Lajbnic 1: principi metafizike i nužnost

Miloš Vuletić
16. april 2021.

1 Lajbnic: Život i delo

Gotfrid Vilhelm Fridrih Lajbnic (1646–1716) je bio jedna od najznačajnijih intelektualnih
ličnosti 17. i 18. veka. Tematski raspon njegovih spisa nema ravnog ni pre a ni posle Lajb-
nica. Bavio se astronomijom, hemijom, geologijom, fizikom, botanikom, psihologijom, me-
dicinom, pravnom naukom, etikom, političkom filozofijom, istorijom, lingvistikom, etimo-
logijom, filozofijom, poezijom, teologijom, pravnim reformama, ujedinjenjem hrišćanskih
crkava, tehnološkim napretkom, organizovanjem biblioteka, naučnih udruženja, itd. Bi-
bliografija njegovih objavljenih i neobjavljenih spisa sadrži bukvalno hiljade jedinica.
Lajbnic je mnogo toga za života napisao, ali je malo objavio—za sebe je rekao da ga oni
koji ga poznaju iz njegovih objavljenih dela ne poznaju uopšte. Takode, Lajbnic nije za
sobom ostavio nijedno delo u kojem bi se moglo naći nešto što liči na formulaciju njegovih
pozicija i argumenata—ništa, dakle, uporedivo sa Dekartovim Principima ili Meditacija-
ma, sa Hobsovim Levijatanom ili Spinozinom Etikom. Zato se njegove filozofske pozicije
i argumenti često moraju tražiti po mnogobrojnim pismima, nacrtima i skicama neobja-
vljenih dela. Zbog svega ovoga, a i zbog vremenskih i tematskih ograničenja našeg kursa,
Lajbnicom se nećemo baviti iscrpno; fokusiraćemo se na njegovu metafiziku.

2 Principi Lajbnicove metafizike

Za Lajbnicov filozofski opus—naročito u metafizici—karakteristično je to da se može po-
deliti u periode tokom kojih je zastupao različite pozicije. Videćemo da je kontroverzno
pitanje najboljeg načina da se ovi periodi razgraniče, kao i da se do kraja razazna kako
je tačno izgledao razvoj Lajbnicovog mišljenja. Ipak, postoji nekoliko principa u čiju isti-
nitost Lajbnic sasvim sigurno nije sumnjao, nezavisno od perioda svoje karijere i pozicije
koju je u datom trenutku zauzimao prema pojedinačnim filozofskim problemima. U ta-
kve principe se mogu ubrojati princip dovoljnog razloga, princip protivrečnosti, princip
identiteta nerazlučivih, princip sadržanosti predikata u subjektu. Većina boljih pregleda
Lajbnicove filozofije sadrži detaljnije osvrte na ove i druge principe koje je Lajbnic sma-
trao fundamentalnim. Pogledajte, na primer, treći odeljak teksta o Lajbnicu na Stenford
enciklopediji.

2.1 PDR, PP i PPuS

U Monadologiji Lajbnic kaže sledeće: “Naša rasudivanja zasnivaju se na dva glavna prin-
cipa: prvo na principu protivrečnosti, po kojem neistinitim smatramo ono što sadrži

1
2 PRINCIPI LAJBNICOVE METAFIZIKE 2

protivrečnost, a istinitim ono što je suprotstavljeno i protivno neistinitom. Drugo, na

principu dovoljnog razloga, po kojem zaključujemo da nijedna činjenica nije prava i po-
stojeća, nijedna postavka istinita, ako ne postoji dovoljan razlog zašto je to tako, a ne
drugačije, premda nam ti razlozi najčešće ne mogu biti potpuno poznati”(§§31–2).
Princip dovoljnog razloga (PDR) se može formulisati na više načina, što Lajbnic i čini
na različitim mestima:

— Ništa se ne zbiva bez dovoljnog razloga.

— Ne postoje činjenice koje nemaju objašnjenje.

— Ne postoji posledica bez uzroka.

Princip protivrečnosti (PP) takode ima nekoliko formulacija u Lajbnicovim delima,

na primer formulisan je kao princip da iskaz ne može istovremeno biti istinit i neistinit;
takode je formulisan kao princip da svaki iskaz mora biti istinit ili neistinit; kao princip da
je svaki iskaz koji implicira protivrečnost neistinit, itd. Najverovatniji razlog za raznovr-
snost formulacija je ovo: Lajbnic Principom Protivrečnosti naziva princip koji u različitim
kontekstima obavlja istu funkciju (i zbog razlike u kontekstu dobija različite formulacije).
Ova funkcija bi se mogla okarakterisati ovako: princip protivrečnosti isključuje postojanje
istinitih protivrečnosti i služi za utemeljivanje matematičkih i drugih nužnih istina.
Treći princip koji će nam biti važan je princip sadržanosti predikata u subjektu; o
njemu ćemo više reći nešto kasnije.

