Serijal PROSTRANSTVO

Buđenje nemani
Kalibanov rat
Abadonova kapija
Sibola u plamenu
Nemezine igre
Pepeo Vavilona
Uspon Persepolisa
Tijamatin gnev
Pad nemani
 Džejms S. A. Kori

PAD NEMANI

Deveta knjiga Prostranstva

Preveo
Goran Skrobonja


Naslov originala

James S. A. Corey

Leviathan Falls

Copyright © 2021 by Daniel Abraham and Ty Franck

All rights reserved.

Translation copyright © 2022 za srpsko izdanje, LAGUNA

Devet knjiga kasnije još ste tu,

tako da je ova za vas.

 Prolog

Najpre je postojao čovek po imenu Vinston Duarte. A onda više nije.

Poslednji trenutak je bio banalan. Nalazio se u svojoj radnoj sobi u srcu
Zgrade vlade i sedeo na svom divanu. Njegov radni sto – od lakonskog
kišnog drveta, s teksturom nalik na sedimentne stene – imao je ugrađen
ekran koji je prikazivao hiljadu različitih izveštaja u nadmetanju da mu
privuku pažnju. Mehanizam carstva polako se kretao napred, i svaki okretaj
točka činio ga je efikasnijim i preciznijim. Pregledao je bezbednosne
izveštaje sa Oberona, gde je guverner, u odgovoru na separatističko nasilje,
počeo da regrutuje lokalni živalj u sigurnosne snage. Njegova kći Tereza se
zaputila u jednu od svojih nedozvoljenih avantura izvan imanja. Samotne
šetnje po prirodi za koje je verovala da su izvan pomnog nadzora lakonske
bezbednosti bile su važne za njen razvoj, i on na njih nije gledao samo
popustljivo već i sa ponosom.
Tek joj je nedavno rekao kakve su njegove ambicije što se nje tiče: da
mu se pridruži kao druga pacijentkinja Paola Kortazara, da se njena svest
otvori i produbi kao njegova, da živi možda ne večno, ali u najmanju ruku
neodređeno dugo. Za stotinu godina i dalje će voditi ljudsko carstvo.
Hiljadu. Deset hiljada godina.
Ako.
To je bio strašan pritisak iza svega toga. Nepodnošljivo ako. Ako bude
uspeo da potisne ljudsku naviku uljuljkivanja. Ako bude mogao da ubedi
nepreglednu, nekoherentnu rulju čovečanstva da mora preduzeti nešto kako
bi izbegla sudbinu svojih prethodnika. Ili će učiniti sve što je neophodno da
razumeju i poraze tamu s treće strane kapije prstena, ili će umreti od njene
ruke.
Eksperimenti u Tekominom sistemu bili su kao i svi drugi kritični
koraci preduzeti tokom ljudske istorije. Još otkad je prvi sisar odlučio da se
digne na zadnje noge kako bi video iznad trave. Ako to bude upalilo,
ponovo će sve promeniti. Sve menja sve drugo što je nekada bilo. Ništa u
životu nije bilo manje iznenađujuće.
 Pružio je ruku prema svom čaju u tim poslednjim trenucima, ali je
zahvaljujući jednom od svojih novih neobičnih čula primetio da mu je
doktor Kortazar dao čajnik koji se već ohladio. Svest o molekularnim
vibracijama bila je analogna fizičkom osećaju vreline – merila je istu
materijalnu realnost – ali puka ljudska čula bila su kao dečja igra pištaljkom
u poređenju s Duarteovom ogromnom, simfonijskom novom svešću.
Došao je poslednji trenutak.
U momentu između donošenja odluke da pozove sobara i zatraži novi
čaj i potonjeg posezanja za kontrolama komunikatora, um Vinstona Duartea
razleteo se kao hrpa slame nošena uraganom.
Bolelo je – bolelo je veoma – i bilo je straha. Ali više nije preostao niko
da ga oseti, tako da je brzo izbledeo. Nije bilo svesti, obrazaca, nikoga da
misli sve te misli koje su se nadimale i tamnile. Nešto tananije –
gracioznije, sofisticiranije – umrlo bi. Narativni lanac koji je o sebi mislio
kao o Vinstonu Duarteu bio je rastrgnut u paramparčad, ali meso u kojem je
on bio nastanjen nije. Suptilni tokovi energije u njegovom telu zapali su u
oluju nevidljive turbulencije, ubrzani do nekoherentnosti. A onda, bez ikoga
da bude svestan toga, počeli su polako da usporavaju i da se smiruju.
Trideset triliona ćelija još je uzimalo kiseonik iz kompleksne tečnosti
njegove krvi. Strukture njegovih neurona udružile su se kao cvrcnuti
drugari koji savijaju laktove da prinesu čašicu u nesvesnom sinhronicitetu.
Nešto čega ranije nije bilo. Ne nešto staro, već obrazac koji se nastanio u
praznom prostoru što je ostao za njim. Ne plesač, već ples. Ne voda, već vir.
Ne osoba. Ne um. Ali nešto, da.
Kada se svest vratila, pojavila se najpre u bojama. Plavo, ali bez reči za
plavetnilo. Onda crveno. Pa belo, što je takođe značilo nešto. Fragment
ideje. Sneg.
Radost se pojavila, i potrajala duže nego strah. Duboki, nabubreli osećaj
čuđenja nošen bez ičeg da ga nosi. Obrasci su se dizali i spuštali, spajali i
razdvajali. Grupica koja se raspala sporije povremeno je stupala u
međusobnu vezu, a povremeno je to dovodilo do njihovog još dužeg
trajanja.
Kao beba koja sporo istražuje dodir, vid i čulni osećaj kretanja u nešto
što se još ne zove „stopalo“, dronjci svesti dodirnuli su univerzum i počelo
je da se formira nešto nalik na poimanje. Nešto je osetilo sopstvenu
nezgrapnu, brutalnu fizikalnost dok je guralo hemikalije u beskonačne
procepe između ćelija. Osetilo je sirove, otvorene vibracije oko kapija
prstena koje su spajale svetove, i pomislilo na rane i čireve. Osetilo je nešto.
Pomislilo nešto. Setilo se kako da se seti, a onda zaboravilo.
Postojao je razlog, cilj. Nešto je opravdavalo zverstva kako bi se izbegla
još gora. On je izdao svoju državu. Zaverio se protiv milijardi. Osudio je
ljude koji su mu bili lojalni na smrt. Postojao je razlog za to. Setio ga se.
Zaboravio. Ponovo je otkrio veličanstveni sjaj žute boje i posvetio se čistom
doživljaju toga.
Glasove je čuo kao simfonije. Čuo ih je kao kvakanje. Iznenadio se
ustanovivši da postoji neki on, i da je taj on upravo – on. Trebalo je nešto da
uradi. Da spase čovečanstvo. Nešto smešno grandiozno poput toga.
Zaboravio je.
Vrati se. Tata, vrati mi se.
Kao kada je bila beba, a on spavao kraj nje, iz navike je preusmerio
pažnju na nju. Njegova kći je kmečala, a on je ustajao kako njegova žena ne
bi morala. Ruka mu je bila u njenoj. Rekla je nešto. Nije mogao da se seti
reči, pa se osvrnuo na trenutak kada ih je ona izgovorila. Doktor Kortazar?
On će da me ubije.
To mu se nije činilo u redu. Nije znao zašto. Oluja na drugom mestu bila
je glasna i tiha i glasna. To je bilo povezano. Trebalo je da ih on spase od
stvari u oluji, stvari koje su činile oluju. Ili od njihove sopstvene previše
ljudske prirode. Ali njegova kći je bila tamo, i ona je bila interesantna.
Video je kako uzrujanost struji kroz njen mozak, kroz njeno telo. Vazduh
oko nje mirisao je na bol u njenom telu, i on je želeo. Želeo je da je umiri,
da je uteši. Želeo je da ispravi sve što joj je smetalo. Ali još interesantnije,
prvi put, želeo je.
Čudan osećaj prisustva tih stvari privlačio mu je pažnju, i fokus mu je
lutao. Držao ju je za ruku i lutao. Kada se vratio, i dalje ju je držao za ruku,
ali ona je bila neko drugi. Treba samo da vas skeniramo, gospodine. Neće
boleti.
Setio se doktora Kortazara. On će da me ubije. Odmahnuo je i udaljio
Kortazara, poguravši prazne prostore između sićušnih čestica koje su ovoga
činile fizičkom stvari sve dok se čovek nije uskovitlao kao prašina. Tako.
To je sređeno. Ali taj napor ga je umorio i telo ga je od toga bolelo.
Dozvolio je sebi da otpluta, ali čak i tako, primetio je da je to plutanje bilo
slabije. Njegov nervni sistem je bio razoren, ali je nastavio da srasta.
Njegovo telo istrajavalo je u tome da čak i ako ne može dalje, može dalje.
Divio se tom tvrdoglavom odbijanju umiranja kao da je to nešto izvan
njega. Puka lišenost uma i fizički impuls kretanja napred, odlučnost svake
ćelije da gura dalje, tvrdoglava potreba za nastavkom postojanja koja nije
čak ni nalagala volju. Sve je to značilo nešto. Bilo je to važno. Morao je
samo da se seti kako. Sigurno je imalo veze s njegovom kćerkom. Sigurno
je imalo veze s time da ona ostane bezbedna i zdrava.
Setio se. Setio se da je bio čovek koji je voleo svoje dete, pa se tako
setio i da je bio čovek. A to je bilo jače uže od ambicije koja je izgradila
carstvo. Setio se da je od sebe stvorio nešto drugačije od ljudskog bića.
Nešto više. I razumeo je da ga je ta tuđinska snaga ujedno i slabila. Kako ga
je brutalna i nemilosrdna ilovača tela sačuvala od uništenja. Mač koji je
posekao milijardu anđela samo je malo uznemirio primate u njihovim
mehurima od metala i vazduha. A čovek po imenu Vinston Duarte, na pola
puta između anđela i majmuna, bio je slomljen, ali ne i ubijen. Krhotine su
pronašle sopstveni put.
Bio je tamo još neko. Čovek sa suvim rečnim koritima na umu. Još
jedan čovek koji je bio promenjen. Džejms Holden, neprijatelj koji je s njim
delio neprijatelja, u vreme pre nego što je Vinston Duarte bio slomljen, i u
slamanju nastao.
S beskrajnim naporom i pažnjom privlačio je nepodnošljivu
neizmernost i složenost svoje svesti u sebe i u sebe i u sebe, sabijajući se u
ono što je nekad bio. Plavo je izbledelo u boju koju je prepoznao kao
čoveka. Slutnja oluje koja besni odmah s druge strane, nasilja i pretnje,
oslabila je. Osetio je toplo meso svoje šake sa mirisom gvožđa, koja nije
držala ništa. Otvorio je oči, okrenuo se kontrolama komunikatora i otvorio
vezu.
„Keli“, rekao je. „Da li bi mogao da mi doneseš novi čaj?“
Stanka je trajala manje nego što se moglo očekivati, u datim
okolnostima. „Da, gospodine“, rekao je Keli.
„Hvala ti.“ Duarte je prekinuo vezu.
U njegovu radnu sobu smestili su medicinski krevet sa dušekom od
prozračnog puhina kako bi se sprečili ojedi od ležanja, ali on je sedeo za
svojim radnim stolom kao da nikada nije ni ustao od njega. Razmotrio je
stanje svog tela, zapazio njegovu slabost. Istanjenost mišića. Ustao je,
sklopio šake iza sebe i prišao prozoru da vidi može li. Mogao je.
Napolju je rominjala i dobovala kiša. Na prolazima su bile lokve, a
trava je bila svetla i čista. Posegnuo je za Terezom i pronašao je. Nije bila u
blizini, ali nije bila ni uzrujana. Bilo je to kao da je ponovo gleda kako skita
kroz divljinu, samo bez veštačkih sočiva kamera. Osećao je ogromnu ljubav
i popustljivost prema njoj. Okeansku. Ali to nije bilo na prvom mestu.
Najiskreniji izraz njegove ljubavi bio je njegov rad, pa se okrenuo tome kao
bilo kog drugog dana.
Duarte je uključio pregled dešavanja onako kako je počinjao svako
jutro. Obično je bio na jednoj stranici. Ovo je bila prava knjiga. Sortirao je
po kategoriji, povukavši teme koje su se ticale statusa saobraćaja kroz
prostor prstena.
Stvari su, blago rečeno, išle jadno u njegovom odsustvu. Naučni
izveštaji o gubitku stanice Medina i Tajfuna. Vojne analize opsade Lakonije,
gubitka građevinskih platformi. Obaveštajni sažeci o sve jačem protivljenju
u raštrkanim sistemima čovečanstva, i o pokušajima admirala Trejha da
održi san o carstvu u životu, bez njega.
Jednom, nedugo pošto je njena majka preminula, Tereza je odlučila da
mu pripremi doručak. Bila je tako mlada, tako nesposobna, da nije uspela u
tome. Setio se korice hleba pretrpane džemom i komada neistopljenog
butera preko toga. Kombinacija ambicije, privrženosti i patetike bila je
divna na sopstveni način. Bilo je to jedno od onih sećanja koja opstaju zato
što se ljubav i stid tako savršeno uklapaju. Ovaj osećaj je bio isti.
Njegova svest o prostoru prstena bila je sada jasna. Čuo je njegove
odjeke u tkanju stvarnosti kao da je priljubio uho uz palubu broda kako bi
znao status njegovog pogona. Bes neprijatelja bio je za njega sada
očigledan kao da im čuje glasove. Krici koji su kidali nešto što nije bilo
vazduh u nečemu što nije bilo vreme.
„Admirale Trejho“, rekao je on, a Anton se trgao.

Bila je to peta nedelja Trejhove kombinovane turneje za štampu i ponovnog

osvajanja Solovog sistema. Sedeo je u svojoj kabini, iscrpljen posle dugog
dana održavanja govora i cile-mile druženja sa lokalnim liderima i
zvaničnicima. On je bio vidljivo lice bezmalo srušenog carstva, i starao se
za to da niko ne sazna koliko je bio blizu da izgubi sve. Posle sedmice
provedene u jakom potisku sa Lakonije, to ga je izmoždilo. Želeo je samo
oštro piće i osam sati u krevetu. Ili dvadeset. Umesto toga, imao je video-
poziv sa generalnim sekretarom Dišeom i njegovim marsovskim
parnjakom, i obojica su bili na Luni i dovoljno blizu da nema smetnji zbog
svetlosnog kašnjenja. Političari su lagali kroz osmehe. Trejho je pretio kroz
svoj.
„Naravno da razumemo neophodnost osposobljavanja orbitalnih
brodogradilišta i rada što je brže moguće. Ponovna izgradnja naše
zajedničke odbrane od kritičnog je značaja“, rekao je Diše. „Ali s obzirom
na nezakonitost koja je usledila posle nedavnog napada na Lakoniju, naša
prva briga je bezbednost postrojenja. Moramo imati neku garanciju da će
vaši brodovi moći da štite te vredne objekte. Ne želimo da samo naslikamo
metu na sebe kako bi pokret otpora mogao lakše da gađa.“
Upravo su te istamburali kao staru kantu, fabrike su ti eksplodirale,
izgubio si dva najmoćnija bojna broda i gledaš kako da održiš carstvo na
okupu. Da li imaš dovoljno brodova da nas primoraš da radimo za tebe?
„Došlo je do izvesnih poteškoća, tako je“, razvlačio je Trejho, onako
kako je povremeno činio kada je bio besan. „Ali nema potrebe za brigom.
Imamo više nego dovoljno razarača klase Pulsar da obezbedimo totalnu
bezbednost za Solov sistem.“
Upravo sam vas ponovo osvojio sa dvadesetak tih brodova i imam još
gomilu takvih da pozovem zatreba li, pa zato, jebem mu mater, radite kako
vam kažem.
„Odlično je to čuti“, rekao je marsovski premijer. „Molim vas da javite
visokom konzulu kako nećemo štedeti truda da ispunimo njegov proizvodni
raspored.“
Molimo da nam ne pospete gradove tepih-bombama.
„Staviću mu do znanja“, odgovorio je Trejho. „Visoki konzul ceni vašu
podršku i odanost.“
Duarte je zabalavljeni moron, ali ako mi date brodove da održim
carstvo na okupu, neću morati da spržim vaše posrane planete, pa ćemo
tako možda svi biti na dobitku.
Trejho je prekinuo vezu i zavalio se u stolicu. Boca viskija u vitrini
blago ga je dozivala. Netom namešteni krevet bio je mnogo glasniji. Nije
imao vremena ni za jedno ni za drugo. Pokret otpora je još divljao u hiljadu
trista i više sistema. A to je bio samo njegov ljudski problem. Posle toga,
trebalo je izaći na kraj s kapijama i onim unutar njih što je isključivalo
umove u čitavim sistemima njuškajući za načinom da istrebi čovečanstvo.
Nema odmora za zlikovce. Ni mira za dobrice.
„Poveži me sa predstavnicom Društva svetova za Solov sistem. Ne
sećam se kako se zove“, rekao je on. Niko ga nije čuo osim broda.
„Povezivanje“ je treperilo na njegovom ekranu. Vreme je za još
nasmešenih laži. Još prikrivenih pretnji. Još – i upotrebio je tu reč kao
uvredljivu – diplomatije.
„Admirale Trejho“, rekao je glas iza njega. Bio je poznat, ali toliko
neočekivan da je njegov um mahnito pokušavao da ga prepozna. Načas mu
je sinulo, iracionalno, da se njegov ataše sve vreme krio u njegovoj sobi i
tek sada odlučio da obznani svoje prisustvo.
„Antone“, kazao je glas, tiše i intimno kao prijatelj. Trejho se okrenuo
na stolici da osmotri prostoriju. Vinston Duarte je stajao kraj uznožja
njegovog kreveta, s rukama na leđima. Imao je na sebi komotnu sportsku
košulju i crne pantalone. Bio je bez cipela. Kosa mu je bila umršena kao da
se nedavno probudio. Izgledao je kao da je zaista tu.
„Bezbednosna uzbuna“, reče Trejho. „Ova soba. Puna pretraga.“ Duarte
je izgledao uvređeno. „Antone“, ponovi on.
Za nekoliko milisekundi brod je pretražio svaki pedalj njegove kabine u
potrazi za nekim ili nečim što nije trebalo da se tamo nalazi. Ekran ga je
izvestio da u sobi nema sredstava za prisluškivanje, opasnih hemikalija,
neovlašćene tehnologije. On je bio u njoj sam. Brod ga je upitao želi li da
mu se javi osoblje naoružanog obezbeđenja.
„Zar imam šlog?“, upita on prikazu.
„Ne“, reče Duarte. „Mada bi verovatno trebalo da više spavaš.“ Duh u
sobi je slegnuo ramenima, gotovo kao da se izvinjava. „Gledaj, Antone.
Uradio si sve što se od tebe moglo tražiti kako bi održao carstvo na okupu.
Video sam izveštaje. Znam koliko je težak bio taj posao.“
„Ti nisi tu“, reče Trejho, utvrdivši jedinu moguću realnost spram laži
koje su mu saopštavala njegova čula.
„Tu za mene sada ima neobično fleksibilno značenje“, saglasi se Duarte.
„Koliko god da cenim tvoj rad, sada se možeš povući.“
„Ne. Nije gotovo. Još se borim da održim carstvo na okupu.“
„I ja sam ti zahvalan zbog toga. Zaista. Ali išli smo pogrešnim putem.
Treba mi malo mira da razmislim o ovome, ali sada bolje sve sagledavam.
Biće sve u redu.“
Potreba da čuje te reči – da veruje u njih – projurila je kroz Trejha kao
bujica. Prvi poljubac ljubavnice koji je osetio manje ga je ophrvao od
ovoga.
Duarte se osmehnuo veselo i melanholično. „Stvorili smo carstvo koje
se proteže kroz galaksiju, ti i ja. Ko je mogao pomisliti da su nam ciljevi
bili tako mali?“
Slika, iluzija, projekcija, šta god bilo, iščezla je tako iznenadno da je to
izgledalo kao preskočeni kadar u filmu.
„’Bem ti“, reče Trejho sam sebi. Bezbednosna uzbuna još je treperila na
ekranu iznad njegovog stola. On jednom rukom pljesnu po komunikatoru.
„Gospodine“, reče dežurni oficir. „Imamo aktivnu uzbunu iz vaših
prostorija. Da li želite…“
„Imate pet minuta za pripremu za maksimalni potisak prema prstenu.“
„Gospodine?“
„Dignite uzbunu“, reče Trejho. „I svi da budu na svojim ležajevima.
Moramo da se vratimo na Lakoniju. Smesta.“
 Prvo poglavlje: Džim

„Poslalo nam je signal“, reče Aleks. Glas mu je zvučao gotovo kao da peva,
što je značilo da misli kako su najebali.
Džim, koji je sedeo na komandnoj palubi sa taktičkom mapom
Kronosovog sistema na ekranu i srcem koje je tuklo dvostruko brže nego
inače, pokuša da se suprotstavi. „Samo zato što kuca ne znači da zna ko je
kod kuće. Nastavimo da se ponašamo kao i inače.“
Rosinante je izigravao mali teretnjak, klasu broda uobičajenu u
Kronosovom sistemu. Naomi je podesila Epštajnov pogon tako da radi
taman toliko prljavo da im promeni trag pogona bez generisanja previše
dodatnog rasipanja toplote. Komplet dodatnih ploča zavarenih za njihovo
korito u podzemnom brodogradilištu u Harisovom sistemu izmenio im je
siluetu. Sporo curkanje tečnog vodonika ispumpavano je povrh broda i
menjalo im toplotni profil. Kada je Naomi razmotrila plan slojeva
kamuflaže, izgledao joj je opsežno. Džim se osećao nezaštićeno samo usled
pretnje nasiljem.
Neprijateljska fregata se zvala Crni zmaj. Manja od razarača klase
Oluja, i dalje je bila dobro naoružana i imala samoisceljujuće spoljno korito
zbog kojeg je lakonske brodove bilo teško uništiti. Bila je deo lovačke
grupe koja je pretraživala sve nastanjene sisteme kako bi pronašla Terezu
Duarte, odbeglu kćerku visokog konzula Vinstona Duartea,
prestolonaslednicu njegovog carstva, i privremeno, mehaničarku-
pripravnicu na Rosinanteu.
Ovo nije bilo prvi put da je vide. „Ima li još štogod?“, upita Džim.
„Samo signal ladara“, reče Aleks. „Misliš da bi trebalo da zagrejem
tandžaru, za svaki slučaj?“
Aha, uradimo to, bilo je na rubu Džimovih misli kad je umesto njega
odgovorio Naomin glas. „Ne. Postoje izvesni dokazi da nova generacija
njihovih senzora može da prepozna kondenzatore elektromagnetnog topa.“
„Nije fer“, reče Džim. „Nikog ne bi trebalo da se tiče šta posada radi s
kondenzatorom svog elektromagnetnog topa u privatnosti sopstvenog
broda.“
Mogao je da čuje osmeh u Naominom glasu. „Mada sam u principu
saglasna, zadržimo oružje neaktivno dok nam zaista ne zatreba.“
„Razumem“, reče Aleks.
„I dalje ništa drugo?“, upita Džim, iako je imao pristup istim podacima
kao i Aleks. Aleks svejedno proveri.
„Komunikacije zatvorene.“
Kronosov sistem nije bio baš mrtav, ali malo mu je nedostajalo.
Tamošnja zvezda je bila velika i brzo je gorela. U nastanjivoj zoni nekada je
tu postojala naseljiva planeta – makar dovoljno da protomolekul bude u
stanju da preotme biomasu potrebnu za izgradnju kapije prstena. Ali u
neznanim eonima između formiranja kapije i trenutka kada je čovečanstvo
natrapalo na tuđinske ruševine, nastanjiva zona se pomerila. Zvezda još nije
sasvim progutala planetu koja je prvobitno izrodila život, ali njeni okeani su
proključali i isparili, a atmosfera je bila strgnuta sa nje. Jedini domorodački
oblik života u Kronosovom sistemu bio je na vlažnom mesecu udaljenog
gasnog džina, a i to su bili tek puki ćilimi od sluzave buđi veliki kao
kontinenti, u žestokoj međusobnoj konkurenciji.
Ljudsko stanovništvo Kronosovog sistema činilo je desetak hiljada
rudara na sedamsto trideset dva aktivna nalazišta. Korporacije, interesne
grupe pod sponzorstvom države, nezavisni skakači među asteroidima i
nečastivi pravni hibridi sve te tri kategorije skidali su paladijum sa finog i
bogatog mnoštva asteroida i slali ga svakome ko je još pravio reciklatore
vazduha ili radio na projektima prilagođavanja i teraformiranja.
A to su bili svi.
Kronosov sistem je svojevremeno bio na rubu domašaja Transportnog
sindikata, a onda u samom zapećku Lakonskog carstva, dok sada niko nije
zaista znao šta je on. Bilo je na stotine takvih sistema, širom mreže kapija:
mesta koja ili još nisu postala samostalna ili nisu ni planirala to da budu,
fokusiranija na kopanje sopstvene male ekonomske niše nego na bilo kakvu
širu koaliciju. Na takvim mestima je pokret otpora obično mogao da krije i
popravlja svoje brodove i planira sledeće poteze. Na taktičkoj mapi,
asteroidi obeleženi orbitom, statusom ispitanosti, sastavom i zakonskim
vlasništvom kovitlali su se oko gnevne zvezde gusto kao polen na proleće.
Desetine brodova su bile zgrušane oko lokacija iskopavanja i ispitivanja, a
isto toliko ih je bilo i u samotnom tranzitu od jedne male ispostave do
druge, ili na zadacima prikupljanja vode za reaktivnu masu i zaštitu od
radijacije.
Crni zmaj je prošao kroz kapiju prstena pre tri dana, torpedom gađao
radio-repetitor pokreta otpora na površini kapije, a onda pod blagim
potiskom došao do mesta gde se zaustavio kao izbacivač na vratima
pretencioznog noćnog kluba. Kapije prstena nisu bile u orbiti oko zvezda,
već su ostajale u fiksiranom položaju kao da su okačene o kuke u vakuumu.
Nije to bilo ono najčudnije u vezi s njima. Džim je sebi dopustio da se nada
kako će uništenje piratskog predajnika pokreta otpora biti sav Zmajev
posao. Da će neprijatelj završiti sa svojim malim vandalizmom i otperjati da
preseče metaforične telegrafske žice u nekom drugom sistemu.
Ostao je da pretražuje sistem. U potrazi za njima. Za Terezom. Za
Naomi, u ulozi liderke pokreta otpora. I za njim.
Komunikacioni ekran se osvetlio zelenom bojom dolazne poruke, i
Džimu se stegao želudac. Na sadašnjoj udaljenosti do bitke ne bi došlo još
satima, ali nalet adrenalina bio je kao da je neko opalio iz pištolja. Strah je
bio toliko prisutan i sveobuhvatan da on nije primetio ništa čudno.
„Poruka“, reče Aleks preko brodskih komunikatora i sa palube iznad
Džima. „Čudno, nije uski snop… mislim da se ne obraća nama.“
Džim otvori kanal.
Ženin glas je bio odsečan i bezosećajno zvaničan kao akcenat lakonske
vojske: „…ofanzivnim postupkom i tako biti tretirano. Ponavljam poruku.
Crni zmaj se obraća registrovanom teretnjaku Kvarljiva žetva. Po nalogu
lakonskih bezbednosnih snaga, isključićete svoj pogon i pripremiti se za
ukrcavanje i inspekciju. Odbijanje da tako postupite smatraće se ofanzivnim
postupkom i tako biti tretirano. Ponavljam poruku…“
Džim je profiltrirao taktičku mapu. Kvarljiva žetva je bila tridesetak
stepeni u smeru obrtanja Rosija, pod potiskom prema širokom, gnevnom
suncu. Ako su i primili poruku, još nisu po njoj postupili.
„Je li to jedan od naših?“, upita Džim.
„Jok“, reče Naomi. „Vodi se kao imovina izvesnog Dejvida Kalrasija sa
Bara Gaona. Ne znam ništa o njemu.“
 Sa malim kašnjenjem, trebalo je da su dobili naredbu Crnog zmaja deset
minuta pre Rosinantea. Džim je zamišljao neku drugu posadu u panici zato
što su primili poruku od koje je on strepeo. Šta god da se sledeće dogodi,
Rosinante makar trenutno nije na nišanu. Poželeo je da može to olakšanje
da oseti malo dublje.
Džim se otkopča sa ležaja za ubrzanja i zanese se u luku. Kardani
zašištaše dok se ležaj pomerao pod njegovom težinom.
„Idem načas do kuhinje“, reče on.
„Donesi i meni kafu“, reče Aleks.
„O ne. Ne kafu. Možda malo kamilice ili toplog mleka. Nešto umirujuće
i neagresivno.“
„Dobro zvuči“, reče Aleks. „Kad se predomisliš i uzmeš kafu, donesi i
meni jednu.“
U liftu se Džim naslonio na zid i sačekao da mu se srce umiri. Tako
dolazi do srčanog udara, zar ne? Puls koji započne brzo i onda nikada ne
uspori sve dok nešto kritično ne prsne. Verovatno nije tako, ali učinilo mu
se da jeste. Osećao se tako sve vreme.
Bilo je sve bolje. Sve lakše. Autolekar je uspeo da nadzire rast njegovih
nedostajućih zuba. Ako se ne računa poniženje zbog potrebe da umrtvi
desni kao dete kome rastu mlečni zubići, to je prošlo sasvim dobro. Na
košmare se odavno već navikao. Počeo je da ih sanja na Lakoniji, dok je još
bio zatvorenik visokog konzula Duartea. Očekivao je da iščile kada se nađe
na slobodi, ali oni su bili sve gori. Najnovija verzija bila je da je živ
sahranjen. Češće bi neko koga on voli bio ubijen u susednoj prostoriji, a on
ne bi uspeo da ukuca kod za bravu dovoljno brzo da ga spasi. Ili je pod
njegovom kožom živeo neki parazit i pokušavao da se probije napolje. Ili su
stražari na Lakoniji dolazili da ga tuku dok mu ponovo ne polome zube.
Onako kako već jesu.
Dobro je bilo to što su stari snovi o tome kako je zaboravio da se obuče
ili nije učio za ispit izgleda nekako ispali iz rotacije. Njegov čudnovato
osvetnički život u snovima nije bio toliko loš.
Još je bilo dana kada nije mogao da se otrese osećaja pretnje.
Povremeno bi deo njegovog uma bio zarobljen u neosnovanoj i iracionalnoj
ubeđenosti da će ga njegov lakonski tim za mučenje ponovo pronaći.
Drugim danima bila je to manje iracionalna strepnja od stvari iza kapija. Od
apokalipse koja je uništila tvorce protomolekula i sada bila na putu da uništi
čovečanstvo.
Viđeno u tom svetlu, možda nije on bio netačan deo jednačine. Možda
je šira situacija bila dovoljno loša da bi osećaj da je zdrav i čitav kao pre
njegove robije na Lakoniji bio znak ludila. Ipak, želeo je da može da
ustanovi da li su talasi drhtavice bili rezonantni učinak prljavog pogona, ili
se radilo ipak samo o njemu.
Lift se zaustavio i on je kročio napolje, okrenuvši se prema brodskoj
kuhinji. Tiho, ritmičko lupkanje psećeg repa po podu saopštilo mu je da su
Tereza i Vidra već tamo. Ejmos – crnih očiju, sive kože, povratnik iz mrtvih
– takođe je bio tamo, sedeo je za stolom sa istim onim svojim stalnim
generičkim osmehom. Džim nije video kada su mu pucali u glavu na
Lakoniji, ali je znao za dronove koji su uzeli komade ljudskog tkiva i
ponovo ih spojili. Naomi se i dalje borila s tim da li je stvar koja sebe
naziva Ejmosom zaista mehaničar s kojim su toliko godina leteli, ili je
postao neki tuđinski mehanizam koji samo misli da je Ejmos zato što je
sazdan od njegovog tela i mozga. Džim je zaključio da čak i ako izgleda
drugačije, čak i ako ponekad zna stvari koje su pokupljene sa drevnog
tuđinskog sveta, Ejmos je i dalje Ejmos. On nije imao rezerve energije da o
tome dublje razmišlja.
Osim toga, dopadao se psu. Nije to baš bio savršen kritički vodič, ali
verovatno najmanje nesavršen.
Sedeći kraj Terezinih stopala, Vidra podiže pogled prema Džimu puna
nade i ponovo zatrupka repom po podu.
„Nemam kobaje“, reče Džim izražajnim smeđim očima. „Moraćeš da se
zadovoljiš kašom kao i mi ostali.“
„Razmazio si je“, reče Tereza. „Nikad ti neće dozvoliti da to zaboraviš.“
„Završim li ikad u raju, neka to bude zato što sam razmazio pse i decu“,
reče Džim i krenu prema dozatoru. Bez razmišljanja ukuca šifru za mehur
kafe. Onda, shvativši šta je uradio, pridoda još jedan za Aleksa.
Tereza Duarte slegnu ramenima i ponovo obrati pažnju na tubu sa
pečurkama, dodacima za ukus i digestivnim vlaknima od kojih se sastojao
njen doručak. Kosa joj je bila povučena unazad u tamni konjski rep, a usta
su joj se neprestano malčice mrštila što je bilo ili odlika njene fiziologije, ili
njenog karaktera. Džim je gledao kako ona raste iz starmalog deteta u
buntovnu šiparicu u Zgradi vlade na Lakoniji. Sada joj je bilo petnaest
godina, i otrežnjujuće je bilo prisetiti se ko je on bio u njenom uzrastu:
mršav, tamnokos dečak iz Montane bez nekih naročitih ambicija osim
spoznaje da ukoliko ništa drugo ne upali, može da se prijavi u mornaricu.
Tereza je izgledala starije nego adolescent Džim, i istovremeno je više znala
o vaseljeni i bila bešnja na nju. Možda su te dve stvari išle podruku.
Plašila ga se kada je on bio zatvorenik njenog oca. Sada, pošto je bila na
Džimovom brodu, taj strah kao da je ispario. Tada je bio njen neprijatelj, ali
nije bio siguran da joj je sada prijatelj. Emocionalna složenost jedne
šiparice socijalizovane u izolaciji verovatno je bila nešto što on nikada ne bi
mogao zaista da razume.
Dozator je završio i sa njegovim i sa Aleksovim mehurom, i Džim ih je
uzeo, zadovoljan zbog toplote na dlanovima. Drhtavica je sada gotovo
prestala, a gorčina kafe umirivala ga je više nego što bi to mogao čaj.
„Ubrzo će nam trebati obnavljanje zaliha“, reče Ejmos.
„Stvarno?“
„Imamo dovoljno vode, ali trebalo bi da dopunimo pelete goriva. A ni
reciklatori nisu više kao nekad.“
„Koliko ne valjaju?“
„Bićemo mirni još nekoliko nedelja“, reče Ejmos.
Džim klimnu glavom. Prvi poriv mu je bio da odloži taj problem za neki
drugi dan. Ali to je bilo pogrešno. „Jebeš ga ako se upravo sada ne dešava“
bilo je promišljanje prikladno za krizu, i ako ne bude mogao da se otrgne od
toga, samo će kasnije dovesti do još kriza.
„Razgovaraću sa Naomi“, reče on. „Smislićemo nešto.“ Pod
pretpostavkom da nas Lakonci ne pronađu. Pod pretpostavkom da nas
entiteti iz kapija ne pobiju. Pod pretpostavkom da nam pre nego što to
uopšte bude važno ne doaka bilo koja od hiljadu drugih katastrofa na koje
nisam ni pomislio. On srknu još malo kafe.
„Kako ide, kapetane?“, upita Ejmos. „Nešto si mi nervozan.“
„Dobro“, reče Džim. „Samo pokrivam gotovo neprestanu paniku lakim
humorom, jednako kao i svi ostali.“
Ejmos se načas jezivo umirio – bila je to jedna od odlika njegovog
novog ja – a onda se dodatno nasmešio. „Onda u redu.“
 Aleks se javi preko brodskog komunikatora. „Imamo nešto.“
„Nešto dobro?“
„Nešto“, reče Aleks. „Kvarljiva žetva je upravo izbacila nekakvu
tečnost i pod đavolskim je potiskom prema velikoj trgovinskoj stanici u
spoljnom Pojasu.“
„Razumem“, reče Naomi – takođe preko komunikatora – u novoj
stakato smirenosti koju je Džim smatrao njenim glasom zapovednice
Nagate. „Potvrđujem.“
„Crni zmaj?“, upita Džim zid.
Aleks i Naomi su načas ćutali, a onda Aleks reče: „Izgleda da idu za
njima.“
„Udaljavaju se od kapije prstena?“
„Vala baš“, reče Aleks, i u glasu mu se nesumnjivo čulo zadovoljstvo.
Džim oseti navalu olakšanja, ali to nije potrajalo duže od trenutka. Već
je mislio o tome kako bi ovo mogla da bude zamka. Ako se Rosi prerano
okrene prema prstenu, to će privući pažnju na njih. Čak i ako Rosi izbegne
Crnog zmaja, tamo će možda biti neki drugi lakonski brod koji reskira
čekajući unutar prostora prstena, spreman da presretne svaki brod koji beži
iz sistema.
„Zašto beže?“, upita Tereza. „Ne misle valjda da će umaći? Jer to bi bilo
glupo.“
„Ne pokušavaju oni da spasu brod“, reče Ejmos. Govorio je sa istim
strpljivim, gotovo filozofskim tonom kao kada ju je vodio kroz to kako da
napravi dobar var pod mikrogravitacijom ili proveri da li cev zaptiva. Bio je
to glas učitelja koji vodi svog učenika kroz lekciju o tome kako svet
funkcioniše. „Šta god da su imali na tom brodu zbog čega će Lakonija da
popizdi, ne mogu da sakriju. Ne u ovako razređenom sistemu. A nema
načina da će šmugnuti i zameniti primopredajnike, tako da im je brod
najebao. Trgovačka stanica je dovoljno velika da posada možda može da
pobegne i krišom se ukrca na druge brodove ili da se pravi kako su sve
vreme na stanici.“
„Beže tamo gde su mesta za skrivanje“, reče Tereza.
„I što više fore imaju, bolje su im šanse da mogu da pronađu bolje
mesto“, reče Ejmos.
 To smo mogli da budemo mi, pomisli Džim. Da je Crni zmaj zaključio
kako mi izgledamo malo sumnjivije od Kvarljive žetve, žrtvovali bismo
Rosija i ponadali se da možemo postati dovoljno mali da im promaknemo.
Samo što to nije bilo tačno. Nije bilo tog skrovišta na Kronosovom sistemu
niti bilo kakvog dovoljno malog mesta da Lakonija tamo ne pogleda.
Najbolje im je bilo da se kriju naočigled, jer im je rezervni plan bilo nasilje.
Mislio je da nije rekao ništa naglas niti se oglasio bilo kakvim zvukom koji
bi pokazao koliko je uzrujan, ali možda i jeste, pošto ga je Tereza pogledala
s nečim između ozlojeđenosti i sažaljenja.
„Znaš da im ja neću dozvoliti da vam naude.“
„Znam da ćeš pokušati“, reče Džim.
„I dalje sam kći visokog konzula“, reče ona. „Već sam vas izvlačila iz
nevolja.“
„Ne bih se oslanjao na taj trik“, reče Džim, oštrije nego što je smerao.
Vidra se pomeri, pridiže i pogleda uzrujano najpre u Džima, pa onda u
Terezu. Terezine oči poprimiše tvrd izraz.
„Mislim da kapetan hoće da kaže“, reče Ejmos, „kako mu ne prija baš
stoprocentno da tebe koristi kao živi štit. Ne da ti to ne bi uradila, pošto već
jesi. Ali ljudi s druge strane tog oružja? Ne poznajemo ih, možda nisu baš
najpouzdaniji, i što manje moramo da računamo na njih, to bolje.“
Tereza se mrštila, ali manje.
„Da“, reče Džim. „To je bilo elokventnije.“
„Umem ja to povremeno“, reče Ejmos, i možda je to bila šala, a možda i
ne. „Hoćeš da pripremimo brod da piči? Imamo reaktivne mase za pristojan
potisak.“
„Zar ne reče da nam trebaju peleti goriva?“
„Trebaju nam, ali možemo da ih potrošimo na odlazak iz Kronosovog
sistema, stavimo vodu na spisak za odlazak u piljarnicu, i mirna Lakonija.
Reciklatori će nam zapravo biti ograničavajući faktor.“
Ta pomisao imala je snagu privlačenja veću od gravitacije. Olakšati
pogon, usmeriti nos prema kapiji prstena i zapaliti do sto đavola pre nego
što neprijatelj stigne da ih se dočepa. Džim namerno popusti stisak na
mehurima. „Naomi. Šta misliš?“
Trenutak tišine, onda: „Izvini. Nisam slušala. Kako glasi pitanje?“
 „Da li da pripremimo Rosija da sumanuto zaždimo odavde? Čim Crni
zmaj dâ potisak do daske, možemo da zbrišemo.“
„Ne“, reče ona, kao što je i znao da će reći. „Nisu nas identifikovali.
Ako krenemo prerano, samo će postati podozrivi. Bolje da izgledamo kao
nedužni posmatrači. Alekse? Trasiraj susret sa Belim hrastom. To je veliki
tegljač leda kod drugog gasnog džina.“
„Imam ga“, reče Aleks.
Ejmos se pomeri na svojoj klupi. „Kapetane?“
„Dobro, što se mene tiče.“
„Ako budemo morali da bežimo“, reče Naomi, „bežaćemo.“
Uvek ćemo morati da bežimo. Nikada se nećemo odmoriti, pomisli
Džim.
Činilo se da nema svrhe da izgovori to naglas.
 Drugo poglavlje: Tanaka

Alijana je pritisla dugme na svom inhalatoru i duboko udahnula. Raspršena

izmaglica je imala ukus vanile i zapljusnula joj je pluća kao blag topao
oblak. Nikotin i tetrahidrokanabinol bili su pomešani sa mrvicom nečeg
egzotičnijeg. Nečeg što je pospanost izazvanu THC-om pretvaralo u živo
hipersvesno stanje. Zastori u njenoj sobi bili su navučeni, ali naznaka
svetlosti na ivicama pretvarala je prašinu u dugu iskrica. Pomerila je jednu
nogu, i svileni prekrivač ju je pomilovao kao hiljadu sićušnih ljubavnika.
Tristan je spavao kraj nje, a njegova mala mišićava guza bila joj je
utisnuta u bedro. Tiho je hrkao dok je spavao, i naglašavao to povremenim
trzajem i uzdahom. Alijana je znala da joj taj zvuk izgleda šarmantno i
slatko zato što je bila naduvana, i to posle snošaja. Onog trenutka kada
Tristanovo hrkanje počne da je nervira, biće mu vreme da ode.
Iz iskustva je znala da postoje dva načina da se dobro živi unutar
krutog, autoritarnog režima. Prvi – onaj kojem je težila većina ljudi – bio je
da se ponašate onako kako to vlast zahteva. Mars je želeo odane vojnike, pa
ih je proizvodio kao da štampa mašinske delove. Znala je to zato što je bila
dovoljno stara da bude jedna od njih. Videla je kako njena kohorta
pokušava da udavi ili protera iz njihovih kolektivnih duša sve što nije bilo
dovoljno marsovsko, i povremeno su u tome uspevali.
Drugi način opstanka bio je da uživa u čuvanju tajni. Da uživa u moći
zbog toga što je naizgled jedno dok je zapravo nešto drugo. I bude dobra u
tome. Čak i kada to nije podrazumevalo jebanje s njenim nižim oficirima,
bilo je neka vrsta seksualne perverzije. Uzbuđenje u saznanju da bi
pogrešna reč ili neočekivana omaška mogla da dovede do metka u njenom
potiljku bilo je za nju važnije od samog seksa.
Tolerantno, otvoreno društvo u kojem bi ona mogla sve to da radi bez
straha od posledica dovelo bi je do ludila. Volela je to što je bila deo
lakonskog eksperimenta od samog početka zbog Duarteove vizije – najpre
kao najveći mogući zločin protiv Marsa, a potom i kao permanentni motor
opasnosti – jer su tako bili zadovoljeni njeni nastrani porivi. Nije se toga
nimalo stidela. Znala je šta je.
„Budi se“, reče ona, zabivši prste mladiću u leđa.
„Spavam“, promumlao je Tristan.
„Znam. Sada se probudi.“ Ponovo ga je bocnula. Provodila je deset sati
nedeljno u boksu i rvanju. Kad bi ukrutila prste, bili bi kao gvozdene šipke.
„’Leb ti jebem“, reče Tristan, pa se okrenu. Isceri joj se pospano.
Zahvaljujući umršenoj plavoj kosi i glatko izbrijanom licu sa dubokim
jamicama izgledao je kao heruvim na nekoj klasičnoj slici. Jedan od
Rafaelovih anđelčića.
Alijana štrcnu još jednom iz inhalatora pa ga ponudi njemu.
On odmahnu glavom. „Što me budiš?“
Alijana se protegnu do kraja pod mekim prekrivačima, i njeno dugo telo
jedva je stalo na predimenzionirani krevet. „Naduvana sam. Jebe mi se.“
Tristan se praćaknu na leđa sa preteranim uzdahom. „Ali jedva da mi je
u telu ostala i kap tečnosti.“
„Idi onda po čašu vode, uzmi pilulu soli i vuci dupe natrag u moj
krevet.“
„Razumem, pukovnice“, reče Tristan, nasmejan.
Smeh se prekinu oštrim uf kad se ona prevrnu povrh njega i tresnu mu
po stomaku, prikovavši mu butine za krevet gležnjevima i stopalima,
dograbivši mu zapešća šakama. On pogleda uvis u nju iznenađeno, a onda,
pomislivši da je posredi seksualna igra, poče da se otima. Ruke i grudi su
mu bile dobro razvijene, ali meke, pre kao u zdravog tinejdžera nego
muškarca koji je prešao dvadesetu godinu. Njene ruke su bile mršave i
žilave, s mišićima trkača na duge staze, sagorele do suštine usled stalne
naporne upotrebe, i jake kao čelične opruge. Kad je pokušao da se pomeri,
lako ga je gurnula natrag, stežući rukama sve dok mu zapešća nisu
zapucketala, a on zaskičao.
„Ali to me…“, zausti on, ali ona ponovo stisnu i on zaćuta. Bila je ljuta,
i on je to video. Dopadalo joj se što je ljuta. Dopadalo joj se što on to vidi.
„U ovoj sobi, ja sam Alijana. Ti si Tristan“, reče ona, govoreći sporo,
kako bi bila sigurna da joj droga ne čini reči nerazumljivim. „Iza tih vrata, ti
si kaplar Rivs, a ja pukovnica Tanaka. Te stvari među nama nikada ne
smeju biti dovedene u zabunu.“
 „Znam“, reče Tristan. „Samo sam se šalio.“
„Bez zezanja. Bez šala. Bez omaški. Ako napraviš grešku, ako
zaboraviš strogu disciplinu koja ovome dopušta da postoji, u najmanju ruku
ću te nečasno otpustiti iz vojske.“
„Nikad ne bih…“
„A tebi se“, nastavi Alijana kao da on nije progovorio, „neće dopasti
moja verzija s kojom ćeš se tada suočiti.“
Načas je zurila odozgo u njega, čekala da se njegov iznenadni strah
pretvori u shvatanje. Onda mu je pustila zapešća i sišla s njega, legavši
natrag na svoju stranu kreveta.
„Donesi i meni malo vode, važi?“, reče ona.
Tristan ne odgovori, samo ustade i izađe iz sobe. Alijana je posmatrala
kako odlazi, uživajući u stezanju njegovih butina i dupeta dok je koračao,
blagom V njegovih leđa i ramena. Bio je veoma, veoma lep. Kada se to
među njima neizbežno okonča, nedostajaće joj. Ali to nije menjalo
činjenicu da će se okončati. Ranije je uvek tako bilo. To je bio deo radosti.
Nekoliko trenutaka kasnije Tristan se vratio sa dve čaše vode u rukama.
Zastao je kraj uznožja kreveta, sa nesigurnim izrazom. Alijana potapša
čaršav kraj sebe.
„Žao mi je ako sam te povredila“, reče ona.
„Nema veze“, odgovori on, pa joj pruži jednu čašu i sede kraj nje. „Žao
mi je što mi se omaklo. Još ti je do jebanja?“
„Za koji tren“, reče ona. Oboje su izvesno vreme gutali vodu.
„Da li ću te opet videti?“, upita on konačno. Alijana shvati da joj je milo
zbog nadanja u njegovom glasu.
„Ovog puta bi trebalo da ostanem neko vreme na Lakoniji“, odgovori
ona. „A ja želim da te ponovo vidim. Samo moramo da budemo oprezni.“
„Razumem“, reče on. I znala je da razume. Volela je da njene igračke
budu mnogo mlađe i mnogo nižeg čina. Tako je sve bilo mnogo
jednostavnije. Ali nije želela da traći vreme na glupe muškarce.
Pošto je utolila žeđ, toplina u njenim plućima širila joj se u stomak na
veoma prijatan način. Pružila je ruku i položila je na Tristanovo bedro.
„Mislim da bi trebalo…“
 Oglasi se njen ručni komunikator na noćnom stočiću. Podesila ga je
tako da je ne uznemirava, što je značilo da je uređaj smatrao dolazni poziv
dovoljno važnim da to prenebregne. Imala ga je dugo i obučila ga je dobro,
tako da je verovatno bio u pravu. Podigla ga je da proveri zahtev za
uspostavljanjem veze. Došao je iz Zgrade vlade. Prihvatila je vezu bez
vizuelne komponente. „Ovde pukovnica Tanaka.“ Tristan je skliznuo s
kreveta i posegnuo za pantalonama.
„Dobar dan, pukovnice. Ovde poručnik Sančes iz planiranja i logistike.
Imate informisanje u Zgradi vlade za dva sata.“
„Prvi put čujem za to“, reče ona, posegnuvši ka noćnom stočiću za
svojim lekovima za trežnjenje. „Možete li da mi kažete šta je na dnevnom
redu?“
„Žao mi je, pukovnice. Nemam pristup tome. Na spisak prisutnih vas je
dodao admiral Milan.“
Bilo je gotovo s provodom.

