3.

Meђунaрoднa нaучнa кoнфeрeнциja

ТРЕНИРАТИ ИЛИ БОРАВИТИ НА ВЕЛИКИМ ВИСИНАМА

Изет Кахровић, Бенин Мурић, Адем Прељевић
Државни универзитет у Новом пазару, Департман за Биомедицинске науке,

СТРУЧНИ ЧЛАНАК УДК: 796.015.1

COBISS.SR-ID 228999180

Сажетак: Извршен је преглед литературе с циљем да се утврде ефекти боравка и тренинга у

планинским условима на различитим надморским висинама. Студије су прикупљене помоћу
интернет претраживача, доступних радова у бази Кобсон, Гоогле Сцхолар и других доступних
часописа из области спортских наука. Анализом резултата и закључака до којих су дошли
аутори студија, дошло се до закључка да је приступ „живи високо тренирај ниско“ најпоузданији
и да даје најбоље резултате. Успех ове стратегије зависи од тога да ли ће спортиста провести
довољно дуго времена на висини, како би се покренуо и одржао еритропоетин ефекат, и да ли
ће тренирати довољно ниско како би тренинг био високог интензитета. Због огранчених
могућности приступа таквим окружењима, тешко је било применити овакву стратегију, због
чега су научници и произвођачи развили бројне уређаје којима се симулирају вештачки
хипоксични услови на већим надморским висинама, а у којима спортисти спавају.
Кључне речи: надморска висина, тренинг, спортисти, хипоксија.

УВОД
Висинска припрема, или тренинг и боравак у планинским условима, је сложен и
свеобухватан процес примене различитих програма за развој и одржавање
функционалних и моторичких способности спортиста. Основни задатак свих програма
је унапређивање тренираности и спортских резултата подизањем општих, базичних и
специфичних способности и особина које су неопходне за успешно обављање
тренажних и такмичарских активности.
Након Олимпијских игара у Meksiko City-u (1968), на којима су златне и сребрне
медаље освојили управо становници земаља које се налазе на великим надморским
висинама, спортисти су користили тренинг на висини у различитим облицима како би
повећали своје могућности уочи важних такмичења која су се одигравала на висини или
нивоу мора. Боравили су у центре који су на висинама од 1.800 до 2.700 метара да би
тренирали неколико недеља или месеци пред такмичења као што је Олимпијада.
Нажалост, такав вид тренинга није вредео за све спортисте. Спортисти и њихови
тренери су, након тога, ради побољшања физичких способности и такмичарских
резулта, користили различите варијанте висинског тренинга.
Како се пењемо на веће висине, барометарски притисак се смањује заједно с
притиском кисеоника у плућним алвеолама. У таквим условима артеријска крв не може
у довољној мери да се веже с кисеоником, мања количина кисеоника бива
транспортована до ткива која су приморана да се адаптирају на нове околности. Прва
физиолошка адаптација, која се јавља на такво стање, је повећана фреквенција дисања и
повећана фреквенција рада срца. Како је допремање кисеоника најважнији фактор који
ограничава физичку активност, јасно је да се у процесу адаптације на високе надморске
висине мора рачунати на смањење физичких способности. Адаптација се постиже
повећањем вентилације, повећањем броја еритроцита (црвених крвних ћелија),
повећањем прокрвљености ткива и повећањем способности ћелија за искоришћавање

89
Антрополошки и теоантрополошки поглед на физичке активности од Константина Великог до данас

кисеоника (Радовановић, 2009). Адаптационе промене којима се организам

прилагођава условима на већим надморским висинама, пружају могућност да се, при
повратку на уобичајене атмосверске услове физичка активност обавља дуже и већим
интензитетом. Повећана плућна вентилација и количина хемоглобина уз бољу
прокрвљеност ткива, омогућавају већи дотур кисеоника ћелијама. На тај начин ствара
се основа неопходна за повећање метаболичких процеса у организму и интензивирање
физичких активности (Ранковић, и Радовановић, 2005).