2.2 Principi i metafizičko istraživanje

Ako je metafizika projekat pronalaženja smisla, strukture i uredenosti u svetu, u najap-
straktnijem mogućem smislu, onda PP i PDR ocrtavaju granice unutar kojih se, prema
Lajbnicu, takav projekat sprovodi. Metafizičko istraživanje koje se ne bi držalo princi-
pa protivrečnosti, odnosno koje bi se sprodovilo bez obaziranja na konzistentnost ne bi
moglo da rezultira iznalaženjem bilo kakvog smisla ili strukture jer izvan granica važenja
tog principa smisla nema—bilo šta se može tvrditi, sve može biti istinito i neistinito. Sa
druge strane, istraživanje koje se drži konzistentnosti i principa protivrečnosti uvek može
očekivati da otkrije nešto smisleno jer PDR to garantuje.
Spinoza i Dekart, kao što smo videli, bavili su se istraživanjem metafizičkih pitanja ka-
ko bi postigli ne-metafizičke (naučne ili etičke) ciljeve. Za razliku od njih, Lajbnic je sma-
trao da bavljenje metafizikom ima intrinsičnu vrednost. Prema Lajbnicovom mišljenju,
principi poput PDR i PP su u samoj osnovi našeg mišljenja i bitna je karakteristika ljud-
ske prirode to što smo u stanju da se bavimo najapstraktnijim istraživanjima kakva su
utemeljena u ovim principima.
Ako je to već tako, onda ne smemo da zanemarimo ono što su drugi ljudi uspeli da
postignu baveći se istim pitanjima. Lajbnic je verovao, slično onome što je mislio Ari-
stotel, da moramo ispitivati ranije tradicije i u njima pronaći vredne uvide do kojih su
došli naši prethodnici. Svaki pokušaj bavljenja metafizikom je zasnovan u nekoj karak-
terističnoj perspektivi kojoj su odredeni aspekti univerzalnih istina bili dostupniji nego
drugim perspektivama.
S obzirom na takvo poimanje filozofske tradicije i metafizičkog projekta, nije neobično
to što je Lajbnic bio sklon tome da u različitim domenima nastupa kao pomiritelj. Filo-
zofija, teologija i politika su oblasti u kojima se Lajbnicova sklonost ka mirenju različitih
3 PDR I NECESITARIJANIZAM 3

pozicija i tradicija jasno izražava: bilo mu je veoma stalo do izmirenja katolika i protesta-
nata, kao i do izmirivanja različitih filozofskih tradicija, pre svega Aristotela sa modernim
mehanicistima.
Lajbnic je smatrao da aristotelijanska srednjovekovna tradicija ima šta da ponudi filo-
zofiji i u modernom dobu. Sa sholastičarima—a protiv moderne filozofije svog doba—delio
je, videćemo, uverenost u neophodnost postuliranja supstancijalnih formi. Manje kontro-
verzno je njegovo preuzimanje klasičnih teističkih pretpostavki. Verovao je u postojanje
svemogućeg, sveznajućeg, dobrog Boga. Verovao je da je moguće dokazati postojanje Bo-
ga, da je Bog uzrok svega kontingentnog u svetu i da je naš svet samo jedan od mogućih
svetova.
S obzirom na prirodu Boga, verovao je da je aktualni svet najbolji od svih mogućih
svetova. Naravno, kao i svako ko veruje u svemogućeg, sveznajućeg, dobrog Boga, i Lajbnic
je morao da se suoči sa problemom zla: kako je takav Bog kompatibilan sa postojanjem
zla i patnje u svetu?
U Lajbnicovom slučaju ovaj problem dobija poseban oblik: tradicionalno, teisti bi
pokušavali da pokažu da je Božja priroda kompatibilna sa onim kako nam svet izgleda:
svet bi možda mogao da bude bolji, ali, tvrdili bi teisti, to nije u sukobu sa Božijom
prirodom. Božja priroda se nekako može shvatiti kao uskladiva sa aktualnim postojanjem
zla, recimo tako što će se tvrditi da je postojanje zla neophodno kako bi postojalo nešto
dobro čija vrednost preteže nad svetskim zlom (recimo, ljudska sloboda volje). Ovakve
odbrane od problema zla implicitno dopuštaju da bi svet mogao da bude bolji—na primer,
tako što bi u svetu bilo malo manje naizgled bezrazložne patnje. Lajbnic, medutim, mora
da nekako pokaže kako je tvrdnja da bi svet mogao da bude bolji puki privid. Na ovo
je primoran tvrdnjom da je aktualni svet najbolji od svih mogućih svetova. Takav svet
je nemoguće učiniti boljim čak ni tako što bi se eliminisala jeziva patnja koju nekad
doživljavaju najslabiji i najneviniji.
Videćemo kako Lajbnic izlazi sa ovim problemom na kraj u svojoj poznoj filozofiji,
ali pre toga imamo drugi ozbiljan problem koji stvaraju Lajbnicovi osnovni filozofski i
teološki principi: da li PDR uopšte dopušta da Bog slobodno stvara?