Kada je došla u Zgradu vlade, rominjala je kišica. Od sićušnih kapi pločnik

je bio istovremeno taman i sjajan. Niske planine na rubu imanja izgledale su
kao na kakvom drevnom ukijo-e drvorezu. Jošitoši ili Hirošige. Jedan ataše
iz Naučnog direktorata sačekao ju je sa šoljicom kafe i kišobranom.
Odmahnula je i na jedno i na drugo.
Tanaka se dobro snalazila u Zgradi vlade. Većina njenih zadataka bila je
na terenu, ali stekla je dovoljno prijatelja i profesionalnih veza među
najvišim nosiocima vlasti da, dok je na Lakoniji, često tamo boravi. Nije se
vraćala još od opsade Lakonije, uništenja građevinskih platformi i možda
otmice, možda samoemancipacije Tereze Duarte. Nije bilo nikakvih fizičkih
promena na zgradi. Naliveni beton je bio čvrst kao i uvek, sečeno cveće u
vazama jednako sveže. Stražari u svojim oštro ispeglanim uniformama bili
su jednako ravnodušni i mirni. I sve je delovalo krhko.
Ataše ju je poveo do kancelarije u kojoj se već nalazila. Žuti zidovi od
domaćeg drveta sa utisnutim plavim pečatom Lakonije, i dve skromne sofe.
Admiral Milan – vršilac dužnosti glavnog komandanta dok je visoki konzul
bio u izolaciji, a admiral Trejho u Solovom sistemu – sedeo je za širokim
radnim stolom. Bio je to plećat muškarac, teškog lica i prosede, kratko
obrijane kose. I stari okoreli mornar iz dana Marsa, bez strpljenja za sranja,
naprasit kao jazavac. Tanaki se on izuzetno dopadao.
 Kraj jedne sofe stajao je poručnik sa oznakama obaveštajne službe na
standardnoj lakonskoj plavoj mornaričkoj uniformi. Pored njega, doktor
Očida iz Naučnog direktorata sedeo je sa rukama na kolenima, prepletenih
prstiju. Tišina je bila neprijatna, kao usled prekinutog razgovora.
Admiral Milan je progovorio prvi. „Malo smo odužili ovde, pukovnice.
Sedite. Ubrzo ćemo završiti.“
„Da, gospodine“, reče Tanaka i sama zauze drugu sofu. Admiral Milan
pogleda u poručnika koji je stajao – Rosifa, sudeći po imenu na njegovoj
pločici – i vrhom prsta ocrta krug u vazduhu. Nastavite s tim.
„Gedarin sistem. Stanovnika nešto manje od dvesta hiljada. Visoka
koncentracija fisionih elemenata u gornjoj kori, tako da su pokušavali u
proteklih nekoliko godina da pokrenu operacije kopanja u dubini.
Poljoprivreda postoji, ali joj treba decenija da bi postala samoodrživa.“
„A upad?“, reče admiral Milan.
„Dvadeset tri minuta i jedanaest sekundi“, odgovori Rosif. „Potpuni
gubitak svesti. Nešto slučajnih smrtnih nesrećnih ishoda, nešto oštećenja
infrastrukture. Ljudi su uglavnom slupali vozila ili popadali s visine. A
evidencija pokazuje da su, samo nekoliko sekundi pre upada, dva
nenajavljena teška teretnjaka prošla kroz prsten i iščezla.“
Doktor Očida pročisti grlo. „Ovog puta se desilo nešto čudno.“
„Čudnije od toga da se mozak svima ugasi na dvadeset minuta?“, reče
admiral Milan.
„Da, admirale“, odgovori Očida. „Pregled instrumenata tokom događaja
pokazuje i drugačiji gubitak vremena.“
„Objasnite.“
„Ukratko“, reče Očida, „svetlost je išla brže.“
Admiral Milan se počeša po vratu. „Da li je reč objasnite promenila
značenje, a meni to niko nije rekao?“ Tanaka suzbi osmeh.
„Jednostavno rečeno, brzina svetlosti je funkcija osnovnih osobina
univerzuma. Nazovimo to… najbržim mogućim širenjem kauzalnosti u
vakuumu“, reče Očida. „Za dvadeset i nešto minuta u Gedarinom sistemu
priroda prostor-vremena pomerila se tako da je izmenila brzinu svetlosti.
Učinila svetlost bržom. Svetlosno kašnjenje sa brodova kod Gedarinog
prstena do planete bilo je tada malo manje od četrdeset minuta. Evidencija o
tom događaju pokazuje da se ono za vreme upada smanjilo za gotovo četiri
hiljade nanosekundi.“
„Četiri hiljade nanosekundi“, reče Milan.
„Priroda prostor-vremena se u tom sistemu promenila na dvadeset
minuta“, izgovorio je Očida, a onda sačekao reakciju do koje nije došlo.
Obesio je nos.
„Pa“, reče Milan. „Svakako ću morati da razmislim o tome. Hvala vam
za izveštaj, doktore. Obojica ste voljno. Vi ostanite, pukovnice.“
„Da, gospodine“, odgovori Tanaka.
Kada se soba ispraznila, Milan se zavalio u naslon. „Piće? Imam vode,
kafe, burbona i nešto onog sranja od biljnog čaja koje oba moja muža piju,
a ukus mu je kao pokošeno seno.“
„Da li sam na aktivnoj dužnosti?“
„Mislim da ne morate da brinete zbog kršenja protokola, ako na to
mislite.“
„Onda burbon zvuči sjajno, gospodine“, odgovori Tanaka. Admiral
Milan je proveo minut petljajući oko svog radnog stola, a onda se vratio sa
kristalnom čašom i dva prsta dimnosmeđe tečnosti koja se vrtložila u njoj.
„U vaše zdravlje“, reče Tanaka, pa otpi.
„Dakle“, reče Milan, pa sede nesvesno zastenjavši kao starac sa mnogo
zarđalih zglobova. „Šta mislite da znači ta brzina svetlosti?“
„Nemam pojma, gospodine. Ja sam ratnica, a ne pametnjakovićka.“
„Zato ste mi se oduvek i dopadali“, reče on, pa sede natrag na svoju
stolicu, skupivši prste zajedno. Tišina je ovog puta bila drugačija, i ona nije
bila sigurna u njeno značenje. „Onda, između nas dvoje – kao jedan stari
mornar drugome – postoji li nešto što želite da mi kažete?“
Ona oseti nalet adrenalina u krvotoku. Nije dozvolila da se to primeti.
Bila je previše uvežbana za obmane da bi to učinila. „Ne znam na šta
mislite.“
On nakrivi glavu i uzdahnu. „Ni ja. Jebem li ga, za mene je cela ova
stvar prilično tajanstvena. A više ne umem tako dobro da gutam radoznalost
kao kada sam bio mlad.“
„I dalje mi je zaista nejasno o čemu govorimo. Da li bi neko trebalo da
mi kaže zašto ste me pozvali ovamo?“
„Nisam vas pozvao ja. Trejho je to tražio, i naterao me da u vaše ime
odradim malo papirologije.“ On izvadi fizičku fasciklu od crvenog papira sa
srebrnom trakom za zatvaranje, pa joj je pruži. Izgledalo je to jednako
neumesno kao da joj je pružio kamenu pločicu. Eksirala je ostatak svog
burbona pre nego što je to uzela. Bilo je lakše nego što je očekivala, a traka
se lako skinula. Unutra je bio jedan list od troslojnog sigurnosnog
pergamenta, sa kolima za verifikaciju dokumenta tananim kao čipka. Tamo
su bili njena slika i njen biometrijski profil, njeno ime, čin i brojevi
identifikacionih evidencija. I kratak pasus koji joj dodeljuje omega status iz
lakonskog Obaveštajnog direktorata na lični zahtev kancelarije visokog
konzula.
Da je tamo bila odrubljena glava, ne bi je više iznenadila od ovoga.
„Je li to…“, zausti ona.
„Nije nikakva šala. Admiral Trejho je javio da vam se daju ključevi
kraljevstva. Ovlašćenje za donošenje neprikosnovene odluke u svakoj
misiji. Pristup svim informacijama, bez obzira na sigurnosnu klasifikaciju.
Imunitet od cenzure ili krivičnog gonjenja dok traje vaša misija. Prilično
lepo. Zaista hoćete da kažete kako ne znate o čemu se radi?“
„Pretpostavljam da postoji neka misija?“
„Verovatno, ali meni nije dozvoljeno da znam o čemu se radi. Vi samo
ostanite tu. Sam ću izaći.“
Kad je admiral Milan zatvorio vrata za sobom, sistem kancelarije
prebacio je poruku iz komunikatora na zidni ekran. Trenutak zatim pojavi
se admiral Trejho. Ona ga je poznavala onoliko dugo koliko je poznavala
bilo koju živu osobu. Oči su mu bile i dalje iste one neverovatno zelene
boje, ali sada su ispod njih bili tamni podočnjaci. Kosa mu je bila
proređena, a koža imala nezdrav voštani sjaj. Izgledao je progonjeno.
„Pukovnice Tanaka“, reče on. „Obraćam vam se s misijom kritičnom po
carstvo. Trenutno pravim pauzu u jakom potisku iz Solovog sistema, i da je
ovo moglo da sačeka dok ne stignem na Lakoniju, izvestio bih vas lično.
Ali ne može, tako da će ovo morati da bude dovoljno.“
Zurila je u svoju čašu za burbon. Bila je prazna, a boca se nalazila samo
metar dalje, ali ona ga najednom više nije želela. Osećala je kako joj se
pažnja izoštrava.
 „Siguran sam da se vi, kao i svako drugi u carstvu, pitate šta tačno
visoki konzul radi u izolaciji. Kako predvodi borbu protiv sila koje nam
prete unutar kapija. Znam da su postojale izvesne spekulacije o tome da je
on nekako povređen ili onesposobljen. Zato, iskreno, treba da znate da je,
kada sam pošao u Solov sistem, visoki konzul bio zabalavljeni moron
oštećenog mozga koji nije mogao sam da se hrani niti sebi da ubriše guzicu.
Takav je bio još od napada u kojem su uništeni Tajfun i stanica Medina.“
Tanaka udahnu duboko i ispusti vazduh kroz zube. „Doktor Kortazar je
značajno izmenio biologiju visokog konzula primenivši tehnologije
modifikovanog protomolekula. Tako je visoki konzul stekao izvesne…
sposobnosti koje nisu bile potpuno dokumentovane ili istražene pre smrti
doktora Kortazara. I u stvari, Duarte ga je ubio. Mahnuo je rukom i
poludelog skota razmazao sa druge strane sobe. Nikad ništa slično nisam
video. Sada, jedini ljudi koji ovo znaju jesmo vi, ja, doktorka Okoje iz
Naučnog direktorata i Tereza Duarte, koja je pobegla sa snagama pokreta
otpora posle napada koji nas je počistio. Dakle, to znaju i svi naši jebeni
neprijatelji.
S obzirom na sve to, shvatićete koliko sam bio zbunjen kada se visoki
konzul pojavio preda mnom pre osamdeset… osamdeset pet sati u mojoj
kancelariji u Solovom sistemu. Senzori ga nisu registrovali. Nije stupio u
interakciju ni sa kojim fizičkim predmetom niti ostavio bilo kakav dokaz o
svom prisustvu koji bi mogao da verifikuje neki spoljni posmatrač. Ali bio
je ovde. I pre nego što se obradujete zbog teorije da je Anton Trejho
pretrpeo nervni slom usled psihoze, postoje neki spoljni dokazi. Samo ne
ovde, u Solovom sistemu.
Ubrzo pošto sam doživeo to što sam doživeo, Duarte je nestao iz Zgrade
vlade. Ne u smislu da je iščeznuo iz stvarnosti. Obukao je pantalone i čistu
košulju, popio šolju čaja i lepo popričao sa svojim sobarom, a onda otišao
sa imanja. Svaki senzor na planeti koji imamo otad pretražuje okolinu. Niko
ga nije video.
Imamo više od hiljadu kolonizovanih sistema koji se pitaju da li je
preostalo išta od vlade. Imamo ekstradimenzionalne neprijatelje koji
eksperimentišu u potrazi za načinom da nas sve zajedno zbrišu. A uveren
sam u to da je odgovor na oba ta pitanja Vinston Duarte, ili šta god bilo to,
koji moj, u šta se on pretvorio. Poznajem vas dugo, i verujem vam. Vaša
misija je da ga pronađete i vratite. Čuli ste za kart-blanš, ali garantujem vam
da nikada niste videli ovakav blanko ček. Ne zanima me koliko ćete
potrošiti – u novcu, opremi ili životima – pod uslovom da vratite Vinstona
Duartea sa mesta na koje je otišao. Ako ne bude želeo da se vrati, ubedite
ga ljubazno ako možete, ali ovo će biti završeno samo kada nam on bude u
rukama.
Srećan lov, pukovnice.“
Poruka se završila. Tanaka se zavalila na sofu, opruživši ruke postrance
kao ptica koja širi krila. Um joj je već zahuktalo radio. Neobičnost svega
toga, preneražavajuća otkrovenja, pretnja koju to predstavlja. Osećala je to.
Ali bila je tu i smirenost zbog posla koji je trebalo obaviti i zadovoljstvo,
dublje nego što je mogla da pretpostavi, zbog ovlašćenja koja su joj upravo
bila poverena.
Vrata se tiho otvoriše i admiral Milan uđe. „Sve u redu?“, upita on.
Tanaka se nasmeja. „Ma kakvi, ni blizu.“
 Treće poglavlje: Naomi

Sačekali su da se Crni zmaj udalji dovoljno od kapije prstena da potisak za

presretanje bude problematičan ako ne i nemoguć. Onda su sačekali još
malo kako ne bi izgledalo sumnjivo to što su krenuli u svoj tranzitni potisak
u prvom mogućem momentu. A onda Naomi više nije mogla da čeka.
Tri sata posle toga lakonska fregata ih je pogodila uskim snopom
upitavši zvaničnim jezikom i oštrim tonovima ko su i šta to misle da rade.
„Ovde Vinsent Su, nezavisni teretnjak pod ugovorom sa Korporacijom
Atmosfera sa Zemlje. Nosimo uzorke rude radi kontrole kvaliteta. U prilogu
su naši javni ugovori i dozvole. Ponavljam poruku.“
Glas je bio sazdan od semplova deset različitih ljudi, a Rosijev sistem ga
je izmiksovao tako da čak i ako Lakonci shvate da je poruka lažna, neće
moći da dođu ni do koga prateći obrasce glasa. Vinsent Su je bio stvarni
brod sa sličnim pogonskim tragom i siluetom kao njihova sadašnja
modifikovana verzija Rosija, mada nije radio izvan Solovog sistema.
Ugovori koji su bili priključeni uz poruku biće potvrđeni kao stvarni počne
li neko da kopa po njima. Uverljiviju masku od te Naomi nije mogla da
smisli.
„Ne odgovaraju“, reče Aleks.
Oboje su bili na komandnoj palubi. Osvetljenje je bilo slabo, iako je ona
primetila da je Aleks počeo da čak i prigušena svetla malo pojačava u
odnosu na vreme kada su oboje imali mlađe oči.
„Moglo bi da bude dobro, moglo bi da bude loše“, reče Naomi.
„Baš bih voleo da znam šta je od ta dva.“
„Jurnu li za nama otvorivši vatru, onda će ispasti loše.“
Aleks klimnu glavom. „Aha. To ima smisla. Voleo bih samo da kažu:
’Hej, odlučili smo da vas gonimo i ubijemo.’ Čisto učtivosti radi.“
„Sa ove udaljenosti imaćemo dosta vremena da gledamo kako nam se
primiče nasilna smrt. Ništa ti neće promaći.“
 „Pa, bogu hvala za to.“
Sa svakim minutom dok Crni zmaj nije odgovarao i nije okretao pogone
u poteru, Naomi je osećala kako u njoj jenjava strah od zarobljavanja ili
uništenja, a raste strah od tranzita. Bilo je teško poverovati da je nekada
postojalo vreme u kojem se njen život nije kretao od jedne traume do
sledeće nalik na hod po kamenju za prelazak preko rečice u ukrasnom vrtu.
Bilo je čitavih decenija kada prolazak kroz kapije prstena nije bio ništa više
od prolazne nelagode. Da, ako je bilo previše saobraćaja, brod je mogao da
iščezne – da tiho nestane iz postojanja i završi ko zna gde, ili nigde. Ali bila
je to ista razmera pretnje kao i bilo šta drugo. Mogli su da udare u
mikrometeor koji bi im uništio pogon. Magnetna boca mogla je da otkaže i
raspe slobodnu fuzionu reakciju u telo broda. Nju je mogao da pokosi šlog.
Nekada su postojala pravila o tome kako su kapije funkcionisale.
Ljudska pravila o tome koji je saobraćaj bio dozvoljen. Neljudska
pravila o tome koliko je materije i energije moglo da prođe u određenom
periodu a da se ne naljute mračni bogovi koji jedu brodove.
Više ničeg od svega toga nije bilo.
„Šta misliš, koliko su brodova poslali u potragu za nama?“, upita Aleks.
„Hoćeš reći, koliko brodova imaju, ili koliko ih je u konkretnoj lovačkoj
grupi sa zadatkom da probaju da nas nađu?“
Aleks je poćutao, a onda tiho coknuo jezikom. „Nijedan odgovor mi se
verovatno ne bi dopao, jelda?“
„Koliko još dok ne stignemo do kapije?“
„Ako ne prikočimo pre tranzita, oko osamnaest sati.“
Naomi otkopča remenje svog ležaja za ubrzanja i ustade. Paluba se diže
ispod nje, sa potiskom od jedva nešto više od pola gravitacije. „Idem da se
malo odmorim. Pozovi me ako neko odluči da nas ubije.“
„Važi se“, reče Aleks dok je išao prema liftu. A onda: „Kako je Džim?“
Naomi se osvrnu. Aleksovo lice je bilo osvetljeno plavim sjajem
njegovog ekrana. Retke bele čekinje kose koje su mu se držale za potiljak i
slepoočnice podsetile su je na slike snega na rodnom tlu, a blagost u
njegovim očima pokazala joj je da to zapravo i nije bilo pitanje.
„Aha, znam“, reče ona. „Ali šta ja tu mogu?“
 Sišla je do paluba za posadu, osluškujući umirujuće brujanje broda oko
sebe. Posle toliko godina bliskog druženja sa Rosijem, mogla je da proceni
zdravstveno stanje broda po njegovim zvucima. Čak i da već nije znala da
im je pogon tek malo izvan ravnoteže, zaključila bi to po načinu na koji su
palube mrmljale i krckale.
Kada su Džima odveli kao zarobljenika na Lakoniju, Naomi ga je
ožalila. Ožalila je sopstvenu verziju koja ga je imala uz sebe. Kada se,
protivno svim izgledima, on vratio, ona za to nije zaista bila spremna. Bilo
je to nešto čemu nije dozvolila da se nada, pa nije podrobno ni razmišljala o
tome kako će biti.
Ležaj za ubrzanja bio je podešen tako da ga njih dvoje dele. Za
produžene letove pod jakim potiskom, jedno ili drugo moglo je da uzme
neku od praznih kabina ili – češće – ležaj na komandnoj palubi. Dvostruki
ležaj nije bio napravljen toliko za optimalnu funkcionalnost koliko za
kvalitet života. Za zadovoljstvo buđenja kraj nekoga. Intimnost u gledanju
kako taj neko spava, u osećaju kako taj neko diše. Saznanju na ćelijskom
nivou da nije sama.
Džim je spavao kada je ušla u sobu. Još je izgledao mršavije nego što ga
je pamtila iz vremena pre boravka u zatvoru. Pre njenog svojevoljnog
izgnanstva. Možda je to bilo samo zbog toga što mu je kosa osedela, ali
koža njegovih kapaka izgledala je tamnije nego što je ranije bila, kao da je
pretrpeo modrice koje ne mogu da se zacele. Čak i u snu, telo mu je bilo
kruto, kao da je pripravan za napad.
Govorila je sebi da se on oporavlja, i to je verovatno bilo tačno. Mogla
je da oseti kako dani i nedelje koje prolaze menjaju i nju. Puštaju je da se
malo više raširi do mesta kojem nije imala pristup kada su bili razdvojeni.
Bilo je drugačije nego nekada. Bobi više nema. Klarise više nema. Ejmos je
bio preobražen tako da se njoj od toga ježila koža ako bi dopustila sebi
previše o tome da razmišlja. A Tereza i njen pas su bili tu, stalni putnici i
ujedno stalna pretnja. Čak i tako, ovo je bilo bliže životu koji je nekada
živela nego što je imala ikakvo pravo da očekuje. Verzija njene porodice,
ponovo na okupu. Povremeno je to bilo utešno. Povremeno je to bio samo
način da se bude nostalgičan za onim što se nije vratilo.
Kad bi mogli da stanu, oporave se, opuste, ko zna šta bi još mogli da
spasu, ali to nisu mogli da urade.
Legla je kraj njega, položivši glavu na savijenu ruku. Džim se pomerio,
zevnuo, začkiljio na jedno oko. Osmeh mu je bio isti – dečački, vedar,
oduševljen zbog toga što je vidi. Ovo vreme je dar, pomislila je. I uzvratila
mu osmehom.
„Hej, seksi damo“, reče Džim. „Šta sam propustio?“
Godine, pomisli ona. Propustili smo godine. Umesto istine, ona se
osmehnu.
„Ništa kritično“, reče.

„Stvarno želim da usporimo“, reče Aleks.

Naomi je u brodskoj kuhinji stavljala ostatke svog obroka u reciklator.
Prestali su sa potiskom, a zujanje vakuuma koji je usisavao zalutale
komadiće hrane u sistem bilo je gotovo jednako glasno kao Aleksov glas
preko komunikatora. Na zidnom ekranu Kronosova kapija prstena visila je
spram širokog zvezdanog polja, čudna tamna, izobličena masa na perimetru
vidljiva samo zahvaljujući Rosijevim pojačanjima. Sa svakom proteklom
sekundom uveličavanje je opadalo. Prsten je bio prečnika hiljadu
kilometara, njihov tranzit je odbrojavao od dvanaest minuta naniže, i opet bi
bio nevidljiv golom oku.
„Možeš da prikočiš ako želiš“, reče Naomi. „Ali ako u prostoru prstena
ima neprijateljski raspoložene družine, tim lakše će nas pogoditi.“
„Želim da zagrejem elektromagnetni top“, reče Aleks. „Ali nećeš da mi
dozvoliš, pa zato sublimiram.“
„Mogao bi da ponovo proveriš torpeda i odbrambene topove.“
„Ejmos i Tereza to već rade. Ne bih da pomisle kako im ne verujem.“
„Mogao bi da pripremiš naboje na koritu i budeš spreman da odvališ
maskirne ploče.“
Aleks je ćutao koliko za jedan dug, spor udisaj. S druge strane male
prostorije Džim joj pokaza uvis podignute palčeve u znak odobravanja.
„Aha, uradiću to“, reče Aleks. „Mada, zaista bih voleo da mi
elektromagnetni top bude spreman.“
„Kad budemo s druge strane, pripremaj ga koliko ti srce ište“, reče
Naomi.
„Obećanja, obećanja.“ Škljocanje je pokazalo da je Aleks isključio
vezu. Uveličanje kapije prstena nastavilo je polako da opada. Naomi je
podigla mali unutrašnji prozor okrenut iza njih. Zbog smetnji od njihove
pogonske kupe slika je bila mutna, krupnozrnasta i približna, ali čak i tako,
videla je da se Crni zmaj ne pomera prema njima.
„Ne vidim repetitor“, reče Džim. „Naš su razneli, ali čini se da nisu
izbacili svoj.“
„Primetila sam to. Nisu zabrinuti zbog koordinacije sa bilo kim s druge
strane. Zato makar postoji šansa da ne idemo pod potiskom pravo u
zamku.“
„Jej!“
Preostalo je deset minuta.
„Spreman?“, upita Naomi. Džim joj odgovori tako što se povukao do
zidnog držača i odgurnuo prema centralnom liftu. Naomi otvori vezu sa
Ejmosom. „Zauzimamo mesta na komandnoj palubi. Ne očekujemo baš
neke nevolje, ali ima nekih stvari…“
„Jasno, šefice. Već sam kucu smestio u kavez. Za slučaj da se malo
tumbamo.“
Da se malo tumbamo značilo je da izbegavamo neprijateljsku vatru. „A
Tereza?“
Nastade jedna od onih njegovih čudnih stanki pre nego što je odgovorio.
„Vezujemo se u mašinskom. Zatreba li nešto, samo reci.“
Naomi prekide vezu i krenu za Džimom. Lift je bio na dnu okna,
zaključan dok ga neko ne pozove, i oni zaplivaše kroz prazan vazduh da bi
dospeli do komandne palube. Zaputili su se na svoja uobičajena mesta,
navukli remenje preko tela, pomerili ekrane do kontrola koje će svako od
njih uzeti ako ih tranzit dovede u opasnost. Kombinacija straha i osećaja
poznatog pretvorila je to u ritual, poput pranja zuba pre spavanja. Prsten je i
dalje bio tu, ali kroz sočiva teleskopa oko njega se sada videlo manje
zvezda.
„Spremni na komandnoj“, reče Naomi.
„Pilotska paluba“, reče Aleks.
„Aha“, reče Ejmos. „Spremni. Uradite to vaše.“
Brojač stiže do nule. Džim oštro udahnu. Kapija trepnu u krupnozrnastu
prateću sliku – ista struktura, ali sada iza njih, u povlačenju. Zvezde su se
sve pogasile odjednom.
 „I prođosmo“, reče Aleks. „Koliko vidim, nema pretnji, ali bog te mazô,
ala je ovde puno sveta. Okrećem i kočim sve dok ne saznamo kuda smo se
zaputili.“
Upozorenje na potisnu gravitaciju oglasi se još dok je on to govorio, i
posle trenutka vrtoglave rotacije, vrati im se osećaj za gore i dole. Gel
ležaja utisnu se Naomi u leđa. Ona je već podigla taktičku mapu.
Prostor prstena – ono što je ona u mislima i dalje nazivala sporom
zonom, iako tu više nije postojalo nepopustljivo ograničenje brzine otkad su
Džim i protomolekularni odjek detektiva Milera to isključili pre više
decenija – bio je malo manji od sunca u Solovom sistemu. Milion Zemljinih
kugli moglo je da stane u njega, ali tu je sada bila samo 1.371 kapija
prstena, jedna jedina zagonetna stanica u središtu i pedeset dva broda
uključujući Rosija, svi oni u sopstvenom tranzitu. Aleks je bio u pravu. Bilo
ih je previše. Bilo je to opasno.
„Šta misliš, koliko smo ih izgubili?“, upita Džim. Kada je pogledala
prema njemu, isti je ekran bio otvoren pred njim.
„Samo brodova pokreta otpora?“
„Ne, mislim na veliko mi. Svi. Lakonci. Pokret otpora. Civili koji su
samo pokušavali da dođu do namirnica koje su im bile potrebne. Šta misliš,
koliko smo ih izgubili?“
„Niko to ne može da zna“, reče ona. „Više niko ne vodi računa o tome.
U toku je rat.“
Ona podesi Rosija da identifikuje brodove po primopredajniku,
pogonskom potpisu, termičkom profilu i silueti, da zapazi sva odstupanja i
obeleži svaki brod za koji se znalo da je povezan sa pokretom otpora ili
Lakonskim carstvom. Brodskom sistemu je trebalo tri sekunde da proizvede
kompilirani spisak sa ukrštenim napomenama i interfejsom za navigaciju.
Naomi otpoče sa ljudskim poslom prelistavanja. Brodovi najtešnje povezani
s Lakonijom bili su teretnjak po imenu Osam načela bušida koji je kao bazu
imao Bara Gaon i dalekometni istraživač Leteći bizon sa bazom u Solovom
sistemu, ali u vlasništvu korporativne mreže koja je prihvatila Duarteovu
vlast istog trenutka kad su se Zemlja i Mars predali. Nijedan nije bio ratni
brod, i oba su Naomi izgledala pre kao saveznici iz nužde nego iskreni
poklonici lakonskog cilja. U svakom slučaju, nisu pripadali zvaničnoj
lakonskoj hijerarhiji.
 Jedini brod iz njoj poznatih kontakata s pokretom otpora bio je
nezavisni skakač za asteroide iz Solovog sistema koji je leteo kao Zajedljiva
kučka, ali je u registru bio zaveden kao Ružičasti mig. Iza toga se verovatno
krila neka priča, ali Naomi nije bila sigurna da želi da je zna.
Bila je tu i izbačena boca. „Jedna od tvojih?“, upita Džim.
„Nadam se“, reče Naomi. „Videćemo.“
Svojevremeno je komunikaciona mreža čovečanstva bila prilično
robusna stvar. Radio-signali unutar sistema pogađali su repetitore kod
kapija prstena koji su ili bili dovoljno jaki da nadvladaju smetnje u
kapijama, ili su ih zapravo fizički probijali sa primopredajnicima s obe
strane. Stanica Medina, u srcu prostora prstena, održavala ih je i nadzirala
komunikacije. Decenijama je poruka sa Zemlje mogla da stigne do Bara
Gaona i dobije odgovor za jedan dan čak i ako je vladala gužva oko signala.
Ali sa uništenjem Medine i usponom pokreta otpora, to je nestalo.
Sada je hiljadu i trista svetova komuniciralo preko nestalnog krpeža
releja, brodova koji su prenosili poruke, i modifikovanih torpeda koja je ona
nazivala bocama. Ova je bila posebno naprednog dizajna, podešena da čeka
i prikuplja dolazeće poruke iz pokreta otpora i čuva ih sve dok ne bude
aktivirana. Bio je to nesavršen sistem i ona je bila sigurna da je izgubila
više od nekoliko takvih usput, ali bile su lake za verifikovanje, teško ih je
bilo lažirati i nezgodno, ako ne i nemoguće pratiti.
Podigla je kontrole Epštajnovog pogona i ubacila malo izmenjeni
obrazac. Za svakoga osim boce bilo bi to zanemarljivo – sasvim unutar
normalnih fluktuacija pogona. Za polje senzora na površini boce, obrazac bi
se poklapao.
I jeste.
Boca je slala gusti snop nabijen podacima, emitujući svakom brodu u
sporoj zoni koji je mogao da prima signale. Uski snop bi pokazao kao
prstom na svakoga ko je uhvatio njene emisije. Moglo je to biti namenjeno
svakom od desetina brodova sposobnih da je čuju. A povremeno, pokret
otpora je slao lažne boce u sporu zonu ili kapiju da ispljunu fabrikovane
podatke i zbune obrasce.
Rosijev sistem je usisao nalet radio-talasa i tiho prionuo na njihovo
dešifrovanje, dok je na rubu prostora prstena boca upalila sopstveni pogon i
prohujala kroz jednu kapiju. Naomin pokret otpora je znao da treba njenu
detonaciju da smatra znakom za slanje nove, čim to bude moguće. Ako bi
Lakonci to videli – čak i kada bi znali šta znači – i dalje ne bi mogli ništa da
urade u vezi s tim.
Funkcionisalo je to kao ćelija ASP-a u velikim razmerama, a Naomi je
bila ta koja je sve osmislila. Gresi iz njene prošlosti pronašli su način da
budu od koristi.
„Pa, moglo je to da prođe i mnogo gore“, reče Džim. „Valjda se sad
postavlja pitanje kuda da krenemo.“
„To će zavisiti od onoga što je u podacima“, reče Naomi. „Ne bih da u
prostoru prstena provodimo više vremena nego što moramo.“
„Isto tako, ja ne bih voleo da me pojedu sile izvan prostora i vremena
pre nego što na mene dođe red.“ Lakoća i duhovitost koje je oduvek
poznavala još su bile tu, ali iza njih se osećala praznina. Ne nihilizam,
pomisli ona. Iscrpljenost.
„Ako baš moramo“, zausti ona, „tu je uvek…“
Terezin glas ih preseče na komunikatorima po celom brodu. „Treba mi
pomoć. U mašinskoj radionici. Treba mi pomoć odmah.“
Džim je bio raskopčan pre nego što je devojčica završila. Sav umor je
iščileo iz njega. Nije čekao da lift krene, već se spuštao niz držače u oknu
kao da silazi niz merdevine. Naomi je bila odmah iza njega. Delom svog
bića gotovo je osećala olakšanje što ga vidi kako se ponovo kreće s takvom
sigurnošću. Kao da je načas ugledala onog pređašnjeg Džima. Čak i ako se
dobrim delom krio, on je i dalje bio tamo unutra.
„Šta se dešava?“, upita Aleks sa pilotske palube.
„Nešto se dešava s Ejmosom“, reče Tereza. Govorila je s napetom
smirenošću člana ekipe za spasavanje.
„Stižemo“, reče Naomi. Džim uopšte nije odgovarao. Kad su stigli do
mašinskog odeljenja, Naomi začu nešto.
Glas, Ejmosov glas, ali ne reči. Bio je to dubok i vlažan zvuk, upola
režanje, upola grgotanje. Zbog nečeg ju je podsetio na davljenje. Ona i
Džim krenuše zajedno prema mašinskoj radionici. Tereza je sedela na podu,
ukrštenih nogu, sa Ejmosovom širokom, ćelavom glavom u krilu dok se on
trzao i drhtao. Bleda pena kapala mu je iz usta, a čistocrne oči bile su široke
i prazne. Mučan miris – istovremeno metalni i organski – ispunio je vazduh.
„Ima napad“, reče Džim.
Terezin glas zadrhta kada je progovorila. „Zašto? Zašto se ovo dešava?“
 Četvrto poglavlje: Elvi

„Vadi je odatle“, reče Elvi. „Isključujem.“

„Ne“, odgovori Kara. Devojčin glas je još drhtao, ali reči su bile jasne.
„Mogu ja ovo.“
Funkcija Karinog mozga videla se na sedam različitih skupova podataka
na dvostruko više ekrana. Podaci iz VJS-a1 – što je bilo ime odmilja koje su
tehničari nadenuli bloku od zelenog kristala veličine Jupitera koji je bio
jedini objekt sistema Adro – videli su se kraj toga. Napredni protokoli
upoređivanja obrazaca mapirali su jedno i drugo zajedno u šest dimenzija.
Nestabilnost je prošla u oba skupa podataka, napad se – ako je to bilo to – s
mukom vraćao iz turbulencije u stabilniji tok.
Po čitavoj laboratoriji istraživači i tehničari su okrenuli raširene i
nesigurne oči prema Elvi. Osećala je želju celog svog osoblja da nastave. I
sama je to želela. Podsetilo ju je to na vreme kada je bila studentska
savetnica u domu i kada je morala da zabranjuje žurke po hodnicima.
„Ja sam vodeći istraživač. Ona je subjekt testiranja. Kad kažem da
isključimo, ima da isključimo.“ Kad je njen tim živnuo i počeo da
obustavlja eksperiment, ona se okrenula Kari, koja je lebdela iznad kreveta
sa senzorima za snimanje. „Izvini. Nije da nemam poverenja u tebe. Prosto
nemam poverenja ni u šta od svega ovoga.“
Devojčica sa čistocrnim očima klimnu glavom, ali pažnja joj je bila
usmerena na nešto drugo. Karin vizuelni i slušni korteks bili su upaljeni kao
Pariz za Novu godinu i duboki, spori puls je prolazio kroz postcentralni
devojčicin girus, u skladu sa očitavanjem energije koja je dopirala sa južne
hemisfere VJS-a. Šta god da je Kara tada osećala, više joj je zaokupljalo
pažnju nego Elvi. Slutila je da bi mogla sada da vrišti Kari u uho i bude i
dalje tek sićušni deo informacija koje su preplavile devojčici um. Ili kad
smo već kod toga, devojčicino telo, što je bilo deo problema.
Elvi je proučavala teoriju somatske kognicije, ali stepen u kojem se
činilo da VJS želi da predstavi svoje informacije Karinom celom nervnom
sistemu – uključujući mišiće i utrobu – komplikovao je stvari. Vratila se
kroz podatke dok je njen tim obavljao procedure zatvaranja i vraćao Karu u
puku ljudsku realnost.
Soko, Elvin privatni brod i naučna letelica pod sponzorstvom države,
bio je najnaprednija laboratorija s jednom funkcijom na hiljadu trista
svetova. To je zvučalo zaista zadivljujuće sve dok se nije setila da je većina
tih hiljadu trista svetova ekvivalent evropskih zemljoradnika s kraja
devetnaestog veka koji su se trudili da uzgaje dovoljno hrane kako ne bi
polovinu svog stočnog fonda poklali početkom svake zime. Soko je bio
jedini preživeli brod iz napada u kojem su uništeni Tajfun i stanica Medina,
a ožiljci su se videli posvuda. Podovi su bili suptilno neuklopljeni tamo gde
su trećinu brodske mase otkinule niti tame koja je nekako bila stvarnija od
stvarnosti. Energetika i sistemi za održavanje života bili su skrpljeni od
originala i ponovo izgrađeni. Na njenoj nozi pružala se linija tamo gde su
nova koža i mišić izrasli u rupi veličine lopte za softbol koja je ostala posle
napada. Rad na Sokolu bio je kao život unutar ponovnog preživljavanja
traume. Elvi je bilo od pomoći kada je mogla da se fokusira na podatke, na
VJS, i na Karu i Šana.
Doktor Haršan Li, Elvin zamenik, uhvatio je njen pogled i klimnuo. Bio
je to energičan mladi naučnik i dopadao joj se. I više od toga, verovala mu
je. On je znao šta ona želi da uradi, pa je pokretom ruke ponudio da se
postara da Karin povratak iz eksperimenta prođe u skladu s protokolom.
Uzvratila mu je klimnuvši glavom, prihvativši ponudu.
„U redu, ljudi“, reče Li, pljesnuvši rukama. „Sve po pravilima.“
Elvi se povukla kroz vazduh do okna lifta, pa natrag prema motoru,
odaji za izolaciju i Karinom mlađem bratu Šanu.
Fajez je lebdeo kraj jednog zida, s nogom provučenom iza zidnog
držača i ručnim terminalom na kojem je svetlucao tekst. Kraj njega, stvar
koju su nazivali katalizatorom – telo žene puno obuzdanog ali živog uzorka
protomolekula – bilo je vezano za nosila. Slepe oči katalizatora su je
pronašle, a Fajez je propratio taj prazni pogled.
„Kakav je bio?“, upita Elvi, klimnuvši prema obezbeđenoj odaji,
odnosno prema Šanu. Katalizator je uglavnom bio smešten tamo, ali u
periodima kada su ga koristili da aktiviraju stare, tuđinske tehnologije,
smeštala je tamo Šana. Mali dečak i protomolekul su bili u nekakvoj
interakciji jedino za vreme te zamene.
 Fajez podiže ekran s bezbednosnom kamerom. U odaji za izolaciju Šan
je lebdeo. Oči su mu bile zatvorene, a usta tek malčice otvorena, kao da
spava ili se udavio.
„Slušao je malo muzike, pročitao nekoliko brojeva Nake i Korvalisa, pa
zaspao“, reče Fajez. „Kao svaki preadolescent, što naizgled i jeste.“
Elvi se zaustavila kraj muža. Podaci na njegovom ručnom terminalu bili
su oni iz laboratorije, pored monitora uperenih u Šana. Jedan pogled bio joj
je dovoljan da vidi kako nema korelacije između njih. Šta god bilo ono kroz
šta je Kara prolazila, Šan tome nije bio podvrgnut zajedno s njom. Ili makar
ne očigledno. Ona je i dalje sve provlačila kroz proveru poklapanja
obrazaca.
Nije bila svesna toga da je uzdahnula, ali Fajez joj je dodirnuo mišicu
kao da jeste.
„Čula si za Gedarin sistem?“
Klimnula je glavom. „Promena brzine svetlosti. Mračni bogovi koji
lupaju po tavanu. Kao da se to sve češće dešava.“
„Trebaće nam više podataka za dobru analizu frekventnosti“, reče on.
„Ali da. Čini se da je tako. Mrzim osećaj da nešto ogromno i besno grebe
po uglovima stvarnosti i traga za načinom da me ubije.“
„To je strašno samo zato što je istinito.“
Provukao je prste kroz kosu. Poprimila je srebrnu boju, i dok su bili u
bestežinskom stanju, on je obično izgledao kao nešto iz crtaća. I Elvina
kosa je bila na putu da pobeli, ali ona se šišala na kratko. Uglavnom zato što
je mrzela tečnost za kompresiju u ležajevima za ubrzanja, i bila je potrebna
čitava večnost da odagna taj smrad iz dužih vlasi.
„Prekinula si ranije?“
„Došlo je do izvesne nestabilnosti kad se sinhronizovala sa VJS-om.“
Sada je na Fajeza došao red da uzdahne. „Voleo bih da ga ne zovu tako.
To je dijamant, a ne smaragd.“
„Znam. Izvini.“
„I u svakom slučaju, VJD je smešnije,2“ reče on, ali u tome nije bilo
nimalo žara. Njihov brak je bio ogromno tkivo internih šala, lakih komičnih
komada, zajedničke radoznalosti i zajedničke traume. Izgradili su to kao
sopstveni kod tokom decenija. Ona je poznavala ton glasa koji je značio da
ga je nešto zainteresovalo, i kako to zvuči drugačije nego kada ga nešto
ljuti. Kada je pokušavao da je zaštiti i kada se borio s nečim što je video, ali
nije mogao da shvati.
„Šta ti je na umu?“, upita ona.
„Nisi primetila sinhronizovanost?“
„Kakvu sinhronizovanost?“
Fajez ponovo podiže skup podataka. S jedne strane, mozak i telo
tinejdžerke fiksirane u uzrastu kada je umrla i kad ju je „popravila“
tuđinska tehnologija. S druge, raštrkanost čestica i magnetne rezonance
ogromnog kristala koji je – budu li imali sreće – sadržao istoriju vrste čije
su tragove pratili širom galaksije, prema njenom izumiranju. Mogla je da
sledi sličnosti prstima. Fajez podiže obrve, sačekavši da ona nešto primeti.
Ona odmahnu glavom. On pokaza na sićušni indikator pored kolone brojki:
korekcija svetlosnog kašnjenja u okviru, odstupanje: –0,985 s.
Ona se namršti.
„Nalazimo se na nula zarez devet osam pet sekundi od dijamanta“, reče
Fajez. „Održavamo orbitu oko zvezde, ne udaljavamo se od nje niti joj se
primičemo. Kad smo prošli put pokušali s ovim, Kara i dijamant su
međusobno razgovarali. Poziv i odgovor. Sada pevaju u harmoniji. Bez
svetlosnog kašnjenja.“
Elvi oseti kako implikacije hitaju kroz njen um kao voda koja huji niz
potok. Oduvek su znali da je protomolekul u stanju da pravi čudne stvari u
okolini, ali mislili su da je to u vezi sa kvantnom zapletenošću čestica. Kara
i VJS nisu, koliko je ona znala, razmenili nikakve čestice, tako da je ovaj
pseudotrenutni prenos informacija bio nešto novo. Jedna od fundamentalnih
hipoteza tehnologije protomolekula upravo je bila teško pogođena.
To ujedno znači da je njihovo obraćanje navelo artefakt da im uzvrati.
Njen eksperiment je bio delotvoran.
Nije očekivala da će zbog uspeha osećati toliki strah.
Kad je Elvi počela da radi za Lakonsko carstvo, bilo je to pod
prinudom. Vinston Duarte je preuzeo čitavo čovečanstvo brzo i podrobno
kao kuga. Kad ju je pozvao da zauzme visoki položaj u Naučnom
direktoratu, odgovorila je potvrdno. Bio bi to posao iz snova da nije bilo
posledica za slučaj da ga odbije.
 Onda je Duarteov plan da se suoči sa silama koje su pobile civilizacije
graditelja kapija prstena krenuo po zlu. Duartea je to obogaljilo. A Elvin
neposredni šef Paolo Kortazar bio je sveden na retku izmaglicu koja je
smrdela na hemoglobin. Elvi, koja je želela posao, ali ne i poslodavca,
shvatila je da je na licu mesta unapređena u šeficu lakonskog Naučnog
direktorata uz razumevanje da joj je prvenstveni zadatak da ustanovi kako
da spreči napade koji su izazivali gubitak svesti, ponekad u samostalnim
sistemima, ponekad širom carstva. Osim ako njen prvenstveni zadatak nije
bio da pronađe način da sredi Duarteov pobrljavljeni um. Ili možda spreči
da brodovi nestaju u tranzitu između normalnog univerzuma i čudnog
neksusa prostora prstena.
Imala je bezmalo neiscrpne izvore carstva iza sebe, opstanak
čovečanstva na ramenima i istraživački protokol toliko sužen da ne bi
prošao na odboru za etičku proveru zbog samog sadržaja.
Morala je da shvati dva nivoa. Prvi je bila civilizacija koja je izgradila
protomolekul i kapije, a zatim sile koje su tu civilizaciju uništile. U svojim
najboljim danima sebe je zamišljala kao srednjovekovnu monahinju koja se
upinje da razume svece kako bi bolje sagledala lice Božje. Češće od toga,
osećala se kao termit koji pokušava da objasni šta su psi svojoj koleginici
izopteri kako bi svi onda lepo mogli da spekulišu o džez fuziji.
Razumela je inženjere protomolekula i ono što ih je pobilo bolje nego
bilo ko drugi u čitavom čovečanstvu. Osim, ako ovo proradi, Kare. I Šana.

„Kao da sam bila u snu“, rekla je Kara, „samo veće. Ne sećam se ukusa
stvari iz snova, znate? Ovde sam osećala ukus, čula stvari, a oblik mog tela
kao da se menjao. Bilo je to… sve.“
„Ja nisam osetio ništa“, reče Šan. Zvučao je razočarano.
Prvobitno je Elvi zasebno ispitivala brata i sestru, i najpre razgovarala
sa Karom, a onda sa Šanom. Mislila je da će, ako ih bude sprečavala da
čuju jedno drugo, moći da ih spreči da utiču na te izveštaje, ali oboma im je
smetalo da budu razdvojeni.
Sada ih je zajedno dovela u svoju privatnu laboratoriju, i njih dvoje su
lebdeli dok se ona držala za radni sto i beležila. Dekor je bio kao u
ordinaciji bogatog psihijatra: obloge na zidovima u boji svetle plavičaste
trave, zeleni ljiljani u nišama sa kapilarnim dotokom, tihi puls predanog
reciklatora vazduha. Sve u vezi s tim bilo je projektovano tako da govori da
je žena koja laboratoriju koristi veoma važna osoba. I te kako je nije
podnosila, ali nije trošila energiju na ispitivanje razloga za to.
„Da li je bilo drugačije nego prošli put?“, upita Elvi.
„Došlo je do… zamuckivanja? Kao da se u jednom trenutku sve
raspalo, a kad se ponovo sastavilo, sve je bilo svetlije i neposrednije? To
nije prava reč. Možda ne postoji prava reč za to.“
„Kako je izgledalo ako se uporedi sa tvojim doživljajem ’biblioteke’?“,
upita Elvi.
Kara se načas jezivo umiri, onako kako su to ona i Šan povremeno
radili. Elvi sačeka malo, a onda se Kara vrati. „Biblioteka uopšte nije čulna.
To je samo kad znaš stvari. Ali ovo? Nije biblioteka, već ono odakle dolaze
informacije. Sigurna sam u to.“
Šan se oglasi tihim zvukom. Kara spusti šaku na njegovu mišicu i
privuče ga bliže sebi. Instinkt primata da uteši maženjem nije bio izmenjen
ovim prenosom kroz svetlosne godine vakuuma u mehur od keramike,
čelika i karbonske čipke.
„Jesi li uopšte mogla da stupiš u interakciju s njim?“
„Mislim da jesam“, reče Kara. „Hoću reći, nisam razumela šta radim, ali
mislim da mogu da to shvatim. Dobro sam. Spremna sam da se vratimo
unutra.“
Elvi otkuca: Subjekt iskazuje jaku želju za povratkom interfejsu
doslednu sa padom nivoa dopamina i serotonina posle eksperimenta.
Adiktivno?
„To je dobro“, reče ona naglas. „Treba da odradimo nekoliko
rekalibracija, ali bićemo valjda spremni za novu turu posle nekoliko smena.
I hoću da skeniramo jednom ili dvaput dok to radimo. Da ti proverimo
osnovni nivo.“
„Važi“, reče Kara, gotovo prikrivši nestrpljenje. „Kako god želite.“
Šan se uzvrpoljio uz sestrinu ruku, tako da su se oboje malo okrenuli.
„Gladan sam.“
„Samo napred“, reče Elvi. „Ja treba ovo da napišem, ali vas tvoje treba
da jedete i odmorite se. Eto i mene ubrzo.“
Kara klimnu jednom, privuče Šana sasvim uz sebe. „Hvala, doktorko.“
Odgurnu se od Elvinog stola jednom dugom, gracioznom nogom. Deca – ili
subjekti ispitivanja, ili ljudsko-tuđinski hibridi, ili kako god ih Elvi trenutno
nazivala u mislima – zatvoriše vrata za sobom. Elvi pritisnu oči dlanovima
tako da se pojaviše boje, i ote joj se uzdah. Telo joj se treslo od
iscrpljenosti, uzbuđenja i anksioznosti. Bilo je to kao da je popila previše
kafe, a zapravo nije popila nimalo.
Zapisala je ostala zapažanja o Kari i Šanu i priključila sirove podatke
izveštaju. Tako joj je preostao još samo njen izvod. Prebacila je interfejs na
diktiranje i dopustila sebi da odlebdi od stola. Njena noga je želela da se
ispruži, ali isto tako i da se zgrči. Otkad je novo tkivo izraslo u rupi na
njenoj butini, činila je tako ponekad.
„Vidimo nesumnjivi napredak“, reče ona, i te reči se pojaviše na njenom
ekranu. „Trostrani odnos između katalizatora protomolekula, svesnog
subjekta, i VJS-a…“ – Elvi se namršti i coknu jezikom kako bi obrisala
poslednje dve reči – „pretpostavljenog tuđinskog jezgra podataka kao da
dovršava ono što nazivamo protokolom upoznavanja. Zabrinuta sam zbog
toga što primarni subjekt i interfejs nisu projektovani jedno za drugo, i
interakcija među njima bi mogla da bude…“ – ponovo dvaput coknu – „da
ima destruktivni potencijal za jedno od njih ili oboje.“
Vrata njene laboratorije se otvoriše i Fajez ulebdi. Ona podiže ruku,
zatraživši tišinu, kada se on zaustavi na držaču. Sačeka da se vrata zatvore
pre nego što je nastavila.
„Sledeća faza će biti pokušaj da potvrdimo informacije koje već imamo.
Konkretno, postaviću subjektu skup jednostavnih pitanja o detaljima iz
istraživanja artefakata i arheologije iz nekoliko sistema kojima ona svakako
ne bi mogla da ima pristup. Ako ona bude mogla da potvrdi informacije
koje već imamo, to će nam omogućiti da krenemo napred sa uverenjem da
će ono što nadalje budemo od nje dobijali biti pouzdano. Ali pošto je ona
bila prisutna u Kortazarovoj privatnoj laboratoriji, a mi ne znamo kakvu je
informatičku higijenu on provodio sa subjektima, moram da veoma oprezno
izaberem probna pitanja.
Nijedan subjekt kao da nije nimalo podlegao događajima u Gedarinom
sistemu. Ovdašnje osoblje, uključujući mene samu, nije imalo nikakvih
pomračenja niti gubitaka svesti još od napada na sve sisteme od pre
nekoliko meseci. Ne znajući pod kakvim ograničenjima neprijatelj
dejstvuje, mogu protumačiti limitirani obim napada na Gedaru kao indiciju
da je on još u eksperimentalnoj fazi, da traga za interakcijama koje će nas
efikasno onesposobiti. Ili da su novi napadi zahtevali više truda, pa
neprijatelj ne želi da ih širi. Ili da još naprosto nemamo dovoljno
informacija da znamo šta to vidimo, a ja samo lupetam bez veze.“
Ona coknu jezikom da obriše sarkastičnu napomenu na kraju, i onda
okonča izveštaj. Krenu kroz tekst u potrazi za greškama i zamenjenim
slovima. Fajez se pomeri do nje, zagledan u ekran preko njenog ramena.
„Nisi rekla: ’I ako ubrzo ne ostvarimo kontrolu nad tim, zlice će
prokljuviti kako da nam pogase umove kao milijarde sveća i bubašvabe će
morati da evoluiraju dovoljno da preuzmu komandu pre nego što dođemo
do odgovora.’“
„Mravi, mislim, pre bubašvaba“, reče Elvi. „Grabljivi superorganizmi.
Bubašvabe su za njih samo pokretne mahune za ishranu.“
„Dosta si razmišljala o ovome.“
Ona odasla primerke izveštaja doktoru Očidi u Naučni direktorat na
Lakoniji i privatno admiralu Antonu Trejhu, koji je trenutno bio
najpribližniji lakonski oblik kontrolne inteligencije njihovog sopstvenog
grabljivog superorganizma.
Negde na Sokolu uski snop poče da zamuckuje i sipa svetlost prema
repetitorima koje su ostavili za sobom pod pretpostavkom da su i dalje
aktivni i funkcionalni. Brzinom svetlosti, informacijama će trebati gotovo
jedan sat da stignu do kapije prstena, a onda preko skrpljene, ratom
ometane, nepouzdane komunikacione mreže kojom je bio oivičen prostor
prstena, i potom ko zna koliko dok ne stignu do Trejha.
Spakovala je još jednu kopiju izveštaja, obeležila je za lako presretanje
od strane pokreta otpora i adresirala je na Naomi Nagatu. Poslala je i nju.
„To ćeš nas jednog dana uvaliti u nevolju“, reče Fajez.
„Već smo u nevolji.“
„Aha, ali ovo je nevolja sa kosmičkim silama izvan prostor--vremena
koje će nas ubiti. Slanje svih naših podataka pokretu otpora je nevolja sa
brodskim obezbeđenjem koje će nas postreljati zbog izdaje.“
Elvi se nasmeja, ali bio je to stegnut, ljutit smeh. „Ono što ovde radimo
veće je od politike.“
„Znam“, reče on. „Samo se nadam da će i političari tako gledati na to.“
Kao da želi da odgovori na to, zazvoni njen sistem. Poruka visokog
prioriteta sa Lakonije. Samo za Elvine oči.
„Jebote, jezivo“, reče Fajez. „Hoćeš da te ostavim samu?“
„Ne“, reče ona. „Ali bolje da to svejedno prihvatim od tebe.“
Vrata se zatvoriše za njim, i ona pusti reprodukciju. Keli, lični sobar
Vinstona Duartea, nagnu se prema kameri. Usne su mu bile tanke i sive. Šta
god bilo posredi, izgledalo je kao loša vest.
„Doktorko Okoje. Imam ovlašćenje od admirala Trejha da vas izvestim
o bezbednosnom pitanju koje se može odraziti na vaš rad. Došlo je do
promene u stanju visokog konzula Duartea…“
 Peto poglavlje: Tanaka

