Akademik

Prof. dr Marko Todrović

Elaborat
ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE GRADA VALJEVA OD ZAGAĐENOSTI
GRADSKOM DEPONIJOM OTPADA
PRVI DEO
Valjevo, septembra 2022. godine
ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE GRADA VALJEVA OD ZAGAĐENOSTI
GRADSKOM DEPONIJOM OTPADA
1.0 UVOD
«Dok je Valjeva kao grada biće uvek komunalnog otpada.»
Autor
Većina opštinskih deponija u našoj zemlji, pa i u gradu Valjevo, predstavljaju smetilište
na kojima se ne sprovode sve mere upravljanja otpadom. Prilikom gradnje ovih deponija
nije se vodilo računa o mogućnostima upotrebe deponijskog gasa u energetske svrhe, te
se prilikom prikupljanja gasa javljaju određeni problemi.
U Srbiji se komunalnim otpadom ne upravlje, već se on deponuje na ukupno 11
sanitarnih i veliki broj nesanitarnih deponija ili smetilišta, a značajni deo završava
apsolutno nekontrolisano u prirodi na divljim deponijama. Osim što zagađuje
životnu sredinu i narušava zdravlje građana Srbije, pa i Valjeva, ovaj otpad
predstavlja neiskorišćen resurs iz kojeg bi Valjevo kroz odgovorno upravljanje
mogao da dobijati nove vrednosti: sirovine ili prozvoditi električnu i toplotnu
energiju.
Sistem upravljanja konulanim otpadom čine sanitarne deponije, reciklažni centri,
postvojenja za tretman otpada, ali i efikasna javno-komunalna preduzeća koja
posluju po modelima baziranim na ekonomskoj logici. Sistem takodje čine
stručnjaci, profesionalci, sektroski radnici, ali i oni koji otpad stvaraju – gradjani i
privreda.
Da bi navedni elementi mogli da funkcionišu kao optimalni uredjen sistem
neophodno je da postoje finansijski, resulatorni i inspekcijski mehanizmi, koji
treba da obezbede da se pokriju svi troškovi i lanci upravljanja otpadom od strane
onih koji zagadjuju – privrede gradjana, kao i doslednu primenu zakona.
Problem deponije grada Valjeva je više decenijski problem, koji je pokušavan da
se reši, medjutim, često menjanje vlasti, problem je uvek ostavljan sledecoj
garnituri.
Sadašnje rukovodstvo grada Valjeva skupilo je snagu i rešilo da se ovaj problem
više ne odlaže. Odluka je pala na Srpsku akademiju inovacionih nauka (SAINa)
koja ima izuzetno stručne i iskusne ljude koji mogu da reše ovaj posao.
Akademija je prihvatila da ovaj vrlo nezahvalan i odgovoran posao reši i ponudila
da se uradi Elaborat koji bi se sastojao iz dva dela.
U prvom delu elaborata koji je već uradjen i koji nosi naziv „Zaštita životne
sredine grada Valjevo od zagadjenosti gradskom deponijom otpada“ obradjeno je
sledeće:

- problem odlaganja čvrstog otpada na deponiji.

- praćenje toksičnih jedinjenja.
 - upravljanje industrijskim otpadom.
- prerada i skladištenje opasnog otpada.
- strategija upravljanja otpadom.
- biorazgradnja otpada.
- reciklaža otpada.
- najnovije tehnologije za tretman otpada.
U drugom delu, uključiće stručne i iskusne stručnjake iz oblasti Biotehnologije i
urade projekte za ponudjene tehnologije.
Energija iz otpada dobija se sa onih deponija čiji su uslovi adaptirani tako da se
proizvodnja deponijskog gasa intezivira. Za svaku deponiju se prema sastavu,
količini otpada i klimatskim uslovima na terenu proračunavaju optimalni uslovi tj.
temperatura i potrebna količina vlase za normalnu aktivnost bakterija
Zato na kraju smatram da industrija otpada u bliskoj budućnosti može biti jedna
on najprofitabilnijih industrijskih grana
Autor
2.0 ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE VALJEVA OD ZAGADJIVANJA
DEPONIJSKIM OTPADOM
Možemo reći da živimo u svetu otpada. Svake godine u okean dospe oko 100
milion tona naftnih derikata a u reke i mora preko 500 mililjardi tona
industrijskog otpada. Industrijski pogoni i saobracaj izbace u atomsferu oko
mililjardu tona aerogola i isto toliko pepela, spaljuje se oko 10 mililjardi tona
uskovnog goriva.
Otpad se sakuplja kako na specijalizovanim deponijama, tako i na divljim
smetlištima. Na divlje deponije (smetlišta) stiže i do 70% ukupnog otpada (zemlje
u razvoju). Biohemijski procesi razlaganja otpada negativno utiču na zivotnu
sredinu. Deponije komunalnog otpada zagadjuju zemljište i biljke, vazduh,
podzemne i površinske vode, na njima su u ogromnim količinama razmnožavaju
pacovi, miševi i insekti, što doprinosi širenju infekcija. Nastala situacija
predstavlja realnu pretnju Ljudskom zdravlju – kako sadasnjih tako i budućih
generacija. Zato se danas u čitavom svetu nameće problem zaštite životne sredine
putem upravljanja otpadom.
Sastav otpadnih materijala je veoma različit i uključuje čvrsti komunalni otpad,
industrijski (u svim granama industrije: od prehambene do rudarske i
gradjevinske) kao i poljoprivredni, medicinski, elektronski, i druge vrste otpada
mešovitog sastava. Poseban problem predstavlja opasni otpad (hemijski, biloški i
nuklearni) sa izrazitom zagadjujućim efektom i mnogim posledicama po Ljudsko
zdravlje i životnu sredinu.
Materijalni neto-bilans čovečanstva kao biološke zajednice, ako se ne računa
čvrsti komunalni otpad, može se uključiti u globalno biotičko kruženje materije.
Po glavi stanovnika gradova godišnje se obrazuje 150 - 350 kg komunalnog
otpada koji se u većini slučajeva ne preradjuje, već se odvozi na deponije koje
zauzimaju velike površine u okolini gradova (a u nekim gradovima skoro i centar
grada) i predstavljaju opasne zagadjujuće supstance vazduha, vode i zemljišta.
2.1 ODLAGANJE ČVRSTOG OTPADA NA DEPONIJAMA
Deponije su mesta za odlaganje čvrstog otpada. Postoji nekoliko vrsta deponija
zavisno od načina odlaganja otpada i zaštitnih mera u cilju sprečavanja
aerozagadjenja i zagadjivanja podzemnih voda. Odlaganje otpada na otvorenim
površinama bez zaštitnih mera zagadjuje atmosferu, hidrosferu i pedosferu.
Izgradnja sanitarnih deponija predvidja polaganje slojeva zaštitnih materijala u
svrhu sprečavanja kontakta materije i ćvrstog otpada sa vodonošnim horizontima i
atmosferskim vazduhom (slika 1)
Slika 1. Šemtski prikaz sanitarne deponije čvrstog komunalnog otpada.
U novije vreme se kao alternativa za otvorene deponije koristi odlaganje otpada u
utrobu zemlje. Na taj način se izbegava kako zagadjenje vazduha, tako i
razmnožavanje nepoželjnih životinja. Ova metoda odlaganja čvrstog komunalnog
otpada ima i svoje mane, na primer:
1. Obrazovanje i ispiranje štetnih materija (filtrat) i zagadjenje podzemnih voda
Obrazovani filtrat sadrži ostatke organskih materija, tone teških metala, pesticide
itd. Zato nepravilan izbor mesta podzemne deponije može dovesti do zagadjenja
podzemnih voda.
2. Obrazovanje metana i zagadjenje atmosfere
Zakopani otpaci se nalaze u sredini bez kiseonika, usled čega dolazi do njihovog
anaerobnog razlaganja. Obrazuje se tzv. biogas, koji se sastoji od razlićitih
ugljovodonika, a najviše (2/3) od metana. Biogas se širi horizontalno, tako da
može dospeti u podrume zgrada, zapaliti se i eksplodirati u dodiru sa otvorenim
plamenom. Osim toga može povrediti korene biljaka, što dovodi do njihovog
sušenja i erozije zemljišta. Kao posledica zakopani otpad ponovo dospeva na
površinu. Ovaj problem se rešava bušenjem tj. izgradnjom „gasnih sondaža“ za
dobijanje gasa. Dobijeni gas moze se koristiti za gorivo.
3. Uleganje zemljišta. U procesu razlaganja otpada dolazi do smanjivanja njegove
zapremine, što izaziva nestabilnost i uleganje zemljišta. Zato je izgradnja zgrada i
drugih objekata na takvom zemljištu nepoželjna.
Deponije čvrstog komunalnog otpada se obično nalaze na specifičnim mestima
najčešće u prirodnim ili veštačkim uvalama. Obično se smatra da je deponija
hemijski inertna, odnosno da se otpad ne menja sa vremenom. Ta hipoteza je
sasvim neosnovana iz sledećih razloga:
- Deponija je heterogeni sistem u kome se na maloj površini nalazi veliki broj
materija sa različitim hemijskim osobinama. Na osnovu principa termodinamike u
takvom sistemu se mogu odigravati mnoge brojne hemijske reakcije, pre svega
kiselo-bazne (neutralizacioni procesi) i oksido-redukcione. Ovaj jak reakcioni
potencijal je ograničen činjenicom da se većina prisutnih materija nalazi u
čvrstom stanju. Kinetički faktor ne predstavlja bitnu prepreku.
- Voda od atmosferskih padavina (kao i površinkse i podzemne vode) dospeva na
deponiju i jako ubrzava hemijske reakcije. Osim toga, gasovi obrazovani pri
različitim procesima relativno lako se oslobadjaju u atmosferu. Na slici (2) su
šematski predstavljeni osnovni ulazni i izlazni tokovi mase u deponiji.
- Period koji se razmatra nije nekoliko godina (tokom kojih je deponija
obrazovana) već obuhvata život nekoliko generacija (koje treba neprekidno da
kondolija produkte, koji se stvaraju na deponiji).

Slika
Slika 2. šema ulaznih i izlaznih tokova mase na deponiji

Tokom „života“ razlikuju se dve faze - prva predstavlja period intezivne hemijske
aktivnosti (10-20 god.) dok je druga znatno manje aktivna ali mnogo duža (meri
se stolećima).
Predpostavlja se, da na kraju druge faze deponija dostiže stabilno fizičko i
hemijsko stanje, zato je vrlo važno da se deponije organizuju tako, da se procesi u
njima ubrzaju do maksimuma i da se olakša kontrola nad produktima koji se u
njima obrazuju.
2.2 Strategije za izgradnju i kontrolu deponija
Pri izgradnji deponija postoje tri strategije:
1. Otpad se skladišti na zemljištu koje ima odgovarajuce adsorpcione osobine i
sposobnosti samoprečišćavanja, da bi se sprečilo rasprostiranje štetnih materija u
okolnu sredinu. U tom slučaju zemljište predstavlja jednu barijeru za zagadjujuće
supstance. Zato mesto za deponiju treba izabrati na odgovarajući način, tako da
zemljište zadovolji odredjene hemijske i mikrobiološke kriterijume (tabela 1).
Hemijski kriterijumi uključuju na primer sadržaj gline, granulometrijski sastav,
kapacitet kanjonske razmere debljina glinenog sloja, svojstva kiselikog-baznog
putera (tj. sadržaj karbonata).

Tabela

Tabela 1. Kriterijumi za izbor mesta za gradnju deponije

2. Strategija ograničavanja – sastoji se u maksimalnom ograničavanju infiltracije
zagadjujućih supstanci sa deponije u zemljište na neki od sledećih načina:
- Pokrivanje deponije materijalom koji ne propušta vodu, da bi se minimaliziralo
prodiranje atmosferskih i podzemnih voda i odnošenje zagadjujućih supstanci sa
deponije u zemljište na neki od sledećih načina:
- Pokrivanje deponije materijalom koji ne propušta vodu, da bi se minimaliziralo
prodiranje atmosferskih i podzemnih voda i odnošenje zagadjujućih supstanci u
zemljište. Takav pokrivač treba da ima tri sloja (odozgo naniže): vegetacioni,
drenatni i sloj koji ne propušta vodu.
- Postavljanjem na dno deponije izloacionog sloja da bi se sprečilo prodiranje
vode. Za razliku od gornjeg pokrivača, ovaj sloj mora biti delimično porozan, da
bi se izbeglo punjenje deponije vodom.
- Drenantni sistem sakuplja vodu koja je prošla kroz gornji pokrivač. Ta voda se
kasnije prečišćava ili ponovo vraća u deponiju.
I pored preduzetih mera ovaj tip deponije zagadjuje okolnu sredinu, na primer
gasovima koji se oslobadjaju kroz gornji pokrivač ili infiltracijom kroz donji
izolacioni sloj, koji u dugoj perspektivi nije potpuno nepropustljiv (na primer
zbog pukotina usled zemljotresa). Tako se ponovo postavlja problem pravilnog
izbora mesta, gde zemljište ima odgovarajuće hemijske osobine.
3. Najsavremenija koncepcija razmatra deponiju kao svojevrstan hemijski reaktor.
Jedan od nedostataka strategije 2. je taj, što ona pokušava da zadrži taj reaktor u
što je moguće suvljem stanju. Tako se usporavaju hemijske reakcije i produžava
vreme, tokom kojeg deponija sadrži štetne materije. Savremeni prikaz se sastoji u
zadržavanju ideje o ograničavanju, ali na kontrolisan način, tako što se formira
kontrolisani hemijski reaktor. U njemu bi se dobijali odredjeni produkti uz
maksimalno ubrzanje reakcija, tako da se što pre dostigne krajnje stanje.
Podrazumeva se da je potrebna stalna kontrola (hemijska analiza) ulaznih i
izlaznih supstanci, kao i merenje odgovarajućih vodenih tokova.
Mere koje se mogu preduzeti za kontrolisano ubrzanje reakcija jesu:
1. Sortiranje otpada različite vrste uz izbegavanje do maksimuma unošenja
otrovnih supstanci (herbicidi, organski rastvarači) na gradske deponije, podela na
organski i neorganski otpad.
2. Prethodna obrada nekih vrsta otpada (sagorevanje, usitnjavanje, obrada
hemijskim reaktivima).
Hemijske reakcije, koje se odvijaju u ovom tipu deponija još uvek nisu u
potpunosti indetifikovane, te se procesi u njima mogu samo približno modelirati.
Ostvarivanje kontrole ulaznih i izlaznih tokova omogućuje utvrdjivanje osnovnih
činilaca, koji utiču na gradske deponije, koje imaju približno jednak sastav.
Ako se deponija razmatra kao hemijski reaktor, njeni najvažniji „reaktivi“ su:
1. Razni čvrsti otpaci, čija hemijska priroda treba da bude poznata da bi se ocenile
moguće reakcije;
- voda koja proističe ili od mokrog odpada ili od kiše, snega, površinskih i
podzemnih voda;
- kiseonik iz vazduha, koji može da prodre difuzijom u gornji deo deponije;
- mikroorganizmi(bakterije i gljivice) koji se nalaze u otpadu.
Izbor mesta za izgradnju deponije veoma je bitan i često zavisi od karateristika
stena na terenu. Debljina sloja gline igra važnu ulogu za zaštitu vodonosnih
slojeva od deponijskog zagadjivanja (tabela 2). Minerali glina omogućuju
adsorpciju deponijskih gasova