3 PDR i necesitarijanizam
Jedan način da se pristupi Lajbnicovoj metafizici je da se njegove pozicije—i njihov ra-
zvoj i transformacije—posmatraju spram pozadine koju čine mišljenja njegovih velikih
savremenika i prethodnika kao što su Hobs, Dekart, Lok i Spinoza. U pregledu Lajbnicove
metafizike videćemo kako na ključnim mestima njegova stanovišta predstavljaju odmake
od stanovišta drugih modernih filozofa, i to odmake motivisane sasvim preciznim prigovo-
rima na ta stanovišta. Na prvo takvo mesto nailazimo po pitanju Lajbnicovog odbacivanja
Spinozinog necesitarijanizma.
U Etici Spinoza dokazuje da je sve što se u svetu dogada nužno; u svetu nema ničega
što je kontingentno, tj. ničega što je moglo biti drugačije nego što jeste—Spinoza je nece-
sitarijanac. Štaviše, Spinoza u jednom pismu naziva necesitarijanizam glavnom osnovom
svega što piše u Etici. Evo Spinozine formulacije necesitarijanizma:
1p29: U prirodi stvari nema ničeg slučajnog, nego je sve odredeno iz
nužnosti božje prirode, da na izvestan način postoji i dela.
Argument za necesitarijanizam sadrži već poznate Spinozine teze, uz jednu premisu koja
je neophodna ali nije eksplicitno navedena:
3 PDR I NECESITARIJANIZAM 4

1. Sve što postoji (osim Boga) je modus Boga (prema 1p15).

2. Bog postoji nužno. (1p11)

3. Postojanje modusa sledi iz božanske prirode. (1p16)

4. Posledice koje proizvode modusi slede iz božanske prirode. (1p26)

5. Sve ono što sledi iz nečeg nužnog i samo je nužno. (nenavedena premisa)

6. Dakle, nema ničega kontingentnog.

(Od ranije znamo da PDR figurira u dokazima koji vode do E1p15, ali to je slučaj i sa
1p11 i 1p26.)
I Lajbnic je u mladosti prihvatao necesitarijanizam, i to upravo pozivajući se na
jedan argument koji se zasniva na PDR-u. Medutim, kasnije je promenio mišljenje i
oštro zamerao Spinozi upravo to što brani ovu poziciju. Razlog za promenu mišljenja je
u tome što je Lajbnic uvideo da je necesitarijanizam neprihvatljiv zato što se kosi sa
Božijom prirodom; tačnije, necesitarijanizam je nespojiv sa idejom da je Bog slobodan,
da slobodno stvara, a time je sprečena i mogućnost da se Bogu pripiše dobrota.
Lajbnic navodi tri uslova slobode koje neko mora da ispuni da bi bio slobodan:

