PRIMAMA I PREHRANA ZA RIBOLOV

Moderan ribolov je softisticiran do te mere, da se ne može zamisliti bez metode prehranjivanja

mesta i zone pecanja, izuzev onih tehnika koje podrazumevaju pecanje veštačkim mamcima,
poput varaličareja i/ili mušičarenja – mada se i tu na razne načine povećava atraktivnost mamaca
raznim hemijskim dodacima. Ili možemo reći i ovako … današnje ribe su softisticirane do te
mere da je pristup pecanju bez primame odnosno prehrane vrlo često uzaludan posao. Bilo kako
bilo, tek, primama ili prehrana kao sastavni deo ribolova, je nešto bez čega se isti danas ne može
zamisliti. Da li je moderan pristup ribolovu prosto softisticirao ribe, ili obrnuto, osobina
prilagođavanja živih stvorenja, pa tako i riba, promenio ribolov u celini, pa tako i sam pristup
ribolovu,  pitanje je na koje nema odgovora i analogno je pitanju, šta je starije – kokoška ili jaje.
Međutim, činjenica je, bez nekog vida prehrane ili primame ne može se očekivati puno uspeha u
ovom sportu ili poslu, zavisi kako ga ko doživljava i kako ga ko upražnjava. Jedno je sigurno, što
bolji i temeljniji pristup, to su bolji i rezultati. U ovom članku ćemo pokušati da objasnimo
OSNOVE PREHRANE I PRIMAME U RIBOLOVU, njihovu namenu, način i uslovljenost istih
od uslova pecanja, vode, vremenskih uslova, godišnjeg doba i mnoštvom ostalih faktora.

Danas, veliki broj proizvođača gotovih smeša nudi i veliki asortiman prehrana, pa vrlo često nije
samo bitno imati neku od njih, već je mnogo bitnije koja se primama i kada koristi. Naravno, da
bi smo dobili odgovor na pitanja: Koja prehrana? Kada? U kojim uslovima? Na kojoj
temperaturi? Gde? Na koji način? Za koje ribe? U kojoj vodi? trebamo pre svega znati, KOJA JE
OSNOVNA ULOGA PRIMAME U RIBOLOVU?

Verovatno primećujete da paralelno koristim termine PREHRANA ZA RIBE i PRIMAMA ZA

RIBE. To je zato, jer su ta dva termina kod nas ustaljena i koriste se podjednako za istu stvar, pa
tako i govorim da bi me svi razumeli. Doduše jesu jako slični – ali samo terminološki, mada bi
njihova terminologija trebalo biti uslovljena načinom na koji se i kada primenjuju, kao i svrhom a
samim tim i sastavom smeše i komponenti koje se koriste.

Upravo ćemo na samom početku razjasniti osnovnu razliku u terminologiji ali i suštini, između
PREHRANE i PRIMAME u ribolovu.

Naime, termin PRIMAMA bi se trebalo koristiti kada govorimo o korišćenju hrane kao sredstva
za primamljivanje ribe za vreme pecanja. Preciznije, osnovna namena ili svrha primame je da
svojom aromom, mirisima, bojom i ostalim atraktorima konstantno iritira ribu i povećava joj
želju za hranom, odnosno da ribi ubrzava metabolizam, ali NIKAKO NE SME DA JE ZASITI.
Shodno tome, tako se i pravi smeša, korišćenjem komponenti koji joj daju upravo takve
karakteristike. Da riba bude non-stop gladna i puna apetita. Možemo reći da se PRIMAMA deli
na dve osnovne grupe. To su POVRŠINSKA PRIMAMA i DUBINSKA PRIMAMA. Više o
ovome ćemo govoriti u nastavku i u člancima koji slede i koji opisuju svaku primamu ponaosob.

PREHRANA je terminološki slična PRIMAMI, ali namenski i suštinski sasvim drugo. Ovaj
termin bi trebalo upotrebljavati kada se govori o hranjenju mesta i ribe, i to nekoliko dana pre i
posle pecanja, do dva-tri dana pre narednog izlaska na vodu. Mesto i ribe se hrane i prehranjuju
pre i posle pecanja, da bi se zadržale na određenom mestu. Smeša koja se tada koristi, ili koja bi
trebalo da se koristi,  po karakteristikama je sasvim drugačija onoj koja se koristi kao PRIMAMA
za vreme pecanja. Samim tim i svrha joj je drugačija. Suprotno onom postulatu za vreme pecanja
“PRIMAMITI ALI NE I NAHRANITI RIBU“, sada bi efekat trebao biti suprotan, NAHRANITI
RIBU I ZADRŽATI JE SITOM na tom mestu do sledećeg pecanja, da ne bi napustila mesto u
potrazi za hranom. PREHRANA se uvek koristi kao dubinska i spušta se na dno. O ovome ćemo
takođe više u nastavku i u člancima koji slede, a koji se tiču prehranjivanja mesta pecanja.