Lakonsko mehanizovano pešadijsko odelo: specijalni izvidnik, ili od milja

Pratilac, bilo je čudo od dizajna. Napravljeno za produženo izviđanje, bilo
je lakše i brže od standardnog odela, i umesto da bude načičkano
naoružanjem, prekrivali su ga senzori i tragački sistemi. Ono nije bilo
namenjeno za borbe na frontu. Posao mu je bio da se uvuče, primeti
neprijatelja i markira mete, a onda se izvuče pre nego što teško naoružani
jurišnici stignu da odrade posao. Malokalibarski mitraljez getling za brzu
paljbu na desnoj ruci značio je da Pratilac i dalje može i sam da odradi
posao, pojavi li se potreba za tim.
U mnogo decenija koje je provela u službi, najpre u Marsovom
mornaričkom korpusu kao pripadnica elitnog izviđačkog bataljona u bazi
Hekata, i kasnije kao borbena oficirka u novoformiranim lakonskim
marincima, Tanaka je nosila praktično svaki ikada proizvedeni model
motornog oklopa. Odelo Pratilac bilo joj je omiljeno. Pošto je bilo dugo i
vitko, brzo kao hrt i tvrdo kao stena, ona je to odelo oduvek smatrala
sopstvenom robotskom verzijom.
Ono koje je sada imala na sebi bilo je prekriveno blagim zelenim
mrljama na površini koja je menjala boju tako da se uklopi u bujnu šumu i
lakonsko žbunje koje je optika odela od trista šezdeset stepeni videla oko
nje. Nije je činilo nevidljivom, ali je značilo da je kamuflaža odela uvek
bila prikladna za okruženje. Dva velika paketa baterija bila su joj na leđima,
i davala joj domet od devet sati. Mitraljez je bio napunjen redenikom
mešanih zrna za probijanje oklopa i jakih eksplozivnih metaka. Jurila je
kroz šumu lako održivom brzinom od dvadeset kilometara na sat,
rasterujući sitne životinje pred sobom. Nije bilo razloga da se kreće s
oprezom. Osim ako zaista tamo ne naiđe na visokog konzula, ništa u
divljini nije predstavljalo pretnju po nju.
Započela je s poslom razmotrivši neke datoteke i podatke koji su joj
ranije bili nedostupni.
Stvarne informacije i podaci o ličnom životu visokog konzula bili su
malobrojni, čak i sa omega statusom koji joj je otključavao datoteke.
Njegov medicinski dosije bio je ovlašan i neodređen. Dobar deo njegove
privatnosti godinama je čuvan tako što se podaci nikada nisu ni beležili. Svi
ostali na Lakoniji, s druge strane, bili su dobro dokumentovani. Ona je
uzela veš visokog konzula i zaključala ga u sobi sa senzorskim paketom
njenog odela dok se pripremala za put. Kad je ušla u odelo, ono je
identifikovalo hemijske markere svakog ljudskog bića koje je došlo u
kontakt sa tkaninom. Sva osim jednog mogla su se identifikovati. Procesom
eliminacije, zaključila je da preostali signal pripada visokom konzulu.
Negativni prostor za lovačke životinje.
Sada je imala miris.
Po bezbednosnoj evidenciji mogla je da prati Duartea do ruba imanja
Zgrade vlade, a potom i malo izvan njega. Trag je posle toga bio tanak.
Vetar je razvejao mirise, kiša ih je sprala.
Lakonija nije bila ogromna, ali je i dalje bila cela planeta. Duarte je
krenuo pešice danima pre nje. U najboljem slučaju, i dalje je hodao, i ona će
moći da ga pronađe tokom dugog popodneva.
Ali kolonizovani svetovi su imali običaj da nenadano ponude drevne
transportne mreže – metode koje su tuđinski tvorci ovog mesta koristili da
prebacuju stvari s jednog na drugo mesto. Ako je on pronašao nešto takvo,
mogao bi da bude bilo gde na Lakoniji ili kilometrima ispod nje. Kad bi ona
mogla da pronađe mesto na kojem je on tome pristupio, imala bi sledeći
korak. To je bilo sasvim dovoljno: korak za korakom sve dok misija ne
bude obavljena.
Kretala se dovoljno brzo da iznenadi porodicu koščatih jelena koji su
kopali hranu u zemljištu svojim zadivljujućim nizovima rogova. Prepalo ih
je njeno iznenadno pojavljivanje, i onda su svi zaždili različitim pravcima u
pokušaju da umaknu. Njeno odelo ih je sve pratilo, obeleživši nivo pretnje
od njih kao nizak. Kada bi to poništila i promenila pretnju u visoku,
mitraljez na njenoj ruci bi celo krdo pretvorio u kašu za par sekundi.
Odlučila je da to ne uradi.
Isprva je pratila slabe tragove. Poklapanje od 15 procenata, jedva bolje
od pukog nagađanja, vodilo ju je posebnom životinjskom stazom oivičenom
žbunjem sa srebrnim lišćem. Poklapanje od 20 procenata išlo je direktno uz
strm stenovit zid i ona ga je odbacila kao lažno pozitivan rezultat. Dok je
krstarila pejzažem, um joj se prepustio doživljaju potrage, i vreme je
postalo neodređenije. Čula je za sličan tok u umetnicima koji se duboko
upuste u svoje delo. Divno stanje – sama u svojoj glavi sa čistim fokusom
na zadatku.
Održavala je stalnu brzinu kroz usku traku šume do kamenitih obronaka
planine. Kada je stigla tamo, imala je prilično dobru slutnju o tome kuda
ide. Topografske mape vodile su je kroz izuvijani kanjon vertikalnih zidova
uvis do ulaza u pećinu. Ona je bila dobro skrivena od nehajnog pogleda.
Nikakvo čudo što je niko nije pronašao bez posebnog truda. Tereza je
sigurno mislila da je pronašla najbolje skrovište na svetu.
Dva krupna stvorenja nalik na glodare – crna dlaka i oči, zadebljala usta
i uši kao morske školjke – bila su na ulazu, obuzeta borbom ili parenjem, ili
nekom kombinacijom te dve aktivnosti. Prekinuli su i zašištali na nju dok je
prilazila, ogolivši braonkaste zube nalik na kuke. Ritnula ih je da ih ukloni s
puta. Tresnuli su o zid pećine s vlažnim tupim zvukom i prestali da se
pomeraju. Načas je osmotrila mala tela i sagnula se da uđe u tamu ispod
stene.
Tuneli blizu ulaza bili su mesta na kojima je godinama živeo
neprijateljski špijun. Njegov smrad se i dalje osećao svuda. Odelo je
pronašlo i tragove Tereze i desetak drugih Lakonaca. Tima za spasavanje
koji je ubio Timotija ili Ejmosa Bartona ili ko god taj bio, i potom
istraživačkog tima koji je došao u potragu za njegovim lešom i opremom.
Po izveštaju, on je sve vreme imao nuklearku u svom rancu. Preovlađujuća
teorija glasila je da je on čekao kako bi video može li izvući Džejmsa
Holdena pre nego što je upotrebi. Ona je umela donekle to da ceni. Bilo je
izvesne čistote u nekome ko je mogao nehajno da drži smrt u rukama i
samo čeka pogodan trenutak. Odelo je pomislilo da je pronašlo Duarteov
miris, ali ako je visoki konzul prošao ovuda, ili mu je trag bio preslab ili
previše pomešan sa tragom svih ostalih da bi ga odelo pratilo sa sigurnošću.
Kretala se kroz pećinu, pokušavajući da se vrati u čisto stanje koje je osetila
u šumi, ali nešto u vezi sa ubijanjem malih ne-pacova i pronalaženjem
dokaza o špijunskom gnezdu nagnalo ju je na razmišljanje. Trenutak čistote
i lepote je prošao, iako je lov i dalje bio u toku.
Ovde je kamen bio bled, ljuspav i slab. Mogla je da prokopa prolaz kroz
njega motornim rukavicama svog odela. To ju je znatno zabrinulo zbog
urušavanja, pogotovo pošto je prošla kroz ulazni deo gde se nalazio kamp, a
sistem tunela se pretvarao u lavirint. Inerciono praćenje njenog odela
značilo je da ona može da pravi trodimenzionalnu mapu kud god da krene u
stvarnom vremenu, ali planina je bila velika. Ako su se tuneli pružali
sasvim kroz nju, mogla bi tu da ostane danima. Ako je bila u pravu i ako je
Duarte došao tu, teško će ga izvući odatle.
Efikasno bi bilo pozvati roj mikrodronova i preplaviti njima tunele. Ali
Trejho joj je naglasio potrebu za strogom operativnom bezbednošću, a
uključivanje tehničkog tima za upravljanje dronovima činilo joj se
nepotrebno rizičnim. Ipak, ako ne bude mogla da se dočepa čoveka, to bi
mogao da joj bude rezervni plan.
Ali nije bila spremna da odustane. Još ne.
Što je dalje zalazila u pećine, to su joj manje prirodno izgledale. Blizu
ulaza ličile su na geološke slučajnosti, ali tu i tamo su neobične teksture i
izbočine počele da se pojavljuju na zidovima i rasle su iz podova u
prostranijim dvoranama. Crne i srebrne spirale koje kao da su svetlele same
od sebe. Tanaka je provela dovoljno vremena na lakonskim ratnim
brodovima sagrađenim u čudnim orbitalnim brodogradilištima da bi
prepoznala na prvi pogled tehnologiju graditelja protomolekula.
Ovo mesto je definitivno bilo jedna od njihovih instalacija, ali njegova
svrha bila je izgubljena u vremenu. Izveštaj istražnog tima obeležio je
lokaciju kao mesto koje nalaže dalje proučavanje, ali posle napada na
Lakoniju, činilo se da su svi zaboravili na to. Nikome to nije bio prvi
prioritet. Osim možda Duarteu.
Prošla je kroz kompleksnu raskrsnicu – tunel iznad nje koji se pružao
pravcem istok–zapad ukrštao se sa donjim u pravcu sever–jugoistok, i odelo
ju je upozorilo. Proverila je prikaz. Poklapanje od sedamdeset pet procenata
u gornjem prolazu.
„Moj si“, reče ona.
Osim što možda nije bilo tako. Pratila je podsticaje odela kroz krivine i
skretanja odeljka tunela, i hemijski signal je ostao na poklapanju između 75
i 60 procenata, a onda je stupila u veliku prostoriju punu komplikovanih
kristalnih izraslina. Uzdizale su se iz poda kao tanani petometarski tornjevi
staklenih rešetki, sijajući mekim pastelnim bojama kad bi ih osvetlile lampe
njenog odela. U drugom kontekstu bile bi toliko lepe da bi joj zastao dah.
Neka vrsta postrevitalizovane apstraktne skulpture. Ona se zapitala da li su
ih stvorile tuđinske inteligencije ili slepe, beslovesne sile prirode. Nije
mogla da zaključi je li to divno ili opasno, ali u svakom slučaju, nije bilo ni
važno.
Odelo je bilo sigurno da je visoki konzul bio u prostoriji. Njen prvi
pogodak od 100 procenata. Bio i dalje tu ili ne, Duarte je nepobitno stajao
gde i ona ili veoma blizu. Video kristale tim čudnovato izmenjenim očima.
Srce joj je malo ubrzalo kada je shvatila da bi zaista mogla da ga pronađe.
Olakšanje zbog stvarnih izgleda na uspeh pokazalo joj je koliko je obazrivo
ignorisala mogućnost neuspeha.
Trag ju je vodio oko podnožja jednog tornja. Dva konstrukta nalik na
pse grizla su krhotinu kristala koja je ležala kraj njega na tlu. Tanaka je
videla procep na vrhu tornja gde se ona sigurno odlomila i pala. U
datotekama su lakonski obaveštajci nazivali te stvari dronovima za
popravke i ukazivali na to da nisu opasni. Povremeno bi dotumarali do
rubova grada i krali pokvarene stvari, samo da bi ih kasnije vratili
popravljene, ali izmenjene. Istraživanje njihovih izbora za popravke i to
kako su pretpostavljali prvobitnu funkciju bio je jedan od projekata kojim je
Naučni direktorat nameravao da se pozabavi jednog od ovih dana.
Odelo je ukazivalo da je konzulov miris na jednom dronu. Tanaka se
namrštila. Ako je Duarte ostavio svoj miris na tome dodirnuvši ga – ukoliko
je to bio trag koji je ona pratila – onda je nagrabusila. Mogli su da stupe u
interakciju bilo gde pre nego što je pas došao ovamo, a ona nije imala
pojma gde su se Duarte i ova stvar susrele.
Nameravala je da potraži drugi trag mirisa kada jedan od pasa reče ki-
ka-ko, a onda neobičnim lutkastim ustima uze odlomljenu kristalnu
krhotinu i udalji se. Ona krenu za njim.
Posle zbunjujućeg niza krivina i skretanja izbiše u drugu odaju, deset
puta prostraniju od svega što je ona pre toga videla u tunelima. Kao da je
stupila u neku katedralu. Milozvučni ton nalik na vetar povrh praznih boca
zamrmljao je kroz prostor bez jasnog izvora. Čudni mehanizmi gotovo
organskog izgleda rasli su iz poda i nadnosili se iznad nje, visoki kao zgrade
od deset ili petnaest spratova. Na trenutak je osetila nešto nalik na
strahopoštovanje.
Među njima su bile desetine jama punih viskozne smeđe tečnosti, kao
voda iz kanalizacije pomešana sa petrolejskim uljem. Pas je prišao i ispustio
odlomljeni komad kristala u jedan zdenac, a onda nepomično sačekao.
Odelo ju je upozorilo da je u dvorani još jedanaest pokretnih objekata.
Svaki od njih bio je još jedan od tih čudnih pasa. Nijedan nije izgledao
neprijateljski nastrojen. Na njene oči, oni su donosili stvari u prostoriju i
ispuštali ih u zdence. Jednom, pas je uzeo iz zdenca nešto nalik na pola
metra cevi za vodu i onda otišao sa njom.
„Je li ovo tvoja mašinska radionica, kuco?“, upita ona. „Šta vi to ovde
radite?“
Tanaka podiže ruku i ispali pet-šest hitaca u jednog nepomičnog psa,
raznevši ga u paramparčad. Sačeka. Nekoliko trenutaka zatim, tri druga psa
priđoše i počeše nežno da uzimaju komade svog mrtvog drugara i ubacuju
ih u zdence.
„Aha“, reče im Tanaka. „Popravljate svog drugara, zar ne? U redu.
Sačekaću.“
Samo su je pogledali krupnim očima kao da ih je postideo taj njen izliv.
Jedan reče ki-ka-ko, ali se ne pomeri.
U vazduhu dvorane bilo je mnogo nepoznatih hemikalija, i odelu je
trebalo malo vremena da ih sve sortira, ali posle nekoliko trenutaka pojavilo
se upozorenje. Duarteov miris. Bio je to značajan trag. Bilo joj je teško da
poveruje da je posredi bio samo kontakt sa dronom za popravke. Ako je on
prošao kroz tu prostoriju, da li je bio povređen ili ubijen pa su ga psi doneli
tu? Da li je ustanovio isto što i ona, i upotrebio zdence sa kanalizacionom
vodom da nešto popravi? Šake su je malo zasvrbele i ona se iscerila. Osetila
je nestrpljenje potere, kao pas koji zateže povodac kad oseti miris zečeva.
Radost lova.
Polako, metodički, kretala se obodom u potrazi za najjačim
podudaranjem. Praćenje Duarteovog kretanja u prostoriji verovatno je bilo
besmisleno, ali saznanje odakle je došao i kojim pravcem je otišao bilo bi
dovoljno. Najbolji rezultat davao je tunel koji je vodio iz prostrane pećine i
blago se dizao.
Krenula je njim, a hemijski miris je sve više jačao kako je išla. Pola sata
kasnije izašla je u veliku prostoriju sa prozorom otvorenim napolje.
Odaja je imala polukružni oblik, sa ravnim zidom širine gotovo šezdeset
metara. Srednjih dvadeset metara zida je nedostajalo, tako da je tamo bio
veliki otvor napolje. Sunčeva svetlost je kuljala unutra. Nebo je svetlelo
plavo od kiseonika između zastora od lijana i granja.
 On je bio tu. I više od toga, proveo je tu neko vreme. Marker
Duarteovog mirisa bio je posvuda.
„Visoki konzule?“, reče ona, a odelo joj pojača glas. „Ovde pukovnica
Tanaka. Ako ste ovde, gospodine, samo želim da razgovaram s vama.“
Niko joj ne odgovori.
Sa obe strane otvora u zidu iz poda su rasle vretenaste kolevke, držeći u
sebi petnaest metara dugačke predmete jajastog oblika. Ta jaja su imala isti
onaj sedefasti odsjaj koji je ona viđala unutar bojnog broda klase Gravitar.
Kao nešto napravljeno na tuđinskoj građevinskoj platformi. A najskoriji
mirisni trag visokog konzula vodio je do prazne kolevke u sredini. Ona
pođe polako oko kolevke, ali nijedan trag nije vodio dalje od nje.
„U redu, mališa“, reče ona jajetu koje je nekada bilo tamo i potom
nestalo, „koji si kurac sad pa ti?“

„Brod“, reče doktor Očida.

Tanaka se zavali u svoju stolicu. Pretvorila je jednu kancelariju u Zgradi
vlade u svoju bazu za operacije sa osobljem od desetoro ljudi i pristupom
visokog prioriteta svima koji su bili iole važni carstvu. Dekor je bio
generički politički, ali ona je postavila na zid grafiku Lovkinje Artemide
Amona Ficvolasa tako da je mogla da je vidi, živo zelenu sa upadljivim
svetlim i krvavocrvenim mestima.
„Sigurni ste?“
„Pa, ne“, reče Očida. „Poslali smo tim tamo, upravo su na putu, kao što
ste zahtevali. Znaćemo više kad to bude gotovo, ali viđali smo slične
strukture i drugde. U sistemu Persefone. U Bara Gaonu. Svarga Loki.
Sedam Kraljeva. Nije baš toliko zastupljeno, ali svakako nije bez presedana.
Izgleda da je značajna proporcija stabla artefakata fokusirana na transport
materijala, a naročito po podacima iz Sedam Kraljeva vidimo…“
„Verovatno brod.“
„To je preterano pojednostavljivanje. Mislimo da su to bile mahune za
transport materijala“, reče Očida. „Ali…“
„Je li to letelo?“
„Lokacija i dizajn ukazuju na to“, saglasi se doktor Očida klimnuvši
glavom.
 „Kako onda da ga pratimo?“
Očida se nagnu napred. Stolica zakrcka pod njim, i on trepnu kao sova.
„Pratimo?“
Tanaka stegnu pesnicu tamo gde naučnik nije mogao da vidi i zadrža
smirenost u glasu. „Ako bih želela da ustanovim kuda je taj brod otišao.
Postoji li pogonski trag koji bih mogla da nađem? Nekakav energetski
profil?“
Očida odmahnu glavom kao da je ona devojčica koja je od njega upravo
zatražila jednoroga. „Još nismo uspeli da provalimo urođeničke sisteme
propulzije. A trudili smo se onoliko. Ali znali smo otkad se Eros pokrenuo
da to podrazumeva razdvajanje lokalne od okvirne inercije. To nije nešto što
ima pogon. Više izgleda kao kontrolisana gravitacija gde nelokalna
površina pada kroz normalni prostor…“
„Dobro“, reče Tanaka i ne odalami iscerenog naučnika posred lica samo
zahvaljujući velikom naporu volje. „Nema pogonskog repa. Šta onda mogu
da iskoristim kako bih ga pronašla?“
„Eros je ujedno bio nevidljiv za radar, ako se sećate.“
„Govorite mi mnogo toga što ne mogu da uradim. Počnite da mi
navodite ono što je na listi ’mogu’.“
Očida slegnu ramenima. „Eros je makar uvek bio vizuelno dostupan.
Kad bi brod prošao ispred bilo kog teleskopa, mogli biste tako da ga
pronađete. Naravno, posle napada, planetarna odbrana je ugrožena, tako
da…“ On stisnu usne u univerzalnom gestu bespomoćnosti.
„U redu“, reče Tanaka. „Hvala vam.“
„Nema na čemu.“
„Ne“, reče ona. „Hoću reći da ste voljno.“
Očida iznenađeno trepnu, ali onda ode. To je bilo dobro. Tanaka se
nervirala. Tek što je počela, a prostor njenog traganja proširio se sa
Lakonije preko ili blizu transportne mreže na bukvalno bilo koji od 1.300
sistema i bez očiglednog načina da suzi izbor. Osećala je sirovu osujećenost
kao čvor između lopatica. Izvadila je beležnicu i počela da razmišlja o
mogućnostima koje je imala na raspolaganju. Prikupljanje signala bilo je
očigledno. Slike preostalih jaja-brodova morale su da se pošalju svemu
opremljenom vizuelnim teleskopima. Stanicama. Brodovima. Svemu blizu
kapije prstena.
Glas vihora – jedini preživeli Magnetar – služio je kao nadomestak
odbrane planete. On će biti prioritet. Ako je on primetio jaje-brod, makar će
joj dati opštu predstavu o tome kuda se ovaj zaputio. Naposletku, bilo je
moguće da Duarte ide negde unutar sistema. Nije bila sigurna u to da se
zaputio prema kapiji.
A onda… šta? Lov na brod koji se ne može pratiti radarom i koji ne
ostavlja pogonski rep. Koji leti neprimetno. Kad bi znala šta on hoće da
postigne, možda bi joj to dalo manju listu mogućih odredišta. Moraće da
razgovara sa sobarom i admiralom Trejhom kako bi ustanovila da li je
Duarte ičim nagovestio kuda bi mogao da se zaputi.
Ili… možda lov nije bio odgovarajući model. Možda bi bolje bilo
hvatanje u zamku. Možda se Duarte nije zaputio prema nekom mestu. Ako
visoki konzul traga za nečim, to nešto bi moglo da se upotrebi kao mamac.
Pristup podacima o aktuelnim operacijama bio je veoma ograničen.
Trejho je verovatno bio jedini koji je mogao svemu da pristupi, ali on je
njoj dao ključeve. Pet aktivnih grupa je pokušavalo da pronađe Terezu
Duarte. Ona je pročitala njihove operativne izveštaje, ali je u mislima
ispitivala strategiju. Pre vaskrsnuća, jedino čime je Duarte pokazao da je i
dalje svestan bilo je ubistvo Paola Kortazara koje je počinio. Do toga je,
kako tvrdi doktorka Okoje, koja je tada bila prisutna, došlo zbog
zabrinutosti za njegovu kćerku. Zar je toliko nerealno pomisliti da bi
devojka bila prva osoba kojoj bi se on sada obratio? Zar ona nije najbolji
dostupni mamac?
To joj se svakako činilo daleko izglednijim nego praćenje nestalog
broda.
Najizgledniji trag bila je kontraobaveštajna operacija. Dalja rođaka
Duarteove mrtve žene upravljala je internatom na Novom Egiptu, i bilo je
izvesnih razgovora između nje i poznatih kontakata u pokretu otpora. Kad
bi Tanaka došla do devojčice, to je bilo mesto gde bi je smestila. A tamo je
nova školska godina ubrzo trebalo da počne. Skrivanje jedne tinejdžerke
tamo gde ima mnogo tinejdžerki imalo je smisla.
Tanaka je podigla komandnu strukturu. Operacijom je upravljala
lovačka fregata po imenu Kobac. Zapovednik je kapetan Noel Mugabo.
Makar je to bio. Do sada.
 Otvorila je vezu sa svojim ađutantom i nije sačekala da on progovori.
„Stupi u kontakt sa Kopcem i javi da preuzimam direktnu operativnu
komandu nad njihovom misijom na Novom Egiptu. I pronađi mi brzi
prevoz. Nešto sa ležajevima za ubrzanja opremljenim tečnošću za disanje.
Smesta me vodi na Novi Egipat.“
 Šesto poglavlje: Naomi

Ejmos – ili ono što je nekada bilo Ejmos – osmehivao se i čekao da

autolekar završi sa pregledom. Naomi se uhvatila za držač i posmatrala je
vrednosti i skenove dok su se oni ređali. Crvena i boja ćilibara, povremeno
zelena, u medicinskom ekvivalentu sleganja ramenima. Mašina je mislila da
je on čudo neviđeno. Neke stvari u vezi s njim bile su čudne još od samog
povratka sa Lakonije. Druge su bile noviteti i odstupale su od ranijih
merenja. Niko nije mogao da pretpostavi je li išta od svega toga značajno ili
ne. Nije bilo podataka za poređenje za životinju poput njega, nije bilo
drugih nalik njemu osim ono dvoje koji su bili sa Elvi Okoje. Nije postojao
kontekst.
Naomi je ovih dana to često osećala.
„Dobro sam“, reče on.
„Fino. Ali treba da neko vreme za svaki slučaj ostaneš ovde. Možda se
ponovi.“
Čistocrne oči se pomeriše. Bilo je teško utvrditi da li se on to fokusira
na nju ili nešto drugo u prostoriji. Bez dužica ili zenica, istovremeno je
izgledao kao svevideći i kao slepac.
„Ne verujem da će me išta spopasti u dogledno vreme“, reče on.
„Prilično si bio uzdrman. Ne samo zbog ovoga. Zbog svega. Bolje da
sada imamo nekakvu predstavu o tome šta se dešava s tobom kako ne bi
imao novi napad dok radiš nešto opasno.“
„Jasno mi je. Ali neće se ponoviti.“
„Ne možeš to da znaš osim ako ne saznamo zašto se desilo.“
„Aha.“
Načas su poćutali. Čulo se samo zujanje reciklatora vazduha i
mrmljanje autolekara.
„A ti?“
„Šta ja, šefice?“
 „Znaš li ti zašto je došlo do napada?“
Ejmos podiže široku, sivkastu šaku u gestu koji je govorio možda,
možda ne. Malo širenje njegovog osmeha bilo je upravo onakvo kakvo je
koristio ranije, ali pola sekunde kasnije nego pre. „Slutim. Neke stvari rade
u pozadini sa novom glavom. Štucnule su. Mislim da se to neće ponoviti.“
Ona pokuša da mu uzvrati osmehom, ali imala je utisak da je to ispalo
usiljeno. „Ne ohrabruje me to onoliko koliko bi pomislio.“
„Ti ne veruješ da sam ja on, jelda?“
Primetila je zamenicu. On. Ne: Ti ne veruješ da sam ovo ja. „Ne znam
šta ti znači to pitanje.“
„U redu je. Kapiram. Otišao sam onakav kakav sam bio. Vratio sam se
sa ovim očima i ovom krvlju. A moj mozak radi stvari koje ranije nije. Bilo
bi čudno da se makar ne pitaš šta je to.“
„Jesi li?“
„Jesam li?“
„Jesi li i dalje ljudsko biće?“
Njegov osmeh je mogao da znači bilo šta. „Nisam siguran da sam to
ikada bio, stvarno. Ali znam da sam i dalje ja.“
„Onda će to biti dovoljno“, reče ona, pa se natera da se nagne i poljubi
glatku kožu njegove široke glave onako kako bi to uradila da ne gaji
nikakve sumnje. Ako je to tačno, i ako je on Ejmos, onda je trebalo tako da
postupi. Ako nije, i on nije on, bolje da taj ko je sada misli da ga je
prihvatila. „Ipak, sačekaćeš jedan sat pre nego što se vratiš na posao?“
On uzdahnu. „Kad ti tako kažeš.“
Ona mu stisnu rame, i bilo je čvrsto. Je li i ranije bilo takvo? Ejmos je
oduvek bio jak. Provodio je u brodskoj teretani vremena koliko i Bobi, a
Bobi je praktično stanovala tamo. Naomi nije mogla da ustanovi da li je ovo
promena ili to samo njen um traga za nepodudarnostima. Gradi ih bez
obzira na to postoje li ili ne.
„Proveriću kako si“, reče ona, pošto to nije bila laž, šta god da je time
htela da kaže.
Prostor prstena nije bio mesto za opuštanje. Nekada je to bila glavčina
velikog širenja čovečanstva prema zvezdama. Tada se činio bezbednim, ili
makar relativno bezbednim. Sve što je stizalo do ivice sfere definisane
kapijama prstena nestajalo je i gubilo se, ali ništa nije posezalo natrag.
Dok konačno nije to učinilo. A tada je došlo do uništenja. Sada su se
brodovi većinom kretali tuda brzo i bez oklevanja, određujući ugao svog
tranzita pre ulaska i prolazeći kroz drugu kapiju što su brže mogli. Bilo je to
upravo suprotno merama da se spreči iščezavanje, ali je na minimum
svodilo vreme provedeno u tom jezivom prostoru. Drugi brodovi su ulazili i
izlazili kroz prstenove, saobraćaj iz više od hiljadu sistema, i svi su se oni
oslanjali na trgovinu u većoj ili manjoj meri. Svi ti brodovi na svojim
zadacima bez posebnog interesovanja ili spoznaje o Naomi i njenom tovaru.
Rosi je ostao tu, lebdeći. Svaki sat je koketovao sa opasnošću da će
stvarnost ponovo proključati i sve će u prostoru prstena biti pobijeno. Ali
pre nego što su mogli bilo kuda da odu, trebalo im je mesto na koje bi otišli
i plan konkretniji od Nećemo da izginemo.
Ona je radila na komandnoj palubi, lebdela je tik iznad ležaja za
ubrzanja nogu savijenih u položaj lotosa. Remenje se pomeralo oko nje kao
morska trava u ogromnom rezervoaru za reciklažu vode, a mreža pokreta
otpora širila se na ekranu pred njom. Lakše joj je bilo kada se fokusirala na
napad na Lakoniju. Uvek je bilo lakše rušiti nego graditi.
Posle poraza Lakonije u njenom matičnom sistemu – na njenoj matičnoj
planeti – carstvo je krenulo u konsolidaciju ono moći koliko je još imalo.
Trejho je zatvarao brodogradilišta i linije snabdevanja što je bolje mogao sa
snagama koje su mu preostale. Naomi je pokušavala da iskoristi uticaj i
organizaciju koju je okupila za bitku kako bi formirala nekakvu održivu
samoupravljačku mrežu. Vesti iz Sola, Bara Gaona, Oberona i Svarge
Minor bile su pune pojačanog lakonskog prisustva. Mada, nije bilo sasvim
jasno zašto bi se iko zamarao zabačenim sistemom poput Svarge. Činilo joj
se da je lista poruka na čekanju dugačka koliko i njena ruka.
„Njihov prigovor je isti onaj koji vidimo iznova i iznova“, reče Džilijan
Hjuston, kapetanica ukradenog komandnog broda pokreta otpora, sa
Naominog ekrana. Izgledala je kao dete. Bila je starija nego Naomi kad se
ova prijavila za službu na Kenterberiju u prošlom životu. „Baifanov sistem
je na ivici da postane samoodrživ, ali za raspravu je to na kojoj je strani te
ivice. Ne vole da im bilo ko govori kad smeju a kada ne smeju da trguju, i
isto tako apsolutno odbijaju da prihvate ograničenja kojima se nisu
priklonili drugi sistemi. I moram da kažem, saosećam s njima. Mi smo ovde
da štitimo slobodu ljudi. Nisam sigurna u to šta je sloboda ako ti nije
dozvoljeno da zaključiš šta si sve spreman da rizikuješ.“
Naomi okrenu glavu, u pokušaju da razveže čvor koji joj je pulsirao u
potiljku. Već je triput odgledala izveštaj, i svaki put se nadala da će pronaći
graciozan i diplomatski odgovor koji joj je dotad izmicao. To se nije
dogodilo.
Umesto toga, osetila je kako postaje napregnuta i ljuta. Napetost u
njenom vratu i stezanje u grudima povlačili su joj ramena napred u
pogrbljenost, uz tištanje od mrštenja u slepoočnicama. Bile su to fizičke
manifestacije nestrpljenja koje je dosezalo daleko izvan Džilijanine poruke
ili njenog još nesastavljenog odgovora.
Stalno se vraćala nemilosrdnoj pomisli da bi problem bio lako rešiv da
se pokret otpora sastojao samo od stanovnika Pojasa. Ili ako već ne to, onda
bi makar bila sigurna da rešenje postoji. Stanovnici Pojasa su bili žestoko
nezavisni, ali su isto tako razumeli šta znači oslanjati se na zajednicu oko
njih. Preskakanje zamene zaptivke nije samo dovodilo u opasnost nemarne
skotove koji su hvatali krivine na poslu. Kvar je značio smrt svih članova
posade.
Kolonizovani svetovi su se ponašali kao da bi njihova bezbednost
mogla da postoji zasebno od dobrobiti svih ostalih sistema i brodova. Nije
bilo toliko teško uvideti kako prihvatanje malo ograničenja i pravila koristi
svima. Ali kultura unutrašnjih svetova nije to merila na taj način. Za njih je
biti bolji značilo biti bolji od osobe kraj tebe, a ne da zajedno delite isti
boljitak.
Znala je da to nije fer, pa čak ni naročito tačno. Njena osujećenost
ispoljavala se kao tribalizam i kivnja. Zbog toga i nije još odgovorila, iako
je kao defakto vođa pokreta otpora morala to da uradi. Zapravo je želela da
uperi kameru u Džima kako bi on održao jednu od svojih iskrenih malih
propovedi o tome kako su svi oni jedan narod, i kako će zajedničkim
naporima doći do uspeha u borbi. Njegova genijalnost bila je u tome što je
još mogao da veruje u to, čak i posle svega što su videli i kroz šta su prošli.
Ali tek što je ponovo došla do njega. Ako sebi dozvoli da zapadne u
naviku da u njemu vidi korisni alat za svoj rad, time će izdati šansu koja im
je bila poverena. Morala je da njihovu vezu čuva kao nešto zasebno, nešto
sveto, nešto na šta ostatak univerzuma ne može da pretenduje.
 Tako je možda i u stanovnicima Pojasa postojala crta sebičnosti. Ona
započe snimanje.
„Džilijan. Hvala za izveštaj. Molim te da staviš do znanja našim
prijateljima u Baifanovom sistemu da sam ih saslušala i shvatila njihovu
zabrinutost, te da apsolutno razumem njihovu potrebu za bezbednošću i
jednakošću u načinu na koji se trgovina odvija kroz prstenove. Cilj mora
biti da na minimum svedemo potrebu za tranzitom kroz prsten tako što
ćemo izgraditi održivost svih kolonija što pre, i njihov cilj se u tome
apsolutno poklapa s našim. Priključiću prezentaciju koja objašnjava zbog
čega su protokoli najbolji, najbezbedniji put napred za sve nas, i možeš da
im preneseš i to. Nadam se da su to u međuvremenu i sami uvideli.“
Ali će možda ovog puta zaista obratiti pažnju.
Ili će možda drevni neprijatelj graditelja prokljuviti kako da okonča sav
ljudski život i ništa od svega ovoga neće biti važno. Najzad, fatalizam
poseduje svojevrsnu mračnu privlačnost. Beznadežnost i očajanje mogli bi
čak da zaliče na priliku za počinak.
Pustila je svoju poruku, zaključila da previše zvuči kao da popuje i
uvežbala da bi je ponovila još četiri puta pre nego što je konačno digla ruke
i poslala je. Lista poruka na čekanju i dalje je izgledala beskrajno.
Izmasirala je šake, zabadajući prste u bolne mišiće u osnovi palčeva,
dok je na ekranu išla sledeća poruka. Guvernor Tuan je imao mršave obraze
oštre kao u terijera, žablje vlažne oči, prosedu crnu kosu i stegnut, zvaničan
osmeh. Zapitala se da li bi i dalje mislila da je on ružan da mu je ličnost bila
drugačija. Verovatno bi bila tolerantnija.
„U ime vladajućeg saveta Firdosa, želeo bih da vam zahvalim za
predlog koji ste podneli. Veoma sam zainteresovan za povratak pouzdanoj i
uzajamno unosnoj trgovini.“
„Ali“, reče Naomi sama sebi dok se Tuan teatralno mrštio na ekranu.
„Međutim, postoji veoma ozbiljna zabrinutost zbog dokumenta ovakvog
kakav je, koja nalaže promišljeni razgovor. U tom duhu, predložio bih
sastanak na vrhu. Premda Firdos još nije sasvim samoodrživ, imamo
određene pogodnosti koje ću sa zadovoljstvom ponuditi. Naše
najsavremenije luksuzne vile mogu se rezervisati za vas i vaše saradnike za
sve vreme trajanja pregovora.“
Prešla je na sekundarni red. Imala je ograničeno strpljenje za jednu
sesiju što se tiče objašnjavanja ljudima da će ih samo saradnja spasiti od
kolektivne smrti.
Zaustavila se kod sledeće stavke. Bila je iz Solovog sistema. Od Kita.
Sin jedinac iz Aleksovog drugog braka sada je bio odrastao čovek, ali
ona ga je videla kada se rodio i poznavala je njegovu majku Žizelu u meri u
kojoj je bilo ko iz posade Rosija zaista stigao da je upozna. Eto sada njega,
zagledanog u kameru. Više je ličio na majku – imao je Žizeline visoke,
oštre jagodice i kraljevsko čelo i obrve. Kada se pomerio, videla je u njemu
Aleksa.
„Hej“, reče on. „Dakle, znam da je prošlo dosta vremena. I stvari…
znam da i ne bismo mogli da budemo češće na vezi. Ali želeo sam nešto da
ti javim.“
Naomin stomak se stegnu kao da se sprema za udarac. To što se Kit
obratio njoj moralo je da znači da je posredi nešto u vezi s Aleksom, ili
nešto što bi Aleksa povredilo dovoljno jako da je Kit želeo da bude siguran
u to da će tamo biti ljudi spremnih da ga uteše, makar on rešio da sve zadrži
u sebi.
„Pa“, reče Kit, „u Solovom sistemu nema mnogo poslova za planetarni
inženjering, a i za one postojeće se prijavljuje po petnaestoro na svako
radno mesto. Znam da smo govorili o tome kako bi trebalo da se ne ističem
naročito…“
Naomi se namršti, pokušavši da se seti kada je rekla nešto slično.
„…ali ponuđen nam je ugovor sa geološkim ispitivanjem na
Nijeuvestadu. Dobra je to firma. Kombinovani kapital Jakobin-Blek. Oni se
dosta bave industrijskom građevinom i mikroklimatskim inženjeringom, pa
mislim da bi za nas to bio zaista dobar potez. Ali biće ti teže da nas posetiš,
a pošto je Rohi trudna, znam da bi poželeo da vidiš svog unuka.“
Kit se isceri kao da je upravo ispalio poentu vica i Naomi zaustavi
reprodukciju. Olakšanje joj je bilo u venama kao droga. Zavalila se u ležaj
za ubrzanja, nosači su zašištali pod njom i ona je viknula prema letačkoj
palubi.
„Alekse! Mislim da sam dobila tvoju poštu. Šaljem ti je gore.“
Ali već je silazio niz lestvice lifta. „Šta ima?“, reče on.
„Stigla mi je tvoja pošta. U obaveštajnom paketu, ali je za tebe. Od
Kita.“
On se osmehnu brzo i automatski. „Pa pusti.“
Naomi vrati poruku na početak i pusti je iznova. Pošto je znala šta sledi,
posmatrala je njegovo lice i videla preneraženost, radost i suze u Aleksovim
očima kada je čuo vesti. Kit je nastavio još neko vreme, saopštavajući
Aleksu datume kada kreću za Nijeuvestad kao i termin porođaja. I neke
vesti koje nisu bile naročito važne, o Žizeli i životu na Marsu. A onda se
poruka završila tako što je Kit rekao Volim te, tata, i Aleks se spustio na
ležaj za ubrzanja kraj Naomi.
„Bokte, kao da me je šutnuo u jaja“, reče Aleks sa širokim osmehom.
„Postaću deka.“
„Da, hoćeš.“
Razmislio je načas o tome, a onda odmahnuo glavom. „Mislio sam da
kažem kako sam premlad da bih postao bilo čiji deda, ali nisam, je li tako?“
„Nisi“, reče Naomi. „Zaista ne. Naprotiv, malo si okasnio s tim.“
„Potrajalo je dok se stvari nisu poklopile. Bože. Kit je dobar mališa.
Nadam se da će bolje sačuvati brak nego što smo to mi uradili.“
„On nije ti. Ne kažem da neće zajebati stvar, ali sve i da uradi to,
zajebaće je na svoj način. Ne onako kako si ti to uradio.“ Načas ona pomisli
na sopstvenog sina, mrtvog zajedno s njegovim ocem i ostatkom Slobodne
mornarice. Sećanje na njega je gotovo nije zabolelo. To nije bilo tačno.
Uvek će je boleti, ali sada je to bilo blago tištanje umesto noža u stomaku.
Vreme je odradilo svoje isceljivanje, ili makar omogućilo da ožiljci otupe.
Pilotski podsistem zazvoni, i Aleks se povuče uvis sa ležaja. „Znači,
Žizela će da bude baba.“ Isceri se. „I mrzeće to najviše na svetu, zar ne?“
„Ta titula možda neće odgovarati slici koju ona ima o sebi“, reče
Naomi.
„Bila bi dobar diplomata“, reče Aleks, pa krenu natrag prema liftu. Kad
je ponovo ostala sama, odvojila je Kitovu poruku od ostatka paketa i
prekopirala je u Aleksov spisak poruka na čekanju. Pomislila je da zadrži
jednu kopiju za sebe, ali poruka nije bila upućena njoj, pa nije želela da
bude nametljiva.
Tiho škljocanje upozorenja i nova poruka iskoči na njenom spisku. Ona
je napravila sistem oznaka kako bi pratila svoje kaskadne odgovornosti.
Ova oznaka je bila tamnozlatne boje koju je odabrala za Dom. Stvari
specifične i karakteristične za Rosinantea i njenu malu porodicu. Ono što je
preostalo od njene male porodice. Bila je to poruka koju je Naomi čekala.
Njena prateća zaglavlja pokazivala su suptilne znake i kontraznake koje je
pokret otpora koristio za potvrđivanje autentičnosti. Repetitori su imali
odjek sve do Novog Egipta, kao što se nadala. Sve je izgledalo u redu.
Prema svemu što se ticalo kćerke visokog konzula Vinstona Duartea,
Naomi se ponašala kao da se sastoji od zmija i plutonijuma.
Kada se uverila u protokole i poreklo poruke, izolovala je svoj
komunikacioni sistem, ponudila nemu molitvu univerzumu, i dekriptovala
poruku. Bila je to samo jedna rečenica:
Prijem potvrđen za jesenji semestar.
 Sedmo poglavlje: Džim

„Zašto tek sada čujem za ovo?“, upitala je Tereza.

Džim nije mogao da razazna je li napetost rezultat besa, straha ili nečeg
drugog, ali ona se spustila oko ramena devojčice kao šal. Oči su joj bile
fokusirane negde tik iznad Džimovog desnog ramena, fiksirane i izbuljene
kao kada je bio na Lakoniji, i kad je ona time pokazivala da pažljivo sluša.
Bilo je čudno misliti da je od svih njih Džim najviše vremena proveo s
Terezom. Živeli su godinama u Zgradi vlade, ona kao dete visokog konzula,
a on kao njegov zatvorenik. Ili možda oboje kao njegovi zatvorenici, samo
na drugačiji način.
„Ja sam kriv za to“, reče on. „Nisam želeo da pominjem tu mogućnost
ako propadne.“
Njen pogled ga upitno okrznu. „Nisam želeo da te razočaram“, reče on.
„Ali nije propalo. Tu je. Mogućnost.“
„To je internatska škola u sistemu Novi Egipat. Prezviterijanska
akademija Sohag…“
„Nisam zainteresovana za versko obrazovanje“, reče ona.
„U stvari, nije specifično verska. Hoću reći, postoje časovi veronauke i
službe, ali nisu obavezni.“
Tereza sačeka na tren, obrađujući to kao da je uzela zalogaj hrane i
pokušava da zaključi da li da ga ispljune.
„Rođaka“, reče ona.
„Elizabet Finli. Ona je bila rođaka tvoje majke, i izgleda da ne miriše
mnogo tvog oca. Dođe mu nekako savršeno. Ona zna ko si ti i može
preduzeti korake da te štiti, a ne zanima je da poklekne pred Lakonijom iz
ličnih razloga, tako da ne moramo da brinemo hoće li odlučiti da te preda i
uzme nagradu.“
„I vi ste je proverili?“
„Pokret otpora je uradio koliko je mogao. Izgleda da je u redu. U
Novom Egiptu nema ni mnogo Lakonaca, ni mnogo članova pokreta otpora.
To je još jedna od njegovih privlačnih strana.“
Terezin pogled je odlutao preko njegovih ramena dok je razmišljala.
Kao i sve kabine u Rosiju, Terezina je bila projektovana za Marsovu vojsku
u vreme kada je ova još nešto značila. Džim je bio naviknut na spartansko
uređenje za sebe ili druge. Smeštaj jedne adolescentske devojčice u isto
okruženje doveo je do toga da brod više podseća na zatvor. Sa petnaest
godina, Džim je bio u drugom razredu srednje škole u Nort Frenčtaunu.
Pitanja sa kojima se borio bila su kako da odspava dodatnih dvadeset
minuta ujutro, kako da prikrije duboku nezainteresovanost za predavanja iz
hemije gospodina Lorenta, i da li bi Deliverans Benavides htela da izađe s
njim. U to vreme čitava Montana mu je izgledala premala. Tereza je imala
samo nekoliko kvadratnih metara.
„A Vidra?“
„Finlijeva kaže da to neće biti nikakav problem. I druge učenice imaju
kućne ljubimce. Većinom su to servisne životinje, ali ona se neće izdvajati
dovoljno da pravi nevolje.“
„Šta znam“, reče ona. „Dopada mi se ovde. Učim svašta od Ejmosa. A
ovde ima i manje promenljivih momenata. Tamo neću poznavati nikoga.
Mislim da im neću verovati.“
„Jasno mi je“, reče Džim. „Ali ovo je bojni brod. A mi smo u ratu. I
premda nas jesi izvukla iz vatre, meni smeta da te koristim kao štit.“
„Dobar sam ja štit.“
„Aha, ali ja više neću tako da se igram.“
„Zašto?“, upita ona. „Znam da ne želiš, ali bilo je delotvorno. I
nastaviće da bude, makar povremeno. Zašto ne bi želeo nešto što je
delotvorno kad je tvoja bezbednost u pitanju?“ Iznenadila ga je iskrenost u
njenom glasu.
„Štitovi primaju pogotke“, reče Džim. „Štitove gađaju. Za to i služe. A
jednog dana neko će pomisliti kako će moći da onesposobi Rosija tako što
će mu izbušiti pogonsku kupu. Ili da vredi rizika izrešetati nas s nekoliko
tanadi iz elektromagnetnog topa. Tu je na delu matematika i, da, sa tobom
je manje verovatno da će nas uništiti. Ali ja ne želim da budem onaj zbog
koga si poginula. To za mene nije u redu.“
 Ona nakrivi glavu kao da osluškuje neki novi zvuk. „Ti mariš za ovo.“
„Aha. U neku ruku.“
Ako je očekivao od nje nekakav izliv emocija – zahvalnost ili samo
poštovanje zbog moralnosti njegovog stava – izabrao je pogrešnu
devojčicu. Ona ga je posmatrala kao neočekivanu vrstu leptira. Nije to baš
bio prezir, ali nije baš ni da nije. Video je kako joj nešto pada na pamet i
sačekao je da ona bude spremna to da kaže.
„Ako odem, pa mi se tamo ne dopadne, mogu li da se vratim?“
„Verovatno ne“, reče on. I onda, trenutak kasnije: „Ne.“
Žalost u njenom izrazu bila je kratkotrajna, ali duboka. Malo bolje je
shvatio gubitak čije prihvatanje on od nje traži.
„Moram da razmislim o ovome“, reče ona. „Do kada ti je potreban moj
odgovor?“
Kad je Naomi došla kod njega s vestima, zamolila ga je da ih on saopšti
Terezi. Ne da traži dozvolu, ne da s njom pregovara. Već da joj saopšti. A
opet, eto ga sad. Džim se počeša po vratu.
„Do početka semestra ima nekoliko nedelja. Voleo bih da te dobacimo
tamo dovoljno rano da se smestiš, ali ako to bude relativno jak potisak…“
„Razumem“, reče ona. „Neću odugovlačiti s odlukom.“
On se izvuče iz sobe i krenu hodnikom. Začu zatvaranje vrata za sobom.
Brod je utihnuo. Naomi ga je čekala na letačkoj palubi. Nameravao je da joj
kaže kako ga je jedna petnaestogodišnjakinja izmuvala da joj prepusti izbor
između odlaska u internat ili… ostanka na brodu, pretpostavljao je. A to
nije bilo deo Naominog plana. Jedva da je on iole bio odgovoran za to, a
ipak je imao osećaj da je zajebao stvar.
Prošao je kraj Aleksove kabine i čuo kako kroz vrata dopire poznati
glas. Ali biće ti teže da nas posetiš, a pošto je Rohi trudna, znam da bi
poželeo da vidiš svog unuka. Aleks se puno smeškao otkad je poruka stigla,
ali on je znao da tu postoji još nešto. Džim je želeo da bude srećan zbog
njega, i mislio je da prilično dobro to lažira. Pljeskao je Aleksa po leđima i
zbijao šale o dedama zbog kojih se njegov stari prijatelj cerio.
Zapravo, Džim je bio zapanjen Kitovim optimizmom. A to zapanjen je
u stvari značilo užasnut. Kada je Aleks govorio o svom unuku, računao je li
ovaj već rođen, koliko će biti velik, spekulisao o imenima koja bi Kit i
njegova žena mogli da izaberu, Džim je mogao da vidi samo još jedno telo
viška na gomili kad nastupi kraj. Još jednu bebu koja će prestati da diše
kada duboki neprijatelj reši svoju zagonetku. Još jednu smrt.
Možda to nije bilo fer. Pre ovoga je mnogo puta dolazio smak sveta:
crna kuga, nuklearni rat, kolaps prehrambene mreže, pomeranje Erosa.
Svaka generacija je imala svoju apokalipsu. Da su one sprečavale ljudska
bića da se zaljubljuju i rađaju bebe, slaveći, sanjareći i živeći onoliko koliko
su vremena imali na raspolaganju, ljudska bića bi već odavno prestala s tim.
Samo, ovog puta je bilo drugačije. Ovog puta se neće izvući. Osim
njega to je jedino znao i shvatao Ejmos. Stoga je Ejmos bio jedini s kim je
on mogao da razgovara.
Pošao je dole prema reaktoru i pogonu. Vazduh je mirisao slatko na
silikonsko mazivo, a Vidrin tihi lavež privukao ga je mašinskom odeljenju.
Kuja je lebdela u vazduhu, a rep joj se cirkularno vrteo tako da joj se glava
pomerala u krugu od nekoliko centimetara. Usne su joj bile povučene u
širok pseći osmeh.
„I dalje nemam kobaju“, reče Džim, a keruša tiho zalaja.
„U stvari, ona ne mari za to“, reče Ejmos. „Samo voli da si u blizini.“
Džim umiri kuju jednom rukom i pomazi je drugom. „Znaš, rekao bih
da je pas na svemirskom brodu jako loša stvar, ali nekako mi se dopada da
je tu. Mislim, više kad smo pod potiskom.“
Ejmos se diže od radne stanice, sa malim aparatom za zavarivanje u
jednoj ruci i tamnim zaštitnim naočarima gurnutim uvis na čelo. Hidraulični
ventil je bio prikačen za stanicu s linijom tragova paljenja duž keramike
tamo gde se metalna zaptivka još hladila. „Postidi se kad moram da je
odvedem do vakuumskog protivpožarnog hidranta.“
„Do čega?“
„To je idiom za mesto gde psi šoraju“, reče Ejmos. „Ne izmišljam.
Samo pratim grupe na mreži.“
„Zato što ima mnogo lebdećih kučića“, reče Džim Vidri. „Nisi ti
jedina.“
„Ujedno, lakše izlaze na kraj sa atrofijom nego mi“, reče Ejmos dok je
skidao naočari i stavljao ih u kutiju za alat. „Mislim da to ima nekakve veze
s tim što su im četiri noge na tlu.“
 „Verovatno. Nedostajaće mi kad ode“, reče Džim, a onda klimnu
glavom prema ventilu. „Ima li problema s dotokom vode?“
„Jok. Neće ga ni biti. Mineralizacija je kvarila zaptivku, pa ako sačekaš
da to bude dovoljno loše za malo erozije, možeš lepo da odštampaš i novu,
znaš?“
„Makar mi je to objasnilo stručno lice. Meni je dovoljno.“
Ejmos škljocnu aparatom za zavarivanje pričvrstivši ga za njegovo
mesto, i izvadi tkaninu za poliranje iz džepa. „Moramo da se čistimo iz
spore zone. Podilaze me žmarci dok visimo ovako ovde.“
„Aha. Čim Naomi pročešlja svoje podatke, svakako krećemo“, reče
Džim. „Brine me dete.“
„Aha. I mene.“
„Lako mi je da zaboravim koliko je toga ona izgubila, znaš? Svaki njen
doživljaj bio je milimetarski kontrolisan pre nego što je pošla s nama.
Nekoliko meseci ovde – taman toliko da se raskomoti i pronađe sebi mesto
– i sad nova potpuna promena. Mnogo je to. Njoj je petnaest godina. Možeš
li da zamisliš da se suočiš sa svim tim u svojoj petnaestoj?“
Ejmos ga pogleda kao da je rekao nešto smešno. „Stresiraš se zbog
Malene? Biće ona dobro.“
„Hoće li? Mislim… Šta uopšte znamo o toj školi u koju je vodimo?“
„Znamo da je manje gađaju nego nas.“
„Pored toga.“
Ejmos obavi palac tkaninom, čvrsto uze ventil i poče da trlja tragove
plamena dok je govorio. „Malena radi na tome da ustanovi ko je. Ma serem,
šta je. To je radila na Lakoniji. To radi ovde. Kad ode u tu školu, neće to
biti kao da je promenila posao. Pitanje je: može li više toga da nauči u
internatu bogu iza leđa ili dok je gađaju projektilima zato što je sa gomilom
matorih prdonja revolucionara?“
„Ne bih rekao da smo baš revolucionari.“
„I“, nastavi Ejmos, podigavši glas kako bi sprečio Džima da promeni
temu, „nije to ono zbog čega se zaista ždereš. Obojica to znamo.“
Pre nego što je Džim stigao da odgovori, Aleksov glas se začuo preko
brodskog razglasa. „Hej, narode. Nadao sam se… ono, kao, treba da
sazovem mali grupni sastanak? U brodskoj kuhinji. Ako možete. Hm.
Hvala.“
Ejmos začkilji u ventil dok ga je okretao tamo-amo pre nego što ga je
poslednji put zadovoljno obrisao krpom. Spustio ga je natrag u stegu.
„Da li treba to da vratiš na mesto?“
„Njah“, reče Ejmos. „Zasad mi rezervni drži liniju.“
„Onda bi valjda bilo dobro da se popnemo i vidimo šta je s Aleksom.“
„Hoće nešto, ali prvo mora da se nekoliko minuta izvinjava pre nego što
zatraži.“
„Pa, svakako“, reče Džim. „Hoću reći, da mi je samo znati šta će da
traži.“
Da je bilo gravitacije, Aleks bi ih dočekao šetkanjem po brodskoj
kuhinji kada su prošli kroz vrata. Tereza je već bila tamo, lebdela je kraj
zida ne dodirujući ga. Ruke su joj bile prekrštene, usta stisnuta i mala, i
povremeno je pomerala vilicu i poprimala nekakav kratkotrajni izraz. Da je
morao da pogađa, Džim bi rekao da je ona duboko u razgovoru sa sobom i
jedva obraća pažnju na njih. Ejmos je zauzeo mesto za stolom, prikačivši se
magnetnim čizmama kako bi imao slobodne ruke da umiri Vidru. Činilo se
da je keruši sve potaman i da je umiruje činjenica da je toliko članova
njenog čopora na okupu.
Naomi je došla poslednja i nasula sebi mehur čaja pokazavši Aleksu da
može da počne.
„Znači, dakle“, reče Aleks. „Svi ste čuli za Kita i Rohi, jelda?“
„Može biti da si to pomenuo“, reče Džim, zadirkujući ga, ali blago.
Aleks se osmehnu.
„Dobro, izračunao sam i prilično sam siguran da je beba već rođena. E
sad, znam da imamo puno toga na tapetu. Ono što radimo je zaista važno. I
rizično. Nisam prihvatio ništa od svega ovoga pomišljajući da je posredi
normalan ugovor. Ovo nikada nije bio normalan ugovor.“
Ejmosov uzdah je bio gotovo nečujan. Aleks ga je svejedno čuo, i Džim
je video kako stari pilot minutima skraćuje svoje okolišanje.
„Komuniciranje je opasno, po njega i po nas, ali ja bih zaista voleo… da
pošaljem sinu poruku, znate? Da možda dobijem sliku unuka. Ne znam šta
sve imamo niti šta je pokretu otpora potrebno od nas. Ako ne možemo…
samo sam morao da pitam. Znate, da li bismo mogli, i prosto nisam…“
Džim se okrenu prema Naomi i podiže bradu, upitavši. Ona srknu iz
mehura.
„To bi značilo da provirimo kroz Solovu kapiju“, reče ona. „Mogli
bismo odatle da pošaljemo uski snop preko pouzdanih repetitora.“
„Trenutno su sve kapije podjednako udaljene“, reče Džim. „Hoću reći,
samo bi trebalo da se pravimo kako letimo po istom onom lažnom ugovoru
kao ranije. Čak i ako Lakonija ima snage u sistemu, nema boljeg načina da
se izgubimo u saobraćaju. Solov sistem ima vekovima pravljene brodove i
infrastrukturu za skrivanje. Nije baš da bismo prošli neprimećeni u Arkadiji
ili Farhoumu.“
„Bilo bi rizičnije“, reče Aleks, ali on je to samo pokušavao da im kaže
kako se ne bi ljutio ako bi oni rekli ne. Džim, Naomi i Ejmos su svi leteli s
njim dovoljno dugo da znaju kako je to istina. On se ne bi ljutio, ali bi bio
tužan. A ako već svejedno treba da izginu, onda nema razloga da propuste
tu priliku.
„Mislim da treba da pođemo“, reče on.
„Ja sam se ponadala da odbacimo Terezu do škole i onda se zaputimo za
Firdos“, reče Naomi.
„Solova kapija je evo ovde“, reče Džim. „Brzi potisak. Ako nema
nikakvih stražarskih brodova kod kapije prstena, možemo da se okrenemo
čim prođemo kroz kapiju.“
Ejmos se počeša po vratu. „Imamo dovoljno vode iz Kronosovog
sistema. Ne nedostaje nam reaktivne mase. Verovatno bismo mogli da
nadoknadimo vreme ako budemo pod potiskom malo duže do Novog
Egipta i od njega. Još nam nedostaju peleti goriva i reciklatori, ali malo
skretanje poput tog ne bi bilo važno što se njih tiče.“
„Dobro“, reče Naomi. „Solova kapija dovoljno dugo da stupimo u
kontakt sa Kitom, onda Novi Egipat. Snabdećemo se u Firdosu.“
„Odgovara li ti to, Malena?“, upita Ejmos.
Tereza se naglo vrati u prostoriju s mesta na kojem je bila. Oči su joj
bile sjajne i suzne. Nisu te suze bile krupne, ali bile su tu. „Da. Dobro. Da.“
Aleks se rastopio od olakšanja. Kad je progovorio, glas mu je bio drhtav
i nesiguran. „Hvala. Zaista. Kad ne bismo, podneo bih to, ali… samo, hvala
vam.“
„Porodica je važna“, reče Naomi, i Džim nije mogao da razluči na koju
je od hiljadu stvari što su joj bile na umu mislila.
Bilo je potrebno manje od jednog sata da se Rosi pripremi za polazak,
iako je Ejmos zamenio i isprobao popravljeni ventil. Na letačkoj palubi
iznad njih Aleks je pevao sam sebi kao zeba u zoru. Nije to bila baš neka
konkretna melodija, već samo muzikalni napev zadovoljstva i iščekivanja.
Ejmos, Tereza i Vidra bili su u mašinskom, a Džim je razmišljao o svemu
onome što bi devojčica mogla da oseća. Napuštanje. Bes. Odbacivanje.
Nadao se da nije tako. Ili da makar postoje i druge stvari – iščekivanje,
radoznalost, nada – da to dovedu u ravnotežu. Nadao se bez ikakvog
razloga za nadanje da će to biti važno i da će Tereza nekim čudom poživeti
dovoljno dugo da raščivija komplikacije sopstvenog srca.
Kada su krenuli pod potiskom prema prstenu Solovog sistema pri pola
gravitacije umesto uobičajene trećine, Naomi je uzdahnula. Isprva je mislio
da misli o istim stvarima kao on.
„Jebote, previše brodova prolazi kroz prstenove“, reče ona. „A evo i
nas, nije baš da predvodimo svojim primerom.“
On pogleda taktički prikaz. Bila je u pravu, naravno. Samo za vreme
koje su proveli relativno zaustavljeni kako bi ona pročitala podatke, još
deset brodova prošlo je kroz kapije, pod potiskom na ovom ili onom
zadatku koji je neko ocenio vrednim rizika. Ili nije razumeo da rizik postoji.
Ili nije mario.
„Video si da se desio novi događaj?“, upita Naomi. „Stigla je poruka od
Elvi Okoje. Zbilo se u Gedarinom sistemu.“
„Koliko je to ukupno?“
„Dvadeset? Tako nešto.“
Aleks, iznad njih, prionu na novu melodiju. Nešto vedro i nalik na džez,
puno kao proleće. Bilo je to kao da slušaju poruku iz nekog drugog
univerzuma.
„Prokljuviće ona to“, reče Naomi, odgovorivši na Džimovu tišinu. „Ako
iko to učini, ona će.“
Dok su ponirali prema treperavoj površini smetnji kako se pred njima
videla kapija za Solov sistem, brzi tranzitni brod suknu kroz kapiju
Lakonije iza njih, okrenu se i započe sa žestokim manevarskim potiskom.
Džim je to posmatrao i čekao na uski snop sa zahtevom da se predaju. Nije
došao.
„Izgleda da smo šmugnuli u pravom trenutku“, reče Naomi.
„Još jedan promašaj zamalo“, reče Džim. „Ne znam koliko nam takvih
još sleduje.“
Prošli su kroz Solovu kapiju pre nego što su mogli da vide kuda se brza
letelica zaputila.
 Međuigra: Sanjarka

