SLOBODA VEROISPOVESTI U SRBIJI, S POSEBNIM OSVRTOM NA 20.

VEK

PROLOGO na italijanskom : -) 😊 (Prolog jeste prvi deo književnog dela

ili pocetna scena drame, koja ima ulogu predgovora ili uvoda, a sluzi tome da
smesti likove i radnju jednog dela u siri kontekst tako što citaocu ili gledaocu
daje najbitnije informacije neophodne da se razume dalji tok radnje.
Prologom se nazivaju i uvodn delovi proznog teksta ili pesme (gde prolog
moze imati i oblik invokacije).

Као што знате, реч толеранција потиче од латинске речи tolerare, која значи
подносити,бити попустљив. Толеранција је појам из области друштва,
културе или религије који се односи на колективну и појединачну праксу
прихватања и сарадње са особама које нису исте вере, не мисле на исти
начин, имају другачији политички став или се разликују по неком другом
основу. Толеранција укључује свесну одлуку да се поступи ненасилно или
уздржано. Заснована је и на верским учењима свих доминантних религија,
али и на државним законима који установљавају право на различито
мишљење и неугрожавање појединца.

Толеранција се испољава у свакодневним односима међу људима, али и у

ставовима према различитим идејама, обичајима, као и према различитим
физичким и психичким особинама људи. Нетолерантност према другачијем
је једна од трајнијих карактеристика ауторитарне личности, али
нетолеранција може бити и последица одређених друштвених околности.
Нетолерантне личности су генерално нетрпељиве према различитостима, али
све разлике не изазивају исту реакцију. Од средине у којој појединац живи и
актуелне друштвено-политичке климе зависи према коме или према чему ће
се испољавати нетрпељивост, што значи да се у различитим срединама и
различитим временским периодима нетолеранција не испољава увек према
истим појавама, групама и појединцима.
Ставови према одређеним друштвеним групама често имају карактер
предрасуда, што значи да представљају неоправдане генерализације, праћене
јаким емоцијама и утичу на поступке према појединцима и групама према
којим постоје предрасуде. Предрасуде се обично испољавају према онима
који се по нечему разликују од већине, а пре свега према онима који се
разликују од носилаца предрасуда и од припадника њихове групе која их
подржава. Стога је појава предрасуда блиско повезана са нетолеранцијом,
што значи да су предрасудама склони појединци који су нетолерантни према
различитостима, односно нетрпељивост рађа предрасуде и агресивно
понашање према онима који се опажају као другачији.

У прилог напред наведог подсетићу вас на следеће примере. Покољ

Хугенота, француских протестаната, припадника протестантске
реформистичке цркве Француске, који се десио августа 1572. године од
стране већинског католичког становништва Француске. Или у новије доба,
геноцид над Јеврејима, у историји познат као Холокауст, који је током
Другог светског рата извршен од стране нацистичке Немачке.

У овом раду биће речи о верској толеранцији у Србији, односу Срба према
верској хетерогености, односу према припадницима појединих верских
заједница и група током историје и у новијој историји.

ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА И ПРОПАСТ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Покрштавање Срба је био вишевековни процес преласка Срба, Словенског

порекла, у Хришћанство и напуштање старе словенске вере, што је трајало до
краја средњег века. Прихватање хришћанства је у почетку углавном текло
добровољно али је касније спровођено законском присилом. Масовно
прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем
на Балканско полуострво, да би се касније наставило организованом
мисионарском делатношћу Византије. За учвршћивање хришћанства међу
Србима од пресудног значаја било је то што су богослужења и проповеди -
поуке народу - вршене на народном језику, језику разумљивом народу
Догађај који је имао још пресуднији значај од масовног прихватања
хришћанства међу Србима, и након тога проглашења Србије за краљевину,
било је стварање српске аутокефалне (самосталне) православне цркве.
Кључну улогу у овој можда најдалекосежнијој одлуци у српској историји
имао је Сава Немањић, припадник краљевске породице. Године 1219. Сава
Немањић одлази у Никеју, у Малој Азији ( данашњој Турској), која је
превасходно позната као место одржавања два историјска васељенска сабора
(Првог и Другог никејског сабора) ране хришћанске цркве. Од византијског
цара и византијског патријарха успева да добије благослов за самосталну
српску цркву То православље Срби познају и прихватају и у данашње време.

