleda?
Zvonce. Pet reskih, samouverenih zvukova. Pojava sledeća. Isti
i Kaća. Kožna jakna. Tašna. Kockasta kapica. Crna kudrava kosa.
Ciganske oči. Muški korak. Veličanstvena natura za portret u
prirodnoj veličini. Prekrasan slikarski materijal za ahrovca-
realistu i potpis: „Naša smena“.
– Je li slobodno? (Kaća ima divan dubok glas.) Zdravo,
Abrame! Zdravo, Muhine! Šta čitaš? Aha… To sam već pročitala.
Jesi li razgovarao sa Muhinom? Šta? Muhin se oženio? Ti si se
oženio, Muhine? Čestitam!… Glupost!… Nekako ćemo se već
smestiti!… Gledaj, Abraška!
Kaća seda kraj Abraške na klupu (kao sastanak na bulevaru) i
vadi iz torbe knjigu.
– To vredi! Gde si to našla? Odavno želim da to pročitam. Sila
si ti, Kaća!
Abraša je zadovoljan, ali prvo ipak treba završiti članak?
– Pripremaću se za referat.
Kaća skida jaknu i kapu, otresa kosu i seda na prozorsku
dasku.
– Kaća! Čuj! – Žoržik diže noge na naslon divana i pripaljuje
cigaretu. – Dopada li ti se naša soba?
Žoržik pušta kolutove dima, probada ih prstom i čeka
odgovor.
– Šta kažeš? Meni? Pa da! Naravno! Odlična soba! A šta?
– Ništa. Prosto je zanimljivo.
„Čudna je devojka ta Kaća! – misli Žoržik. – Sada nije
dvadeseta godina. Mogla bi se i malo lepše oblačiti.“
Tišina. Žoržik sanjari na divanu. Kaća pravi beleške olovkom
u debeloj kockastoj svesci. Abraša čita članak.

126
 „Zanimljiv članak, – misli Abraša, – Kako je ono rekla? ,Rđavo
vidite? Jadniče!’ Šta je nju to briga? Malograđanka!… Izvoz drveta
za tekuću operativnu godinu izražen je u prilično visokim
ciframa… Ona ne bi pošla sa njim matičaru, da je znala… Recite,
molim vas… Eksportno-importni plan ispoljio je niz… M-
malograđanka!… Šta je to matičar? Predrasuda… Ustupak sitnoj
buržoaziji i seljaštvu.“
„Knjige, knjige, – misli Žoržik. – Samo knjige, referati,
konferencije… A treba i živeti! Ne razumem… Treba živeti malo i
za sebe… I to je tendencija, i to ne manje štetna od kuhinje,
pelenica i kućnog korita… Treba prevaspitati Marusku.
To je teško, ali to je moja obaveza… Da, obaveza… Žena treba
pre svega da bude žena… Kapa, kožna jakna… Recite, molim vas!
I aktn-tašna. A nokti su, sigurno, prljavi. Treba videti…“
„Počinje novi život, – razmišlja Kaća, – ali taj novi život ne
treba da izmeni naše navike… Cilj braka je – društveni rad…
Dobar je momak Abraška, samo je malo rasejan.“

IV

Pregrada od šperploče postavila je oštru crtu između

zaslepljujućeg bogatstva Muhina i otvorene bede Purisa.
U „polovini“ Purisovoj prazno je kao u želucu studenta
radničkog univerziteta tri nedelje uoči primanja stipendije.
Arheološki divan osnovni je nameštaj mladih Purisa. Baštenska
klupa uspešno zamenjuje orman za knjige, a verni, provereni
prijatelj – oguljena prozorska daska – služi mladom paru i kao
pisaći sto i u isto vreme i kao bife. Kaćina stara korpa
nadoknađuje celu porodičnu garderobu, a veliki portreti Marksa i

127
Lenjina, pričvršćeni za pregradu, ublažuju opšti izgled
parusovskog stambenog prostora.
A kod Marusje se ispoljavaju sasvim očigledne domaćičke
naklonosti.
Pevajući dečjim „falš“ glasom „Silva, ti me ne voliš, Silva, ti me
ubijaš“, Marusja održava redovnu vezu između kuće broj 6 u
Kozihinovoj uličici i Velike Poljane, gde je ona živela pre svoje
udaje. Svaka takva veza obogaćuje „polovinu“ Muhinih raznim
korisnim stvarčicama, među kojima vodeće mesto zauzima
trbušasta smeđa komoda – Marusjin miraz. Na prozorima, kao
pobedonosne zastave – amblem porodične sreće, vijore čiste
cicane zavesice. Šivaća mašina ukrašava čisto izribanu i opranu
prozorsku dasku. U ogledalu na komodi ogleda se portret
Marusjinog dedice – mašiniste u mladosti, a na vratima, brižljivo
pokriveni čaršavom, vise haljine mlade domaćice i „praznične“
pantalone mladog domaćina. Na polici, zastrtoj vezenom
salveticom, uredno leže Žoržikove stvari: brijač „žilet“ u futroli i
pasta „ideal devojke“. Metlica „sreća neženje“ takođe nije
zaboravljena – ona visi o ekseru, spremna da se svakog trenutka
obruši na prašnjave Žoržikove pantalone.
A krevet? Prekrasan feder-madrac na dva prazna sanduka je
doduše progutao polovinu Žoržikove sobe, ali zato on u
potpunosti zamenjuje krevet, i uz to je vrlo lep, naročito kada je
pokriven vunenim plavim ćebetom i snabdeven brdom mekih i
kao sneg belih jastuka. U kuhinji, pored primusa Bradulinih,
Klejsterovih i Sobakove, melodično šišti novi sjajni muhinski
primus – svadbeni dar Marusjine sestre, a na primusu, u
aluminijumskoj šerpi (3 r. 60 k.) kuva se prva porodična supa sa
rezancima.
– Žoržik! Najzad si došao, Žoržik! Tako mi je bilo dosadno…
Umorio si se, jadniče moj! Daj da te poljubim u nosić. Ogladneo

128
si, jadniče moj. Danas imamo supu sa rezancima. Voliš li to? I
kotlete. Male, male kotlete…
Marusja ponosito izgovara to „danas imamo supu sa
rezancima“, kao da su juče imali kakvu kiselu čorbu ili šči, a ne
običnu studentsku salamu (brige oko prebacivanja).
– Jadniče moj…
Marusja u prolazu ljubi Žoržika u nos i leti u kuhinju.
Dosadni motiv „Silva, ti me ne voliš, Silva, ti me ubijaš“ mota se
oko Marusje kao pčela oko cveta.
Žoržik prilazi ogledalu, popravlja kravatu, gladi kosu i škilji.
Sada će on ručavati, ješće obilato i ukusno, a onda će leći na meki
madrac koji nije nimalo lošiji od pravog kreveta, i dremnuće
časak-dva, ili će prelistati novine, a Marusja… Šta će raditi
Marueja? Ona će, sigurno, šiti nešto ili štopati Žoržikove čarape.
– Silva, ti me ne voliš, Silva, ti me ubijaš, – neočekivano, za
sebe, mumla Žoržik.
Život je divan. Žoržik u to ni za trenutak ne sumnja.
Sto je postavljen.
– Staviću ti više rezanaca. Voliš li kada ima više rezanaca?
Znam, hteo bi da popiješ malo votke, svi muškarci vole votku, ali
nema…
Marusja koketno preti prstićem.
– U našoj kući neće biti votke ni jedne jedine kapi! Zar ne,
Žoržik? Ako me voliš, nećeš piti votku. A voliš li me, Žoržik?
Ovo pitanje postavlja se za proteklih dvadeset četiri sata
najmanje već šezdeseti put.
– Van svake sumnje, – spremno odgovara Žoržik, – to je fakat.
– Znaš, – Marusjine oči se u strahu šire, – madam Bradulina
mi je danas u kuhinji pričala da na Nemačkoj pijaci ima rajskih
jabuka po 6 kopjejaka funta, a mi, znaš, nemamo slatkog. Nimalo
slatkog za zimu!