1. Uslov spontaniteta

2. Uslov kontingentnosti

3. Uslov inteligencije

Neko može biti u svom postupku slobodan samo u slučaju da je: uzrok sopstvenog po-
stupaka (spontanitet), alternativni načini postupanja su bili mogući (kontingentnost) i
svestan je ovih mogućih alternativnih postupaka kao i toga šta je zapravo dobro u pred-
metu njegovog izbora (inteligencija). Ako se izostavi kontingentnost—a to necesitarijani-
zam zahteva—onda nema slobodnog postupanja. Bez slobodnog postupanja ne može biti
ni moralne (ne)ispravnosti postupaka—ne možemo nekome zamerati što je postupio na
odredeni način ako je na to bio primoran i ako nije postojala mogućnost da postupi dru-
gačije. Lajbnic tako uvida da Spinozin Bog ne može biti dobar i to smatra neprihvatljivim,
te odbacuje necesitarijanizam.
Ali šta ako prihvatanje PDR neizbežno vodi necesitarijanizmu? Ovo pitanje postaje
vrlo važno za Lajbnicovu filozofiju ako imamo u vidu da se može formulisati argument
koji pokazuje da PDR implicira necesitarijanizam. Ukoliko se radi o dobrom argumentu,
onda istinitost PDR-a implicira to da su sve istine nužne, a onaj ko misli da je PDR
istinit (kao što Lajbnic misli) morao bi da prihvati necesitarijanizam.
Argument se može formulisati ovako:

1. Pretpostavimo PDR i da postoje kontingentne istine.

2. Neka je P konjunkcija svih kontingentnih istina.

3. Kao konjunkcija kontingentnih istina, i P je kontingentno.

4. Prema PDR, mora postojati objašnjenje za P ; nazovimo ga R.

5. R je ili nužno ili kontingentno.

4 MODALNOST 5

6. Ako je R nužno, iz toga što P sledi iz R sledi da je i P nužno (suprotno pretpostavci

iz (3)).

7. Ako je R kontingentno, onda je R jedan od konjunkata iz P.

8. Ako je R dovoljan razlog za P, onda je R dovoljan razlog i za R.

9. Nijedan kontingentan iskaz ne može biti dovoljan razlog za sebe.

10. Dakle R nije ni nužno ni kontingentno.

11. Dakle, nema dovoljnog razloga za konjunkciju kontingentnih istina.

12. Ako važi PDR, mora važiti da nema kontingentnih istina.

Ranije pomenuti argument koji je Lajbnic ponudio u ranoj fazi svoje karijere u prilog ne-
cesitarijanizmu je drugačiji od Spinozinog i nećemo se njime ovde baviti. Napomenućemo
dve sličnosti izmedu Lajbnicovog argumenta, Spinozinog argumenta i gore navedenog
opšteg argumenta za necesitarijanizam: sva tri argumenta se pozivaju na PDR i zahteva-
ju tvrdnju da ono što sledi iz nečega nužnog je i samo nužno. Takode, sva tri argumenta—i
Spinozin, i Lajbnicov, i ovaj treći—dele tri ključne tvrdnje koje se čine, uzete zajedno (i
uz odredene pretpostavke kojima se ne moramo baviti), inkompatibilnim:

(1) Sve što postoji ima objašnjenje.

(2) Stvari su mogle biti drugačije.

(3) Sve što sledi iz nečeg nužnog je i samo nužno.

Protivnici metafizičkog racionalizma odbacuju (1), tj. odbijaju da prihvate PDR. Spinoza
i mladi Lajbnic odbacuju (2) i prihvataju da su sve činjenice nužne. Lajbnic, kasnije u
svojoj karijeri, nalazi način da izbegne protivrečnost tako što pokazuje da je protivrečnost
prividna: modalni termini upotrebljeni u (2) i (3) se ne upotrebljavaju u istom smislu;
(2) i (3) su istiniti, ali samo ako se modalnost u (2) shvati drugačije nego u (3), što znači
da ove tvrdnje, kada se pravilno interpretiraju, nisu inkompatibilne.
Napomena. Najuopštenije govoreći, modalnim terminima se služimo onda kada govo-
rimo o onome što je nužno i moguće. Postoje različite vrste modalnosti, pa tako možemo
govoriti o alternativnim stanjima stvari kao mogućim (‘mogli smo da pobedimo, samo
da je golman malo bolje branio’), o fizičkim dogadajima kao nemogućim (‘ništa ne može
da se kreće brže od brzine svetlosti’), o istinama kao logički nužnim (‘svaki sestrić ima
ujaka’), itd. Lajbnic je nesumnjivo načinio važne filozofske doprinose u filozofiji modal-
nosti i anticipirao, naročito svojim razmatranjem mogućih svetova u vezi sa nužnošću i
mogućnošću, značajne napretke koji su nastali u ovoj oblasti u dvadesetom veku.

