Lajbnic 2: idealizam i supstancijalna forma

Miloš Vuletić
20. april 2021.

1 Lajbnicov idealizam
Koja je Lajbnicova pozicija po pitanju metafizike supstancije? Šta su fundamental-
ni konstituenti aktualnog sveta, po Lajbnicovom mišljenju? Dugo vremena su odgovori
na ova pitanja bili odredeni uticajnošću kasnih Lajbnicovih dela, poput Monadologije i
Načela prirode i milosti u kojima se izlaže upečatljiva idealistička metafizika. Ono što
zapravo konstituiše svet su monade: proste, bestelesne supstancije koje nalikuju dušama
i koje se odlikuju jedino svojim perceptivnim i apetitivnim stanjima.
Pozicija prema kojoj su takve supstancije osnova celokupne fizičke stvarnosti je ideali-
stička budući da materijalnim supstancijama dodeljuje ulogu običnih predstava u kojima
uživaju monade:

Moramo reći da u stvarima nema ničega osim jednostavnih supstancija i, u

”
njima, percepcije i apeticije. Uz to, materija i kretanje nisu supstancije ili stva-
ri koliko su fenomeni opažača, i njihova realnost počiva u harmoniji opažača
sa samim sobom (u različitim vremenima) i jednih sa drugima.” (Pismo De
Volderu, 1704)

Alternativno, status materijalnih bića bi mogao da se shvati tako da se radi o dobro

”
utemeljenim fenomenima”—pojavama koje imaju realnost utoliko što su na neki način
konstituisane od jednostavnih supstancija koje jedine postoje u pravom, fundamentalnom
smislu.
Pitanje ispravnog shvatanja odnosa monada i materijalnih tela kod poznog Lajbnica
nije lako; ipak, sigurno je da ga ne treba razumeti kao da tvrdi da su materijalna tela
sastavljena od monada kao od integralnih delova. Pre se radi o ideji da monade utemelju-
ju postojanje materijalnih tela: materijalna tela su načini na koje pojedinačne monade
predstavljaju složene entitete konstituisane od drugih monada. Razlika u odnosu na prvu
mogućnost je u sledećem: materijalna tela nisu samo predmet percepcija monada koji-
ma ništa u stvarnosti ne mora da odgovara; umesto toga, agregati supstancija, stvarnih
entiteta, bivaju predstavljeni kao materijalna tela.
Medutim, odlučivanje izmedu metafizičkog statusa materijalnih tela kao pukih pred-
stava i dobro utemeljenih fenomena ne ograničava domen kontroverzi u shvatanju Lajb-
nica. Stvari su mnogo komplikovanije nego što bi mogle izgledati nekome ko se sa Lajbni-
covom metafizikom upoznaje putem njegovih poslednjih spisa. aime, Lajbnic, po svemu
sudeći, nije bio idealista tokom svoje celokupne karijere. Termin ‘monada’ ne ulazi u nje-
gov vokabular pre samog kraja 17. veka. Takode, Lajbnic na mnogim mestima govori o
telesnim supstancijama kao ontološki osnovnim entitetima. Na nekim drugim mestima,
pak, Lajbnic govori kao da prihvata postojanje i telesnih i ne-materijalnih supstancija.

1
2 PUT DO SUPSTANCIJALNIH FORMI I: MATERIJA, KRETANJE, SILA 2

Da stvari budu još gore, ima mesta, i to na samom završetku njegove karijere, na kojima
prihvata postojanje obe vrste supstancija. Sve ovo čini razumevanje njegove pozicije—ili
njegovih pozicija—komplikovanijim i izazovnijim.
Dodatnu poteškoću predstavlja povezani problem odnosa izmedu Lajbnicove fizike i
metafizike. Lajbnic je tokom najvećeg dela svoje karijere intenzivno razmišljao o fizici i
bio je autor više doprinosa toj nauci. Kako je moguće pomiriti intenzivan rad na proble-
mima fizike sa utemeljenošću fizike u metafizici koja ne priznaje realnost materijalnim
objektima?
Pitanje statusa materijalnih supstancija u Lajbnicovoj filozofiji je jedna od oblasti
najintenzivnijih interpretativnih diskusija i doprinosa u prethodnih nekoliko decenija.
Kao što bi se moglo očekivati, istoričari filozofije zastupaju čitav spektar različitih inter-
pretativnih pozicija. Neki interpretatori misle da Lajbnic nikada nije promenio mišljenje:
jedni tako što tvrde da je bio idealista od početka; drugi tako što tvrde da je bio realista,
odnosno verovao u postojanje telesnih supstancija, do samog kraja. Treći interpretato-
ri pokušavaju da nas ubede u to da je Lajbnic u nekom trenutku promenio mišljenje
i postao idealista. Postoje bitna neslaganja oko tačnog trenutka kada se dogodila ova
promena i razloga za nju, ali najčešće se Lajbnicovo uvodenje supstancijalnih formi u ob-
jašnjenje prirodnih fenomena smatra presudnim za Lajbnicovo započinjanje puta prema
monadološkoj metafizici. (Dobro je primetiti i to da oni koji preferiraju ovu interpreta-
tivnu strategiju ostaju u obavezi da reše problem odnosa fizike i idealističke metafizike
kod Lajbnica.) Četvrti interpretatori, opet, misle da se ne može sastaviti potpuna i ko-
herentna slika o Lajbnicovoj metafizici supstancije: prema njihovom mišljenju, Lajbnic
nikada nije do kraja rešio problem odnosa telâ i monada. Najzad, ima onih koji misle
da Lajbnic svesno propagira dva metafizička stanovišta, imajući u vidu da se ona mogu
izmiriti ne-filozofskim razlozima. (Jednu takvu interpretaciju ću pomenuti na kraju.)
Ne možemo da izademo na kraj sa svim pitanjima koja nameću Lajbnicove teško
pomirljive tvrdnje, ali možemo da pogledamo kako i zašto je došlo do nesumnjivo važne
promene u njegovom mišljenju: kako je od ubedenog mehaniciste došao do toga da uvede
supstancijalne forme u objašnjenje fizičkih fenomena. Ovo će pomoći da razumemo bolje
poziciju poznog Lajbnica izraženu u Monadologiji, a time i da shvatimo kako je Lajbnic
mislio da odgovori na izazov problema zla.