129
 Za to vreme stiže Abraša. Čuje se kako zbacuje knjige i kako se
spotiče o klupu.
Abraša se zamorio. On i suviše radi. Spojio je univerzitet sa
službom, i to je, naravno, teško, tako se ne treba preopterećivati.
Ma, neka ide sve do đavola! Abraša je zaboravio da ode u menzu
da ruča… Da ode po salamu? Ma neka je đavo nosi, ne vredi! Da!
Gde li ruča Kaća, baš me zanima? Sigurno u Narpitu. Danas drži
referat. Jadna Kaća, ona je tako preopterećena poslom!
Abraša otvara organsku hemiju i počinje da buba.
– Dopadaju li ti se kotleti, Žoržik?
Kod suseda zveckaju noževi i zubi. Abraša guta pljuvačku i
počinje da buba naglas.
Odlična je stvar ta organska hemija.
– Abraša, imaš li današnje novine?
Aha! Hvala!
Žoržik uzima novine i sažaljivo posmatra Abrašino
prebivalište.
– A gde je Kaća? Da, zaboravio sam, ona drži danas referat. E
pa, ništa! Svrati, stari, molim te.
Žoržik se tegli na postelji i širi novine. Prijatno je tako posle
ručka pročitati nešto ozbiljno, na primer o događajima u Kini. U
poslednje vreme Žoržik je bogme dobro zapustio spoljnu politiku.
Moraće na posao.
– Žoržik, skini sako, pa onda lezi. Ne treba ležati u sakou!
– A zašto ne? – nesigurno protestuje Žoržik.
– Zato što ne treba. Niko ne leže u postelju u kaputu.
Žoržik lenjo skida sako i ponovo leže.
– Ništa ne razumem… Čan Co Lin… U Pej Fu… Treba se
snaći.
– Žoržik, čitaš li?
– A? Da, čitam.

130
 – Zanimljivo?
– M-da!
– Žoržik…
Nežna Marusjina ruka golica Žoržikovo uvo. Njena raspuštena
kosa prekriva novine.
– Voliš li me, Žoržik?
– Bezuslovno, – odgovara Žoržik sa uzdahom.
– Poljubi me, mili…
Uzajamni odnosi Čan Co Lina i U Pej Fua ostaju
nerazjašnjeni.

Kasno uveče. Kod Muhinih su već popili čaj. Čuje se kako

Marusja pere čaše i zabrinuto priča o slatku od rajskih jabuka.
Kaća čita novine. Abraša leži na divanu.
– Abraša, jesi li čitao Krilenkov članak? – pita Kaća.
Abraša setno oživljava. Naravno da je čitao. Njega to pitanje
osobito interesuje. Ali on se ne slaže sa Krilenkom. Pre bi se
mogao složiti sa mišljenjem Kolontajke.
Osim toga, on je protiv matičnog ureda. Šta je to u stvari? To
je ustupak sitnoburžoaskim elementima i seljaštvu. Brak treba da
bude potpuno slobodan. Nijedna strana ne treba da zavisi od one
druge.
Kaća se slaže sa Abrašom. Zar može da se ne složi sa tako
simpatičnim mladićem kao što je Abraša? On je izvrstan mladić.
Samo je malo rasejan.

131
 Njihove glave saginju se nad novine. Kaćine kovrdže dotiču se
Abrašinih vrelih obraza. Novine se čitaju od prvog do poslednjeg
reda. Kineski problemi pretresaju se stoprocentno.
„Draga, draga Kaća, – hteo bi da kaže Abraša, – imaš divan
nosić, tek malko razdvojen pri vrhu. Imaš zanosne crne oči i duge
svilene trepavice. Imaš divno malo ružičasto uvance. Njega do
pola pokrivaju kovrdže (drage, tako drage kovrdže), i ja… ja bih
tako hteo da poljubim tvoje uvance.“
No umesto toga Abraša pita:
– Kako je prošao referat?
Ispostavlja se da je referat prošao izvrsno. Omladina je
zanesena društvenim radom, vanpartijci su privučeni, a nedostaci
otkriveni. Rad sa ženama odvija se uspešno, ako se ne bi računali
izvesni propusti koji će se, kako se Kaća nada, uskoro iživeti. A
rad sa pionirima…
Abraši je već žao što je pitao Kaću za referat, ali šta tu sad
možeš – mora da sluša. I Abraša sluša, ljubazno se osmehujući i
hvatajući iz susedne sobe odlomke razgovora.
– … Znaš, – čuje se Marusjin glasić, – tako simpatična
haljinica… vazdušasta… Da… Odavde počinju falte… Znaš,
falte… O! Od krepdešina… I, zamisli, nije uopšte skupo… A znaš,
madam Bradulina ima na levom obrazu ogromnu bradavicu.
Možda je i njeno prezime otuda takvo – Bradulina… Da, sigurno
znaš… A kada im se primus pokvari, to je dozlaboga smešno…
Klejster je danas otišao na odmor, a Klejsterica mu je jutros, pred
odlazak, priredila ta-akav skandal…
– Znaš, – potvrđuje Kaćin duboki glas, – tako sam im sve
izložila… Rad sa ženama napreduje, ako se ne računaju… znaš,
ako se ne računaju izvesni propusti… Tu, razumeš, treba biti
potpuno otvoren… Tako sam i rekla: ako se ne bi računali izvesni
propusti koji… razumeš… iživeti… ali objektivno…

132
 Abraša zatvara oči i odmah zamišlja gomilu rajskih jabuka,
prekrasnih jabuka sa mesom i ukusnim sosom.
– … Obuhvatiti… privući… stoprocentno… direktive…
izneću cifre… biti goloslovac… – hvata desno Abrašino uvo.
– … da je još funta po šest kopjejaka… Madam Bradulina je
rekla… Zamisli, molim te! Klejsterica hoće da preda sudu… –
hvata Abrašino levo uvo.
Abraša guta.
„Knjige, knjige, – misli Abraša, – samo knjige, referati,
konferencije… To je tendencija, i to tendencija ne manje štetna od
kuhinje, pelenica i kućnog korita… Trebalo malo živeti i za sebe…
Rajske jabuke!… Kako ima samo prijatan glas Marusja… Kako
ono reče… Vi rđavo vidite? Jadniče! Divna devojčica!…
Bradulina…
Sasvim tačno. Sada se sećam… ima veliku i smešnu bradavicu.
Na levom obrazu.“
Žoržik setno posmatra portret dedice-mašiniste. Portret su
malo upljuvale muve, ali u njegovom staklu odražava se električna
sijalica koja uzbuđeno treperi na samim grudima uvaženog
mašiniste. Verovatno da elektrike nije ni bilo kada je stari
mašinista bio živ. Da… Naravno da nije bilo…
– Faltice, faltice… veštačke vilice… ne, zamisli, molim te! –
brblja Marusja.
– To nije marksističko prilaženje… Treba povezati…
obuhvatiti… privući… – kao uragan dopire iza pregrade.
Siti Žoržik zatvara oči i odmah zamišlja komsomolsku
konferenciju. I Kaću kao referenta. Kovrdže su se rasule po
njenom oznojenom čelu, ruka sa fijukom para vazduh.
Konferencija aplaudira.
„Đavo da ga nosi, – misli Žoržik, – propustio sam već dve
opšte konferencije… Kako je ona rekla?… Da… Ogladneo si,

133
jadniče moj!… Kog će joj vraga to? Šta me se tiču veštačke vilice
Sobakove… Malograđanka… Treba joj matični ured… Recite,
molim vas!… Šta je to u stvari? Predrasuda! Ustupak sitnoj
buržoaziji i seljaštvu… Divna je devojka ta Kaća!“

VI

Žoržik je utučen. On neće rajske jabuke, on hoće istorijski

materijalizam. Njenu nije potreban dedica-mašinista, šemu je
potreban Karl Marks. Njega ne zanimaju intimne stvari madam
Klejster, ali ga zato veoma interesuju međusobni odnosi Čan Co
Lina i U Pej Fua.
– Kaća!
– A, to si ti, Žoržik!… Najzad si odlučio da dođeš na
konferenciju!
– Danas ti držiš referat?
– Da: O međunarodnoj situaciji.
– Odlično!
„Kako lepo govori Kaća. Silna je to devojka! Nije to tako
nekakav krepdešin!…“
Kaća je pocrvenela. Kovrdže su se rasule po njenom
oznojenom čelu. Ruka sa fijukom para vazduh. Vrlo, vrlo
zanimljivo. I sasvim razumljivo. Konferencija burno aplaudira.
– Kuda ideš, Kaća? U menzu?… Poći ću i ja sa tobom!
– Hajde samo!
Izvrstan šči. Odlični kotleti. I nije skupo. I Kaća je izvanredna
devojka. Kako to nije ranije primetio? Za vreme ručka možeš da
čitaš novine, niko ti ih neće oteti. Divno! Šta je to brak, na kraju
krajeva? Sjedinjavanje dva različita pola u cilju… Da, u cilju