Sanjarka sanja, a san nosi nju i njene natrag u vreme pre postojanja umova.
Kao bake koje pripovedaju priče koje su njihove bake pripovedale o svojim
bakama, ona pada blago i beskrajno u crne okeane koji prekrivaju sve.
Preostalo dvoje jesu i nisu i opet jesu s njom i u njoj kao pevušenje zbog
prisećanja na pesme koje ona nikada nije sasvim zaboravila. Ona se proteže
kao sunčeva ptica koja širi krila kako bi uhvatila toplu svetlost, ali nema
sunca niti svetlosti – još ne – a hladna tama je prostrana i udobna kao
postelja.
I ona zna.
Nekada davno i toliko daleko da nije bilo nikoga to da pomisli, to je bilo
ovakvo: Dole je bila tvrdoća vreline, gore tvrdoća hladnoće, i između te dve
nepomirljivosti nalazio se univerzum. Sanjarka sanja struje toka i sile, i
njena krv je krv okeana. Njena so je so okeana. Šakom širokom kao
kontinenti i mekšom od njene kože ona mazi goruću vrelinu ispod sebe i
umirujuću hladnoću gore. Dugi eoni, i nema ničeg živog sve dok se nešto
ne pojavi. Možda ih ima mnogo, ali san je srednji, i ona sanja sredinu zato
što put koji je vodi vijugavo u plivanje počinje tu, ali polako polako lako.
Sanjarka pluta i drugi plutaju s njom, i sad ih je više: mehurići prošlosti
oko i unutar nje, plutaju na istom toku koji ona čini i koji ona jeste. Dvoje
se dodiruju i postaju jedno; jedno se deli u dvoje i dvoje i dvoje i dvoje, sve
tanje i tanje. Ona posmatra lenjo, neosvetljeno mucanje u blaženoj hladnoći
dok bake šapuću o tome kako se tu rađa požuda. Tu, poskakuje u radosti
stvaranja, a nema šta da stvori osim još sebe.
Sanjarka zaboravlja, usporava. Poseže preko večnosti i nevidljivih
stvari, žedna nečeg bogatijeg od vode. Malene gozbe dižu se odozdo i
zasićuju je decenijama, a ona sanja kako sanja, bezbedna unutar večnog
toka. Šakom doseže petu, vrhove prstiju širi napred da dodirne prste na
nogama. Ona je dete od mehurića slane vode, a jedan od ostalih kaže znači,
kao ćelije? Ali reči su drugo mesto i ona je sada pohotna, izvan svakog
jezika.
 Nema svetlosti – još ne – ali duboko duboko dole ima toplote, mucanja,
zujanja i goropadi. Ona prokuvava neobičan ukus kamenja koje je privlači,
odvodi i pretvara se u nju. Gore, hladnoća tamo gde ništa ne teče, beskrajni
zakrivljeni zid oko univerzuma. I mreškaj, sada uvek mreškaj toka unutar
toka koji osećaju samo neke stvari. Držač za ruku u vodi, nešto sazdano ni
od čega što ona uskoprcano vuče za sobom. Pribija se uz to i pohotno
improvizuje. Mehurići prošlosti se komplikuju i posežu, jedan za drugim. I
prvi put odvajkada, ona je umorna.
Pazi pazi pazi, šapuću bake. Oseti to što pada, klizavo, preduboko u
vrelinu i haos; tog bezumnog genija. Ovo je važno, kažu one, i sanjarka se
povlači takođe naniže zajedno s njima i ko zna koliko će ih potonuti. Mehur
se diže, pun drhtaja, groznice i bolesti, a kad se ohladi, on je slatkiš na
jeziku i horska radost milijarde insekata u letnjoj noći. On je hiljadu novih
igračaka umotanih u gazu i trake. On je kafa i kolači i prvi nespretni
poljubac, gotovo-gotovo-gotovo drhtaj uz kožu. I ona zna da će otići
ponovo, da će se ona koja je dete mehurića otisnuti ponovo kako bi bila
opečena i onda slavila svoje plikove. Čezne za tim da je čudnom učine
vrelina i bol.
Tako je bilo kada smo mi bile devojke, kažu bake, a sanjarka sanja da ih
razume.
Dosta je bilo, kaže neko. U redu, ljudi. Sve po pravilima.
 Osmo poglavlje: Elvi

Fajez je pregledao beleške dok je lebdeo do njenog privatnog stola. Kad

god je bio zbunjen ili skeptičan, između obrva bi mu se pojavila borica.
„Jebote, ima li ovo tebi ikakvog smisla? Jer ja sam zbunjen.“
U beleškama su bili skenovi Karinog mozga i tela, i oni iz VJS-a, ali
važan deo za Elvi bio je razgovor sa Karom i izveštaj o subjektu. Protekli su
sati pre nego što su to dovršili, Elvi je postavljala pitanja, a Kara odgovarala
verbalno ili pisala odgovore, i premda je to bilo ono najneobjektivnije u
izveštaju, istovremeno je zbog toga ona bila najuzbuđenija.
„Ima. Hoću reći, mislim da ima“, reče Elvi i zastade. „Padaju mi neke
stvari na pamet.“
On zatvori prozor i obrati pažnju na nju. „Onda je možda bolje da mi
kažeš. Jer ja ne znam šta je ovo što vidim.“
Sabrala je misli. Egzobiologija nije bila prvo polje na koje se Elvi
koncentrisala. U onim mračnim i drevnim danima pre samo nekoliko
decenija ispunjenih mahnitim promenama, ona je pohađala koledž Sedžong
zato što je on imao najbolji medicinski genetički program koji je mogla sebi
da priušti. U trenucima kada je bila iskrena prema sebi, priznavala je da čak
i ne voli toliko medicinsku genetiku. Kad joj je bilo petnaest godina,
gledala je Amali ud Daulu u ulozi medicinske genetičarke u Pregršti kiše, i
sledeću godinu provela trudeći se da joj frizura izgleda kao njena. Nikad joj
to nije zaista pošlo za rukom. Čudna alhemija adolescentske povodljivosti
preobrazila je njenu uzgrednu identifikaciju sa glumicom s kanala za
zabavu u interesovanje za to kako se lanci DNK pretvaraju u patologije.
Zamisao da greška tako majušna kao promašeni osnovni par može da se
prevede u malo drugačiju krivinu na proteinu i potom u srčani zalistak koji
se ne zatvara do kraja ili nefunkcionalno oko bila je manje-više podjednako
privlačna i jeziva. Mislila je da je to njena strast, i sledila ju je sa
predanošću žene koja veruje da je na putu koji je univerzum odredio za nju.
Uzela je kurs sa vanzemaljskim terenskim radom zato što je njen
savetnik napomenuo koliko će biti više radnih mesta za novodiplomirane
medicinske genetičare na Marsu i stanicama na mesecima Jupitera i Saturna
nego na Zemlji. Elvi je bilo jasno.
Predavanja su bila u maloj prostoriji sa žutim tepihom umrljanim od
vode i zidnim ekranom sa sagorelim pikselom zbog kojeg je izgledao kao
da je na njemu muva. Profesor Li je bio već tri godine u penziji, i dolazio je
da predaje samo zato što mu se to dopadalo. Možda je njegovo oduševljenje
bilo zarazno, ili je možda to bio samo način na koji ju je univerzum smestio
u pravo vreme na pravo mesto. Kakav god bio razlog – ili nedostatak
razloga – profesor Li je završio deo o prvim traganjima za vanzemaljskim
životom u okeanima Evrope, a Elvin mozak se upalio kao da joj je neko
stavio euforike u žitne pahuljice koje je doručkovala.
Na užasnutost njene majke i njenog akademskog savetnika, promenila
je fokus na tada čisto hipotetično polje egzobiologije. Reči njenog savetnika
glasile su: Što se tiče perspektive zaposlenja, bolje bi bilo da učiš za
klavirštimerku.
I to je bilo sasvim tačno sve dok se Eros nije pokrenuo. Posle toga, svi
koji su pohađali njen program imali su doživotno zaposlenje.
Sada je bila starija nego što je profesor Li bio kad joj je ispričao o
Evropi i tim prvim probnim naporima da se pokaže kako Zemljino stablo
života nije sámo u univerzumu. Videla je stvari o kojima nije ni sanjala,
posetila mesta za čije postojanje nije ni znala kada je bila devojka, i obrela
se – zahvaljujući Džejmsu jebenom Holdenu – na oštrici brijača u
najvažnijem istraživačkom projektu u ljudskoj istoriji.
Čudno onda, kako se sve to vraćalo predavanju profesora Lija o Evropi.
O hladnoj mrtvoj Evropi na kojoj, kako se ispostavilo, nikad nije bilo
života, ali je ona njoj svejedno otvorila univerzum.
Elvi se prihvatila za držač. Sada je već toliko vremena provodila u
bestežinskom stanju da joj je delovalo gotovo prirodno. I dalje joj je
nedostajala mogućnost šetkanja. „Dobro. Koliko toga znaš o modelu sporog
života?“
„Upravo sam saznao da postoji nešto što se zove model sporog života.“
„U redu. Znači, osnove. Važi. Dakle, postoji raspon metaboličkih stopa.
Vidi se to među životinjama. Imaš nešto brzo sa visokom stopom
reprodukcije poput pacova ili pilića s jedne strane, i kornjača sa zaista
dugim rasponom života i mnogo sporijim metabolizmom s druge. Čitavo
stablo života je na tom spektru. Ono predskazuje da ćeš videti kako u
okruženjima sa veoma malo energije evoluiraju bića koja, znaš, traže veoma
malo energije. Niski metabolizam, niska reprodukcija. Dug životni vek.
Spor život.“
„Svemirske kornjače.“
„Ledene kornjače. U stvari, puževi golaći iz veoma hladne slane vode.
Ili meduze. Verovatno nešto prilično blizu neutralnom uzgonu. Nije u tome
stvar. Teorijski, nešto bi moglo da evoluira u okruženju sa veoma malo
energije na raspolaganju, i da ima… nazovimo to ’ležernim’ osećajem za
vreme. Za time su tragale misije Tereškove.“
„I to je straobalno“, reče Fajez, prazno.
„Tereškova Jedan i Dva bile su prva dugoročna ispitivanja Evrope sa
posadom. Oni su tragali za vanzemaljskim životom.“
„Koji nisu pronašli.“
„Neke prethodnike u vidu aminokiselina, ali ne i život.“
„Znači, svemirske kornjače nisu bile sa Evrope.“
Kratkotrajna ozlojeđenost planu u njoj i zgasnu. Oboje su bili umorni.
Oboje su bili u jedinom brodu u nenastanjenom sunčevom sistemu, sa
pomoći udaljenom najmanje nekoliko nedelja. A ona baš i nije naročito
dobro objašnjavala. Progutala je knedlu, ispravila ramena i nastavila.
„Nisu. Ali možda su one bile kao ono što smo tražili. I evo još nečega.
Drugi oblik života za kojim su tragale misije Tereškove bili su organizmi iz
dubokih otvora.“
„Za te znam. Crvi i stvorenja koja žive blizu vulkanskih otvora. Koriste
energiju iz otvora umesto sunčeve svetlosti.“
„Isto tako dobijaju gomilu biološki zanimljivih minerala, ali da.“
„Ako krenemo u priču o vulkanima, još se i snalazim“, reče Fajez.
„To je ono što Kara opisuje. Taj biom. Vidi. Ona govori o hladnom gore
i toplom dole. Poput ledene ljušture vodenog meseca sa vrelim jezgrom. I
slobodnom vodom između. Deo gde kaže kako je osetila da to pravi više
sebe. To je… ne znam. Neka vrsta reprodukcije. Mitoza ili pupljenje.“
„A ono gde oseća ukus kamenja“, reče Fajez. „Minerali i hranljive
materije koje plutaju odozdo. Misliš da je tamo i jedno i drugo. Te
sporoživeće kornjače…“
„Meduze.“
„…i organizmi iz otvora, ali dublje dole.“
„Kao ono za čim smo tragali na Evropi.“
Bora na njegovom čelu je nestala. Ona je želela da nastavi, ali
poznavala je muževljeve ritmove. On je o nečem razmišljao i ako bi ona
sada progovorila, ne bi je čuo. Zujanje broda oko njih i kuckanje reciklatora
vazduha bili su jedini zvuci sve dok se on nije jednom nasmejao, kao da se
zakašljao.
„Dobro, znam na šta sam mislio“, reče on. „Taj deo o stvari u vodi.“
„O držaču?“
„Aha, to. Desilo se posle… jebiga… oprobavanja kamena? Ozbiljno,
mislim da je trebalo da povedemo i nekog studenta poezije. Ovo je sranje u
smislu podataka.“
„Razmišljao si o nečemu?“
„Tako je, izvini. Da li je to bila neka vrsta impresionističkog,
eksperimentalnog opisa unosa gvožđa koji dovodi do magnetne navigacije.
Možda je to držač u vodi?“
„A ta stvar na kraju“, reče Elvi. „Kad se nešto spustilo u vrelinu i vratilo
se sa ožiljcima, ali ujedno sa tim… otkrovenjem, kakvo god bilo? Možda je
to spori život namerno prvi put posegnuo za okruženjem bogatim
hranljivim materijama. U potrazi za hranom umesto da prosto nailazi na
nju. Mislim da Kara doživljava evolutivnu istoriju ovog organizma.
Dijamant…“
„Hvala ti što ga nisi nazvala smaragdom.“
„…njoj pokazuje kako su oni nastali. Kao kada bismo mi objašnjavali
život nečemu što nikada nije videlo ništa nalik nama spuštajući se do
organske hemije i gradeći priču odatle tako da imamo zajednički kontekst.“
Fajez utihnu. Borica na njegovom čelu se vrati. Elvi se odgurnu od zida,
okrenuvši se da dohvati prstima ivicu stola i zaustavi se. On vide njen izraz
i odmahnu glavom.
„Ne, ima smisla. Donekle. Vidim zašto bi to bila najbolja strategija
razmene informacija i sve to. Samo… Dobro, recimo da su nas graditelji
protomolekula doveli do dela njihove priče u kojoj su oni bili nalik na hrčke
koji izbegavaju dinosauruse. Ne bih da budem seronja, ali… pa šta?“
Elvi nije tačno znala šta je očekivala da on kaže, ali nije očekivala to.
„Dakle, znamo nešto o tome šta su oni. Ovo bi moglo da bude poreklo vrste
koja se raširila galaksijom i savladala gomilu stvari koje smo mi oduvek
smatrali zakonima fizike. Pa to je velika stvar.“
„I jeste. Saglasan sam. Ali to je tako daleko u prošlosti, dušo. Ako bi
Kara mogla da pita dijamant možda za najboljih pet načina da se ogromna
čudovišta izvan prostora i vremena spreče da sve pobiju, možda bi bilo
bolje početi od toga.“
„Samo ukoliko ona bude mogla da shvati odgovor.“
„I ukoliko su oni to znali. A dokazi ukazuju da nisu. Mislim, ona
komplikovana zamka s naletom gama zračenja u Tekominom sistemu bila je
samo njihovo vezivanje oroza sačmarice za kvaku na vratima. Čak i ako
budemo znali sve o svemirskim meduzama, hoće li to biti dovoljno?“
Zaćutaše. Elvi je poznavala taj čvrsti grumen u stomaku. Ovih dana je
stalno bio prisutan. Jedino se promenilo to koliko ga je bila svesna.
Očekivala je ono što će on sledeće reći – Šta mi to radimo ovde? – i
sopstveni odgovor – Ono najbolje što možemo. Ali iznenadio ju je.
„Biće sve u redu.“
Ona se nasmeja, ne zato što je poverovala to, već zato što je bilo
očigledno netačno. I zato što je on želeo da je uteši, a ona je želela da bude
utešena. Uzeo ju je za ruku, privukao preko stola i smestio kraj sebe.
Njegove mišice su je zagrlile, i ona se sklupčala uz njega dok su zajedno
lebdeli, njena glava na njegovom ramenu, dok su njegove butine bile ispod
njenih, nalik na blizance u istom vodenjaku. Nije to bila slika koja bi
osokolila druge ljude, ali nju jeste. A kada je bila sama sa Fajezom, drugi
ljudi nisu bili važni. U dahu mu se osećao dimni čaj.
„Žao mi je“, promrmlja ona. „Srce, tako mi je žao.“
„Zbog čega?“
„Zbog svega ovoga.“
„Nisi ti kriva.“
Ona pribi obraz uz njegovu glavu, oseti kako je grebucka njegova kosa.
Suze su joj zamaglile oči i laboratorija je izgledala kao da pliva pod vodom.
„Znam. Ali ne umem to da popravim, a trebalo bi da znam.“
Ona oseti suptilno širenje i splašnjavanje njegovog uzdaha. „Preostalo
nam je samo da na svakom koraku govorimo ’bože pomozi’, zar ne?“
„Napredujemo. Već znamo mnogo više.“
„U pravu si. Frustriran sam. Nisam nameravao da pljujem po projektu“,
reče Fajez. „Ako odgovor igde postoji, onda je on ovde.“
Ona klimnu glavom, ponadavši se da je to tačno, i da rastući osećaj koji
je imala da u njenim beleškama ima nečeg važnog – kritičnog – što joj je
promaklo, bude tačan. I da će ona moći da ga pronađe blagovremeno, šta
god bilo.
Kasnije, kad je Fajez otišao da malo odspava, ona je prošla kroz paket
izveštaja od Očide. Radna grupa za fiziku jakih energija pripremila je
najnovije podatke za proveru. Najnoviji kompleksni izlazni modeli mapirali
su moguću povezanost između napada na Tajfun, rasta virtuelnih čestica u
Tekominom sistemu i inicijalnog gubitka svesti pošto je Bura uništila
stanicu Palada. Geodetska kompanija koja se obično bavila rudarenjem oko
Jupitera pokušavala je da pronađe čudni čarobni metak koji je bio povezan
sa Burom kada je ona uništena. Njena grupa za računarsku biologiju
pripremala je distribuiranu studiju koja bi subjekte smestila pod neprekidno
NIRS snimanje u svakom naseljenom sistemu, u nadi da će doći do dobrih
podataka kad neprijatelj sledeći put bude isključio svest. A svi ti izveštaji su
se slivali kroz ogromna virtuelna upoređivanja obrazaca na Zemlji, Marsu,
Lakoniji i Bara Gaonu u nadi da bi mašinska inteligencija mogla da uhvati
nešto što bi ljudima promaklo.
Bilo je to najšire, najbolje finansirano istraživanje u istoriji ljudske rase.
Milion ljudi je trebilo stog sena veličine 1.300 planeta u nadi da će negde
pronaći iglu.
Ponekad se pitala da li je ovo sve vreme bio Duarteov plan. Napor da se
reši problem entiteta prstena bio je na silu nametnut kao prioritet celom
čovečanstvu. On je oduvek smatrao da je to problem koji će pre ili kasnije
morati da reše, a ljudi obično rade najbolje kad im je ugrožen opstanak. Ali
bez obzira na to je li takva bila namera visokog konzula ili ne, čovečanstvo
je sada pokušavalo da reši jedan jedini problem. A Džejms jebeni Holden je
nekako uspeo da na nju svali odgovornost za to.
Nije znala da li je razmatranje tog ogromnog pregnuća umiruje ili
rasrđuje. Možda oboje.
Kad je došla do kraja paketa, zatvorila je ekran. Dvadesetak stavki je
ona, kao šefica lakonskog Naučnog direktorata, morala da odobri ili
komentariše, i to će i učiniti. Ali tek pošto nešto pojede i možda odrema.
Ako bude mogla da zaspi.
Provlačila se kroz brod, lebdeći hodnicima. Kara i Šan bili su u
brodskoj kuhinji sa Haršanom Lijem i Kvinom de Bodarom, i Elvi ih je
pogledala dok je sebi punila mehur čorbe od sočiva.
„Majorko“, reče Haršan Li, klimnuvši glavom dok je ona lebdela prema
njima.
„Doktore“, reče Elvi i uze gutljaj čorbe. Soko je proizvodio dobru
hranu. Sočivo je imalo ukus gotovo kao da je sveže – poput hranljivih
materija, blata i komfora – iako je verovatno bilo napravljeno od
teksturisanih gljivičnih proteina.
„Upravo smo razgovarali o Čarobnjaku Koendžiju“, reče Kvin. „To je
zabavni sadržaj iz Samavasaraninog sistema.“
„Ne znam za to“, reče Elvi, a Šan, koji se polako obrtao oko svoje z-
ose, započe sa opisom priče. Posredi je bila skrivena svemirska stanica koju
su napravili anđeli, a oni su, opet, bili ljudske želje u fizičkom obliku. I
izgleda da je tamo bilo mnogo pesama, pa je jednu od njih Šan zapevao.
Kara mu se pridružila u refrenu. Elvi je to slušala i, na sopstveno
iznenađenje, osetila kako počinje i sama da se opušta. Šanovo oduševljenje
i benigno, detinjasto samoljublje koje ga je dovodilo u središte svih
razgovora zapravo su bili razlog za radost. Nekoliko minuta Elvi je bila van
svoje glave. Bilo je lako zaboraviti da je on bio sedmogodišnjak pre više od
četrdeset godina.
Gotovo se pokajala kad je ponovo došla k sebi.
„Kara?“, reče ona, klimnuvši glavom prema drugoj strani zajedničke
prostorije. „Mogu li nakratko da te pozajmim?“
Devojka koja nije bila devojka onako kako su ona i Šan to povremeno
radili, kad su iznenada postajali nepomični kao kamen. Trajalo je to samo
trenutak, ali je svaki put izgledalo jezivo. Onda ona klimnu glavom i blago
se odgurnu tamo gde joj je Elvi pokazala. Elvi ubaci svoj prazni mehur u
reciklator i dolebde joj u susret. Šan, koji je i dalje bio sa Kvinom i
Haršanom, uzrujano je zatreptao crnim očima prema njima, a Elvi mu je
mahnula na način koji je, kako se nadala, bio ohrabrujući.
„Šta vam je na pameti, doco?“, reče Kara. Njena nehajna neformalnost
izazivala je u Elvi naklonost prema devojci kad god bi to čula. Za nekog ko
je bio zatvoren i decenijama podvrgavan eksperimentima indukovanog
sociopate, Kara je Elvi brzo poklonila poverenje.
„Par stvari. Htela sam da vidim kako si. Poslednje uranjanje je bilo…
Ima nekih zanimljivih rezultata. Kao da si se na drugačiji način
sinhronizovala s našim velikim zelenim drugarom. Kao da smo posmatrali
nelokalnu reakciju, a ne nešto sa svetlosnim kašnjenjem.“
„Da“, reče Kara, toliko brzo da ju je gotovo prekinula. „I ja sam to
osetila.“
„A pošto ne znamo šta je ovo, potrebno mi je da mi kažeš kako se
osećaš. Da li si dobro?“
„Sasvim u redu“, reče Kara. „Ovakav ulazak tamo izgleda… ne znam.
Izgleda dobro. Izgleda ispravno.“
Što je Elvi već znala. Ona je videla skenove i znala je šta spajanje čini
sa Karinim nivoima endorfina. Reći da VJS želi da se Kara vrati bila bi
antropomorfizacija. Nije bilo razloga da misli kako on ima bilo kakvu volju
ili namere. Ali želeo je da se devojčica vrati.
Negde duboko u svom umu Elvi je znala da je ono što sledi pogrešno. I
da je ona odlučila da tu grešku napravi.
„S obzirom na to“, reče ona, „volela bih da razmotrimo ubrzavanje
rasporeda sesija. Kad bismo za dan ili dva smanjili razmak između
uranjanja…“
„To bi bilo sjajno“, reče Kara. „Mislim da nema nikakvog razloga protiv
toga. Mogu s tim da izađem na kraj.“
Osmeh joj je bio tako iskren – tako ljudski – da Elvi nije mogla da joj
ne uzvrati osmehom. „U redu onda. Razgovaraću s timom, pa ćemo
pripremiti novi raspored protokola. Možda možemo da pokušamo sa
sledećom turom već sutra?“
Kara malo uzdrhta od uzbuđenja, a sa druge strane zajedničke prostorije
Šan se namršti sa izrazom teskobe na licu. Više od teskobe. Melanholije.
Elvi uze Karu za ruku, stisnu joj prste, a Kara joj uzvrati stiskom. Ljudskim
gestom povezivanja, starim koliko i sama vrsta.
 „Biće sve u redu“, reče Elvi, ne shvativši sve dok nije čula sebe da
ponavlja Fajezove reči. Da ne veruje u ono što izgovara.
„Znam“, odgovori Kara.
 Deveto poglavlje: Kit

Njegov otac je gledao sa ekrana, očiju crvenih od srećnih suza. Aleks

Kamal je verovatno nekada plakao zbog Kita na isti način, ali Kit je tada
bio beba. Nije to pamtio, pa mu se ovo sada činilo kao otkrovenje nečeg
novog.
„Toliko se ponosim zbog toga što ti i Rohi radite. Zbog života koji ste
sebi stvorili. Teško… teško je razumeti šta znači formirati porodicu. Doneti
novu ličnost na svet. Ali sad pošto jeste, nadam se da možeš da vidiš koliko
smo ljubavi osećali prema tebi. I tvoja mati i ja. Ophrva te to. Ovo je sve
čemu sam se za tebe nadao. I znam – znam – da ćeš biti dobar otac. Bolji
otac nego što sam bio ja.“
„O, jebote, tata“, prodahta Kit. „Zar ćemo opet o tome?“
„Ništa od onog lošeg što se dogodilo uopšte nije bilo zbog tebe. Zbog
toga koliko sam te voleo. Koliko te volim. Tako sam pun. To što si uradio
prosto me toliko ispunjava. Tako sam srećan. Tako sam srećan zbog tebe.“
Poruka se završila. Trajala je punih pet minuta, i Kit nije bio siguran da
li bi mogao da izdrži ponovo da je čuje. Bilo je lako njegovom ocu da
romantizuje Kitov život. Udaljenost i političke opasnosti njihovog kontakta
dovele su do toga da Aleks može da vidi samo mali deo veoma velike slike.
Proverio je vreme. Nije bilo mnogo toga da se kaže, a većinu stvari
ionako ne bi želeo da sruči kao teret na Aleksova ramena. Da je tetka Bobi
još bila živa, možda bi se obratio njoj. Ona je umela da sagleda suštinu
stvari. Saosećanje bez sentimentalnosti. Njegov otac je nosio previše
prtljaga za to, a Kit i dalje nije mogao da odoli da ga ne štiti.
On započe snimanje.
„Hej“, reče on u kameru. „Želim da znaš da stvarno cenim to što si
došao dovoljno blizu da razmenimo ove poruke maltene u stvarnom
vremenu. Najčešće sam ti slao nešto i prosto morao da se nadam da će to
uopšte stići do tebe… Sranje.“
On prekinu snimanje, obrisa. Nije želeo da ponovo prouzrokuje da se
Aleks kaje zbog toga što nije bio prisutniji za vreme Kitovog puberteta. Ta
stvar je nosila više griže savesti za njegovog oca nego bilo kakve ljutnje sa
Kitove strane. Jednostavno, trenutno je imao previše tereta da bi dodatno
opteretio emotivnu dobrobit još jedne osobe.
Ali morao je da kaže nešto.
Zvono na vratima ga je privremeno spasilo. Ostavio je komunikatore i
rekao vratima da se otključaju. Njegova majka brzo uđe u stan, onako kako
je uvek radila. Bila je to dostojanstvena žena snažnih vilica koja je
plemenitošću svog lica mlatila okolo kao toljagom. Kit ju je voleo i uvek će
je voleti, ali više mu se dopadala kada je bila na ekranu.
„Gde je moje čedo?“, reče ona s osmehom. Nije mislila na njega.
„Rohi mu menja pelene“, reče Kit, pokazavši bradom prema zadnjoj
prostoriji. „Odmah će izaći.“
„Rokija!“, reče Žizel. „Baka je došla da pomogne.“
Rohi je mrzela kada je ljudi koji nisu iz porodice u kojoj se rodila
oslovljavaju punim imenom. Od dana kada je njegova majka to saznala,
samo tako joj se i obraćala. Kit je shvatao da ona to radi kako bi pokazala
ljubav i prihvatanje. Ujedno je razumeo i da je to pokazivanje moći.
Naizgledna kontradiktornost što obe stvari mogu postojati istovremeno za
njega je imala smisla onako kako nije za Rohi, ali on je uz to rastao.
Disfunkcionalnosti i idiosinkrazije iz detinjstva pretvarale su se u očigledne
norme zrelog doba.
Slušao je njihove glasove – Žizelin i Rohin, i Bakarijevo kmečanje i
brbljanje. Nije mogao da razabere reči, ali tonovi su mu bili poznati.
Majčina arogantnost bila je kompenzacija za nesigurnost. Rohina učtiva
ljubaznost maskirala je ozlojeđenost. I bebine vokalizacije, još previše nove
da bi Kitu značile išta osim njegove sopstvene radosti i iscrpljenosti.
Minut kasnije njih troje izađoše zajedno: njegova majka, žena i sin.
Žizel je već držala Bakarija na kuku. Rohin osmeh je bio usiljen, ali strpljiv.
„Baka je tu“, reče njegova majka. „Ja pazim na sve. Vas dvoje, lepi
moji, idite i uživajte u izlasku dok se ja igram s mojim savršenim mališom.“
„Vraćamo se posle večere“, reče Kit.
„Ne žurite“, reče Žizel, odmahnuvši nehajno. Rohi prevrnu očima toliko
brzo da je to bilo gotovo subliminalno. Kit se nakloni majci, poljubi
zbunjenog sina u teme tamo gde mu kosti još nisu srasle, a onda on i Rohi
izađoše u javni hodnik i zatvoriše vrata za sobom. Poslednje što su čuli bilo
je Bakarijevo zavijanje koje je započelo kad je shvatio da odlaze.
„U izlasku?“, upita Rohi dok su hodali prema lokalnom trgu.
„To je bilo lakše nego ’Rohi i ja treba da razgovaramo bez prekidanja’“,
reče Kit. „Pola sata bi mi drobila zbog čega razvod ne valja. Ovako, nema
predavanja.“
Nadao se da će se ona nasmejati, ali klimnula je glavom oštro, kratko i
poslovno. Nije ga uhvatila za ruku, i pogled joj je ostao prikovan za pločnik
pred njima. Javni hodnik je bio osvetljen, a široki listovi biljaka po sredini
pomerali su se na lahoru reciklatora. Stacionirali su se u Aterpolu na Marsu
zbog toga što je to ujedno bio istraživački centar od kojeg je u Solovom
sistemu bolji bio jedino na Zemlji, i zgodnije mesto za trudnoću nego bilo
koja duboka stanica izuzev možda Ganimeda. Žizel je bila oduševljena, kao
i Rohi, isprva.
Došli su do bara sa rezancima gde su obično odlazili van svoje smene.
Neki mladić sa nelečenim aknama i dombrom3 sedeo je na malom postolju i
svirao nežnu melodiju dok su ga ljudi koji su jeli za stolovima ignorisali.
Kit je seo, Rohi je sela spram njega, i oboje su isto tako ignorisali muziku.
„Da li želiš prvo da poručimo?“, reče Kit, potrudivši se da mu glas
ostane neutralan.
„Da“, reče Rohi. Bio je potreban puki trenutak da ukucaju ono što žele u
sto i da im sistem to potvrdi. Sedeli su u tišini tri minuta pre nego što se
stari Džandol pojavio sa njihovim činijama – limunova trava i rolnica s
jajetom za njega, com chiên cá4 za nju. Činjenica da je ona naručila za sebe
hranu kojom se obično tešila značila mu je nešto. Džandol im klimnu
oboma glavom, ne primetivši tenziju ili je prenebregnuvši, pa se vrati u
kuhinju. Rohi se nagnu nad svoju činiju.
„Pa“, reče Kit. „Šta ti je na pameti?“
„Saslušaj me, u redu?“
On joj klimnu glavom da nastavi.
„Mislim da bi trebalo da ponovo razmotrimo odlaganje ugovora.“
„Rohi…“
„Ne, saslušaj me.“ Sačekala je dok nije bila sigurna da će on ćutati.
„Znam da je Mars samo trećina gravitacije, ali dosledna trećina. Stalna
gravitacija je zaista važna u prvih nekoliko meseci razvoja. Njegovo
unutrašnje uho se i dalje tek formira. Počinju da mu rastu kosti. Sledeće
godine on će proći kroz mnogo ključnih promena, a čak i ako budemo na
nekom od brzih brodova, opet ćemo mesecima biti u bestežinskom stanju.
Ne želim da on odraste sa svim onim sindromima niske gravitacije. Ne
želim da mu život započnem tako što ću mu telo menjati na način koji će
mu kasnije dati manje opcija. Ne ako ne budem morala.“
„Razumem šta govoriš.“
„Pogledala sam raspored. Postoje još tri dela tima koji bi mogli da
zauzmu naše ležajeve na Prajsu. Bićemo i dalje unutar roka ako se
prebacimo na Nag Hamadi.“
„Pod pretpostavkom da dobijemo na njemu mesto“, reče Kit.
„Ne kažem da to nikad ne uradimo“, reče Rohi. „Ne kažem da
raskinemo ugovor. Nisam to mislila.“
Krupna, spora suza spustila joj se niz obraz, i ona ju je obrisala kao da
ju je ova izdala.
Kit udahnu duboko, pa ispusti vazduh. Kad je progovorio, učinio je to
pažljivo. „Plačeš.“
„Aha. Pa, plašim se.“
„Čega se plašiš?“
Ona ga pogleda s nevericom. Kao da je odgovor bio očigledan. I bio je,
ali on je smatrao da je važno da ona to svejedno izgovori naglas.
„Predlažem da ugroziš svoju karijeru“, reče ona. To što je rekla svoju
karijeru, a ne naše karijere, bilo je sve. Kit je mislio da shvata dinamiku
između njih, i sada je znao da je u pravu. Uglovi njenih usta povili su se
naniže, i on je načas video kako je ona izgledala kao dete, mnogo pre nego
što ju je upoznao.
„Dobro“, reče on. „Sad ja?“ Ona klimnu glavom.
„Kao prvo“, reče on. „Ja nisam moj otac. A nisam ni tvoje majke. Neću
da donosim odluke kakve su donosili oni. Ti i Bakari ste moj prvi izbor,
svaki put. Neću otići, makar to značilo da mi jedan karijerni put neće biti na
raspolaganju.“
„Samo sam…“
 On je uze za ruku. „Saslušaćeš me?“
Ona klimnu glavom. Na sledeću suzu nije obratila pažnju.
„Znam da ovo nije pravi trenutak“, reče on. „Ali momenat nikada neće
biti savršen. Uvek će biti nešto. Bakarijev razvoj ili zdravlje moje majke ili
konferencija na koju nećemo moći da se javimo na vreme ili tako nešto.
Uvek postoji nešto.“
„Dok Lakonija ne odluči da započne novi rat kako bi nešto dokazala. Ili
nas sve ne pobiju tuđini.“
„Ništa od toga ne mogu da kontrolišem“, reče Kit. „Mogu samo da
nastavim da se ponašam kao da će univerzum nastaviti da postoji i planiram
budućnost u njemu. Nijeuvestad ima gravitaciju od jedan zarez dva. Biće
surov prema njemu, kao i prema nama. Kombinovani kapital Jakobin-Blek
je dobra kompanija koja se bavi onim što mi želimo da radimo, ali to ne
znači da moramo. Možemo da raskinemo ugovor i pronađemo nešto drugo.
Ili možemo da odemo i uradimo ono najbolje što umemo. Ako pođemo, ima
mnogo dobrih programa za pomaganje deci i bebama sa tranzicijom između
gravitacija. A ja ću svakog dana da ustajem i idem s tobom u teretanu ako
to želiš. Ostanemo li ovde, ima i drugih poslova. Možemo da radimo bilo
šta. Ali radićemo to zajedno.“
Rohine oči su sada bile crvene i ona je obrisala suze salvetom. „Ovo je
glupo.“
Kit je uze za ruku. „Uplašiš se kada razgovaramo o balansiranju između
porodice i posla, i u redu je što to radiš. Jasno mi je, i volim te, i dobro
plakanje je deo načina na koji razgovaramo o tim stvarima. I nikad me ne
osuđuješ kad je na mene red da se raspekmezim.“
„Samo ne želim da uprskamo stvari“, reče ona. „Šta ako uprskamo
stvari za njega?“
Kit joj pomazi zglavke palcem onako kako je to radio kada nije mogla
da zaspi. „Ali hoćemo. Niko nije savršen. Svako u sebi nosi nešto što bi
njegovi roditelji drugačije uradili samo da su znali. Ili da su bili bolji ljudi.
Ili da je sve bilo drugačije. To je u redu. To je normalno. Deo toga zašto
sam to što jesam čine loši izbori moje mame i mog tate, i da su oni
postupali drugačije, svejedno bi negde usput pogrešili, pa bi onda te greške
bile deo mene umesto ovih. Oni nisu bili savršeni, a ni mi nismo savršeni.“
„Ipak, on jeste“, reče Rohi. „Bakari.“
 „Jeste, zar ne?“
Neko vreme su ćutali. Džandol je došao i ponudio da odnese ostatke
njihovih jela. Kad je Kit odmahnuo glavom, starac je slegnuo ramenima i
vratio se sitnim koracima u kuhinju.
Konačno, Rohi udahnu duboko i kada je uzdahnula, pognula se napred.
Kad je progovorila, u glasu joj više nije bilo stegnutosti. „U redu. Hvala ti.“
„Nemoj da kažeš ’izvini’.“
„Nisam.“
„Htela si.“
Ona se osmehnu, i on vide da je oluja prošla. „Htela sam.“
On usisa rezance, napuni njima usta i poče da žvaće. Limunova trava je
imala pravi ukus, a rezanci su bili meki i slani. Ako su se malo i ohladili,
nije mario. Rohi uzdahnu i opusti se na svojoj stolici.
Posle večere su polako koračali kući. Ona ga je uhvatila za ruku, a on se
naslonio na nju. Neko vreme bilo je to gotovo kao da su se ponovo
zabavljali, samo dublje. Bogatije. Punije. Ovo je bio život od kojeg su obe
njihove roditeljske grupe odustale, a Kit nije mogao da razume nikoga od
njih.
U njihovim prostorijama Žizel je sedela na kauču, vrtela zabavne kanale
na svom ručnom terminalu. Kada su ušli, prinela je prst usnama i pokazala
prema dečjoj sobi.
„Zaspao je pre deset minuta“, reče ona. „Dobro je jeo. Israo se koliko je
težak. Kikotao se, igrao, plakao petnaest sekundi, i zasovio.“
„Hvala, mama“, reče Kit, a Žizel ustade i uze ga u zagrljaj.
„Nije to zbog tebe“, reče ona, dovoljno tiho da je samo on čuje.
„Upijam unuka koliko god mogu dok ga imam. Čuvam za zimu.“
Posle njenog odlaska Rohi je otišla u svoju kancelariju, koračajući tiho
kako ne bi probudila bebu, a on je seo za svoj sto i podigao spisak poruka.
Uključio je kameru.
„Hej, tata. I ja tebe volim. Hvala što si došao dovoljno blizu da pošalješ
poruku. Znam koliko to može da bude teško. I volim te zbog toga. To što
imam dete najstrašnije je što sam ikad uradio, i oduševljen sam. Oduševljen
sam time što imam dete. Oduševljen sam što sam tata.
 Znam da tebi i mami stvari nisu išle onako kako ste želeli. Ali šta god
da se dešavalo, uvek sam znao da mariš za mene. To sam naučio od tebe.
Ako to bude jedino što uspem da prenesem dalje, vredeće. Sjajna je to
ostavština. Ozbiljno, najbolja.“
Pokušao je da smisli još nešto, ali iscrpljenost mu je curkala u kutke
mozga i nije zaista znao šta je još preostalo da se kaže. Pregledao je,
odaslao, očistio sistem onako kako je to uvek radio kad bi dobio nešto iz
mreže pokreta otpora, a onda se istuširao i spremio za krevet.
Rohi nije bila tamo. Zatekao ju je kako stoji kraj kolevke i gleda odozgo
u novi mali život koji su zajedno stvorili. Bakarijev meki, obli stomačić
dizao se i spuštao dok je on spavao. Kit je postojao tamo sa njom i sa njim.
„Jak mališa, zar ne?“, reče Rohi.
„Jeste. I njegovi roditelji ga vole.“
„U redu, onda. Hajdemo.“
 Deseto poglavlje: Fajez