Tabela

Tabela 2. Kriterijum za izbor mesta za gradnju deponije

Za ocenu deponije se koristi tzv. specifično opterećenje, koje se definiše kao masa
otpada po jedinici površine (m²). U praksi je brzina odlaganja otpada na deponiju
konstantna, tako da specifično opterećenje raste približno linearno sa vremenom.
Maksimum (obično oko 20t/m²) se dostiže u vreme zatvaranja deponije.
Izvanredno važnu ulogu za hemijske reakcije igra količina voda po jedinici mase
otpada. Ta količina iznosi oko 20-30 mas. % i ostaje relativno stalna sa
vremenom.
Godišnja količina taloga na 1m² po jedinici mase smeća postepeno opada sa
vremenom. Naime, primećeno je da je godišnja količina taloga približno stalna,
iako masa smeća po jedinici površine raste sa vremenom.
Eventualno treći izvor vode su hemijske reakcije u deponiji. On igra neznatnu
ulogu (manje od 10% od količine taložene vode). Osnovne karakteristike deponije
u zemljama sa umerenom klimom prikazane su u tabeli 3.

Tabela
Tabela 3. Osnovne karakteristike deponija u zemljama sa umerenom klimom
Zbog velike nehomogenosti deponije i ogromnog broja različitih jedinjenja
nemoguce je precizno utvrditi njen hemijski sastav. Nehomogenost deponije
ukazuje da se vrlo teško može dobiti reprezentativna formula deponije. Za
dobijanje takve formule trebalo bi usrediti ogroman broj formula, a danas ne
postoji metoda koja bi omogucila da se odvoje i analiziraju pojedini sastojci.
Najkorisnije su analize hemijskog elementarnog sastava. Tipični primeri su dati u
tabeli 4.

Tabela

Tabela 4. Tipičan elementarni sastav komunalnog otpada na deponiji

Veliki deo mase komunalnog otpada čine voda (25-35 mas. %) i organska
jedinjenja (oko 50-60 mas. %) Tipična raspodela otpada na frakcije prikazana je u
tabeli 5.

Tabela

Tabela 5. Glavne frakcije komunalnog otpada.

3.0 HEMIJSKE REAKCIJE U DEPONIJAMA I NJIHOVOJ OKOLINI

Bitno je izdvojiti tri kategorije jedinjenja:
- biogena organska
- organske ksenobiotike
- i neorganske materije (tabela 6)

Tabela

Tabela 6. Karakteristike tipičnih jedinjenja u deponijama i njihove reakcione

sposobnosti
Prva grupa čini glavni sastojak deponija i njene reakcije kontrolišu hemijske
uslove u posmatranom sistemu, pre svega oksido-redukcione i kiselo-alkalne
reakcije (poslednje zajedno sa mineralnim materijama, kao što su krečnjak i
glina).
Evolucija deponije bitno zavisi od četiri tipa reakcija u kojima učestvuju
navedene kategorije supstanci:
- oksido-redukcione,
- adsorpcione,
- obrazovanje kompleksa i rastvaranje,
- kiselo-alkalne reakcije.
Razmatranje ovih procesa je neophodno za predvidjanje da li će data jedinjenja ili
joni:
- ostati fiksirani na čvrstim telima,
- rastvoriti se i biti odneta sa vodom,
- pretvoriti se u gas.
U složenoj sredini deponije bakterije žive u simbiozi. To se naročito odnosi na
proces metanogeneze, kojim se najveći deo organske materije razgradjuje u
anaerobnim uslovima. U prvoj fazi složena organska materija se hidrolizuje
pomoću enzima do dimera i monomera. Tokom sledeće faze fermentacione
bakterije transformišu te mono - i dimere u masne kiseline, alkohole, H2 i SO2.
Neke od ovih produkata (H2, SO2, H3OH, mravlja i sirćetna kiselina),
metanogene bakterije transformišu u metan CN4. Drugi tipovi bakterija, kao na
primer reducenti sumpora, deluju u trećoj fazi.
Bakterijama su za život često potrebni specifični uslovi (temperatura, pH,
osmotreni pritisak, salinitet, hranjiva podloga). Ovi uslovi se menjaju sa razvojem
deponije usled čega dolazi do smanjivanja jednih vrsta bakterija drugim, koje su
bolje prilagodjene na trenutne uslove. Ta evolucija se nastavlja sve dok
karakteristike životne sredine ne postanu takve de su:
- Preostala ogranska jedinjenja vrlo teško razloživa (ili je mala verovatnoća da se
pojave organizmi sposobni da ih transformišu)
- Uslovi sredine (naročito pH) ne omogućavaju razvoj pogodnih
mikroorganizama.
Zaustavljanje razvoja označava, da je dostignuto hemijski stabilno stanje ili bar
najstabilnije termodinamičko stanje. Takav tip razvoja je moguć i sa geološkog
stanovišta (obrazovanje uglja i nafte).
Razvoj deponije se ukratko može predstvaiti u nekoliko faza:
1. Prva faza je najštetnija za okolnu sredinu. Usred hidrolize dolazi do razgradnje
slojevitih organskim materija,. Dobijaju se aromatična isparljiva jedinjenja sa
velikom količinom gasova (SO2, H2, CO i dr.). Vode koje protiču kroz deponiju
se zagadjuju teškim metalima masnim kiselinama i drugim organskim
jedinjenjima. Dolazi do smanjenja pH sredine (sredina postaje kiselija).
2. Druga (metanogena) faza, tokom koje pH raste a koncentracija ispraljivih
organskih jedinjenja se manjuje. Organska jedinjenja se transformišu u CO2 i
CH4. Smanjuje se smrad i sadržaj teških metala. Gasoviti produkti koji se
izdvajaju (uglavnom metan (CH4)) mogu se koristiti kao biogas. Ta faza traje 10-
20 god. pa i duže.
3. Treća (posle metanogena) faza. Tokom ovog perioda jako se smanjuje hemijska
faza – aktivnost. Ova faza može trajati vekovima. Deponija, koja je u prethodnoj
fazi bila anaerobna, ponovo prelazi u aerobnu usled disfuzije kiseonika (O2).
Preostale organske materije su humanog tipa (tj. vrlo teško reaguju). Na kraju se
deponija pretvara u zemljište tresetnog tipa.
3.1 Reakcije sa učešćem ksenobitoskih organskih jedinjenja
Ove materije predstavljaju mali deo ukupne mase deponije. Mogu se klasifikovati
na sledeći način:
- Isparljiva jedinjenja (H2, vinil hlorid) koje se odvode sa ostalim gasovima
tokom prve dve faze.
- Rastvorljiva jedinjenja, koja se odvode sa vodom koja prodire bez razlaganja.
- Razgradljiva jedinjenja, čije se razlagne može imati korisne efekte (kako su
krajnji produkti manje otrvoni od polaznih) ili štetne efekte (u suprotnom slučaju).
- Nerastvorljive i nerazgradljive materije (usled odsustva specifičnih
mikrorganizama) takva jedinjenja ostaju u deponiji.
Razgradljivi kseno-biotici mogu biti oksidanti ili reduktanti (u zavisnosti od svoje
hemijske prirode i prisutnih mikroorganizama). Reduktanti su na primer, fenoli i
anilni – oni se oksiduju pomoću O2, NO3³͏͏̄, CO4² ̄. Oksidanti se, sa svoje strane
redukuju.
Lako razgradljivi ksenobiotici su slični prirodnim jedinjenjima. U drugim
slučajevima je neophodna adaptacija mikroorganizama (preko mutacija), da bi se
razvili odgovarajući enzimski sistemi. Takav je slučaj sa DOT i tetrahloretilenom
(CCl2–CCl2), koji se akumulira u obliku toksičnog jedinjenja (vinifin).
Druga jedinjenja mogu razgraditi mikroorganizmi, koji su prethodno adaptirani
laboratorijski ali su nesposobni za život u prirodnoj sredini.
Neki polimeri se ne razgradjuju u prirodnim uslovima, već je potrebna
depolimerizacija, koja se obavlja veštački.
3.2 Kiselo-alkalni procesi
Kao što je pokazano, oksidacione reakcije organskih materija odvijaju se uz
učešće protona H+ (H)+. Pri tome se u početnom periodu (10-20 god.) one
odvijaju u anaerobnim uslovima usled viška (reduktanata oranske materije) nad
oksidantima. Zato je oksidacija nepotpuna, na primer:
4CH3OH (reduktant) → 4HCHO + 8H+ +8e- → NH4+ +3H2O
NO3 (oksidant) + 10H+ +8e-→ NH4 + 3H2O
Sumarne reakcije se izražavaju jednačinom:
4CH3OH + NO3- + 2H+ → 4HCHO + NH4+ +3H2
U tom slučaju su produkti oksidacije slabo kiseli (alkoholi, aldehidi, ketoni) i broj
protona upotrebljenih u reakciji je veći od broja protona koji se oslobadjaju pri
oksidaciji; Usled toga dolazi do alkalizacije sredine. Tokom dugog perioda (koji
se meri vekovima) sadržaj redukcionih materija se bitno smanjuje, kiseonik opet
prodire unutar deponije i sredina postaje oksidaciona (visoke vrednosti
elektrohemijskog potencijala oksidacije). Tada se stvaraju uslovi da se organske
materije potpuno oksidišu (do H2CO3) ili skoro potpuno (do HCOH, CH3COOH):
HCHO + H2O → CO2 + 4H+ 4e-
O2 + 4H+ +4e- → 2H2O
ili sumarno:
HCHO + O2 → H2CO3
U ovim slučajevima produkti oksidacije su kiseline, usled čega se javlja tedencija
povećanja kiselosti sredine.
Brze promene pH u deponiji su štetne za stanovište njenog razvoja, pošto
mirkoorganizmi nemaju vremena da se prilagode novi uslovima. Osim toga,
ukoliko je sredina kiselija, utoliko su organizmi manje sposobni za razvoj. Zato se
oksidacija često zaustavlja i fali organskih molekula kiselina.
Veličina uticaja na pH je funkcija ruterskog kapaciteta sredine. On zavisi od
mineralnog sastava zemljišta (ne prima krečnjak), koje reaguje sa viškom protona.
2CaCO3 + 2H+ → 2Ca2+ 2HCO3
Deponije su vrlo heterogene, da bi se mogla utvrditi uloga svake od komponenata,
koje utiču na pH. Ipak se može odrediti ukupna alkalnost titracijom
homogenizovanog uzorka jakom kiselinom (mol kiseline/1kg smeće).
Na osnovu takvih podataka se odredjuje neutralizacioni kapacitet, tj. količina
kiseline potrebna za postizanje pH ≈ 7.
Ta vrednost (na primer 6 mol/kg) se uporedjuje sa kiselošću, koja se očekuje
tokom razvoja deponije, da bi se ocenilo da li ona može da osigura sopstvenu
neutralizaciju. Neka je sadržaj ugljenika ocenjen na 100g/kg čvrstog otpada posle
prvih 10-20 godina. Pretpostavljajući da 50% tog ugljenika može biti oksidovano
do CO2 pomoću O2, dobija se 4mol kiseline po 1kg otpada. Tu treba dodati i CO2,
iz taloga (10-5mol/dm3) na godišnju količinu taloga 50 x 10-3 dm3/kg tokom 2000
godina (dužina trajanja deponije).
U razmatranom slučaju neutralizacioni kapacitet (6mol/kg) je veći od kiselosti
donete sa kišom (1 x 10-3 mol/kg), i one dobijene oksidacionim reakcijama
(4mol/kg). Gornji primer pokazuje, da pH tipične komunalne deponije ne bi
trebalo da se mnogo razlikuje od neutralne vrednosti, čak ni tokom dužeg perioda
3.3 Praćenje toksičnih jedinjenja
Za kontrolu deponije neophodno je praćenje sadržaja toksičnih i potencijalno
toksičnih elemenata. Radi toga se filtrat analizira hromatografskim i atomsko-
adsorpcionim metodama.
Toksični hemijski elementi su:
Al, Cd, Pb, Hg, Tl, Gr, As, Sb, Ba, B, Be, Br, Li, Rb, Sr i Ti. Medjutim treba
istaći da je teško napraviti razliku izemedju toksičnih i netoksičnih elemenata,
odnosno njihovih jedinjenja, jer to zavisi od njihove koncentracije. U razvijenim
zemljama sveta praćenje rastvorljivih jedinjenja i filtrata u deponijama se vrši u
ciju zaštite podzemnih voda. U Japanu se vrši praćenje 19 toksičnih elemenata u
otpadnim materijama (tabela 7)

Tabela

Tabela 7. Toksični i potencijalno toksični elementi u otpadu.