134
obostrane društvene aktivnosti i vaspitavanja masa. To je jasno,
kao i kineski problemi.
Abraša istovaruje knjige. Spotiče se o klupu. Veoma je
umoran. Da. Tako je to! Zaboravio je da ruča. Prokleta rasejanost!
… Hm… Kaće nema…
„Porodični život, – razmišlja Abraša, – lep mi je taj porodični
život kad ženu vidiš dva puta nedeljno. Kada se kao i pre pokrivaš
mantilom i jedeš salamu i sir sa sopstvenim suzama. Kada posle
predavanja iz istorijskog materijalizma opet slušaš istorijski
materijalizam i posle referata o međunarodnoj situaciji ponovo
slušaš referat o međunarodnoj situaciji. Porodična sreća! To više
nije porodična sreća, već porodična nesreća!…“
Abraša je utučen. On neće istorijski materijalizam, on hoće
rajske jabuke. Njega ne zanima da po hiljaditi put sluša izveštaj o
kineskim problemima koji su mu se popeli na vrh glave. Njega
zanima da sazna intimne podrobnosti iz života supruga
Bradulinih.
– Abraša! Opet niste danas ručali? Nemojte se opirati, vidim
to po vašim očima. Gladni ste? Jadniče! Što ćutite? Hajdete,
Abraša, nahraniću vas supom, izvrsnom supom sa rezancima. I
kotletima, malim i ukusnim kotletima. Hajdete! Jadniče! Sednite
za časak. Odmah ću doneti supu i kotlete. Hoćete li?
Marusja vezuje preko ružičaste haljine kecelju i trči u kuhinju.
„Silva, ti me ne voliš, – veselo se razleže hodnikom, – Silva, ti ćeš
me zaboraviti“, – umire u kuhinji.
„Kako je simpatična, – misli Abraša, – čista, uredna i… vrlo
zgodna… vrlo! Kako to samo nisam ranije primetio?“
– Znate, Abraša (Marusjine oči se sa strahom šire iznad tanjira
supe koja se puši), Bradulina je pričala da je sinoć u Kozihinoj
uličici bilo razbojnika… Znate, došli su, hteli su nekog da
opljačkaju, ali nisu uspeli i pobegli su…

135
 – Šta to ka-že-te? – uzbuđuje se Abraša, navaljujući na supu. –
I otišli su?… Jadnici!…
– Ma šta vam je, Abraša! Kakvi su oni jadnici? To su
razbojnici! – uplašeno kaže Maruoja.
– Vidite, – mrmlja Abraša, gušeći se supom, – možda su bili
gladni…
– Razbojnici? – šapuće Marusja. Izvrsna supa! Divni rezanci!
Konačno, domaćičke sklonosti nisu tako opasna stvar! Čak,
naprotiv! Uopšte uzev i u celini, Abraša nema ništa protiv
porodičnog gnezdašca. Na kraju krajeva, porodično gnezdo nije
tako rđava stvar, đavo da ga nosi!

VII

Rasplet nastupa brzo.

– Žoržik! Najzad si došao, Žoržik!
– Da, došao sam. To je isto tako tačno kao i činjenica da
kapital sačinjavaju sredstva i oruđa za proizvodnju koja…
– Umoran si, jadniče moj…
– Avaj, ma koliko to izgledalo čudno, moram da konstatujem
da nisam nimalo umoran. Naprotiv. Osećam se čio i snažan, kao
nikad dosada!
– Ogladneo si, jadniče moj. Danas imamo supu sa rezancima.
Ti voliš supu sa rezancima?
– Mrzim supu sa rezancima! Prezirem supu sa rezancima!
Posle zrelog razmišljanja, došao sam do zaključka, nimalo
radosnog, da supa sa rezancima predstavlja truli ostatak staroga
života…
– I kotle-eti. Mali kotle…

136
 – Pljuckam ja na kotlete, pljuckam ja i na slatko od rajskih
jabuka. A, osim toga, uspeo sam već da ručam u menzi Narpita.
– Šta je to sa tobom, Žoržik? Nešto nisi zadovoljan?
– Da. Nisam zadovoljan tim zavesicama i tom trbušastom,
glupom komodom. Nezadovoljan sam takođe i šivaćom mašinom
koja smeta mom ličnom uzdizanju, i tom gomilom Kiftinskih
jastuka na koje se ne smeš nasloniti u kaputu. Ja volim da čitam za
vreme jela i da se ljubim najviše petnaest puta dnevno! Ne mogu
da podnosim staru budalu Bradulina, a ni onu staru idiotkinju
Sobakovu sa njenom veštačkom vilicom i drugim sitnim fizičkim
nedostacima.
Marusja plače.
Žoržik kida sa svoga vrata lepu novu leptir-mašnu, baca je na
pod i gazi je. A onda cepa ružičaste sa cvetićima zavesice –
ambleme porodične sreće – i kida ih na sitne komadiće.
– Tako će biti sa svima onima, – kaže Žoržik mračno, – ko
bude posegao na moje „ja“. Glupačo!!!
– Ti me ne voliš! – rida Marusja.
– Bezuslovno, – kaže Žoržik, – to je fakat!
– Ba! Kaća! Odavno, odavno se nismo videli…
– Zar? – iščuđuje se Kaća.
– Da, već dva dana!
Abraša popravlja naočare i zauzima pozu Cicerona koji se
sprema da napadne nevernog Katilinu.
– Sasvim tačno, – priseća se Kaća, – prošlu noć sam spavala
kod Nađe. Zadržala sam se u klubu. Bilo mi je daleko da se
vraćam. A što? Nije ti pravo?
– Ne, zašto! Oduševljen sam! Zar ne primećuješ to po mojim
grozničavo sjajnim očima i po boji lica? Oduševljen sam i jedino
što me je rastužilo je to što nisi ostala kod Nađe još nedelju
dana… ili mesec dana…

137
 – Šta ti je, Abrame? Da nisi bolestan?
– Naprotiv! Osećam se predivno! Ta paučina, ta prašina i ta
baštenska klupa utiču na mene blagotvorno, i tvoje genijalne
sasvim nove misli koje se tiču teza za pionirski pokret. Uz to,
povremeno gladovanje, po tvrđenju jednog nemačkog profesora,
vodi krepljenju organizma i osetnom povećanju crvenih krvnih
zrnaca.
– Ti si poludeo?
– Avaj, nisam poludeo, ma kako to čudno izgledalo, zar ne?
Ali nisam daleko od tog nerazumnog postupka; ako ti, draga
Kaća, i dalje sa mnom budeš prorađivala ono što je namenjeno za
rad sa ženama, i držala meni referate predviđene za pionire, biću
prinuđen da se rastanem od svog jadnog, istrošenog uma…
– Ti me ne voliš! – reče Kaća.
– Da! Stoprocentno! I to je nemoguće iživeti. Čak i kod
najiskrenije želje da povežem i obuhvatim.

Istinita priča o Purisu, Muhinu i njihovim mladim ženama,

uopšte uzev, završena je. Ali priča bez raspleta je isto što i konj bez
glave. Prikačiti rasplet, kada se on sam po sebi nameće, nije tako
teška stvar. I zato autor, kome je, iskreno govoreći, već dodijala
ova suviše otegnuta priča, pristupa epilogu.
Obično je prosečan savestan pisac osamdesetih godina
započinjao epilog ovako: „Prošla je godina dana… Vedar, lep dan
primicao se kraju…“
A mi, uzimajući u obzir sistem ekonomisanja, predlažemo
čitaočevoj pažnji ovaj najkraći epilog na svetu.

138
 EPILOG

Abraša Puris oženio se Marusjom, a Žoržik Muhin oženio se

Kaćom. Oni su srećni. Zasada.

1927.