2 Put do supstancijalnih formi I: materija, kretanje,

sila
U ranoj fazi svoje karijere, Lajbnic je prihvatao mehanicističko objašnjenje materijal-
nog sveta. Pre svega je bio pod uticajem Hobsove fizike. Kao i Hobs i Dekart, mladi
Lajbnic je smatrao da se svi fenomeni u materijalnom svetu mogu objasniti pomoću pro-
težnosti i kretanja. Oblik, veličina i kretanje materijalnih delića su dovoljni za adekvatna
objašnjenja prirodnih fenomena.
Ovo, doduše, ne znači da je Lajbnic bio materijalista. U svojim teološkim radovima
iz istog perioda, jasno se obavezuje na postojanje ne-materijalnih entiteta—značajno je
to što u ovom kontekstu prepoznaje supstancijalne forme. Takode, Lajbnic nije mislio
da ga obavezivanje na mehanicizam dovodi u sukob sa Aristotelovom filozofijom. On
primećuje, na primer, da se Aristotelove forme mogu lepo pomiriti sa mehanicističkom
fizikom ukoliko uvidimo da Aristotel misli na oblike kada govori o formama.
Vrlo brzo, medutim, Lajbnic počinje da uvida da fizika koja se poziva samo na pro-
2 PUT DO SUPSTANCIJALNIH FORMI I: MATERIJA, KRETANJE, SILA 3

težnost i kretanje ne može biti zadovoljavajuća. Osnovni razlog za nezadovoljstvo je sle-

deći: mehanicistička fizika kakvu su predlagali Hobs i Dekart prepoznaje kretanje kao
jedinu aktivnost u materijalnim telima. Lajbnic, medutim, nalazi da je neophodno pre-
poznati i sile kao uzroke kretanja i kao fundamentalne aspekte adekvatnog objašnjenja
fizičkih fenomena. Konkretno, Lajbnic tokom sedamdesetih godina 17. veka uvida ne-
ophodnost postuliranja dve osnovne vrste sile: aktivne i pasivne. Oba ova zaključka ga
navode da u materijalnim telima postulira još jedan metafizički konstituent u kojem će se
nalaziti izvor aktivnih i pasivnih sila. Taj metafizički konstituent je forma. Lajbnic, da-
kle, pravi sasvim neočekivan preokret u modernoj metafizici: rehabilituje supstancijalne
forme, i to podstaknut razlozima koji potiču iz oblasti koja je trebalo da bude groblje”
”
supstancijalnih formi—moderne fizike.
Lajbnic ima i metafizičke razloge za vraćanje supstancijalnih formi na filozofsku scenu.
Njima ćemo se baviti nešto kasnije, kada ustanovimo kako izgleda Lajbnicov put do
supstancijalnih formi koji vodi kroz fiziku.

2.1 Kretanje i aktivna sila

Slažem se u potpunosti sa sledbenicima sjajne gospode Dekarta i Gasendija, i sa svima
”
onima koji nas uče da se, na kraju krajeva, sva različitost u telima mora objasniti pomoću
veličine, oblika i kretanja.” (Hypothesis physica nova, §57, 1671)
Kretanje je, naravno, ključan elemenat mehanicističke fizike kakvu su zastupali Hobs,
Dekart, Gasendi i mladi Lajbnic. Ali kretanje se pokazuje kao problematično. Sa jedne
strane, potrebno je da se radi o nečemu realnom, o nečemu što, budući da je realno, može
da posluži kao jedan od temelja fizike. Sa druge strane, kretanje je, shvaćeno kao promena
mesta, u oskudnom svetu svedenom na protežnost i njene moduse nešto tek relativno,
a time i naizgled nedovoljno realno da obavlja svoju funkciju u zasnivanju materijalne
stvarnosti. Kada posmatramo dva tela, A i B, koja se kreću jedno u odnosu na drugo,
ukoliko se možemo pozvati jedino na protežnost nećemo biti u stanju da napravimo razliku
izmedu onog tela koje se kreće i onog koje miruje. Istu promenu mesta možemo jednako
dobro objasniti tako što ćemo reći da A miruje a B se kreće i tako što ćemo reći da B
miruje a A se kreće.
Za mehanicistu ovo bi trebalo da predstavlja problem. Kretanje je osnovno svojstvo
telâ a ispada da ga ne možemo razlikovati od mirovanja. Lajbnic je shvatio važnost pro-
blema i ponudio rešenje. Budući da nam za razliku izmedu kretanja i mirovanja i za
utemeljivanje kretanja kao fundamentalnog svojstva tela ne mogu pomoći protežnost i
njena svojstva, potrebno je uvesti nešto od svega toga različito, a što će poslužiti za re-
alno utemeljenje kretanja i kao osnov za razliku izmedu kretanja i mirovanja. Lajbnicovo
rešenje je da postulira silu, moć delanja (vis agendi) kao ono što razlikuje kretanje od
mirovanja; telo u pokretu poseduje ovu silu, telo u mirovanju je ne poseduje. Najjedno-
stavnije rečeno, razlika je u tome što telo koje je u kretanju poseduje moć da proizvede
odredene posledice—na primer, da dovede do novih kretanja u drugim telima. Tela koja
su u mirovanju ovo ne mogu i u toj razlici počiva distinkcija izmedu kretanja i mirovanja.
Ako uzmemo da je ovakav način povlačenja distinkcije uspešan, postavlja se pitanje
šta je u telima odgovorno” za vis agendi. Lajbnic nalazi da metafizičkog utemeljenja
”
za aktivnu silu ne može biti ni u jednoj od karakteristika protežnosti, te da je potrebno
materijalnim entitetima pripisati još neke konstituente koji bi mogli da predstavljaju
sedište” aktivne sile. Lajbnic se okreće onome što je tradicionalno shvatano kao izvor
”
aktivnosti u svetu: formi. Tela imaju aktivnu silu zato što imaju supstancijalnu formu.
2 PUT DO SUPSTANCIJALNIH FORMI I: MATERIJA, KRETANJE, SILA 4

Lajbnic tako krajem 1670-ih dolazi do hilemorfističkog svhatanja telesne supstancije.

Kretanje, po sebi i za sebe te po svom pravom i tačnom pojmu, naime kao
”
puka promena mesta, nije ništa potpuno realno; i kad više tela medusobno
menjaju svoja mesta, onda nije moguće—kako bih geometrijskim putem mo-
gao lako dokazati, kad bih se hteo ovde zadržati—samo posmatranjem tih
promena odrediti kojem će se od njih pripisati kretanje a kojem mirovanje.
Dok je sila ili neposredni uzrok tih promena nešto realnije, te se za to mogu
naći dovoljni razlozi da se ona prizna jednom telu radije nego drugom, a i
samo pomoću nje se može spoznati koje telo ima tu prednost da mu pripada
kretanje. Ta je sila, ipak, nešto različito od veličine, oblika i kretanja; prema
svemu rečenom smemo zaključiti da se pojam tela ne može svesti jedino i samo
na protežnost i njene modifikacije, kako bi hteli moderni filozofi. Ne možemo
izbeći to da u odredenom smislu ponovo uvedemo one suštine i forme koje su
oni prognali. I premda sve posebne prirodne pojave mogu oni koji ih uistinu
razumeju objasniti matematičkim ili mehaničkim putem, ipak se pokazuje da
su, ništa manje, opšti principi telesne prirode i same mehanike više metafizičke
nego geometrijske prirode i da mi, drugim rečima, kao uzroke pojava moramo
pre smatrati odredene ”forme i nedeljive prirode nego telesnu i protežnu ma-
”
su. Pomoću takvog rasudivanja može se mehanička filozofija modernih zaista
sjediniti sa opreznošću razumnih ljudi prožetih najboljim namerama koji se,
ne bez razloga, boje da se ne bismo, nauštrb religioznosti, previše udaljili od
nematerijalnih bića.” (Rasprava o metafizici, §18)