4 Modalnost
Da rezimiramo: Lajbnic smatra PDR istinitim; da bi istovremeno mogao da smatra Boga
slobodnim i dobrim, mora da očuva kontingentnost, ali i da pokaže na koji način se ta
verovanja mogu pomiriti sa tvrdnjom da je sve što sledi iz nečeg nužnog i samo nužno.
Lajbnicova strategija je bila da pokaže kako se pojmovi nužnosti i mogućnosti pomoću
kojih se formuliše teza kontingentnosti ne poklapaju sa pojmovima mogućnosti i nužnosti
4 MODALNOST 6

pomoću kojih se formuliše teza da je sve što sledi iz nečeg nužnog i samo nužno. Da bismo
bolje razumeli kako je Lajbnic ovo postigao, treba da ustanovimo kako je Lajbnic shvatao
modalne pojmove kao što su kontingentnost i nužnost.
U Lajbnicovim delima možemo pronaći dva različita shvatanja modalnosti, odnosno
dva različita shvatanja nužnosti i kontingentnosti: per se modalnost i modalnost shvaćenu
pomoću pojma beskonačne analize. Pogledajmo bliže o čemu se radi kada je u pitanju
Lajbnicovo shvatanje nužnosti i kontingentnosti pomoću pojma beskonačne analize. Po-
gledajmo bliže o čemu se radi kada je u pitanju Lajbnicovo shvatanje nužnosti i kontin-
gentnosti pomoću pojma beskonačne analize.

4.1 Kompletan pojam pojedinačne supstancije

Lajbnicova metafizika supstancije se može posmatrati kao da je konstituišu tri različita
modela shvatanja supstancije: model kompletnog pojma, dinamički model i mona-
dološki model. Imaćemo još prilike da proučimo ove modele i da se zapitamo u kakvim
odnosima stoje i da li u različitim periodima svoje karijere Lajbnic neke od njih napušta
ili pretpostavlja drugima. Za sada ćemo uzeti u obzir hronološki najraniji od tri modela:
model kompletnog pojma.
U Raspravi o metafizici Lajbnic nailazi na pojam supstancije i pominje njegovu ari-
stotelijansku definiciju kao subjekta predikacije:

Sasvim je ispravno da se individualnom supstancijom naziva ono kad se više

”
predikata iskazuje o jednom i istom subjektu, a taj subjekt se, naprotiv, više
ne može pridati nijednom drugom kao predikat; ipak ta definicija još ne za-
dovoljava jer ona, napokon, daje samo razjašnjenje imena. Moramo dakle ra-
suditi šta to znači kad o nekom predikatu kažemo da istinski pripada jednom
odredenom subjektu. Toliko je ipak sigurno da svaka prava izreka mora imati
neki razlog u prirodi stvari, pa prema tome da—nije li neki iskaz identičan, to
jest, ako predikat nije izričito sadržan u subjektu—on ipak mora virtuelno biti
sadržan u njemu. Filozofi izražavaju taj odnos rečju ”in esse , iskazujući tako
”
da ”predikat jeste u subjektu . Termin koji označava subjekat mora, prema
”
tome, uvek sadržavati u sebi predikatov termin, tako da bi onaj ko bi imao
potpun uvid u pojam subjekta, morao odmah doneti sud o tome da rečeni
predikat pripada njemu. Kad kažemo: priroda neke individualne supstancije
ili nekog u sebi potpunog bića, moraćemo dakle razumeti pojam koji je tako
savršen da se svi predikati subjekta, kome se ti predikati pripisuju, iz njega
samog mogu dovoljno shvatiti i deduktivno izvesti.” (Rasprava o metafizici,
§8)

Lajbnic u Raspravi počinje diskusiju o supstanciji na dobro poznat način: odredenjem sup-
stancije kao krajnjeg subjekta predikacije. Medutim, ovaj aristotelovski pojam supstancije
ne zadovoljava Lajbnica. Po njegovom mišljenju, odredenje supstancije kao subjekta sa-
mo nam daje nominalnu definiciju supstancije; samo razjašnjava ime”. Potrebna nam
”
je, umesto toga, dublja analiza samog pojma supstancije.
Analiza koju Lajbnic ovde nudi je pre svega logička. Supstancija je subjekat predikacije—
u redu, onda da vidimo šta je to predikacija i kakav pojam supstancije dobijamo kada
rukujemo adekvatnim pojmom predikacije. Lajbnicova teorija predikacije u ovom peri-
odu podrazumeva da je istinita predikacija uvek slučaj pojmovnog sadržavanja; drugim
4 MODALNOST 7