Za karijeru sive eminencije ljudi obično ne traže diplomu iz planetarne

geologije. Nije bilo mnogo ukrštanja između brucoške analize sedimentnih
obrazaca i toga da ljudi čeznu za vašim uticajem nad pitanjima od kojih
zavisi život ili smrt. Ako se tome doda i politički uticaj u carstvu koje
prekriva celu galaksiju, preklapanje je prilično usko.
Ali Fajez je nenamerno natrapao na to.
Lebdeo je u Lijevoj privatnoj kabini s mehurom viskija boje kosti u
jednoj ruci. Bio je to gust destilat tresetnog ukusa previše oštar za njega dok
su bili pod potiskom. Nekoliko nedelja u bestežinskom stanju nekako je
umrtvilo njegove receptore za ukus, tako da je za ovakve okolnosti bio
savršen. Li, Elvin zamenik, otvorio je jednu poruku od kuće. Ili, makar, sa
Lakonije. A uprkos tome što je godinama živeo tamo, Fajez nju i dalje nije
smatrao kućom.
„Evo“, reče Li, odgurnuvši se od svog mesta.
„Dobro, ko je sad ovo?“, reče Fajez.
„Ime mu je Galvan ud Din“, reče Li. „On je viši istraživač iz
ekstrapolativne fizike.“
„Tako dakle. Znači, ovo uopšte neću razumeti?“
„Kazao sam mu da vam iznese verziju za upućene laike.“
Ekran se prebaci na sliku muškarca mršavog lica sa ogromnom, dobro
štucovanom bradom i svečanom košuljom bez okovratnika. Klimnuo je
pred kamerom ne baš u naklonu. „Hvala vam za vreme koje mi poklanjate,
doktore Sarkise. Želim da znate koliko to cenim.“
Pošto se radilo o snimku, Fajez uzdahnu.
„Želeo sam s vama da podelim neke misli do kojih je došla moja radna
grupa. Mislim da ćete zaključiti da dosta obećavaju“, reče muškarac
mršavog lica, a onda se vidno pribra. Lice mu poprimi izraz kakav je Fajez
očekivao od gimnazijskih profesora koji se trude da budu pristupačni.
„Svetlost je, kao što sam siguran da znate, fenomen membrane na površini
vremena.“
Fajez iskapi i poslednju kap viskija iz mehura pa pruži ruku za sledeći.
Li ga je već imao spremnog.
Pola sata je Ud Din iznosio, kako se na kraju ispostavilo, iznenađujuće
razumljivu tvrdnju da su Elvine sporoživeće meduze završile svoj
evolutivni luk kao kompleksna, izuzetno široko distribuirana, mozgu slična
struktura koja se oslanjala na nelogičnu istinu da rastezanje dovodi fotone u
stanje momentalne emisije sa neke daleke zvezde i apsorbovanja u oku
posmatrača čak i ako se spoljnim posmatračima poput Fajeza činilo da
putuju godinama. Ograničavajući korak što se brzine tiče u takvom sistemu
uvek bi bila masa, tako da bi tehnologije za kretanje mase – manipulacija
inercijom, kapije prstena kao „prečice“ – imale prioritet, i dokazi ukazuju
da je tako i bilo.
Pred kraj prezentacije Fajez je bio gotovo jednako uzbuđen kao Ud Din,
a još nije ni ispio drugi viski.
„Uviđate, nadam se“, reče Ud Din, „zbog čega se veoma uzdam u ovaj
put istraživanja. I zbog toga moram da vas zamolim za pomoć. Nova
naređenja iz Naučnog direktorata dovode nas u poziciju da smo praktično
sluge pukovnice Tanake… Ne osporavam da visoki konzul ima apsolutno
pravo da usmerava naše napore kako je potrebno, ali on vas sluša. Ako biste
mogli da ga ohrabrite da se uzdrži od ometanja našeg istraživanja osim ako
to nije kritično po carstvo. Ja… kažem to samo zato što slutimo da smo na
ivici otkrića, i ne bih voleo da visoki konzul donosi odluke o našoj radnoj
grupi bez punog razumevanja naše situacije. Hvala vam. Hvala za vaše
vreme.“
Ud Din uzrujano obliznu usne i poruka se završi. Kako je samo slatko
praviti se da i dalje postoji visoki konzul koji upravlja ovim sranjem,
pomisli Fajez, ali ne izgovori to naglas. Neke su stvari bile previše opasne,
čak i za sivu eminenciju.
„Imamo pet-šest ovakvih“, reče Li. „Radne grupe i vodeći istraživači
koji su dobili poruku da rade šta god Tanaka zatraži. Nekolicinu je već
prekomandovala.“
„Valjda znaju da ne možemo ama baš ništa da preduzmemo, zar ne? Jer
bukvalno ne možemo ništa da preduzmemo. Imate li izveštaj o onome što
Tanaka radi?“
 „Imao sam“, reče Li, a onda upadljivo ne obrazloži to. „Imamo veoma
mnogo apsolutnih prioriteta. Ne možemo svima da se bavimo.“
„Jasno mi je to“, reče Fajez. „Ali njih ne određuje Elvi. Ona je sasvim
otvoreno rekla da pušta stručnjake da postavljaju ciljeve.“
„Ali ona je obožavani svetac za Duarteovog Svetog duha“, reče Li.
„Ljudi žele da se ona zauzme za njih.“
„Pa zato pitaju vas da pitate mene da pitam nju“, reče Fajez. „Ne, još
jedno. Tako da ona pita njega. Ili, funkcionalno, Trejha.“
„Da.“
„Kako se ponašamo, čudo jedno da su ljudi ikada prokljuvili kako da
prave cipele. Razgovaraću s njom, ali znate u kakvom je ona sada stanju.“
„Znam. Hvala, doktore Sarkise.“
„Nastavite samo da me nalivate, pa ćete me na kraju naterati da se
uobrazim, doktore Li.“
Lijev tanki osmeh bio je maksimum emocionalne intimnosti za koji je
taj čovek bio sposoban. Fajezu se on dopadao.
Hodnici Sokola su brujali i svetleli. Provlačio se kroz njih od jednog do
drugog držača u lakonskoj plavoj boji. Neki mlađi članovi posade
odbacivali su se kao stanovnici Pojasa, hujali od raskrsnice do raskrsnice ne
dodirujući zid između njih. On nije bio takav. U proteklih nekoliko decenija
za njega je bilo mnogo zanimljivije da dođe tamo gde želi a da ne ošteti
hrskavicu.
Sa strukom je stvar bila u tome što se zapravo nije mogla prenositi.
Vinston Duarte je sticao iskustvo u logističkom odeljenju vojske Marsa, gde
je navodno bio potcenjeni genije. Lako je bilo uvideti na koji način je
njegov tamošnji briljantni rad pomogao u izgradnji odmetnutog carstva.
Uspelo mu je da to izvede, a time što se dokopao uzoraka protomolekula i
stručnjaka koji su umeli da ga koriste ukrotio je dovoljno tuđinske
tehnologije da podjarmi čitavo čovečanstvo. Makar na neko vreme.
To što je bio dobar u nečemu – čak i najbolji među milijardama koje je
čovečanstvo nudilo – nije ga činilo dobrim u svemu. Samo ga je činilo
previše moćnim da mu se kaže ne. I tako, kada je odlučio da sebe pretvori u
besmrtnog boga-kralja, ne zarad sopstvene koristi već kako bi ljudskoj rasi
nesebično pružio trajno i stabilno liderstvo koje je ovoj bilo potrebno da bi
jurišala na nebesa i ubila Boga, već je ubedio sebe i sve oko sebe u to da je
upravo onoliko zadivljujući koliko je priča o njemu to tvrdila.
Samo je nekoliko ljudi zvanično znalo koliko je taj plan krenuo po zlu.
Elvi je bila jedna od njih. Fajez takođe.
Čuo je kako Elvi i Kara razgovaraju čim je ušao u hodnik koji je vodio
do njene laboratorije. Vrata Elvine kancelarije bila su otvorena, a Kara je
lebdela u otvorenom prostoru između radnog stola i medicinskih skenera.
Lice te devojke – devojčice – bilo je ozareno i uzbuđeno, i ona je
gestikulirala dok je govorila, kao da želi da ulije više značenja u reči nego
što su puki slogovi mogli da sadrže. Elvi je bila privezana za svoj ležaj za
ubrzanja, i beležila je dok su razgovarale. Izuzev toga što nisu izgledale ni
najmanje genetski povezane, podsetile su Fajeza na baku i unuku koje se
druže tako što rešavaju neku veliku zagonetku. Čak i pre nego što je mogao
da razazna šta to one govore, tonovi njihovih glasova ispričali su mu priču.
Činilo se dobrim to što su ti tonovi ushićeni i puni oduševljenja. Isto tako
grozničavi i manijakalni.
„Bio je tu i utisak… svetlosti?“, reče Kara. „Kao da smo jeli oči pa sam
zato bila u stanju da vidim.“
„To se zapravo uklapa“, reče Elvi.
„Zaista?“, reče Fajez. „U šta se uklapa? Zato što sam upravo saznao
dosta toga o svetlosti, i bilo je to veoma čudno.“
Elvin osmeh nije bio ni najmanje ozlojeđen, a Karin tek malčice.
„Mislim da su naši morski puževi golaći došli do prekretnice“, reče Elvi.
„Već su imali metod za razmenu informacija preko direktnog fizičkog
transfera, kao kad bakterije razmenjuju plazmide. Ako smo u pravu što se
ovoga tiče, stupili su u uzajamni odnos ili uspešni parazitizam s malim
klobucima sluzi koji su mogli da se spuštaju u vulkanske otvore i vraćaju
gore.“
„Ooo. Perverzno“, reče Fajez, uvukavši se potpuno u prostoriju. Sa njih
troje unutra, bila je malo tesna i ne baš komforna, ali Kara se uhvatila za zid
i napravila mu mesta. „Otkud očne jabučice u svemu tome?“
„Pokupili su evolutivne inovacije iz bržeg ekosistema. Nešto je dole
kraj otvora razvilo rudimentarno infracrveno oko kako bi moglo da se kreće
po otvoru. Golaći su dobili to, pridodali signalni proteinski mehanizam i
najednom više nisu morali da nabijaju plazmide jedni u druge kako bi delili
informacije. Mogli su da vide infracrveni semafor.“
„Ne, bila je to svetlost“, reče Kara.
„Možda bioluminiscencija“, saglasi se Elvi. „U tom trenutku veoma
spore stvari postale su kadre da veoma, veoma brzo razgovaraju. I počele su
da mnogo manje liče na meduze, a mnogo više na slobodne neurone. Plus
već vidimo duboku strategiju slanja polubioloških kurira do negostoljubivih
bioma i implantacije setova instrukcija u živa bića koja tamo zateknu. Što –
sada već spekulišem – počinje prilično da liči na misiju protomolekula na
Febi…“ Glas joj je zamro. Osmeh joj je poprimio snužden izraz. „Ali nisi
došao da o tome razgovaramo, jelda?“
„Ima jedan izveštaj koji bi svakako trebalo da čuješ, ali ne“, reče Fajez.
„Trebalo bi da popričamo o nečem drugom.“
„Kara? Možemo li da napravimo kratku pauzu?“
Crne oči su bile nepomične na sekund, a onda su se kratko okrenule
prema Fajezu i skrenule pogled s njega. „Svakako. Nema problema.“
Kara se odgurnu do dovratka, izađe u hodnik i zatvori vrata za sobom.
Fajez odlebde do medicinskih skenera. Na ekranima su i dalje bili Karini
rezultati. Pogledao je krivu njenih metabolita stresa. Ne bi znao o čemu je
reč da mu Elvi to nije objasnila.
„Nisu toliko visoki kao što se čini“, reče ona, pomalo defanzivno. „Mi
zapravo ne znamo koja je gornja granica za nekoga modifikovanog kao
ona.“
„Nisam znao da ste danas ponovo uranjale“, reče Fajez.
„Želela je to. Ali nisi ni zbog toga došao, jelda?“
On isključi ekrane, okrenu se prema Elvi i uhvati se za držač za noge.
„Imamo problem sa Tanakom.“
Izgledala je umorno i pre nego što je to rekao. Sada je izgledala još
gore. „Šta se dešava?“
„Preusmerila je četiri radne grupe i dala im nove zadatke. Umesto da se
bave dubokim skeniranjem podloge, oni sada tragaju za artefaktom koji je
možda napustio Lakoniju, a možda i nije, i obavljaju duboka skeniranja
Trejhovog mozga u potrazi za… ne znam čim.“
„Za tragovima manipulacije“, reče Elvi. „Za nečim što bi dokazalo da je
on imao direktnu nervnu vezu poput one koju je Džejms Holden imao sa
Milerovim ostacima na Ilusu.“
„Dakle, ti znaš za to?“
Elvi neodlučno, bespomoćno odmahnu rukom. „Iznad mene je po činu.“
„Ali ti si šefica Naučnog direktorata.“
„I to je nekada imalo neku težinu“, reče Elvi. „Više ne. U ovom
trenutku, njena naređenja bi mogla da se uporede sa rangom Božjih.“
„Ti naučnici žele da ih zaštitiš od birokratije.“
„Oni žele da ja nagovorim Duartea da poništi Trejhov nalog i povuče
njena ovlašćenja“, reče Elvi. „Ali taj plan je problematičan.“
„Zato što Duarte ne postoji?“
„Zato što će Tanaka morati najpre da ga pronađe pre nego što ja uspem
da ga zamolim za bilo kakvu uslugu.“
Fajez je načas ćutao. Nije želeo da pređe na sledeću stvar, ali morao je.
„Misliš li da je zaista to posredi?“
Elvin uzdah je značio da ona misli i podozreva isto što i on. „Da li
smatram da Tanaka zaista traga za verzijom Duartea koja se probudila iz
kome i nestala?“
„Ili nam Trejho priča bajke ne bi li video hoće li one procuriti do
pokreta otpora? Sve ovo bi mogao da bude test. Možda je Duarte upravo
sada u Zgradi vlade i razmišlja o svojoj ovsenoj kaši. Ne bismo znali to sve
dok doktor Li ne dobije tiho naređenje da nam smesti po metak u potiljak.
Mi smo visoko u lancu ishrane, ali Trejho je i dalje autoritarni despot, i
postoji mnogo presedana za takva sranja.“
„Ne mogu da marim za to“, reče Elvi. „Ne mogu da se igram. Nemam
ni potreban fokus ni energiju.“
„Možeš prestati da šalješ naše rezultate Džimu i Nagati.“
Elvi klimnu glavom, ali ne kao da je saglasna s tim.
Fajez pritisnu vrhovima prstiju spuštene očne kapke. „Dušo“, reče on,
ali ona ga prekinu.
„Dešava se više nego što smo mislili.“
„Šta? Šta se dešava?“
„Incidenti. Kao Gedara. Vidimo samo one koji su zamalo promašili.
Uvek prepoznajemo one koji isključuju svest, ali rekla sam Očidi da obavi
poređenje obrazaca u potrazi za drugim anomalijama poput brzine svetlosti
u Gedari. To se dešava stalno.“
„Kako to misliš, stalno?“, reče Fajez, ali najednom oseti hladnoću u
stomaku.
„Promene u poništavanju virtuelnih čestica u sistemima Patrija, Felisite
i Kunlun. Varijacije brzine svetlosti u Samneru i Farhoumu. Elektronska
masa se promenila u sistemu Haza na gotovo dva minuta. Elektronska
masa. U sistemu Utočište došlo je do uvećanja gravitacije za desetinu
procenta širom sistema na šest sekundi.“
„Dobro, sve što si upravo rekla totalno me je sjebalo.“
„To je bio jedan dvadesetčetvoročasovni period. Stvari koje ovo rade
drmusaju prozore i tragaju za načinom da nas sve pobiju, a ja ne znam kako
da čuvamo naše fizičke jebene konstante od napada. Samo je pitanje
vremena kada će naći način da izazovu raspad vakuuma ili tako nešto.
Dakle, ja ću nastaviti da radim upravo sve ono što mogu, i da, to
podrazumeva i podelu podataka. Jer ako je to način da ovo sprečimo,
vredeće. A ako jadni doktor Li treba da me ubije zbog toga, makar više
neće biti reč o mom problemu.“
„Dobro. Jasno mi je.“
„Trejho se bori da održi carstvo. Ja se borim da imam nešto
prepoznatljivo kao univerzum sa živim bićima u njemu.“
„Jasno mi je“, ponovi on, ali sad kada je počela, nije mogla da se
zaustavi. Ne dok se ne oslobodi pritiska.
„Bude li šanse – jedne u milijardu – da ja ovo prokljuvim, prihvatiću je.
Budem li morala da platim cenu za to, u redu. Neću čak ni razmišljati o
tome. Otvaram svoj novčanik, i šta god univerzum morao da uzme od
mene, na volju mu. Zbog toga učestvujemo u ovome. Dakle, da, stvarno,
stvarno se nadam da se Duarte prenuo iz svog beslovesnog stanja i odjurio
da radi ono što inače jebeni poluprotomolekularni bivši carevi rade u
penziji, jer to bi značilo da se Trejho ne bavi igricama dvorskih intriga sa
mnom dok radim. Ali ko zna? Ja ne.“
Ućutala je, i dalje vrteći glavom kratkim, ljutitim pokretima.
Fajez se uhvati za ručni držač. „Kako da pomognem?“
 „Samo radi ono što radiš. Pomozi mi da nastavim da radim ono što
radim. Nadam se da ćemo na vreme doći do rešenja.“
„U redu“, reče on. „Može.“
„Izvini. Nisam mislila da…“
„Ne prihvatam tvoje izvinjenje. U pravu si. Jasno mi je.“
Ona ga uze za ruku. Bila je hladna. Koža joj je bila suva. Smršala je
toliko da je mogao da oseti pojedine tetive koje su se pomerale preko njenih
kostiju. „Žao mi je što sam te uvukla u ovo.“
„Đavolska rabota, to je tačno. Ali u dobrom sam društvu.“
„Ni uz kog drugog se radije ne bih suočila sa smakom sveta nego s
tobom.“
„To je zato što imam slatku guzu, zar ne? To je moja tajna snaga.“
Ona uspe da se osmehne. „Provalio si me.“
„Mogu orah da skrljam ovim guzovima“, reče Fajez. „Dobro, ne bi baš
poželela potom da ga pojedeš, ali…“
„Volim te“, reče ona. „Prestani da me bodriš. Pošalji mi Karu natrag.
Treba malo i da radimo.“
Pronašao je Karu u njenoj kabini sa Šanom. Lebdeli su zajedno u
prostoru između ležajeva, a Šan je uzbuđeno brbljao o nečemu s njegovih
kanala za zabavu. Na Karinom licu je bio izraz učtivog dosađivanja
karakterističan za stariju braću i sestre tokom istorije. Bilo je neobično
ohrabrujuće videti nešto normalno, s obzirom na njihov kontekst. Kada je
Fajez pročistio grlo, zadovoljstvo na devojčinom licu bilo je jednako jasno
kao i razočaranje na licu njenog brata.
„Da li je doktorka Okoje spremna?“, upita Kara, i u tom pitanju se čula
takva glad da je Fajezu bilo malo neprijatno. On proguta taj osećaj.
„Jeste. Žao mi je što sam vas prekinuo. Samo je trebalo da
porazgovaram s njom o nekim stvarima.“
„Nema veze“, reče Kara. „Ali trebalo bi da pođem.“
Fajez se povuče u stranu i pusti devojku da izlebdi napolje. Dok je
lebdela hodnikom, on je doživeo jedan od onih trenutaka kakvi su mu se
povremeno javljali, dok je njegovo čulo ravnoteže pokušavalo da se
probudi. Samo na trenutak, Kara nije lebdela postrance, već padala
naglavačke niz hodnik. On dograbi držač kako bi se pridržao i, posle
nekoliko udisaja, taj osećaj nestade.
„Nešto nije u redu?“, upita Šan.
„Ne. Samo… nikad se neću navići na život u bestežinskom stanju.
Odrastao sam u bunaru gravitacije, i neke stvari ostaju nepromenljive.“
„Čuo sam za to“, reče Šan, a onda se okrenu i dodirnu tavanicu kako bi
se odgurnuo prema vratima. Bilo je teško protumačiti mu izraz. Mališa je
bio dečak već nekoliko decenija, i između njegovog mozga zaglavljenog u
detinjstvu i dubine njegovog iskustva, on zapravo nije bio niti jedno niti
drugo. I njegova sestra je bila takva. Bilo je nemoguće gledati u njima decu,
a opet, bilo je nemoguće ne činiti to. Šanove magnetne čizme spojile su se
sa podom i on se okrenuo gotovo kao da korača pod gravitacijom.
„Kako si ti?“, reče Fajez. „Je li sve dobro u tvom svetu?“
„Zabrinut sam za Karu“, reče on bez oklevanja. „Stalno se vraća
drugačija.“
„Aha? Kako drugačija?“
„Izmenjena“, reče Šan. „Ta stvar koja je podučava? Ujedno je i menja.“
Jeza koja je prošla kroz Fajeza nije imala nikakve veze s temperaturom.
Ton mu je ostao lak i žovijalan. „Šta misliš, u šta je to menja?“
Šan odmahnu glavom. Bio je to pokret koji je govorio: Ne znam.
„Saznaćemo“, reče on.
 Jedanaesto poglavlje: Tereza

Sa prvim stalnim naseobinama podignutim petnaest godina ranije, Novi

Egipat je bio među mlađim kolonizovanim sistemima. Imao je dve planete
sa velikim nastanjivim oblastima. Škola u kojoj će živeti, kao i većina
drugih stalnih naselja, bila je na manjoj, četvrtoj planeti od sunca. Planeta –
po imenu Abasija – imala je malo ispod tri četvrtine gravitacije i dan od
trideset sati. Iz razloga koji još nisu bili duboko istraženi, magnetosfera je
bila veoma jaka, što je bilo važno s obzirom na veoma aktivne i česte
sunčeve baklje. Čak i blizu ekvatora, aurore su navodno bile veličanstvene.
Ukupna populacija dve planete zajedno bila je manja nego u prestonici
Lakonije, a stanovništvo je bilo rašireno u pet-šest malih gradova i više
lokacija za ekstrakciju minerala. Samo je trećina Abasije bila prekrivena
okeanom, a površina kopna uglavnom je bila bezvodna, premda sa
raširenim analogom oblačnih šuma na većim visinama kako na severnoj
tako i na južnoj hemisferi.
Prezviterijanska akademija Sohag bila je ugnežđena u jednoj rečnoj
dolini na jugu, nekoliko stotina kilometara od Nuvel ekola, s kojim je imala
akademsku saradnju. Imanje Prezviterijanske akademije Sohag pokrivalo je
malo manje od hiljadu hektara teraformiranog tla i poljoprivrednih kultura.
Građevine je dizajnirao Alvaro Pio neposredno pre nego što je umro, i bile
su navedene među hiljadu najvažnijih arhitektonskih lokacija na novim
svetovima.
Tereza je pogledala slike studentskog grada punog nasmešenih mladih
ljudi njenog uzrasta i malo starijih. Pokušala je da sebe zamisli među njima.
Pokušala je da zamisli ko bi ona bila da je na tim slikama. Ovo će mi biti
dom. Osim ako nešto ne krene po zlu.
A činilo se da je nešto krenulo po zlu.
Cela posada bila je okupljena pred ekranom na komandnoj palubi gde se
video taktički prikaz sistema Novi Egipat. U njihovom fokusu – pa tako i
Terezinom – bio je brod koji je upravo prošao kroz kapiju prstena 6 AJ iza
njih i sada je pod jakim potiskom hitao prema Abasiji.
 „Nemam ga ni na jednom tranzitnom rasporedu iz pokreta otpora“, reče
Naomi. „Ali upravo u tome i jeste problem. Ne postoji koordinisani skup
planova letenja, a sve i da postoji, ljudi se sada neprestano bave
krijumčarenjem.“
„Ništa u vezi s pogonskim tragom?“, upita Džim.
„Ne poklapa se ni sa čim u evidenciji“, reče Aleks. „Ali ni to ne znači
mnogo. Moglo bi da bude nešto napravljeno ili sa pogonom promenjenim
na nekom brodogradilištu u Bara Gaonu ili Oberonu. I u drugim sistemima
sve je više i više pristojnih brodogradilišta. Prošlo je vreme kad se sve
nalazilo u Solovom sistemu.“
„Znam“, reče Džim.
Aleks uveća sliku, ali brod je i dalje bio premali da bi se razabrao – crna
tačka spram svetlosti pogonskog repa. Nekoliko desetina metara keramike i
čipke od karbonskog silikata viđeno sa udaljenosti od bezmalo devetsto
miliona kilometara. Čudo je bilo što su mogli da razaberu i ovoliko.
„Pristojni su izgledi da je njegov prolazak sada puka slučajnost.“
„Aha“, reče Džim glasom koji je zvučao kao da nije saglasan. Ejmos
prekrsti debele mišice na grudima i osmehnu se. Nije se on osmehivao
ničemu. Tereza je o njemu i dalje povremeno mislila kao o Timotiju. Timoti
se uvek osmehivao, čak i kada se krio u pećini. Džim udahnu duboko i onda
izbaci vazduh iz pluća. „Ali ako je to lakonski brod…“
„I dalje verovatno ne prati nas“, reče Naomi. „Nismo koristili radio.
Čak ne razmenjujemo ni podatke sa lokalnom mrežom repetitora. Morali bi
da znaju da dolazimo ovamo.“
„Verovatno je ono na šta i liči“, reče Ejmos. „Tegljač koji vuče tovar. Ili
pirat. I pirati su dobri.“
„Ne brinu mene izgledi“, reče Džim. „Već ulozi. Ne želim da nas prate
dole do površine.“
„Mogu da se spustim kada lokacija bude sa suprotne strane planete“,
reče Aleks. „Spičim se, istovarim Terezu i kuče, pa se vinem iznad
atmosfere pre nego što vide da uzlećemo. Čak i ako posmatraju, neće znati
kuda smo otišli. Možda neće znati ni da smo se uopšte spustili.“
Tereza je slušala sa osećajem koji joj je rastao u stomaku. Bio je nalik
na stezanje. Ili kamen. Imao je i ukus. Otkopčala se od ležaja za ubrzanja i
povukla se do lifta. Nije bila sigurna kuda ide, ali zbog razgovora posade
Rosinantea o pojedinostima njenog istovaranja nije mogla da podnese da
ostane na jednom mestu.
Prošla je kraj brodske kuhinje do kabina za posadu, gde se nalazila i
njena. Čula je kako Vidra upitno laje dok je prolazila, ali nije joj se
odazvala i samo je nastavila niže. Mašinska radionica bila je sada za nju
nešto najbliže bezbednom i udobnom skrovištu. Imala je spisak zadataka od
Ejmosa pa ga je pogledala. Bilo je vreme da proveri hemijske senzore
vodovodnih instalacija. Nikada ranije to nije radila, ali uputstva su bila
povezana sa stavkom na spisku. Pročitala ih je, sakupila alat i zaputila se
prema cevima koje su završavale u rezervoaru. Bolela ju je vilica. Na silu je
prestala da steže zube.
Putovanje između sistema bilo je sporo. Rosinante nije bio opremljen
ležajevima za ubrzanja s tečnošću za disanje koji bi omogućili telima da
izdrže dug, veoma dug potisak pod visokom gravitacijom. Dužnosti koje joj
je Ejmos dodelio kako bi imala šta da radi ispunile su prazninu koja je
ostala iza Ilića i ostalih tutora, i ona ih se sada držala ne zato što je u njima
naročito uživala, već zato što su joj bile poznate. I zato što joj se tako činilo
da polaže pravo na nešto.
Bila je negde na pola puta da završi posao sa mehurom iscurile vode
veličine njene pesnice priljubljenim uz ruku kada se Ejmos dovukao unutra
kraj nje. Nije rekao ništa, samo je uzeo mali ručni usisivač i očistio vodu s
njenog zapešća. Dodavao joj je alat kad joj je trebao i odlagao ga umesto
nje kada bi potreba prestala. Išlo je brže s njim. Na kraju, ustanovila je da se
dva senzora od njih šezdeset periodično kvare. Kratki spojevi niskog
napona. Bezazleno. A mogli su da ostanu i bez polovine senzora a da ne
moraju zaista da se zabrinu zbog kvaliteta vode. Ona je svejedno oba
obeležila za zamenu. Ejmosova filozofija bila je da menja stvari pre nego
što se ukaže potreba za tim, a ne posle. Smatrala je to pravilo razboritim.
„Znači“, reče on, „bilo je ovo onomad na Zemlji, kad sam bio mlađi
nego ti sada. Poznavao sam jednog lika. Roditelji su mu se overili iste noći.
Dobro je bilo to što je njegovo rođenje bilo registrovano, pa je nekoga bila
briga za to. Loše, smestili su ga u sistem hraniteljstva. I to ga je žešće
sjebalo.“
„Hranitelji zlostavljači su uobičajeni problem u agresivno
individualističkim društvima. Bila sam pre dve godine u grupi za reformu
civilnih službi. Proučavali smo to.“
„Istina, ali nije to bilo jedino što ga je sredilo. On je bio jedan od onih
ljudi što se trude da puste korenje, znaš? Gde god da se našao, pronašao bi
nešto i držao se toga. Pošalješ ga u novi grad na nedelju dana, i on već ima
omiljeni park. Takva sranja. Samo što je to bio sistem hraniteljstva, pa bi na
svakih nekoliko meseci ponovo ostao bez toga.“
„Je li to neka ohrabrujuća priča o tome kako je pravi dom pronašao u
sebi samom?“
Ejmos se načas umirio onako kako je to inače radio, a onda je izgledao
posramljeno. „U stvari, navukao se na gomilu narkotika iz domaće radinosti
i to mu je polako istopilo nervni sistem. Tako da, njah, ne baš. Hteo sam da
kažem kako nisi ti jedina kojoj je teško da se odvoji od nečega. Pređe na
sledeću stvar. Šta znam. Mislio sam da bi ti možda pomoglo to da čuješ.“
„A ti?“
„Meni je dobro gde god da sam“, reče on. „Ali bilo mi je neprijatno sve
dok nisam stigao do toga. Bolje ti je da nisi kao ja.“
Načas su poćutali. Rukav joj je još bio vlažan. Lepio joj se za ruku.
„Ljuta sam“, reče ona.
„Znam.“
„Osetila sam da me on odbacuje. Ostavlja po strani zato što mu moje
prisustvo smeta.“
„Razumem to.“
„Kao da mu čak nije ni važno to ko sam i šta želim. Znam da je to
ludost. Ili makar znam da je prenaduvano, ali kao da imam trn koji ne mogu
da izvučem. Tu mi je, na nervnom završetku, i kad god se makar očešem o
njega, zaboli me.“
„Aha.“
Sedela je nepomično, osećala kako joj krv pulsira u slepoočnici,
uzburkanih misli. „Nisam zapravo besna na kapetana, je li tako? Ovo je
zbog mog oca.“
„Ta škola bi mogla da bude dobra stvar za tebe, Malena. Mnogo
zdravija nego da se muvaš po starom ratnom brodu gde nema nikoga tvog
uzrasta.“
 „Ali meni se ovde dopada. Ti voliš što sam ja ovde, zar ne?“
„Ne“, reče Ejmos. „Ja ne želim da ostaneš.“
Bilo je to kao udarac u stomak. „Ali…“
„Vidi, Malena, gledao sam kako umiru mnogi ljudi. Neki od njih bili su
mi prijatelji. S tim sam se sada uglavnom pomirio. Ali nisam spreman da
gledam tvoju smrt. A ako ostaneš ovde, na ovom brodu, to će ti se desiti.
Takav je to brod.“
„I Džim je to kazao“, reče Tereza.
„Aha? Pa, nas dvojica gledamo jednako na mnogo toga.“
„Meni izgledate sasvim različiti.“
„I jesmo.“
„Borićete se za sudbinu čovečanstva. A ja ću da brinem zbog zadataka
iz algebre.“
„Pa, možda ti se posreći da pobedimo, pa algebra bude imala nekog
smisla. Onda, za dvadeset, trideset godina, nešto novo će se pojaviti i
zapretiti da nas sve pobije, i onda ti možeš da se pobrineš za to.“
Nije želela da plače. Nije želela da bude tužna. Ejmos se nagnu prema
njoj i obgrli je debelom, mišićavom rukom. Bio je neobično vreo na dodir,
kao da neprestano ima povišenu temperaturu. Svejedno, naslonila se na
njega i zaplakala.

Pozdravila se sa Aleksom i Naomi na brodu odmah pošto su sleteli. Spustili

su se dovoljno daleko od škole da ne oštete imanje, tako da je još preostalo
malo šetnje od njenog starog života do novog. Pokušavala je da ne misli na
to. Bilo bi lakše da je mogla da se pravi kako ovo nije poslednji njen
boravak na brodu. Kako ne mora iznova da započinje sa svojim životom.
Samo je stupala korak po korak kao da ova konkretna šetnja ne znači ništa
naročito.
Džim i Ejmos su pošli s njom kako bi se uverili da je sve u redu, ali ona
je videla da im je mnogo više na pameti nailazeći brod. Kao stražari iz
Zgrade vlade, imali su na sebi lake oklope i pištolje. Ona je imala samo
platnenu torbu s nekoliko složenih letačkih kombinezona i zalihom pseće
hrane za nekoliko dana. Vidra je trčkarala kraj njih, i njene smeđe, zabrinute
oči prelazile su sa Tereze na Ejmosa i natrag.
 Nebo je bilo široko i plavo sa kumulusima na horizontu. Dolina se
otvarala pred njima u blage obline zemlje koje su izgledale kao plod erozije,
vetra i biljnog rastinja. Lokalne biljke su bile visoke i tanke, uzdizale su se
u vazduh kao tri metra visoke vlati plavičaste trave. Lahor koji je hujao
među njima zvučao je poput radio-smetnji. Imanje škole izdvajalo se iz
sveta oko nje – pravim linijama i pravim uglovima. Vazduh je mirisao na
pregrejani metal.
Nije bilo nikoga.
„Semestar počinje tek za dve nedelje“, reče Džim. „Ti verovatno stižeš
prva.“
„Zar ovo nije internat?“, upita Tereza.
„Pa imaju valjda raspuste između semestara. Mislim, zar ne?“
Ejmos slegnu ramenima. „Moje društvo nije baš mnogo išlo u privatne
škole. Znaju da dolazimo?“
„Finlijeva zna da treba da nas očekuje, ali Naomi je bila prilično stroga
što se tiče radio-tišine. Znaš ono, za svaki slučaj.“
„Naravski“, reče Ejmos.
Glavna staza bila je od mrvljenog kamenog šljunka, svetlosivog sa
ponekim odbleskom ružičaste, plave i zlatne boje tamo gde se sunčeva
svetlost odbijala. Jedan bager stajao je ostavljen pored staze. Njegove
velike industrijske gusenice ostavile su za sobom tragove širine pola metra.
Prekopana zemlja bila je tamna i vlažna. Sunce je još nije osušilo. Ejmos se
osmehivao u prazno, razgledajući okolinu kao turista koji upija u sebe
zanimljivosti. Džim je izgledao napetiji.
Došli su stazom do centralnog dvorišta unutar zastakljenih trospratnica
sa nadstrešnicom razapetom između zgrada. Na kamenoj fontani su se
videle linije nataloženih minerala koje su pokazivale kuda bi voda tekla da
je tekla.
Tereza je sve to prepoznala iz materijala o školi koje je pročitala – bledo
drvo kraj stakla bilo je izgleda veoma zanimljivo iz arhitektonske
perspektive, ali njoj je to samo izgledalo nezgrapno. Ali nasmešeni klinci i
ozbiljni nastavnici kojih je studentski grad bio pun nisu bili tu. Vidra je
zacvilela i pribila se uz Terezinu nogu.
„Aha, kuco“, reče Ejmos. „I meni se diže kosica na glavi.“
 Široka dvokrilna vrata glavne zgrade deset metara ispred njih otvoriše
se i napolje istupi neka žena. Ruke su joj bile opružene niz bokove, šake
otvorene i prazne. Bila je visoka, dugih udova i mršava, s visokim
jagodicama i tamnim očima. Koža joj je izgledala zategnuto i tvrdo kao da
je izrezbarena od drveta. Tereza nije mogla da pretpostavi koliko žena ima
godina, ali na sebi je imala uniformu lakonskih marinaca.
Džim sebi u bradu promrmlja: ’Bem ti.
„Nisam naoružana“, reče žena. Tereza prepozna njen ton. Oficirski glas.
Žustar, sa jasnim očekivanjem poslušnosti. Palata njenog oca bila je puna
takvih glasova. „Ne predstavljam pretnju po vas. Nema potrebe za
eskalacijom.“
„Šta radiš ti ovde?“, reče Tereza, dovoljno glasno da se to prolomi
dvorištem. „Znaš li ko sam ja?“
Ejmos spusti ruku na njeno rame i blago je povuče pola koraka unazad.
Džimu su oči bile razrogačene, a iz lica mu se povukla sva krv. Da mu izraz
nije bio tako smiren, pomislila bi da ga je uhvatio napad panike.
„Da, znam ko si ti“, reče žena. „Ti si Tereza Duarte. Ja sam pukovnica
Alijana Tanaka iz lakonskog korpusa marinaca. I kapetan Holden, ako se ne
varam. Moram reći da je ovo donekle iznenađenje. Mislila sam da ćete je
dovesti drugim brodom. Jaja. Korpe. Znate već.“
Džim je stajao zanemeo. Ukočeno. O, pomisli Tereza. Tek će da ga
spopadne napad panike.
„Nisam ovde da bih bilo kome naudila“, reče Tanaka. „Treba mi
devojčicina pomoć.“
„Ovde sam došla svojevoljno“, reče Tereza. „Kad bi moj otac…“
„U ovom trenutku znatno sam bolje upoznata sa stanjem u kojem je tvoj
otac nego ti“, reče Tanaka.
Ejmos posegnu u džep kao da se dokono češe, dok je gledao uvis prema
nadstrešnici. Tereza začu sićušan, udaljen glas. Aleks, koji govori: Šta ima,
baki?
„Ako smo svi ovde prijatelji i samo razgovaramo“, reče Ejmos, glasom
dovoljno snažnim da odjekne, „otkud to da imaš gore na krovu ekipu
strelaca?“
Tereza podiže pogled. Nije bila sigurna, ali moguće je da su se na
nadstrešnici videle senke. Srce joj je tuklo o rebra kao da želi da iskoči.
Vidra zacvile, a ona spusti ruku na leđa stare keruše.
„On je u pravu“, reče Džim, glasom smirenijim nego što je Tereza
očekivala. „To ne izgleda naročito prijateljski.“
Žena nije nimalo oklevala. „Tačno. Da sam želela ovo da rešim
nasiljem, već bi bilo rešeno. Ali mislim da smo prošli kroz dovoljno
vatrenih okršaja da shvatimo kako kad meci polete, niko ne može biti
sasvim siguran gde će svi oni završiti. A ni ja ne želim da se devojčici bilo
šta desi.“
„Gde je direktorka škole?“, reče Džim. „Ona koja je trebalo da nas
dočeka?“
„Na bezbednom. Iskreno, nadala sam se da ću Terezu već zateći ovde.“
„Nismo znali da vam otežavamo posao, inače bismo se drugačije
organizovali“, reče Džim. Uprkos tome što su mu reči zvučale nehajno, glas
mu je bio kao žica toliko napregnuta da samo što nije pukla.
„Da sam ja na vašem mestu, mnogo veći prioritet bi mi bio da je
odvedem na bezbedno. Možete misliti koliko mi je laknulo kad sam
ustanovila da nisam protraćila vreme došavši ovamo.“
„Sigurni ste u to?“, reče Džim.
„Ne bih se igrao s ovom, kapetane“, reče Ejmos tiho. U glasu mu se
čulo opasno zujanje kakvo je Tereza jednom već čula. Zatvori oči, Malena.
Bolje da ovo ne gledaš. Poslednje što je čula da je rekao pre nego što su ga
ubili.
„Ova borba ne treba nikome od nas“, reče Tanaka, stupivši nekoliko
sporih koraka napred. Ruke su joj i dalje bile opružene niz bokove, prsti
rašireni kako bi naglasili da su joj šake prazne. „Ne želim da vas uhapsim,
kapetane Holdene. Niti vašu posadu. Niti vaš brod. Možete slobodno da
idete. Moj mandat je trenutno veoma ograničen.“
Tereza baci pogled na Džima, a on zauzvrat pogleda u nju. Dok su se još
gledali oči u oči, on povika: „Kako da znam da nećete otvoriti vatru čim
ona više ne bude s nama?“
Nije bilo nikakvog razloga da ona poveruje kako Džim blefira. U tom
trenutku Tereza je bila sigurna da će je on ostaviti s Tanakom, i olakšanje je
zakomplikovalo njen strah. Oni nisu želeli da vide kako ona umire. Sada je
to bolje razumela. Ni ona nije želela da vidi njihovu smrt.
„Imate moju reč“, reče Tanaka.
„Mislio sam na nešto malo čvršće.“
„Nemam običaj da kršim datu reč. To će morati da bude dovoljno.“
Džim skrenu pogled sa Tereze natrag na ženu. Ejmos je zapevušio tiho i
bez melodije. Senke na nadstrešnici sada su bile krupnije, i jasnijeg oblika
lakonskih motornih oklopa.
„Nisam siguran da će to biti dovoljno“, reče Džim, „ali voljan sam da
porazgovaramo o drugim načinima da obavimo ovu primopredaju.
Dozvolite nam da se vratimo na naš brod. Čim budemo u vazdušnoj
komori, pustićemo devojčicu da se sama vrati.“
Tanakin osmeh je bio bezosećajan. „Ja ću izneti protivponudu. Kako bi
bilo da uradite kao što sam rekla, i niko neće umreti?“
Džim se napregnu. Bio je na ivici da uradi nešto glupo zbog straha, a
Tanaka je počela sa eskalacijom. Tereza je bila obučena za strategije
pregovaranja, uključujući i situacije sa taocima. Džim će ovo da zajebe.
Morala je da preuzme kontrolu. „Malo mi je dojadilo da se o meni
razgovara kao o koferu. Ovo nije razgovor između njega i vas. Ovo je
razgovor sa mnom. Ja odlučujem o tome na kojem ću brodu otići odavde.
Ne on.“
Vidra, koja je naslutila napetost, zalaja i poče da poskakuje na prednjim
nogama. Tanaka se osmehnu, a osmeh joj je bio hladan.
„U redu“, reče Tanaka. „Molim te, pođi sa mnom. Učini to sada, i ja
zauzvrat neću pobiti tvoje prijatelje.“
„Ne moraš ovo da radiš“, reče Džim, dovoljno tiho da ga čuje samo ona.
Šta god da se dogodi, ona će znati da je on čak i sada, pošto se spustio
na ovu planetu kako bi je se otarasio, i dalje voljan da umre kako bi je
zaštitio. Čvor u njenom stomaku zamenilo je nešto toplo i utešno. Moralo je
to da bude dovoljno.
„Poći ću“, reče Tereza, ali niko je nije čuo. Njen glas najednom ostade
pokriven kada se šištanje smetnji iz trave veličine drveća pretvori u
zaglušujuću tutnjavu. Na sekund, ona pomisli na zemljotrese ili stampeda
stoke. Tanakin vrat se pomerao. Nečujno je govorila nešto nekome.
„Brojim do tri“, viknu Tanaka. „Jedan…“
Ejmos reče: Jebeš ga, stupi ispred Tereze, i potegnu pištolj.
 Dvanaesto poglavlje: Tanaka

Devojčica je zurila u nju, prkosno prekrštenih ruku, tako sigurna u svoje

mesto u prirodnom poretku stvari. Ubeđena u apsolutnu neophodnost svog
postojanja. Tanaka je videla taj stav kod drugih ljudi, mnogo puta. Isto tako
je videla iznenađenje i uvređenost u njihovim očima dok su umirali.
Tanaka nije imala takve iluzije.
Svako je mogao da umre u svakom trenutku, a univerzum je zdravo
bolelo dupe za to. I dok je devojčica stajala pred njom zaštićena samo time
što pukim slučajem ima moćnog tatu, Tanaka je na sebi ispod odeće imala
oklopno odelo od satkane čipke ugljeničnog silikata koji bi zaustavilo sve
osim raketnog bacača.
„Malo mi je dojadilo da se o meni razgovara kao o koferu. Ovo nije
razgovor između njega i vas. Ovo je razgovor sa mnom. Ja odlučujem o
tome na kojem ću brodu otići odavde. Ne on.“
O, devojčice mala, pomisli Tanaka, pojma ti nemaš. Dlanovi su je
svrbeli zbog toga što je Duarteova kći tako blizu, a ona je još nije naprosto
ugrabila. Desetak brzih koraka i ona bi uhvatila devojčicu, odbeglog
zatvorenika i teroristu koji očigledno nije bio mrtav iako su mu pucali u
glavu na Lakoniji. Ali ubistvo deteta imalo je mnogo loših strana, a rizik
nije bio nepostojeći. Zato se ona umesto toga nasmešila i raširila ruke još
malo, u pokušaju da izgleda što bezazlenije. Džejms Holden je možda
jednom nogom iz sredovečnosti zagazio u starost, ali je i dalje bio opasan.
A rmpalija kraj njega koji se odazivao na ime Ejmos Barton bio je što se nje
tiče pod više znakova pitanja. Tanaka nije potcenjivala nijednog od njih.
Pas zalaja i poče da skakuće na prednjim šapama. To nije bila životinja
obučavana za napad, već samo stari kućni ljubimac. Znala je iz dosijea da bi
devojčicu lakše kontrolisali ako psa ne ubiju.
Svi smo ovde prijatelji, osmehivala im se ona, sa željom da to bude
tačno. Pištolj velikog kalibra sa veoma eksplozivnim zrnima bio joj je
zataknut pozadi na krstima za slučaj da se ispostavi da nisu.
„Otrov Jedan“, reče glas u njenom uhu. „Provera provera.“
 „Otrov Dva na jugozapadnom uglu, imam Holdena“, začu se drugi glas.
„Otrov Četiri severoistočno, imam Badžu“, reče treći. „Trojka pokriva
jug.“
Tanaka se osmehnu. Šta god dalje da se desi, njeni neprijatelji su
najebali kao žuti.
„U redu“, reče Tanaka Terezi, kako bi dobila na vremenu. „Molim te,
pođi sa mnom. Učini to sada, i ja zauzvrat neću pobiti tvoje prijatelje.“
Devojčica je izgledala nesigurno. Nikad ne bi poverovala u pretnju upućenu
njoj. Ne zaista. Ali u pretnje njenim prijateljima je verovala. U njenom
dosijeu je jasno stajalo da ona ima značajne probleme zbog
zapostavljenosti. Ako te takve stvari ne ojačaju, učine te slabijim.
„Čujete vi ovo?“, upita Otrov Jedan, čiji je mikrofon zujao od
pozadinske buke dok je govorio.
Udaljena tutnjava je narastala, a visoko rastinje je šibalo dok je nešto
hučalo prema njima. Devojčica je govorila, ali njene reči je pokrila buka.
„Kopče“, reče Tanaka, aktiviravši koštani mikrofon u vilici.
„Ovde Mugabo.“
„Rosinante je u pokretu“, reče ona.
„Dolazim“, odgovori Mugabo. On je sakrio njen brod s druge strane
planete kako ga ne bi otkrili. Znala je da je to rizično. Nije zažalila zbog
toga. Makar još ne. „Stižem za dvadeset.“
Tanakin pogled šibnu po onome što će za koji trenutak postati bojište.
Verovatno ne bi mogla da oteže toliko.
„Pusti mene“, reče ona Mugabu. „Drži se Rosinantea. Ne dozvoli da
napusti ovu planetu sa devojčicom.“
„Vi to… odobravate primenu sile? Čak i ako je devojčica na brodu?“
Tanaka ne odgovori. Morala je da se dočepa mete pre nego što se pojavi
Rosinante. Nije smela da rizikuje da izgubi devojčicu ako situacija postane
nasilna. A kada njen tim krene na dvojicu odraslih i Kobac se pojavi na
nebu, sve će jamačno postati vrlo nasilno.
Bez vremena i bez opcija. Preplavi je nešto nalik na zadovoljstvo.
Došao je trenutak da neko donese odluku.
„Brojim do tri“, viknu Tanaka devojčici dok ju je pozivala rukom. Dođi
kod mene. „Jedan…“
Barton gurnu devojčicu iza sebe i potegnu pištolj. Rosinante grunu u
vidokrug, jedva nadletevši vrhove rastinja, dok su moćni potisnici za
spuštanje polegali sve u preletu. Tanaka shvati da je zadivljena nemarnošću
tog manevra. Ona se tu toliko trudi da devojčica ne bude ni u kakvoj
opasnosti, dok je posada Rosinantea spremna da baci na nju svemirski brod
samo da bi je zadržala dalje od nje.
„Otrove, uzmi devojčicu“, razdra se ona kako bi nadjačala zaglušujući
zvuk broda, potegnuvši pištolj iza sebe glatkim, uvežbanim pokretom.
Barton vide da je ona to uradila i nacilja u nju nastavivši da gura devojčicu
natrag prema brodu koji je nailazio. Tanaka se baci iza niske kamene
žardinjere baš kada je opalio, i metak diže fontanu zemlje u vazduh.
„Ispaljeni hici“, reče jedan član njenog tima.
„Pet milimetara bez čaure. Niska pretnja“, reče neko drugi, ravno i
bezosećajno kao da naručuje ručak.
„Pucaju u mene“, viknu im Tanaka. „Hvatajte devojčicu!“
„Slobodna paljba?“, upita Otrov Jedan, lider tima.
„Ne, bez pucanja. Rastrgnite tu dvojicu rukama ako treba, ali ne
rizikujte paljbu prema devojčici“, povika Tanaka, pa proviri preko
žardinjere. Holden, Barton i devojčica bili su sada tridesetak metara daleko,
i uzmicali su i dalje. Rosinante je zauzeo položaj oko dvesta pedeset metara
od njih, lebdeći i dalje na mlaznim motorima za sletanje. Moraće da se
spusti kako bi se oni ukrcali, ali pilot nije nimalo rizikovao.
Metaliziranoplava prilika doskoči u dvorište između Tanake i Holdena,
pa onda u magnovenju suknu prema grupi koja je bežala. Još tri prilike
skočiše s nadstrešnice, okruživši Holdena i devojčicu. Barton uperi pištolj i
otvori vatru.
„Pod vatrom sam“, izvesti Otrov Dva.
Njen tim krenu prema trojci, ne uzvraćajući vatru, ali hitajući brzo.
Agresivno. Staromodni pištolji Marsove mornarice koje su Holden i Barton
nosili nikada ne bi mogli da probiju moderni lakonski motorni oklop. Mogli
su da isprazne pištolje, a njen tim bi samo prišao i zavrnuo im šije. Brzo,
uredno, gotovo bez ikakve opasnosti po devojčicu osim ako Barton ne bude
pucao u nju. Ali stari mehaničar je bio oprezan i metodičan dok je pucao.
Svaki hitac je pogađao nekoga iz Tanakine ekipe, a on je devojčicu držao
iza sebe.
Otrov Tri je bio najbliži, samo nekoliko metara od Holdena, kada je svet
eksplodirao. Zaslepljujući blesak, i udar kao da ju je neko udario u grudi.
Tanaka se baci natrag iza žardinjere, pokušavajući u mislima da zgromi svoj
tim zato što nije poslušao naređenja već je otvorio vatru. Ali oružje na
lakonskim oklopima nije bilo tako glasno. Ništa nije bilo tako glasno.
Kad je brzo pogledala preko žardinjere, videla je da su sva četiri
pripadnika njenog streljačkog tima na zemlji. Ne, ne na zemlji. Bili su
bukvalno razneseni. Videla je ostatke Otrova Dva, hrpu mesa i tehnologije
raštrkanu preko nekoliko metara tla. U daljini, cevi Rosinanteovih
odbrambenih topova bile su potpuno isturene, i njihale su se u potrazi za
novim metama. Vatra iz odbrambenih topova u atmosferi dok su njihovi
ljudi između broda i mete. Da je imala vremena da razmisli o tome, bila bi
zadivljena tom drskošću.
Tanaka skoči na noge i potrča pravo prema jednoj od školskih zgrada
oko dvorišta, u potrazi za skloništem. Zamišljala je kako se jedna od tih
cevi naglo okreće s nemilosrdnom mašinskom brzinom kako bi naciljala na
nju. Ako opali, ona nikad neće čuti hice od kojih će skončati. Protiv tanadi
iz odbrambenih topova bojnog broda, njen otmeni oklopni donji veš mogao
bi isto tako da bude i svilena pižama.
Ona stiže do zida školske zgrade. Rosinante, koji je lebdeo na
manevarskim potisnicima, potpuno je bio zaklonjen od njene linije pogleda.
Ona nije mislila da bi pilot koji leti za Džejmsa Holdena pucao kroz školu
kako bi došao do nje, ali je u svakom slučaju pretrčala u drugu obližnju
zgradu. Kad jednom pucnjava krene, ljudi umeju da se uspaniče i učine ono
što inače ni u snu nikada ne bi uradili. Bolje da ne rizikuje.
Rika brodskih potisnika podiže se, a onda poče da jenjava. Brod se
spustio. Razneli su njen tim, naterali je na bekstvo, i zaključili da je sada
sve čisto.
Nije nimalo čisto, mater vam jebem.
Tanaka jurnu iza zgrade u visoku domaću travu. Trčala je paralelno s
putem kojim su Holden i posada išli prema njihovom brodu, zadržavajući se
dovoljno iza njih da, kako se nadala, ne čuju njeno kretanje. Ako je iko i
dalje mogao da čuje bilo šta posle gromoglasnog praska Rosinanteovih
odbrambenih topova u atmosferi. Sve i da su nešto čuli na toplim strujama,
sigurno bi oklevali da nehotice pogode nekog slučajnog posmatrača.
Možda. Bili su oni prilično nemarna rulja. Pobiće ih sa uživanjem.
Posle trideset metara ona uspori i skrenu prema tri obličja u bekstvu. Još
je bila desetak metara od njih kada opazi Holdena u njegovom tamnom
marsovskom oklopu kako hita prema brodu. Nije gledao prema njoj. Kroz
zvonjavu u ušima, bila je gotovo sigurna da čuje lavež psa, tako da je i
devojčica sigurno u blizini.
Tanaka ponovo skrenu i ubrza, i dalje pognuta, ali odmičući ispred njih.
Površina visoke domaće trave bila je prekrivena kukicama koje su joj kidale
odeću kad bi se očešala o njih. Kad je slučajno udarila nadlanicom u jednu
vlat, ona joj je ostavila bolnu abraziju, poput oderotine. Nije obraćala
pažnju. Nanjušila je krv, a plen je bio samo nekoliko metara od nje.
Kada je Tanaka osetila da je odmakla dovoljno ispred njih, vratila se do
ivice trave i sačekala. Brod je utihnuo. Trava je brujala svojim belim
šumom oko nje. Negde dalje niz stazu lajao je pas. Čula je Holdenov glas.
Brže. Sigurno im stiže pojačanje. Bili su desetak metara daleko i kretali su
se prema njoj. Trčali su, ali ona je bila brža. Za korak napred.
Tanaka istupi iz trave i uperi pištolj u Holdena. Izraz iznenađenja na
njegovom licu bio bi komičan u svakom drugom kontekstu. Devojčica
zaprepašćeno vrisnu i dograbi psa za ogrlicu dok je ovaj furiozno lajao.
„Ne mogu dozvoliti da odete s tom devojčicom.“
Holden je imao pištolj u ruci, ali mu je bio spušten niz bok. On prebaci
težinu s noge na nogu kao da će učiniti nešto, ali Tanaka samo odmahnu
glavom i uperi svoj pištolj u njegovo lice.
„Ako te rasprsnem po toj devojčici, ona će se uspaničiti i sve će postati
još manje predvidljivo nego sad. A to niko ne želi.“
Holden klimnu glavom, a onda njegov pogled pređe na Tanakino levo
rame.
„Čekaj“, reče ona, „gde je…“
„Evo me“, reče duboki glas iza nje.
Sranje. Bila je za korak iza njega.
Već se okretala da nacilja pištoljem pre nego što se druga reč začula do
kraja. Nešto teško tresnu je postrance u glavu i odbaci na tle. Ejmos Barton
stupi iz trave, šaka stegnutih u pesnice.
„Ćao“, reče on, krenuvši prema njoj.
Udarac je bio jak, od vilice do unutrašnjeg uha. Svet se talasao pred
njom. Tanaka se otkotrlja i pronađe svoj pištolj na tlu. Podizala ga je kad je
Bartonova čizma dokačila njenu podlakticu i pištolj je odleteo u travu.
„Šta to radiš?“, upita Holden.
Biju me kô vola u kupusu, pomisli Tanaka, ošamućena dovoljno da se
zapita zbog čega se on to njoj obraća.
„Mislim da bi možda trebalo da popričamo s ovom“, reče Barton.
„Povedimo je sa nama.“
Tanaka reče: „Ne“, i pokuša da ustane, a onda dopusti sebi da ponovo
padne. Vidite samo kako sam povređena. Bilo je to tek upola foliranje.
„Požuri“, reče Holden i krenu sa devojčicom kraj nje.
Barton spusti ruku da dograbi Tanaku za mišicu i cimne je na noge. Bio
je veoma jak. To je bilo dobro. Biće previše samopouzdan. Tanaka mu
dozvoli da je povuče uvis, odgurnuvši se snažno nogama i podigavši naglo
ruku kako bi zabila dlan rmpaliji ispod brade. Glava mu se trznu unazad od
udarca, ali njegov stisak oko njenog levog bicepsa ne popusti.
On podiže drugu ruku i zamahnu ogromnom pesnicom prema njenom
licu. Dok ju je stezao šakom, ona nije mogla da se izmakne, pa je trznula
glavom udesno i udarila u udarac, skrenuvši ga ulevo. Opet joj je okrznuo
obraz, i udarac je bio dovoljno jak da joj lice odrveni.
Pokret ga privuče njoj i Tanaka se baci unazad, pustivši da inercija
udarca i njena sopstvena težina povuku Bartona izvan ravnoteže i povrh nje
dok je padala.
On joj pusti ruku, pokušavši refleksno da se zadrži, pa oboje tresnuše na
zemlju. On pade preko nje kao posečeno drvo, izbivši joj dah iz pluća. Ali
bila je spremna za to, i isturila je lakat, koji u padu dočeka Bartonovo grlo.
On se oglasi kao povređena patka i otkotrlja u stranu, držeći se za vrat.
Tanaka skoči na noge i potraži pogledom devojčicu. Zaljuljani svet vrtložio
se oko nje. Ona stegnu zube i zanemari to.
Devojčica se krila iza Holdena, stezala svog psa i zurila u metež, a usta
su joj bila okruglo O iznenađenja. On je pipao oko svojih nogu, u pokušaju
da podigne ispušteni pištolj.
 Tanaka ugleda svoj, koji je ležao nedaleko u travi. Kad bi se bacila
prema njemu i na brzinu opalila u Holdena, to bi bilo rizično po devojčicu
koja je bila tako blizu. Umesto toga, ona podiže ruku. „Holdene, čekaj.“
„Nemoj njega da mešaš u ovo“, reče Barton iza nje, „još nismo
završili.“
Tanaka se obrnu na jastučiću stopala i ritnu se prema mestu odakle je
dopro zvuk. Krupni mehaničar nehajno odbi šut koji bi većinu ljudi satro.
Nešto nije bilo u redu s njegovim očima. Bile su potpuno crne. Setila se da
je čitala o nekome s takvim očima. Nije se sećala ko je to bio. „Pročitala
sam tvoj dosije“, reče Tanaka, uzmičući prema Holdenu i devojčici. Ona
nije imala vremena za boks-meč sa čovekom čudnog izgleda sa jezivim
crnim očima. Ne kada ni njeni najbolji potezi nisu mogli ni da ga načnu.
„Aha?“, upita on, krenuvši prema njoj.
„Tamo piše da smo te ubili“, reče ona. „U bilo kom drugom trenutku
ostala bih da to raščivijam.“ Devojčica je bila toliko blizu da bi, samo kad
bi povratila ravnotežu, ona mogla da pređe dva koraka, dograbi je i pobegne
pre nego što ostali shvate šta se dogodilo. Tanaka bi se kladila da oni ne bi
pucali u nju kada bi dete bilo u njenom naručju.
„Imaš ti vremena“, reče Barton.
Tanaka se okrenu prema devojčici i onda se ukopa u mestu. Holden je
stajao ispred nje, s pištoljem u ruci. Oči koje su trenutak ranije izgledale
uplašeno sada su bile ravne, bezosećajne, hladne. To ne valja.
„Ne“, reče on. „Nema.“
Pre nego što je Tanaka uopšte stigla da se pomeri, Holdenov pištolj
opali triput. Ona oseti tri hica kao udarce čekićem po grudnoj kosti. Sva tri,
u centar mase. Ubistveni pogoci. Sve do tog trenutka ona nije bila sigurna
da bi on to uopšte mogao da uradi.
Tanaka se zatetura dva koraka prema ivici staze i onda se sruši na lice.
Tri taneta iz Holdenovog pištolja bila su utisnuta u njena prsa tamo gde ih je
potkošulja od nanovlakana uhvatila, kao bodeži u dubokom pomodrelom
tkivu njenog mesa. Ignorisala je bol i ležala sasvim nepomično,
zadržavajući dah.
„Sranje, kapetane“, govorio je Barton. „Mislim da je trebalo da je
povedemo.“
 „Moramo da idemo. Moramo da se čistimo odavde. Sad“, odgovori
Holden. Zvučao je besno. Na osnovu toga što je pročitala u njegovom
dosijeu, Tanaka bi se opkladila da on nije ljut na mehaničara. On je bio ljut
zbog toga što je bio primoran da ubije nekoga. Uprkos svim sranjima koja
je video, psihološka evaluacija lakonskog islednika govorila je da Holdenu
nasilje nikada nije zaista postalo prihvatljivo.
Nemojte dolaziti da proverite moje telo, primoravala ih je Tanaka
voljom.
„Hajdemo odavde pre nego što ih se još pojavi“, reče Holden, i njih
troje pođoše dalje.
Pomerajući se što je manje mogla, Tanaka poče da se primiče svom
pištolju. Kada je uspela da spusti desnu šaku na njega, rizikovala je da
okrene glavu kako bi videla gde su. Holden i Barton su bili jedan kraj
drugog, sa devojčicom između njih. Bili su udaljeni četrdesetak metara. To
nije bilo mnogo daleko. Ne za nju. Obojica su na sebi imali stari marsovski
laki oklop. Jaki eksplozivni meci u njenom pištolju prošli bi kroz njega kao
kroz sir. Bilo je izvesnog rizika da fragmenti pogode devojčicu, ali malo je
bilo verovatno da bi to bilo fatalno. I ko je jebe. Malo modrica bi moglo da
bude i dobro za kučkicu.
Tanaka se prevrnu na leđa i sede. Nacilja u Bartonova leđa. On je
opasniji od Holdena. Ubij prvo njega. Ona nanišani između lopatica
krupnog muškarca. Udahnu duboko, isprazni pluća dopola, i povuče obarač.
Tane mu se zari u leđa i izlete iz prsa kao da mu je neko zamenio srce
ručnom bombom. Tanaka premesti nišan na Holdena, koji se već okretao s
pištoljem u ruci. Rmpalija načini još nekoliko koraka i preturi se. Ona
nacilja u Holdenove grudi, a onda joj se glava trže kad joj nešto zaseče
brazdu preko glave. Prasak hica iz pištolja stiže sekund kasnije.
Provalio je telesni oklop, pomisli Tanaka. Gađa u glavu.
Ona se pomeri, pokušavši da se sakrije u travi i nacilja za sledeći hitac.
Holden je stajao nepomično, okretao se polako u struku kako bi nanišanio u
nju. Sada je to bila trka, i ona je naciljala njegovu glavu, spremna da povuče
obarač i završi s tim, kad joj neko zabi malj u obraz. Druga strana njenih
usta eksplodira napolje. Bol potraja jedva toliko da bude primećen, i sve
nestade.
 Međuigra: Sanjarka