Dakle, sada kada smo naveli osnovne razlike između “PRIMAME ZA PECANJE” i
“PREHRANE ZA PECANJE” možemo dalje nastaviti o njihovom značaju i povećanju
koeficijenta uspešnosti u pecanju njihovom pravilnom upotrebom, koristeći odgovarajuće termine
onda kada je to potrebno, bez zabune.

PRIMAMA

Jedan od najvažnijih faktora za uspešan ribolov su naravno komponente koje čine sastavni deo
primame. Kasnije dolaze granulacija “bazne smeše” ili “baze” i na kraju ali ne i najmanje bitno je
raskvašenost i težina. Sve je to uslovljeno tipom i načinom ribolova. Odnosno, da li je naša zona
pecanja bliže ili dalje obali, da li je voda bistra ili mutna, topla ili hladna, tekuća ili stajaća, brža
ili sporija, kao i od toga koje je godišnje doba i koju ribu pecamo. Ovo je (pravilan odabir smeše)
jako bitno kod rekreativnog bavljenja ribolovom, ali je kod takmičarskog od presudnog značaja
za dobar ulov i pobedu, pri čemu je osnovni cilj zadržati ribu u zoni Vašeg pecanja a ne kod
“kolege ribolovca”.

Primetili ste da sam iskoristio termin “BAZNA SMEŠA” odnosno “BAZA“. To je, za one koji se
tek upuštaju u ribolovne vode, osnovna smeša koju čine sastavne komponente bez dodataka
hlebnih mrva, prezli, zemlje, gline, crvića, seckanih glisti, vode ili nečeg drugog. Recepture koje
se koriste za izradu “baze” se drže u najstrožijoj tajnosti proizvođača, pa čak i ribolovaca koji su
do te mere zaljubljenici i poklonici ovog sporta da sami prave svoje baze. To na kraju i pravi
razliku između uspešnih proizvođača i onih odličnih – tajne recepture. Na tržištu kod nas, a i u
Evropi i Svetu uopšte, su se po kvalitetu baza za primamu, izdvojili francuski Sensas, belgijski
proizvolđač Van Den Eynde, italijanski Milo i Tubertini, te engleski Browning ( kao deo Zebco
Europe grupacije) i njihovi miksevi se smatraju jednim od najprestižnijih, ali su i među
najskupljim na našem tržištu i spadaju u grupu proizvoda sa cenovnim rangom 3-5 evra
po pakovanju. Na stranu što je do nekih – popu Browninga, jako teško i doći, budući da u Srbiji
nema uvoznika ovog prestižnog brenda. Njihova “visoka cena” se ogleda pre svega u tome, kada
se uzme u obzir količina potrebna za jednodnevni ribolov, ili takmičarski dan. Na sve to treba
ukalkulisati i cenu dodataka, koji se eventualno dodaju osnovnom miksu (bazi) – po želji, u
pravljenju primame kao finalnog proizvoda.

Za primamu smo već rekli da se deli na dve osnovne grupe dubinsku (tešku) i površinsku (laku).
Naravno, imanjoš dosta podela i razlika ali za ove dve možeo reći da su osnovne. Ovde treba
pomenuti i gotove smeše za feeder i/ili metod ribolov,  za punjenje hranilica koje se ovde koriste,
a u kojima se nalaze dodatne komponente koje im daju svojstva koja omogućuju ovakav vid
pecanja.
Feeder i metod hranilice

Zbog početnika u ribolovu treba reći da je dubinska primama ona koja se, kao što joj ime kaže,
plasira na samom dnu i da tamo “svojom aktivnošću” dovede ribu sa veće ili manje udaljenosti,
dok se površinska pravi tako da se zadržava (rastura) u gornjim slojevima vode, praveći oblak
koji privlači ribe površinskog sloja. Naravno, njihova osnovna razlika je kako u samom sastavu i
odabiru komponenti koje različito upijaju vodu i na taj način daju hrani određeni karakter pod
vodom, što dalje uslovljava i sam način pripreme.

Za dubinsku primamu se bazi dodatno dodaje i dobro promeša glina nakon dodavanja vode, i ona
se pravi suvlje od površinske. Tako dobijena smeša je dovoljno teška da kugle veličine pesnice ili
pomorandže (koje se koriste kod pecanja na plovak) a koje se prave od nje, odmah po ulasku u
vodu padaju na dno, pri čemu se neće razniti prilikom dodira sa vodom. Ovde ključnu ulogu igra
upravo tvrdoća, koja ne sme biti suviše meka da se raspadne prilikom dodira sa vodom, ali koja
sa druge strane ne sme biti ni dovoljno tvrda da prilikom pada na dno ostane u “kamenom” stanju
– “ne otovorena” i ne rastapa se postepeno. Ukoliko dobijemo jedan od ta dva neželjena efekta u
nečemu smo pogrešili. Ili u preteranom, ili u nedovoljnom kvašenju, a to ispravljamo
dodavanjem vode ili suvog miksa.