rečima, kada nešto istinito pripišemo nekom subjektu, mora biti slučaj da je pripisani
predikat sadržan u pojmu subjekta.
Ovo je sasvim u redu i neproblematično kada govorimo o analitičkim istinama, tj.
o iskazima čiju istinitost garantuje sadržaj upotrebljenih pojmova. Primer toga bi bio:
“tricikl ima tri točka” ili “svaki sestrić ima ujaka.” Dovoljno je da razmotrimo pojam
tricikla ili pojam sestrića i da uvidimo da je u njima sadržano posedovanje tri točka,
odnosno postojanje osobe koja stoji u odredenoj srodničkoj relaciji. Ali šta sa iskazima
čija istinitost nije na ovaj način garantovana, tj. sa iskazima u čiju istinitost ne možemo
da se uverimo samo razmatranjem sadržaja pojma subjekta? Šta sa iskazima kao što je
iskaz “Nenad je tamnokos” ili “Sara je visoka”?
Lajbnic zapravo misli da stvari sasvim slično stoje i kad su u pitanju ovakvi—sintetički —
iskazi. Pojedinačnim supstancijama (odnosno aristotelovskim primarnim supstancijama)
odgovara individualni pojmovi u kojima su sadržani svi predikati koji će u nekom trenutku
pripadati datom subjektu.

Tako je svojstvo da se bude kralj, svojstvo koje pripada Aleksandru Ve-

”
likom, ako se ono zamišlja kao odvojeno od njegovog subjekta, nedovoljno za
odredivanje nekog individuuma, jer ono ne uključuje u sebi druga svojstva
istog subjekta i ne zahvata u sebi sve ono što leži u pojmu nekog odredenog
kneza; bog, naprotiv, koji vidi individualni pojam ili ”haecceitet Aleksandra,
”
vidi u tome u isti mah temelj i razlog za sve predikate koji se uistinu o njemu
mogu izreći, on, na primer, vidi da će Aleksandar pobediti Darija i Pora, on
to, štaviše, zna a priori—dakle ne iz iskustva—da li Aleksandar umire prirod-
nom smrću ili od trovanja, o čemu nama samo istorija može nešto reći. Ako
se dakle dobro razmotri kako su stvari povezane jedna sa drugom, onda se
može reći da su u Aleksandrovoj duši u svako doba prisutni naknadni učinci
svega onoga što se njemu dogodilo, a ujedno i znaci onoga što će još doživeti,
štaviše da ima u njegovoj duši tragova svega onoga što se dogada u univer-
zumu, premda samo bogu priliči da ih sve spoznaje.” (Rasprava o metafizici,
§8)

U prirodi je pojedinačnih supstancija kao potpunih bića (setite se Dekartovog dokaza re-
alne distinkcije izmedu duha i tela i načina na koji tamo koristi pojam potpunosti) da
imaju kompletne individualne pojmove, odnosno individualne pojmove koji su dovoljni
za to da iz njih možemo razumeti i dedukovati sve predikate koji pripadaju toj supstan-
ciji kao subjektu, bilo da se radi o nečemu što je o toj supstanciji istinito u prošlosti,
sadašnjosti ili budućnosti.
Individualni pojmovi su beskonačno kompleksni : ovo je posledica potpune odredenosti
pojedinačnih bića. Za razliku od pojma čovek koji je u mnogome neodreden (čovek
uopšte nema nijednu odredenu visinu, boju očiju, dužinu prstiju, debljinu kože na levom
laktu, itd.), pojam odredenog pojedinačnog čoveka je u potpunosti odreden i zbog toga,
Lajbnic tvrdi, beskonačno složen, odnosno takav da sadrži beskonačno mnogo predikata
i relacija.
Šta su posledice ovakvog shvatanja pojedinačnih supstancija i njihovog odnosa sa akci-
dencijama? Sa jedne strane, prirodno je analitičke sudove ( tricikl ima tri točka”) smatrati
”
nužno istinitim. Ako su i naizgled sintetički iskazi o pojedinačnim supstancijama takode
analitički, onda bi Lajbnicovo shvatanje supstancije pomoću kompletnog pojma moglo
da ga odvede upravo u onu vrstu necesitarijanizma kakvu bi želeo da izbegne. Sa druge
strane, medutim, Lajbnic nalazi da i sa pojmom supstancije shvaćene preko kompletnog
4 MODALNOST 8

individualnog pojma može da napravi distinkciju izmedu nužnosti i kontingentnosti koja