2.2 Otpor i pasivna sila

Uvodenje aktivne sile tela u kretanju samo po sebi ne menja shvatanje tela u mirovanju
kakvo postoji u čisto kinematičkoj mehanicističkoj fizici Hobsa i Dekarta. Mirovanje ne
može biti uzrok bilo čega—telo u mirovanju ne može da prenese kretanje drugom telu,
niti može da prenese mirovanje, niti da drugo telo usmeri ili mu da odredenu brzinu.
Telo u mirovanju ne može biti uzrok jer nema izvora aktivnosti iz kojeg bi crplo moć
pokretanja drugog tela.
Hobs bi (kao i mladi Lajbnic) rekao da u telima nema druge aktivnosti osim kretanja.
Zbog ovoga, sva moć delovanja koju tela imaju u interakcijama može da se svede na
njihovu brzinu. Lajbnicovi mehanicistički zakoni kretanja zato predvidaju da, kada se
dva tela nejednakih brzina sudare, oba će nastaviti da se kreću u smeru bržeg tela, i to
brzinom koja je razlika njihovih brzina pre sudara. Shodno tome, ovi predvidaju da, kada
se dva tela nejednakih brzina sudare, oba će nastaviti da se kreću u smeru bržeg tela, i
to brzinom koja je razlika njihovih brzina pre sudara.
Medutim, ako je to tako, kako će onda, prema Lajbnicovim zakonima, izgledati sudar
tela u kretanju i tela koje miruje? Oba će se, posle sudara, kretati u smeru kretanja tela u
pokretu, i to brzinom tela u pokretu. Ovo je očigledno u neskladu sa onim što primećujemo
u svom iskustvu: zakon predvida da bi veoma malo telo u pokretu tako moglo da pokrene
neko ogromno telo koje miruje, kao da telo u mirovanju ne pruža nikakav otpor kretanju.
Ali mirovanje ne može da bude uzrok i zato Lajbnic nema neposredno na šta da se pozove
da bi objasnio fenomen otpora kretanju.
Lajbnic je bio svestan ovog problema i pokušao je da ga reši postuliranjem različitih
mehanicističkih struktura koje bi učinile njegovu teoriju saglasnu sa opažanjima. Opšti
zakoni kretanja i kolizije važe kada se posmatraju apstrahujući od toga kako je u detaljima
2 PUT DO SUPSTANCIJALNIH FORMI I: MATERIJA, KRETANJE, SILA 5

konkretno konstituisan naš svet. Budući da je kretanje jedini uzrok, onda se dejstvo tela u
kretanju može objasniti i shvatiti jedino pomoću slaganja brzina onih tela koja učestvuju u
sudaru. Činjenicu da u svetu koji nalazimo u svojoj okolini veličina tela utiče na ono što se
dešava u sudarima Lajbnic objašnjava odredenim hipotezama o strukturi našeg sveta koje
omogućuju da se, zajedno sa apstraktnim zakonima kretanja i kolizije, dobiju predvidanja
rezultata kolizija koja su u skladu sa iskustvom. Lajbnic se pozivao na hipotezu da etar
koji prožima materiju i sastavljenost tela od diskretnih delova mogu da objasne elastičnost
i tvrdoću tela. Makroskopski objekti su sačinjeni od mnoštva diskretnih delova; veća tela
imaju više takvih čestica, pa je njihov sudar sa drugim objektima različit od sudara
manjih tela sa istim objektima—veća tela će više usporiti objekte u kretanju nego manja
tela zahvaljujući tome što se kretanje prenosi česticu po česticu. Lajbnic je tako mogao
da se nada da će apstraktni zakoni kretanja moći da se pomire sa iskustvom uz pomoć
sličnih hipoteza o strukturi aktualnog sveta.
Neko vreme je bio zadovoljan ovakvim rešenjem, ali je najzad shvatio da mora da
napusti svoju teoriju kada je postao ubeden u važenje principa jednakosti uzroka
i posledice. Nije sasvim jasno kako je Lajbnic došao do ovog principa, ali budući da
se radi o jednoj vrsti zakona očuvanja, ili konzervacije, ne manjka u sedamnaestom veku
mogućih izvora inspiracije. U svakom slučaju, Lajbnic polovinom 1670-ih, u delu De arca-
nis motus iznosi princip jednakosti uzroka i posledice i time daje svojoj fizici nov pravac.
Lajbnic poredi važnost principa jednakosti sa prvim aksiomom geometrije”, tj. tvrdnjom
”
da je celina jednaka zbiru svojih delova. Princip jednakosti uzroka i posledice može se
formulisati ovako: nužno je da uzrok bude u stanju da uradi onoliko koliko i posledica,
i obrnuto. U pitanju je, dakle, princip očuvanja sile ili moći, odnosno mogućnosti da se
obavi nekakav rad.
Lajbnic se koristio principom jednakosti da proizvede prigovore Dekartovoj kinema-
tičkoj fizici. Medutim, došao je do zaključka da princip jednakosti stvara nerazrešive
probleme i za njegovu kinematičku fiziku. Naime, čak i na najosnovnijem nivou, dakle na
nivou na kojem apstraktni zakoni kretanja nesumnjivo treba da važe—za razliku od nivoa
makroskopskih objekata na kojem hipoteze o strukturi aktualnog sveta mogu da spasu
”
pojave”—dolazi do kršenja principa jednakosti. S obzirom na to, Lajbnic je shvatio da
zakoni kretanja i kinematička fizika na kojoj su zasnovani nisu adekvatni za potpuno
objašnjenje materijalne stvarnosti.
Kako nastaje problem koji je Lajbnica naveo da napusti apstraktne zakone kretanja i
kolizije? Uzmimo neko telo u kretanju. S obzirom na brzinu kojom se kreće, v, to telo je
u stanju da proizvede odredenu posledicu, da obavi odredeni rad; taj rad se može meriti,
recimo, visinom (h) do koje je u stanju da se uspne. Uzmimo sada isto to telo i zamislimo
da se sudara sa drugim telom koje je u stanju mirovanja. Lajbnicovi zakoni predvidaju da
će oba tela nastaviti da se kreću u pravcu i smeru kretanja tela koje je pre sudara bilo u
kretanju, kao i da će se kretati brzinom koja je jednaka razlici njihovih brzina pre sudara.
Ovo znači da će oba tela nastaviti da se kreću brzinom v. Iz prvog slučaja znamo da telo
koje se kreće brzinom v može da dostigne visinu h, tako da bi, posle sudara, oba tela
trebalo da postignu visinu h. Ali to bi onda značilo da u drugom slučaju uzrok identičan
uzroku iz prvog slučaja (telo koje se kreće brzinom v ) postiže duplo veću posledicu nego u
prvom slučaju. Suočen sa sukobom izmedu sopstvenih zakona kretanja i novootkrivenog
fundamentalnog zakona, zakona jednakosti, Lajbnic je uvideo da mora napustiti svoje
zakone kretanja.
Lajbnic je došao do zaključka da ipak u telima mora da postoji nekakva moć, ili sila
otpora kretanju. Telo u mirovanju ima moć da prilagodi brzinu tela koje je u kretanju i
3 PUT DO SUPSTANCIJALNIH FORMI II: SUPSTANCIJALNO JEDINSTVO 6

na njega naleće; ovo prilagodavanje se vrši prema veličini tela u mirovanju: moć tela u
mirovanju da prilagodi brzinu tela u kretanju sa kojim se sudara zavisi od veličine tela
u mirovanju. Lajbnic razlikuje otpor kretanju od činjenice da telo neće samo od sebe
napustiti stanje u kojem se nalazi; otpor koji Lajbnic nalazi u telima je nešto više, neka
vrsta inklinacije da se zadrži trenutno stanje:

Priznajem da svako telo ostaje u svom stanju sve dok ne postoji razlog za
”
promenu; ovo je metafizički nužan princip. Ali jedna je stvar zadržati stanje
dok ga nešto ne promeni, što čini čak i nešto što je sasvim indiferentno prema
obema stanjima, a sasvim je druga stvar, i mnogo značajnija, da jedna stvar
ne bude tek indiferentna, već da ima silu i nešto poput inklinacije da zadrži
svoje stanje, i da zato pruža otpor promeni.” (pismo De Volderu, 24. mart
1699)

Moć da se pruži otpor kretanju Lajbnic naziva pasivna sila i, slično onome kako je postupio
u slučaju aktivne sile, zaključuje kako nema ničega u samoj protežnosti što bi moglo da
utemelji ovo važno svojstvo tela. Stoga zaključuje kako i pasivna sila potiče od forme.
Okretanje principu jednakosti uzroka i posledice i rešavanje problema realnosti kre-
tanja navode Lajbnica na ideju da samu osnovu razumevanja fizičkog sveta sačinjavaju
moći tela u kretanju i mirovanju da proizvode odredene merljive posledice. Dva pojma
sile su u samom korenu novog pristupa: aktivna sila koja se dovodi u vezu sa telima u
kretanju; pasivna sila otpora koja se dovodi u vezu sa telima koja se odupiru zadobijanju
novog kretanja. Lajbnic je na ovaj način započeo svoj dinamički projekat u fizici. Isto-
vremeno, prelasku sa kinematike na dinamiku u fizici odgovara povratak hilemorfizmu u
metafizici:

Pojam sile ili moći . . . za čije objašnjenje sam uspostavio zasebnu nauku di-
”
namiku, obasjava snažnim svetlom naše razumevanje istinskog pojma sup-
stancije” (De primae philosophiae emendatione, G IV 469)

3 Put do supstancijalnih formi II: supstancijalno je-

dinstvo
Druga vrsta razloga za uvodenje supstancijalnih formi se tiče jedinstva telesne supstan-
cije. Prema tradicionalnom shvatanju, supstancije su entiteti koje karakteriše jedinstvo.
Radi se o bićima za koje je nedvosmisleno istinito da se kaže kako se radi o jednoj stvari;
supstancije su Aristotelovo tode ti —neko ovo, odredeno, pojedinačno biće. Izmedu osta-
log, to je ono što ih čini metafizički fundamentalnim entitetima (što Aristotel eksplicitno i
navodi kao jedan od kriterijuma supstancijalnosti). Lajbnic bića koja poseduju jedinstvo
ove vrste naziva supstancijalnim jedinstvima” i bićima koja su jedno per se”.
” ”
Uporedimo jedno supstancijalno jedinstvo sa nekim jedinstvom koje je obična sku-
pina više različitih stvari. Pojedinačan čovek je za Aristotela tode ti, prva supstancija,
neko ovo. Jedinstvo koje je karakteristično za prvu supstanciju je nešto što je samoj toj
supstanciji intrinsično, nešto što ne dolazi spolja”. Sa druge strane, uzmimo sve plave
”
klikere na svetu, ili hrpu klikera na mom stolu. Ovde imamo skupine koje su formirane
ujedinjavanjem nametnutim spolja”, aktom duha koji ih je ujedinio” u jedno iako se
” ”
zapravo radi samo o mnoštvu pojedinačnih entiteta. Mnogo slični primeri se mogu navesti
(i Lajbnic ih navodi): stado ovaca, grupa ljudi koji se drže za ruke, kuća, lanac, brod, svi
3 PUT DO SUPSTANCIJALNIH FORMI II: SUPSTANCIJALNO JEDINSTVO 7

rimski imperatori, itd. U svim ovim slučajevima nema pravog jedinstva u samim stvari-
ma, već se radi o tome da skupinu više pojedinačnih stvari razmatramo zajedno, u jednoj
misli.
Kako stoje stvari sa telesnom supstancijom modernih filozofa? Da li je protežnost
nešto što ima jedinstvo per se ili nije? Lajbnic misli—svakako u periodu svoje karijere
u kojem na ovaj način dolazi do supstancijalnih formi—da tela jesu supstancije, što bi
trebalo da znači da imaju supstancijalno jedinstvo. Ali, istovremeno, protežnost je uvek
deljiva i, utoliko, svako protežno telo je sastavljeno od delova. Kako je svaki od tih delova
dalje deljiv u sitnije delove, čini se da nigde u samoj protežnosti ne možemo naići na prava
supstancijalna jedinstva, već jedino na skupine delova koje se nekako održavaju zajedno.
Na svakom nivou imamo istu stvar: hrpu delova koja se raspada u druge delove—nigde
jedinstva koje je neophodno da bi se nešto smatralo stvarnim entitetom, pravim bićem.

[V]erujem. . . da onde gde postoje ”bića samo zahvaljujući zbrajanju i na-

” ”
gomilavanju, ne postoje uopšte nikakva zbiljska bića. . . . Priznajem da u ce-
lokupnoj telesnoj prirodi ima samo mehanizama—koji su doduše često obda-
reni dušom—ali ne priznajem da ima samo agregata supstancija, jer ako ima
takvih agregata supstancija, onda bi ipak morale postojati i istinske supstan-
cije iz kojih oni rezultiraju. Prema tome, ili moramo doći do matematičkih
tačaka. . . ili pak do Epikurovih. . . atoma, koje vi otklanjate jednako tako kao
i ja, ili—a to je poslednja mogućnost—mora se priznati da ima supstancija
koje poseduju istinsko jedinstvo.” (pismo Arnou, april 1687)

Poslednja od navedenih opcija je ona koju Lajbnic smatra istinitom.

Protežnost modernih korpuskularista je samo nešto što je nastalo zbrajanjem i nago-
milavanjem. Nema ničega u prirodi protežnosti što bi moglo da posluži kao princip koji bi
obezbedio supstancijalno jedinstvo mnoštva materijalnih delova. Šta bi moglo da objasni
činjenicu što delovi protežne materije formiraju jedan objekat koji istrajava kroz vreme?
Dekart, na primer, nema dobar odgovor: kaže da se ovo objašnjava time što su delovu u
”
mirovanju” jedni u odnosu na druge (Principi II.55). Lajbnic misli da zajedničko kretanje
(ili mirovanje), kao ni zajedničko delovanje ili doticanje nisu dovoljni za konstituisanje
supstancijalnog jedinstva. Inače bi odred vojnika ili roj pčela činili jedno biće a ne—kako
je zaista slučaj, po Lajbnicovom shvatanju—samo agregat” ili skupinu mnoštva pojedi-
”
načnih bića, pa makar i organizovanu skupinu. Za Lajbnica, izraženo sloganom, ono što
”
nije zaista jedno biće nije jedno biće”.
Problem jedinstva materijalne supstancije Lajbnic rešava tako što u materijalnu sup-
stanciju smešta” princip jedinstva: supstancijalnu formu. Telesne supstancije, da bi
”
uopšte mogle da se smatraju stvarnima, a ne pukim hrpama protežne materije, moraju
ili da budu poput čoveka, odnosno per se, hilemorfička, jedinstva, ili da budu konstitui-
sana od strane bićâ koja imaju takvo jedinstvo. Lajbnic tako i iz ovog pravca dolazi do
zaključka da se u svetu telesnih supstancija moraju prepoznati supstancijalne forme.