Prilikom pravljenja površinske primame baza se ne meša sa glinom i dosta je raskvašenija, skoro
tečna (malo gušća od jogurta – samo da se može uzeti prstima a da ne iscuri iz ruke ), tako da se
zadržava u gornjim slojevima vode praveći oblak koji privlači ribu. To je opcija koja se koristi
kod pecanja kedera i sitne bele ribe poput beovica koje se kreću i hrane u gornjim slojevima
vode.

Ovo je nešto što iskusniji ribolovci jako dobro znaju a što napominjem zbog onih koji sutra idu
prvi put na pecanje i čitaju ovaj tekst, ili onih koji žele da prikupe više informacije pre pecanja.
Fakat je, međutim, da je potrebno određeno iskustvo sa svim ovim i određeni broj izlazaka na
vodu (ali i “kvarenja” hrane – u smislu lošeg odabira i pripreme), da bi se u potpunosti razumeo
ceo postupak. Pa eto, neka ovo posluži (koliko može) i kao maksimalno izbegavanje takvih
situacija. Iskustvo će budući ribolovci i početnici morati sami da prikupljaju i ” kradu zanat na
terenu “, a tada će shvatiti koliko je teorija, sa jedne strane, bitna za moderan ribolov – a koju im
retko ko želi reći, i sa druge, apsolutno nebitna pred praksom koju diktiraju različiti uslovi na
vodi. I to do te mere da u roku od dva dana, na istoj vodi uslovi budu dijametralno suprotni. To
je, između ostalog, zadatak ovog portala. Da edukuje, informiše, ukaže i nauči.
Koju ćemo primamu koristiti zavisi od toga koju ribu pecamo, kojom tehnikom i u kojim
slojevima vode se ona nalazi. Međutim, kako ćemo je plasirati, u manjoj ili većoj količini, ređe ili
češće, čistu ili sa više ili manje zemlje, zavisi od toga da li pecamo na stajaćoj ili na tekućoj vodi,
od temperature i dubine vode, kao i, naravno, od količine i veličine ribe koja se nalazi u zoni
pecanja. Ali, ponovo, I OD SVIH OSTALIH TRENUTNIH USLOVA NA VODI. Neki put
primama, koja god bila i kako god je plasirali – jednostavno ne daje željene rezultate. Sa druge
strane, u takvim okolnostima pomešamo čistu zemlju (glinu) sa crvima i tako dobijemo
produktivan ribolov.

Primama za stajaće vode

Mada u ribolovu nema nekih egzaktnih pravila koja se ultimativno primenjuju bez promena, čak
je poželjno stalno eksperimentisati u situacijima koje to dozvoljavaju, postoje neka ustaljena,
koja daju najviše rezultate, pa obično njih kao najdelotvornija i koristimo i usvajamo kao
reprezentativna. Mada je čak i to krajnje individualno. Tako se po tim, nepisanim pravilima,
smatra da je primamu na stajaćim vodama  najbolje plasirati u manjim količinama ali češće.
Najpre treba znati da ribu jako iritira i privlači blago pljuskanje hrane o vodu, a zatim i ono
najbitnije, aroma primame koja se širi. Nju čine osnovna aroma baze, i one koju eventualno
dodajemo da bi smo dodatno pojačali ukus i miris primami. Ovde je jako bitno napomenuti, da se
mora jako voditi računa prilikom dodavanja atraktora i hranljivih sastojaka bazi, da ne bi smo
dobili kontra efekat, primamu koja odvlači ribu umesto da je privlači. Na stajaćim vodama više
nego na tekućim dolaze do izražaja podela na dubinsku i površinsku primamu. Naime, na
stajaćicama, obe se skoro podjednako koriste (čak nisam siguran koliko rekreativni ribolovci na
to i obraćaju pažnju – da li je hrana koju koriste lakša ili teža), za razliku od tekućih voda gde se
uglavnom koristi dubinska (teška) primama. Međutim, generalno, karakteristika hrana za stajaće
vode je mala težina i veliki volumen. Šta to znači? Da primama u osnovi spada u grupu lakših
hrana, sa velikim brojem komponenti (pa samim tim i velikom sposobnožću apsorbovanja vode),
a veliki volomen joj omogućava da te čestice budu izuzetno aktivne pri dnu kretajući se u svim
pravcima (a najviše vertikalno).