Slika

Slika 1. Uticaj suficita aluminijuma na ljudsko zdravlje.

Slika

Slika 2. Uticaj suficita bakra na ljudsko zdravlje.

Slika

Slika 3. Uticaj suficita hroma na ljudsko zdravlje.

Slika

Slika 4. Uticaj suficita kadmiujma na ljudsko zdravlje

4.0 UPRAVLJANJE INDUSTRIJSKIM OTPADOM

Tehničko-tehnološke aktivnosti stvaraju nekoliko stotina vrsta otpada, ali za
ponovnu upotrebu se koristi, samo nekoliko vrsta:
- metali;
- plastične mase;
- papir;
- staklo;
Ponovno korišćenje materijala rešava čitav niz pitanja iz oblasti zaštite životne
sredine:
- smanjuje se potreba za primarnim sirovinama;
- smanjuje se zagdjenje vode i zemljišta;
- oslobadjaju se sistemi iz procesa prerade sirovina.
Iscrpljivanje zaliha primarnih sirovina nateralo je mnoge zemlje da počnu da
koriste sekundarne sirovine.
Industrijski otpad se deli na:
- metalni otpad;
- otpad drveta;
- otpad plastičnih masa i drugih materijala;
- prašinu mineralnog i organskog porekla iz uredjaja za prečišćavanje
- industrijsko smeće.
U ekonomske karakteristike načina prerade industrijskog otpada spadaju:
- koeficijenti promene njegovog fizičkog stanja i hemijskog sastava
- ekonomičnost;
- zauzete teritorije na deponijama;
- povratnost sirovina;
- efikasnost.
Sastav činilaca koji karakterišu način prerade otpada prikazan je na slici 1.

Slika

Slika 1. Činioci koji utiču na način prerade otpada.

Radi smanjivanja količine otpada u osnovnoj proizvodnji, celihodno je razvijanje
i uvodjenje malootpadnih, bezotpadnih i kompleksnih tehnologija.
Pod bezotpadnom tehnologijom (proizvodnjom, sistemom) ne podrazumeva se
samo tehnologija ili proizvodnja nekog proizvoda, već i princip organizacije i
funkcionisanje proizvodnje . Pri tome se racionalno koriste sve vrste sirovina i
energije u zatvorenom ciklusu, tj. ne narušava se postojeća ekološka ravnoteža.
Malootpadna tehnologija predstavlja medjufazu u razvoju bezotpadne
proizvodnje. Pri tome štetan uticaj na životnu sredinu ne premašuje nivo koji je
dopušten sanitarnim normama.
Bezotpadne tehnologije treba da obezbede:
- složenu preradu sirovine sa korišćenjem svih sastavnih vrsta na osnovu razvoja
novih bezotpadnih procesa;
- razvoj i proizvodnja novih artikala uzimajući u obzir mogućnost njihovog
ponovnog korišćenja;
preradu proizvodnog, i upotrebnog otpada u nove proizvode ili njegove druge
korisne upotrebe bez narušavanja ekološke ravnoteže:
- korišćenje zatvorenih sistema industrijskog vodosnabdevanja;
-stvaranje bezotpadnih teritorijalno-industrijskih kompleksa u ekonomskim
regionima.
Slika