Svako realno biće je ili per se jedinstvo, ili je akcidentalno biće. Biće (je-
”
dinstvo) per se je, recimo, čovek; akcidentalno biće (jedinstvo)—recimo, hrpa
cepanica, ili mašina—je nešto što je jedinstvo samo putem agregacije [ili nago-
milavanja], i tu nema stvarnog jedinstva osim veze: možda dodir ili zajedničko
pokretanje. . . ili makar slaganje opaženo od strane uma koji to sjedinjuje u je-
dinstvo. Ali u biću per se neko stvarno jedinstvo je neophodno, koje se sastoji
ne iz položaja ili kretanja delova, kao u lancu, kući ili brodu, već u nekom
3 PUT DO SUPSTANCIJALNIH FORMI II: SUPSTANCIJALNO JEDINSTVO 8

jedinstvenom individualnom principu. . . koje se u nama zove duša, a u

svakom drugom telu supstancijalna forma.” (A VI, 4, 1506)
Ovaj citat je jedan od mnogih koji potvrduju da u ovom periodu Lajbnic, po svemu
sudeći, ne poriče realnost telesnih supstancija. Još uvek nema naznaka monadološke me-
tafizike. Supstancijalne forme su uvedene kao princip jedinstva neophodan da bi se telesne
supstancije—koje jesu supstancije—mogle shvatiti kao jedinstva per se a ne puka akci-
dentalna bića ili jedinstva. Medutim, Lajbnic je već iscrtao veoma karakterističan pristup
metafizici supstancije tako što je na scenu vratio supstancijalne forme. Njegova metafi-
zika telesne susptancije dodatno dobija na upečatljivosti kada se uzme u obzir to da je
Lajbnic verovao u aktualnu beskonačnu izdeljenost materije. Svako telo, svaki deo telesne
supstancije, izdeljen je na manje delove koji su takode tela. Da bi svako od ovih tela imalo
supstancijalno jedinstvo, mora imati supstancijalnu formu, odnosno mora imati hilemor-
fičku strukturu. Drugim rečima, materijalna priroda je sačinjena od mnoštva sve manjih
i manjih supstancijalnih jedinstava materije i forme.
Štaviše, Lajbnic dolazi do zaključka da je telesna supstancija puna života, u izvesnom
smislu. Budući da se telesna supstancija sastoji od sve manjih i manjih hilemorfičkih je-
dinstava, o svim tim delićima, o svim tim sve manjim jedinstvima možemo da razmišljamo
kao o animiranim bićima, bićima koja su oživljena, u onoj meri u kojoj forma, kao izvor
aktivnosti, predstavlja i princip života. Dopisujući se sa Antoanom Arnoom (teologom i
filozofom, autorom četvrte grupe prigovora na Dekartove Meditacije), Lajbnic iznosi ovu
poziciju:
[B]ez obzira na to što se ne sećam da sam rekao kako osim duša nema ni-
”
kakvih supstancijalnih formi, ja sam daleko od toga da smatram da dušom
obdarena tela čine samo malen deo ostalih tela. Ja, naprotiv, mislim da je sve
ispunjeno telima obdarenim dušom, i još smatram da ima neuporedivo više
duša, nego što po mišljenju [atomiste] Kordemoja ima atoma. Taj, naime,
zastupa mišljenje o ograničenom broju atoma, dok sam ja za to da je broj
duša ili pak formi naprosto beskonačan i da, budući da je materija besko-
načno deljiva, u njoj ne može biti nikakvog tako malog dela, u kojem ne bi
bila sadržana tela koja nisu obdarena dušom ili pak nekom izvornom ente-
lehijom, te koja—ako smem upotrebiti oznaku ”život u tom sasvim opštem
”
smislu—nose u sebi životni princip, ukratko: telesne supstancije o kojima će
se sasvim uopšte moći reći da su žive.” (pismo Arnou, 10. septembar 1687.)
Kad smo jednom spoznali—kako su nam to pokazali Levenhukovi eksperimenti—
”
da u sitnoj kapljici vode ima beskrajno mnogo malih životinjica, neće nam
biti ništa neobično da je materija svugde ispunjena oživljenom supstancijom,
štaviše, da čak i u pepelu dalje postoji nešto što ima života.” (isto pismo)
U jednom spisu iz ranih 1680-ih, Lajbnic eksplicitno i povezuje i sumira sve pravce
razmišljanja koji ga vode do postuliranja supstancijalnih formi:
Neke stvari se odvijaju u telima koje se ne mogu objasniti samo nužnošću
”
materije. Takvi su zakoni kretanja, koji zavise od metafizičkog principa jed-
nakosti uzroka i posledice. Zbog toga se moramo ovde baviti dušom i pokazati
da su sve stvari oživljene. Bez neke vrste duše ili forme, telo ne bi imalo biće,
zato što ni na jedan njegov deo ne bi moglo da se ukaže koji se ne sastoji iz
još delova. Stoga ni na šta ne bi moglo da se ukaže u telu što bi se moglo
nazvati ”ova stvar ili jedinstvo.” (Elementa physicae, A VI, 4, 1899)
”
4 OD SUPSTANCIJALNIH FORMI DO MONADA 9

4 Od supstancijalnih formi do monada

Lajbnic dolazi do istog mesta i putem fizike i putem metafizike. Telesne supstancije ili
neće moći da budu smatrane realnim, ili će morati da budu nešto više od protežnosti u
kretanju. Telesne supstancije jesu realne, dakle potrebno je postulirati princip jedinstva,
tj. formu. Forma takode služi i kao locus aktivne i pasivne sile telâ, kao sedište aktivnosti
koja mora postojati u samoj telesnoj supstanciji ako ćemo gajiti bilo kakvu nadu da
adekvatno objasnimo fizičke fenomene. Telesne supstancije su hilemorfička jedinstva.
Lajbnicova pozicija je u narednom periodu nastavila da evoluira. Tokom 1680-ih Lajb-
nic usložnjava svoje shvatanje telesne supstancije uvodeći još jednu distinkciju izmedu
vrsta sile. Distinkciji izmedu pasivne i aktivne sile dodaje i distinkciju izmedu primi-
tivnih i derivativnih sila. Nećemo ulaziti u detalje pozicije koju Lajbnic na ovaj način
izgraduje, osim što ćemo izdvojiti jednu značajnu promenu: pasivne sile (neprobojnost i
otpor kretanju) Lajbnic sada pripisuje materiji, umesto da im sedište zadrži u formi.
Sa stanovišta metafizike supstancije, poslednje godine 17. veka donose ključnu pro-
menu u Lajbnicovoj filozofiji. Lajbnic počinje da piše o novoj vrsti fundamentalnog me-
tafizičkog entiteta: o atomima supstancije, realnim jedinstvima, metafizičkim tačkama—
monadama.
Kako je tačno Lajbnic došao do monadološke pozicije nije do kraja jasno, ali možemo
pretpostaviti da se radilo o tome da je proces kojim je došao do ideje o neophodnosti
postuliranja supstancijalnih formi nastavio da se odvija do svojih krajnjih granica i da
je rezultirao u postuliranju jednostavnih supstancija, tj. monada. Sa jedne strane, ana-
lizom telesne supstancije dobijamo sliku prema kojoj na svakom nivou dobijamo forme
kao principe jedinstva telesne supstancije, ujedinjene sa materijom koja se dalje razlaže
u telesne supstancije, čije jedinstvo opet dolazi od formi, itd. Forme u ovoj analizi pred-
stavljaju stabilne” elemente analize, dok se materija dalje razlaže u nova hilemorfička
”
jedinstva. Nije teško videti da se odavde malim korakom stiže do pozicije prema kojoj
su same forme zapravo ono što je ontološki fundamentalno, a da materija može da bude
istisnuta” iz analize ontološki fundamentalnih entiteta i sasvim napuštena.
”
U jednom spisu iz 1712. Lajbnic iznosi nešto vrlo blisko ovoj analizi:

Supstancija je ili jednostavna, kao duša, koja nema delova, ili je složena, kao
”
životinja, koja je sačinjena od duše i organskog tela. Ali organsko telo, kao i
svako drugo telo, samo je agregat životinja ili drugih stvari koje su žive i stoga
organske. . . iz čega je očigledno da se sva tela na kraju razlažu u žive stvari,
i da je ono što. . . na kraju postoji su jednostavne supstancije—naime, duše,
ili ako više volite opštiji izraz, monade, koje su bez delova. Jer iako svaka
jednostavna supstancija ima organsko telo koje joj odgovara. . . ona je sama
za sebe ipak bez delova. I zbog toga što organsko telo, ili bilo koje drugo telo,
može opet biti razloženo u supstancije obdarene organskim telima, očigledno
je da na kraju postoje same jednostavne supstancije, i da je u njima izvor svih
stvari.”

Sa druge strane, postoji duga tradicija klasifikacije vrsta jedinstava koja, prema shola-
stičkim filozofima, kulminira u jedinstvu jednostavne supstancije. Sasvim je verovatno da
je Lajbnic bio pod uticajem sholastičkog načina razmišljanja na ovu temu i da je sma-
trao prirodnim da, ukoliko to zahteva metafizička argumentacija, fundamentalni elementi
stvarnosti treba da budu upravo oni koji imaju najviši stepen jedinstva. Evo kako je
izgledala sholastička klasifikacija jedinstava:
5 MONADE 10

— Prva vrsta jedinstva je jedinstvo kakvo nalazimo u hrpama i gomilama—hrpa kli-

kera, gomila cigli;
— Druga vrsta jedinstva je jedinstvo uredene hrpe”: primer je vojni odred; ovde vlada
”
veće jedinstvo nego u potpuno neuredenoj gomili;
— Treća vrsta jedinstva: jedinstvo per accidens, tj. jedinstvo subjekta i akcidencije;
— Četvrta vrsta jedinstva: per se jedinstvo kakvo nalazimo u složenim stvarima ko-
je nastaju ujedinjavanjem različitih delova u neku treću prirodu”; ovo jedinstvo
”
je veće od jedinstva per accidens jer stvar apsolutno čini jednom, dok per acci-
dens stvar čini jednom samo u kvalifikovanom smislu. Ovakvo jedinstvo nalazimo
u hilemorfičkim strukturama: glavni primer je ljudsko biće kao jedinstvo materije i
forme;
— Peta vrsta jedinstva: per se jedinstvo jednostavnih stvari i supstancija lišenih ma-
terije; najviša vrsta jedinstva jer je potpuno lišena bilo kakve sastavljenosti od
diskretnih delova.
Prve tri vrste jedinstva su jedinstva samo u posrednom smislu: ne radi se o tome da je
formirana jedna stvar, već govorimo o tome da više stvari formira jednu stvar s obzirom
na to da stoje u odredenoj relaciji (agregacija; uredenost; inherencija). Tek sa četvrtom
vrstom jedinstva dobijamo jednu jedinstvenu stvar: materija i forma se ujedinjuju i stva-
raju nešto što ima sopstvenu, treću” prirodu. Supstancijalna forma je odgovorna za ovu
”
vrstu jedinstva: bez supstancijalne forme, materija bi mogla imati samo jedinstvo hrpe
materijalnih delova, od kojih je svaki takav da je dalje deljiv u iste takve, nejedinstvene,
delove.
Konačno, imamo jedinstvo jednostavnih stvari, jedinstvo kakvo se pripisuje bogu i
dušama. Radi se o jedinstvu entiteta kod kojih izostaje bilo kakva mogućnost da dode do
deljenja i propadanja.

5 Monade
Monade su nematerijalne supstancije koje je najbolje shvatiti kao duše ili duhove, umove.
Monade su jednostavne: one nemaju delova i nisu deljive (ovo je u skladu i sa shola-
stičkim i sa kartezijanskim shvatanjem duhovne supstancije). Monade mogu nastati i
nestati jedino aktima stvaranja i uništavanja, ali ne i nekakvom preraspodelom delova ili
deobom. Monade nemaju oblik—u suprotnom, kaže Lajbnic mogle bi biti deljive, budući
da je oblik modus protežnosti te implicira deljivost. Monade, zbog ovoga, mogu da se
medusobno razlikuju samo pomoću unutrašnjih kvaliteta i aktivnosti. Monade imaju dve
vrste unutrašnjih stanja ili aktivnosti: percepcije i apeticije (ili žudnje). Percepcije su
reprezentacije, predstave o onome što je izvan monade. Apeticije su unutrašnji principi
promene monade: tendencije da se sa jedne percepcije prede na drugu.
Dva su ključna svojstva monada: monade nemaju prozore” i monade su ogledala”
” ”
celog sveta. Prvo svojstvo se tiče samodovoljnosti i uzajamne izolovanosti monada: u
monadu ništa ne može da ude spolja; monade ne mogu da uzročno deluju jedna na
drugu. Takode, sve ono što se jednoj monadi dešava proističe iz njene sopstvene prirode.
Drugo svojstvo je to da svaka monada u sebi sadrži potpunu i tačnu predstavu svake
druge monade. Svaka monada ima svoju tačku iz koje sagledava celokupan svet. Svaka
monada izražava beskrajnu složenost i raznovrsnost sveta iz sopstvene perspektive.
5 MONADE 11

Kako Lajbnic misli da opravda ovakvu predstavu sveta? U Raspravi o metafizici nai-
lazimo na jedan važan nagoveštaj:

Stvorene supstancije [su] ovisne o bogu koji ih održava, čak, štaviše, nekom
”
vrsti emanacije iznova stvara, baš onako kako mi proizvodimo svoje misli.
Budući da bog, naime, onaj opći sistem pojava, što ih je voljan stvarati radi
otkrivanja svoje slave, jednako okreće ovamo-onamo na sve strane i na sve
moguće načine, motreći pri tome svijet u svim mogućim aspektima, i to tako
da nema nijedne sveze koja bi izmakla njegovoj mudrosti, to je—čim se bogu
svidi da njegove misli postanu zbilja—rezultat svakog takvog motrenja, u
kojem se univerzum prikazuje s nekog odredenog gledišta, supstancija koja
izražava univerzum. . . ” (Rasprava o metafizici, §14)