139
 SJEDINJENI U SATIRI

O Ilji Iljfu u Evgeniju Petrovu

Doista, svaka knjiga ima svoju sudbinu. Drukčije kazano,

svako književno delo samo određuje i uslovljava sopstveno
trajanje ili povlačenje u zaborav, nezavisno od mnogih početnih
reagovanja koja vreme dosta često odstranjuje i, štaviše,
najodlučnije opovrgava. Usponi i padovi, trijumfi i porazi hiljada
knjiga vide se najjasnije tek onda kad polože „ispit vremena“ ili na
njemu padnu…
Zajednički opus Ilje Iljfa i Evgenija Petrova položio je taj ispit
sa ocenom: odlično.
Ocenu je dala najšira, najnepristrasnija, najpozvanija komisija
sastavljena od milion Iljfovih i Petrovljevih čitalaca kako u
njihovoj domovini, tako i drugde – na raznim meridijanima, čak u
vrlo različitim duhovnim klimama. Uostalom, zar bi sudbina
stvaralaštva „vlasnika zajedničkog književnog gazdinstva“ mogla
biti drukčija kad je smeh Iljfa i Petrova prodro u milione ljudskih
svetova svojom vitalnom snagom, smelošću, humanim smislom,
doslednom i nadahnuto oblikovanom osudom svega onoga što bi
htelo da pomeri kalendar istorije za koju deceniju unazad?
Brzo utone u prolaznost humor plitkog daha, naizgled spretno
napravljen a u suštini papirnati i epigonski, brzo se prevuče
debelim slojem rđe nazovi-satira, ona bez samosvojnosti, zamaha
i unutarnje dinamike. Tu ne pomaže nikakva receptura smešnoga,
jer „sigurne“ formule i računice složno potvrđuju svoju

140
nesigurnost pod perima autora koji su u bližem ili daljem
duhovnom srodstvu s onim nezavidno čuvenim Lapisom –
Trubeckojem iz romana Iljfa i Petrova „Dvanaest stolica“. Na
području satire i humora ništa ne gubi od svoje decidiranosti
izreka prema kojoj u vrtu poezije treba ili izvrsno pevati ili ćutati.
U primeni na Iljfovo i Petrovljevo zajedničko delo ta izreka (koja
važi, naravno, za sve rodove književnog i umetničkog stvaranja)
dobija, čini se, posebni smisao. Nije reč samo o tome da je njihov
satirično-humoristični „dvopev“ bio zaista izvrstan i da je,
zahvaljujući velikoj komunikativnosti, osobenoj lepoti, uvek
prisutnom humanističkom opredeljenju obezbedio sebi
neuporedivo duže trajanje nego tvorevine koje pod etiketom
„Satira i humor“ kriju nestašicu pravih stvaralačkih impulsa,
ukalupljenost sadržine, odsustvo smisla za smelija traganja u
domenima oblika i izraza.
Baš u tom traganju Iljf i Petrov su se pokazali kao krčiputi i
majstori. I što je posebno važno za ocenu njihova dela, – kao
svojevrsni pesnici satirično-humoristične proze. Njihova jarka
maštovitost, odnos prema ritmu pripovedanja i svojevrsna
poetičnost pojedinih metafora ukazuju na izrazito poetske
elemente ovih veoma omiljenih dela.
Iljf i Petrov su snažno udarali po tvrdim, skamenjenim
duhovnim kalupima, po birokratizmu koji se rado pravi
antibirokratski opredeljen, po profiterskoj nezajažljivosti,
otvorenom i razmetljivom malograđanstvu – a još jače po onom
prikrivenom, upornom u nastojanju da sopstvenu suštinu zakloni
paravanom „naprednih“ fraza. Isto tako, „dvostruki pisac“ je
usmeravao oštricu satire protiv teške letargije misli i osećanja, ne
štedeći obožavaoce šablona, jedinke što hodaju davno utabanim
stazama i revnosno ponavljaju istine i činjenice davno pokrivene
debelim slojem prašine (pri čemu ispoljavaju manje obzira prema

141
istinama i činjenicama nego prema njihovom prašnjavom
omotaču). U ime drukčije, nove stvarnosti, njoj okrenuti svim
svojim pomislima, slavni satiričari su težili da žigošu sve što je
iskrsavalo pred njihovim pogledom i osećanjem kao društvena
boljka, kao teško nasleđe prošlosti, kao deformacija kadra da
pretvori u sumorno bespuće ovaj ili onaj tek prokrčeni put. Nisu
se služili štapićem za sitničarsko pokazivanje već strelama koje su
izvrsno pogađale cilj.
Bili su podjednako svesni neophodnosti uobličavanja krupnih,
društveno značajnih i specifičnih tema satire maksimalno
delotvornim sredstvima, smisaono i umetnički opravdanim,
savesno proverenim i ispitanim u zajedničkoj „laboratoriji“.
Ispitivanje je usmeravano u više pravaca. Da nije prihvaćen
nedovoljno originalan i, zato, slabo uverljiv oblik? Da li je iz
određene pojave izvučeno i na planu umetnosti satire odraženo
upravo njeno osnovno obeležje? Da li ovaj tekst, ova stranica, ova
rečenica zvuče i dejstvuju onako kako bi trebalo? Izaziva li tekst
kod čitalaca upravo onaj smeh u kome se oseća konkretno
delovanje satire – ili je to smeh prvenstveno podstaknut
iznošenjem komičnih situacija, što znači da je udeo prave
satirične reči malen?
Putevima tog ispitivanja ili, tačnije, samoispitivanja kretala se
satira Iljfa i Petrova, nastojeći da postigne međusobno prožimanje
sadržine i forme do najveće moguće mere, njihovo organsko
stapanje. Od avgusta 1927. godine (ili od septembra – ni sam
Petrov, kao što se vidi iz jednog njegovog članka o Iljfu, nije
mogao da to sasvim tačno utvrdi), kad su dva mlada pisca stvorila
„zajedničko književno gazdinstvo“ i pristupila radu na romanu
„Dvanaest stolica“, do Iljfove smrti njih dvojica su neumorno
tragala i istraživala na području umetnosti satire, svađajući se s
vremena na vreme zbog nekog obrta ili epiteta. Ove drugarske

142
razmirice svedoče da je smisao za najadekvatniji oblik bio veoma
razvijen kod obojice „ortaka“.
Kad jedan opus, u svoje vreme praćen (i pored oduševljenja
hiljada čitalaca) nizom zamerki, najzad potpuno savlada prepreke
na putu što vodi zasluženom i konačnom priznanju, kad potvrdi
visoku vrednost mnoštvom novih izdanja i prevoda, kad postane
za ogroman broj ljudi delić njihove lektire, čak njihove
svakidašnje realnosti, – onda se obično zaborave ranije teškoće i
nevolje takvih dela. Uživajući u njima, skloni smo da ispustimo iz
vida da je više desetina kritičarskih kopalja zabadalo vrhove u živo
tkanje bezrazložno potcenjivane umetnosti reči. A nije na odmet
da se i to pomene u razgovoru o delima Iljfa i Petrova, posebno o
knjigama „Dvanaest stolica“ i „Zlatno tele“, koje se već godinama
opravdano smatraju najvišim dometima savremenog satirično-
humorističnog romana.
Ilja Iljf i Evgenij Petrov (prava imena: Ilja Arnoldovoič
Fajnzilberg i Evgenij Petrovič Katajev) debitirali su kao
romansijeri – „književni ortaci“ u prvoj polovini 1928. godine,
kada je moskovski časopis „Trideset dana“ objavio u nastavcima
njihovo prvo obimno delo. Časopis je znatno povećao tiraž
zahvaljujući objavljivanju romana o „velikom kombinatoru“
Ostapu Benderu, njegovom nedotupavnom kompanjonu
Vorobjanjinovu i zajedničkoj poteri ove dvojice „junaka“ za
dragocenostima Vorobjanjinovljeve tašte skrivenim u postavi stare
tapacirane stolice – jedne od dvanaest potpuno istovetnih.
Međutim, privlačnost romana svakako nije bila isključivo u
njegovoj živoj, dinamičnoj, zanimljivoj fabuli koju je „književnim
ortacima“ ovlaš ispričao Valentin Katajev, stariji brat Petrova.
Roman je pridobio čitaoce ne samo onim šta se odigrava na
njegovim stranicama nego – u znatno većoj meri – nečim drugim,
očigledno bitnijim. Mladi autori, koji su se pretvorili u jednog

143
autora, u Iljfa – Petrova, ispričali su vrlo ingeniozno i duhovito
kako se odigrava traganje za stolicom, što im je omogućilo da
osvetle jakim reflektorom humora i satire niz likova, stanja,
pojava, a posebno one sa društvenim i psihološkim korenima u
prošlosti. Dotle malo poznati novinari i humoristi, Iljf i Petrov su
postali za vrlo kratko vreme dragi desetinama hiljada ljudi, i
moglo se s razlogom verovati da su oni stekli svoju publiku,
zahvalnu, radoznalu i pažljivu. Stoga je veoma rasprostranjeni
nedeljni časopis „Aganjok“ (Plamičak) pozvao „ortake“ da za
njega napišu obimniju satirično-humorističnu pripovetku. Tako je
nastalo drugo zajedničko delo Ilje i Evgenija – „Sjajan čovek“.
Pojedine rečenice prvog Iljfovog i Petrovljevog romana, a
naročito izreke dovitljivog, drskog i na svoj način veoma
duhovitog Ostapa Bendera odmah su ušle u govorni promet,
poput niza naročito omiljenih i upečatljivih rečenica iz
Krilovljevih basni ili klasične komedije Gribojedova „Nevolja
zbog pameti“. Svaki čas se moglo čuti, na primer, ono Benderovo:
„Led je krenuo, gospodo porotnici!“ – kao što se čuje i danas. (Ne
manje su popularne, uostalom, Ostapove izreke o ličnostima
željnim ključa od stana u kome leže pare, o finansijskom ambisu
bez dna u koji čovek pada celog života, o tuđem benzinu i
vlastitim idejama, itd.). Sve je to uverljivo potvrđivalo jačinu
odjeka u vrlo širokom čitalačkom krugu, a za prvi roman Iljfa i
Petrova izjasnio se, pored znatnog broja njihovih saboraca na
bojištima satire i humora, Vladimir Majakovski, džin
revolucionarne borbene satiričke poezije. Povoljno je ocenio delo
sjedinjenih satiričara i Anatolij Lunačarski, prvi, dugogodišnji
narodni komesar za prosvetu, esejist i kritičar čiji je smisao za
uočavanje i tumačenje značajnih novih pojava na raznim
područjima književnog stvaralaštva bio neosporan u istoj meri
kao i njegova ogromna, mnogostrana erudicija. Međutim, mnogi