Slika 2. Činioci koji utiču na način prerade otpada

4.1 Upravljanje opasnim otpadom

Prema definicji EPA (Environmental Protection Agency) – Američka agencija za
zaštitu životne sredine – opasni otpad je bilo koji otpad koji je zapaljiv, koriziran,
reaktivan ili toksičan. Ova definicija pokriva 100 miliona tona novog otpada
svake godine.
Opasan otpad danas se može naći na svakom koraku. Istraživanje je pokazalo da
su glavni izvori ove vrste otpada:
- hemijske industrije, sa oko 60% celokupnog industrijskog otpada;
- metalopreradjivačka industrija (zavarivanje metala i završna obrada) sa oko
20%;
- vojna industrija;
- farmaceutska industrija;
- klinički centri;
- domaćinstva;
- mala preduzeća.
Brojne analize stanja životne sredine koje su radjene poslednjih 6 godina u
Republici Srbiji ističu neadekvatno postupanje sa otpadom, izmedju ostaalog i
biohazardnim što izaziva jedan od najvećih problema u oblasti zaštite životne
sredine i ljudskog zdravlja.
Zabrinutost javnosti zvog stvaranja neadekvatnog odlaganja biohazardnog
medicinsko-veterinarskog otpada raste zbog straha od širenja HIV- virusa,
hepatitisa B i C i drugih efektivnih bolesti, kao i opasnost od izlaganja toksičnim i
genotoksičnim materijama (hemikalije, radionukleotidi).
4.2 Opasni medicinsko-veterinarski otpad
Pod medicinsko-veterinarskim otpadom podrazumeva se sav otpad nastao u
zdravstvenim i veterinarskim ustanovama, bez obzira na njegov sastav, osobine i
poreklo. To je heterogena mešavina komunalnog smeća, infektivnog, patološkog i
laboratorijskog otpada, organskog materijala, ambalaže, lekova i drugog
farmaceutskog i hemijskog otpada.
Biohazardni medicinsko-veterinarski otpad se definiše kao opasan po ljudsko
zdravlje, otpad koji se stvara u zdravstvenim i veterinarskim ustanovama,
istraživačkim ustanovama i laboratorijama.
Opasni medicinski otpad koji čini oko 14% ukupne količine medicinskog otpada
sastoji se od sledećih grupa otpada:
- infektivni otpad;
- oštri predmeti;
- patoanatomski otpad;
- farmaceutski otpad;
- hemijski otpad;
- genotoksični otpad;
- radioaktivni otpad;
- otpad sa visokom koncentracijom teških metala;
- boce pod pritiskom.
Otpad koji sadrži patogene biološke agense koji zbog tipa koncentracije ili broja
mogu izazvati bolesti kod ljudi koji su im izloženi – svrstavaju se u infektivni
otpad. U infektivni otpad spada:
- pribor i kulture iz mikrobiološke laboratorije;
- delovi opreme;
- materijal i pribor koji je došao u dodir sa krvlju;
- otpad sa hemodijalize;
- otpad sa previjanja rana i obdukcija;
- infuzioni sistemi;
- rukavice i
- otpad od zaraženih eksperimentalnih životinja i drugi infektivni materijali.
U otpad kategorije opštih predmeta spadaju:
- igle;
- lancete;
- špricevi;
- skalpeli i drugi predmeti koji mogu izazvati ubod ili posekotinu.
U patoanatomski otpad spadaju:
- delovi ljudskog tela – amputanti;
- tkiva i organi odstranjeni u toku hirurških zahvata;
- tkiva uzeta u dijagnostičke svrhe;
- plancenta;
- ogledne životinje;
- anatomski delovi životinja.
U farmaceutski otpad spadaju:
- farmaceutski proizvodi;
- lekovi i hemikalije koji su vraćeni sa odeljenja gde su pripremljani a
neupotrebljeni ili im je istekao rok trajanja.
U hemijski otpad spadaju:
- odbačene čvrste, tečne ili gasne hemikalije koje se upotrebljavaju u
medicinskim, dijagnostičkim ili eksperimentalnim postpucima;
- čišćenju ili dezinfekciji.
Deli se na: opasan hemijski otpad (toksične, lako zapaljivae, reaktivne,
genotoksične supstance) i merni hemijski otpad.
U genotoksični otpad spada otpad sa mutagenim, teratogenim i kancerogenim
svojstvima (citostatici, ekskreti pacijenata tretiranih citostaticima, hemikalije i
radioaktivni materijali).
Radioaktivni otpad podleže posebnim propisima. Otpad kontaminiran
radionukleotidima, uglavnom niskog i srednjeg inteziteta zračenja, koji se koriste
u dijagnostici, terapiji i istraživanju uključuje:
- kontraminirani materijal;
- opremu;
- rastvore;
- ekskreti pacijenata tretiranih ili dijagnostikovanih uz pomoć izvora zračenja;
- leševi eksperimentalnih životinja.
 Otpad sa visokim sadržajem teških metala je otpad sa prisutnim jedinjenjima Hg,
Pb, As, Cd, kao i termometri, aparati za merenje krvnog pritiska, bakterije i dr.
Boce pod pritiskom: gasni cilindri, aerosol boce i dr. U kojim se čuvaju raličite
vrste gasova koji se koriste u zdravstvu (anestetični gasovi, azot-dioksid, ispraljivi
halogenovani ugljovodonici, gasovi za sterilizaciju, hirurški instrumenti, gasovi
za inhalaciju (kiseonik) i vazduh pod pritiskom).
U ustanovama veterinarske medicine otpad nastaje u sledećim objektima:
- veterinarskim klinikama;
- istraživačkim laboratorijama;
- veterinarskim stanicama;
- veterinarskim ambulantama;
- brojnim farmama za uzgoj krupne i sitne stoke, kao i živine.
Manja količina biohazardnog otpada nastaje u:
- klanicama;
- na veterinarskim fakultetima;
- specijalizovanim ustanovama - (institucijama) koji se bave istraživanjima,
proizvodnjom vakcina i seruma.
Leševe životinja koje uginu na ulici takodje treba smatrati biohazardnim otpadom.
Prema propisima EU medicinsko-veterinarski otpad može se podeliti na pet
glavnih grupa:
1. Grupa A – ljudsko tkivo koje se može identifikovati, krv, životinjski leševi,
hirurški zavoji, brisevi i ostali zaprljani otpad.
5.0 RECIKLAŽA OTPADA
Razvojem nauke i tehnologije čovek je za svoje potrebe stvorio veliki broj materijala
složenih hemijskih sastava. Takvi materijali se zbog svoje složenosti ne mogu
razgraditi prirodnim putem ili se vreme njhove razgradnje može smatrati
beskonačpno. Deponovanje takvih materijala na uređenim ili divljim deponijama
dovodi do zagađenja životne sredine. Reciklažon ovakvih materijala, pored
ekonomske dobiti čovek štiti životnu sredinu, što ima za posledice kvalitetniji i
zdraviji život samog čoveka.
Dobijanje metala iz reciklaže dovodi do uštede električpne energije i to za:
- Čelik 74%
- Aluminijum 95%
- Bakar 85%
- Olovo 65%
Dobijanje metala iz reciklaže dovodi do uštede električpne energije, smanjuje se
potrošnja vode za 40%, smanjuje se zagađanje vode za 76% i vazduha za 86%.
Reciklaža je skup aktivnosti kojima se obezbeđuje prerada i ponovno korišćenje
otpadnih materijala.
Reciklažom se postužu sledeći strateški ciljevi:
- Štednja sirovinskih resursa (svi materijali potiču iz prirode i ima ih u označenim
količinama);
- Štednja enerije(nema trošenja energije primarnim procesima, kao ni u transportu
koji te procese prati, a dobija se dodatna energija sagorevanjem materijala koji se
ne recikliraju);
- Zaštita životne sredine (otpadom materijali degradiraju životni ambijent, pa se
reciklažom štiti životna sredina);
- Otvaranje novih radnih mesta (procesi u reciklaži materijala podrazumevaju
ulaganje znanja i rada, što stvara potrebu za radnim mestima).
Materijali za reciklažu
U pogledu mogućnosti ponovnog iskorišćavanja, materijali mogu biti:
- Reciklabilni (mogu se iskoristiti ponovnim vraćanjem u proces proizvodnje posle
reciklaže);
- Nereciklabilni (ne mogu se vratiti u proizvodni proces i koriste se za dobijanje
energije – spaljivanjem ili se na ekološki obezbeđen način skladište na deponiji);
- Opasni-hazardni (materijali koji su štetni za čoveka i životnu sredinu).
5.1 Vrste reciklaže
Po načinu vražanja materijala u proces ponovnog korišćenja, reciklaća može biti:
- Primarna (reciklaža kojom se posle odgovarajuće pripreme materijala isti koristi
za dobijanje novih proizvoda ili se doradom korišćenih proizvoda omogućava
njihova ponovna upotreba);
- Sekundarna (reciklaža u kojoj se konvencijalno nereciklabilni materijali prerađuju
korišćenjem novih tehnologija do maksimalno mogućeg iskorišćenja).
Metode prerade i ponovnog korišćenja otpada
Za preradu i ponovno iskorišćenje otpada koristi se veliki broj tehnologija.
(1) Termičke tehnologije se primenjuju za iskorišćavanje svih vrsta čvrstih,
rastvorljivih, tečnih ili gasovitih otpada. Suština metode se sastoji u termičkoj
obradi materijala visokotemperaturnim nosačem toplote, odnosno produktima
sagorevanja goriva (plazmeni tok, rastop metala ili oksda, strujno visoko
frekventno zagrevanje otpada), kontaktnim ili beskontaktnim načinom. Produkti
termičkog razlaganja podvrgavaju se oksidaciji ili drugim hemijskim reakcijama
pri kojima se obrazuju neotrovni gasoviti, tečni ili čvrsti produkti. Termička
metaoda obično se sastoji iz sledećih faza:
- Prethodna obrada, uključujući obradu pomoću hemijskih reagenasa,
- Visokotemperturne obrade i dekontaminacije,
- Višestepeno prečišćavanje gasova,
- Iskorišćavanje nastale toplotne energije,
- Dobijanje uzgrednih organskih (gas, gorivo) ili mineralih proizvoda (oksidi,
cement, mineralne soli).
(2) Termička metoda omogućava neutralisanje svih hemijskih jedinjenja na visokim
temperaturama (preko 3000 K) u oksidacionom ili redukcionom režimu uz
dodavanje vazduha, kiseonika, vodonika ili drugih gasova, tj. moguće je regulisati
parametre neutraliza, čije svake supstance (jedinjenja) uključuju i hamijsko
oružje. Na taj način, otrovne materije, pesticidi i dioksini mogu se obrađivati
pomoću plazmeno-hemijske metode (stepen prerade do 99,9999%). Plazmeno-
hemijska metoda se primenjuje za preradu teško gorećih i negorećih jedinjenja.
Fizičkohemijske tehnologije prerade otpada nisu unvezalne. One omogućuju
korišćenje otpada kao sirovine za dobijanje korisnih proizvoda, na primer plimernih
materijala iz iskorišćenih automobilski guma.
Iz otpada se mogu dobiti veštačka đubriva, građevinski i materijali za gradnu puteva,
keramika, itd. Pri tome se koriste različite tehnologije. Danas je aktuelno pitanje
stvaranja bezotpadnih i malootpaqdnih tehnologija, među kojima se posebno ističe
samodegradirajuća ambalaža.
(3) Biotehnološke metode su vrlo pogodne za preradu komunalnog otpada.
Najperspektivniji proces neutralizacije i prerade otpada jeste biotehnologija. Žive
komponente biote su tokom milijardi godina proradile geosferu, hidrosferu i
atmosferu, pretvorivši ih u biosferu. Metodama genetskog inženjeringa možemo
adaptirati mikroorganizme koje je stvorila priroda na obavljanje novih funkcija.
ŠTA PODRAZUMEVAMO POD OTPADOM
Pod otpadom se podrazumeva svaki materijal ili predmet koji nastaje u toku
poizvodne, uslužne ili druge delatnost, predmeti isključeni iz upotrebe kao i otpadne
materije koje nastaju u potrošnji i koje sa aspekta proizvođača, odnosno potrošača
nisu za dalje korišćenje i moraju se odbaciti.
Zakon o upravljanju otpadom razlikuj tri vrste otpada:
- Komunalni otpad (kućni otpad),
- Komercijalni otpad,
- Industrijski otpad.
Komunalni otpad predstavlja otpad iz domaćinstva (kučni otpad), kao i drugi otpad
koji je zbog svoje prirode ili sastava sličan otpadu iz domaćinstva. S obzirom da je
većina komunalnog otpada nastala u domaćinstvima, njegovo generisanje je povezano
sa stilom života.
Komercijalni otpad je otpad koji nastaje u preduzećina, ustanovama i drugim
institucijama koje se u celini ili delimično bave trgovinom, uslugama, kancelarijskim
poslom, sportom, rekreacijom ili zabavom, osim otpada iz domaćinstva i
industrijskog otpada.
Industrijski otpad je otpad iz bilo koje industrije ili sa lokacije na kojoj se nalazi
industrija, osim jalovine i pratećih minerala, sirovina iz rudnika i kamenoloma.
U zavisnosti od opasnih karakteristika koje utiču na zdravlje ljudi i životnu sredinu,
otpad može biti:
- Inertni
- Neopasni
- Opasni
Inertni otpad je otpad koji nije podložan bilo kojim gizički, emijskim ili biološkim
promenama (ne rastvara se, ne sagoreva, nije biološki razgradiv).
Neotpadni otpad je otpad koji nema karakteristike opasnom otpada.
Opasni otpad jeste otpad koji po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih
materija može prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima bar
jedno od svojstava koje ga čine opasnim (eksplozivnost, zapaljivost, sklonost
oksidaciji, sklonost koroziji, u kontaktu sa vazduhom ili vodom oslobađa otrovne
supstance, kao i ambalaža u kojoj je bio ili jeste spakovan opasan otpad.
Upravljanje opasnim otpadom
(ovde staviti od 249 do 261 stranice)
Prema definicii EPA (Envoronmental Protection Agency – Američka agencija zaštite
životne sredine) opasan otpad je bilo koji otpad koji je zapaljiv, korozivan, reaktivan
ili toksičan. Ova definicija pokriva 100 miliona tona novog otpada svake godine.
Opasan otpad danas se može naći na svakom koraku. Istraživanja su pokazala da su
glavni izvori ove vrste otpada:
 - Hemijska industrija, sa oko 60% celokupnog industrijskog opasnog otpada,
- Metaloprerađivačka industrija (zavarivanje metala i završna obrada),
- Vojna industrija,
- Farmaceutska industrija,
- Klinički centri,
- Domaćinstva
- Mala preduzeća.
Brojne analize stanja životne sredine koje su rađene poslednjih godina u Republici
Srbiji ističu neadekvano postupanje sa otpadom, između ostalog i biohazardnim, što
izaziva jedan od najvećih problema u oblasti zaštite životne sredine i ljudskog
zdravlja.
Zabrinutost javnosti zbog neadekvatnog odlaganja biohazardnog, medicinskog i
veterinarskog otpada raste zbog straha od širenja HIV virusa, hepatitisa B i C i drugih
infektivnih bolesti, kao i opasnosti od izlaganja toksičnim i genotoksičnim
materijama (hemikalije, radio nukleotidi).
6.0 STRATEGIJA UPRAVLJANJA OTPADOM
Sakupljanje, transport, skladištenje i tretman otpada nose sa sobom brojne rizike po
bezbednost i zdravlje zaposlenih u industriji otpada. S tim u vezi, u mešunarodnim
okvirima posmatrano, donose se direktive, zakoni, propisi i druga pravno-normativna
regulativa, priprmaju se strategije koje se odnose na upravljanje otpadom.
Upravljanje otpadom je sistem delatnosti i aktivnosti koji podrazumeva prevenciju
nastajanja otpada putem redukovanja ambalažnih materijala, smanjuje količine otpada
i njegovih opasnih vrsta u industriji, razvoj navika sortiranja otpada kod stanovništva.
Bitna je bolja organizacija bezbednog transporta i trajnog deponovanja otpada, kao i
razvoj iimplementacija novih, efikasnijih metoda reciklaže. Neophodno je trajno
održavati i renovirati postrojenja za tretman otpada i uspostaviti sistem praćenja na
deponijama.
U industriji otpada postoje mnogi negativni činioci i rizici, gde je neophodna
sanitarna i ekološka inspekcija sa određivanjem uticaja deponija na životnu sredinu i
zdravlje stanovnika (aerozagađenje, degradacija zamljišta, zagađenje hidrosfere,
narušavanje geomorfoloških oblika terena, širenje štetočina i zaraznih bolesti,
povrede radnika prilikom sakupljanja, selekcije i reciklaže raznih vrsta otpada).
Održivo upravljanje otpadom zavisi od dve komponente:
- Održive potrošnje
- Održivog upravljanja prirodnim resursima (zemljištem, sekundarnim
sirovanama i dr.)
Strategija upravljanja otpadom Republike Srbije predviđa sledeće aktivnosti:
- Uvođenje formalno-pravnog mahanizma kao što je sticanje znanja i
kvalifikacija u oblasti upravljanja otpadom;
- Sticanje i unapređenje obrazovanja i obuke lica koje upravlja otpadom
(tehnologa, hemičara, operativca i sanitarnih inspektora);
- Osnivanje nacionalnog tela odgovornog za razvoj obrazovnog programa i
obuke u domenu upravljanja otpadom;
- Razvoj i implementacija programa za stalnu komunikaciju sa ovim
učesnicima u upravljanju otpadom.
 Iskustva različitih zemalja pokazuju da razvoj javne svesti o upravljanju otpadom u
velikoj meri zavisi od društvenog sankcionisanja nepoželjnog ponašanja, kao i
sprovođenje pravne regulative i kaznenih odredbi u slučaju neispunjavanja pravila i
normi u postupcima zbrinjavanja otpada.
Uzimajući u obzir svetske primere, vidimo da postoji način da iskorišćenje otpada
bude što obimnije, kvalitet prerađenih sirovina bolji a broj učesnika u procesu
reciklaže, a samim tim i zaštite životne sredine veći.
Većina zemalja sveta prihvata strategiju Evropske Unije koja se odnosi na:
- Istraživanje i razvoj novih tehnologija za reciklažu,
- Optimizaciju sistema sakupljanja i sortiranja otpada,
- Smanjenje eksternih troškova ponovne upotrebe proizvoda,
- Kompjuterizovane sisteme upravljanja otpadom,
- Razmena i prodaja otpadnog materijala.
Reciklaža i bezbedno zbrinjavanje otpada je rastući industrijski sektor u kome se
zaposleni suočavaju sa novim zdravstvenim i bezbednosnim rizicima. Upravljanje
industrijskim otpadom zahteva protok sveobuhvatnih informacija, znanja i metoda za
minimalizaciju otpada. Informacione tokove treba usmeriti ka razvojnim timovima
kako bi se zdravstveno-bezbednosni kriterijumi tretmana ostatka proizvoda
inkorporisali u projektne strategije.
Brojne opasnosti i rizici različitog karaktera u industriji prerade čvstog komunaqlnog
otpada, upućuju na značajno i strateški opravdano mesto obrazovanja, kao jedne od
osnovnih preventivnih mera u sistemu upravljanja otpadom. Opšte i profesionalno
obrazovanje, razvoj javne svesti o problemima upravljanja otpadom i obuka
zaposlenih za bezbednost i zaštitu zdravlja na radu u industriji prerade komunalnog
otpada čine ključne segmente uspostavljanja efikasnog i održivog sistema za tretman
deponijskog otpada.
Savremena paradigma održivot razvoja uključuje održivu potrošju i održivo
upravljanje prirodnim resursima kao bitne smernice upravljanja otpadom. Inspekcija
svih oblika delatnosti povezanih sa reciklažom otpada i bezbdnim odlaganjem na
sanitarnim deponijama postaje glavni oblik minimizacije rizika i negativnih uticaja
deponija na životnu sredinu i ljudsko zdravlje.
Usvajanjem Nacionalne strategije postignut je veliki iskorak u poboljšanju stanja
upravljanja otpadom svih vrsta. Realizovanje Nacionalne strategije na niz problema u
samoj primeni, ali zajedničkim naporima svih službi i stanovništva ti problemi se
mogu otkloniti.
7.0 BIOGAS I NJEGOV ZNAČAJ
7.1 Oblici energije
Obzirom na obnovljivost, oblici energije se mogu podeliti na one koji se prirodno
obnavljaju i na one koji se ne obnavljaju. U prvu grupu ubrajaju se:
- Sunčevo zračenje koje se nepsoredno može iskorišćavati (Sunčeva energija u užem
smislu), jer su gotovo svi oblici energije na Zemlji u krajnjoj liniji posledica aktivnosti
Sunca
- Energija vetra;
- Energija plime i oseke, talasa i toplote mora;
- Hidroenergija.
Drugoj grupi pripadaju:
- Nuklearna goriva;
- Fosilna goriva;
- Zemljina unutrašnja toplota koja se pojavljuje na površini (topli izvori), toplota
unutrašnjosti Zemlje;
- Laki atomi potrebni za fuziju.
Izmedju ove dve grupe postoje znatne razlike:
- mogućnost skladištenja i transporta;
- veličina investicija za izgradnju postrojenja;
- potrebnih troškova za njihov pogon i održavanje.
Jedna od osnovnih mana obnovljivih izvora energije je to što snaga koju ti izvori daju
nije konstantna, ona je funkcija vremena. Te promene mogu biti jako brze (snaga vetra
zavisi od trećeg stepena brzine vetra), brze (intezitet zračenja Sunca zavisi od doba dana,
ima dnevni ciklus). Lagane (hidro energija). Većinu oblika energije nije moguće
akumulirati, zbog promenljivosti snage ne možemo zadovoljiti potrošače jer se ona
vremenski ne poklapa sa potrebama potrošača. Za razliku od njih, oblici energije koji se
ne obnavljaju mogu se iskorišćavati prema potrebama potrošača uz konstantnost snage pa
se relativno lako mogu akumulirati i transportovati.
Brojna naučna i praktična istraživanja uperena su upravu na mogućnosti upotrebe biljih
ostataka - biomase, kao potencijalnog energenta.
7.2 Biogas
Biogas je mešavina CH4 i CO2, koja se dobija prilikom razgradnje organskih materija pod
anaerobnim uslovima. To je visoko kvalitetno gorivo, koje može da zameni fosilna
goriva, a takodje je i CO2 neutralno. Često se za biogas koriste i nazivi kao što su barski
gas, deponijski gas, močvarski gas i slično, već prema mestu nastanka. Svaka varijanta
ima različite nivoe CH4 i CO2 u sebi, zajedno sa manjim udelom drugih gasova.
U vreme kada rezerve fosilnih goriva opadaju, energetski troškovi rastu, a životnu
sredinu ugrožava nepravilno odlaganje smeća, pronalaženje rešenja za problem biološkog
otpada i tretman otpadnih organski materija, postaje pitanje od najveće važnosti.
Ovaj proces postaje sve popularniji za tretiranje organskog otpada, jer omogućava
prikladan način pretvaranja otpada u električnu energiju, čime se smanjuje i količina
otpada, kao i broj patogenih supstanci koje se nalaze u otpadu. Takodje, upotreba biogasa
se obradjuje, jer se na taj način dobija energija, a ne povećava se količina CO2 u
atmosferi.Takodje, CH4 sagoreva znatno čistije u odnosu na ugalj.
Obrada biorazgradivih supstanci odigrava se u anaerobnom digestoru, koji mora da bude
dovoljno jak da izdrži povećani pritisak, kao i da obezbedi anaerobne uslove za bakterije
u unutrašnjosti. Digestori se obično grade u blizini izvora organskih inputa, i to najčešće
nekoliko jedan uz drugi kako bi se obezbedila konstantna proizvodnja biogsa.
U novije vreme, sve je veća upotreba biogasa dobijenjog sa deponije i iz otpadnih voda.
Čak i kada se ne koriste za dobijanje toplotne ili električne energije, deponijski gas se
mora propisno odložiti i prečistiti jer sadrži opasne zapaljive materije od kojih mnoge
stvaraju smog.
Biogasni digestori koriste bioragradljive materije, od kojih se dobijaju dva korisna
proizvoda: biogas i fermentisano biodjubrivo vrhunskog kvaliteta.
Biogas prečišćen do nivoa čistoće za gasovod naziva se obnovljivi prirodni gas i moguće
ga je koristiti u svakoj primeni u kojoj se inače koristi zemni gas. To uključuje
distribuciju takvog gasa putem gasovoda, proizvodnju struje, grejanje, zagrevanje vode i
upotrebu u raznim tehnološkim procesima. Kompresovan, biogas može da se koristi i kao
pogonsko gorivo za vozila.
7.3 Kako funkcioniše ovaj proces?
Biogas je metabolički proizvod bakterija koje proizvode metan (CH4), i koje su uzrok
raspadanja. Osim odsustva kiseonika, neophodni uslovi su konstantna temperatura i pH-
vrednost od 6,5 do 7,5. Raspadanje je najefektivnije na temperaturi od 15°C (psihrofilne
bakterije), 35°C (mezofilne) i 55°C (termofilne).U praksi se poazalo da je zadržavanje od
oko 10dana najefektivnije za termofilne bakterije, 25 do 30 za mezofilne i 90 do 120 dana
za psihrofilne.
Većina postojenja koja danas rade, rade u mezofilnom temperaturnom rangu.
Pošto se biogas proizvodi tamo gde se organski materijal razgradjuje bez vazduha, postoji
širok spektar organskih materija koje su pogodne za anaerobnu razgradnju.
Neke od tih materija su:
- tečno i čvrsto stajsko djubrivo;
- posebno prikupljen biološki otpad stambenih delova;
- obnovljivi materijali, kao što su kukuruzna silaža, semenke koj se ne koriste za ishranu,
itd.;
- mulj iz kanalizacije i masti;
- trava (npr. u EU neobradjena zemlja);
- korišćeni podmazivači;
- biološki otpad iz klanica, pivara, destilerija, mlekara, industrije celuloze, šećerana itd.
7.4 Proces proizvodnje biogasa
Osnovni proces proizvodnje biogasa se sastoji iz tri dela:
- priprema biološkog inputa;
- razgradnja;
- tretman ostataka.