Božja omniscijentnost i Božje održavanje stvorenog sveta u postojanju se u ovom prav-

cu razmišljanja dodiruju. Jedno moguće videnje Lajbnicove pozicije bi izgledalo ovako.
Aspekt je Božje omniscijentnosti da svet može da sagleda i da ga sagledava iz svake
moguće pojedinačne tačke posmatranja. Ono čime ovo sagledavanje rezultira su upravo
proste supstancije koje su suštinski karakterisane svojim percepcijama sveta iz perspek-
tive koju zauzimaju. Slično onome kako misleći subjekti proizvode svoje misli, tako Bog
proizvodi opažaje celokupnog sveta relativizovane prema pojedinačnoj perspektivi. Re-
zultat ove proizvodnje” su upravo stvorene proste supstancije, tj. monade.
”
Lajbnic povlači još neke važne posledice upravo navedenog stava o emanaciji supstan-
cija:

Budući da je božje motrenje uvijek istinito, onda su istinite i naše percepcije;

”
obmanuti nas mogu samo oni naši viši sudovi koji potječu od nas samih. Iz
toga slijedi da je, kao što smo već rekli, svaka supstancija kao neki svijet za
sebe i koja je nezavisna od svih drugih stvari osim od boga. Prema tome svi
su naši fenomeni, drugim riječima sve sa čime se ikad možemo sresti, samo
posljedice našeg bića.” (Ibid.)

Supstancije, kao izrazi Božjeg sagledavanja stvarnosti, ne mogu imati pogrešne percepcije;
bilo kakva greška će dopirati tek od sudenja da stvari stoje tako-i-tako. Istovremeno,
budući da percepcije potiču od Boga, ništa što opažamo ne može biti uzrokovano nečim
drugim, i shodno tome supstancije su svetovi za sebe”, sasvim medusobno izolovane i,
”
kao što možemo očekivati sa dosadašnjim iskustvom o modernom shvatanju supstancije,
zavisne jedino od Boga.
Percepcije različitih susptancija jesu uzajamno nezavisne, ali nisu nepovezane. Pove-
zuje ih i uskladuje Bog, odnosno činjenica da se radi o istinitim predstavama iste stvari
iz različitih uglova posmatranja:

Svakako [je] istina da su percepcije ili načini izražavanja svih supstancija

”
u medusobnoj saglasnosti, tako da se svatko, tko pažljivo prati umne razloge
dogadanja i zakone do kojih se došlo njihovim promatranjem, u tome potpuno
slaže sa nekim drugim koji radi to isto, kao što razne osobe, koje su se do-
govorile da se nadu na bilo kojem mjestu u odredeni unapred utanačeni dan,
to doista mogu i izvesti ako ih je volje. Premda, medutim, sve supstancije iz-
ražavaju iste fenomene, iz toga ipak ne slijedi da su njihovi načini izražavanja
potpuno isti, nego je dovoljno da su proporcionalni: baš tako kao da više gle-
dalaca misle da vide istu stvar, i doista su u tomu sporazumni, premda svaki
6 PROBLEM ZLA REŠEN 12

od njih može samo u skladu sa svojim posebnim gledištem tu stvar opažati i

o njoj suditi. Jedino iz boga, dakle, besprekidno proizlaze individuumi i bog
je onaj koji univerzum ne motri samo onako kako ga oni motre, nego još i
na sasvim drugi način nego svi oni zajedno—bog, dakle, i jedino on uzrok je
te suglasnosti fenomena te čini da ono što za nekog osobito vrijedi, dobiva i
općenitu vrijednost; inače ne bi bilo nikakve povezanosti.” (Ibid.)

Bog je osnov i garant slaganja izmedu opažaja različitih supstancija, a time i osnov i
garant harmoničnog odvijanja dogadaja u svetu sačinjenom od prostih supstancija za-
”
tvorenih” u sebe same i nemoćnih da jedne na druge deluju.
Okrenimo se sada kontroverznom pitanju statusa tela u Lajbnicovoj poznoj metafizici.
Zanima nas da li su tela i dalje realne supstancije ili su tek neka vrsta fenomena u
idealističkoj slici sveta koja kao realno postojeće priznaje samo nematerijalne monade.
Lajbnic u Monadologiji ima šta da kaže o onome što bi u ranijim delima nazivao telesnim
supstancijama. Nakon što je u prvom delu Monadologije izneo svoja stanovišta u pogledu
prirode jednostavnih supstancija, u drugom delu Lajbnic se bavi složenim entitetima.
Ono što je ranije nazivao telesnim supstancijama i dalje objašnjava hilemorfički: postoji
jedna dominantna monada koja je duša datog tela. Telo je sačinjeno od drugih prostih
supstancija, odnosno monada, što najverovatnije znači da je telo samo način na koji
dominantna monada predstavlja druge monade (telo kao dobro utemeljen fenomen):

Telo koje pripada jednoj monadi, čija je ona entelehija ili duša, sačinjava
”
zajedno sa entelehijom ono što se može nazvati živim bićem, a sa dušom ono
što se zove životinja. Telo jednog živog bića ili životinje jeste, dakle, uvek
organsko, jer kako je svaka monada na svoj način ogledalo čitavog svemira, a
svemir po jednom savršenom redu ureden, treba da postoji isto tako i red u
predstavama duše. . . ” (Monadologija, §63)

Zanimljivo je to da ponovo dobijamo sliku materijalnog sveta kao sastavljenog od orga-

nizama, veoma sličnu onoj kakvu smo sreli u Lajbnicovom srednjem periodu:

[I] u najmanjem deliću materije postoji jedan svet stvorenjâ, živih bića, en-
”
telehija i dušâ. Svaki deo materije može biti shvaćen kao vrt pun biljaka i kao
ribnjak pun riba. Ali svaka grančica biljke, svaki ud životinje, svaka kapljica
njihovih sokova još je jedan takav vrt ili jedan takav ribnjak.” (Monadologija,
§§66–7)

Ali, za prave telesne supstancije kao da više nema mesta: sada postoje samo kao pojave,
kao načini na koje monade reprezentuju ono što postoji izvan njih.