će iskaze kao što je Nenad je tamnokos” klasifikovati kao kontingentne (iako je predikat
”
tamnokos sadržan u Nenadovom individualnom pojmu).
Lajbnicova logička teorija kontingentnosti uvodi distinkciju izmedu nužnosti i kontin-
gentnosti služeći se pojmom beskonačne analize. U slučaju nužnih iskaza, logička analiza
je konačna; drugim rečima, u konačnom broju koraka možemo dovršiti dokaz datog iskaza.
U slučaju kontingentnih iskaza, logička analiza ne daje konačne dokaze, već se nastavlja
u beskonačnost. Dokaze ovakvih iskaza može sagledati jedino Bog, i to obuhvatajući od-
jednom beskonačni niz analize.
Imajući u vidu Lajbnicovu shvatanje supstancije preko kompletnih individualnih poj-
mova, možemo da objasnimo zašto bi analiza (makar nekih) kontingentnih iskaza morala
da bude beskonačna. Lajbnic, kada diskutuje o ontološkom dokazu, tvrdi da a priori dokaz
postojanja Boga zahteva dva koraka: prvo dokaz da je pojam nužnog bića konzistentan;
zatim dokaz postojanja takvog bića. Iskazi kojima se pojedinačnim supstancijama pri-
pisuju predikati, ako bismo pokušali da ih dokažemo (tj. podvrgnemo logičkoj analizi ),
morali bi da produ sličnu proceduru. Prvi korak bi bio dokazivanje konzistentnosti poj-
ma. Ali kako se radi o pojmu koji je kompletan, utvrdivanje njegove konzistentnosti bi
podrazumevalo izlistavanje svih predikata koje pojam sadrži i njihovo uporedivanje, što
je beskonačan zadatak.
Ovakav pojam kontingentnosti, medutim, nije onaj koji Lajbnic koristi da bi izbe-
gao necesitarijanizam. Razlog za to možda leži u činjenici da logički pojmovi nužnosti i
kontingentnosti nemaju direktne veze sa pojmovima alternativnih stanja stvari, izbora
i odgovornosti, pojmovima koji figuriraju u problemu odnosa nužnosti i slobode. Druga
analiza kontingentnosti koju je Lajbnic razvio neposrednije je povezana sa pojmovnim
okvirom u kojem je problem necesitarijanizma i nastao za Lajbnica.

4.2 Per se kontingentnost

Per se modalnost je zasnovana na suštinama stvari. Prema Lajbnicovom mišljenj,
Božja volja odabira i proizvodi najbolji svet, i u njemu odgovarajuće supstancije—ovo ne
može biti drugačije. Ali pojedinačne supstancije, kada se uzmu u obzir njihove prirode
same po sebi (per se), mogle su biti drugačije. Bog zaista stvara najbolji od svih mo-
gućih svetova, i ta činjenica možda čini nužnim to da Šekspir postoji, i da ako postoji,
da je pisac. Šekspirovo postojanje je, mogli bismo reći, hipotetički nužno, odnosno nužno
pod pretpostavkom Božje volje. Medutim, Lajbnic misli da ovo ne znači da Šekspirovo
postojanje nije, u jednom drugom smislu, kontingentno. Naime, kada bi se Šekspir raz-
motrio sam za sebe, ni činjenica njegovog postojanja ni činjenica da je pisac ne moraju
biti nužne.
Ali moramo reći da Bog želi najbolje prema svojoj prirodi. Dakle on želi na
”
nužan način, reći ćete. (. . . ) Ali iz toga svakako sledi da stvari nužno postoje.
Kako to? Zato što je kontradikcija implicirana nepostojanjem onoga što Bog
želi da postoji? Ja ne prihvatam da je taj iskaz apsolutno istinit. Inače one
stvari koje Bog ne želi da stvori ne bi bile moguće. Jer one su i dalje moguće,
čak i ako ih Bog nije odabrao. Moguće je, zaista, čak i ono da postoji
što Bog ne želi da postoji, zato što bi moglo da postoji prema svojoj
prirodi ako bi Bog želeo da ono postoji. Ali Bog ne može želeti da ono
postoji. Slažem se; pa ipak ono ostaje moguće u svojoj prirodi, čak i
ako nije moguće s obzirom na božansku volju. Jer definisali smo
4 MODALNOST 9

moguće u sopstvenoj prirodi kao ono što ne implicira kontradikciju

u sebi čak i ako se za njegovu koegzistenciju sa Bogom može nekako
reći da implicira kontradikciju.”
Lajbnicovo shvatanje per se modalnosti se sastoji od sledećih tvrdnji:
— Supstancija postoji nužno samo u slučaju da postojanje sledi iz suštine te supstan-
cije (egzistencija sledi iz esencije)