У том периоду, тадашња Краљевина Србија је веома либерално прихватала и

омогућавала слободу вероисповести. Наиме, држављани других хришћанских
држава, католичке вероисповести, као на пример Млетачка република (итал.
Repubblica di Venezia, касније Repubblica Veneta), затим Дубровачка
република (лат. Respublica Ragusina), који су ради трговине долазили у
средњевековну Србију, или пролазили преко њене територије, имали су иста
права као православни хришћани. Између осталог, имали су право на
исповедање католичке вере, због чега је у средњевековној Србији подигнут
низ мањих католичких цркава и капела. У том периоду на територијији
Краљевине Србије постојао је занемарљив број јевреја и муслимана, али на
жалост средњевековни списи, су у веома малом броју данас сачувани. Након
вишевековних разарања и пустошења, на територији Србије, више не постоје
аутентични подаци о њиховим правима и верским слободама.

Турци, муслиманске вероисповести, освајањем српских земаља пореметили

су из основа живот Срба и Српске православне цркве. До тога доба владајућа
црква у држави, она под Турцима постаје вера покореног и потлаченог
народа. Време туркократије траје 4 - 5 векова, и то је најдуже ропство Срба у
њиховој историји под иноверним освајачем Издвајам записе из
средњевековних списа; “Туга обузе народ на земљи и наста сеча хришћана
какве није било никада." Или: "Турци као крилате змије летијаху палећи села
и градове..., а цркве и градове разорише..." Турци, по начелима Курана и
шеријатског права, нису дозвољавали градњу нових хришћанских цркава.
Многе цркве су претваране у џамије, а тамо где су оронуле и пропале, сасвим
су рушене, а материјал је служио за градњу џамија. Хришћанско
становништво се спасавало од Турака добрим делом сеобама на север и на
запад, преко река Саве и Дунава. У тим и таквим временима требало је под
тешким околностима сачувати, пре свега национални идентитет и
православну веру у веома јакој Отоманској (Турској) држави. Српски народ
је од самог почетка био суочен са духовном опасношћу од преобраћења у
муслиманску вероисповест, која је, нажалост, у великом броју насилно и
спроведена.

Нови положај Српске православне цркве даће други правац њеном развитку,
унети нове елементе у унутарњу структуру и на новим основама изградити
однос ове цркве и према српском народу, и према другим религијама.

ПЕРИОД ОД ПОЧЕТКА XIX ВЕКА ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Српски устанци, Први 1804. године, и Други 1815. године, приморали су

Турску да 1830. године званично призна сриску државност, први пут
обновљену после пада Краљевине Србије.. То је био први објективни
предуслов да Срби размишљају и о обнови своје црквене самосталности и o
верским слободама. Српској цркви, тек изашлој из турског ропства, тада је
требало скоро све: црквено законодавство, увођење црквене администрације,
односно матичних књига, брига о свештеничком и монашком подмлатку,
школовање учитеља и свештеника, отварање школа и просветних завода.
Наведено произилази, између осталог, и из својеврсног верског уздизања,
које настаје из чињенице да сваки православни народ има своју црквену
аутономију, као и из чињенице да је у периоду стране власти православље
имало националну и државотворну улогу.

Устав Кнежевине Србије из 1835 године је израђен по угледу на француски

Устав из 1791 и Устав САД. Овим уставом је била успостављена и слобода
вероисповести, где је чл. 97. осигуравао безбедност и заштиту државе свим
својим грађанима, без обзира које вере они били. И сви каснији Устави
Краљевине Србије садрже ову одредбу.

Ово угледање приликом доношења више каснијих Устава у Србији на

француски устав из 1791 је између осталог довело и до еманципације
првенственено Јевреја у Србији, доносећи им грађанску равноправност, и
могућности слободног живота, па самим тим и пуну слободу вероисповести.
И свим осталим мањинским верским заједницама (протестанти, католици,
муслимани) такође је омогућена верска слобода на простору тадашње Србије.

То потврђује положај грађана Србије католичке верисповести, којих је

половином XIX века било око 10 000, махом Италијана, Француза и Немаца.
Грађанима Србије католичке верисповести била је омогућена изградња
капела и цркви. О томе у прилог говоре управо извештаји католичких
свештеника апостолском викару католичке цркве у Србији, који говоре да су
српске власти гледале благонаклоно и предусретљиво на њихово деловање.