Koju ćemo koristiti, težu ili lakšu, opet zavisi od niza faktora. Koju ribu pecamo, na kojoj dubini,
koje je veličine riba ali i konfiguracija samog dna. Za sitniju ribu koja se kreće na površinskim
slojevima vode, jasno je, koristimo isključivo površinsku primamu sitnije granulacije – skoro ili
potpuno praškastu bazu. Za krupniju ribu granulacija je poput prekrupa od kukuruza, sa dosta
ostalih komponenti (keksa u boji, celih ili brvljenih peleta, komadića šaranskih mamaca,…) O
tome, međutim, brinu proizvođači tako da je dovoljno samo otići u prodavnicu ribolovačke
opreme i reći za koji tip ribolova Vam treba baza i koju ribu planirate pecati. Dobićete preporuku
a obično cena dosta govori o kvalitetu. Znate onu narodnu ” Ako ne znaš šta je dobro, pitaj šta je
skupo”. Šalu na stranu, cena ne mora uvek da bude garant kvaliteta, ali sa druge strane dobra i
kvalitetna hrana ne može biti jeftina kako bismo mi to često želeli, jer to ne dozvoljava broj
komponenti koje se u nju ugrađuju. Naravno, uvek je preporučljivo pripremljenu priumamu
obogatiti živim mamcima poput crva ili seckanih glista i tako napraviti jedan pravi proteinski
boom pod vodom – ALI NE TREBA PRETERIVATI.

Površinska primama je u dovoljnoj meri po strukturi i pripremi takva da se automatski otapa u

vodu praveći oblak koji privlači ribu. Tako da se tu i ne može mnogo pogrešiti, sem ako se ne
pretera sa dodacima. Zbog toga, manje iskusnim, predlažem da ne eksperimentišu sa dodavanjem
komponenti primami, da se ne bi desilo da daju brdo para za primamu i dodatke, a da ribu oteraju
kod kolege na par desetina metara od njih ili je nahraniti umesto primamiti (prim. aut. “razlika
između primame i prehrane”). Dovoljno je kupiti jedno gotovo pakovanje baze od 1 kg, i jedno
do tri pakovanja od po 1kg prezli ( u zavisnosti koja se baza koristi i koliko jaku aromu želimo
dobiti) to lepo promešati, napraviti smešu nešto gušću od jogurta (poput kiselog mleka ili
pavlake) i pravo put najbliže bare ili jezera na pecanje Leucaspius delineatus(belica, belki,
kedera, povruša, najlonki, kosulja itd. jer ima jako puno lokalnih naziva). Po pola šake ( kroz
prste), plasirati na svakih par minuta. Eventualno se primamljivanje malo pojača povremenim
“praćkanjem” po kojeg crva u vodi, ukoliko se oni koriste kao mamac, i to je to, sasvim dovoljno
za lep dan pored vode. Oni iskusniji verovatno već imaju svoje tajne recepte, taktike i tehnike
kojih se pridržavaju.

Dubinska primama se plasira na samo dno, na način na koji je nešto ranije opisano,
kombinacijom baze i gline sa najmanjom mogućom granulacijom ( misli se na granulaciju gline).
Međutim, ima razlike i među samim hranama, a i u pravljenju dubinske primame za stajaće i
tekuće vode.

Naime, način i postupak pripreme su potpuno isti, s’tim što se dubinska primama za stajaće vode
pravi za nijansku mekše od one koju koristimo na rekama. Razlog sasvim jednostavan i
očigledan. Na stajaćicama nemamo strujanje vode i matice, pa tako ni bojazan da će se plasirana
kugla pod silom matice raspasti. Rečna smeša u stajaćoj vodi bila bi pretvrda i ne bi imala pravi
efekat jer bi se jako teško topila i vršila osnovnu funkciju – primamljivanje ribe ispuštanjem
arome. Ponavljam, smeša treba da bude mekša od rečne, ali ne toliko meka da se kugla
napravljena od nje raspada prilikom dodira sa vodom, pod silom izazvanom bacanjem. Zato, moj
predlog je da uvek napravite nešto tvrđu smešu, videti kako se ponaša u vodi, pa je nakon toga,
po potrebi, dodatno raskvasiti fajtanjem ili pomoću pumpice sa rasprašivačem. Tako je
mogućnost greške sveden na minimum.

Primama za tekuće vode

Na tekućim vodama, odnosno rekama kao jedinim takvim, koristimo uglavnom dubinsku
primamu, sem u slučaju pecanja “belki” ili “belica” uz samu obalu gde nema jakog strujanja vode
usled matice reke, pa tu koristimo površinsku primamu kao na stajaćim vodama. Zato ćemo u
ovom delu više pažnje posvetiti dubinskoj primami prilagođenoj tekućim vodama.