144
kritičari nisu priznavali Iljfu i Petrovu nikakav ili skoro nikakav
uspeh, tvrdeći da je „satira izostala“. Danas izgleda skoro
neverovatno ono što navodi Boris Galanov, autor monografije
„Ilja Iljf i Evgenij Petrov“ (Moskva, 1961): naime, jedan časopis je
doneo ocenu prema kojoj roman „Dvanaest stolica“ gubi u
poređenju sa dva skoro istovremeno publikovana dela istog žanra
– romanom Andreja Novikova „Uzroci nastajanja maglina“ i
prozom Georgija Nikiforova „Vrabac“. Naravno, vreme je
demantovalo tu ocenu na dva svoja koloseka – prodorom Iljinog i
Evgenijevog romana kroz decenije i činjenicom da su ona dva dela
veća odavno zaboravljena.
Spor između satire dvojice „književnih ortaka“ – i pojedinih
kritičara trajao je, ipak, vrlo dugo. On se dotakao i drugog, još
snažnijeg i satirički zaoštrenijeg romana Iljfa i Petrova – „Zlatno
tele“, koncentrišući se prvenstveno oko pitanja satire uopšte, oko
satirične literature u uslovima sovjetske stvarnosti, i oko lika
„velikog kombinatora“ Ostapa Bendera. Pored ostalog, čuli su se
glasovi da je Ostap, onakav kakav je u „Dvanaest stolica“ i
„Zlatnom teletu“, skroz netipičan i da dela s takvim „junakom“ ne
mogu ispuniti osnovne uslove za satiru kakva je potrebna
sovjetskoj književnosti.
Takva mišljenja su publikovana ne samo za života Iljfa i
Petrova nego i posle njihove smrti. Ilja je umro 13. aprila 1937. a
Evgenij je poginuo, kao ratni dopisnik, u avionskoj katastrofi na
povratku iz Sevastopolja, 2. jula 1942. godine). Postavka o
umetničko-psihološkoj neodrživosti Benderova lika, kao i o
neprirodnosti situacija u kojima Bender, uprkos određenim
sadržajima stvarnosti, postiže uspehe i ostvaruje mnoge svoje
ciljeve, imala je pristalica još 1952. godine. Romani Iljfa i Petrova
tada nisu preštampavani, ali su primerci ranijih izdanja neumorno
traženi u sovjetskim javnim bibliotekama, kao lektira s kojom

145
valja uspostaviti srdačan odnos, makar po cenu vrlo dugog
čekanja. Od sredine prošle decenije pomenuta postavka je najzad
konačno otpala. Oborena je nizom činjenica stvarnosti, dubljim i
kreativnijim odnosom prema književnosti i književnicima, a
napose prema satiri. Naporedo s tim, počela su da se pojavljuju
nova izdanja Iljfovih i Petrovljevih dela, kao i studije o njima.
U ovom slučaju jasno se pokazalo da na relaciji knjiga-čitalac
često postoji brzo i zaista efikasno međusobno delovanje. Čitaoci
su radosno prihvatili knjige s imenima Iljfa i Petrova na koricama,
a ta izdanja obezbeđivala su „dvostrukom autoru“ nove čitaoce,
naročito među omladinom, među onima koji su rođeni posle
Iljine i Evgenijeve smrti.
Poslednjih godina, u domovini dvojice „književnih ortaka“
uzlazna krivulja njihove popularnosti pruža sliku koja sama po
sebi negira skoro sve zamerke upućivane slavnim romanima čija je
središna ličnost „veliki kombinator“. Ilustrativna je i činjenica da
je novo izdanje sabranih dela Iljfa i Petrova (znatno potpunije od
ranijeg koje je 1938. godine štampano u četiri toma i odavno
iscrpeno) publikovano u 300.000 primeraka. A to je tiraž kakav za
Iljfova i Petrovljeva života, pa i sve dosad, nije imala nijedna
njihova knjiga, izuzev, možda, pojedine knjižice u opsegu brošura.
Određivanje ovako visokog tiraža pokazuje da je izdavač
(moskovsko Izdavačko preduzeće za književnost) unapred
računao s veoma velikim interesovanjem čitalaca za pet tomova
koji su obuhvatili opus Petrova i Iljfa, uključujući niz njihovih
manje poznatih i skoro nepoznatih tekstova.
Kroz monografije, oglede, sećanja Iljfovih i Petrovljevih
prijatelja, kao i kroz nove publikacije iz književne zaostavštine
dvojice udruženih satiričara, sagledava se poslednjih godina sve
šire i obuhvatnije čitav prostor njihovih težnji, zamisli, stavova u
mnoštvu pitanja i zbivanja s kojima je stvarnost suočavala obojicu.

146
Isto tako, još bolje možemo da uočimo danas, zahvaljujući tim
tekstovima, osobenu upečatljivost i unutarnju celovitost svega
onoga što su sjedinjeni autori ostvarili na svojim kratkim
životnim putevima, tokom zvezdane decenije zajedničkog rada,
stapanja u jednog pisca, uspona ka vrhu velike umetnosti. A to je
za Iljfa i Petrova, za njihova shvatanja i vizije bila umetnost koja
oružjem produhovljene satire, britkog humora, humanog ali i
ubojitog smeha razobličava sve neljudsko, koja upravlja svetlost na
desetine tamnih i ružnih likova malograđanštine, koja pomaže
savremenom čoveku (da se oseti savremen u pravom i potpunom
značenju reči) – i tako vodi nimalo laku, ali plodonosnu,
neophodnu borbu… Na obzorjima satiričnih okršaja Iljfovih i
Petrovljevih iskrsava mnoštvo ovaploćenja i kontura njihove
zajedničke vrhunske težnje: da se čovek konačno oslobodi svega
što još prodire u čovekovu realnost kao duh i dah unutarnje bede i
skučenosti, antikulture, dehumanizacije. Bio je to široki front
satire na kome su se Iljf i Petrov borili rame uz rame s
Majakovskim, s izvrsnim književnikom, publicistom i reporterom
Mihailom Koljcovom, a isto tako – s Mihailom Zoščenkom čiji su
tekstovi majstorski otkrivali suštinu i ispoljavanja malograđanstva
kroz svoja sočna, tačno intonirana, tobože malograđanska
pričanja, komična i nevesela u isti mah…
Razume se, bilo bi nerealno tvrditi da su Ilja i Evgenij odneli
samo velike pobede: neke od njih su epizodne, manje primetne.
Ali ni one svakako nisu beznačajne, jer ostaju kao dobrodošla
svedočanstva o širokom prostoru interesovanja sjedinjenih
satiričara, o jedinstvenosti njihovih najbitnijih preokupacija, o
svemu što se uklapa u celovit pojam Iljf i Petrov.