— Supstancija postoji kontingentno samo u slučaju da postoji i da njeno postojanje

ne sledi iz njene suštine

— Supstancija je nužno F ako i samo ako to što je F sledi iz njene suštine

— Supstancija je moguće F ako i samo ako iz njene suštine ne sledi da je ne-F

Lajbnic je sada u situaciji da razlikuje dve vrste (ne)mogućnosti: (ne)mogućnost per se i
(ne)mogućnost per accidens:
Pojam nemogućeg je dvojak: ono što nema suštinu; ili ono što nema egzi-
”
stenciju ili što nikad nije bilo niti će biti, što je inkompatibilno sa Bogom ili
sa egzistencijom ili sa razlogom koji čini da stvari jesu pre nego da nisu.” (A
VI, iii, 463)
Naši modalni termini (moguće, nužno, itd.) su, prema ovoj koncepciji, dvosmisleni : kad
kažemo da je nešto nemoguće, na primer, možemo da mislimo na to da se radi o nečemu
čija je suština nezamisliva, ili nekoherentna; ali možemo da mislimo i da se radi o nečemu
što, prema svojoj suštini, nije nemoguće, ali je njegovo postojanje nemoguće budući da
je, na neki način, inkompatibilno sa nečim što je nužno, kao što je Božija volja. Kada
je nešto nemoguće u tom smislu da je inkompatibilno sa nečim što je nužno, onda je to
nemogućnost per accidens. Takva stvar nije nemoguća prema svojoj prirodi (ili per se),
već je nemoguća samo kada se uzme u obzir širi kontekst relacija sa drugim supstancijama,
a posebno sa Bogom.
Na ovaj način Lajbnic može da tvrdi da neaktualizovane stvari mogu biti moguće
iako je Bog morao, s obzirom na svoju prirodu, da stvori najbolji svet: neaktualizovane
a moguće stvari su moguće per se ali su nemoguće per accidens, ili hipotetički nemoguće.
Per se shvatanje modalnosti omogućuje Lajbnicu da reinterpretira treću tvrdnju iz
protivrečne trijade:
(3) Sve što sledi iz nečeg nužnog je i samo nužno.
na sledeći način:
(3*) Svaka stvar koja sledi iz neke druge stvari čije postojanje sledi iz suštine te druge
stvari, i sama je takva da njeno postojanje sledi iz njene suštine.
Ali (3*) ne može biti tačno: ako je nešto nužno, onda njegovo postojanje sledi iz njegove
suštine; medutim, (3*) zahteva da postojanje nečeg nužnog sledi i iz njegove suštine ali
i iz suštine nečeg drugog. U najboljem slučaju možemo reći da je sve što sledi iz nečeg
nužnog hipotetički nužno.
Na taj način dobijamo preformulisanu trijadu, ovog puta bez protivrečnosti:
(1) Sve što postoji ima objašnjenje.
4 MODALNOST 10

(2*) Neke istine ili supstancije nisu nužne per se. (formulacija na osnovu per se shvatanja
kontingentnosti)

(3**) Sve što sledi iz nečeg nužnog je hipotetički nužno (nužno per accidens).

(3**) ne omogućuje da se od PDR-a dode do necesitarijanizma, jer (3**) ne isključuje

kontingentnost per se (iz tvrdnje (2)) i tako Lajbnic može da smatra PDR istinitim
a necesitarijanizam neistinitim. Lajbnic na ovaj način—ostavićemo pitanje uspešnosti
rešenja po strani—može, dakle, da očuva svoje verovanje u PDR a da istovremeno bude
spokojan u pogledu Božije slobode i dobrote.
Sada je potrebno videti kako se može odbraniti verovanje u dobrog Boga koji je stvorio
najbolji mogući svet uprkos naizgled brojnim svedočanstvima u prilog tome da bi ovaj
svet mogao da bude znatno bolji. Pun odgovor na ovo pitanje zavisi od Lajbnicove mona-
dologije, tj. od metafizike iz njegovog zrelog perioda, prema kojoj u svetu postoje samo
brojne proste, ne-materijalne supstancije zvane monade. Da bismo razumeli Lajbnicovu
monadologiju potrebno je da vidimo kako je Lajbnic prešao put od nekoga ko je impresio-
niran Hobsovom materijalističkom fizikom do nekoga ko rehabilituje supstancijalne forme
i završava na poziciji idealizma, dijametralno suprotnoj Hobsovom materijalizmu.