Već je dosta toga rečeno i prilično jasno iz prethodnog izlaganja, ali da pomenemo nešto što u
prethodnom tekstu nije napisano.

Osnovno je da na tekućim vodama treba imati više primame nego na stajaćim vodama, da
plasiranje iste treba da bude u većim količinama u odnosu na stajaćicama i u nešto ređim
intervalima. Na svakih 20-30 minuta po 2-3 kugle, koje treba da budu dovoljno teške da ostanu u
zoni pecanja ali ipak dovoljno rastresite da voda može da ih lagano otapa i pravi nizvodni talas
koji će primamiti ribu. I ovde važi pravilo da ne sme da se baci previše primame, da se riba ne bi
najela i jednostavno napustila našu zonu pecanja. Kugle od hrane plasiramo par metara (4-5)
uzvodno od mesta stajanja, što preciznije – ako je moguće u jednoj tački. I ovo je uslovljeno
brzinom kretanja vode, ali je 4-5m sasvim dovoljno, ako su kugle adekvatno napravljene. Naša
zona pecanja je u tom slučaju 4-5m uzvodno i isto toliko (a ne više od 10m) nizvodno. Dužina od
10-15 metara “vožnje sistema” je sasvim dovoljna za komforno pecanje po ribolovačkom
bontonu a da pritom ne ugrožavamo nikoga sa strane. Ukoliko, naravno, situacija na terenu ne
nalaže drugačije uslove. U zavisnosti od toga, dužina vođenja sistema se može povećavati ili
smanjivati. Primama treba da bude pripremljena i plasirana tako, da upravo paden tamo gde
želimo i da se ne rasturi priliom udarca o vodu.

Atraktori i dodaci bazi u pravljenju primame i ovde igraju ili mogu odigrati ključnu ulogu u
učinkovitosti primame a samim tim i pecanja. Kod dodavanja istih, moramo voditi računa o nizu
faktora koji dobru bazu čine odličnom ili lošom.

Godišnje doba i temperatura vode nam u velikoj meri određuju način pripreme primame i njeno
plasiranje.

Prolećna primama za tekuće vode. U rano proleće riba je još uvek letargična, slabo pokretljiva,
nedovoljno oporavljena od zime a u pripremi za predstojeći mrest pa neće dodatno trošiti energiju
za jurnjavom za zalogajima, koje proceni nedovoljno kaloričnim. Zato se u ovo doba godine
uglavnom nude primame bogate proteinima i živim mamcima. S toga našu primamu
obogaćujemo proteinskim dodacima i zanosnim aromama koje će privući ribu, i kao dodatak
obavezno dodajemo crviće ili seckane gliste. Poželjno je dodati malo šećera ili nekog drugog
zaslađivača koji predstavlja energetsku bombu, ALI MORAMO VODITI RAČUNA DA NE
PRETERAMO.

Letnja primama za tekuće vode. Kada je ribolovna sezona u jeku, a to znači kasnije proleće
nakon mresta, celo leto, pa sve do rane jeseni, učinkovita je bilo koja primama. Bazi se tada
mogu dodavati, u zavisnosti od vrste ribe koja se peca, sve vrste arome i mirisa, a nekako su
najučinkovitije one koje su imitacija sezonskog voća ili onoga što se nalazi u mikrookolini vode
na kojoj pecamo. S toga nije zanemarljiv faktor poznavanje okoline pecanja, čak presudan. Zato
ja uvek kada planiram pecanje na nekom novom mestu, dan pre pecanja obiđem teren, odredim
zonu pecanja, vidim koja je prirodna hrana ribi na tom mestu i eventualno malo nahranim mesto
pecanja onim što ću sutra koristiti kao mamac (ovo već spada u kategoriju PREHRANE, o čemu
ćemo nešto kasnije kasnije). Ovo toplo preporučujem svima koji idu na pecanje na teren koji ne
poznaju, a koji nije previše udaljen od kuće.

U leto se primami mogu dodavati arome vanile, kokosa, meda, anisa, trešnje, višnje, jagode,
dudinke i svega onoga što bi moglo predstavljati prirodnu hranu ribama u tom periodu godine.
Naravno, sve varijante sira su takođe jedan od vrlo produktivnih mirisa i atraktora, pogotovo kod
pecanja mrene i skobalja (podust), ali na njega neće imuni ostati ni klen, šljivar (nosara), plotica i
deverika. Probajte.

Jesenja primama za tekuće vode. U poznu jesen jako visoku učinkovitost imaju primame sa
kiselkastom i ljutkastom aromom.