147
 *
Kad se dva životna toka – i dva sveta stvaralaštva – ovako sliju
u jedan, da li je uputno govoriti i o svakoj „polovini dvojedinog
pisca“, da li je celishodno zahvatati, pored ostalog, iz onih
biografskih i drugih činjenica koje kazuju da su Ilja i Evgenij
mogli posvetiti, nezavisno od svoje volje, samo četvrtinu života
zajedničkom radu? Neće li to naneti štetu legendarnoj
monolitnosti samog pojma Iljf-Petrov, i tako prevući senkom
književni fenomen veoma drag „običnim čitaocima“? Samo na
prvi utisak ovakvo strahovanje može da izgleda opravdano.
Upravo priča o dvojici Odešana koji se nisu ni poznavali u svom
rodnom gradu a postali su „književni ortaci“ u Moskvi pomoći će
nam da nazremo postupno, odelito kretanje obojice ka sadržajima
i formi njihovih kasnijih, udvoje napisanih dela, da osetimo
smisao i neophodnost tog udruživanja.
U „Dvostrukoj autobiografiji“, napisanoj 1929. godine, Ilja i
Evgenij kažu:
„Prilično je teško sastaviti autobiografiju autora „Dvanaest
stolica“. Stvar je u tome što se autor dva puta rodio: 1897. i 1903.
godine3. Prvi put autor se rodio u obliku Ilje Iljfa a drugi put – u
obliku Evgenija Petrova.
Oba događaja odigrala su se u Odesi.
Na taj način, autor je još od ranog detinjstva počeo da živi
dvostrukim životom. Dok se jedna autorova polovina koprcala u
pelenama, druga je već imala šest godina, pa je preskakala
grobljansku ogradu – da bere jorgovan.

3 Iljf je rođen 16. oktobra 1897. a Petrov 30. decembra 1903. godine.

148
 Ovakav dvostruki život trajao je do 1925. godine, kad su se
obe polovine prvi put srele u Moskvi.
Ilja Iljf, rođen u porodici bankarskog činovnika, završio je
1913. godine tehničku školu. Posle toga je radio u crtačkom birou
u telefonskoj centrali, u fabrici aviona i u fabrici ručnih bombi.
Zatim je bio statističar, urednik humorističnog
časopisa ,Sindetikon’, u kojem je objavljivao stihove pod ženskim
pseudonimom, knjigovođa, član predsedništva Odeskog saveza
pesnika. Pošto je napravljen bilans, pokazalo se da je prevagnula
književna a ne knjigovodstvena delatnost, pa se Ilja Iljf 1923.
godine preselio u Moskvu, gde je, po svemu sudeći, konačno
našao svoj poziv, postao je literata, radio u listovima i
humorističnim časopisima.
Evgenij Petrov, rođen u porodici nastavnika, završio je 1920.
godine klasičnu gimnaziju. Iste godine postao je dopisnik
Ukrajinske telegrafske agencije. Posle toga bio je inspektor za
krivične istrage. Prvo njegovo književno delo bio je zapisnik o
pregledu leša nepoznatog muškarca. Godine 1923. Evgenij Petrov
se preselio u Moskvu gde je nastavio školovanje i počeo da se bavi
žurnalistikom. Radio je u listovima i humorističnim časopisima.
Objavio je nekoliko knjižica humorističnih priča.
Posle tolikih doživljaja razdvojeni delovi su najzad uspeli da se
sastanu. Neposredna posledica toga jeste roman ,Dvanaest stolica‘
štampan 1928. godine u Moskvi.
U takvim slučajevima piscima obično upućuju pitanje: kako
pišu udvoje? One koje to zanima možemo upozoriti na primer
pevača što izvode duet a opet se odlično osećaju.
Posle „Dvanaest stolica“ objavili smo satiričnu
pripovetku ,Sjajan čovek‘ i dve serije grotesknih novela: ,Neobične
priče iz hronike grada Kolokolamska‘ i ,10001 dan ili Nova
Šeherezada‘.

149
 Mi pišemo sada roman ,Veliki kombinator‘ 4 i radimo na
pripoveci ,Holanđanin-lutalica‘. Ušli smo u nedavno obrazovanu
književnu grupu ,Klub ludaka‘.
I pored tolike usklađenosti, postupci dvojice autora ponekad
su duboko individualni. Tako, na primer, Ilja Iljf se oženio 1924. a
Evgenij Petrov 1929. godine.“
Neophodno je dopuniti ova autobiografska kazivanja.
Ilja Fajnzilberg napravio je svoj pseudonim na taj način što je
sastavio dva početna slova imena i prvo slovo prezimena. Mlađa
„polovina autora“ takođe je uzela pseudonim, svakako zato što su
u posleoktobarskoj literaturi već postojala dva Katajeva – stariji
Evgenijev brat Valentin i jedan daroviti prezimenjak, novinar i
beletrist Ivan Katajev. Umesto trećeg Katajeva pojavio se Petrov;
za taj veoma jednostavni pseudonim Evgenij se poslužio imenom
svog oca Petra.
Udeo Odese u formiranju satiričke reči „dvostrukog pisca“
svakako je veći nego što bi se moglo zaključiti po autobiografskoj
belešci. Kroz decenije, po veoma jakoj tradiciji, negovan je u tom
gradu usmeni humor, pretežno južnjački vedar, sočan, obasjan
vatrometima duhovitosti koja ne računa na duži vek, ali ponekad i
britak, sa satiričnom žaokom. Grad-luka, grad na čijim su se
ulicama čuli mnogi jezici, pored ruskog i ukrajinskog („jidiš“,
francuski, srpskohrvatski, grčki, bugarski, rumunski, turski itd.),
Odesa je samom tom osobinom bila predodređena da iz guste
mešavine različitih zvučanja i mentaliteta crpi mnoge teme za svoj
tradicionalni humor. Nema sumnje, on je postao neka vrsta „škole
smeha“ kako za Jevrejina Ilju, tako i za Rusa Evgenija. Istina,
„dvostruki autor“ dva omiljena romana, izvrsnih priča i kozerija,
proze „Sjajan čovek“, knjige „Prizemna Amerika“ i pripovetke
„Tonja“ (koja je zasnovana, kao i pomenuta knjiga, na obimnom

4 Iljf i Petrov opredelili su se kasnije za naslov „Zlatno tele“.

150
materijalu neposrednih utisaka iz SAD – i koja je poslednji
zajednički poduhvat „književnih ortaka“) nije se pridržavao
lokalnih boja i posebne leksike odeskog humora. Ali je važnije
nešto drugo: smeh Odese zacelo je u mnogome odgajio kod Iljfa i
Petrova ono izvanredno razvijeno osećanje satirične u
humoristične materije kojim se odlikuje njihovo zajedničko delo.
Iako je u Odesi objavljivao pesme i uređivao mali
humoristični list, Iljf je uviđao da su to samo prve „probe pera“.
Bio je spreman da pravo, temeljitije žurnalističko i literarno
iskustvo stiče u Moskvi. Štaviše, pomirio se i s tim da svoj rad u
redakciji moskovskog dnevnog lista „Gudok“ (Sirena) započne ne
kao novinar, već u svojstvu redakcijskog bibliotekara. Verovao je
da će ubrzo zameniti bibliotekarski sto novinarskim a kartone
„šlajfnama“, i nije se prevario. Kako kaže Abram Vulis, pisac
monografije o proslavljenim satiričarima, jedna veoma duhovita
priča, koju je Iljf napisao za „Gudok“, omogućila je početniku da
postane stalni saradnik četvrte strane, na kojoj su objavljivana
pisma čitalaca. Ova pisma prolazila su kroz prethodnu
novinarsko-satiričnu obradu, pri čemu je njihova forma skoro
uvek iz osnova menjana, što je zahtevalo od saradnika ne samo
pismenost i veštinu komponovanja teksta nego i druge, još
značajnije kvalitete – duhovitost, invenciju, sposobnost da na
činjenicama, često nespretno izloženim u pismu, zasnuje čitav
„feljton“. U takve „feljtone“ saradnici četvrte strane pretvarali su
znatan deo pisama, a Iljf je za kratko vreme zasluženo stekao glas
izvrsnog majstora na tom poslu.
Redakcija „Gudoka“ poverila je Iljfu 1925. godine jedan
zadatak koji svedoči da je ona imala poverenja kako u Iljin talenat,
tako i u njegov smisao za otkrivanje i slikanje osnovnih oblika i
osobenosti svakodnevnog života u dalekim krajevima, dotle
nepoznatim ovom mladom novinaru. Tako se Iljfu pružila prilika