Slika

Slika Tehnološka šema procesa proizvodnje biogasa

Kao što je prikazano na slici, organski materjal se prvo skuplja u tanku za predskupljanje
i mešanje. Ovaj tank služi za mešanje i homogenizaciju različitih fermentacionih
materija. Nakon čišćenja na 70°C, gde se uništavaju sve bakterije negativne po proces
fermentacije, materijal se prebacuje u anaerobni digestor. U slučaju prestanka rada
postrojenja (npr. redovan servis), kao i u slučaju veće proizvodnje gasa, neophodna je
gasna baklja, koja taj višak sagoreva. Prečišćena biomasa predstvlja početak anaerobne
razgradnje. Neophodni uslovi su dalje konstantna temperatura i pH- vrednost od 6,5 do
7,5.
Biogas je gasna mešavina, koja se sastoji od 60-70% metana (CH4) i 30-40% ugljen-
dioksida (CO2). Sa toplotnom vrednošću od 6,5 kwh/Nm3, jedan kubni metar (1m3)
biogasa sadrži priblićno istu količinu energije kao 0,6 litara lož-ulja ili 0.65 Nm3
prirodnog gasa.
Kako bi se osigurao stalni dotok gasa nezavisno od protoka inputa, proizvedeni biogas se
skuplja u glavnom rezervoaru, odakle se zatim prosledjuje u gasni motor. Toplota koja se
stvara tokom rada motora, može da se efektivno iskoristi preko izmenjivača toplote.
Ukupno je moguće iskoristiti oko 50% inputa kao toplotnu energiju za potrošače, preko
izmenjivača toplote iz gasne smeše.
Posmatrano iz drugog ugla, za rad CHP postrojenja električne snage 500kW potrebna je
balega oko 2500 krava, 30000 svinja ili 300000 kokošaka.
Postoje četiri vrste gasa:
- Deponijski gas;
- Biogas iz poljoprivrede;
- Biogas iz drveta;
- Biogas iz otpadnih voda.
7.5 Deponijski gas
Kao što je već navedeno deponijski gas nastaje razgradnjom organskih supanci pod
uticajem mikroorganizama u anaerobnim uslovima. U središtu deponije nastaje
nadpritisak, pa deponijski gas prelazi u okolinu. Prosečan sastav deponijskog gasa je 35-
60% metana, 37-50% ugljen-dioksida i u manjim količinama se mogu naći CO, N2, H2S,
F2, aromatični ugljovodonici i drugi gasovi u tragovima ulja, rashladne vode i izduvnih
gasova.
Zahvaljujuci dobrim gorivnim karakteristikama biogasa i optimalnoj Jenbacherovoj
tehnologiji sagorevanja, zahtevan limit emisija sigurno se postižu. Biogas kao obnovljivi
energetski izvor, proizvodi izduvne gasove koji slobodno mogu da se vrate u prirodni
okrug. Stoga se može reći da je biogas CO2 neutralan.
Korišćenjem generatora, mehanička enerija gasnog motora se pretvara u električnu
energiju. Električna efikasnost motora GE Jenbacher je oko 40%.
Substrat može da se koristi kao poljopriverdno djubrivo.
Kljucni parametri (zapremina biogasa u Nm3 po toni tečnog materijala):
- Biološki otpad: 100-200;
- Otpad od hrane: 120-150;
- Mast iz kolektora: 80-150;
- Korišćeno ulje, mast: 1000;
- Destilerija: 20;
- Mlečna surutka: 25;
- Otpad iz klanica: 100;
- Tečni otpad (balega): 20-70.

Slika

Slika jedne deponije

Na osnovu navedenog sastava deponijskog gasa, može se uočiti da je on vrlo opasan po
čovekovu sredinu, kako za zdravlje živih organizama, tako i po infrastrukturne objekte u
blizini deponija, jer je metan u odredjenim uslovima vrlo eksplozivan. Metan je više od
20 puta štetniji po klimu i ozonski omotač nego ugljen-dioskid, što praktično znači da 1
tona metana oštećuje omotač (efekat staklene bašte) kao 21 tona ugljen-dioksida. Da bi se
odstranili negativni uticaji nekontrolisanog širenja deponijskog gasa, izvodi se plansko
sakupljanje i prislino usmeravanje gasa ka mestu sagorevanja, što takodje pospešuje brzu
stabilizaciju svežih delova deponije, smanjuje zagadjivanje otpadnih voda, omogućava
korišćenje energije na deponiji (grejanje, topla voda, struja).
Zakonska obveza sakupljanja i spaljivanja deponijskog gasa nameće pravo rešenje:
sagorevanje gasa u energetske svrhe uz stvaranje ekonomske dobiti.
Ovaj koncept podrazumeva postavljanje vertikalnih perforiranih cevi u telo deponije
(bunari, trnovi, sonde) i njihovo horizontalno povezivanje. Preko jednog, kompresovskog
postrojenja deponijski gas se isisava, sabija, suši i usmerava ka gasnom motoru. Iz
sigurnosnih razloga preporučuje se ugradnja visokotemperaturne baklje, koja preuzima
viškove proizvedenog gasa.
Deponijski gas sa prosečnim sadržajem metana od 50% smatra se dobrim gorivom za
pogon gasnih motora specijalno razvijenih za ovu namenu.
Dodatnim prečišćavanjem kojim se smanjuje udeo CO2, N2, H2, a udeo CH4 povećava i
do 70%, dobija se biogas koji predstavlja isplativo gorivo velike energetske vrednosti.
Utvrdjeno je da 1m3 – biogasa sadrži istu količinu energije kao 0,65m3 prirodnog gasa,
pri čemu se sagorevanjem ovog goriva CH4 (metan) prevodi u CO2 čime se direktno
smanjuje negativan uticaj na efekat staklene bašte jer metan ima negativan uticaj na
pomenuti problem, pa je povećanje koncentracije ovog gasa manje poželjno.
Okvirnim proračunima došlo se do podataka da je za dobijanje 1kWh struje i 1,24kWh
toplote potrebno oko:
- 5-7kg biološkog otpada;
- 5- do 15kg smeća, tj. mešovitog otpada;
- 8- do 12kg različitog ovg. Otpada;
- ili 4 do 7m3 komunalnih otpadnih voda.
Deponijski gas se može koristiti i u trigenerativnom procesu koji predstavljaju sistem
povezanih uredjaja u kojima se uz pomoć gasa kao jedinog goriva istovremeno dobijaju
tri oblika energije:
- električna;
- toplotna;
- rashladna.
Kombinacije uredjaja mogu biti različite, jedna od mogućih opcija je da se pomoću
gasnog motora i generatora proizvodi električna energija, a istrovremeno u razmenjivaču
toplote koriste izduvni gasovi i voda koja hladi zagrejani gasni motor za dobijanje
toplotne energije. Sa ova dva uredjaja vezuje se i rashladni uredjaj.
Ukoliko se industrijski otpad skladišti na deponiji blizu nekog fabričkog postrojenja,
deponijski gas koji nastaje od otpada iz same fabrike može se koristiti u procesima unutar
samog postrojenja kao gorivo – troškovi će biti manji, a vazduh čistiji.
Gasni motor

Slika

Slika Izgled gasnog motora

Preko izmenjivača toplote, dobija se toplotna energija iz vode koja hladi motor i ulje za
podmazivanje, kao i iz izduvnih gasova. Kod kombinovnog korišćenja električne i
toplotne enrgije moguće je postići visok stepen korisnog dejstva ovih uredjaja (električni
40%, termički 43%). Ovo znači da se iz 1Nm3 deponijskog gasa (Hu = 5kWh/Nm3)
dobija 2kWh električne enrgije i 2,15kWh toplotne energije. Dobijena električna energija
se koristi za vlastite potrebe ili se predaje u električnu mrežu.
Proizvedena toplota se koristi na deponiji za proizvodnju tople vode ili u staklenicima i
plastenicima za proizvodnju ranog povrća i cveća, ili industrijskim pogonima u blizini
deponije, ili za grejanje stambenih zgrada kao i kod drugih potrošača toplote.
Novim zakonom o energetici definuju se povlašćeni proizvodjači električne i toplotne
energije sa pravom na odgovarajuće subvencije i povlastice a to su oni proizvodjači koji
koriste obnovljive izvore energije (biogas, deponijski gas, vetar...) i istovremeno
proizvode električnu i toplotnu (rashladnu) energiju uz ispunjavanje uslova u pogledu
energetske efikasnosti, odnoso zaštite životne sredine.
Biogas iz poljoprivrede

Slika

Slika. Prikaz dobijanja biogasa u poljopriverdi

Biomasa predstavlja najstariji oblik obnovljive energije i ona je organska materija
životinjskog ili biljnog porekla koja se pomoću različitih procesa pretvara u upotrebljivu
energiju i u njoj se, procesom fotosinteze, akumulira svetlosna, sunčeva energija. U
eksploataciji energije iz biomase nema prekida rada, ona je hemijskog porekla pa je, po
tom osnovu, bliža fosilnim gorivima, ona su, u stvari fosilni oblik biomase. Do
industrijske revolucije osnovni izvor energije bila je biomasa (uglavnom u obliku drveta),
a primat su joj oduzela fosilna goriva – danas biomasa učestvuje sa 15% u ukupnoj
potrošnji energije. Od ukupne potrošnje izvora energije 83,6% bice dobijeno iz biomase.
Razvoj tehnike omogućio je izgradnju uspešnih postrojenja za proizvodnju toplote i
električne energije od biogasa na poljoprivredinim gazdinstvima.

Slika

Slika Prikaz deponovanja gasa u poljoprivredu

Time poljoprivreda može značajne površine da angažuje za proizvodnju energije, te da uz

proizvodnju hrane stiče dodatni dohodak i proizvodnjom energije.
Biogas tehnologija treba da pokaže kako poljoprivredno individualno gazdinstvo, veliki
poljoprivredni proizvodjači i lokalne zajednice mogu biti energetski nezavisni a ekološki
čisti i samim tim povećati konkuretnost svojih proizvoda i obezbediti sebi veće prihode i
stvoriti uslove za razvoj i novac za poboljšanja naročito u selima i manjim gradovima
čime se omogućuje ravnomerni i održljivi razvitak zemlje.
Energetski potencijal biomase na farmama se odredjuje prema broju tzv. uslovnih grla
stoke. Uslovno grlo (UG) predstavlja životinju (ili više njih), težine 500kg žive vage.

Slika

Toplotna moć biogasa zavisi od sadržaja metana i za prosečan sadržaj od 65% metana
iznosi Hu + 6,4kWh/Nm3.
Koristeći GE jenbacher gasne motore, moguće je u praktičnom pogonu proizvesti iz
1Nm3 biogasa 2,5kWh električne energije i 3,3kWh toplotne energije.
7.6 Biogas iz drveta
Gasifikacija drvenog otpada može da reši vrlo značajan ekološki problem kontaminacije
zemljišta, vodotokova i vazduha, koji nastaje na mestu odlaganja otpada iz pilana,
drvopreradjivačke industrije, industrije papira, šumske i poljoprivrednog čvrstog otpada.
Gasifikacija drvenog otpada, uz rešavanje ekološkog problema, ima značajnu ekonomsku
karakteristiku, jer omogućava iskorišćavanje energeskog potencijala sadržanog u
otpadnom drvetu za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije. Na ovaj
način, energetski potencijal starog i otpadnog drveta se može plasirati potrošačima koji su
udaljeni od deponija drvenog otpada, tako što se gas transportuje do potrošača energije ili
se električna energija plasira u elektrodistribucionu mrežu i tako dolazi do potrošača
(industrija, naseljenog mesta, turistički centri).