ТРЕНИНГ НА РАЗЛИЧИТИМ НАДМОРСКИМ ВИСИНАМА

Висински тренинг је тема која последњих деценија изазива бројне полемике у
спортској јавности и која заокупља посебну пажњу спортских истраживача и тренера.
Широк је спектар спортова у којима се примењује висински тренинг. Иако је највећа
корист уочена у спортовима издржљивости, користе га и многи спортисти који се баве
борилачким, екипним и осталим спортовима. Ради побољшања физичких способности и
такмичарских резултата, користе се различите врсте висинског тренинга, али се
најчешће користе следеће три варијанте: живот и тренинг на висини (традиционални
приступ), живот у низини а тренинг на висини (тренинг у хипоксији) и живот на висини
а тренинг у низини (нови приступ).
Познато је да више милиона људи живи на надморској висини изнад 3.000 метара и
да неки живе чак и на 5.000 метара. На надморској висини изнад 5.500 метара нису
пронађена стална боравишта људи, што говори да се аклиматизација не може постићи
на услове који владају на тим висинама. Алпинисти који су успели да се попну на Монт
Еверест, на висину од 8.840 метара називају тај врх зоном смрти (Sharkey, & Gaskill,
2007).
Светска такмичења одржана у местима високе надморске висине била су почетни
мотив за стручна истраживања у том смеру.
На веома великим висинама, неки врхунски спортисти су показали веома малу
способност адаптације и нису успели да прилагоде ритам дисања додатним висинским
захтевима (Jackson, & Sharkey, 1988). Као што је речено, боравак на већој надморској
висини изазива различите физиолошке промене у организму човека. Те промене
стварају специфичне потребе организма за макро-нутритијентима (вода, угљени
хидрати, протеини и масти) и микро-нутритијентима (витамини и минерали). Долази
до промене у количини албумина, аминокиселина, до дефицита воде и ниске количине
глукозе у крви, које се повезују са смањеним уносом енергије и нутијената. Већина
студија говори о губитку телесне масе од 3% у 8 дана на 4.300 м те 15% у 3 мјесеца на
5.400 м до 8.000 м и то из разлога губитка течности, масног ткива и мишићне масе
(Kayser, Narici, Binzoni, Grassi, & Cerretelli, 1994).
У мају 2007 године Међународна Фудбалска Федерација (ФИФА) забранила је
међународне утакмице на надморској висини већој од 2.500 метара. Наиме, фудбалске
утакмице се у Јужној Америци често одигравају на већим надморским висинама
(Колумбија 2.600; Еквадор 2.800; Боливија 3.600 метара надморске висине), што
представља велики изазов за тимове који долазе са низине или су ретко одигравали
утакмице на већим висинама. Анализом резултата међународних фудбалских утакмица
одиграних у Јужној Америци између 1900 и 2004 године, директно је оцењен утицај
висине на резултате у фудбалу. Коришћена је широка база података (ФИФА) са 1.460
утакмица, у којима је учествовало 10 земаља. Резултати су показали да надморска

