Клод Моне

француски сликар импресионизма

Клод Моне (франц.

Claude Monet; 14. новембар1840 — 5. децембар1926)[1][2] је био
импресионистички сликар. Импресионизам је добио име по његовој слици „Импресија,

[1]

рађање сунца“, 1874.

Клод Моне

Клод Моне, фотографија Феликса Надара, 1899.

Датум рођења

14. новембар 1840.

Место рођења

Париз
Француска

Датум смрти
5. децембар 1926.
(86 год.)
Место смрти
Живерни
Француска

Правац/традиција

Импресионизам

Утицао на
Жоржа Сера
Утицаји од
Ежена Будена
Најважнија дела
Импресија, рађање сунца
Руанска
катедрала
Зграда
парламента, Лондон
Локвањи
у Живернију
Биографија
Моне се родио 14. новембра1840. Био је други син Клода Адолфа и Луис Жастин Моне.
[3]

20. маја1841, крштен је у локалној цркви, као Клод Оскар.[3] Године 1845. његова
породица се преселила у Авр у Нормандији. Ту је као младић почео да ради карикатуре
које је излагао по излозима дућана. Убрзо их је запазио локални сликар Ежен Буден,
заинтересовао се за младог Монеа и почео да га води са собом кад год би ишао да
слика
пејзаже. Моне је сматрао да много дугује овом мајстору, и увек је говорио:
Ако сам постао сликар, за то треба да захвалим Будену.

У Авру је упознао и Жонкена, који је такође доста утицао на Монеа (и Буден и Жонкен
се
убрајају у претече импресионизма). После ове двојице, пао је под утицај Короа и
Курбеа.

На почетку своје сликарске каријере бавио се фигуралном композицијом, али је по

одласку у Лондон, видевши Тарнерово сликарство, схватио да су дивизионистичка
техника и пејзаж његова права инспирација.

Моне није створио теорију, али је на путу ликовног истраживања себи поставио циљ да
не
представља материју самих предмета, већ променљиву игру светлости. Са своје палете
је
одстранио тешке и непрозирне боје и користио само чисте и светле. Стављајући такве
тонове један крај другог, постигао је треперење светлости, одсјај разнобојних
несталних
одсјаја који стално мењају и сам изглед ствари. Природно, око 1890. почео је да
слика
циклусе слика, са истим мотивом али у различитим фазама дана.

Импресија, рађање сунца. Слика по којој је импресионизам добио име.

Од 1870. до 1889. стално се селио. Од Пор Вијеза до Аржантеја, од Бордигере до Бел
Ила,
на Епту или Крезу он остаје веран својим обрасцима. Овај период значи прелаз са
истраживања мотива ка чисто сликарским проблемима — истраживању светлости
независно од предмета и форме. Свешће свој свет на врт и језеро Живерни. На крају
ће
сањати да оствари „нешто што је немогуће насликати — воду са травом која се таласа
у
дубини.“ Највећа вредност овог уметника је квалитет његове моћи опажања тонова и
анализе истих. Моне је донео револуцију у уметности сликања.

Едуар Мане га је сматрао „Рафаелом воде“, а по Сезановим речима, Моне је био „само
око“.

Тек у позним годинама живота је дочекао углед званичног Салона и Службених кругова.
Али, једино није доживео да му званични кругови одају признање. За живота Француска
није од њега купила ни једну слику. Монеове слике које се данас налазе у француским
државним музејима били су поклони или их је држава купила од приватних лица.

Својим начином сликања — дивизионистичким, разлагањем светлости на основне боје —

утицао је на младог Жоржа Сера, који ће убрзо створити читав систем, поентилизам,
али
који ће вратити слици скелет и „спасити“ је од потпуне дезинтеграције форме. Био је
и
учитељ српско-француског сликара Богомира Аћимовића - Далме

Дела

Почео је као фигурални сликар. Три године после Манеа, и Моне је насликао један
„Доручак на трави“, само што Монеова слика има далеко више светлости. „Жене у
врту“,
показују још већи напредак иако је била одбијена на Салону 1866[1]. По овим и још
неким
Фигуралним композицијама, као што су „Дама у зеленој хаљини“, „Јапанка са лепезом“,
„Госпођа Моне на софи“, „Ручак“,„ Жене у врту“, види се да је Моне могао постати
врстан
сликар фигура, као што су то били Мане, Реноар или Дега, али се он одао искључиво
пејзажу.

На почетку истраживања пејзажа, као „Трг сен Жермен“, сенке решава онако како би то
урадио Мане. Одлазак у Енглеску и Холандију је умногоме променио његов однос према
сликарству. Почео је да изучава игру светлости на води сликајући лондонске пејзаже
са
Темзом, у којима тешки лукови моста лебде као у измаглици над реком која светлуца.
у
Венецији је насликао „пејзаже са каналом Гранде“.
Тек је са серијама слика Моне заокружио своје стваралаштво, и са њима стекао славу:
„Стогови сена“, „Алеја јабланова“, „Руанска катедрала“ и „Локвањи“.

Галерија ранијих радова

Дама у зеленој хаљини, 1866.

Доручак на трави, 1865.

Доручак на трави (десни део), 1865.

Врт у Сент Адресу, 1866.

Госпођа у врту, 1867.

Тераса у Сент Адресу, 1867.

Гренујер, 1869.

Регата у Аржантеју, 1872.

Поље мака у Аржантеју, 1873.

Уметникова кућа у Аржантеју, 1873.

Јапанка, 1875.

Шетња. Дама са сунцобраном, 1875.

Камиј Моне на послу, 1875.

Аржантеј, 1875.
Станица СенЛазар. Долазак воза, 1877.

Свечаност у улици СенДени 30. јуна 1878, 1878.

Камиј Моне на одру, 1879.

Ветеј у магли, 1879.

Улица близу Ветеја, у зиму, 1879,

Тополе, три ружичаста дрвета у јесен, 1891.

Галерија каснијих радова

Обалска постаја у Варенжевилу, 1882.

Манепорт у Етрту, 1886.

Девојке у чамцу, 1887.

Бордигера, 1874.
„Пирамиде“
у Порт Котону, 1886.

Стогови, 1890 —1891.

Руанска катедрала, 1892 —
1894.

Вече у Венецији, 1908.

Јапански мост, 1899.

Тополе на обалама реке Епт, 1900.

Стаза у уметниковом врту, 1902.

Зграде парламента, Лондон, 1899—1901.

Локвањи, 1907.

Палата Контарини, 1908.

Ириси, 1914 —
1917.

Локвањи, 1916.
Локвањи, 1916.

Локвањи и жалосна врба, 1916—1919.

Жалосна врба, 1918—1919.

Локвањи, 1920.

Референце

Литература

Спољашње везе
Преузето из
„https://sr.wikipedia.org/w/index.php?
title=Клод_Моне&oldid=24560369”

Ову страницу је последњи пут уредио корисник InternetArchiveBot пре 6 месеци.