Slika

Slika Prerada drveta u biogas

Iz svakog kilograma suve mase moguće je proizvoditi oko 2Nm3 gasa energetske
vrednosti od 1,6 do 2,4kWh/Nm3.
Pripremljena drvena masa se ubacuje u reaktore gde se odvijaju procesi sušenja,
termičkog razlaganja, redukcije, oksidacije i gasifikacije. Rezultat procesa je razgradnja
dugih organskih molekula CHm On i stvaranje molekula CO, CO2, H2 i CH4. Gasovita
faza napušta reaktor a čvrsta materija (šljaka, pepeo, ugalj) u zavisnosti od sastava, koristi
se kao sekundarna sirovina.
Nastali gas se priprema (hladjenje, uklanjanje kondenzata, tera i čadji, filtriranje) lageruje
ili vodi direktno do kogeneracionog postrojenja, gde se proizvode električna i toplotna
energija. Proizvedena energija se koristi za interne potrebe ili se plasira u ED mrežu,
odnosno daljinski sistem grejanja.
7.7 Biogas iz otpadnih voda
Na uredjajima za prečišćavanje otpadnih voda sa anaerobnom stabilizacijom mulja
nastaje biogas, koji predstavlja vrlo interesantan izvor energije. Efikasnost produkcije
biogasa obezbedjuje se održavanjem temperature (oko 35°C), pH- vrednosti, mešanjem i
odrstanjivanjem kiseonika i toksičnih materija. U anaerobnim reaktorima (digestor)
nastaje biogas kao mešavina gorivnih i negorivnih gasova procesnog sastava (u zapremini
%): metan 55-75%, ugljen-dioksid 25-45%, i ostalih gasova, kao što su H2, O2, CO, N2,
H2S, NH3 i vodena para.

Slika

Slika tehnološka šema proizvodnje biogasa iz otpadnih voda

Proizvodnja biogasa se može proceniti na bazi sledećih praktičnih iskustvenih podataka:

- na uredjajima za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda prosečna proizvodnja biogasa
je 25 lit/ekvivalentni stanovnik dan;
- kod industrijskih otpadnih voda (šećerane, prerada melase, prerada krompira,
proizvodnja voćnih sokova, mlekare, pivare, papir i celuloza) prosečna proizvodnja
metana je 0,20 do 0,40m3/kg HPK sa udelom metana u biogasu od 60% do 80%;
- na stočnim farmama očekivana proizvodnja varira u zavisnosti od životinjske vrste i
načina uzgoja i kreće se u granicama od 20-40m3 biogasa/m3 oseke.
Osobine biogasa su:
- specifična težina – 1,2kg/ml;
- kalorična moć 4-7,5kW/ml zavisno od sadržaja metana;
- temperatura paljenja - 700°C;
- koncentracija gasa kod paljenja -6-12;
- miris – zbog sadržaja sumpora – miris je (na pokvarena jaja).
8.0 PRORAČUN ENERGETSKOG BILANSA GRADSKE DEPONIJE OTPADA
Kao prolazna vrednost za ovaj proračun poslužio mi je podatak da po toni komunalnog
otpada nstaje u vremenu od 20 godina (mada je deponija sa radom pšočela i ranije)
prosečno 200Nm3 deponijskog gasa. Za godišnju količinu od 50000 tona i vreme
punjenja deponije od 20 godina na deponiji bi nastalo 200 miliona kubnih metara
deponijskog gasa.
Ako bi se sistemom sakupljanja gasa i kontrolom kvaliteta na raspolaganje gasnim
motorima stavilo samo 50% navedene količine gasa, to bi značilo da se za proračun
energetskog bilansa može računati sa oko 100 miliona Nm3 deponijskog gasa, odnosno,
prosečno godišnje 5000000 Nm3 tj. 625Nm3/h. Ova količina gasa sa Hu = 5kWh/Nm3
preko gasnih motora GE jenbacher omogućava godišnju proizvodnju od 9000000 kwH
struje i 12000000 kWh toplote.
Kada bi računali sa 100% količnom gasa i po sadašnjim cenama struje i gasa, to bi
iznosile ogromne cifre novca koji se dobija proračunom energetskog bilansa.
Proizvedena količina struje (računate 50%) pokriva potrebe 2500 porodičnih kuća. Sa
ovom proizvodnjom električne energije, štedi se u jednoj elektrani na lignit oko 18000
tona lignita.
Na ovaj način se 300Nm3/h metana sadržanog u deponijskom gasu (odnosno 300 x 0,718
= 215kg/h) ne predaje u atmosferu, što je važan ekološki aspekt primene gasnih motora u
očuvanju ozonskog omotača.
Na osnovu jednog ovakvog elektro i toplotnog bilansa i potrebnih ulaganja može se
izvesti ekonosmka računica koja pokazuje da se ulaganja brzo nadoknadjuju, pa dalji rad
postrojenja ostvaruje dobit. Dakle dolazimo do pravog cilja svakog ekološkog uredjaja, a
to je da sam sebe izdržava, tj. sa boljim i kvalitetnijim vodjenjem tehnološkog procesa
dobijamo više energije kojom pokrivamo investiciju i potrebe održavanja.
Ako Valjevska deponija (na osnovnu podataka koje sam zvanično dobio) dnevno
deponuje od 40-45 tona komunalnog otpada, to znači da za godinu dana (360 dana)
360 dana x 40 tona = 14400 tona, a da jedna tona otpada oslobadja 200Nm3
generatovskog gasa, to znači da 14400 x 200 = 2880000 Nm3 deponijskog gasa odlazi
svake godine u atmosferu.
U srbiji ima više od 30 većih gradova sa ogromnim potencijalom otpada, koji se trenutno
ne koristi u komercijalne svrhe, i ogromona količina deponijskog gasa odlazi u atmosferu
i zagadjuje okolinu. Kada bi se iskoristio sav otpad Srbija bi se u bliskoj budućnosti
oslobodila uvoza nafte, gasa i uglja.
Zato smatram da će u bliskoj budućnosti industrije otpad biti jedna od najprofitabilnijih
grana industrije.
Potrebno nam je znanje, iskustvo, želja i podrška. Verujem da ćemo u tome uspeti.

Slika

9.0 BIOMASA – OBNOVLJIV IZVOR ENERGIJE

9.1 Biomasa – definicija
Biomasa je razgradivi deo proizvoda, ostataka i otpada iz poljoprivrede, šumarstva i
drvne industrije (biljnog i životinjskog porekla) čije energetsko korišćenje je dozvoljeno
u skladu sa propisima koji uredjuju zaštitu životne sredine.
Pod biomasom se u skladu sa direktivama EU podrazumevaju biološki razgradive
materije nastale u poljoprivredi, stočarstvu i sa tim veznoj industriji, kao i biološki
razgradiv deo industrijskog i gradskog otpada.
U biomasu spadaju proivodi dobijeni u oblasti šumarstva, ostaci i otpadni delovi iz
šumarstva, proizvodi nastali u zemljoradnji, kao i ostaci od zemljoradnje (slama i
kukuruzovina), ostaci od voćarstva i vinogradstva nastali orezivanjem i slično.
Značajan deo srpske privrede je baziran na poljoprivrednoj proizvodnji i prehrambenoj
industriji. Vojvodina, sa područjima duž reka Dunav i Sava su glavni izvor
poljoprivredne biomase koja se može koristiti u energetske svrhe. Voćarstvo, koje je još
jedan važan izvor biomase je ravijeno u južnim gradskim predelima Srbije gde je prisutna
proizvodnja šljiva, jabuka, višanja i groždja.
Pored toga, Srbija je bogata šumama, koje su glavni izvor drvene biomase. Šumska
područja su prisutna uglavnom u južnom delu. Od ukupno 30% teritorije Srbije koja je
pod šumama, dve trećine su u državnom vlasništvu, dok je ostatak u privatnom
vlasništvu.
Ukupan potencijal biomase u Srbiji koja se može koristiti u energetske svrhe iznosi oko
2,4 miliona tona ekvivalentne nafte.
Biomasa se može koristiti na mnogo različitih načina, ali je za Srbiju najperspektivnije
korišćenje biomase za:
- zagrevanje prostora u domaćinstvima i zgradama korišćenjem brikela i pepela od
biomase.
- proizvodnja električne energije, u severnim delovima korišćenjem poljoprivredne
biomase a u južnim delovima korišćenjem šumskih ostataka i otpadaka.
ENERGETSKA VREDNOST BIOMASE
- Drvo – 8,2 do 20 MJ/KG;
- Biljni ostaci 5,8 do 16,7 MJ/KG;
- Biodizel – 37,2 MJ/KG;
- Etanol – 26,8 MJ/KG;
- 1t nafte - 42 MJ/KG.

9.2 Biomasa u poljoprivredi

Nažalost, potencijalni energent kojeg ima na pretek, iz godine u godinu spaljuju. Tako se
svake godine u našoj zemlji nepotrebno u vetar bace milioni, degradira se zemljište,
uništavaju biljke, rasteruje divljač, a takav postupak nije zakonom zabranjen. Takodje,
biomasa se ne zaorava u dovoljnoj meri da se smanjuje plodnost zemljišta jer je u
oranicama sve manje humusa.
Po hektoru poljoprivrednog zemljišta moguće je dobiti:
- 3 tone slame od pšenice, uljane repice i soje
- 5 tona kukuruzovine;
- 4 tone stabljika suncokreta.
Hemijski sastav navedenih vrsta biomase, svedenih na suvu materiju, u velikoj je meri
sličan drvetu, medjutim velika zapremina navedenih nus proizvoda čini njihov transport
ekonomičnim samo na udaljenost do 3km.
O značaju biomase dovoljno govore podaci da:
- 2,5kg slame može da uštedi 1 litar ulja za loženje, 1,06m3 gasa ili 9,72 kilovata
električne energije, ali i 2,2kg drveta i 1,94 uglja.
Ove brojke, iako impozantne, nisu dovele do većeg korišćnja ovog prirodnog potencijala.
Osnovna prepreka za ekonomičnu eksplotciju biomase jeste njegova relativno mala
energetska vrednost raštrkanosti i nepristupačnost terena za mehanizovano prikupljanje.
Tehnologija briketivanja
Ovaj problem se može prevazići tehnologijom briketiranja, kojom se zapreminska masa
nus proizvoda može povećati od 800 do 1400 kilograma po kubnom metru, a time se
zapremina smanjuje 7 do 14 puta. Kao konačni proizvod dobija se briket kalorijske
vrednosti od 15 do 18KJ/kg, što je približno drvetu. Biomasa se može briketirati za
loženje, u energetske svrhe dodavanje drugog hraniva, a potom melase, može da se
proizvede jeftina stočna hrana. Briketiranje biomase je, prema oceni stručnjaka,
budućnost.
Osnovni tehničko-tehnološki problemi koji odredjuju ekonomsku opravdanost primene
ove tehnologije vezani su prvenstveno za troškove sakupljanja i kvalitet biomase. Nizak
sadržaj sumpora u briketima, sa druge strane, takodje ih čini ekološki podnosnim.
Procene biomase za Srbiju
Procenjeno je da svake godine u Srbiji proizvedemo 12,5 miliona tona biomase, a najveći
deo se ne koristi na razuman i racionalan način. Energija koja bi se godišnje mogla dobiti
korišćenjem biomase u Srbiji procenjena je na 2,68 miliona tona ekvivalentne nafte. Od
toga se 1,66 miliona tona ekvivalentne nafte odnosi na poljoprivredu, a oko miliona tona
na šumsku biomasu.
Ukupni godišnji energetski potencijal biomase u Srbiji je na nivou od 40% energetske
vrednosti uglja koji se godišnje proizvede u našim rudnicima.
U Srbiji postoji značajan energetski potencijal obnovljivih izvora energije u odnosu, od
više od 3 miliona tona, ekvivalentne nafte godišnje. Oko 80% ovog potencijala čini
biomasa.
9.3 TEHNOLOGIJE ZA PRETVARANJE BIOMASE U ENERGIJU
Tehnologije za pretvaranje biomase u energiju mogu biti:
1. Primarne tehnologije:
- termohemijske;
- biohemijske.
2. Sekundarne tehnologije:
- parna i plinska turbina;
- motor sa unutrašnjim sagorevanjem;
- stiriling motori;
- gorive ćelije.
Rasplanjavanje je termohemijski proces pretvaranja biomase na visokoj temperaturi (i do
1400°C) uz ograničen dovod kiseonika.
Proces sagorevanja obuhvata sledeće operacije:
- zagrevanje i sušenje;
- destilacije (isparavanje) ispaljivih sastojaka – piroliza;
- sagorevanje isparljivih sastojaka;
- sagorevanje čvrstog ugljenika.
čitav niz novih komercijalnih proizvoda koji ujedno daju značajan doprinos očuvanju
životne sredine.
Biomasu iz otpada možemo razvrstati na sledeći način:
- zelena frakcija kućnog otpada;
- biomasa iz parkova i vrtova sa urbanih površina;
- mulj iz kolektora otpadnih voda.
Gradski otpad stvara velike infestacione troškove i ima negativnu percepciju javnosti.
Primarni cilj nije proizvodnja energije nego zbrinjavanje otpada.
Prerada biomase
- Mala energetska vrednost po jedinici mase;
- Transport, skladištenje, rukovanje;
- Zgušnjavanje (briketiranje, peletiranje);
- Anaerobna i alkoholna fermentacija;
- Rasplitanje;
- Priolize;
- Daljinsko grejanje, posebno u južnim delovima Srbije, gde još uvek nije razvijena gasna
mreža, i gde se za potrebe daljinskog grejanja koriste mazut i ugalj: u ovim slučajevima
bi se uz korišćenje fosilnih goriva mogla koristiti i biomasa ili bi se mogla izvršiti
potpuna zamena goriva.
Najveća barijera za veće korišćenje biomase u Srbiji je što je cena korišćenja električne
energije najniža u poredjenju sa drugim alternativama. Pored toga, ne postoji dovoljno
iskustva u korišćenju biomase u energetske svrhe, niti razvijeno tržište za prodaju opreme
za korišćenje biomase ili biomase kao goriva. Prevazilaženje ovih barijera će omogućiti
veće korišćenje ovog najznačajnijeg izvora obnovljive energije u Srbiji.
9.4 Podela biomase
Biomasa je obnovljivi izvor energije, a generalno se može podeliti na drvnu, nedrvnu i
životinjski otpad u okviru čega se mogu razlikovati:
- drvna biomasa (ostaci i šumarstvo, otpadno drvo);
- drvna uzgojena biomasa (brzo rastuće drveće);
- nedrvna uzgojena biomasa (brzorastuće alge i trave);
- ostaci i otpaci iz poljoprivrede;
- životinjski otpad i ostaci.
Danas se primena biomase za prozivodnju energije odvija uvažavajući načelo održivog
razvoja.
Najčešće se koristi drvna masa koja je nastala kao sporedni proizvod ili otpad te ostaci
koji se ne mogu više iskoristiti. Takva se biomasa koristi kao gorivo u postrojenjima za
prozivodnju električne i toplotne energije ili se preradjuje u gasovita i tečna goriva za
primenu u vozilima i domaćinstvima.
Postoje razne procene potencijala i uloga biomase u globalnoj energetskoj politici u
budućnosti, ali se u svim scenarijama predvidja njen značajan porast i bitno važnija
uloga. Za poredjenje može poslužiti podatak kako je 1990. god. potrošnja energije u svetu
iznosila 376,8 EJ, a 2050. god. se prema raznim scenarijama očekuje potrošnja od 586 do
837 EJ.