90
 3. Meђунaрoднa нaучнa кoнфeрeнциja

висина има значајан утицај на физиолошке перформанце спортиста. Надморска висина

пружа значајну предност за висинске тимове када играју међународне фудбалске
утакмице и на ниским и високим надморским висинама (McSharry, 2007).
Традиционални приступ тренингу ,,Живи високо тренирај високо” био је широко
распрострањен у свету, а користио се најчешће у дисциплинама типа издржљивости. У
последњих неколико година, многи истраживачи су изнели бројне недостатке такве
врсте тренинга, наводећи најчешће смањен интензитет тренинга, претренираност, али
и мишићну атрофију (Yan-qiu, & Zhen-jun, 2006). Од Олимпијских играра у Мексику
(1968), када су ефекти надморске висине на издржљивост постали јасни, тренинг на
умереним висинама (2.000 до 3.000 м) постао је популаран за побољшање перформанси
и на висини и нивоу мора. “Без обзира о каквим се спортским активностима ради,
адаптације организма на аеробни тренинг побољшавају способност спортисте да
пренесе кисеоник до радних мишића и да искористи онај који је доступан. Као што је
познато, тренажни процес побољшава кардијални учинак повећањем количине крви
која се може испумпати из срца при сваком откуцају, а као последица тога, укупна
количина крви се повећава и лакше циркулише. Број црвених крвних зрнаца и укупна
количина хемоглобина се повећавају, али то није увек пропорционално укупној
количини крви. У неким случајевима концентрација хемоглобина ће показати очити
пад хемоглобина код спортиста, што може бити показатељ анемичности, мада они
уствари имају више доступног хемоглобина“ (Малацко, и Рађо, 2004). Када су спортисти,
који се такмиче у дисциплинама типа издржљивости, били изложени умереној
надморској висини, физиолошки одговор је био повеć ање вентилације, убрзани рад
срца, смањење ударног волумена и ниже максималне аеробне способности за 15 % до
20%. Током периода од неколико недеља, основни одговор на аклиматизацију је
повеć ање броја црвених крвних зрнаца а самим тим и повећање максималне потрошње
кисеоника (VO2max). Да би се изазвале ове реакције потребан је боравак више од три
недеље на надморским висинама већим од 2.000 м. Међутим, повећање броја црвених
крвних зрнаца код врхунских спортиста из Етиопије (надморска висина 2.000 до
3.000м), допринео је само маргиналном повећању концентрације хемоглобина (Philo,
Pyne, & Gore, 2009). Иако је у истраживањима, тренинг на висини произвео конфузне
информације, неки тренери и даље сматрају да је висински тренинг лек за све
спортисте, без обзира да ли је издржљивост или снага у фокусу њиховог бављења
спортом. Уствари, тренинг на висини користан је само за оне који перфектно
контролишу релевантне факторе (као што су висина, трајање, интензитет тренинга,
итд.), а друге то може бити штетно у њиховом раду (Xiaohua, 1997). Главни проблем
хипоксије је смањен капацитет транспорта кисеоника, који је повезан са падом
притиска кисеоника у алвеолама. Али је тренинг на висини императив за такмичења у
аеробним дисциплинама и његове користи зависе од различитих фактора, укључујуć и и
индивидуалне карактеристике (Drust, & Waterhouse, 2010). Способност крви за пренос
кисеоника зависи од хемоглобина у еритроцитима. Због недостатка кисеоника на већој
надморској висини, лучи се хормон еритропоетин, који стимулише стварање
еритроцита у коштаној сржи, а самим тим се повећава и маса хемоглобина, што
позитивно утиче на ниво тренираности спортиста, нарочито тркача на средње и дуге
стазе (Xiao-Bing, 2008).
Најбоља комбинација фактора је живети на великој надморској висини а тренирати
на малој, односно, аклиматизација на надморску висину већу од 2.500м док се задржава

91
Антрополошки и теоантрополошки поглед на физичке активности од Константина Великог до данас

