МОЈ ЧУДЕСНИ ДОЖИВЉАЈ

Једног летњег јутра мој брат и ја смо играли фудбал на плажи. Све је било мирно,
док одједном лопту коју смо шутирали није ветар одувао на једно острво које је од обале
било удаљено 100-200 метара.

Запливао сам према острву. Када сам стигао на њега видео сам да је ненасељено и
позвао брата да дође до мене. Он је узео даску за пливање и ускоро је био на острву.

Оствро није било много велико. Имало је бујну вегетацију. На њему су расли:
кокос, банане, урме, поморанџе, лимунови, разно дрвеће и цвеће, а било је и разних
животиња: мајмуна, тигрова, пантера, пума, леопарда, газела, разних инсеката, змија и
птица.

Ипак, на том острву закон џунгле је био преокренут – мале животиње су биле
велике и супротно – мрави су јели слонове, газеле гепарде итд.

Хтели смо да се запутимо у срце џунгле, али смо прво морали да набавимо залихе
хране и оружје за пут. Вратили смо се у градић на обали и купили све што нам је
неопходно: шатор, мачета, копља, ножеве, лук и стреле, дрвени штит, пиштоље и довољно
хране.

Вратили смо се на оствро и поћели да се пробијамо кроз џунглу.Када смо наишли

на крдо слонова приметио сам да они никада нису видели човека, и тада сам почео да се
смејем пошто су били високи 50 центиметара. Иза њих лежала је глиста дугачка 5 метара.
Само дрвеће није било промењено.

Када је пала ноћ, расклопии смо шатор, извадили мало хране, вечерали и заспали.

Када смо се пробудили видели смо пуно малих животиња око себе. Биле су то
животиње које су у нормалном свету биле велике. Чудно су нас посматрале. Одједном су
почеле да беже, а нас је напала огромна бубашваба. Рекао сам брату да ми дода копље и
чим ми је бубашваба пришла запбио сам јој копље у стомак и усмртио је, спасивши брата
и себе.

Мале животиње су се вратиле и почеле да нам се умиљавају. Када смо кренули

даље оне су се разбежале.

Идући криз џунглу, стигли смо до једне пећине у којој смо видели ковчег. Када смо
га отворили угледали смо неке мапе и једну свеску. Мапа је приказивала ово оствро, а
усвесци је било записано све о њему.
 Прочитао сам првих пет страна. На трећој је писало о томе да се оствро помера и
све о његовој рути током прве две године помера се брзином од око 10 км на сат, а
осталих година се помера 100 км на ста (до сада се померало 10 година).

На четвртој страни је писало да од 10 година 5 проведе у води, а 5 на земљи, а на

петој да је острво старо 4007 година. Схватио сам да је то датум када је Атлантида
нестала. Писало је да Атлантида није била оствро него полуострво, али се тектонским
померањем одвојила и потонула негде у Атлантику, али опт изронила и почела да се креће
по Атлантику. На њој више није био леп средњевековни град, него само рушевине и тачне
координате Атлантиде.

Поред овога прочитао сам и то да на острву постоји вулкан који избацује злато.

Од свега смо се и брат и ја уплашили, и решили да се вратимо натраг, али сам

схватио да је било прекасно.Решили смо да посетимо Атлантиду и тај вулкан.

Кренули смо кроз шуму. Угледали смо јато птица и ја сам рекао брату да гађа
стрелом једну како бисмо ручали. Погодио је птицу, али су се тада све птице окренуле ка
нама и почеле да нас јуре. Видели смо две огромне пчеле, зајахали на њих и почели да
бежимо.

Све птице су се окренуле ка мени и почеле да ме гоне. Одлучио да сам да их се

оканем пошто пото.

Прво сам пробао да пролетим кроз неко трње, али су се уплеле само две од
дванаест птица. Затим сам летео ниско тако да су птице морале да буду изнад мене. Летео
сам према дрвету. Када сам стигао близу њега нагло сам узлетео и осталих десет птица је
ударило у дрво. Продужио сам даље.

Након једног сата угледао са, вулкан окружен златом. Слетео сам близу њега,
привезао пчелу за дрво, попео се на вулкан и ранац напунио златом.

Наставио сам да летим на пчели. Након 50 минута лета угледао сам неке рушевине.
Одмах сам схватио и чему је реч.

Слетео сам на њихов почетак. Свуда око мене били су кипови богова, а највећи је
био кип бога воде. Почео сам да шетак кроз рушевине. Када сам стивао на ,
претпостављам, трг, на земљи је био мозаик са натписом ,,АТЛАНТИС''. Нисам могао да
верујем.

Када сам стао на средину тог трга, круг се подигао и на једној рушевини се
приказала слика која је била ко снимак. На њему је био приказан снимак Атлантиде пре
тоњења.
 Заправо, Атлантида је била једна огромна цивилизација, веома богата и моћна. Она
је све то постигла уз помоћ златног вулкана.

Вратио самсе до свог брата и схватио да што пре морамо да напустимо острво, јер
је оно почело да тоне. пронашли смо трску би после 24 сата направили сплав и
испловили.

Након 10 сати угледали смо један брод који нам је пришао и спасио нас. Пошто сам
имао пуно злата мало сам дао морнарима, а остатак понео.

Брат и ја смо се вратили кући и сви су били пресрећни што нас виде. Испричали
смо им све догађаје, показали злато и решили да један део злата поклонимо домовима у
којим чувају напуштену децу.