Zimska primama za tekuće vode. Preko zime je jako malo riba aktivno van zimovnika i pecaju se,
uglavnom, upravo na mestima gde je riba masovno ukrtožena, pa tada primame nemaju neki
veliki značaj. Kada je raspoložena za hranjenje ona bez problema uzimama mamac na takvim
mestima, pa primamljivanje na ovakav način i nije toliko značajno (ili presudno) – obzirom da je
riba tu, kao u ostalom delu godine, kada ribu treba privući sa određene udaljenosti. Tada je, na
takvim mestima, dovoljno i plasirati – kod nas ribolovce popularne “hlebne bombe” u liniji
pecanja, pa da ono bude i više nego produktivno. Ipak, ukoliko se odlučimo da pecamo na
mestima koja i nisu klasični zimovnici, kao primame su se efikasnim pokazale smeše koje su
sačinjene od određenog procenta ribljeg brašna LT-74, LT-94 (koje imaju visok stepen proteina a
gde brojevi pored oznake LT označavaju procenat probavljivih proteina) kao i neko
predprobavljeno riblje brašno – koja su uvek dobrodošla u kombinovanju sa primamom ili u
sopstvenom pravljenju izbalansiranih mamaca, potom, neka druga visokoproteinska brašna
morskih plodova – sa izuzetno jakim mirisom (na granici smrada ili, sa ljudskog stanovišta – sa
potpunim smradom), zatim brašna zaleđene riblje krvi, ili zaleđene životinjske krvi uopšte, kao i
ostali jaki ukusi, poput ljutog i slanog. Sve to dobija na jačini kada se koristi u kombinaciji sa
nekim tečnim dodatkom na bazi alkohola, koji pospešuje širenje i razgradnju u hladnoj vodi, što
je jako bitno kada (ako) pecamo van zimovnika tokom zime.

I to uvek treba imati na umu. Da će nam posebno produktivnost hrani, koju god da koristimo, u
toplijim mesecima u mnogome povećati uljani tečni dodaci, a u hladnijim – alkoholni. Oni se
mogu koristiti kao dodatak hrani, ali i kao umakaljke (dipovi) za mamce. Takođe, uvek je
poželjna određena količina soli, koja ima višestruku ulogu, kako u “humanoj” tako i u “ribljoj
kuhinji”, što ozbiljni proizvođači i te kako imaju na umu u procesu proizvodnje. Neki od vodećih
na svetskom tržištu prave u osnovi slane hrane, ali u opisu proizvoda napišu da je hrana slatka jer
je samo “namirišu” mirisom koji asocira na nešto što je slatko (med, karamela, neki voćni
miris…) ali mnoge takve hrane su slane.

Ako se drznete pa probate neke od njih (poput VDE Gold Pro Bream) uverićete se u ovo.
Postavlja se pitanje, zašto je to tako? Jedini logičan odgovor koji meni pada na pamet je taj, da
proizvođači žele da podilaze nama ribolovcima koji imamo neke uvrežene stavove po pitanju
apetita određenih vrsta riba kada je određena hrana (ukus i miris, a pre svega ukus) u pitanju… da
deverika voli slatko – pa stave da je hrana slatka, da skobalj voli sir, pa svaka hrana koja je
namenjena pecanju mrene i skobalja na kesi prosto MORA da ima napomenu da je na bazi sira –
inače se neće prodati, da na kesi fideraši vole da piše “feeder”, i tako dalje, i tako dalje… pa se
onda čudimo kada “deklarativno” slanom hranom slučajno “razvalimo” deveriku, pritom pojma
nemajući da je jedna od najboljig i najprodavanijih svetskih hrana namenjena pecanju deverike –
u stvari slana, a da samo ima miris koji asocira na slatko.

Po ko zna koji put ponavljam koliko treba biti oprezan sa dodavanjem komponenti bazi, da se ne
bi izgubio osnovni efekat koji primama treba da ima. Sa dovoljnim brojem izlazaka na vodu, stiče
se i potrebno iskustvo u pravljenju i plasiranju primame, pa se tako i dolazi do sopstvenih
recepata koji se primenjuju u odgovorajućim situacijama na odgovarajući način. Međutim, ono
što do sada nisam pomenuo a što može i treba da koristi i iskusnijim ribolovcima, je uslovljenost
aromatizacije primame i odabir mamaca od kiselosti sredine (u našem slučaju vode) odnosno
njene pH vrednosti.

Šta to zapravo znači?