ниво и интензитет тренинга на ниској (испод 1.250 м) који не би био могућ у условима
разређеног ваздуха (Levine, & Stray-Gundersen, 1997). Ово истраживање је
револуционализовало начин припрема врхунских спортиста и додатно објаснило
супериорност кенијских и етиопијских атлетичара у дугопругашким такмичењима.
Какви су ефекти аклиматизације на већим надморским висинама и тренинга на
нижим надморским висинама, питање је које је мучило многе истраживаче почетком
овог века. Stray-Gundersen, Chapman, & Levine су (2001), да би добили одговор на ово
питање, тестирали 14 мушкараца и осам жена пре и после 27 дана живота на 2.500
метара и тренинга високог интензитета на 1.250 метара надморске висине. Закључили
су да аклиматизација на умереним надморским висинама, коју прати висок интензитет
тренинга на ниским надморским висинама, побољшава ниво издржљивости на нивоу
мора.
Предности живота и тренирања на висини за побољшање висинских перформанси
спортиста су јасне, али се то не може рећи за перформансе спортиста на нивоу мора,
после висинског тренинга, јер су резултати студија контраверзни. Разлози због којих
нема ефекта аклиматизације и тренинга на висини обухватају: (1) ефекат
аклиматизације може бити недовољан за професионалне спортисте да стимулише
повеć ање броја еритроцита и масе хемоглобина због мале висине (< 2.000-2.200 м) или
сувише кратког периода обуке (< 3-4 недеља), (2) ефекат тренинга на висини можда је
лош због недовољног стимуланса тренинга за побољшање неуромишиć не и функције
кардиоваскуларног система, (3) појачан стрес са могуć им симптомима претренираности
и повеć аном учесталошћу инфекција. Штавише, ефекти хипоксије у мозгу могу да утичу
и на интензитет тренинга као и физиолошки одговор током тренинга на висини. Дакле,
прекидом хипоксичног излагања и тренинга у таквим условима, минимизирају се
штетни ефекати који се јављају код хроничне хипоксије. Минимална доза за постизање
хематолошких ефеката аклиматизације је више од 12 сати дневно, најмање 3 недеље, на
надморској висини, или симулираном надморској висини од 2.100-2.500 метара. Ефекти
тренинга у условима повремено краткорочне тешке хипоксије, још увек нису јасни и
они захтевају даље проучавање (Rusko, Tikkanen, & Peltonen, 2004).
Како би се што боље припремили за важна такмичења, врхунски спортисти и њихови
тренери у последње време све чешће прибегавају новом приступу „живите високо
тренирајте ниско“, који подразумева вишенедељни боравак спортиста на надморској
висини већој од 2.000 метара и свакодневни вишечасовни тренинг на нижој надморској
висини. У настојању да се избегну или смање потешкоће путовања на локације за
висински тренинг и други проблеми који прате тренинг на великим надморским
висинама, научници и произвођачи су развили вештачка висинска окружења која
симулирају хипоксичне услове на умереним и већим надморским висинама. Та
вештачка висинска окружења су азотне куће, хипоксичне собе и шатори, а делују тако
што, док спавате у њима, смањена количина кисеоника преко крви допире до јетре и
бубрега у којима се налазе специјалне ћелије које луче хормон еритропоетин (ЕПО). ЕПО
долази до коштане сржи у којој се убрзано стварају еритроцити (црвена крвна зрнца).
Пошто се спортисти не излажу великим физичким напорима у хипоксичним условима,
ова врста тренинга је постала веома популарна и распрострањена, потврдиле су студије.
У Финској је 1995. године, због недостатка природне надморске висине, саграђена
„азотна кућа“ стандардне величине, у којој су симулирани услови који су одговарали
висини од 2.500 метара, са већом концентрацијом азота и мањом концентрацијом

92
 3. Meђунaрoднa нaучнa кoнфeрeнциja

кисеоника. Саградио ју је фински физиолог Хекки Руско, па је по њему добила назив

„Руско кућа“. Истраживање (Rusko, 1996) које је обухватило шест врхунских финских
скијаша, показало је да је тренинг у азотној кући једнако ефикасан као и тренинг на
висини. Данас на тржишту постоји више врста висинских симулатора: хипоксични
шатори, хипоксичне собе и висинске (хипобаричне) коморе за спавање.

ЗАКЉУЧАК
После више од 40 година истраживања висинског тренинга, не постоји консензус у
погледу програма тренинга на висини или ефеката висинског тренинга на
перформанце на нивоу мора. Али, на основу прегледа истраживачког рада, који је
обухватио три основне варијанте тренинга (живот и тренинг на висини, живот у
низини тренинг на висини, живот на висини тренинг на низини), а односи се на
временски период последњих 20 година, дошло се до закључка да је приступ „живи
високо тренирај ниско“ најпоузданији и да даје најбоље резултате. Успех ове стратегије
зависи од тога да ли ће спортиста провести довољно дуго времена на висини, како би се
покренуо и одржао еритропоетин ефекат и да ли ће тренирати довољно ниско како би
тренинг био високог интензитета.
Аклиматизација на умереним надморским висинама, коју прати висок интензитет
тренинга на ниским надморским висинама, такође, побољшава ниво издржљивости на
нивоу мора.
Тежња ка остварењу врхунских резултата често је у супротности са здрављем
човека, а налажење оптималних метода којим би се побољшање достигнућа спортиста
остварило стални је задатак који стоји пред научницима и тренерима. Зато су научници
и произвођачи развили бројне уређаје (хипоксичне собе, шаторе, азотне куће), којима се
симулирају вештачки хипоксични услови на већим надморским висинама, у којима
спортисти спавају. Први резултати указују на то да хипоксија у висинским коморама
може изазвати повећан капацитет крви за транспорт кисеоника.Уз описане начине
висинског тренинга и употребе нових технолошких достигнућа увек остаје питање да
ли хипоксични услови (повећана надморска висина) чине само један у низу напора
којима је организам спортисте изложен током исцрпљујућих тренинга и колика је то
опасност по његово здравље.
Будућа истраживања би требало да се фокусирају на дефинисање стратегије за
оптимално дозирање ових уређаје и утврђивање основних механизама, како би се
омогуć ио индивидуални "рецепт" изложености надморској висини, оптималан
перформансама сваког спортисте.