Кнежевина Србија је 1853. године донела Закон којим се регулишу односи и

верска права неправославних хришћанских поданика протетантске
вероисповести. Само десет дана пошто је тадашња Србија донела наведени
Закон, основана је Београдска протестантска општина!!!

На почетку XX века Српска православна црква уживала је привилеговани

друштвени положај, висок углед и велики национални и културни значај. У
уставу Краљевине Србије из 1903. године, православље се одређује као
званична, државна религија, веронаука је обавезан школски предмет,
државни празници се обележавају црквеним обредима, све верске
службенике плаћа држава, као и друге државне службенике. Православље и
Српска православна црква су биле део службене културе и то је трајало до
завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и
Словенацa, а касније и Краљевине Југославије.

Као слободни грађани, који слободно исповедају своју веру, без икаквих
ограничења, Јевреји и Протестанти су, прихватајући Србију као своју
домовину, учествовали у Балканским ратовима и у Првом светском рату.
Многи су оставили животе на бојном пољу, а преживели су дошли својим
кућама са официрским чиновима и одликовањима.

Уједињење Српске православне цркве, званично 1920. године, постигнуто је

уз сагласност Цариградске патријаршије, под чијом јурисдикцијом су биле
епархије у Македонији, Босни и Херцеговини и тзв. старој Србији
(територија Косова и Метохије). Традиционално повлашћени положај
Српске православне цркве у Краљевини Србији и Краљевини Црној Гори
фактички је био елиминисан прокламацијом краља Александра I из 1919.
године, у којој је била наглашена равноправност свих вера у новонасталој
држави.

ПЕРИОД НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Као и непосредно пре, тако и током Другог светског рата, Српска

православна црква није била наклоњена комунистима које је сматрала
безбожницима, већ је била монархистички настројена. Године 1939. Српска
православна црква објављује „Црква данас нема опаснијег непријатеља од
комунизма. Сви су разлози, а највише дух и смисао постојања цркве, да
одлучно ступи у борбу против комунизма. Борба се мора повести одмах и
одлучно. Цео народ се може и мора мобилисати“ Ту склоност испољавала је
у својим обредима, на пример, поменом краљевог имена на литургији и после
завршетка другог светског рата. У беспоштедном обрачуну комунистичке
државе са монархистичким уређењем након Другог светског рата, Српска
православна црква изгубила је идеолошко-политичку, па и материјалну
потпору државе.

Крај Другог светског рата Српска православна црква је дочекала с разореном

организационом структуром, губитком чак четвртине свештеничког кадра и
огромном материјалном и финансијском штетом. Од више од 4200
православних цркава и капела, као и 220 манастира, током Другог светског
рата уништено је било 330 цркава, 49 капела и 17 манастира, а озбиљно је
било оштећено чак 335 цркава, 23 капеле и 17 манастира. Највећа разарања
су била на територији Независне Државе Хрватске (данашње Републике
Хрватске).
У материјалном погледу, Српска православна црква се нашла у најтежој
позицији од свога уједињења: били су исцрпљени готово сви извори прихода,
државна субвенција, као и сви приходи (патријаршијски, епархијски и
црквеноопштински), били су укинути, сви фондови су били уништени, а оно
земље што је преостало дошло је под удар аграрне реформе коју је спровела
нова комунистичка власт. Српској православној цркви одузето је 70.000
хектара земље и шуме, а национализовано је 1180 црквених зграда.

Новоуспостављена политичка власт комуниста убрзо је демонстрирала

негативни став и изражену репресију државних органа у односу на Српску
православну цркву, према религији и вери, и верским слободама верника,
доношењем низа законских прописа који су маргинализовали и
демонизовали, деполитизовали и економски додатно ослабили Српску
православну цркву.. Одвајањем цркве од државе, лаицизацијом просвете,
односно одвајањем школе од цркве и забраном верског образовања у јавним
школама, као и издвајањем Богословског факултета из састава Београдског
универзитета, држава је директно ослабила привредну, јавну, политичку и
културну моћ и утицај православне црквене хијерархије и религије на
становништво. Такав приступ власти показаће се као потпуно погрешан, и
допринеће у знатној мери трагичним.