Aktivna reakcija vodene sredine predstavlja koncentraciju vodonikovih jona, i ima oznaku pH.
Ova skraćenica je nastala od latinskih reči “potentia- hydrogenii” što u grubom prevodu znači
“snaga vodonika”. Ona se na međunarodnoj skali kreće od 1 do 14, pri čemu na skali od 1 do 6
označava kiselu sredinu, a od 8 do 14 baznu. Neutralna vrednost je pH 7. To je upravo idealna
vrednost koja odgovara većini riba, a pogotovu šaranskoj vrsti. Najbolje i najprirodnije
funkcionišu upravo u kiselo neutralnoj sredini, odnosno vodi. Na kiselost sredine utiču mnogi
fizičko – hemijsko – biološki faktori. Od hemijskih najvažniji su ugljendioksid (CO2) i soli
ugljene kiseline, koji u najvećoj meri regulišu aktivnu reakciju vode. Kako za ribu voda
predstavlja životnu sredinu, pH vrednost vode je od vitalnog značaja za život, funkcionisanje i
ponašanje riba. Stoga su sve one jako osetljive na nagle promene pH vrednosti vode. Iz ovoga je
nastala podela na prolećne, letnje, jesenje i zimske mamace i primame. Ali i na dnevne i noćne.

Pored standardne godišnje zimsko-letnje promene pH vrednosti vode, koja je uslovljena razvojem
planktonskog sveta, raspadanjem opalog lišća u vodi, količinom ulivnih voda, količinom
padavina (koje mogu biti jako kisele), temperaturom vode i drugo, postoji i dnevna koja je
najizraženija u vodama bogatim podvodnom biljnom vegetacijom, a koja predstavlja biološki
faktor koji utiče na pH vrednost vode. Upravo ona, dnevna varijacija pH vrednosti vode, u
najvećoj meri utiče na promene u ribljem raspoloženju za uzimanjem hrane i razlike u tipu hrane
u toku dana. Ove promene su najizraženije u manjim jezerima i barama, gde fotosintetska
aktivnost biljaka može od ujutru do uveče promeniti kiselost vode od 6 do 10. To je dragocena
informacija koju mi ribolovci trebamo imati i iskoristiti u odabiru primame ali pre svega mamaca
za pecanje na određenoj vodi.

  

Upravo ovo uslovljava podelu mamaca na dnevne i noćne, ali takođe i primama koje se koriste,
odnosno aroma kao dodataka primami.

Iz ovoga se vidi, da nam je za uspešan ribolov od vitalne važnosti saznanje pH vrednosti vode pre
početka pecanja. Na osnovu toga za pravljenje primame koristimo atraktore koji će povećati ili
sniziti pH vrednost zone pecana, a mi uvek težimo da ona bude sa što većim odstupanjem od
okoline. Tako ćemo, ako merenje kiselosti vode pre pecanja pokaže blago baznu vrednost –
recimo pH 8, kao atraktore za primamu koristiti one sa što manjim pH vrednostima oko 2-3,
odnosno jako zakiseljenim. Tako ćemo naš mamac učiniti jako prepoznatljivim ribi i na jako
velikim odstojanjima, pored korišćenja ostalih umakaljki (dipova) koje sam maločas pomenuo.

Odličan atraktor za to je N-Butrična kiselina (N-Butyric Acid) koja ima jako nizak  Ph (tek nešto
iznad 2), pa ćemo njome vrlo lako naš mamac učiniti jako prepoznatljivim ribama i na velikoj
udaljenosti. Međutim, ukoliko se odlučite za N-Buternu kiselinu, vrlo oprezno rukujte sa njom,
upravljajte se po uputstvu proizvođača i OBAVEZNO kod sebe imajte kutiju hiruških rukavica i
zaštitnu masku, jer ova kiselina ima JAKO NEPRIJATAN MIRIS, ali je vrlo učinkovita i pri jako
malim dozama. Prijatnije rešenje u ovom slučaju je aroma jagode, ali daleko manje učinkovita od
N-Butrične kiseline. Ukoliko je pak voda u kojoj pecamo kisela, sa vrednostima 6 ili nižim, kao
atraktore za mamce i primamu ćemo koristiti one sa jako baznom pH strukturom, da bi smo
postigli željeni efekat izdvajanja mamca od okoline. Odličan atraktor za to je aroma lignje koja
ima pH oko 10.

Ovakvim pristupom ćemo dobiti učinkovitu primamu i mamce koju će riba vrlo brzo prepoznati
usled promene pH vrednosti (povećanja ili sniženja) u zavisnosti od kiselosti vode. Na svakoj
bočici ozbiljnijeg proizvođača atraktora piše, ili bi bar trebalo da piše, njena pH vrednost, tako da
nam jedino preostaje da kupimo nekoliko varijanti atraktora i trakice koje mere kiselost sredine i
pomoću njih izmerimo pH vredost vode (i atraktora ukoliko nema naznačeno od strane
proizvođača) pre početka pecanja. Na osnovu te informacije trebamo podesiti kiselost primame.
Na isti način vršimo i odabir mamca za pecanje.