ЛИТЕРАТУРА
1. Drust, B., & Waterhouse, J. (2010). Exercise at Altitude. Scottish Medical Journal, 2, 31- 34.
2. Xiao-Bing, F. (2008). Effects of Altitude Training on Middle-and-Long Distance Runners'
Oxygen-Carrying Ability of Blood. Journal of Pekingu sporta Univerziteta, 822 (2), 9-18.
3. Xiaohua, S. (1997). Altitude Acclimatization and Altitude Training. Journal of Wuhan
Institute of Physical Education P. R. China 43O079.
4. Jackson, C., & Sharkey, B. (1988). Altitude, training and human performance. Sports
medicine, 6 (5), 279 – 284.

93
Антрополошки и теоантрополошки поглед на физичке активности од Константина Великог до данас

5. Kayser, B., Narici, M., Binzoni, T., Grassi, T., & Cerretelli, P. (1994). Fatigue and exhaustion
in chronic hypobaric hypoxia: influence of exercising muscle mass. Journal of Applied
Physiology, 76 (2), 634-640.
6. Levine, B. D. & Stary-Gundersen, J. (1997). „Living high-trajning low“: of moderate -
altitude acclimatization with low-altitude training on performance. Journal of Applied
Physiology, 83, 1, 102-112.
7. McSharry, P. E. (2007). Effect of altitude on physiological performance: a statistical
analysis using results of international football games. BMJ, 10, 335; 1278.
8. Philo, S. U., Pyne, D. B., & Gore, C. J. (2009). Endurance Training at Altitude. High Altitude
Medicine & Biology, 10 (2), 135-148.
9. Малацко, Ј., и Рађо, И. (2004). Технологија спорта и спортског тренинга. Сарајево:
Универзитет у Сарајеву.
10. Радовановић, Д. (2009). Физиологија за студенте факултета спорта и физичког
васпитања. Ниш: Факултет спорта и физичког васпитања.
11. Ранковић, Г., и Радовановић, Д. (2005) Физиолошки аспекти висинских тренинга и
употребе висинских симулатора. Српски архив за целокупно лекарство, 133, (5-6),
307-311.
12. Rusko, H. R. (1996). New aspects of altitude training. American Journal Sports Med, 24(6),
48-52.
13. Rusko, H. R., Tikkanen, H., & Peltonen, J. (2004). Altitude and endurance training. Journal
of Sports Sciences, 10, 928-945.
14. Sharkey, B., & Gaskill, S. E. (2007). Fitness and health (Vežbanje i zdravlje). Beograd: Data
status, 339.
15. Stray-Gunderson, J., Shapman, R., & Levine, B. (2001). “Living high-training low”
altitude training inproves sea level performance in male and female elite runners. Journal
of Applied Physiology September, 91 (3), 1113-1120.
16. Yan-qiu, Z., Zhen-jun, T. (2006). The Development of a New Simulative Altitude
Training Method-Livin High-Training Low. Journal of Physical Education Institute of Shanxi
Teachers University, 710062, China.

TRAINING OR STAY AT HIGH ALTITUDE

Izet Kahrović, Benin Murić, Adem Preljević

State University of Novi Pazar, Department of Biomedical Sciences, Novi Pazar

Abstract: It is performed a review of the literature in order to determine the effects of training and
stay in mountain conditions at different altitudes. Studies were collected by using a web browser,
available articles in the base of Kobson, Google Scholar and other available magazines in the field of
sport science. Analysis of the results and conclusions reached by the authors of the study, it was
concluded that the approach "Train low live high "is the most reliable and provides the best results.
The success of this strategy depends on whether the athletes will spend enough long time on the
height, in order to initiate and sustain the effect of erythropoietin, and whether will train enough low to
be of high intensity training. Because of restricted possibilities of access to such environments, it is
difficult to apply such a strategy, which is why scientists and producers have developed a number of
devices which are simulated artificially hypoxic conditions at high altitudes, in which athletes sleep.
Key words: altitude, training, athletes, hypoxia.

94