151
da u svojstvu dopisnika „Gudoka“ poseti Srednju Aziju, da vidi
Samarkand, Taškent i mnoga druga mesta, što se kasnije posredno
odrazilo i na pojedinim stranicama romana „Zlatno tele“: setimo
se pejzaža s kojim se Ostap Bender suočava u završnoj fazi svoga
traganja za još okorelijim društvenim parazitom Aleksandrom
Korejkom, odnosno za njegovim bogatstvom, a i povratka
„velikog kombinatora“ sa plenom od milion rubalja…
Saradnik „Gudoka“ Ilja Iljf tada još nije pomišljao na lik
Ostapa Bendera; bio je preokupiran svojim složenim i
interesantnim novinarskim zadatkom, što potvrđuju mnogobrojni
zapisi u beležnicama iz 1925. godine – zapisi o ljudima,
gradovima i selima, o sindikalnim tečajevima za Uzbeke, Tadžike i
Turkmene, o ženi koja je imala deset godina kad ju je majka, za
vreme gladi, prodala četiri puta starijem „mladoženji“ i koja se
sada razvodi… Mnoštvo tema iz srednjeazijskih krajeva
Sovjetskog Saveza obuhvatio je Iljf u četiri obimna i upečatljiva
napisa koje je objavio „Gudok“.
Upravo iz tog vremena datira poznanstvo Iljfa i Petrova.
Obojica južnjaci, oni su po nepisanom kodeksu svoga zavičaja
podjednako voleli smeh, slikovitu i punu boja rečenicu,
neukalupljenu dosetku, oštrouman obrt, što je, naporedo sa nizom
zajedničkih težnji i interesovanja, doprinelo prerastanju
poznanstva u izvanredno prisno i duboko prijateljstvo koje će dve
godine kasnije uputiti Iljfa i Petrova na odluku da udruženim
snagama uđu u oblast satirično-humorističnog romana. Ali i pre
nego što su postali romansijer Iljf-Petrov, tvorac Ostapa Bendera,
Vorobjanjinova, „ljudožderke“ Eločke Ščukine i tolikih drugih
likova, njih dvojica su mogli da konstatuju više biografskih
podudarnosti vezanih za Moskvu i rad u Moskvi. Skoro
istovremeno nastanili su se u glavnom sovjetskom gradu. I skoro
istovremeno opredelili su se za satirični žanr žurnalistike.

152
 Evgenij Petrov radio je dve godine u satirično-humorističnom
listu „Krasnij pjerjec“ (Aleva paprika). Bio je jedan od veoma
plodnih i zapaženih saradnika tog lista čiju je redakciju napustio u
oktobru 1925. godine, otišavši na odsluženje roka u Crvenoj
armiji. Po povratku iz Armije, krajem 1926, stupio je u „Gudok“.
Tako su se prijatelji našli na zajedničkom poslu – i postali skoro
nerazdvojni. Obadvojica su sarađivali i u humorističnom listu
„Smehač“, ali to još nisu bili tekstovi napisani udvoje. U istom
razdoblju, koje je neposredno prethodilo stvaranju književne
zajednice Iljf-Petrov, pojavilo se i nekoliko knjižica Evgenijevih
humorističkih priča – „Megasove radosti“, „Slučaj s majmunom“ i
druge.
Godine 1927. Ilja i Evgenij zajedno su se odmarali na
Kavkazu, još ne sluteći da im predstoje, ubrzo posle povratka u
Moskvu, meseci izvanredno napornog i usredsređenog rada na
romanu „Dvanaest stolica“. Kao što je već pomenuto, fabulu za
ovo delo predložio je (naravno, samo u najopštijim crtama)
Valentin Katajev. Međutim, zajednički boravak na Kavkazu
znatno je koristio Iljfu i Petrovu u početnom razdoblju njihovog
zajedničkog stvaranja. Može se pretpostaviti da je jedan deo
radnje romana „Dvanaest stolica“ prenet na Kavkaz upravo zato
što su se utisci iz tog kraja nudili zajedničkom peru. Naravno, oni
su svedeni na neophodnu meru, motivisanu samim tokom potere
za dragocenostima. U prvom romanu kavkaski materijal sudeluje
uglavnom na isti način kao materijal iz Srednje Azije u drugom:
detalji pejzaža i poneka zanimljiva, karakteristična lokalna
pojedinost pominju se kao nešto uz put viđeno. Crte „velikog
kombinatora“ i ostali likovi ni za trenutak nisu zaklonjeni tim
pojedinostima, koje, ostajući izvan prvog plana, vrlo uspešno vrše
svoju funkciju bogaćenja teksta.

153
 Ovim se ne iscrpljuje tema o pojedinim motivima i satirično-
humorističnim „pronalascima“ koji su korišćeni u romanima
„Dvanaest stolica“ i „Zlatno tele“ a nastali su pre nego što su Iljf i
Petrov stvorili „zajedničko književno gazdinstvo“. Tako, na primer,
jedna od Iljfovih beležnica za 1926. godinu sadrži onaj čuveni
„ljudožderski“ rečnik lepuškaste i glupave pomodarke Eločke
Ščukine. U beležnicu je uneto sedamnaest tobož neodoljivih
Eločkinih termina i rečenica, što pokazuje da je Iljf još tada
razmišljao o tekstu u kojem bi se pojavila Eločka ili neka osoba
slične spoljašnosti, istih shvatanja i „stila“. Pomodarkin rečnik,
propraćen duhovitim objašnjenjima, prešao je kasnije iz Iljfove
beležnice u zajednički roman.
Književna i novinarska delatnost Evgenija Petrova trajala je
ukupno nepune dve decenije a od toga – šest godina posle Iljfove
smrti. Za to vreme Petrov je napisao komad „Ostrvo mira“,
nekoliko filmskih scenarija, „Ratni dnevnik“, i više drugih
tekstova, ali je samo manjim delom ostvario zamisao obimne
knjige o čoveku koji mu je bio najbliži, najmiliji, duhovno
najsrodniji – zamisao knjige „Moj drug Iljf “. Prema Petrovljevom
planu, knjiga je trebalo da ima trideset i jedno poglavlje i da
obuhvati četrnaestogodišnji period od autorova dolaska u Moskvu
do smrti Ilje Iljfa. U tom planu, ma koliko da je lakonski izložen,
ogleda se divljenje lepoti Iljfova duha. Na primer, u nacrtu
sedmog poglavlja Petrov kaže i ovo:
„Crvena armija. Iljf je bio jedini čovek od koga sam dobio
pismo. Uopšte, stil toga vremena bio je: vrlo važno, glupo je pisati
pisma… I, eto, Iljf mi je poslao pismo u Armiju. Ne sećam se
sadržine toga pisma. Sećam se samo da je bilo napisano
izvanredno fino i lako.“
Ako se prelista komplet moskovskog humorističnog lista
„Smehač“ za 1928. godinu i pogledaju kratki tekstovi objavljeni u

154
njemu, uočiće se da su Iljf i Petrov i posle formiranja književne
zajednice nekoliko puta pisali odvojeno. Bilo je toga i docnije, ali
vrlo retko. Zato Petrov nije ni pomenuo takve izuzetne slučajeve u
planu knjige o Iljfu, divnom drugu, koji je prilikom jednog od
njihovih prvih dogovora o romanu „Dvanaest stolica“ predložio
da im svaka reč, svaka rečenica budu zajedničko ostvarenje.

*
U vremenskom razmaku između prvih publikacija romana
„Dvanaest stolica“ i „Zlatno tele“ nastala su dva dela kojima su Iljf
i Petrov do izvesne mere povezali ako ne glavne tokove
„benderijada“ a ono neke njene motive. Štaviše, moglo bi se reći
da prvo od tih dela, obimna pripovetka „Sjajan čovek“, prilično
razvijeno nagoveštava kasniji široki zahvat iz teme birokratija, tj.
iz teme koja je tako blistavo ovaploćena na stranicama drugog
Iljfovog i Petrovljevog romana. Ona poglavlja „Zlatnog teleta“ što
suočavaju čitaoca s atmosferom radnih ili, tačnije, neradnih dana
u „Herkulesu“, s navikama i praksom njegovog temeljito
obirokraćenog šefa Polihajeva i s kancelarijskim birokratizmom
Polihajevljevih glavnih saradnika donekle vuku korene iz
pripovedanja o ne manje okorelom birokrati Kainu Dobroglasovu.
Taj vernik sive i suhe kancelarštine, duboko ubeđen da „stranke“ –
i ljudi uopšte – prvenstveno postoje radi akata, spada među
najreljefnije likove pripovetke „Sjajan čovek“, koju su Iljf i Petrov
napisali za sedam dana. (Kako izgleda, uredništvo „Aganjoka“
zahtevalo je od „dvostrukog autora“ da se što pre odazove).
Groteskno-fantastična fabula pripovetke kao da je vršila
mestimice pritisak na udružene satiričare koji su, i pored sve svoje
maštovitosti, ipak bili najsigurniji na prostoru sasvim realnih
stanja i odnosa. Taj pritisak se na mahove jače oseća u pripoveci