Након смрти комунистичког лидера Јосипа Броза Тита, доживотног

председника Југославије и доживотног генералног секретара (председника)
комунистичке партије Југославије ( SIC!), почетком осамдесетих година
прошлог века у Србији долази до покретања борбе против деценијске
секуларизације. Искра која је покренула борбу Цркве против комунистичке
секуларизације су захтеви Албанаца са Косова и Метохије за независност и
отцепљење од Србије, и присаједињење Албанији, нашта је Српска
православна црква позвала комунистичку власт и све православне хришћане
на нужност заштите духовног и биолошког бића српског народа на Косову и
Метохији. Од овог тренутка, који је подстицан даљим продубљивањем
политичке и економске кризе југословенског комунистичког система, Српска
православна црква ће све гласније и чешће наметати питање Косова и
Метохије као примарну политичку тему, као и положај Срба у другим
деловима Југославије, нарочито у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Паралелно с доминантном косовском темом, Српска православна црква је већ

од 1984. године све чешће истицала податке о страдању Срба током Другог
светског рата у Независној Држави Хрватској (данашњој Републици
Хрватској). и посебно у логору Јасеновац. Подаци о страдању Срба у
Независној Држави Хрватској (данашњој Републици Хрватској), и посебно
у логору Јасеновац, деценијама су током комунистичке власти били
прикривани, умањивани и релатизовани. Све зарад идеала комунизма и
“братства“ међу народима различитих вероисповести. Конкретан повод
представљало је освећење цркве у Јасеновцу, на подручју данашње
Републике Хрватске, у коме је погубљено више стотина хиљада деце, жена
и мушкараца Срба, Јевреја, Цигана и осталих, само због другачијег верског
опредељења, расе, порекла… У другој половни осамдесетих година темама о
геноциду у Другом светском рату придружују се и написи о актуелној
угрожености српског народа на Косову и Метохији, као и у Хрватској и
Босни и Херцеговини.

После слома система који се огледао у комунистичкој идеологији и монополу

комунистичке партије као авангарде радничке класе, која не признаје верске
слободе, на пиједестал се подиже национална држава, а јавља се и
својеврстан "црквени национализам".

Православна црква, економски и духовно ослабљена после дугогодишње

владавине комунизма, не може да контролише друштвени и верски
национализам. Нагли повратак, после више деценија забрана и угрожавања
слободе вероисповести, као и нагло сиромашење великог броја грађана,
погодују јачању псеудо религијских конструкција. Ово свакако није
погодовало стварању мултикултуралног друштва и неговању толеранције
према другим религијским и националим групама које живе на истом
простору. У јеку ратних сукоба међу народима бивше Југославије, живот у
национално и верски мешовитој средини, поготово у Хрватској и Босни и
Херцеговини (католици, православни и муслимани), реално је представљао
опасност.
Почев од 2000. године, и демократских промена, у Србији је правно уређиван
положај и међусобни однос цркава и верских заједница на простору
Републике Србије. Устав Републике Србије, Закон о црквама и верским
заједницама, као и Закон о забрани дискриминације, у потпуности гарантују
верске слободе, верска права и верску равноправност, те једнакост
вероисповести и верску либералност. Све ово је остварено и у свакодневном
животу.
 УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Овај, завршни, део свога рада сам назвала “ уместо закључка” из више
разлога. Првенствено јер се надам да сам вам приближила стање верских
права у Србији кроз историју и данас. Затим, ваш критички осврт на овај рад,
ваше критичко мишљење, ће бити закључак. И, наравно, оцена успешности
овог рада и изнетих ставова. Моје мишљење је да је дужност, обавеза
хришћана велика, јер хришћанство, поред вере и наде, захтева и љубав према
братским људским бићима.
Јер "И ако имам дар пророштва, и знам све мистерије и поседујем сва знања;
и ако поседујум сву веру, тако да покренем планине, а немам љубав, ја сам
ништа" (Посланица Апостола Павла Коринћанима, 13 - 2). Стога је и
Патријарх Српски господин Павле, у посланици "својој духовној деци о
Божићу" 2005. године истакао да дужност нас хришћана није само да друге
трпимо, већ и да друге волимо !!!

ИРИНА ЈОКАНОВИЋ