9.5 Drvna biomasa

Osnovne karakteristike pri upotrebi šumske ili drvne biomase kao energenta išle su kao
kod svakog goriva:
- hemijski sastav;
- toplotna moć;
- temperatura samozapaljenja;
- temperatura sagorevanja;
- fizička svojstva koja utiču na toplotnu moć.
Osnovna veličina za proračun energije iz odredjene količine drveta jeste njegova toplotna
vrednost (moć). Najveći uticaj na nju ima vlaga, hemijski sastav, gustina i zdravost
drveta. Za naše podneblje i vrste drveta važno je utvrditi radi odredjivanja njegove
toplotne vrednosti, da li je listopadno ili četinarsko, odnosno meko ili tvrdo drvo, jer je
udeo pojedinih sastojaka pri tome različit, a različita je i materija koja se može koristiti
kao gorivo.
Nedrvna biomasa
Na toplotnu moć nedrvne biomase podjenako utiču udeo vlage i pepela. Udeo pepela u
nedrvnim biljnim ostacima može iznositi i do 20% pa značajno utiče na toplotnu moć.
Generalno, supstance koje čine pepeo nemaju nikakavu energetsku vrednost.
Osim ostale nedrvne biomase, u Srbiji bi posebnu upotrebu mogli d imaju ostaci žitarica.
Iskustva iz razvijenih zemalja u Evropi posebno Danske, pokazuju kako se radi o
vrednom izvoru energije koji se ne bi trebao zanemariti. Ilustrovan je sledeći primer.
Nakon berbe kukuruza na obradjenom zemljištu ostaje kukuruzovina, stabljika sa lišcom.
Budući da je prosečan odnos zrna i mase 53% prema 47% proizilazi kako biomase ima
približno koliko i zrna. Iako je nesporno kako se nastala biomasa mora prvenstveno
vraćati u zemlju, preporučuje se zaoravanje izmedju 30 i 50% te mase, što znači da za
energetsku primenu ostaje najmanje 30%.
Biomasa iz otpada
Otpadi predstavljaju vrednu sirovinu iz koje je moguće različitim tehnološkim
postupcima dobiti obnovljivo gorivo.

10.0 GORIVNA ĆELIJA

Gorivna ćelija, pored osobina primarnog izvora struje i druge značajne osobine sa
baterijom omogućuje bešuman rad i odsustvo pokretnih delova. Za razliku od
sekundarnog izvora struje, gorivna ćelija radi neprekidno jer nema potrebe za prekidom u
radu zbog ponovnog punjenja. Najčešće primenjena hemijska reakcija koja teče u
gorivnoj ćeliji, odvija se, izmedju vodonika i kiseonika. Ovi gasovi se dovode na
pogodne elektrode u ćeliji gde vodonik oksidiše, a kiseonik redukuje pri čemu nastaje
električna energija, voda i toplota.

Slika

Slika Šema gorivne ćelije koja radi na reakciji vodonika i kiseonika.

Srce gorivne ćelije čine elektrode razdvojene jonski-provodljivim elektrolitom na kojem

se odigravaju elektrohemijske reakcije. Elektromotorna sila pojedinačne gorivne ćelije u
zavisnosti od tipa, kreće se od 0,7 do 1,5 volti. Više povezanih ćelija (baterija), daje
dovoljno energije za rad komercijalnih uredjaja.

Slika
Slika Tehnološka šema postrojenja gorivnih ćelija.

Vodonik se uglavnom dobija iz ugljovodničnih goriva kao što je metan, prirodni gas ili iz
drugih organskih supstanci, npr. metanola. Goriva koja sadrže vodonik se razlažu u tzv.
redomeru, uz oslobadjanje vodonika dok se kiseonik, potreban za oksidaciju goriva, ako
je
===================================================
svesti o problemima upravljanja otpadom i obuka zaposlenih za bezbednost i zaštitu
zdravlja na radu i industriji prerade komunalnog otpada čine ključne segmente
uspostavljanja efikasnog i održivog sistema za tretman deponijskog otpada.
Savremena paradigma održivog razvoja uključuje održivu potrošnju i održljivo
upravljanje prirodnim resursima kao bitne smernice upravljanja otpadom. Inspekcija svih
oblika delatnosti, povezanih sa reciklažom otpada i bezbednim odlaganjem na sanitarnim
deponijama postaje glavni oblik minimizacije rizika negativnih uticja deponija na životnu
sredinu i Ljudsko zdravlje. Usvajanjem Nacionalne strategije postignut je veliki iskorak u
poboljšanju stanja upravljanja otpadom svih vrsta. Medjutim, realizacija Nacionale
strategije nailazi na niz problema u samoj primeni ali zajedničkim naporima svih službi i
stanovnika ti problemi se mogu otkloniti.
======================================================
moguće, uzima direktno iz atmosfere. Što se vidi na slici ().
Gorivna ćelija proizvodi jednosmernu struju, a kako većina elektronskih naprava i
transmisionih sistema zahtevaju naizmeničnu struju, koriste se odgovarajući pretvarači da
jednosmernu struju konvertuju u naizmeničnu. U terminološkom pogledu, pojam gorivna
ćelija često podrezumeva, ne samo pojedinačnu ćeliju, nego i bateriju ćelija u kojoj ona
radi, a koja uključuje neophodne pomoćne agregate: reformer, sistem za iskorišćavanje
otpadne toplote i strujni pretvarač što se vidi na slici.
10.1 Vodonik kao gorivo
Vodonik je najprostranjeniji element u Univerzumu. Na našoj planeti, vodonik se ne
nalazi u elementarnom stanju, ali ga ima u ogromnim količinama vezanog sa kiseonikom
u vodi koja pokriva 70% zemljine kore i u znatno manjoj, ali značajnoj količini u
fosilnim gorivima.
Sa gomilanjem ekoloških problema na planeti (globalno otopljavanje, oštećenje ozonskog
omotača planete, zagadjenje vazduha produktima sagorevanja fosilnih goriva, smanjenje
svetskih upotrebljivih resursa vode za piće, globalne klimatske promene itd.), vodonik se
snažno nametnuo kao energent budućnosti.
U poredjenju sa drugim gorivima, vodonik pokazuje izrazitu energetsku superiornost, što
se može najbolje videti iz vrednosti toplotne moći vodonika, benzin, dizel goriva i
prirodnog gasa prikazanim u tabeli.

Tabela

Tabela () Tabela toplotnih moći najvažnijih tehničkih goriva.

Uporedjujući podatke iz tabele (), zapaža se da vodonik ima izmedju 2 i 3 puta veću
toplotnu moć od drugih tehničkih goriva. Uz činjenicu da sagorevanjem vodonika nastaje
čista voda, a kod svih drugih nezaobilazni produkti sagorevanja su, pored vode, i štetni
gasovi CO, CO2, NOx, SO2, itd. u zavisnosti od tipa i čistoće goriva, vodonik je jedino
gorivo koje ekološki ni malo ne opterećuje planetu. Pošto se iz vode ponovo može dobiti
različitim postupcima, vodonik se tretira kao obnovljiv izvor energije.

11.0 ENERGIJA IZ OTPADA – deponijski gas

Tehnološki napredak čiji smo svekod iznedrio je potrošačko društvo u kome je
svakodnevno dostupan veliki izbor proizvoda po sve pristupačnijoj ceni. Iako se
konstantno radi na poboljšanju kvaliteta proizvoda, deluja kao da je ujedno cilj
smanjivanje životnog veka istih. Posledica toga je da je količina otpada po čoveku veća
nego ikad pre.
Šta se dešava sa svim tim otpadom?
U zakonskoj regulativi većine zemalja, pa i naše, primenjuje se hijerarhija upravljanja
otpadom koja predstavlja redosled prioriteta u praksi upravljanja otpadom. Hijerarhija
nalaže da se razmatraaju opcije pri tretiranju otpada sledećim redosledom:
- sprečavanje nastanka otpada (prevencija);
- smanjenje otpada na izvoru njegovog nastanka;
- ponovna upotreba;
- recikliranje;
- tretman otpada (fizički i biološkli);
- neki vid destrukcije u cilju dobijanja energije, i samom kraju odlaganje
otpada(deponije). Cilj je maksimalno smanjiti količinu deponovanog otpada, pa se
odlaganju pribegava samo ukoliko nije moguća nijedna druga opcija.
Zašto je deponovanje otpada nepoželjno?
Kada se otpad odloži na deponiju, započinje dugotrajan proces razlaganja pomoću
bakterija koje mogu biti aerobne (opstaju samo u prisustvu kiseonika) i anaerobne (nije
im potreban kiseonik za opstanak, čak neke vrste izumiru u kiseoničnim uslovima). U
početku je prisutna odredjena količina kiseonika koju troše aerobne bakterije za
razlaganje otpada, pri čemu se kao produkt tog procesa izdvaja u najvećoj meri ugljen-
dioksid (CO2). Posle odredjenog vremena nastupaju uslovi u kojima aerobne bakterije ne
mogu opstati pa ih zamenjuju anaerobne koje metaboličkim procesima bez prisustva
kiseonika razgradjuju otpad, pri čemu se izdvaja metan (CH4).
Deponijski gas sadrži u proseku:
- od 45% do 60% CH4;
- od 40 do 60% CO2.
Medjusobni odnos ovih gasova zavisi od vremenskog trajanja aerobnih uslova. U znatno
manjim količinama kao produkt dezintegracija otpada mogu nastati i sledeći gasovi: N2,
O2, NH3, H2S, H2, CO i nemetanska jedinjenja (organska) kao što su CCl2 – CHCl (tri-
holrefilen), C6H6 (benzen), CH2=ChCl (vinilhlorid) i dr. Ova poslednja jedinjenja u
slučaju požara deponije stvaraju u intermedijarnim reakcijama vrlo toksična jedinjenja
kao što su dioksini.
Ugljen-dioksid (CO2) i metan (CH4) su gasovi staklene bašte i predstavljaju produkt
prirodnih procesa pa je njihovo prisutvo u odredjenoj koncentraciji poželjno i neophodno
jer omogućavaju akumulaciju toplote u atmosferi. Problem nastaje kada, usled mnogih
antropogenih aktivnosti uključujući deponovanje dodje do značajnog porasta
koncentracije ovih gasova pri čemu se akumulira preterana količina toplote što ima za
posledicu porast temperature na globalnom nivou i topljenje ledenika. Treba napomenuti
i to da se u okolnostima povećanje koncentracije CO2 ovaj gas se u većoj meri rastvara u
okeanima čime se oni acidifikuju (zakišeljavaju) i time direktno ugrožava flora i fauna u
njima. Pored toga, metan može biti toksičan u većim koncentracijama pa zbog svega
navedenog deponije predstavljaju veliki ekološki problem.
Nastajanje ovih, nimalo bezazlenih, gasova ne može se sprečiti jer deponije neće nestati.
Naprotiv, bice ih sve više i jedini način da se anulira štetan uticaj deponijskih gasova
jeste da se oni skladište kako se ne bi emitovali u atmosferu a zatim koriste kao izvor
energije.
Time su i priroda i čovek na dobitku.

Slika

Slika deponije koje izgledaju danas

Energija iz otpada dobija se sa onih deponija čiji su uslovi adaptirani tako da se

proizvodnja deponijskog gasa intezivirao. Poznatno je da visoka temperatura, vlaga,
pristustvo kiseonika, što, mladji organski otpad i veća količina istog utiču povoljno na
stvaranje CO2 i CH4, pa je poželjno obezbediti navedene uslove. Za svaku deponiju se
prema sastavu, količini otpda i klimatskim uslovima na terenu proračunavaju optimalni
uslovi tj. maksimalna aktivnost bakterija. Otpad se skladišti u zemljišnom udubljenju i
prekriva debelim slojem materijala kako bi se smanjila mogućnost emitovanja gasova u
atmosferu. Dimenzije udubljenja su takodje nešto se može pažljivo proračunati u
zavisnosti od terena na kome se deponija nalazi i količine otpada koji će se tu odlagati.
Kroz sistem horizontalnih i vertikalnih cevi koje se nalaze unutar otpada, vakumom se
izvlače gasovi koji su produkt metaboličkih procesa bakterija što je prikazano na sledećoj
slici.