Sanjarka sanja, i san je nosi dublje u intimu sa ogromnim. Kroz svu širinu i
tok, ona svetluca i svetlucanja se pretvaraju u misli tamo gde misli ranije
nije bilo. Preostaje velika sporost, meka i široka kao ledeno hladno i
sveobuhvatno more, i sporost se (plutajuća, troma) iznova i iznova meša.
Lepljivo i klizavo, svetlo i tamno, pokretno i pokretno jer nema stvarne
nepomičnosti u supstratu punom varnica, pa iskre postaju um. Sanjarka
sanja, i drugi sanjaju sa njom, ne samo oni kraj nje, ne samo mehuri soli već
i njihov međusobni ples. Ona sanja ples, a ples zauzvrat sanja nju.
Zdravo zdravo zdravo.
Nekada, toliko davno da su postojale samo prve misli da ga pomisle, to
je bilo ovakvo: lopta u središtu dole, i ljuštura na ivici gore, dok su između
njih bili spori plesači i iznenadni ples. Gledaj gledaj gledaj, šapuću bake, i
glasovi im se pretvaraju u hor, a hor govori nešto drugo. Ples želi, i gura
ivice svega, kožu univerzuma. Sanjarka sanja ples, i ples sanja, a njegovi
snovi pretvaraju se u stvari da bi stvari menjale snove. Želja i čežnja za
željom komešaju se revnosno napred i stvaraju nove stvari da sa njima
plešu. Iz mozga izrastaju žice koje ga formiraju, misli teku iz jednog
supstrata u drugi, a velika radoznalost se vrti i stvara, vrti i uči. Pritiska
vrelinu u dnu svega. Pritiska gore hladnoću, i pravi pukotinu u nebeskom
svodu. Hladnoća i tvrdoća gore popušta pred plesom, i svetla koja jesu
susreću se sa svetlima koja nisu.
Nešto novo se dogodilo. Svetlost s nekog drugog mesta. Vedro
raspevani glas Božji, koji poziva i poziva i poziva…
Udarac otpozadi probija se, nosi sa sobom krv, kost i dah. Sanjarka
stupa za korak, zatim još jedan, a onda pada, vrišteći, i bake kažu ne ne to,
ovamo ovamo, vidi šta je onda bilo. Smrt je preplavljuje praznija od tame i
sanjarka zaboravlja, poseže za bratom koji je uvek kraj nje osim što nije
ovde, a onaj drugi jeste, hrapavog glasa i pogreban: u redu je nisi to ti držim
te.
Pluta uvis brže od mehurića, vrelina je ispod i iza nje, hladnoća se
raspukla prema zvezdama, i ona se sa vriskom otiskuje uvis i izvan sna u
telo koje je samo njeno, u zbrci bljuvotine, suza i iščezavanja dubljeg nego
što snovi mogu da budu.
Šta je to bilo, koji moj?
 Trinaesto poglavlje: Džim

Ejmos je bio mlitav, tamne oči su mu bile zatvorene. Usta su mu visila

otvorena i usne su mu bile bele. Rupa u njegovim leđima bila je otprilike
veličine palca. Ona na njegovim grudima bila je šira od dve pesnice
zajedno. Spram njegovog crnog mesa, bleda kost kičme izgledala je kao crv
kojeg je neko raskidao.
„Moramo da idemo“, reče Tereza sa veoma velike udaljenosti. Povuče
ga za rukav. „Džime! Moramo da idemo.“
On se okrenu da pogleda u nju – njeno nestrpljivo mrštenje, kosu
povučenu unazad preko ušiju. Vidra je uzrujano poigravala kraj nje na
šapama i cvilela. Ili je to možda cvileo on. Pokuša da kaže: U redu, ali
shvati da će povratiti upravo na vreme da se okrene.
Moramo da idemo, pomisli on. Hajde. Priberi se.
On priđe Ejmosu, uhvati rmpaliju ispod kolena i oko širokih ramena. Na
Zemlji nikad ne bi bio u stanju da ga podigne. Sa tri četvrtine gravitacije na
Abasiji, on je bio težak, ali se mogao poneti. Muškarac, devojčica, pas i leš,
svi zajedno pojuriše prema Rosinanteu. Džim pokuša da vikne: Brže, ali
ono što se steglo u njegovim grudima kada je video da je Ejmos raznesen
nije mu to dopuštalo. Periferni vid je počeo da mu se sužava, kao da trče
tunelom koji se polako skuplja i zatvara. Morao je da stigne do broda. Nalet
hladnoće i vlage slepio mu je odeću za stomak i bedra. Ejmosova crna krv
slivala se niz njega.
Ispred njih se otvori vazdušna komora. Aleks je bio u njoj, s puškom u
jednoj ruci, i mahao im da požure. Pas prvi stiže do komore, pogrešno
proceni gravitaciju i zatrča se u oplatu korita. Tereza dograbi Vidru oko
bokova i pope se uz lestvice s njom. Džima je usporavala težina Ejmosovog
tela, ali Aleks posegnu da mu pomogne na poslednjih nekoliko prečki.
Džim kleknu i spusti leš na palubu. Očni kapci su se otvorili u prorez tokom
trka, a oči ispod njih nisu bile fokusirane ni na šta. Džim ih zatvori.
„’Bem ti“, reče Aleks. „Koji andrak?“
 „Odmah poleći.“
„U redu“, reče Aleks. „Da se vežemo, pa da…“
Džim odmahnu glavom i otvori vezu sa Naomi. „Ušli smo. Diži nas.“
„Jesi li u ležaju?“
„Ne, pa zato nemoj da nas voziš kao džakove krompira, ali nas vodi
odavde.“ Nije se usprotivila. Zubi mu zacvokotaše od rike manevarskih
potisnika. On uhvati Terezu za rame, privuče je bliže kako bi joj viknuo u
uho. „Vodi kuče na ležaj i veži se i sama. Ne znam koliko će ovo gadno da
bude.“
Ona ga pogleda s mirnoćom koju on nije mogao da oseti. Bila je
povređena, uplašena, traumatizovana. Bila je dete. Kako je mogla da
podnese ono što je videla? Kako je to mogao on?
„On nije vezan“, reče ona.
„Neće ga biti briga. Kreći.“
Pod posrnu pod njima, pomeri se polako dok se brod dizao iz
polegnutosti na trbuh u uobičajenu orijentaciju u kojoj je pogon bio dole.
Vidra zacvile i Tereza je uhvati za ogrlicu, pa je povede odatle.
Ejmosovo telo se pomeralo i kotrljalo. Aleksove oči su bile užasnute, i
Džim oseti nalet besa. Uzrujanost u očima njegovog starog prijatelja bila je
nepodnošljiva. Ako bude pokušao da uteši Aleksa, biće to nepodnošljivo. I
ovako se sav tresao, i nije znao da li je to od vibracija broda koji sebi
proseca put kroz atmosferu, ili ga izdaje rođeno telo. Možda oboje.
„Moramo na komandnu palubu“, viknu Džim. Aleks kroči prema
beživotnoj materiji koja je nekada bila Ejmos, a onda se pribra, i oni
krenuše ljuljajući se nestabilno prema centralnom liftu. Paluba se tresla i
ponirala ispod njih dok su se prebacivali od jednog do drugog držača za
ruke. Od potisne gravitacije i sile privlačenja planete tištala su ga kolena i
kičma. Pomračilo mu se pred očima. Bio je na rubu konfuzije, na trenutak
nesiguran u to beže li sa Novog Egipta ili Lakonije. Kad su stigli do lifta, on
sede na pod kako se ne bi onesvestio. Um mu se nekako sklapao dok su se
peli.
Aleks čučnu kraj njega. „Dobro si?“
„Čekali su nas. Znali su da dolazimo.“
„Žao mi je“, reče Aleks. „Trebalo je da budem tamo.“
 „Pucala je Ejmosu u leđa. Pucala mu je u leđa dok smo bežali.“
Aleks je ćutao, pošto nije imao šta da kaže. Džim pogleda u svoj letački
kombinezon, umazan crnim od stomaka do kolena. I šake su mu bile
umrljane crnim, ali to je i dalje mirisalo na krv.
Lift se probijao uvis, palubu za palubom. Kad su stigli do komandne,
Džim se ili potpuno pribrao, ili je bio potpuno isključen iz svega. Bilo je
teško to razlučiti.
Let je postao mirniji kada su dospeli u gornji sloj atmosfere. Vetrovi su
urlali kraj njih, ali sa toliko malo mase vazduha da ih je žestoka struja brza
pet stotina kilometara na sat zanosila manje od lahora. Paluba mu je bila
postojanija pod nogama. Naomi je bila na ležaju, a kontrole letenja bile su
na njenom ekranu. Bacila je pogled na njega dok se spuštao na ležaj za
ubrzanja kraj njenog. On vide da je primetila krv, kao i čija je bila.
„Ejmos?“, upita ona.
On odmahnu glavom, bez namere da to opovrgne. Samo je mislio: ne
sad. Znao je da ga je razumela.
Aleks se pope na pilotsku palubu, dok mu je puška još poskakivala o
ramenu. „Ja preuzimam“, viknu on dole nekoliko trenutaka zatim.
„Razumem“, odgovori Naomi. „Ja preuzimam kontrolu paljbe.“
Ekran pred njom se prebaci na status brodskog oružja – odbrambenih
topova, torpeda, elektromagnetnog topa postavljenog kod kobilice. Džim
podiže taktički prikaz. Na tom ekranu je pojačana mapa Abasije ispod njih
ispunjavala jednu stranu, a shema obližnjeg svemira Novog Egipta drugu. A
crveni iver je obeležavao nešto što je Rosijev sistem za otkrivanje pretnje
smatrao vrednim zabrinutosti. Sa kamenom u grudima, on obeleži to i nađe
identifikaciju broda.
„Imamo društvo“, doviknu Aleks odozgo.
„Našao sam ih“, odgovori Džim.
Naomin glas je bio oštar i ravnodušan kao i uvek usred krize. „Je li to
Oluja?“
Džim pogleda analizu. Pošto je sada preostao samo jedan brod klase
Magnetar, zaglavljen u sistemu Lakonije gde je čuvao njihov matični svet,
razarači klase Oluja bili su kičma lakonske moći. I čak je samo jedan od
njih bio više nego ravan Rosiju. Ali ovaj je bio manji, zdepast i širok, sa
pogonskom kupom koja je ukazivala da je napravljen kako bi bio brz.
„Ne“, reče on. „Manji je. Možda neki izvidnički. Ne znam.“
„Pa, ide na nas“, reče Aleks. „I izgleda nadrkano.“
„Možemo li da zadržimo planetu između njih i nas?“
„Ako nas smestim u nisku, brzu orbitu, možda privremeno. Dugoročno?
Ne.“
„Onda mi daj makar privremeno.“
Naomi nije progovarala, ali je obavila proveru statusa odbrambenih
topova. Ako dođe do razmene paljbe, biće spremni u meri u kojoj je to
moguće za usamljeni brod. Prvi Džimov poriv bio je da okrenu leđa suncu i
krenu pod maksimalnim potiskom koji mogu da podnesu prema kapiji
prstena i van sistema.
To ne bi bilo delotvorno. Lakonski brod je bio napravljen tako da bude
brži. A ako žele Terezu, onda im je najbolji potez da izbuše rupu u
pogonskoj kupi Rosija i primoraju ih na gašenje, a onda se ukrcaju i
preotmu je natenane. Podvijanjem repa i bekstvom samo bi im olakšali
ciljanje. Alternativa je bila da im to otežaju.
On sklopi oči. Padao mu je na pamet samo jedan sledeći korak, i on to
nije mogao da podnese. Um mu je vrludao i klizao se u potrazi za boljom
zamisli.
„Uh, Džime?“, reče Aleks. „To tvoje privremeno je isteklo. Šta ćemo?“
’Bem ti, pomisli on. „Zadrži naš nos uperen prema njima. Tako da
moraju da izbuše svaku palubu broda kako bi pogodili pogon.“
Naomi i Aleks su na trenutak ćutali, a onda Aleks reče: „Razumem.“
Daleki zvuk potisnika bio je sasvim drugačiji od ranije rike. Pomeranje
ležaja za ubrzanja bilo je gotovo nežno.
Naomi klimnu glavom, pa proveri status elektromagnetnog topa.
„Čudno. Ranije si govorio kako ti je neprijatno da koristiš ljudski štit.“
„Sa neprijatnog sam prešao na razjareno.“
Ona klimnu u znak saglasnosti, a onda se ekran osvetli kada je zahtev za
uskim snopom bio prihvaćen. Lice nekog muškarca pojavi se na ekranu:
široko, okruglih obraza, tamne kože, sa punim i dobro negovanim
brkovima. Imao je na sebi plavu uniformu Lakonije sa činom kapetana. On
klimnu glavom prema kameri, smiren kao da stoje zajedno u redu u kantini.
„Kapetane Holdene. Ja sam kapetan Noel Mugabo sa Kopca. Molim vas
da se vratite na površinu planete. Ne želim ništa loše vama i vašoj posadi.“
„Upravo ste mog mehaničara izbušili metkom“, reče Džim, a Naomi se
ukruti.
„A vi ste ubili četiri marinca Lakonije“, reče kapetan. „Ovde sam kako
bih pomogao da i jedni i drugi deeskaliramo. Imam naređenja da vas ovde
zadržim. Potrebna nam je pomoć Tereze Duarte, a za to ona mora poći sa
nama. Nećemo joj nauditi, niti ćemo vas zadržavati.“
„Ne verujem vam.“
„Vaša sumnja ne menja situaciju u kojoj smo.“ Džim primeti da je
čovek rekao situaciju u kojoj smo. Uspostavlja međusobno zajedništvo.
Otežava povlačenje okidača, ali isto tako ne uzmiče ni za centimetar. Vodio
je takve razgovore kao zatvorenik na Lakoniji. „Molim vas da se vratite na
površinu planete, i mi ćemo se pobrinuti za sve ovo bez dodatnog nasilja.“
Njegov ležaj za ubrzanja oglasi se medicinskim upozorenjem niskog
ranga. Krvni pritisak i broj otkucaja srca bili su mu zabrinjavajući. Ne
opasni, ali ni bezopasni. On isključi upozorenja.
„Ne“, reče Džim. „Mislim da obojica znamo da se to neće dogoditi.“
Aleks doviknu sa pilotske palube. „Primiču se. Hoćeš da napustim
orbitu?“
Džim priguši mikrofon. „Još ne.“
„Šta predlažete kao alternativu?“, upita kapetan Mugabo. „Spreman sam
za razgovor o ovome.“
„Predlažem da se vi spustite kako bismo mi znali da ne predstavljate
pretnju. Onda ćemo otići. Sa devojčicom.“
„Smem li da se na trenutak konsultujem sa nadređenim?“
Džim klimnu glavom, a Mugabove oči se pomeriše naniže kao da ovaj
šalje čisto tekstualnu poruku. Džim podiže taktički prozor. Dva broda su
šibala oko planete u niskoj orbiti, sučelice kao revolveraši sa jeftinog kanala
za zabavu. On nije znao kakvo sve oružje Kobac nosi, ali bio je siguran da
je ono sve do jednog upravo upereno u njega.
Pojavi se još jedan prozor. Kontrola paljbe, sa elektromagnetnim topom
napunjenim i spremnim, i lakonskim brodom naciljanim preko pasivnog
nišanskog sistema tako da situacija ne zaliči na eskalaciju. On baci pogled
na Naomi. Ona nemo izgovori reči: Zlu ne trebalo. On klimnu glavom.
„U redu“, reče Mugabo. „Prihvatam vaše uslove.“
„Šta?“
„Obojica vrednujemo život devojčice. Ako treba da nastavimo sa ovim
pregovorima drugi put, onda neka bude tako. Možete ići.“
Džim udahnu dvaput duboko. „Niste krenuli u potisak za napuštanje
orbite.“
„Zar ste očekivali da to uradim?“
„Mislim da mi ne govorite istinu“, reče Džim. „Mislim da ćete, ukoliko
upalim manevarske potisnike i počnem malo da se okrećem, ispaliti tane
kroz moju pogonsku kupu. Mislim da to do sada niste uradili samo zato što
biste morali da pucate kroz ceo brod kako biste to izveli, a rizik po Terezu
Duarte je prevelik.“
„Uveravam vas da nije tako“, reče Mugabo.
„Onda vi prvi. Ako slobodno možemo da odemo, počnite sa spuštanjem.
Kad budem video da ste sleteli, znaću da ste govorili istinu.“
„Da“, reče Mugabo. „Naravno. Sasvim razumem vaš stav.“
„Pokušavate da dobijete na vremenu.“
„Shvatam zašto biste tako mislili, kapetane Holdene. Molim vas da mi
verujete da ne želimo ništa nažao vama i vašoj posadi, te da je moja ponuda
iskrena.“
Taktički ekran procveta istog trenutka kada do njega stiže Naomin
smireni glas. „Brzi projektili. Lansirali su torpeda.“
Radar je pratio dva torpeda u luku koji se protezao od Kopca. Mugabo
je kupovao vreme dok su njegovi nalazili rešenje za ciljanje tako da torpeda
zaobiđu Rosija i u luku se vrate da ga pogode otpozadi. Da unište pogon i
ostave ostatak broda netaknut.
Džim kucnu po kontrolama paljbe, i Rosinante na delić sekunde potonu
pod njim kada je tane od dva kilograma volframa bilo izbačeno prema
neprijatelju uz uključenje glavnog pogona kako bi se amortizovao trzaj.
Mugabo nestade, a veza preko uskog snopa se izgubi. Brod zavibrira kad se
razleže duboki rafal odbrambenih topova. Jedan torpedo trepnu i nestade s
njegove mape.
„Nišanim za još jedan hitac“, reče Aleks. Elektromagnetni top je bio
spreman. I drugi projektil nestade sa mape. Rosi zapišta u znak upozorenja
kad ih još dva torpeda uhvatiše na nišan.
„Spremaju se da opet lansiraju“, reče Džim.
„Reaktor je podešen da izbaci jezgro ako Rosi pomisli da nas je sreća
napustila“, reče Naomi.
„Alekse?“
Elektromagnetni top drugi put nacilja Kopca i opali bez potrebe za
Džimovim odobrenjem. „Mislim da ih imaš“, reče Aleks.
Džim se prebaci na spoljne teleskope. Kobac je bio gde i maločas,
obilazio je oko planete prema njima, bez promene u orbiti. Ali sada je oblak
gasa i vodene pare izbijao iz broda s jedne strane. Ton koji je objavljivao da
su na nišanu zamre pošto Kopčeva torpeda nisu uspela da opale.
„Možda se samo prave mrtvi“, reče Naomi. „Alekse, zadrži
elektromagnetni top okrenut prema njima.“
„Razumem.“
Pojavi se jedva primetna sugestija za gore i dole, pomerivši im ležajeve
na kardanima dok je Aleks podešavao orbitu broda kako bi im Kobac ostao
na nišanu. Nije se ponovo oglasilo upozorenje na to da su postali meta. Nije
bilo aktivnog radara koji bi se odbijao od njihovog korita. Džim ponovo
podiže komunikator i pokuša sa vezom preko uskog snopa ne znajući tačno
šta bi rekao kad bi se Mugabo javio. Ali nije. Lakonski brod je lebdeo u
svojoj niskoj, brzoj orbiti. Ili će se lakonski brod popraviti sam, ili će za
nekoliko nedelja upasti u gravitacioni bunar planete i izgoreti kao meteor.
Ili se samo pravi mrtav, čeka da Džim proglasi pobedu, okrene brod i popije
tane iz elektromagnetnog topa kroz pogon.
„Alekse“, reče on. „Povuci nas unazad na manevarskim potisnicima.
Ako se ne okrenu da to isprate… Okreni nas i napusti orbitu. Vodi nas
odavde.“
„Razumem“, reče Aleks, i Rosi se pomeri ispod Džima. Kretali su se
blago. Sporo. Čekali zvona na uzbunu koja će im reći da se Kobac samo
pravio mrtav.
 Uzbune nije bilo. „Šta sad?“, reče Aleks.
„Sad trasiraj najbrži povratak kroz kapiju prstena i dalje odavde.“
„Imaš li predstavu o odredištu?“, upita Aleks. „Firdos je u planu letenja,
ali…“
„Frihold“, reče Naomi, glasom mirnim i autoritativnim. „I ranije je
trebalo da popunimo zalihe, a sagorevamo dosta reaktivne mase
manevarskim potisnicima. A i ne bi mi smetalo da budemo malo pod
zaštitom naših dok ne ustanovimo na koju je foru ovo ovako zasrano.“
„Aha“, reče Aleks, smrknutog glasa. „Ova ljubaznost neznanaca nešto
nam ne ide od ruke.“
Džim začu kako se Naomino remenje bučno oslobađa, i oseti kako mu
prilazi. Pomazila ga je po kosi, a on ju je uzeo za ruku, ljubeći joj nežno
prste.
„To je prošlo jako loše“, reče ona.
„Aha.“
Sačekala je trenutak pre nego što je rekla: „Šta se desilo sa Ejmosom?“
Džim odmahnu glavom. Izgubili smo ga, pokuša da kaže. Ja sam ga
izgubio.
„Aha“, reče Ejmos. „Prilično su me sjebali.“
On izađe iz lifta, u iskidanom letačkom kombinezonu vlažnom i crnom
kao da ga je polio mastilom. Izlazna rana na njegovim grudima bila je bledo
meso oko ravnog kruga boje oniksa. Kad se osmehnuo, izgledalo je to kao
da samo pokušava.
Naomin izraz postade prazan.
„Hej, kapetane. Vratili smo Malenu živu i zdravu, zar ne?“
Bio mu je potreban trenutak da shvati da se ovo zaista dešava, ali onda
Džim reče: „Aha. Jesmo.“
„I kuče?“
„Tako je.“
Ejmos stupi na komandnu palubu i spusti se na prazan ležaj za ubrzanja,
zastenjavši kao da je ugruvan. „Dobro. Malena baš voli tog psa. U
vazdušnoj komori je pravi džumbus. Očistiću to, ali moram najpre nešto da
pojedem. Baš sam gladan.“
 Aleks, privučen zvukom Ejmosovog glasa, siđe sa pilotske palube. Lice
mu je bilo bledo. „Ejmose?“
„Hej“, reče rmpalija, podigavši ruku u znak pozdrava. „Mislim da sam
sigurno pogođen tamo dole. Imam mali prekid filma kad se radi o onome
što se izdešavalo.“
Džim je želeo da se raduje, i jeste. Ali bilo je tu još nečega. Osećaja
pogrešnog, koji je proizašao iz traume za traumom posle čega je sledilo
nešto što je kršilo njegovo urođeno poimanje načina na koji univerzum
funkcioniše. Onog što je moguće.
„Umro si“, reče on. „Tane te je pogodilo u leđa i raznelo ti najveći deo
grudi. Video sam ti kičmu. Bila je u komadićima.“
Ejmos se umiri na taj svoj zastrašujući način kao što je povremeno
činio, a onda se namršti, klimnu glavom. „Aha, dobro. Mislim da taj deo
znam.“
Džim se nasmeja, u neverici. I možda od olakšanja. I još nečeg što nije
umeo da definiše. „Da li išta više može da te ubije?“
„Prilično sam siguran da ću umreti od gladi“, reče Ejmos.
„Pa“, reče Aleks. „K vragu.“
Naomi još nije progovarala. Ejmos dodirnu crni krug svoje rane,
ispitivački. Više nije izgledalo kao koža. Šta god bilo, to je Ejmosov
vaskrsli leš napravio kad je zamenio njegovo povređeno meso. Džim se
zapita kako li izgleda unutrašnjost rane. Prvi put mu pade na pamet da se
izmene koje su dronovi na Lakoniji uneli u njegovog starog prijatelja nisu
završile posle njihovog bekstva sa planete. Od Ejmosa nije nastalo nešto
drugačije. On je bio u stalnom procesu nastajanja. Bilo je nečeg jezivog u
toj ideji.
Kao da je Ejmos pročitao Džimove misli, namrštio se. „Ne znam kako
sve ovo funkcioniše. Ali bolje bi nam bilo da ne ponavljamo previše često.“
 Četrnaesto poglavlje: Elvi

Elvi je nedostajala gravitacija. Želela je da bude u stanju da sedi kraj

Karinog medicinskog odeljka i oseća kako je pritiska težina iscrpljenosti.
Dugi, tanki potez duž zadnje strane njenog vrata kad joj glava visi napred.
Težina u rukama i nogama. Intelektualno je razumela da je blizu kolapsa, ali
poznate somatske naznake nisu bile tu u bestežinskom stanju. Jedino je
izgleda preostalo drhtanje u njenim krupnim mišićima, i samo po sebi to je
bio osećaj nalik na strah.
Kara je bila vezana u odeljku širokim belim trakama koje su je
sprečavale da odlebdi. Oči su joj bile zatvorene, usta opuštena i malo
otvorena. Usne su joj bile blede i beskrvne kao izrezbareni vosak, sa
vršcima belih zuba i tamnoljubičastim jezikom iza njih. Disala je duboko,
pravilno i sporo. Sedativi su još delovali na nju i Šana uprkos promenama
koje su dronovi za popravku uneli u njihova tela. Lekovi se jesu
metabolisali brže, ali to je bilo u redu. Zalihe su bile velike.
Autolekar je bio napravljen specijalno za Karu i Šana na osnovu
decenija Kortazarovog posmatranja njihovih osnovnih vitalnih znakova.
Ekrani su bili puni analiza krvi u stvarnom vremenu i profila nervne
aktivnosti dok je sistem pokušavao da uporedi sadašnju Karu sa
uobičajenom Karom, i tragao za načinima da ta dva skupa podataka spoji.
Standardni krevet bi bio zbunjen, ali ovaj je pokazivao da se Kara polako
vraća svom standardnom rasponu funkcija dok je Elvi posmatrala, ispijala
čaj iz mehura i drhtala.
Bili su usred novog poniranja, prosejavali halucinatorne senzacije i
neljudska sećanja u potrazi za delovima slagalice o tome kako su sagrađene
kapije i da li bi mogle da budu bezbedne. Elvi je bila prilično sigurna da su
došli do onog dela u razvoju tuđinske vrste kada je ova postala svesna šireg
univerzuma mimo ledene ljušture njenog sveta. Očekivala je da Kara dođe
do toga, i to bi otvorilo vrata nekim od praktičnih odgovora koji su im bili
potrebni. Ali onda je Kara počela da vrišti da je pogođena, ili ako već ne
ona, onda neko drugi. Monitori su se popeli do vrha, a njena moždana
aktivnost osvetlila se kao da joj je neko ubacio Molotovljev koktel u um.
 Suzbili su paniku, Haršan Li je režao dok je naređivao postupak gašenja
po spisku koraka usred Karinih krikova i povraćanja. Kada su uspeli da
završe s poniranjem, Kara je izgubila svest. Sve dosad je nije povratila.
Karine usne se pomeriše, i ona proguta nasuvo. Njene oči se pomeriše
ispod zatvorenih kapaka, a onda se otvoriše. Crno na crnom, Karin pogled
je pronađe i devojka pokuša slabašno da se osmehne.
„Hej, doktorko.“
„Dobro došla natrag“, reče Elvi. „Kako se osećaš?“
Kara zastade, ali nije to bio jedan od onih jezivih, tuđinskih zamrznutih
trenutaka. Samo se činilo da pokušava da pronađe pravi odgovor na teško
pitanje. „Isceđeno. Ja nikad nisam bila pijana, ali možda mamurno? Ovo
mu nekako dođe kao osećaj kakav bi trebalo da ima mamuran čovek.“
„Zaključuješ to na osnovu literature?“, reče Elvi, uzevši Karu za ruku.
Bila je vrela kao od groznice.
„Tako nekako.“
„Da li se sećaš šta se dogodilo? Šta je krenulo po zlu?“
„Nisu to bile bake, mislim da nisu“, reče Kara. „One su bile kao i uvek.
Dublje, možda, ali iste. Bio je to… jedan od onih drugih.“
„U redu. Pričaj mi malo o tome.“
Kara se namršti i odmahnu glavom kao što je radila kada je tragala za
nekom veoma preciznom reči. „Kada sam tamo unutra, ja nisam samo ja.
Mislim, jesam, ali nisam samo Kara. Ima me više?“
„Poput tuđina.“
„Ne, nego kao da posmatram tuđine. I osećam tuđine, ali to je kao kada
gledam neki kanal. Vidim nešto već snimljeno. Ovi drugi su kao da sam
istovremeno svako u sobi ko posmatra?“
„Poput veze koju imaš sa Šanom.“
„Da, ali i više od toga. Njih je više. Samo što mislim da se nešto
dogodilo. Nešto loše. Ne znam da li su umrli. A onda je jedna druga ja
pokušavala da mene uteši.“ Karine oči se raširiše i ona stisnu Elvinu šaku
dovoljno jako da zaboli. „Šan? Je li on dobro?“
„Sasvim“, reče Elvi, ne trgavši se. „Zabrinut je za tebe, ali to je sve. On
je bio u izolacionoj odaji kad se to dogodilo i izgleda da ni najmanje nije
uticalo na njega.“
Kara se opusti. „Važi. Važi. U redu, to je onda dobro.“ Udahnu, pribra
se. „Videla sam kako su prvi put ugledali zvezde.“
„Ne moraš sada da podnosiš izveštaj. Možeš najpre da se odmoriš.“
„Razgovarajmo malo. Molim vas. Dok mi je još sveže u glavi.“
Elvi oseti mali talas zadovoljstva, zatim griže savesti zbog tog
zadovoljstva. „Samo malo. Onda se odmori.“
Kara se zagleda u sebe, prisećajući se tuđih sećanja. Bilo je radosti u
njoj kada je to radila. Ili ne, to je bilo pogrešno. Ne radosti, već olakšanja.
Kao da je Elvi sipala hladnu vodu preko opekotine.
„Menjali su se. Morski golaći ili meduze, šta god? Uzimali su druge
deliće života, životinje, biljke ili šta su već mogli da nađu dole u vrelom
jezgru tog ledeno hladnog sveta. Slali su ih dole u otvore kako bi mogli da
se promene. Ili je to moglo da menja.“
„To je bila dosledna tačka. I, sudeći po tome kako je protomolekul
funkcionisao, zadržali su tu strategiju dugo, dugo“, reče Elvi.
Ali Kara je nije slušala. Glas joj je imao dalek, gotovo snen prizvuk.
„Važna je bila svetlost.“
„Govorila si to. Mislim da je to bio nastanak uma.“
„Uma košnice.“
Elvi slegnu ramenima. „Nikad nisam zaista razumela taj termin. Hoću
reći, postojala je elektrohemijska struktura sa mnogo polunezavisnih tela.
Ako to tako opišeš, imamo umove košnice od neurona. Ali da li je to našlo
način da izgradi novi kognitivni analogni sistem? Aha. Mislim da jeste.“
„A kada su ugledali zvezde, bilo je to kao da su čuli Boga da govori na
jeziku koji se gotovo mogao razumeti. Ali ne sasvim. VJS je želeo da mi
pokaže više toga. Nije želeo da ja – mi, šta god – odemo. Pokušavao je da
nas zadrži. A onda se ono dogodilo, i… Ako oni nisu bili Šan, ne znam ko
su bili, ali čini se da je sve kako treba dok sam unutra.“
Kara pusti Elvinu ruku. Ona se fokusirala na nešto što Elvi nije mogla
da vidi, kao da čuje muziku koja svira samo za nju.
„Ne brini zbog toga“, reče Elvi. „Ne zasad. Imamo dosta vremena za
puni izveštaj pošto se odmoriš. Staviću timu do znanja da si dobro, a doktor
Sanders želi da svrati i uveri se da si skroz dobro. Kad jednom čujemo šta
on ima da kaže, skovaćemo planove za dalje.“
„Ja ne želim da čekam. Želim da se vratim unutra.“
Elvi srknu malo svog čaja. „I ja to želim. Ali sada se odmaraj.“ Kara
klimnu glavom i sklopi oči. Elvi sačeka da bude sigurna da je Kara zaspala
pre nego što je pustila držač za noge i odgurnula se prema vratima.
Kara odmah progovori, glasom savršeno lucidnim i budnim. Nije bila ni
najmanje nerazgovetna. „Sme li Šan da mi dođe u posetu?“
„Naravno, ako to želiš.“
„Želi on“, reče Kara i ponovo utonu u tišinu. Elvi napusti medicinski
odeljak.
Svud oko nje Soko je utihnuo. Posada koja je upravljala brodom i
naučno osoblje koje je radilo u njemu znali su šta se dogodilo, i njihova
nelagoda očitavala se u šapatu razgovora u hodnicima i prolazima, stisnutim
usnama i pogrbljenim ramenima. Elvi ode do komandne palube,
primoravajući sebe da se osmehuje, klima glavom i pozdravlja ljude.
Nadala se da je dobar lider i da projektuje optimizam. Plašila se da samo
izgleda lažno.
Haršan Li je bio na komandnoj i razmatrao skup podataka iz Karinog
prekinutog poniranja. Ona se pomeri do njega i pogleda preko njegovog
ramena. On se pomeri u stranu, tako da ona može bolje da vidi.
„Ona kaže da je tamo s njom bio još neko“, reče Elvi. „Halucinogena
prisustva su veoma uobičajena. Mogu biti izazvana grupicom magnetnih
impulsa u temporoparijetalnom regionu desnog režnja.“
„Naravno, mi to nismo radili“, reče Elvi.
„Ne znači da neko drugi nije.“
„Ili je možda njen desni temporoparijetalni region ispaljivao impulse
zato što je neko bio unutra s njom. Ponekad vidiš svoju baku zato što
sanjaš. Ponekad je vidiš zato što si u bakinoj kući.“
„Zavrzlama“, reče Li suvo. Onda: „Smem li dotaći jednu manje prijatnu
temu?“
Elvi nije rekla ne. Li to shvati kao pristanak.
„Ne bih da istupam izvan svojih ovlašćenja, ali mislim da počinjemo da
se susrećemo s pitanjem morala posade. Nadao sam se da biste možda
razmotrili mogućnost da održite govor.“
„S kakvim to pitanjem?“
On zavrte glavom kao da se izvinjava zbog sopstvenih reči, govoreći
tiho. „Mi smo jedini brod u ovom sunčevom sistemu. Pet-

-šest pojačivača uskog snopa, nekoliko repetitora kod same kapije prstena, i
tuđinski artefakt velik dovoljno da nas, kad bismo samo stali na njega,
smrvi svojom gravitacijom. I to je sve. Nema čak ni oblaka prašine koji
bismo mogli da koristimo za rudarenje leda.“
„Zar nemamo zaliha?“
„Imamo. Ali kada se desi nešto… čudno sa istraživačkim protokolom,
dođe do neke vrste umnožavanja. Podseti nas to koliko je naš položaj ovde
zapravo nesiguran. Ako se reciklator vode pokvari tako da ne možemo da
ga popravimo… Bio bi nam potreban dug, jak potisak da bismo stigli negde
da nam pruže pomoć pre nego što pomremo od žeđi, a možda ne bismo ni
uspeli da stignemo. Kad bi se to desilo sa reciklatorom vazduha, umrli
bismo. Nema nikoga ko bi mogao da skrene sa svog puta da bi nam
pomogao. Svi smo to shvatili kad smo započeli s misijom. Ali nekim
danima razumemo to jasnije nego ostalim, ako shvatate na šta mislim.“
Ona podseti sebe ponovo na to da joj telo ne vibrira od straha. Samo je
umorna, sa još jednom kritičnom stvari više koju je trebalo da obavi.
„Naravno, obratiću se posadi. Samo me pustite da smislim šta da kažem. I
hvala što ste mi skrenuli pažnju na to.“
„Naravno, doktorko.“

Ona nije započela od fizike. Bilo je moguće provesti čitav život u biološkim
naukama i tek ovlaš poznavati čistu fiziku. Nije bilo moguće da predvodi
lakonski Naučni direktorat a da ne stekne nekakvo iskustvo, ako se iskustvo
odnosi na apstraktnu fizičku dinamiku jakih energija. Jedna od stvari koje je
znala a da je nije potpuno uvažavala bilo je to da samo drugi zakon
termodinamike mari za smer vremena. Toplotna smrt univerzuma bila je
uglavnom šala na račun toga koliko traje pisanje njene teze. Zamisao da je
toplota intimno povezana s vremenom nije izgledala čudno, i neki aspekti
velike čudnovatosti tuđinskih prstenova su joj izmicali.
Čovek na njenom zidnom ekranu bio je David Truhiljo, i posle četiri
sata njegove prezentacije, od kojih su tri i po utrošeni na pažljivo i
mukotrpno koračanje kroz šumu objašnjenja i opravdanja za matematičke
tehnike koje je njegov tim koristio u tumačenju podataka, dolazio je do faze
koju je ona smatrala uprošćavanjem za jednog biologa.
„Ključ je razlika između reakcija izazvanih generatorom magnetnog
polja u Solovom sistemu i nedostatkom provocirane reakcije u samom
prostoru prstena. Bili smo svesni efekta energetskog pojačanja tehnologije
kapija prstena. Na primer, energija odaslana u stanicu prstena izaziva
ispuštanje čestica jake energije kroz kapije, a tako ispuštena energija je
redovima veličine jača od početnog događaja. Ta asimetrija je iskorišćena u
projektovanju generatora polja. Pretpostavljali smo da je ovo
pozajmljivanje energije s nekog drugog mesta unutar kompleksnog
lokalnog prostor-vremena. Ako, kao što ovi rezultati sugerišu, to nije tačno,
i ako je prostor kapija prstena opna vezana unutar nelokalnog, nesusednog
prostor-vremena…“
„Govori li on nešto?“, upita Fajez s druge strane kabine. „Jer zvuči kao
da samo laje.“
Fajez je vežbao, vezan za zid trakama za rastezanje, i upirao u njih kao
što je trebalo i ona da radi. Kad se ovo završi, imaće problema s gustinom
kostiju. Moraće to da sačeka neki drugi dan.
„Izvini. Slušaću na privatnom kanalu.“
„Ne, ne. Ovo ja hoću da zapodenem razgovor. Privlačim pažnju svoje
dragane. Rugam se liku kome ona poklanja pažnju tako što kažem da laje.“
„Laje o nečemu.“
„Jesi li sigurna?“
Ona zaustavi reprodukciju izveštaja i protegnu se.
„Kad je Bura uništila odbrane tuđinske stanice u prostoru prstena“, reče
Elvi, „neprijatelj nije reagovao. Kad je uništila stanicu Palada, svi u
Solovom sistemu izgubili su svest, a jedan metak se pojavio na Buri.
Truhiljo misli da to pokazuje da prostor prstena nije deo našeg
univerzuma.“
Fajez se opusti, a trake ga povukoše natrag uza zid. On pogura ponovo,
zastenjavši. „Nisam znao da postoji opcija.“
„Generator polja koristi prvenstveno antimateriju, ali nema dovoljno
snage u nekoliko pregršti antimaterije da se jedna stanica pretvori u
rezance. Dizajn je razvijen na osnovu polusagrađenog broda ili šta god bilo
ono na građevinskim platformama kada su bile pokrenute.“
„Onaj sa nazivom Protej?“
„U osnovi, to pravi sićušnu, kratkotrajnu kapiju prstena, koja besplatno
ispušta mnogo energije. I očigledno, krši entropiju. Što znači, vreme.“
„Entropija teče samo u jednom smeru. Fizika iz osnovne škole nalaže tri
sata lajanja?“
„On govori kako na mestu odakle dolazi ta energija ne važe naša
pravila.“
„Pa, to smo i znali.“
„Podozrevali smo.“
„Znamo li sada?“
„Podozrevamo još više“, reče Elvi. „Mi smo naučnici. Znamo nešto
samo dok nam neko ne dokaže da grešimo.“
Fajez se zakikotao, napregnuo, opustio. Čekao je da se ona nasmeje s
njim, ali njoj nije bilo do toga. Briga je propupela na njegovom čelu i u kutu
njegovih usana. „Jesi li dobro?“
„Bila su još dva.“
On stade, pogleda u nju i zbaci remenje sa ramena. „Još dva šta?“
„Događaja. U Galbrajtovom sistemu došlo je do kratkotrajne promene
brzine svetlosti.“
„Koliko je trajala?“
„Na to pitanje bukvalno nema odgovora, ali oko sat. Bara Gaon je
izgubio svest na osamnaest minuta. Ljudi koji su prošli kroz to rekli su da
nije bilo korone niti vizuelnih poremećaja, samo“ – ona pucnu prstima –
„osamnaest minuta kasnije.“
„To je novo.“
„Sve je novo. Sve su to eksperimenti, i nijedan od njih nije moj. A to su
samo oni za koje znam. Ako čačkanje i bockanje nije bilo negde gde smo
znali da ih tražimo, možda se to dešava mnogo češće. Moglo bi da se
dešava upravo ovde, upravo sada.“
On se odgurnu kroz kabinu. Bila je spremna da se nakostreši na njegov
dodir, previše napeta za dodatni teret fizičkog kontakta. On se samo pridrža
pored nje i pogleda u Truhiljovo lice, pauzirano prilikom reprodukcije.
„Kako je Kara?“, upita Fajez.
„Dobro. Izgleda mi dobro. Malo sam zabrinuta zbog tih drugih o kojima
govori. Znam da su ona i Šan nekako povezani pozadi, a tamo pozadi ima i
drugih stvari. Ejmos Barton je prošao kroz isto što i oni, i ako je ona s njim
povezana preko istog mosta koji… Ne bih volela da živim u glavi tog
čoveka. Ali…“
Nije je pritiskao. Pustio je da to tišina učini umesto njega. Elvi uzdahnu.
„Slika se pomalja preda mnom“, reče ona. „Počinjem da shvatam šta je
izgradilo prstenove, i kako su im umovi funkcionisali. Ili um. Čak i kada ne
znam kako njihova tehnologija funkcioniše, počinjem da primećujem
prepreke koje su pokušavali da savladaju, i to je zapravo prilično dobra
polazna tačka. Ali…“
„Ali se pitaš kako to može da bude dovoljno dobro, kada ih je ubilo to
protiv čega su se borili, i sada dolazi po nas.“
„Tu ima toliko toga što ne razumem. Na primer, šta su meci.“
„Ožiljci koji ostaju tamo gde njihovi pokušaji da nas slome
permanentno sjebu deo stvarnosti?“
„Svakako. Možda. Ali kako? Šta to radi? Kako funkcionišu? Možemo li
da ih koristimo kako bismo uzvratili tome što te stvari jesu? I kako to da
ponekad pomrače jedan po jedan sistem, a ponekad se to dogodi svuda?
Zašto raznesu neki lokalitet i onda ostave ožiljak ili metak, ili šta god to
bilo na tom mestu, povezano sa lokalnim referentnim okvirom?“
„I kako da ih zaustaviš?“
Elvi obrisa umornu suzu. „I kako da ih zaustavim. Sve zavisi od toga.
Zemlja, Mars, Lakonija, Bara Gaon, Oberon… Svi će oni umreti ako ne
rešim ovo.“
„Ako neko ne reši ovo“, reče Fajez. „Mi smo samo jedan brod, i na
tragu smo koji veoma obećava. Ali nismo jedini koji tragamo.“
Poćutali su zajedno, samo sa brujanjem broda oko njih. Ona se pomeri,
spusti glavu na ruku. On se sklupča prema njoj, poljubivši joj uho. „Kad si
poslednji put spavala?“
„Šta je to što pominješ, to spavanje? Lepo zvuči.“
 On je obrgli oko ramena i povuče nežno kroz kabinu do sendvič-panoa
gde je spavala kada vreća uza zid nije bila dovoljna. Nije se skinula, samo
se zavukla između dve table gela i pustila da se one blago sklope na njoj,
zadrže je u mestu kao džinovska šaka. Bio je to najbliži pandan odlasku u
krevet pod gomilom ćebadi, i čim je on svetla potamneo u crvenozlatnu
boju sutona, osetila je kako san hrli prema njoj kao da pada. Kao da može
da padne.
„Treba li ti nešto?“, upita on, i glas mu je bio tih kao peščana dina koju
miluje lahor. Uprkos svemu, Elvi se osmehnu.
„Ostaćeš uz mene dok ne zaspim?“
„To mi je životna misija“, reče Fajez.
Ona dopusti da joj se oči zatvore i da joj um odluta. Zapita se kako bi
bilo kad bi imala Fajeza u svom umu kao što Šan i Kara, i možda Barton,
imaju jedni druge. Mora da je posredi bio neki fizički element, neki centar
ili lokus kontrole koji koristi iste nelokalne efekte koji su omogućavali
graditeljima kapija da ostanu povezani, analog neurona sa analogom
neurona, kroz čudne dimenzije kojima su putovali. Možda bi, ako bi
uporedila morfologiju mozga, mogla to da pronađe. Komunikacija u
stvarnom vremenu između sistema promenila bi sve. Pod pretpostavkom da
neko preživi tako da može da razgovara.
Bila je na ivici sna, poluubeđena da na Sokolu postoji univerzitetski
studentski grad i da se ona priprema da održi predavanje, kad se trgla i
zakikotala.
„Da?“, reče Fajez, i dalje tamo.
„Li hoće da obodrim posadu govorom. Da pripomognem u dizanju
morala. Kazala sam mu da hoću.“
„Znaš li šta bi želela da im kažeš?“
„Pojma nemam“, uzdahnu ona.
 Petnaesto poglavlje: Tereza

Vreme je bilo problem. Vreme je uvek bilo problem.