155
čije su niti vezane za jedno vrlo izrazito oličenje duhovne
učmalosti – za ništavnog, plašljivog Filjurina koga je „čarobni“
sapun sumanutog izumitelja učinio nevidljivim – i tako mu doneo
niz tragikomičnih nevolja i nezgoda. U naknadu za pojedine
prekomerne žrtve grotesknoj formi, pripovetka „Sjajan čovek“
sadrži niz izvrsnih satiričnih pronalazaka. Iljf i Petrov su na
visokom stupnju satire kad, dočaravajući atmosferu svakodnevice
malog grada Piščeslava, izlažu portrete mesnih službenika, počev
od Kaina Dobroglasova, i kad pripovedaju o megalomanski
projektovanoj i potpuno suvišnoj ogromnoj građevini koja se
sastoji od samih stubova (i jednog jedinog sobička) ili o ostalim
gradskim „znamenitostima“.
Poput ove pripovetke, koja prenosi u oblast satire jedan Velsov
motiv, ciklus međusobno povezanih novela „1001 dan ili Nova
Šeherezada“ najavljuje i ocrtava pojedine preokupacije Iljfa i
Petrova – autora romana „Zlatno tele“ i niza potonjih humoreski,
„feljtona“, satiričnih osvrta. Kroz sekvence „Nove Šeherezade“,
kroz novele o kancelarijskim trvenjima i podvalama, satiričari se
približuju kako svom drugom romanu, tako i mnoštvu kasnijih
kratkih tekstova. Mnogi od njih su mala remek-dela, podjednako
prodorna i ljudski angažovana na raznim tematskim smerovima.
Ovo je čitav kaleidoskop tema: pojave ravnodušnosti prema
ljudima, njihovim nevoljama i potrebama; rasipnička praksa
direktora koji se vrlo široko razmahnuo u preduzeću (jer ne troši
iz svog džepa) a počinje da liči na Gogoljeva Pluškina čim se
povede reč o najneophodnijim porodičnim izdacima; fabrikacija
nepotrebnih, loših proizvoda u književnosti i filmu; nedistraktivne
distrakcije; „ideja“ da čak najgore poslovanje postaje odlično
ukoliko se pribegne izveštajima punim ulepšavajućih brojki –
netačnih ili iskombinovanih u znaku izbegavanja porazne istine,
itd. Međutim, antibirokratska tema izbija u prvi plan Iljfovih i

156
Petrovljevih kratkih tekstova, dobijajući jedno od svojih najlepših,
satirički najzaoštrenijih uobličenja u humoreski „Za dlaku
izbegnuta smrt“.
Tema birokratije uklapa se kod sjedinjenih satiričara u još širi
krug preokupacija, što čini njihovo delo suštinski bliskim
htenjima Majakovskog, kao i opusu Mihaila Koljcova, tog vrsnog
pisca koji je postao žrtvom staljinističke bezgranične
sumnjičavosti i okrutnosti. I veliki Vladimir i Mihail Jefimovič, i
„dvostruki autor“ jurišali su na uporišta i „kadrove“ birokratizma
kao na jedno od ispoljavanja parazitskog, antikulturnog,
ravnodušnošću protkanog odnosa prema ljudima čiji su se svetovi
širom otvarali delu i vizijama oktobarske revolucije, Lenjinovoj
misli, novoj stvarnosti. Iljf i Petrov ne bi bili pravi satiričari kad bi
ispustili iz vida da pojave birokratizma, samim svojim duhom i
„stilom“, spadaju među oblike neprihvatanja te stvarnosti, među
oblike posredne ali uporne negacije svega onoga čemu su njih
dvojica težili. Međutim, na nišanu Iljine i Evgenijeve satire našli su
se, kao što znamo, i drugi vidovi zlih „tradicija“, kao i parazitizma.
On je pokazan i ubistveno ismejan u romanu „Dvanaest stolica“,
čija se radnja odigrava pri kraju perioda NEP-a („nove ekonomske
politike“), što je omogućilo satiričarima da pruže odlične
karakterizacije špekulanata i kukavica – „nepmana“ koji nasedaju
Benderovim mistifikacijama. Još jačim razobličenjem parazitskog
odnosa prema ljudima i stvarnosti protkan je roman „Zlatno tele“,
prvi put objavljen 1931. godine: tu se autori obračunavaju, pre
svega, sa parazitizmom samog „velikog kombinatora“.
U karakterizaciji Ostapa Bendera velika psihološka uverljivost
postignuta je upravo zahvaljujući međusobnom prožimanju onih
– kod njega najjačih – parazitskih, asocijalnih, razornih instinkata
s nečim ipak ljudskijim, kao i s „kombinatorovom“ nepresušnom,
mada često ciničnom duhovitošću. Bender je prekoračio vrlo

157
skučene granice koje su mu satiričari bili odredili u prvim danima
rada na romanu „Dvanaest stolica“. Nasuprot njihovoj prvobitnoj
zamisli, Ostap je ubrzo izbio u središte dela – i samim tim razvio,
produbio i pojačao zamisao. Najbolje svedočanstvo o tome
sadržano je u jednom napisu Evgenija Petrova – u njegovom
predgovoru prvom izdanju Iljfovih beležnica:
„Ostap Bender bio je zamišljen kao drugostepena figura, skoro
kao epizodno lice… Ali Bender je postepeno počeo da lomi okvire
njemu pripremljene. Posle kratkog vremena mi više nismo mogli
da ga savladamo. Pri kraju romana mi smo se ponašali prema
njemu kao prema živom čoveku i često se ljutili na njega zbog
drskosti s kojom se on uvlačio skoro u svaku glavu.“
Još nametljivije uvukao se Bender u drugi roman, ali je
dočekao slom svojih „ideala“ na završnim stranicama. Neosporna
je i složenost odnosa „književnih ortaka“ prema glavnoj ličnosti
oba romana, ali to je složenost umetničkog viđenja, produbljenog
satiričnog procesa, majstorskog psihološkog zahvata. Benderovi
planovi su mnogo krupniji i drskiji od svega onoga što čine – i
mogu da učine – stidljivi kradljivac Alhen, ili lažni sinovi
poručnika Šmita, ili ostali pigmeji iz oba romana.
„Kombinatorov“ parazitizam je znatno bezočniji, umešniji.
Benderu je svojstvena snalažljivost prevejanog avanturiste koji je
prošao kroz sito i rešeto, ali u njegovom držanju ima i nečega što
prelazi vidokrug običnog lovca u mutnome. On je veoma vešt u
iskorišćavanju tuđe gluposti, primitivizma, zabluda i nečiste
savesti. Ipak, Bender brzo kapitulira (u drugom romanu) pred
čistom savešću, harmoničnim i jasnim pogledom na svet: setimo
se njegova susreta sa studentima, u vozu… Neosporno, Iljf i
Petrov priznaju Benderu da je najveći pigmej među pigmejima, ali
mu nipošto ne priznaju da je džin.

158
 *
Iz memoarskih napisa o Ilji i Evgeniju iskrsavaju dva draga
lika, veoma bliska i danas autorima tih sećanja – Konstantinu
Paustovskom, Konstantinu Simonovu, Lavu Slavinu, Viktoru
Ardovu, Borisu Jefimovu, Georgiju Munblitu i mnogim drugim.
Paustovski potcrtava dve lepe Iljfove odlike: spremnost da
brani tihe, ustručljive ljude od razmetljivih i sklonih potcenjivanju
– i doslednost u odbacivanju svega neukusnog, grubog,
trivijalnog. U prisustvu Ilje Iljfa niko se nije usuđivao da odstupi
od istine ili da se pokaže nedovoljno vaspitan. „Jednostavna
plemenitost njegovih shvatanja i postupaka nalagala je to isto i
drugima“ – seća se Paustovski.
Kao i u stvaralaštvu, Petrov i Iljf su se izvrsno, veoma
harmonično dopunjavali u životu, iako nikad nisu prešli sa vi na
ti, iako su im temperamenti bili različiti. Svoju težnju ka
razumevanju i želju da ljudski priđe svemu što je ljudsko, Iljf je
uvek ispoljavao uzdržljivo, katkad čak pomalo ironično. Kod
Petrova se druželjubivost manifestovala vrlo živo i otvoreno.
Savršeno pristupačan i komunikativan, on je brzo osvajao
simpatije. Samom svojom pojavom širio je atmosferu vedrine i
prijateljstva. Bio je omiljeni glasnik dobre volje i prisnosti.
Opaka bolest je otela Ilju Iljfa a rat Evgenija Petrova –
sjedinjene satiričare čije bi zajedničko delo bilo još obimnije,
bogatije, lepše da su živi i danas. Ali i po onome što su stvorili
tokom samo jedne decenije, oni ostaju dragi i bliski ne samo
ličnim prijateljima već i prijateljima-čitaocima širom sveta.

Lav ZAHAROV

159