6 Problem zla rešen

Pomenuli smo ranije da za Lajbnica, kao zagovornika teze da je ovo najbolji od svih
mogućih svetova, problem zla predstavlja posebnu teškoću. Lajbnic mora da nas uveri u
to da ono što nam se čini kao nepobitna činjenica—naime, to da bi svet mogao da bude
bolji nego što jeste—predstavlja običan privid. Monadološka metafizika mu daje alat za
takav odgovor: svaka monada, uključujući i duše pojedinačnih ljudi, sagledava svet na
ograničen način, i na način uslovljen sopstvenom tačkom gledišta:
7 LAJBNIC POMIRITELJ? 13

Bog pri uredivanju celine gleda na svaki njen deo, i posebno na svaku mo-
”
nadu, a kako je priroda monade u tome da predstavlja, ništa ne može da
ograniči njeno predstavljanje na samo deo stvari. Ipak, istina je da je njena
predstava nerazgovetna u pogledu pojedinosti i da može biti razgovetna jedi-
no u pogledu malog dela stvari, to jest, onih koje su u svom odnosu prema
svakoj od monada ili najbliže ili najveće; u suprotnom, svaka monada bi bila
božanstvo.” (Monadologija, §60)

Istina je da svaka monada u sebi nosi potpunu i istinitu predstavu svega u svetu, ali je ta
predstava utoliko manje razgovetna ukoliko je data monada manje povoljno pozicionirana
u odnosu na ono što predstavlja. Ovo znači da nam je, načelno gledano, odgovor na svako
pitanje o tome kako stvari stoje u svetu dostupno. Ali to ne znači da su nam dostupni, čak
ni u principu, svi jasni i razgovetni odgovori na takva pitanja. Samom našom prirodom i
konačnošću uslovljeno je to da nikada ne možemo postići beskonačan jasan i razgovetan
uvid u celinu sveta koji bi pokazao da je sve zaista takvo da stvari ne mogu biti bolje.
Kada nam se čini da bi se svet mogao poboljšati, mi se, prema Lajbnicu, hvatamo
za izolovana ‘zla’ koja mislimo da se mogu eliminisati i ne uspevamo da uvidimo kakve
bi bile pune implikacije njihovog eliminisanja. Lajbnic koristi sledeću analogiju da opiše
našu epistemološku situaciju: mi smo poput nekoga ko pred sobom ima ogromnu sliku
čiji je samo jedan minijaturan delić otkriven. Na tom deliću možda možemo da zapazimo
jednu ili dve mrlje, da razlikujemo poneku boju ili nijanse jedne boje, ali šta god mi tu
bili u stanju da vidimo neće nam dati ni približnu predstavu o tome kakva je cela slika,
a još manje kako se taj delić u nju uklapa.

7 Lajbnic pomiritelj?
Jedan zanimljiv način da se posmatra Lajbnicov stav o telesnim supstancijama i njihovom
realitetu je da se na ono što Lajbnic kaže gleda iz perspektive njegove karakteristične
težnje ka mirenju sukobljenih filozofskih (i teoloških) pozicija.
Kroz srednji vek i ranu modernu filozofiju jedini neupitan primer stvorene supstancije
je ljudsko biće. Čovek će tek kasnije da bude posmatran kao običan mehanički, materijalni
automat; u ranom modernom periodu takav tretman je bio ograničen na životinje, i to
samo kod nekih filozofa.
Ali kako shvatiti prirodu ljudskog bića? Dve su glavne mogućnosti prisutne u tradiciji:

1. Platonističko shvatanje: čovek je duša; telo je puki alat i privremeni ‘zatvor’ duše

2. Aristotelovsko shvatanje: čovek je jedinstvo duše i tela

Ako je čovek paradigmatičan primer supstancije, onda imamo i dva shvatanja toga šta
je supstancija kao najsnovnija ontološka kategorija: ili je reč o nematerijalnom, jedno-
stavnom entitetu, ili je reč o jedinstvu materije i forme. Kod Lajbnica nalazimo oba ova
shvatanja: aristotelovske telesne supstancije i platonističke monade.
Moguće je da je Lajbnic zapravo sprovodio metafizički program u okviru koga bi
trebalo da se pokaže da se može napraviti mesta i za aristotelovsko i za platonističko
shvatanje supstancije. Ovo bi, recimo, objasnilo činjenicu da u nekim vrlo poznim delima
Lajbnic, kao što smo videli, govori kako je supstancija ili jednostavna, kao duša, koja
”
nema delova, ili složena, kao životinja, koja je sačinjena od duše i organskog tela”.
7 LAJBNIC POMIRITELJ? 14

Pitanje toga koje od ovih shvatanja je ispravno nije samo pitanje apstraktnih filozof-
skih rasprava. Problem shvatanja stvorene supstancije je u centru teoloških sporova u 16.
i 17. veku i Lajbnicu je jako stalo do toga da pokaže kako je te sporove moguće prevazići
i doći u situaciju u kojoj različite verske grupe mogu jedna drugu da tolerišu. Na primer,
doktrina vaskrsenja i vaznesenja mrtvih postavlja različite probleme pred aristotelovce i
platoničare. Prema ovoj doktrini, prilikom drugog dolaska Hristovog, duše mrtvih će biti
ujedinjene sa svojim telima. Trebalo bi da se radi o radosnom dogadaju kojim u izvesnom
smislu kulminira egzistencija božijeg stvorenja. Postavljaju se nezgodna pitanja za obe
tradicije shvatanja prirode čoveka. Ako je čovek jedinstvo duše i tela, šta bi trebalo da se
dešava sa dušom i njenim sposobnostima tokom razdvojenosti od tela? Sa druge strane,
ako je čovek duša, zašto bi ujedinjenje sa telom trbalo da bude radosna prilika, i zašto bi
uopšte bilo potrebno za vaznesenje?
Lajbnicova metafizika u ranijoj fazi prikazuje supstancijalnost organskih jedinstava
duše i tela. U drugoj fazi se pokazuje da ova organska jedinstva zahtevaju postojanje
nematerijalnih jednostavnih supstancija. Oni kojima se više dopada platonistička pozicija,
videće u monadologiji potvrdu fundamentalne uloge prostih, nematerijalnih supstancija.
A oni kojima se više dopada aristotelovska pozicija, i dalje mogu da smatraju jedinstva
duše i tela za prave, privilegovane supstancije. Uostalom, Aristotelov hilemorfizam oduvek
dopušta to da prve supstancije budu sastavljene od metafizičkih delova—zašto onda takvi
delovi ne bi mogli i sami biti supstancije (tj. monade)? Aristotelijancima je dovoljno to
što organska jedinstva forme i materije koja sačinjavaju stvoreni svet predstavljaju prava
supstancijalna jedinstva—ništa više nije potrebno da bi se smatrala supstancijama.
U Lajbnicovom nepreglednom opusu nalaze se mnoga mesta koja opravdavaju klasi-
fikovanje Lajbnica kao idealiste. Ali mogu se naći mnoga mesta koja opravdavaju klasifi-
kovanje Lajbnica kao realiste u pogledu telesne supstancije. Najzad, mogu se naći brojna
mesta na kojima Lajbnic eksplicitno dopušta da istovremeno dve različite vrste entiteta
(i jednostavne monade i hilemorfička jedinstva) mogu da zadovolje kriterijume supstanci-
jalnosti. Neka od tih mesta se mogu naći u spisima i pismima sa samog kraja Lajbnicovog
života, kada bi trebalo da je obema nogama na idealističkoj teritoriji”. Lajbnic kao da
”
ne vidi nikakav problem u tome da zauzme takvu poziciju. Sasvim je moguće da je razlog
u tome što je smatrao da i aristotelijanski i platonistički kandidati za supstanciju mogu
skladno da žive u metafizičkoj slici sveta kojom možemo biti zadovoljni. Ovo bi, istovre-
meno, objasnilo i činjenicu da u Lajbnicovim delima možemo naći svedočanstvo za sve tri
tvrdnje: da su supstancije proste monade, hilemorfička jedinstva, i obe ove vrste stvari.