Moja preporuka je da na ovaj način najpre tretirate mamac, uz korišćenje primame sa

“fabričkom” smešom, a tek onda menjati pH vrednost primame ukoliko Vam ovo prvo neda
očekivani rezultat. Razlog jednostavan : SMANJUJETE MOGUĆNOST PRETERIVANJA, koje
je u ribolovu lošije rešenje nego uopšte ne koristiti atraktore. Stoga, ukoliko ste početnik uzdržite
se neko vreme od ovoga, da se ne razočarate u ribolov na samom početku Vaše ribolovačke
karijere, a onda nakon nekog vremena korišćenja klasične primame polako počnite da
eksperimentišete sa ovim. I moj savet, uvek stavljajte manje atraktora nego što mislite da treba,
pa onda postepeno dodajte ukoliko je to potrebno. U suprotnom grešku nećete moći da ispravite,
a ni efekat koji ona prouzrokuje. Bar ne tog dana, na tom mestu.

Ovim smo samo zagrebali u kategoriju primama, kao neizostavnog dela ribolova, pardon,
modernog i učinkovitog ribolova, a biće tekstova koji će detaljno opisati svaku primamu
ponaosob, odgovore na pitanja zašto koristiti određenu primamu na određenom mestu za
određenu ribu na određen način. Kako granulacija, boja, raskvašenost, dodaci poput atraktora,
stimulatora gladi i ostalih dodataka utiču na učinkovitost primame.

Sve ovo je primenjivo i kod svih vidova pecanja na plovak i kod, sve popularnijeg, feeder
ribolova (pecanja sa kavezastom hranilicom sa otežanjem) i metod ribolov (korišćenjem metod
hranilice), a posebno kod modernog šaranskog ribolova – koji  je nezamisliv bez dosta
(pred)znanja o mamcima, primami, hemiji, komponentama koje se koriste za izradu mikseva i
mamaca i svemu onome što smo ovde samo “zagrebali”, a što je zapravo jako široka tema da bi
se obradila u jednom članku.

PREHRANA

Prehranjivanje mesta pecanja.

Pošto smo naveli osnovne razlike između pojmova Primama i Prehrana, te opisali način
pravljenja, plasiranja i delovanja primame u ribolovu,  u određenim uslovima na vodi, sada treba
reći koju reč i o prehrani, odnosno prehranjivanju mesta između dva pecanja.

Način hranjenja mesta pecanja, nije uslovljeno činjenicom, da li se ono nalazi na stajaćoj ili
tekućoj vodi, jer se uvek plasira dubinski, fiksirana za dno. U velikoj meri pravila koja važe za
pripremanje primame važe i za prehranu, samo je razlika u svrsishodnosti. Dok u postupku
plasiranja primame prilikom pecanja moramo voditi računa o tome da ne nahranimo isuviše ribu
koja bi onda bila nezainteresovana za uzimanjem hrane, kod prehranjivanja mesta moramo imati
na umu da želimo konstantno hraniti ribu upravo na tom mestu, ali je ostaviti uvek dovoljno
gladnu da uzimama mamac kada dođemo na pecanje. Od toga zavisi količina plasirane hrane
prilikopm hranjenja mesta između dva pecanja.  Ali ne samo od toga, već i intenziteta izlaska na
vodu, veličine i količine ribe koja tu obitava, i samog mesta koje prehranjujemo. To znači da
nećemo podjednako nahraniti mesto ukoliko to radimo jednom nedeljno uz svakodnevno pecanje,
jednom nedeljno uz jedno do dva izlazaka na vodu, svaki dan uz jedno pecanje nedeljno itd. U
principu kod svakodnevnog pecanja na istom mestu, nema potrebe za dodatnim prehranjivanjem
osim onoga što koristimo kao primamu dok pecamo. Ukoliko pak rekreativno odlazimo na
pecanje vikendom, dovoljno je tri dana pre pecanja otići do mesta i spustiti u vodu određenu
količinu hrane koja će na tom mestu dovesti i zadržati ribu do našeg dolaska, ali je ne i nahraniti
do te mere da bude sita kada dođemo na pecanje. Sa ovim moramo bti jako oprezni, podjednako
kao i kod plasiranja primame tokom pecanja, da ne izazovemo kontra efekat od željenog.

U suštini, prehranjuju se usamljena i skrivena mesta, na kojima pecate samo Vi i niko više, dok
na mestima na kojima konstantno ima ribolovaca po pravilu konstantno ima i hrane pa i ribe,
zbog svakodnevnog bacanja primame, pa nema potrebe za dodatnim dohranjivanjem mesta.