Slika

Slika Isisavanje gasa iz deponije

Nakon toga se pomoću sistema cevi iznad površine zemlje ovi gasovi sakupljaju u gasni
kolektor.
Gasovi se zatim odvode na primarni tretman koji podrazumeva nekoliko uredjaja u
kojima se vrši prečišćavanje deponijskog gasa od zaostalih čestica zemljišta i vlage, i
dalje transportuje gas pumpom.
Sekundarni tretman se sastoji od niza postupaka, koji dodatno uklanjaju vlagu (ukoliko je
neophodno), hlade gas, komprimuju (sabijaju) ga i uklanjaju specifične gasove prisutne u
manjoj koncentraciji kao što su N2, O2, NH3, H2, CO, sulfidi i nemetanska organska
jedinjenja. Koji će se postupci odvijati u ovom delu procesa zavisi od namene i sastava
deponijskog gasa.

Slika

Slika Sistem cevi pomoću kojih se deponijski gas sakuplja i transportuje radi primarnog i
sekundarnog tretmana.
Deponijski gas se najčešće koristi za dobijanje električne energije. Za velike količine
otpada koriste se turbine, dok se za manje zapremine gasa koriste mirkoturbine gorivne
ćelije ili klipni motori sa unutrašnjim sagorevanjem. Deponijski gas se u svakom od
navedenih uredjaja koristi kao gorivo čijim sagorevanjem se oslobadja toplota. Energija
toplote se prenosi na fluid koji pod pritiskom pokreće lopatice unutar uredjaja čime se
dobija mehanička energija koja se zatim konvertuje (pretvara) u električnu energiju u
generatoru. Sistem ovog tipa može biti direktno povezan na električnu mrežu čime se više
potrošača snabdeva energijom ili se može napraviti za potrebe pojedinačnog
domaćinstva.
Pored proizvodnje električne energije gas iz otpada se u domaćinstvu upotrebljava za
pokretanje mašina i proizvodnju toplotne energije u kotlovima i pećima.

12.0 NOVA TEHNOLOGIJA ZA PROIZVODNJU FURFURALA I BIOETANOLA OD

NISKO KVALITETNOG LIŠĆA DRVETA
U bliskoj budućnosti lišće drveta može da bude prava alternativa nafti kao sirovini za
proizvodnju hemikalija i motornih goriva. Novi pristup rešavanju ovog problema sastoji
se od diferencijalne katalize, hidrolize i dehidracionih reakcija. Ciljanom promenom
mehaničkog procesa je dozvoljeno da se istovremeno reše dva problema: da se poveća
prinos furfurala sa 55% na 75% od teorijskog i da se 5 puta umanji stepen uništenja
celuloze.
Po pri put u industrijskoj praksi u svetu, nova tehnologija omogućila je dobijanje
furfurala iz pentozana i fermanta biljnih šećera iz celulove u jednom procesu u dva
koraka. Stepen iskorišćenosti sirovine porastao je tri puta, ukupan prinos furfurala i
fermentabilnih šećera četiri puta u odnosu na samo proizvodnju furfurala.
Rešenje problema istovremenog dobijanja furfurala i bioetanola bi dozvolio u bliskoj
budućnosti da se koristi lišće drveta niskog kvaliteta i poljoprivredni otpad, kao
alternativa za naftu, kao hemijska sirovina i motrona goriva.

13.0 UMESTO ZAKLJUČKA

Na osnovu prvog dela elaborata o zagadjenosti deponijskim otpadom gradskih deponija
moguće je izvesti sledeće zaključke:
1. Većina zemalja širom sveta suočiće se sa što je sada slučaj, sa ozbiljim nedostacima
energije u bliskoj budućnosti. Velika potrošnja i porast broja stanovnika u svetu
primoraće stanovnike velikog broj zemalja, da se suoče sa problemom kritičnog
smanjenja zaliha domaćih fosilnih energetskih izvora.
2. Zalihe fosilnih goriva broz nestaju, a u roku od jedne ili dve decenije većina zemalja će
biti primorana da koristi obnovljive izvore energije za podmirivanje energetskih potreba.
3. Brojna naučna i praktična istraživanja usmerena su uporavo na mogućnost upotrebe
biljnih ostataka – biomase, kao potencijalnog energenta.
4. U vreme kada rezerve fosilnih goriva opadaju, energetski troškovi rastu, a životnu
sredinu ugrožava nepravilno odlaganje smeća, pronalaženje rešenja za problem biološkog
otpada i tretman otpadnih organskih materija, postaje pitanje od najveće važnosti.
5. Biogas tehnologija treba da pokaže kako poljoprivredno individualno gazdinstvo,
veliki poljoprivredni proizvodjači i lokalne zajednice mogu biti energetski nezavisni a
ekološki čisti i samim ti povećati konkuretnost svojih proizvoda i obezbediti sebi veće
prihode i stvoriti uslove za razvoj i nova zapošljavanja naročito u selima i manjim
gradovima čime se omogućuje ravnomerniji i održiviji razvitak zemlje.
6. Energija iz otpada dobija se sa onih deponija čiji su uslovi adaptirani tako da se
proizvodnja deponijskog gasa intenzivira. Poznatno je da visoka temperatura, vlaga,
prisustvo kiseonika, što mladji organski otpad i veća količina istog utiču povoljno na
stvaranje CO2 i CH4 pa je poželjno obezbediti navedene uslove. Za svaku deponiju se
prema sastavu, količini otpada i klimatskim uslovima na terenu proračunavaju otpimalni
uslovi tj. temperatura i potrebna količina vlage za maksimalnu aktivnost bakterija.
7. Optimalnim proračunima došlo se do podataka da je za dobijanje 1kWh struje i
1,24kWh toplote potrebno oko 5-7kg biološkog otpada koji uglavnom podrazumeva
produkt varenja preživara, 5-15kg smeća tj. mešovitog otpada, 8-12kg različitog
organskog otpada i pretežno ostataka hrane u čvrstom i tečnom stanju, ili 4-7m3
komunalnih otpadnih voda.
8. Procenjeno je da se svake godine u Srbiji proizvede 12,5 miliona tona biomase a
najveći deo se ne koristi na razuman i racionalan način.
9. Energija koja bi se godišnje mogla dobiti korišćenjem biomase u Srbiji, procenjeno je
na 2,68 miliona tona ekvivalentne nafte. Od toga se 1,66 miliona tona ekvivalentne nafte
odnosi na poljoprivredu, a oko milion tona na šumsku biomasu.
10. Ukupan godišnji energetski potencijal biomase u Srbiji je na nivou od 40 odsto
energetske vrednosti uglja koji se godišnje proizvede u našim rudnicima.
11. Najveća barijera za veće korišćenje biomase u Srbiji je to što je cena korišćenja
električne energije najniža u poredjenju sa drugim alternativama. Pored toga, ne postoji
dovoljno iskustva u korišćenju biomase u energetske svrhe, niti razvijeno tržište za
prodaju opreme za korišćenje biomase ili biomase kao goriva. Prevazilaženje ovih
barijera će omogućiti veće korišćenje ovog najznačajnijeg izvora obnovljive energije u
Srbiji.
12. Spaljivati otpad je isto što i spaljivanje našeg novca.
13. Nažalost, potencijalni energent kojeg ima na pretek iz godine u godinu se spaljuje.
Tako se svake godine u našoj zemlji nepotrebno u vetar bace milioni dinara, degradira se
zemljište, uništavaju biljke, rasteruje divljać, a takav postupak nije zakonom zabranjen.
14. U Srbiji se komunalnim otpadom ne upravlja već se on deponuje na ukupno 11
sanitarnih i veliki broj nesanitarnih deponija ili smetlišta, a značajni deo završava
apsolutno nekontrolisano u prirodi na divljim deponijama. Osim toga što zagadjuje
životnu sredinu i narušava zdravlje gradjana Srbije, ovaj otpad predstavlja neiskorišćen
resurs iz kojeg bi zemlja kroz odgovorno upravljanje mogla dobijati nove vrednosti;
sirovine ili proizvoditi električnu i toplotnu energiju.
15. Komunalni otpad je otpad iz kuća, stanova, otpad koji nastaje čišćenjem javnih
površina i otpad koji je po svojstvima i sastavu sličan otpadu iz domaćinstva, a koji
nastaje u privrednim ustanovama i uslužnim delatnostima. S obzirom da ovaj otpad
najviše nastaje tokom naših svakodnevnih aktivnosti, to je i rešavanje odnosno
postupanje sa komunalnim otpadom jedan od najvećih problema jedinica lokalne
samouprave. To podrazumeva uredjivanje deponije otpada i sanaciju postojećih deponija.
16. Količina komunalnog otpada trajno raste. Procene pokazuju da svaki stanovnik
Republike Srbije stvori oko 295kg otpada u godinu dana, odnosno 0.81kg dnevno.
17. Sistem upravljanja komunalnim otpadom čine sanitarne deponije, reciklažni centri,
postrojenja za tretman otpada, ali i efikasna-javno-komunalna preduzeća koja posluju po
modelima baziranim na ekonomskoj logici. Sistem takodje čine stučnjaci, profesionalnci,
sektorski radnici, ali i oni koji otpad stvaraju – gradjani i privreda.
18. Oko 600000 tona otpada završi na divljim deponijama jer ruralni delovi Srbije nisu
pokriveni infrastrukturom za sakupljanje i odvoženje smeća.
19. Deponovanje otpada je poslednja stavka u upravljanju komulanim otpadom u
razvijenim zemljama, a kod nas prva jer je besplatno.
20. Podaci govore da bi 44% otpada, koji je biorazgradiv moglo da se iskoristi za
kompostiranje i anaerobnu digestiju ili proizvodnju biogasa. 40% komunalnog otpada
moguće je reciklirati, a 16% pogodno za energetsko iskorišćavanje ili proizvodnju
energije.
21. Gorivne ćelije predstavljaju danas najefikasniji način za pretvaranje energije goriva u
električnu energiju.
22. Savremene visoko temperaturne gorivne ćelije u radu proizvode visoko-temperaturnu
otpadnu toplotu koja se može korisno upotrebiti (reforming, zagrevanje). Ukoliko se
tavka toplota koristi za pokretanje mikro turbina za proizvodnju električne energije
(hidridni sistem) ukupno iskorišćavanje goriva u gorivnoj ćeliji se približava vrednosti od
80%, što je gotovo duplo više od najefikasnijeg sistema za proizvodnju električne
energije na bazi sagorevanja fosilnih goriva (termoelektrane).
23. Savremene gorivne ćelije koje kao gorivo koriste čist vodonik kao proizvod
obnovljivog izvora, pri radu kao proizvod pored električne energije i toplote daju čistu
vodu. Na taj način, gorivne ćelije predstavljaju perspektivan i u potpunosti ekološki
održiv izvor energije.
24. Gorivne ćelije imaju već danas široku primenu kao izvor energije u stacionarnim
uslovima za snabdevanje električnom energijom nedostupnih objekata za postizanje
energetske automnosti malih postrojenja i objekata u urbanim sredinama (bolnice, pošte,
privatni posedi itd).
25. Globalne procene ukazuju da je u narednim decenijama, korišćenje gorivne ćelije kao
energetskog izvora za pogon različitih transportnih sredstava (automobili, autobusi, itd)
verovatno najperspektivnija oblast primene gorivne ćelije.

LIČNO MIŠLJENJE AUTORA

1.U vreme kada rezerve fosilnih goriva opadaju, energetski troškovi rastu, a životnu
sredinu ugrožavaju nepravilno odlaganje smeća, pronalaženje rešenja za problem
biološkog otpada i tretman otpadnih organskih materija, postaje pitanje od najveće
važnosti.
2. Lično smatram da otpadi predstavljaju vrednu sirovinu iz koje je moguće različitim
tehnološkim postpucima dobiti obnovljivo gorivo i čitav niz novih komercijalnih
proizvoda a koji ujedno daju značajan doprinos očuvanju životne sredine.
3. Većina zemalja širom sveta suočiće se (što je i sada slučaj) sa ozbiljnim nedostacima
energije u bliskoj budućnosti. Velika potrošnja i porast broja stanovnika u svetu
primoraće stanovnike (što je i sada slučaj), velikog broja zemalja da se suoče sa
problemom kritičnog smanjenja zaliha domaćih fosilnih energetskih izvora.
4. Brojna naučna i praktična istraživanja usmerna su upravo na mogućnosti upotrebe
biljnih ostataka – biomase kao potencijalnog energenta,
5. Deponije otpada spadaju medju najgorim tačkama zagadjenja širom sveta. Smatraju se
izvorima zagadjenja vazduha, vode i zemljišta.
6. Danas postoji čitav niz savremenih tehnologija koje omogućavaju proizvodnju energije
iz otpada i drugih goriva bez direktnog sagorevanja.
7. Sagorevati otpad je isto što i sagorevanje novca.
8. Smatram da će industrije otpada u bliskoj budućnosti biti jedna o najprofitabilnijih
industrijskih grana.
9. Definiciju otpada treba definisati kao supstancu ili jedinjenje koje se različitim
postupcima mogu prevesti u komercijalne proizvode.
10. Energija iz otpada dobija se sa onih deponija čiji su uslovi adaptirani tako da se
proizvodnja deponijskog gasa intenzivira. Poznatno je da visoka temperatura, vlaga,
prisustvo kiseonika, što „mladji“ organski otpad i veća količina istog utiču povoljno na
stvaranje CO2 i CH4, pa je poželjno obezbediti navedene uslove. Za svaku deponiju se
prema sastavu, količini otpada i klimatskim uslovima na terenu, proračunavaju optimalni
uslovi tj. temperatura i potrebna količina vlage za maksimalnu aktivnost bakterija.
11. Količina komunalnog otpada trajno raste. Procene pokazuju da svaki stanovnik Srbije
stvori oko 295kg otpada u godinu dana, odnosno 0.81kg dnevno.