Počelo je, naučila je ona, činjenicom da je simultanost iluzija, i da je
„isto vreme“ na različitim planetama u različitim sistemima uglavnom
računovodstveni trik koji je funkcionisao samo zato što se većina ljudi
kretala relativno sporo u odnosu na brzinu svetlosti. Ali mimo toga, merenja
vremena bila su ugrađena u istoriju. Sat je imao šezdeset minuta zato što su
matematičari u drevnom Vavilonu radili u seksagesimalnom sistemu.
Godina je bila vreme potrebno Zemlji da obavi potpuni tranzit oko Sola, i to
je bilo važno iako Tereza nikad nije bila na Zemlji i gotovo sigurno nikada i
neće. Kao broj minuta u satu, širina centimetra, zapremina litra, dužina
godine bila je marker kojim je čovečanstvo pripovedalo priču o sebi.
I tako, pošto je jedna stara planeta u drugom sistemu bila manje-više u
istoj poziciji u odnosu na njenu zvezdu sada kao i u vreme opsade Lakonije,
Tereza Duarte će se probuditi kao šesnaestogodišnjakinja, umesto da joj je
petnaest. A zbog toga koliko se brzo ta ista planeta okretala na svojoj osi,
još je bilo rano jutro, i ona je bila u svojoj kabini na Rosiju, među javom i
međ snom. Jedna od stvari koje je zavolela u vezi sa životom na Rosinanteu
bio je način na koji je on nasumično stvarao cikluse dnevne svetlosti i tame.
Ako bi posada odlučila da svaki dan traje trideset sati, onda bi tako i bilo.
Ako bi se noć i dan smenjivali na svakih šest sati, to bi se i obistinilo. To što
nisu tako radili bila je posledica izbora, a činjenica da je posredi izbor bila
je neobično divna. Bilo bi lako otkačiti se, i ispostavilo se da je ona volela
da se otkači. Sposobnost plutanja bila je izvrsna. Sada, dok je ležala na
kauču pod potisnom gravitacijom koja je bila tek delić one iz njenog
detinjstva, bila je svesna hladnih sivih zidova, gotovo potpunog mraka u
kojem je sijala samo lampa spremnog statusa njenog ručnog terminala.
Istovremeno, ona je bila i na Lakoniji, u drugoj mašinskoj radionici u koju
se ulazilo iz njene stare spavaće sobe i koja nije zaista postojala, gradeći
nešto što se menjalo kad god bi se malo razbudila i skliznula natrag u san.
Snovi o drugim prostorima – tajnim sobama, skrivenim prolazima,
zaboravljenim pristupnim oknima – za nju su postali uobičajeni u proteklim
mesecima. Bili su to verovatno simboli za nešto. Upravo je ubacivala žicu u
vakuumski adapter kanala kada se san promenio, pomerivši se ispod nje kao
da je uključila drugi zabavni program.
Još je bila u svojoj pravoj kabini, videla je stvarne zidove i svetlost, ali
oni su bili pojačani crnim spiralama čijih je finih detalja bila svesnija nego
što je moglo da se opravda slabim osvetljenjem. Činilo se da se one
prepliću iznova i iznova pred njenim očima. Vlakna crnih niti koja su
posezala napolje, pronalazila jedna druge, gradila skupa novo obličje koje
je istovremeno bilo deo starog. Sićušna plava svetla provlačila su se takođe
tamo-amo kroz spirale u neprestanom previranju, trepereći kao svici. Kad
su posredi snene halucinacije, ova je bila verovatno najlepša koju je njen
mozak ikada smislio. Osećala je da bi mogla da posmatra crne spirale večno
i da joj to nikada ne dosadi.
Njen otac je stajao kraj njih i gledao odozgo u nju. Oči su mu bile
savršeno plave, kakve nisu bile u stvarnosti. Osmehivao se. Tereza sklopi
oči, primoravši se da se probudi. Ovo nije bio san koji je želela da sanja.
Kad ih je ponovo otvorila, spirale su nestale, ali njen otac je i dalje bio tu.
Izgledao je čudno. Kosa mu je bila duža nego što ju je nosio, i mada je bio u
tunici i pantalonama koje mu je Keli odevao na Lakoniji, nije imao cipele
na nogama.
Ona se polako pridiže u sedeći položaj, obazriva zbog niske gravitacije.
San nije bledeo.
„Tereza“, reče on, glasom nekoga ko umire od žeđi. Oči joj se
zamagliše suzama.
„Oče“, reče ona, i mada je osećala vibracije u svom grlu – iako je
gotovo sigurno govorila naglas – on nije iščeznuo. Osećaj da je budna
rastao je u njoj. Sporost snova popuštala je stisak, ali njegov lik nije
izbledeo. Još ne.
„Srećan rođendan“, reče on. „Sve će biti u redu.“ Ona obrisa suze
nadlanicom.
„Ali nije“, šapnu.
„Biće. Treba mi samo još malo vremena i bićemo svi zajedno. Moji
snovi su ranije bili premali. Sada bolje vidim. I ti ćeš videti bolje.“
Tereza odmahnu glavom, i na vratima se začu oštro kucanje. „Jesi li
obučena?“, reče prigušen Aleksov glas.
 „Jesam“, reče ona i vrata se malčice odškrinuše. Na trenutak se činilo da
će se njen san i njena stvarnost suočiti, ali kada se svetlost prosula unutra,
njen otac je nestao u treptaju. Ponovo je obrisala oči, pokušavši da sakrije
da je plakala.
„Hej, ti tamo“, reče Aleks. „Imamo nešto klope. ’Si gladna?“
„Naravski“, reče Tereza. „Daj mi koji minut.“
Aleks klimnu glavom i povuče se, ali Vidra gurnu vrata njuškom i
otvori ih, pa uskoči unutra jedva obuzdana sopstvenom težinom. Njene
smeđe oči pomerale su se po prostoriji kao da tragaju za nečim, i ona tiho
zacvile.
„U redu je, stara damo“, reče Tereza. „Sve je u redu.“
Bilo je to gotovo istina. Pa, u svakom slučaju je bilo manje neistinito
nego što je moglo da bude. Rosinante je gotovo stigao do kapije prstena
Novog Egipta, i dok Kobac – daleko dole u gravitacionom bunaru lokalnog
sunca – očigledno nije bio uništen, bio je ipak dovoljno daleko da čak ni
pod ubistvenim potiskom ne bi mogao da ih stigne. Spremali su se za tranzit
bez jasne zamisli o saobraćaju kroz prostor prstena, i sa lakonskom
vojskom za petama, ali izvan dometa za gađanje, a to je bilo onoliko blizu
dobrome koliko je Tereza ovih dana mogla da očekuje. Ali je Timoti –
Ejmos – opet prkosio smrti, Vidra je još bila sa njom, a ona nije bila u
verskoj internatskoj školi bogu iza leđa.
Iznenadila se koliko je olakšanje osetila zbog neuspeha plana.
Neposredno posle događaja bila je puna straha i u šoku. Užasnutost kada je
videla Ejmosovo razoreno telo, nasilna razmena vatre, anksioznost zbog
upitanosti hoće li Kobac rizikovati i pripucati na njih kako bi je vratio. Ali
čim je to prošlo, shvatila je da se više osmehuje. Još je bila tu, a za to čak
nije bila sama kriva.
Kad je izašla u brodsku kuhinju, posada Rosinantea stajala je oko
stočića sa tužnom žutobelom tortom. Na njoj su bile dve svećice
odštampane od medicinske smole u oblicima jedinice i šestice. Plamenovi
su bili gotovo kružni. Jadno.
„Manje-više isti kvasac i gljivice kao i u svemu drugom“, reče Naomi.
„Ali ima šećera i izgleda lepo.“
„Baš je… Svi ste veoma ljubazni“, reče Tereza. U grlu joj je bio čvor
čije joj je poreklo bilo neshvatljivo. Možda zahvalnost, možda tuga, možda
haotični zaostatak iz moćnog sna o ocu. Ejmos i Džim započeše s
pesmicom, a Naomi i Aleks se pridružiše, tapšući. Bilo je to jeftino, bedno i
nemaštovito, ali je ujedno bilo rezultat napora koji su svi oni uložili iako
nisu morali. Kad joj je Aleks rekao da pomisli želju i dune u svećice, ona je
samo dunula i pogasila ih. Nije mogla da smisli ništa što bi poželela.
Ejmos izvuče svećice od smole i ispusti ih u reciklator dok je Naomi
sekla tortu, a Džim delio mehure sa čajem i kafom.
„Nije ovo tradicionalni doručak“, reče Naomi, pruživši Terezi okrajak.
„Ali želeli smo da iskoristimo trenutak pre tranzita u Frihold. Kad se
smestimo u brodogradilište, imaćemo dosta posla.“
„Najbolje bi bilo da sada sredimo sve što je brodu potrebno“, saglasi se
Džim.
Prošli rođendan je provela u balskoj dvorani Zgrade vlade. Najvažniji
ljudi ogromnog, raštrkanog čovečanstva bili su tamo, a Tereza je bila jedna
od njih. Njen otac je već bio razoren katastrofom koja je uništila Tajfun i
stanicu Medina, i ona je osećala težinu carstva na svojim plećima. Tada je
znala šta treba da poželi. Izlaz. I sada je bila ovde, a želja joj je bila
uslišena. Nije baš sve bilo kao što je zamišljala da će biti.
Probala je tortu i bila je… dobra. Nenametljiva. Malo pregusta, malo
presuva, ali dobra. Nisu je pripremili najbolji poslastičari sa hiljadu svetova
trudeći se da zadive svog boga i cara. Nije joj prethodio zvanični govor
sačinjen tako da pošalje prave političke signale niti je bila propraćena
davanjem razmetljivih poklona za koje ona nije marila i koje će zaboraviti
posle nedelju dana. Nije mogla da zamisli iskustvo manje nalik na ona
kakva je doživljavala ranije. Čak i da su ignorisali njen rođendan, bilo bi joj
to poznatije. Bezbroj puta se osećala ignorisanom dok je stajala obasjana
reflektorima.
Vidra joj ćušnu mišicu vlažnom njuškom i lanu tiho, kao da bi da
razgovara. Tereza odlomi parče svoje torte i pruži ga. Pas poče da žvaće
glasno i oduševljeno.
„Šta ima?“, reče Džim, i tek trenutak kasnije ona shvati da se on to
obraća njoj.
„Ništa“, reče ona. „Zašto?“
„Uzdahnula si.“
 „Zar jesam?“
Aleks klimnu glavom. „Jesi.“
„Nije to ništa“, reče ona. „Razmišljala sam o tome koliko je ovo
drugačije od prošle godine. To je sve.“
„Nije baš najbolji slatki šesnaesti svih vremena“, reče Aleks iskrivivši
lice. „Trebalo je da ovaj bude veliki.“
„Ma šta pričaš to?“, reče Džim. „Prošle godine je bio veliki.
Quinceañera. Slatki šesnaesti ne postoji.“
„Možda ne tamo odakle si ti“, reče Aleks. „Na Marsu, to je bio
šesnaesti.“
Naomi se namršti na Džima, prijazno i zbunjeno. „Misliš quinsé? Otkud
ti znaš za to?“
Ejmos se osmehnu praznim, prijateljskim osmehom koji je značio da ne
zna niti mari za ono o čemu ostali razgovaraju, ali je voljan da ih pusti da
neko vreme melju o tome. Povremeno ju je podsećao na ogromnog,
strpljivog psa usred gomile štenaca.
„Petnaesti rođendan. Quinceañera“, reče Džim. „To je rođendan sa
velikim ritualom sazrevanja na dobrom delu Zemlje. Otac Cezar se
pobrinuo za moj. Imali smo šatru i živi orkestar, a ja sam morao da obučem
po meri skrojeno odelo i naučim da plešem. Gomila sveta koje sam jedva
poznavao uložila je novac na račun namenjen mom obrazovanju. Bilo je
zabavno na blago ponižavajući način.“
„Hah“, reče Naomi. „A ja mislila da je quinsé začet u Pojasu.“
„Jeste li imali ples?“
„Bilo je plesanja. I pića.“
„Pića u petnaestoj?“, reče Aleks.
„U petnaestoj su ti roditelji ostajali bez kreditnog izuzeća i počinjali da
ponovo plaćaju pune poreze i dažbine. Zato je to bio uzrast kada smo se
zapravo prvi put zapošljavali. Makar pre Transportnog sindikata. Pa je
promenila kreditni uzrast na sedamnaest. Ali proslava je ostala ista.“
„Znači, ti si otišla od roditelja kad ti je bilo petnaest godina?“, reče
Tereza.
„Pre toga“, reče Naomi. „Oca nisam upoznala, a moja majka je imala
dugoročni ugovor na teretnjaku koji nije prihvatao decu. Bila sam
uglavnom s mojim tijama. S nekima sam bila u srodstvu, ali s većinom
nisam.“
„Ja nisam zaista upoznala svoju majku“, reče Tereza. „Umrla je kad sam
bila mala.“
„To je teško“, reče Naomi kao da je saglasna s nečim. Tereza sačeka
sledeće pitanje. Kako je umrla? Sada je zažalila što je to pomenula. Ali niko
je nije time gnjavio.
„Ja ne znam ništa o tome“, reče Aleks. „U dolini Mariner bio je to slatki
šesnaesti. Osim ako nije bio trinaesti. I toga je bilo.“
„Zato si bio toliko besan kad smo propustili Kitov?“, upita Ejmos.
Aleks spusti pogled, a blesak bola gotovo momentalno pokri
dobroćudna seta. „Žizel i ja smo u to vreme bili verovatno u svom najgorem
izdanju. Bilo je dobro što me nije bilo, ali da. Strašno mi je krivo bilo što
sam to propustio.“
Tereza uze poslednji zalogaj svoje torte, na primetno Vidrino
razočaranje. Provela je najveći deo godine sa njih četvoro. A posle epskog
neuspeha u koji se izmetnulo njeno ostavljanje kod rođake na Novom
Egiptu, verovatno će provesti i sledeću. Drugi su dolazili i odlazili, ali ova
centralna posada ostala je konstantna. Dok je sada slušala kako razgovaraju,
imala je osećaj da sluša dokono ćaskanje porodice. Ali bila je to porodica
kojoj ona nije pripadala. Delom i zato što niko od njih nije bio ni blizu
njenog uzrasta. Kad su razgovarali o vremenu pre kapija prstena, bilo je to
za nju kao da gleda neki stari zabavni kanal. Zamisao o tome da je celo
čovečanstvo uhvaćeno u klopku jednog sistema nagonila ju je da se oseća
gotovo klaustrofobično. Njima je to značilo nešto drugo, i ona je mogla da
razazna neke aspekte. Njeno poimanje nikada neće moći da se preklopi s
njihovim. Posmatrala je Ejmosa. On nije govorio o rođendanima ili
roditeljima.
Od njih četvoro, on je bio najviše nalik njoj – na rubu razgovora. Ali on
se tamo osećao komotno. On se svugde osećao komotno.
Ona nikada neće imati što i oni. Njena iskustva bila su samo njena. Niko
drugi nigde nije živeo kao ona, a ljudi koji su joj bili najbliži nalazili su se
svi na Lakoniji, ili su bili mrtvi. Ostali ljudi su mogli da povezuju svoje
priče pomoću analogija i obrazaca, time kako je rođendan u detinjstvu jedne
osobe bio nalik rođendanu nekog drugog, ali njen život je bio previše
drugačiji. Nigde u univerzumu ona neće pronaći sto pun ljudi koje su očevi
pripremali da uzmu u ruke sudbinu čovečanstva, kojima je ponuđena
besmrtnost da bi je oni odbili, čiji je privatni život bio sinonim za
funkcionisanje galaktičke države.
Jedina nada bila joj je da pronađe neko mesto i počne da gradi ne
normalan, već razumljiv život. I onda sačeka da sve to bude u prošlosti
kako bi mogla da pripoveda drugima prikladne tople priče o njemu.
To je čak i kao ideja bilo iscrpljujuće.
Upozorenje se oglasi učtivim zvukom zvončića. Brod im je stavljao do
znanja da je trenutak prošao i da dolazi sledeća stvar. Počistili su ostatke
doručka s tortom, a Aleks ju je kratko i nezgrapno zagrlio postrance pre
nego što je pošao ispred Džima i Naomi prema liftu. Ona i Vidra su pratile
Ejmosa dole prema mašinskom.
„Dobronamerni su“, reče Tereza.
„Jes’ vala.“
U mašinskom je Ejmos dao Vidri poslasticu i odneo je do psećeg ležaja
dok se Tereza privezivala. Vazduh je mirisao na silikonsko mazivo i redak,
oštar ozon koji su odavali keramički štampači. Podsetilo ju je to na miris
kiše, ali bez primesa mente, i to joj je prijalo. Kako je čudno bilo nalaziti se
na jednom mestu dovoljno dugo da ti njegov miris izgleda kao miris doma.
Ili ona to možda ne bi osećala da ga nije umalo izgubila zbog gomile
prezviterijanaca.
Tranzit iz Novog Egipta u Frihold ići će brzo. U teoriji, bilo koje dve
kapije mogle su se spojiti pravom linijom, pa se ugao ulaska broda u jednu
mogao podesiti tako da mu ne zatreba kočioni potisak. U praksi, više
brodova je prilazilo polako, i često korigovalo kurs tek pošto bi se našli
sasvim u prostoru prstena i bili u stanju da vide svoje ciljeve. Nešto u vezi
sa jurnjavom naslepo kroz kapiju koju ne mogu da vide, s tim da ih, ukoliko
promaše, čeka momentalno i potpuno uništenje, nagonilo je limbičke
sisteme većine pilota da sinu na veoma loš način. Ovaj konkretan tranzit je
bio na odličnom mestu – ne predaleko, ali isto tako i ne pod preterano
oštrim uglom. Ako nešto i krene po zlu, Rosi će imati vremena da promeni
putanju i izađe kroz neki drugi prsten.
Sa njihovom sadašnjom brzinom, praznina između kapija biće
kratkotrajna, a sami tranziti neće biti primetni – u jednom trenutku će se
nalaziti u jezivom ne-prostoru kapija prstena, a u sledećem padati prema
udaljenoj zvezdi sa poznatim univerzumom oko njih. Ejmos se priveza
preko puta nje, češući se dokono po grudima tamo gde ga je otvorio hitac iz
pištolja.
„Smeta li ti?“, upita ona.
On pogleda u nju, tamnih očiju raširenih i čudnovato nevinih. Poput
očiju preparirane životinje. Ona pokaza na njegove grudi kada je započelo
odbrojavanje do tranzita. Aleksov glas, profesionalan sa tek jedva
primetnom primesom nervoze.
„Šta znam“, reče Ejmos. „Ne baš. Ne volim da sam mrtav, tako da…“
On slegnu ramenima.
„Mada, drugačije je.“
Aleks stiže do nule i Tereza zamisli da načas oseća vrtoglavicu, ali bilo
je to gotovo sigurno psihosomatski. Kad je Ejmos ponovo progovorio, glas
mu je bio smiren i prijazan. Jedna od stvari koje su joj se dopadale kod
njega bilo je to što nikada nije pokazivao blagu snishodljivost generičke
zabrinutosti. „Misliš na tatu?“
„Ti nisi izabrao ono što ti se dogodilo. Kako si se promenio. On jeste. A
ja ne znam na koga od vas dvojice više ličim, znaš? Odabrala sam da odem.
Da budem ovde. Ali ima toliko stvari koje ne mogu…“
„Imamo problem“, reče Naomi preko brodskog razglasa. „Budite
pripravni, i ostanite vezani.“
„Jasno“, reče Ejmos, ali već je podizao ogledalo taktičkih kontrola na
zidni ekran. Ukaza se sistem Frihold, pojednostavljen i sveden grafičkim
dizajnom u nešto shvatljivo. Sunce. Sam Frihold i jedina druga unutrašnja
planeta. Tri gasna džina. Desetak rudarskih brodova, uglavnom u pojasu
asteroida ili kod meseca gasnih džinova. Tereza potraži ono zbog čega je
Naomin glas zvučao toliko grubo, i pronađe ga trenutak zatim.
Nadolazeća oluja je bio lakonski razarač koji je ukrala Roberta Drejper.
Bila je to perjanica tajne flote pokreta otpora, šiljak koplja za vreme opsade
Lakonije koja je samoj Terezi omogućila da pobegne. Za admirala Trejha i
ostatak lakonske mornarice, bilo je to poniženje i trn. Podsetnik na niz
gubitaka. Za pokret otpora, bio je to simbol ranjivosti carstva. Brod koji je
mogao da šmugne kroz svaku kapiju u svako doba i sruči silinu pokreta
otpora na svaki manji brod, gotovo moćniji kao priča nego kao bojna
letelica.
Ali lakonski razarač na taktičkom prikazu u niskoj orbiti oko Friholda
nije bio Nadolazeća oluja.
 Šesnaesto poglavlje: Tanaka

Školski medicinar je izgledao kao da mu je glas mutirao pre pola sata. Da

Tanaka nije znala da je član osoblja, pomislila bi da je student. Imao je
tamnu kožu, pune usne i kosu šišanu uz samu lobanju. U drugim
okolnostima smatrala bi da je veoma lep. Ovako ga je donekle mrzela. Pod
jedan, bio je nervozan oko nje. Svaka rečenica koju je izgovarao dizala se
pri kraju, i koliko god tvrdnja bila očigledna ili jasna, on ju je krivio u
pitanje. Takođe, neki deo njenog limbičkog sistema primećivao je da se
svaki put kad je on u blizini događalo nešto što bi je povredilo ili ozlojedilo.
Previjanje njenog upropašćenog obraza, igle za uzimanje krvi i
medikamenti za podršku, skenovi u antikvarnom autolekaru škole. Nešto.
Najgore od svega, verovatno mu je dugovala život.
Njeni ljudi – Mugabov jurišni tim koji je prisvojila – već su bili
povađeni iz opreme i sahranjeni. Vinston Duarte je lično okončao običaj
vraćanja mrtvih na Lakoniju radi sahrane. Svako tle je lakonsko, glasila je
poruka tada. Čak i sa obilnim krvoliptanjem iz rana na glavi i licu, ona bi
teško iskrvarila do smrti na zemlji Abasije. Ali da je neko došao i smestio
metak u nju, imali bi prilično dobre izglede da za ubistvo okrive Holdena i
onu jebenu stvar u koju se njegov brodski mehaničar pretvorio. Nije pamtila
kako su je pronašli i odneli u medicinsku stanicu. Nije znala da li je
medicinar oklevao ili se odlučno pridržavao svoje Hipokratove zakletve.
Znala je van svake sumnje da je bila ranjiva pred njim, da je držao njen
život u svojim mladim šakama bez ožiljaka. Mrzela ga je zbog toga.
„Nipošto vam ne bih preporučivao manevre pod jakom gravitacijom
najmanje tri nedelje?“, reče on dok je pakovala svoje malobrojne preostale
stvari u vreću. „Gel za regeneraciju veoma teško funkcioniše na nečemu što
se toliko mnogo kreće kao obraz?“
„Imaću najbolju dostupnu negu“, reče ona naglašavajući svaku reč
zasebno kroz odrvenele ruševine svojih usta. Holdenov metak ju je koštao
tri gornja zuba s leve strane i najvećeg dela desnog obraza. Imala je
mikrofrakture od nepca pa do leve orbitalne kosti, i glavobolje od kojih joj
se sve u glavi talasalo. Mada, to su možda bile posledice tuče sa crnookim
mehaničarem. Kad se jednom toliko stvari sjebalo u njenoj lobanji, nije
imalo mnogo smisla svakoj od njih dodeljivati priču o poreklu.
„Mislim da bi možda pametnije bilo sačekati? Još nedelju dana da se
gelu dâ vremena da se spoji?“
Tanaka to ne udostoji odgovorom. Oklop joj je bio napolju u dvorištu,
uredno spakovan za vraćanje zajedno sa svim onim što se sačuvati dalo od
pobijenog jurišnog tima, i ona je izašla iz bolnice tamo, dok je medicinar
hitao za njom kao toalet-papir zalepljen za njenu čizmu. Transportna kolica
sa Kopca bila su oblak prašine, još pola kilometra daleko od studentskog
grada. Nastavno i ostalo osoblje akademije posmatralo ju je sa svojih
prozora i vrata sa mešavinom straha i neodobravanja.
Ona je bila žena koja se stuštila sa neba i sve ih zaključala pretvorivši
pritom njihovu školu u zonu slobodne vatre. Bilo bi preterano očekivati od
njih počasnu diplomu.
Ona se osmehnu na tu pomisao, pa se trže.
Kada su kolica stigla, Mugabo je bio na njima. Njegova uvežbana
zvaničnost bila je oštra kao uštirkana košulja. Stao je u stav mirno i
salutirao joj. Zbog toga joj je zapravo bilo bolje. Osećala se više kao ona
stara. Dok je njegova mala posada tovarila oružje i oklope njihovih
izginulih, Mugabo je stajao kraj nje, glave isturene napred.
„Konačno ste se dovukli“, reče ona.
„Izvinjavam se. Šteta koju smo pretrpeli dovela je do toga da ulazak u
atmosferu bude vrlo problematičan, a vaš transportni brod je bio…
Nažalost, bili smo primorani da pokupimo određenu opremu iz njega.
Veoma mi je žao zbog kašnjenja.“
„Kako stojimo sa popravkama?“
Mugabo klimnu glavom, bez namere da iskaže bilo šta pozitivno osim
toga da je čuo pitanje. „Premda je šteta značajna, siguran sam da možemo
bezbedno nastaviti. Moj glavni mehaničar preporučuje da se vratimo na
Lakoniju i snabdemo.“
„Nešto nam nedostaje?“
„Kompoziti koji hrane korito su razumljivo potrošeni.“
„Što će reći da funkcije samopopravki ne rade.“
 „Integritet korita je u okviru granica greške“, reče Mugabo. Dopadao joj
se način na koji je izvrdavao. On nije želeo na Lakoniju, već njegov glavni
mehaničar. Njegov brod nije pokvaren osim ako Tanaka nije voljna da mu
dopusti to da bude. Oduvek je postojala ta nit u tapiseriji lakonske kulture:
spremnost da se potvrdi svaka stvarnost koju tvoj neposredni zapovednik
predlaže. Zapitala se kako izgleda Mugabov unutrašnji život. Da li on ima
rezervu slobode i perverznosti skrivenu unutra kao ona, ili je u potpunosti
tako prazan?
Ona se smesti na prednje sedište kraj vozača i pogleda prema školi.
Prema bojištu. Izgubila je tu – izgubila je svoj jurišni tim, svoju metu, krv i
meso. Deo reputacije. A izgubila je zato što je presporo posegnula za
nasiljem. Tereza Duarte je bila dragocena – jedinstveni resurs.
Nezamenljiva. Holden je bio spreman da je rizikuje tamo gde Tanaka nije.
Lekcija naučena.
Deo njenog bića želeo je da pošalje projektil iz orbite na školsko imanje
i zbriše celu lokaciju. Mogla je to da uradi. Počistila bi nekoliko života –
uključujući i tog jebenog medicinara – i niko je zbog toga ne bi gonio.
Jedina posledica bila bi da bi ljudi znali kako je ona to uradila. Pitali bi se
kakva ju je to neprijatnost i sramota naterala na takav čin.
Zato jebeš ga. Neka ih, nek žive.
Mugabov tim je završio sa utovarom i uzverao se na svoja mesta na
kolicima. Zbog nekih čudnih karakteristika atmosfera je prelamala sunčevu
svetlost u šest traka kao dečju sliku zvezde. Setila se nečeg što je jednom
čula: Ja bih i sunce udario kad bi me ono uvredilo. Nije znala otkud ta
rečenica.5 Nije ni bilo važno. Morala je da okonča lov.
„Možemo poći“, reče ona.
„Razumem“, odgovori Mugabo, i kolica se trgoše, okrenuše i ubrzaše
prema mestu sletanja. Vetar je imao ukus zemlje dok su prolazili. Tešila ju
je pomisao da će ona moći da proživi pun, bogat život i nijednom se više ne
vrati na ovu govnjivu planetu. Ta pomisao je pomogla, mada tek malčice.
Kad su se ponovo obreli na Kopcu i krenuli pod potiskom prema kapiji
prstena, podvrgla se medicinskom timu. Ušla je svojevoljno u stacionar i
nije se trzala dok je njihov pregled malo ublažio njeno prvo iskustvo s
ranama. Kada su proverili ranu na njenoj glavi, sastrugali lokalni gel za
regeneraciju iz njenog obraza, ušili tamo matricu i stavili na nju svoj gel,
bilo joj je bolje. Gadno ju je bolelo, ali umirivalo ju je to što je mogla da
pokaže i njima i sebi kako je bol nešto sasvim sporedno. Telesne patnje su
imale dugu i slavnu istoriju među zabavljačima i verskim fanaticima. Ona
sebe nije svrstavala ni u jednu od te dve kategorije, ali možda je postojalo
izvesno preklapanje.
Novi nervni završeci su je svrbeli, a glava joj je pulsirala kad bi prebrzo
ustala dok su bili pod potiskom. Inače, bila je spremna da se vrati poslu,
počevši od izveštaja posle akcije. Sedela je za malim stolom u svojoj
kancelariji, i uz brujanje reciklatora vazduha i tihu pesmu vibracija pogona
koja se razlegla brodom, prepričavala neuspešnu misiju u pažljivo
navedenim, preciznim pojedinostima. Bio je to moralni ekvivalent struganja
gela. Dokaz da može da trpi i ovaj bol. Poslala je to Trejhu kao ateista koji
ispoveda svoje grehove. Ritual čišćenja sa tek malim naznakama osećaja da
je zaista čista. Pošto je to obavljeno, posao.
Dok je stigla da prikrpi i sebe i brod, Rosinante je stekao nemoguću
prednost, proletevši pod potiskom kraj jednog nadolazećeg trgovačkog
broda, gasnih džinova i napolje prema kapiji dovoljno brzo da nije bilo
svrhe pokušavati da ih sustigne. U koji god sistem da uđu, biće već tamo
kada ona dođe u prostor prstena. Ipak, neće moći da budu brži od svetlosti.
Poslala je pogonski trag i siluetu brodske maske napred, raširivši
informacije u svakom sistemu čiji lakonski repetitor nije nedavno bio
onesposobljen. Kud god Holden odvede devojčicu, Tanakine snage će znati
kako da ga potraže. Možda joj se posreći.
A možda i ne.
Provodila je duge dane proučavajući izveštaje o drugim stvarima koje je
pokrenula. Analiza jajaste stvari sa Lakonije koju je obavio Naučni
direktorat poklapala se sa idejom o transportu bez inercije, i oni su
razmatrali strategije za njegovo praćenje. Jedna teorija je bila da bi prolazak
jajastog broda mogao da ostavi trag slobodnih neutrona. Ona je naredila
Direktoratu za geodeziju i istraživanje da prestane sa svim ostalim
poslovima i pripremi izveštaj o svim poznatim tuđinskim građevinama u
svim sistemima. Ako je Duarte išao negde, bilo je gotovo sigurno da će mu
odredište biti jedna od njih. Aktivnost na nekom takvom mestu dala bi joj
neku polaznu tačku. Ali do sada, mrka kapa. Njena naređenja za
Obaveštajni direktorat – provera svih bliskih prijatelja ili bivših ljubavnika
visokog konzula za slučaj da pretrpe ukazanje kao Trejho – imala su za
rezultat izveštaj koji je podjednako bio birokratska papazjanija i gomila
ćorsokaka.
Zbog svega toga je bila besna. To je bilo u redu. Bes je bio komforan.
Bio je koristan. Razumela ga je.
Mogla je da se seti trenutka kada je poslednji put osetila samosažaljenje.
Bilo joj je jedanaest godina i živela je u Inis Dipu. Oba njena roditelja su te
godine umrla. Njena majka je saznala nešto o svom mužu sa čime nije
mogla da živi, i jedne noći sabotirala sistem za vazduh u njihovim
prostorijama, tako da su se oboje ugušili u snu. Tanaku su poslali da tu noć
provede kod tetke Akari. Ostala je tamo da živi sve do kraja detinjstva. Ako
je njena tetka i znala šta je to njenu majku nateralo na bes koji je doveo do
ubistva i samoubistva, nikad joj nije rekla.
Selidba je podrazumevala promenu škole, i ta tranzicija je, u
kombinaciji s neočekivanim gubitkom roditelja, bila teška. Jednog dana
posle nastave tetka ju je zatekla kako sedi na krevetu i plače. Želela je da
zna zbog čega. Tanaka je priznala da ju je jedna devojčica u njenoj školi
ošamarila i ponizila.
Tetka Akari je klekla ispred nje. Ona je bila kapetanica Marsove vojske,
i visoka kao i sve žene iz porodice Tanaka. Alijani je tetka u besprekornoj
uniformi izgledala kao boginja-ratnica. Očekivala je da je ona zagrli i
privije uz sebe, a onda joj kaže kako će se postarati za sve, onako kako bi to
uradila njena majka.
Umesto toga, tetka Akari je pitala koji joj je obraz bio ošamaren. Kad je
Alijana pokazala na njega, tetka ju je ošamarila po istom tom obrazu toliko
snažno da su joj suze ponovo grunule na oči.
„Jesi li tužna, ili si besna?“, rekla je tetka Akari, glasom blagim ali
neumoljivim.
„Ne razumem…“, zaustila je ona da odgovori, kad ju je tetka ponovo
ošamarila.
„Jesi li tužna, ili si besna?“, ponovila je ona.
„Zašto…“
Akari ju je ošamarila pre nego što je stigla više toga da kaže. „Jesi li
tužna, ili si besna?“
Otrla je vodu iz očiju, plašeći se da kaže bilo šta i zaradi novi šamar.
Pogledala je u lepo ali strogo tetkino lice, koje je zurilo u nju bez sažaljenja
ili saosećanja.
„Besna“, rekla je Alijana konačno, i iznenadila se kad je shvatila da je
to tačno.
„Dobro“, kazala je njena tetka, i onda ustala i pružila ruku da povuče
Alijanu sa kreveta. „Bes je nešto što mogu da podnesem. Tuga, strah,
samosažaljenje, sumnja u sebe? Sve je to fokusirano unutra. Drži te
zaključanu u sebi. Beskorisno. Bes je usmeren napolje. Bes želi da nešto
preduzmeš. Bol je koristan. Jesi li spremna da ga upotrebiš?“
Alijana je klimnula glavom. To joj je izgledalo bezbednije nego da je
progovorila. „Onda ću ti pokazati kako.“
I to je i učinila.

***

Mugabo je stajao, s rukama iza sebe i istim banalnim i prijatnim skoro-pa-

osmehom kao i uvek. „Dovoljno smo se primakli kapiji prstena da bi
najbolje bilo ako bi navigacija znala koju putanju da trasira.“
Tanaka se zavali u naslon sedišta. Glava ju je bolela, ali malo manje
nego obično, i ona nije uzela lekove protiv bolova. I neće osim ako joj ne
budu neophodni da funkcioniše. Regeneracija oštećene kosti je boluckala, a
meso njenog obraza polako se obnavljalo. Zubima će trebati neko vreme.
Njima treba nešto čvršće da bi se usidrili. To je sasvim u redu.
Povratak na Lakoniju bio je gotovo sigurno ono pravo, ali izgledalo joj
je to kao priznavanje poraza. Sve do sada je to odlagala, i pomisao ju je i
dalje iritirala. Pritiskala je polomljenu orbitalnu kost vrhovima prstiju,
ispitujući koliko snažno može da gura dok ne oseti bol.
„Zasad bi“, zausti ona, „trebalo da pretpostavimo kako će obnavljanje
brodskih zaliha biti…“
Oglasi joj se komunikator. Poruka visokog prioriteta upravo je stigla iz
Lakonskog sistema. Od admirala Trejha. Ona pusti da ono što je
nameravala da kaže utihne i zamre, a onda podiže pogled prema Mugabu.
On podiže obrve za milimetar kao kelner u skupom restoranu koji čeka da
vidi dopada li joj se vino.
„Hajde da vam to javim kasnije, kapetane“, reče ona.
 „Naravno“, reče on i klimnu glavom oštro, profesionalno. Ako je i bio
ozlojeđen zbog toga što ona ponovo okleva s odlukom, nije to ničim
pokazao. Imala je osećaj da bi mogla da okoliša i odlaže zauvek i izazove
samo učtivo prihvatanje i ponavljanje pitanja sat kasnije. Mugabo je bio
čovek bez strasti, koliko je mogla da ustanovi. Istrošio bi je kao voda koja
erodira kamen.
On zatvori vrata za sobom, a Tanaka podesi sistem tako da je niko ne
uznemirava. Trejhova poruka nije bila velika, ali uz nju je bila povezana
datoteka. Poruka u poruci.
Dok je gledao s njenog ekrana, Trejho je izgledao starije nego što je to
moglo da objasni proteklih nekoliko nedelja. Ali sve je to bilo u tonu
njegove kože i bledilu usana. Oči su mu i dalje bile oštre i bistre kao i uvek,
a glas je pripadao trideset godina mlađem muškarcu. Zapitala se da li on
uzima stimulanse.
„Pukovnice“, reče on, zagledan u kameru. „Razmotrio sam vaš izveštaj,
i… mislim da oboje možemo da se saglasimo da je to moglo i bolje da
prođe. Izgubili smo nekoliko dobrih ljudi, a vi niste došli do svoje mete. Ali
nisam siguran da smo baš ostali praznih šaka.
Ako vam to nešto znači, i ja sam očekivao da Nagata smesti devojčicu
negde dalje od bojnog broda kojim leti vođa pokreta otpora. Ali pošto je
odlučila da toliko svojih jaja drži u jednoj korpi, možda su nam otvorene
neke mogućnosti koje inače ne bi bile.“
Tanaka se počeša po zavojima. Osećala je samo malo pritiska. Svrab
nimalo nije minuo. Trejho se pomeri na stolici i nestade. Slika pred njom se
promeni u krupnozrnasti vizuelni teleskopski pogled na brod. Moglo je da
se razazna tek tamno obličje spram sopstvenog pogonskog repa.
„Želeo sam ovo da vam pošaljem.“ Trejhov glas je bio mirniji od nje.
„Potiče sa Dereča.6 Boton je tamo zapovednik na misiji u sistemu Frihold.
Analiza saobraćaja ukazuje da nam je tamo i dalje sakrivena Oluja, i on
pokušava da je istera na videlo. Jedan brod je izveo nenajavljen tranzit u
sistem u periodu navedenom u vašem upozorenju. Odgovarajuće je tonaže
za Rosinantea, a pogonski trag… Pa, to se ne poklapa, ali dovoljno je blizu
da bi mogli da koriste prljavo gorivo kako bi nas obmanuli. Termički, ista
priča. Dovoljno blizu da bude izlažirano. A silueta je veoma slična.
Prijavljen je kao…“
 Tanaka prekinu reprodukciju. Srce joj je tuklo brzo, i trudila se da se ne
isceri. Đavolski bi je zabolelo kad bi to uradila, a možda bi čak izvalila
malo matrice za regeneraciju. Ali, o, kako je samo to želela.
Mugabo prihvati njen zahtev preko komunikatora čim ga je poslala.
„Pukovnice?“
„Snabdevanje zalihama će morati da sačeka“, reče ona. „Imamo
sastanak sa Derečom u sistemu Frihold. Punom brzinom tamo.“
„Da, pukovnice“, reče Mugabo. „Izvestiću navigatora.“
Ona prekinu vezu i dopusti sebi da se osmehuje sve dok je nije zabolelo
samo malo, uživajući u trenutku. Onda malo vrati Trejhovu poruku i pusti je
ponovo.
„…silueta je veoma slična. Prijavljen je kao geodetski brod sa
ugovorom iz Oberona, i postoji papirni trag koji to potvrđuje. Ali pokret
otpora je toliko duboko infiltriran u Oberonov sistem da bih tu činjenicu
uzeo sa poprilično zrnaca soli. Ne znam da li je ovo trag koji ćete odlučiti
da pratite, ali meni se čini izglednim. I ako to jeste brod Tereze Duarte, i
ako je Terezin ujedno brod Džejmsa Holdena i Naomi Nagate… Pa, onda
bih mogao da imam strategiju sa kojom bismo pokušali.“
Tanaka se nagnu napred. U Trejhovom glasu je bilo nečeg što joj je
privuklo pažnju. Nije znala je li to kajanje, željno iščekivanje ili ponešto od
oboje.
„Sve što smo radili sa ovim ljudima do sada imalo je manje učinka nego
što sam se nadao. Oni su pametni, i još gore, imaju sreće. Znam da zvuči
kao sujeverje, ali neki ljudi se prosto rode kao srećkovići. Verujem u to. Bez
obzira, mislim da ima neke vrednosti u promeni naše taktike. Priključio sam
datoteku kako biste je razmotrili.“
Ona otvori datoteku u umetnutom ekranu. Nova slika Trejha koji sedi za
istim stolom, govori sa istom kadencom. Glasovi preklopljeni, tako da su
pokrivali jedan drugog sve dok ona nije ugasila umetak i vratila se glavnoj
poruci.
„…datoteku kako biste je razmotrili. Ovo je vaša misija, i nemam
nameru da ja njom upravljam otpozadi, ali mislim da bi trebalo ovako. Ako
ste saglasni, treba da je upotrebite. Sad smo za stolom gde su ulozi veliki.
Ako ne završimo ono što je Duarte započeo… Pa, ne želim da odem
razmišljajući o svemu onome što nisam imao muda da pokušam.“
 Sedamnaesto poglavlje: Naomi

Kapetan lakonskog razarača Razulareni derečo imao je prijatno lice.

Mršave, visoke jagodice i tanke brčiće koji su podsećali Naomi na stare
zabavne kanale o borbi za nezavisnost Marsa. Oči su mu bile tamnosmeđe,
koža tek nešto svetlija. Umeo je da izvodi trik iznošenja pretnji dok izgleda
kao da pati zbog neophodnosti da to radi. Ovo mene boli koliko i vas.
Mnogi Lakonci su izgleda imali takav stil. Naomi je morala da veruje da to
govori nešto o Vinstonu Duarteu i tome kako je on lagao.
„Došli smo do oznake za sto sati. Ponovo ću ovo reći: znamo da je
Nadolazeća oluja u ovom sistemu. Ona nam mora biti predata u sledećih
stotinu sati, inače ćemo biti prisiljeni da postupamo protiv civilnog
stanovništva. Ja preklinjem predvodnike pokreta otpora u ovom sistemu da
shvate koliko malo toga imaju da dobiju odbijanjem da delaju, i koliko
mnogo toga imaju da izgube.“
„Ne bi valjda to stvarno uradili?“, reče Aleks. Bili su zajedno na
komandnoj palubi, ona, Aleks i Džim. Ejmos i Tereza su bili u mašinskom
odeljenju i kontrolisali automatizovane sonde koje su obavljale besmislene
radne zadatke na površini malog, vulkanski aktivnog meseca koji je kružio
oko jednog od tri gasna džina u Friholdu.
„Bi“, reče Džim. „I više nego bi. Hoće.“
„Pa to su civili“, reče Aleks.
„Aha, ali naši civili. Zato, ko ih jebe.“
Boton je saosećajno gledao u kameru na bojnom brodu u orbiti oko
sveta čije je stanovništvo tokom godina naraslo na gotovo sto hiljada.
„Otvaramo kanal stanovnicima grada Friholda u nadi da će oni biti u
mogućnosti da apeluju na vašu savest.“
Kanal se prebaci na nekog mladića od šesnaestak godina, koji je stajao
napolju na površini planete sa malom kućom iza njega u kadru. Kad je
progovorio, glas mu je zadrhtao. „Zovem se Čarls Parker…“
Naomi isključi prenos.
 Frihold je bio jedan od najvažnijih sistema u mreži pokreta otpora. Nije
bio naročito naseljen niti bogat. Stanica Drejper, skrivena na drugom
mesecu istog gasnog džina, bila je veoma mala za vojnu bazu. Ali to je bilo
skrovište Nadolazeće oluje, i zbog toga je bila od suštinske važnosti za
snagu pokreta otpora. Saba je znao da će biti tako, u vreme kad je Naomi
bila samo jedna od njegovih glavnih zamenika, a ne sama centar otpora
Lakonskom carstvu. Postojali su planovi za to kako da stanica Drejper
ostane skrivena kada su Lakonci u sistemu. Zbog toga je Rosi bio spreman
da se momentalno predstavi kao Sidpaj koji dolazi iz Oberona. Čak je
postojao ugovor u Oberonovom sistemu da podrži tu priču, a plan rada je
nosio datum po kojem se činilo da je podnet tri meseca ranije, detaljima
misije Sidpaja da ispita četiri lokacije u Friholdu zbog moguće
eksploatacije minerala. Druga od te četiri bila je stanica Drejper, i oni će joj
prići kada bude zgodno skrivena od direktnog pogleda Dereča.
Protokol je sada nalagao da budu ono što su glumili. Da se spuste tamo
gde su rekli da će se spustiti. Pošalju sonde. Prikupe podatke. Tragaju za
znacima da su prepoznati, i budu spremni da se paklenom brzinom stušte
natrag prema kapiji ako se to desi. Još jedan tranzit u drugi sistem, uz nadu
da tamo neće biti opreznih lakonskih očiju.
Više saobraćaja. Više nasilja. Bez rešenja. Bilo je trenutaka kad je lako
bilo izgubiti iz vida sav napredak koji je pokret otpora napravio zaustavivši
najgore od Lakonijinih loših zamisli i snaga. Ona se samo nadala da se
negde u utrobi Lakonije admiral Trejho u najmanju ruku oseća jednako
osujećeno kao ona.
Kad je pošla da pošalje zahtev, Ejmosov komunikator je već bio
otvoren. „Kako ide tamo napolju?“
Gotovo je mogla da čuje rmpaliju kako sleže ramenima. „Da nas zaista
plaćaju za ovo, ne bismo se kaše najeli. Ali za par zaposlenih sa skraćenim
radnim vremenom koji se inače ne bave ovakvim poslom? Prilično dobro.“
„Koliko bi trebalo da se sva oprema vrati u šupu?“
„Par sati.“
Džim je pogleda. „Po planu treba ovde da provedemo još dva dana.“
„Odlično smo, stvarno odlično obavili posao i ranije došli do svih
potrebnih podataka“, reče Naomi. „Korporacija na Oberonu verovatno će
nam dati bonuse. Uvlači sve to nazad, Ejmose. Moramo da krenemo.“
 „Važi se“, reče on. Ona začu njegov glas preko komunikatora kad se
okrenuo prema Terezi. Gotovo je s igranjem. Vreme je da pokupimo pinkle.
Zvučao je gotovo isto kao čovek koga je poznavala pre nego što se
promenio. Pre nego što su se svi oni promenili, ovako ili onako.
„Daću ti neke opcije za kurs“, reče Aleks dok se otkopčavao i polazio
prema letačkoj palubi.
„Hvala ti“, reče Naomi. Ona podiže komunikator i pripremi lažnog
kapetana Sidpaja da generiše izveštaj za Lakonce. Mogla je gotovo da
zamisli da je u posadi za ispitivanje koja se trudi da ne diže glavu i ispuni
svoj ugovor u senci ratnih zločina koji samo što nisu počinjeni. Uvek je bilo
tako. Ljudi su se trudili da obave svoje dok su zverstva pupela oko njih.
Izbegavali kontakt pogledom i nadali se da se vatra neće proširiti na njih i
njihove.
Džim uzdahnu. „Moraćemo nešto da uradimo u vezi s ovim. Nisam
siguran šta, ali… nešto.“
Činilo se da je zbunjen zbog njenog osmeha. „Zato i ubrzavam sa
transferom. Smislićemo nešto.“
Potvrda od Dereča stigla je dva sata kasnije, i nije je dodirnulo nijedno
ljudsko biće. Jedan brod je razgovarao sa drugim, glatko i ravnodušno kao
uklopljeni zupčanici nekog mehanizma. Derečo je tragao za Olujom. Rosi
nije bio Oluja. A čak i da su bili predmet sumnje, lakonska strategija nije se
promenila. Prislonili su pištolj uz glavu Čarlsa Parkera i sto hiljada glava
poput njegove, a tajmer je otkucavao prema nuli. Ako je Sidpaj bio malo
sumnjiv, ništa se od toga nije promenilo.
Tranzit do stanice Drejper bio je mali blistavi sjaj koji je pokazivao
koliko je Aleks postao dobar pilot. Pratio je aktuelnu trasu koja je
eksploatisala gravitaciju meseca gasnog džina u njihovim relativnim
orbitama, nije činio ništa što bi izgledalo neumesno ili neuverljivo, i opet
smeštao Rosija uz ciljani mesec tako da Derečo bude zaklonjen, a gasni
džin je sprečavao da bilo koji brod iz smera kapije vidi gde su oni tačno
sleteli.
Sa strogom zabranom komunikacije koju je protokol nalagao, Naomi
nije bila sigurna šta će zateći kada tamo stignu. Kada su se začuli prvi,
gotovo nečujni navigacioni signali, učinilo joj se da je osetila olakšanje.
Aleks ih je graciozno vodio u skrivenu bazu. On je godinama bio Bobin
pilot, ovo je bio njegov dom, a njegova intimnost s njim videla se u lakoći
njihovog prolaska. Oluja je bila na tajnom doku zajedno sa dva mala
skakača između asteroida unutar sistema. Rosi se primicao otvorenom
sidrištu, stezaljke za pristajanje zaključale su se sa dubokim, blagim
zveketom koji je odjeknuo kroz brod. Za Derečo, izgledalo bi to kao da se
mali geodetski brod spustio u cev lave.
Džilijan Hjuston ih je čekala kad su se otvorila vrata vazdušne komore.
Bila je sitnija nego što ju je Naomi pamtila, i svetla kosa bila joj je
povučena pozadi, ali duga. Imala je na sebi vojničku jaknu bez širita ili
činova. Ta žena nije služila ni u jednoj vojsci osim one koju su zajedno
stvorile.
Derečo je bio malo ispod šezdeset tri sata od početka bombardovanja
planete, i to se videlo u njenim očima.
„Došli ste u teškom trenutku, madam“, reče Džilijan.
„Žao mi je što ih ima toliko“, reče Naomi.
„Moj otac je uvek govorio da se vredi boriti za sve što vredi imati.“
Naomi nije bila sigurna da li je zajedljivost u rečima bila tamo ili ona
samo čuje ono što je očekivala. Bobi je uvek davala Džilijan dobre mada
povremeno oprezne procene, unapredila ju je do druge u hijerarhiji
komande, iza sebe, i prepustila Oluju njenoj brizi kada je poginula, ali
Naomi nije bila Bobi. Kada je Rosi prvi put došao na Frihold, Džilijanin
otac je završio na njemu kao zarobljenik. Savez između Friholda i pokreta
otpora bio je jedan od prvih koraka u otporu Lakoniji, ali Naomi nije mogla
da se odupre osećaju kako je tu i dalje trn tog prvog susreta.
„Kako ti je otac?“, upita Naomi.
„Na planeti je, madam.“ Bio je to prozaičan način da kaže: Još malo pa
će umreti.
Ostali izađoše iza Naomi, najpre Džim, pa Aleks, Ejmos i Tereza.
Džilijanin pogled zadržao se na Ejmosu dovoljno dugo da to postane gotovo
neprijatno, pre nego što je prešao na Aleksa.
„Drago mi je što vas vidim, kapetanice“, razvuče Aleks.
„Dobro došli natrag, gospodine Kamale“, reče ona, i Aleks se isceri.
„Održavate brod u formi?“
„Nećete naći nimalo prašine na njemu“, reče Džilijan, a onda ponovo
obrati pažnju na Naomi. „Nisam znala šta vam treba od zaliha, ali ovde ćete
provesti malo vremena. Pripremila sam sve što sam mogla. Odvojili smo
vam prostorije za počinak. Na vašem brodu bi moglo da bude malčice
preglasno.“
„Ja mogu vaše tehničare da upoznam sa onim što nam nedostaje“, reče
Ejmos. „Biće bolje da utovarimo i brzo se udaljimo. Pogotovo pošto smo
sada tako sposoban geodetski tim.“
Ako je Džilijan osećala nervozu zbog njega, ona to nije pokazivala.
„Pođite sa mnom. Pomoći ću da počnete.“
Gravitacija na mesecu bila je jedva nešto jača od nagoveštaja. Kamen u
hodnicima bio je prekriven zaptivnim materijalima i podupiračima. Tu
kamen nije bio nimalo sabijen bunarom gravitacije tako da bude tvrd.
Naomi je imala utisak da bi mogla da prokopa sebi put kroz njega golim
rukama kao da je posredi stiropor za pakovanje. Odavao je čvrst utisak
samo zahvaljujući ljudskim strukturama.
Lučki radnici i tehničari za snabdevanje bili su mešana grupa ljudi.
Naomi je prepoznala ASP-ovce stare škole po tetovažama i brzim, dobro
uvežbanim postupcima proisteklim iz života provedenog u blizini vakuuma,
ali bilo je tu i mlađih muškaraca i žena. Ljudi Džilijaninih godina koji su
došli u pokret otpora sa dna gravitacionih bunara i probili se ovamo. Bilo ih
je više posle opsade Lakonije. Poraz carstva ulio je nadu u mnoge. Ona nije
bila sigurna da je jedna od takvih.
Rosinante je mogao uverljivo da se zadrži na njihovoj lažnoj misiji
ispitivanja tri ili četiri dana. To je bilo dovoljno dugo da napune sve
rezervoare i zamene prečistače vazduha i matricu reciklatora, kao i da
obave manje popravke korita. Dovoljno dugo da budu tu i posmatraju kako
umire civilno stanovništvo Friholda.
Kad su obnavljanje zaliha i popravke bili dogovoreni i kada je proces
otpočeo, preostalo je još pedeset devet sati. Naomi je otišla u prostorije koje
je Džilijan pomenula: uske sobe sa ležajevima i prekrivačima oko male
privatne kuhinje i toaleta. Rosi je bio prostraniji. Džim je bio sklupčan i
dremao je. Naomi je najviše od svega želela da se sklupča kraj njega.
Umesto toga, poslala je Džilijan zahtev za komunikaciju. Odgovor su bila
uputstva za to kako da dođe do njene kancelarije u bazi.
Pomislila je da probudi Džima i povede ga sa sobom. On je umeo da
umiri razgovore samim svojim prisustvom. Ali ovaj teret je morala sama da
ponese. Biće on tamo kasnije ako joj zatreba.
Kancelarija je bila mala, sa ekranima na dva zida i površini radnog
stola. Delovi zidova koje nisu zauzimale slike Dereča i Friholda,
bezbednosna mapa stanice, status Oluje i Rosinantea i status sistema za
održavanje života bili su obojeni sivkasto-narandžasto. Izgledalo bi to
dobro pored malo plave. Džilijan je sedela i mahnula joj je da uđe, pa je
Naomi povukla vrata i zatvorila ih za sobom.
„Nisam znala da je u toku napad na Frihold“, reče ona.
Džilijan je nije pogledala u oči. „Govnar je razneo naš repetitor kod
prstena i ispustio jedan od njihovih čim su prošli. Nismo nikako mogli da
postavimo crvenu zastavicu. Izvinjavam se.“
„To nije bila kritika. Plašim se da smo samo pogoršali situaciju.“
„Ne znam da li je to moguće. Ali treba da razgovaramo o opcijama koje
imamo sad kad ste već ovde.“
Džilijanina desna šaka zatvori se u pesnicu, otvori i ponovo zatvori. To
nije bio jedini znak uzrujanosti, ali je bio najočigledniji. Naomi udahnu u
sebe onu sopstvenu verziju koja je bila hladna, analitična i nemilosrdna.
Ona nikad nije želela da bude ratni vojskovođa. Univerzum je insistirao.
„Imaš planove?“
„Imam jedan“, reče Džilijan. „Oluja je spremna za evakuaciju. Već je
puna zaliha koje može da ponese, a delove stanice možemo da
razmontiramo i utovarimo. Krenućemo iz skrovišta i navesti neprijatelja da
nas prati. Proći kroz prsten, preći u drugi sistem i početi sa gradnjom nove
baze.“
„Dakle, potpuno napustiti Drejper?“
„Baza ne koristi ničemu osim Oluji“, reče Džilijan. „A pritom je i manje
korisna nego što bi mogla da bude.“
Naomi se namršti, pokazavši Džilijan da nastavi.
„Strateška važnost Friholda sastojala se u tome što niko nije znao da
smo ovde. To je sada potrošeno. Ne znam je li njihova analiza saobraćaja
bolja od naše, ili je neko nešto izlanuo. Jebiga, možda su samo dobro
nagađali. Ali tu su. Zadržavanje baze je u ovom trenutku čisto teranje
inata.“
 „A Derečo bi mogao da je pojuri“, reče Naomi. „Da ostavi civile na
miru i pođe za tobom. To je zamisao, zar ne?“
„Tome se nadam. Imamo… Imamo stanice za snimanje u svim većim
gradovima. Dođe li do krvoprolića, ono neće biti tiho. Pokačićemo ono što
rade ovde oko njihovog vrata u svakom sistemu koji ima radio. I oni to
znaju. Možda bi to pomoglo da ih odvrati.“
„A šta je sa direktnim sukobom? Derečo je jak brod, ali je iste klase kao
i Oluja. Sada imamo još jedan bojni brod. A ako bi imala još koju letelicu
ili planetarnu odbranu da se uključi u metež…“
„Možemo da pogledamo i to“, reče Džilijan. „Ali mešamo babe i žabe.
Njihov brod je svež i dobro opskrbljen. A Oluja… Ona nije u stanju da se
bori. Ne onako kako bi trebalo.“
„Zašto ne?“
„Mi nemamo lakonsko snabdevanje, opremu za popravke niti stručno
znanje za to. I godinama smo je terali do iznemoglosti. Dobra je to lađa, ali
počinje da pokazuje znake starosti.“
Naomi je čula čemu se Džilijan primiče. Ukazuje, možda i nesvesna da
to radi. Mlađa žena je sama sebe počela da uverava u to kako gubitak broda,
gubitak baze ne bi bili toliko loši. Tragala je za načinom da se masakr
izbegne, makar to značilo i predaju.
Naomi pade na pamet kako bi očajanje moglo da bude kao fraktal: u
stalnoj promeni, ali ujedno isto na svakom nivou. Građani Friholda,
uplašeni da im se bliži sudnji dan. Džilijan koja traga za bilo kakvim
načinom da spasi svoje ljude. Naomina neprestana, osujećena borba da
spreči nestajanje brodova i izgradi nešto što bi se suprotstavilo
autoritarnom, žestokom carstvu. Elvi Okoje, koja rizikuje život ne bi li
našla način da zaustavi stvari iza kapija prstena i njihove talase
neprijateljstva i neobičnosti. Koliko god bila udaljena tačka gledišta, strah i
očajanje bili su na istom nivou.
Upozorenje ih obe iznenadi. Džilijan se okrenu od slike Dereča prema
dalekoj kapiji prstena i pogonskom repu broda koji je upravo završio
tranzit, jarkom kao kometa.
„Očekivali ste nekoga?“, upita Džilijan dok je preusmeravala pasivne
senzore baze prema toj novoj meti. Naomi ne odgovori. Polako se slika
ukaza tako da je silueta postala gotovo sasvim jasna. Brod je bio lakonski i
poznat. I premda bi ona morala da pita Rosinantea za pogonski trag, već je
bila sigurna da će on odgovarati Kopcu.
„Ovaj je iz Novog Egipta“, reče ona. „Lovi nas.“
Džilijanin tihi uzdah zvučao je kao psovka. Ako im je ranije nedostajalo
dobrih opcija, sada su ostali bez bilo kakvih. Kad bi pokušali da pobegnu,
značilo bi to da prođu kraj nadolazećeg neprijatelja, a sve i kad bi uspeli da
se provuku kraj njega, Kobac bi mogao da dođe do kapija prstena s njima i
izvesti o tome kuda su otišli. Kad bi pokušali da se bore, bili bi nadjačani.
Toliko mi je žao, bilo je Naomi na vrhu jezika kada se Džilijan oglasila
tihim, iznenađenim gunđanjem. „Šta je sad?“, upita ona umesto toga.
„Novi brod? Emituje.“
„Dereču?“
„Ne uskim snopom“, reče Džilijan. „Samo emituje. Obična poruka u
radio-spektru.“
Naomi se namršti. Uski snop od jedne do druge tačke bio je sigurniji od
svakog emitovanja, bez obzira na to koliko je enkripcija bila efikasna.
Možda Kopčev laser nije bio dovoljno jak da dospe do Dereča ili mu je
možda položaj bio poremećen u šteti koju mu je Rosi naneo. Ili…
„Ima li u sistemu još brodova?“, upita Naomi. „Da li signalizira još
nekome osim Dereču?“
Džilijan prebaci kontrole komunikatora baze na svoj sto, i prsti joj
zaigraše preko ekrana. Čelo joj se namršti i krajevi usana povukoše joj se
naniže. „Da, čini to. Običnim tekstom. Čak i ne kriju.“
„Postoji li oznaka za primaoca? Kome se obraćaju?“
„Vama“, reče Džilijan. „Obraćaju se vama.“ Ona prebaci reprodukciju
komunikatora na veći zidni ekran.
Defakto lider Lakonskog carstva gledao je u njih obe zaprepašćujuće
zelenim očima i s osmehom koji je Naomi mogla samo da nazove žalosnim.
Kada je progovorio, zvučao je kao duvački instrument, koji svira tiho.
„Ova poruka je za Naomi Nagatu. Moje ime je Anton Trejho. Mislim da
znate ko sam ja i u kakvoj smo oboje situaciji. Krajnje je vreme da vi i ja
razgovaramo. Želim da vam predložim savez…“
 Osamnaesto poglavlje: Džim

Panika je bila duboka i iracionalna. Džimu se toliko činilo da sama stanica

vibrira da je morao fizički da testira da li je u pitanju zapravo samo on.
Shvatio je da se reprodukuje poruka, a on ne zna kako ona glasi. Vratio ju je
na početak, udišući duboko, i pokušao da spreči svoj um da ponovo ne
odskoči od nje.
„Ova poruka je za Naomi Nagatu. Moje ime je Anton Trejho. Mislim da
znate ko sam ja i u kakvoj smo oboje situaciji. Krajnje je vreme da vi i ja
razgovaramo. Želim da vam predložim savez.
Imamo različita gledišta i nemam nameru da umanjujem značaj toga ili
da tu činjenicu poričem. Mi ujedno imamo pristup izvesnim informacijama
i one jasno govore o ranjivostima koje i jedni i drugi pokušavamo da
rešimo. Vi i ja imamo zajednički problem. Prostor prstena i nepoznati
entiteti u njemu predstavljaju egzistencijalnu pretnju po čovečanstvo.
Moramo kontrolisati pristup prstenovima da bismo ograničili ovu opasnost.
Oboje takođe znamo da kad je u pitanju navođenje ljudi da se odreknu
svojih neposrednih potreba zarad većeg dobra, ljubazno pitanje gotovo
nikad nije delotvorno.“
Trejho raširi ruke u gestu bespomoćnosti. Koju nam opciju daju? Džima
je bolela glava, i na silu je otvorio stegnute pesnice.
„Ovde imam primerak dokumenta koji ste vi napisali. Protokole za
bezbednije korišćenje kapija. Isto tako imam sopstvene podatke iz analize
saobraćaja koji govore o tome kako se ovaj projekt zasad odvija za vas.
Moji najbolji ljudi su to analizirali i moram da kažem kako je u pitanju
đavolski dobro odrađen posao. Solidan. Kad bi se sproveo, mogao bi
prilično da doprinese tome da izađemo na kraj sa pretnjama ovih incidenata.
Nedostaje jedino metod provođenja. Zbog zajedničke zabrinutosti za
čovečanstvo kao celinu i u ime priznanja naše zajedničke istorije i moralnih
veza, želeo bih da vam stavim svoje snage na raspolaganje. U ime Lakonije
i visokog konzula Duartea, ne nudim pokretu otpora samo primirje već i
saradnju.
 Moramo okončati ove sitne zađevice i koškanja. Mislim da to znate. I ja
sam spreman to da uradim. Štaviše, poslaću dva lakonska razarača u prostor
prstena, čak uprkos riziku kojem ih, kao što oboje znamo, tako izlažem, sa
jedinim zadatkom da provedu vaš protokol tranzita. Nećemo preduzimati
agresivne postupke. Nećemo ograničavati niti kontrolisati trgovinu.
Garantovaću sigurnost svakom brodu koji koristi kapije, i dati blanko
amnestiju pokretu otpora.
A započeću time što ću prekomandovati snage trenutno prisutne u
Friholdu, za taj zadatak“, reče Trejho. „To je moja ponuda. Ujedinjeni front
protiv stvarnih neprijatelja čovečanstva. A sve što tražim od vas, kao gest
poverenja i dobre volje, jeste da vratite svoju sadašnju putnicu. Znate
jednako dobro kao i ja da joj od nas ne preti opasnost. Mi samo želimo da je
odvedemo kući. A s obzirom na ovo naše međusobno približavanje, nema
razloga da ona živi u izgnanstvu.“
Poruka se završila i Džim na trenutak nije bio tamo. Kabina u stanici
Drejper, ležaj, blaga gravitacija, sve je to i dalje bilo prisutno, ali je postalo
manje neposredno, manje stvarno od zatvoreničke ćelije u dubinama
lakonske Zgrade vlade. Strah je bio realan, ali više od njega bio je tu
dvostruki osećaj očajanja i odgovornosti. Uverenje da sve zavisi od njega, a
da je on bespomoćan. Kao da posmatra kako nešto dragoceno i tanano pada,
i zna da ne može na vreme da stigne do toga. Sve će se slomiti, i mada nije
mogao ništa da učini, tuga ga je pritiskala kao da je on jedini koji nosi
odgovornost za to.
Toliko je toga uradio, toliko se trudio, i postigao tako malo. A sada
dolaze da mu postavljaju svoja pitanja i dave njegove odgovore bolom sve
dok ne kaže bilo šta. Ili neće pitati ništa, samo će ga tući dok ne shvati da
im je predat na milost i nemilost, i da su oni nemilosrdni.
Neki mali, nepomični deo njegovog bića koji je posmatrao ostatak
njegovog uma zapazio je koliko je to čudno. Dok je bio zatvorenik na
Lakoniji, bio je u stanju da ostane pribran. Da se pokaže kad treba, planira,
spletkari i čak i trpi sa odlučnošću koju sada nije mogao da u sebi nađe.
Posle bekstva se osećao euforično. Smiren i celovit, vraćen životu kojem je
prestao da se nada.
Ali medeni mesec je iščileo, a njegova verzija koja je posle toga
preostala bila je puna ožiljaka i slomljena. Nije se osećao slabo. Osećao se
uništeno.
 Prošle su godine. Godine zatvora i torture, koje su bile loše, i glume
počasnog gosta uz pretnju smrću koja ga je nevidljiva pratila ukorak.
Godine cirkuske mečke. One su bile najgore zato što su slomile njegov
osećaj za sebe. Za to ko je. Za to šta je istinito. Džim Holden koji je
aktivirao uzbunu u stanici Medina više nije postojao. Onaj Džim koji je
spletkario protiv Kortazara i u korist Elvi Okoje bio je lažan od samog
početka. Preostao je samo on. Ostaci njega samog. Dronjci.
Džime. Džime, vrati mi se.
Svest mu se pomeri. Mala kabina se vrati u fokus kao da je neko
podesio video-ekran. Naomi je bila tamo. Nije se sećao kada je ušla. Držala
ga je za ruku.
„Hej“, reče on, pokušavši da zvuči vedro i veselo. „Ko bi rekao da ću
tebe sresti ovde.“
„Znači, video si poruku?“
„Aha, da. Nego šta sam.“
„Nadala sam se da još spavaš. Trebalo je prvo ovde da dođem.“
„Ne“, reče on, „dobro sam. Samo preživljavam malu staru traumu.
Razmišljam o tome šta da večeram. Uobičajene stvari. Šta sam propustio?“
„Ne moramo sada o tome.“
„Neće pomoći“, reče on i stisnu joj prste svojima. „To da o tome ne
razgovaramo? Neće pomoći. Ako si tu, biće mi dobro. Izbacivanje toga na
otvoreno čak će mi i pomoći. Časna reč.“ Nije znao da li je to istina, ali nije
znao ni da nije.
Prepoznao je trenutak kad je odlučila da mu poveruje. „On se predaje“,
reče Naomi.
„Samo ako postane tvoj policajac“, reče Džim. „To nije predaja.“
„Pročitala sam ugovor koji je poslao“, reče ona. „Zaista je video moj
saobraćajni protokol. Na nekim mestima je čak doslovno prepisan. I stavlja
svoje brodove pod moju komandu.“
„U redu.“
„Hoće da pokret otpora postane novi Transportni sindikat. Mi bismo bili
odgovorni za određivanje politike. Bili bismo nezavisni od lakonske
hijerarhije. Imali bismo ovlašćenja da zabranimo prolaz lakonskim
brodovima.“
„A ti misliš?“
„Da ovo smrdi na govna. Zvuči previše dobro da bi bilo istinito“, reče
ona. „Ali… kako se inače prave mirovni sporazumi? Dešava se, zar ne?
Istorija je puna ratova koji su se okončali zato što su ljudi odlučili da ih
okončaju. Teško smo naudili Lakoniji. Razneli smo građevinske platforme,
i nema im povratka. Makar ne u dogledno vreme. Duarte je bio arhitekta
svega toga, a on ne učestvuje više u igri. Situacije u kojima se ljudi
poisključuju ili zakoni fizike promene? One su pretnja.“
„Jesu“, saglasi se Džim.
Naomi odmahnu glavom. „Sve u meni govori da je ponuda zamka, ali
šta ako nije, a ja joj okrenem leđa? Ako ovo nije izlaz koji sam tražila, onda
nisam više sigurna kakvi su nam ciljevi uopšte.“
Otvoriše se vrata male zajedničke prostorije, i Aleksov i Terezin glas
bili su pomešani, govorili su jedan preko drugog. Vidra lanu jednom, tihim
razgovornim av. Naomi se nagnu bliže, utisnuvši čelo u njegovo kao da
oboje imaju kacige i ona želi da mu kaže nešto što je samo za njegove uši.
„Biću dobro“, reče on. „Bolje sam. Dobro.“
„Hej, vi tamo“, reče Ejmos. „Razgovarate o onome?“
„Odmah izlazimo“, reče Džim dovoljno glasno da ga čuju.
Ona spusti ruku na njegovo teme, kao da ga nežno grli, i onda izađoše
zajedno. Aleks i Tereza su se naslonili na zidove, a Ejmos je sedeo na podu
i dokono češkao Vidrin vrat. Kuja se osmehivala blagim, psećim osmehom i
na smenu gledala u Ejmosa i Terezu.
„Kako ide dopuna zaliha?“, upita Naomi.
„Dobro“, reče Aleks. „Imamo ovde dobru servisnu posadu. Oduvek je
tako bilo.“
„Stalno zaboravljam koliko je dugo ovo bio za tebe dom“, reče Džim.
„Taj deo sam propustio.“
„Ovo su dobri ljudi“, reče Aleks. Džim pomisli na to koliko je porodica
Aleks sakupio na svom životnom putu. Iz vremena kad je bio u mornarici,
prvu ženu, posadu Kenterberija. Možda mu brakovi nisu išli od ruke, ali
imao je talenat da stvori dom. Ili da ga pronađe.
 „Sa popravkama je drugačije“, reče Ejmos. „Potrajaće duže, a ako
započnemo neke od njih, bićemo vezani za dok sve dok se ne okončaju. To
bi moglo da potraje duže nego što raja na Friholdu ima vremena. Mislio
sam da odložimo to dok ne budemo sigurni.“
Naomi klimnu glavom i pritisnu palcem donju usnu kao što je ponekad
radila kad je bila zamišljena. Izgledala je stara, što je bilo fer. Oboje su bili
stari. Ali i više od toga, izgledala je okorelo, a Džim nije bio siguran da su
oni okoreli. Samo da su morali tako da postupaju mnogo puta u mnogim
situacijama. Dobro im je to išlo, i njoj i njemu.
„A to nas vraća na ono, zar ne?“, reče Džim.
„Tako je“, reče Ejmos.
„Šta ti misliš?“, upita Naomi, kao da je Ejmos isti onaj čovek odranije.
„Mislim da nije rekao šta će se desiti ako ga odbiješ. Pretpostavljam da
u tom slučaju preostaje manje-više ono na čemu smo sada.“
„U tom slučaju, imamo malo više od dva dana dok Derečo ne počne da
ubija ljude“, reče Džim. „Imamo malo više od toga pre nego što budemo
morali da odemo odavde, pod pretpostavkom da nam varka nije sasvim
provaljena.“
„O, varka nam je sasvim provaljena“, reče Ejmos. „Mislio sam da se to
podrazumeva.“
„Tako je“, reče Naomi. „Nemamo mnogo opcija, a ono što imamo ne
valja.“
„Kako to mislite? Predaćete me“, reče Tereza. „Zar uopšte razgovaramo
o tome? Očigledno ćete me predati.“
„Malo je komplikovanije od toga, Malena“, reče Ejmos.
Devojčica nabra čelo. „Ja ne vredim života sto hiljada ljudi.“
Džim podiže ruku kao učenik u učionici. „Da li ti to kažeš kako želiš da
se vratiš?“
„Ne, ne želim. Ubijao me je taj moj život tamo, ali ja sam samo jedna, a
ti ljudi su skoro cela planeta. Predaćete me. Morate to.“
„Ja ne moram“, reče Ejmos sa varljivom blagošću. Džim je iza toga čuo
očekivanje nasilja, iako Tereza nije.
„Smatramo li mi to da Trejho zaista misli ono što kaže?“, reče Aleks.
„Ako samo pogledamo logistiku? Ne dopada mi se to. Kad bismo vratili
Terezu, to bi značilo da moramo da se pojavimo. Možda pristanemo uz
jedan njihov brod. A ja sam video njihova motorna odela u akciji. Kad bi
odlučili da se ukrcaju, prošli bi kroz nas kao kroz papirnu maramicu.“
Terezino mrštenje se promeni. Bilo je to fascinantno. Iako je toliko
dobro poznavala Lakoniju i videla je duboko iznutra koliko je to uopšte bilo
moguće, prvi instinkt joj je i dalje bio da im veruje. Ako Trejho iznosi
ponudu, ona mora biti stvarna. On mora biti iskren. Jednim delom svog bića
Džim se pitao nije li to možda tačniji vodič nego njegovo ili Naomino
nepoverenje. Sveže mlade oči vide jasnije, ili im koristi iskustvo otkrivanja
toga gde su postavljene zamke.
„Trejho je bio Marsovac pre nego što je postao Lakonac“, nastavi
Aleks. „Izdao je svoju državu. Nisam siguran da to uliva mnogo poverenja
da će sada održati reč.“
„I moj otac je bio Marsovac“, reče Tereza, ali u tim rečima nije bilo
stvarne žestine. Pre se činilo da o nečemu promišlja.
„Pitanje je možemo li se pouzdati da će on učiniti ono što obećava“,
reče Džim. „Odgovor na to je unutar Trejhove glave, a mi tamo nemamo
pristup. Dakle, na koju od dve mogućnosti da se opkladimo?“
„To nije jedino pitanje“, reče Ejmos. „Ako predamo Malenu, jesmo li i
dalje dobrice? I to je pitanje.“
„Jeste“, saglasi se Džim.
„Ako možete da birate između jedne osobe i sto hiljada, nije teško
doneti tu odluku“, reče Tereza. „Ja čak i neću umreti.“
Ali Naomin pogled se okrenuo unutra. Nešto u Terezinim rečima je
odradilo svoje. Džim je video kako ona shvata čak i pre nego što je znala
šta je shvatila. Naomi podiže obrve i odmahnu glavom, samo milimetar
tamo-amo.
„Znate vi šta je ovo?“, reče ona. „Ovim on na mene svaljuje
odgovornost za ono što će učiniti. Tereza je u pravu. Ona tačno ima okvir
koji treba da upotrebim. Jedna osoba zarad mnoštva. Ali ne nameravam ja
da pobijem mnoštvo ljudi. Već on. Ako uradim kao što kaže, spasiću sve te
ljude koje bi on pobio kako bi me kaznio ako tako ne postupim.“
Ejmosov smeh je imao gotovo istu boju i kadencu kao kratki Vidrin
lavež. Kad je progovorio, oponašao je tiho, preteće cviljenje ljubavnika-
zlostavljača. „Vidi na šta si me naterala, dušo. Zašto uvek moraš tako da me
razjariš?“
„To je to“, reče Naomi. „Nisam mogla tačno da shvatim zbog čega, ali
to je razlog koji me sprečava ovo da uradim. Prislonio nam je pištolj uz
glavu i sad se pravi da samo ja mogu da odlučim hoće li on povući obarač.
To nije ispoljavanje poverenja. Samo još jedna pretnja.“
„Ne zaboravi na predaju. Amnestija“, reče Džim. „Uz štap ide i
šargarepa.“
„Šargarepe su nevažne ako on i dalje može da drži štap“, reče Naomi.
„Završila sam sa štapovima. Štapovi diskvalifikuju. Ako bi on prvi povukao
Derečo iz Friholda, bilo bi to drugačije. Ali nije. Odabrao je ovo, i ja mu ne
verujem.“
Džim joj se osmehnu. „Osim toga, on traži da mu predamo devojčicu
koja ne želi da ode, pa zato ko ga jebe. Ne treba nam to.“
„Ko ga jebe“, saglasi se Ejmos.
Prostorija je utihnula. Naomi napući usne i gotovo neprimetno odmahnu
glavom, nastavivši sa razgovorom u svojoj glavi. Pitao se šta to ona govori,
i kome. Imao je utisak da su, ko god oni bili, verovatno srećniji što nisu
ovde.
„Imamo dva dobra broda“, reče on.
„Imamo dva broda, to je tačno“, reče Ejmos. „Oba volim, ali Rosi oseća
teret svojih godina, a Oluja odavno nije ažurirana.“
„Imamo dva uglavnom okej broda“, reče Džim. „U svakom slučaju,
nisu loši. Ukrcamo sve na stanici Drejper, stuštimo se pod jakim potiskom
prema kapiji prstena i uništimo Kopca ako pokuša da nas zaustavi. Sa
Olujom na otvorenom, više nema razloga za bombardovanje Friholda.
Makar će planeta biti bezbedna.“
„Najbolji loš plan koji imamo“, reče Naomi.
Džim krenu prema vratima. Osećao se gotovo kao onaj stari on. Panika i
strah nisu nestali, ali su se smanjili. Postali podnošljiviji. „Najpre ćemo se
uveriti da smo puni do vrha tanadi za elektromagnetni top“, reče on, pa
povuče ručicu. Vrata se ne pomeriše, a na panelu brave pojavi se
upozorenje. Ta greška je bila toliko neočekivana da je povukao vrata još
dvaput pre nego što je shvatio šta vidi. Hitno zaključavanje. Opasnost od
vakuuma.
„Uh, to je čudno“, reče on.
Naomi je već bila na svom ručnom terminalu. „Džilijan. Šta se dešava?“
Glas koji je odgovorio bio je tvrd i krt. „Razumem vašu uzrujanost,
madam.“
„Šta si to uradila?“
„Premda poštujem civilnu granu pokreta otpora koju vi predstavljate,
ovo je vojno pitanje. Neprijatelj drži sto hiljada naših ljudi koje je spreman
da poštedi u zamenu za jednu devojčicu kojoj čak neće ni nauditi. Nema
ničeg nečasnog u razmeni zarobljenika.“
„Zar misliš da će se Trejho zaista udaljiti kad je se jednom dokopa?“,
reče Naomi. Ključala je od besa, ali nije podigla glas.
„Po našim najboljim izvorima o tom čoveku, on će poštovati svoju reč“,
reče Džilijan.
„Nije na tebi da o tome odlučuješ“, reče Naomi. „To je moj posao.“
„S dužnim poštovanjem? Kao kapetanica Nadolazeće oluje, komandnog
broda našeg vojnog ogranka, ovlašćena sam da donosim vojne odluke. Ovo
je vojna odluka.“
„Džilijan“, reče Aleks, dovoljno glasno da Naomin ručni terminal
prenese njegov glas. „Ne moraš ovo da radiš. Bobi ne bi ovo uradila.“
„Kapetanica Drejper je razumela da pojedinac ne može stajati na putu
većem dobru, gospodine Kamale. Da je ona ovde, radila bi isto što i ja.“
Ejmos se nasmeja. „Samo ti to govori sebi, sunašce. Ne znači da će tako
postati istina.“
„Kobac je na putu sa predstavnikom Lakonije. Derečo je pod potiskom
ovamo kao pratilac, s dogovorom da oba broda napuste sistem kada predaja
bude obavljena. Dok se to ne obavi, svima vam ograničavam kretanje na
vaše odaje“, reče Džilijan. „Kada ovo bude završeno, i emocije vam se
smire dovoljno da uvidite kako je ova odluka bila ispravna, možemo
razgovarati o tome želite li da pocepate vođstvo pokreta otpora ili da
podržite moj autoritet.“
„Džilijan“, reče Naomi, ali veza je bila prekinuta.
 Zidovi sobe za zajednički boravak bili su poput zidova ćelije, i strah se
rasu uz Džimovu kičmu, svež i besan kao da nikada nije bio suzbijen. Ostali
su razgovarali, glasovi su im se preklapali. Aleks je govorio: Mogu da je
ubedim samo ako je navedemo da se ponovo javi. Ejmos je naglas nagađao
koliko bi trebalo da se taj hodnik pređe u čistom vakuumu, i da li bi ostali to
preživeli sve i da njemu to pođe za rukom. Naomi je ponavljala Džilijanino
ime, pokušavala da uspostavi vezu. On je jedini ćutao. Ili, ne, ćutala je i
Tereza.
Gledala je u njega kao da su zajedno sami. On joj klimnu glavom. Ona
mu uzvrati klimnuvši.
 Devetnaesto poglavlje: Kit

Njihova kabina na Prajsu bila je toliko mala da ukoliko bi Rohi stajala u

njoj, on ne bi mogao da prođe kroz prostoriju a da se ne očeše o nju. Debela
tkanina koja je prekrivala metalne pregrade bila je odbojne maslinaste boje
s podacima o lokaciji i održavanju utkanim u materijal narandžastim
koncem. Zidni ekran je bio jedva nešto veći od dva ručna monitora
postavljena jedan kraj drugog i imao je zaštitni premaz koji nikada nije
izgledao čisto koliko god da ga je Kit brisao. Njihovi ležajevi za ubrzanja
imali su stari gel i loš dizajn, ugrađeni u udubljenja u zidu tako da su mogli
da im prištinu prste na rukama i nogama ako bi bili neoprezni. Bakarijev
ležaj je bio zavaren za pod, i metal je još bio svetao na spoju. Njegov dizajn
je bio mnogo bolji.
Bio je to njihov jedini privatni prostor za sledećih nekoliko meseci dok
je Prajs leteo pod potiskom prema kapiji prstena, prolazio prema sistemu
Nijeuvestad, i potom prema Fortuna Sitardu – prestonici na glavnoj
nastanjivoj planeti.
Delili su zajedničku kuhinju, mikroteretanu i tuševe sa još šest kabina.
Neko je podigao gradsku zastavu njihovog novog doma: zelenu i crvenu sa
crno-belim krugom u sredini koji je sumnjivo ličio na loptu za fudbal. Vrata
pravo preko puta pripadala su dvojici braće iz Brič Kendija koji su napustili
staru majčinu kompaniju za spasavanje olupina u svemiru zarad ugovora na
Nijeuvestadu, odustavši od porodičnog zanata rasklapanja stare opreme za
teraformiranje zbog izgradnje kontrolisanih okruženja u nepoznatoj
biologiji novog sveta. Kit se brinuo da će Bakarijev plač smetati braći da
spavaju, ali ako i jeste bilo tako, oni se nisu žalili.
U jednoj od udaljenijih kabina bila je žena sa dvanaestogodišnjom
kćerkom, koju je Rohi pokušavala bolje da upozna kao neku vrstu projekta
u tranzitu. Kit je imao utisak da je ta žena napustila loš brak i da kćerka
odlazi kod psihoterapeuta u istom tom tranzitu, samo četiri palube niže.
Kitu je bilo neprijatno što zna makar i toliko, ali priznavao je da je
njegova averzija prema slušanju tuđeg porodičnog istorijata uglavnom bila
projekcija. Toliko je vremena u svom životu proveo izbegavajući razgovor
o tome ko mu je bio otac da je imao utisak kako je slušanje o nečijem
tuđem pomalo opasno.
Kit se postavio u središte kamere, a onda pomerio kako bi se video i
Bakari, koji je spavao vezan remenom preko grudi. Započeo je sa
snimanjem.
„Hej, tata. Ne znam gde si niti kada ćeš dobiti ovo, ali hteo sam da ti se
javim. I mali meda je ovde.“
Kit se pomeri da bi se Bakarijevo lice jasnije videlo u kadru – lokna
ufrćkane, fine crne kosice na njegovoj glavi; pune, meke usne napućene i
opuštene dok je sanjao; očni kapci potamneli kao da ima senku. Kit je
pustio da njegov otac, gde god i kad god, dobro odmeri svog unuka, a onda
se pomerio natrag.
„Dosad smo pet dana u bestežinskom stanju. On to podnosi bolje nego
ja. Brodska bolnica opremljena je komorom sa gelom za otpor koju bi
mogao da koristi, ali mi nismo jedina porodica na brodu kojoj to treba, tako
da moramo da se najavljujemo i pravimo raspored. Mada, Rohi smatra da je
to važno.
I verovatno je u pravu. U svakom slučaju, ne dopada mu se to, ali potom
spava kao top. Tako da je to dobro. Ja sam sasvim dobro. Rohi je dobro.
Ako budemo i dalje mogli da podnesemo jedno drugo kada stignemo na
Nijeuvestad, mislim da to znači da nam je suđeno večno da ostanemo u
braku. Nisam navikao da živimo ovako blizu nekoga.“
Zastao je načas, zapitavši se da li da se vrati i počne snimanje iznova.
Šegačenje s ocem u vezi sa razvodom i životom na brodu moglo je da
izgleda namerno, a on nije želeo da izgleda kao da ga kritikuje. Ali Bakari
se malo pomerio. San neće potrajati večno, a bilo je teže pripremiti poruku
kada je beba budna.
On ponovo oseti taj razdor – s jedne strane da zaštiti oca, s druge sina.
Kit je uvek bio u sredini između majke i oca, majke i Rohi, ugovora i
porodice. Njegova majka je rekla da je od oca nasledio instinkte mirotvorca.
Možda je to bilo tačno, ali on nije tako doživljavao Aleksa Kamala.
On shvati koliko je dugo ćutao, pa se osmehnu u znak izvinjenja pred
kamerom.
„U svakom slučaju“, reče, „doktor kaže da je dečak dobro. Nećemo mu
davati koktel za adaptaciju. Kažu da je toliko mali da bi mu to više škodilo
nego koristilo. Sve dok je fizički aktivan i mi se staramo da se dovoljno
odmara kad se nađemo na planeti, prilagodiće se brže nego mi.
Ovde sve izgleda dobro. Ide u skladu sa planom. Ubrzo ćemo proći kroz
prsten. To je zapravo jedini zastrašujući deo celog ovog putovanja. Ali
Bakari će prohodati na Nijeuvestadu. Neće ni pamtiti Mars. Nadam se da će
ti se ukazati prilika da mu dođeš u posetu. Ne znam hoće li njemu to značiti
toliko, ali meni bi značilo mnogo. Dopala bi ti se Rohi, a bio bi lud za ovim
malim medom. Nadam se da si dobro, gde god da si, i da stvari nisu
uvrnutije nego što bi trebalo da budu.
Čuvaj se, deko.“
Završio je sa snimanjem, i onda pustio poruku od početka. Praznina
kada se izgubio u mislima nije bila toliko primetna kao što je strahovao, pa
je sačuvao poruku, enkriptovao je i postavio u red za isporuku na adresu
koju mu je Aleks dao za pokret otpora. Nije znao kuda će ona otići odatle.
Nije se bavio političkim pitanjima osim kada je to nalagala priroda njegove
porodice. Bilo je to rizično, ali veoma malo. Aleks je shvatao da će Kit,
budu li ga posetile lakonske snage bezbednosti, sarađivati s njima kako bi
spasio sebe i svoju porodicu. Još nisu, osim sastanka s njegovom majkom
prošle godine. Izgleda da na Kita nisu obraćali pažnju, i nadao se da će
zahvaljujući odlasku na kolonije biti još dalje od Lakonijinog radara. Bio je
to drugi razlog zbog kojeg je želeo da prihvati ugovor. Razlog o kojem nije
razgovarao sa Rohi.
Bakari zevnu, očiju i dalje zatvorenih, pa se pomeri uz Kitove grudi.
Ubrzo će se probuditi, što će po tradiciji podrazumevati mleko i promenu
pelene. Kit posla brzu poruku Rohi: Nije budan, ali se budi.
Imali su veštačko mleko smućkano i spremno, ali Rohi je još verovala u
dojenje, i dok je Kit bio u stanju da se sasvim dobro brine o sinu, bila je to
stvar samo za majku i bebu, i bio je zadovoljan što i u to nije umešan. Osim
toga, moći će da ode u njihovu malu teretanu i odradi dnevne vežbe.
Bakari nabra nos na isti onaj način koji je video na njegovom
sonogramu, pa otvori bistre, tamne oči. Fokus mu se malo kolebao, a onda
on pronađe Kitove oči koje su gledale u njega. Bakari se oglasi tihim bap,
ne kmeknuvši, već više kao da mrmlja sam sebi. Ako se i činilo da se ne
raduje naročito što vidi oca, bilo je to verovatno zato što je Kit gotovo uvek
bio tu. Osećao se opskurno ponosnim što ga dete uzima tako zdravo za
gotovo.
Razmišljao je da li da ponovo pošalje poruku Rohi ili pripremi dozu
veštačkog mleka kada su vrata kabine kliznula u stranu i otvorila se. Čim je
ugledao njeno lice, znao je da nešto nije u redu.
„Ljubavi?“, reče on.
„Tu sam.“ Ona pokaza na Bakarija, i Kit odvi dečaka iz njegovog
remena. Bakari polako poče da vrti rukama i nogama, bez ikakve nelagode
u kretnjama. Kao da je letenje bez težine kroz vazduh bilo prirodno koliko i
bilo šta drugo. Rohi savi ruku oko njega i privuče ga bliže. Znajući šta sledi,
beba je već čupkala letački kombinezon preko njene dojke. Kao mesečarka,
Rohi raskopča kombinezon i dovede ga do svoje bradavice.
„Ljubavi“, ponovi Kit. „Šta se dogodilo?“
Rohi udahnu duboko, kao skakač koji gleda naniže u daleku vodu.
„Došlo je do još jednog prekida. Sistem San Esteban.“
Kit oseti da mu se stomak steže, ali samo malo. Prošao je kroz pet-šest
situacija u kojima su mu tuđini unutar prstenova isključivali um. Kao i
svako u Solovom sistemu.
„Koliko je gadno bilo?“, upita on.
„Mrtvi su“, reče Rohi. „Svi u sistemu. Prosto su svi mrtvi.“
 Dvadeseto poglavlje: Elvi

Sistem San Esteban je bio jedno od naselja iz prvog kolonijalnog talasa, a

ispitala ga je i proučila kompanija za koju je ona nekada radila, Rojal čarter
enerdži. Imao je jednu nastanjivu planetu i mesec oko gasnog džina sa
atmosferom koja se mogla disati. Bila je to prva paralaksna stanica koja je
mapirala relativne lokacije sistema prstena kroz galaksije. Osamnaest
miliona ljudi u deset gradova, poluautonomna vodoprivredna platforma
veličine Grenlanda, i istraživačka stanica u zoni stagnacije heliosfere, 110
AJ daleko. Pre tri godine je dosegnuo tehničke specifikacije za
samodovoljnost, ali je još uvozio zalihe iz Sola, Oberona i Bara Gaona.
Zbog toga je Amaterasu, teretnjak iz Solovog sistema sa tovarom
industrijskih reagenasa visoke čistoće i opreme za rafineriju, rizikovao
tranzit i prošao kroz kapiju San Esteban. Elvi je prošla kroz slike koje je
traumatizovani brodski lekar poslao natrag. Videla ih je sve već desetak
puta, slušala njegov snimak i čitala autopsije sa terena.
Mrtvac na njenom ekranu bio je sada negde u nekoj vreći, na putu za
Lakoniju i Naučni direktorat radi iscrpnijeg pregleda. Elvi nakrivi glavu i
osmotri vlagu na leđima letačkog kombinezona leša, zategnutost tamo gde
je naduvenost posle smrti izglačala tkaninu, način na koji su oči usahle
predajući svoju vlagu vazduhu. Po identifikaciji i genetskom uzorku, bio je
to pripravnik mašinac na stanici za snabdevanje, i jedan od prvih leševa do
kojih su došli. Nekada muškarac po imenu Alehandro Lauri. Sada samo
San-Estebanov-leš-001.
Glasovi koji su se čuli dok je ona posmatrala mrtve nisu bili iz San
Estebana. Ona je slušala kapetana i lekara s Amaterasua dovoljno da zna
kako oni nemaju mnogo toga još da joj kažu. Otišla je dalje kako bi
pronašla nešto. Slušala je Džejmsa Holdena i ženu sa otegnutim, sporim
naglaskom koji je Elvi prepoznavala kao naglasak iz doline Mariner, ali je
sada nekako postao lakonski.
Pričajte mi o sistemima koji se gase, rekla je islednica.
Isprva je bio samo jedan, odgovori Džim. A… grupna svest?
Konsenzus? Ne znam pravu reč za to. Hor. Oni nisu bili čak naročito
zabrinuti. Ne isprva.
Elvi pređe na eksterijer. Neka starija žena – sede, razbarušene kose –
ležala je na suncu. Životinja koju Elvi nije prepoznala ležala je pored
ljudskog leša. Ličila je na nekakvo insektoliko prase. Facetne oči s obe
strane duge strukture nalik na lobanju. Dakle, vrsta grabljivca, i činilo se da
je umrla u isto vreme kad i žena. Ona pronađe članak o toj vrsti i onome što
se znalo o anatomiji i fiziologiji stabla života San Estebana. Onda ih je bilo
više. Samo nekoliko. Hoću reći, ono, kao tri ili četiri.
Čak i tada, nije to bilo više od pukog kurioziteta, reče Džim.
Šta je preostalo u sistemu? Je li bilo tela? Da li su tuđini prosto
nestali?, upita islednica.
Nije bilo tako, reče Džim. Sistemi su se prosto gasili. Kao da se gubio
signal komunikatora.
Kako su onda bili sigurni da su sistemi bili mrtvi?
Svi su bili povezani. Ako vam neko odseče ruku, je li ona mrtva? Dakle
da, sistemi su bili mrtvi.
Jer, pomisli Elvi, graditelji ili Rimljani ili svemirske meduze – bića
svetlosti – nisu znali kako je to biti sam otkad su naučili da sijaju u tom
drevnom, ledenom okeanu. Bili su jedinke i bili su jedinstvo.
Superorganizam, povezan intimno kao i njihovi sopstveni udovi i organi.
Pronašla je rad koji je spekulisao o transferu internih signala u insektolikom
prasetu i preletela očima po njemu, hvatajući suštinu bez bavljenja
detaljima.
Ali oni su samo na osnovu toga zaključili da treba uništiti cele sisteme?,
upita islednica.
Bilo je to kao da seku buđ sa kotura sira. Ili gomile ćelija kancera sa
kože. Postojalo je loše mesto, pa su ga spalili. Nije im bilo potrebno. Mislili
su da će tako prestati.
Šta će to prestati, tačno?
Mrak. Smrt.
„Hej“, reče Fajez, i Elvi zaustavi snimak taman kad je islednica
započela sa sledećim pitanjem.
„Hej“, reče ona, kroz uzdah.
 On dolebde kroz vrata njene kancelarije. Izgledao je umorno. Izgledao
je krhko. Svi su tako sada izgledali. Svi su to i bili.
„Dron sa zalihama iz Lakonije upravo je banuo kroz kapiju“, reče on.
„Još nekoliko nedelja da se orbite poklope, i ješćemo manje-više isto što
jedemo i sada, samo sa drugim atomima unutra.“
„Dobro. Nadam se da ćemo biti tu kad i on.“
Smerala je da to bude smešno. Crni humor. Reči su joj ostavile ukus
krede u ustima. Onespokojenost u očima njenog muža bila je kratkotrajna, i
posle toga, on odluči da se osmehne.
„Šta si to slušala?“
Elvi pogleda u zvučnike postavljene na tkanini zidova njene kancelarije
kao da će joj to pomoći da se seti. „Hm. Džejmsa Holdena. Deo njegovog
isleđivanja dok je bio na Lakoniji. Pokušavam da dođem i do snimaka iz
perioda posle otvaranja kapija. Znam da postoji njihova arhiva na
Muslimanskom univerzitetu Aligar, ali još nisam dobila odgovor od njih.“
„Tražiš nešto konkretno?“
„Sećanja se menjaju posle nekoliko decenija“, reče ona. „Želim samo da
vidim da li se ono što kaže ovde poklapa sa onim što je govorio tada.“
„Da vidiš možeš li da zaključiš zbog čega još nismo mrtvi?“
„Imam o tome nekoliko teorija.“
On se odgurnu preko prostorije, dograbi držač za ruke i skrasi se kraj
nje. Svetle čekinje posule su mu obraz kao laki sneg. Ona uze njegovu šaku
svojom levom, i podiže podatke o pročišćavanju vode iz San Estebana
desnom. Grafikon efikasnosti nije bio suptilan.
„Šta to gledam tu?“, upita on.
„Porast soli prethodi vremenu kada su svi umrli“, reče Elvi. „Izgleda da
su mračni bogovi upotrebili mehanizam prokljuvivši kako da jonske veze
postanu malčice lepljivije. Trajalo je to taman toliko dugo da pogasi
neurone. Lokalna fauna takođe koristi jonske kanale za širenje signala iako
to više podseća na vakuumske kanale nego na nerve. Opet bi ih to prilično
sjebalo. Ali vidi se da time ne ubijaju mikroorganizme.“
„Kako se to vidi?“
„Po nadimanju“, reče ona. „Zarobljeni gasovi su mikrobni isprdci.“
 „Ta priča mi je užasna, ali pošto se završava vicem o prdenju, nisam
siguran kako da reagujem.“
„Nije vic, ali šta se desilo čim se događaj završio? Recikliranje vode
počelo je ponovo. A Amaterasu je prošao kroz tranzit samo nekoliko sati
zatim. Sve raspadanje na ovim slikama dogodilo se dok su se oni primicali
platformi za sletanje.“
„Što će reći?“
„Mislim da neprijatelj ne zna da je upalilo. Slušaj.“ Pronašla je
obeleženi audio i pustila ga.
Nije bilo tako. Sistemi su se prosto gasili. Kao da se gubio signal
komunikatora.
Kako su onda bili sigurni da su sistemi bili mrtvi?
Svi su bili povezani.
Ona zaustavi reprodukciju. „Graditelji nisu otišli da provere. Nisu ni
morali. Već su bili povezani. Kad su izgubili sistem, znali su da tamo nema
više nikoga. Oni su kapije koristili kako bi prenosili materiju unaokolo kada
im je to bilo potrebno, ali bilo je to kao da mi prenosimo hranu kroz naša
creva. Za njih je to tada već bila jedva svesna aktivnost. Nije bilo nešto što
su planirali ili za šta su imali trgovačke trase. Zato, ako u sistemu nema
ničeg što bi trebalo podržavati, nema ni saobraćaja da ga podrži.“
„Saobraćaja?“
„Poput Amaterasua“, reče ona. „Neprijatelj je uradio nešto, i onda je
saobraćaj prestao. Šta ako je neprijatelj tako znao da je stvar upalila? Ali sa
nama? Saobraćaj nije prestao. Mislim da je njima teško da nas vide i shvate
koliko i mi njih. Dakle, deo onoga što možemo da uradimo jeste
zagađivanje njihovih podataka. Svi naši nasumični, nekoordinisani tranziti
su ono što oni osećaju. Kao kad čuješ pacove u zidovima i pobacaš razne
otrove sve dok zvuci ne prestanu. Po prestanku buke oni su dosad znali da
je to bilo delotvorno. A pošto mi i dalje prolazimo kroz tu kapiju? Što se
njih tiče, taj njihov otrov nije bio delotvoran.“
„To ti je đavolska teorija.“
„Jesje. Ili.“
„Ili?“
Ona skoči do sledeće audio oznake. Isprva je bio samo jedan.
 „Ili je ovo unutar granica greške u njihovom radu, pa bi ubrzo mogli sve
da nas pobiju.“ Nije mogla da prikrije očajanje u svom glasu. Sve i da jeste,
on bi to čuo. Predugo su se poznavali da bi čuvali tajne. „Moramo još
upornije tragati za odgovorima.“
„Upornije nego do sada?“
Elvi povuče šaku i pritisnu oči prstima, trljajući od središta prema
krajevima. Bilo je trunja u njenim trepavicama. Tamo su se sasušile suze.
„Razgovaraću sa Karom“, reče Elvi. „Da vidim je li ona spremna.“
„Razgovaraj i sa Šanom. On je taj koji je zatvoren u odaji katalizatora
zilion sati. I on to ne pominje, ali šizi.“
Jebote, svi šizimo, suknu u Elvine misli, ali ona to ne izgovori.
Kada je Fajez ponovo progovorio, oprezne raspoloženosti više nije bilo.
Zvučao je istrošeno i slomljeno. Zvučao je više onako kako se ona osećala.
Zvučao je stvarno. „Ne govorim ti šta da radiš. Samo…“
„Reci.“
„Kortazar ih je decenijama držao u kavezu. Obavljao na njima testove
ne mareći za njih.“
„Imam Karin pristanak…“
„Sva ta uranjanja je menjaju, a mi nemamo jasnu ideju o tome kakve su
te promene. Činjenica da ona uživa nimalo me ne ohrabruje.“
Elvi se nakostreši, ali bio je to Fajez, a njoj je nedostajalo sna i dugo je
već funkcionisala na onome u šta se adrenalin razlagao. U neku vrstu
bademove kiseline, pomislila je. Nije bila sigurna. Kad je nastavio,
pokušala je da sluša, a ne samo da reaguje.
„Znam da trenutno nisam sasvim pri sebi. Svi smo predugo zaglavljeni
na ovom brodu i svi su na ivici, a sve je neviđeno strašno. Jasno mi je to.
Stvarno. Ali zbog toga imamo etičke standarde. Zato da, kad se stvari
zamute, imamo nešto da nam pokaže kuda da prođemo.“
„A ti smatraš da ja kršim etičke standarde?“
„Da. Volim te, ali da, sasvim to radiš. Apsolutno.“ On iskrivi lice u znak
izvinjenja.
Elvi udahnu duboko i polako ispusti vazduh kroz nos. Soko je zujao oko
njih kao da i on čeka da ona progovori.
 „Znam“, reče ona, i zapravo je osetila olakšanje kad je to naglas kazala.
„Kršim ih.“
„I šta ćemo onda da preduzmemo u vezi s tim?“
Ona prekrsti ruke. „Da li se sećaš doktorke Negile?“
„To je ime iz daleke prošlosti. Ona je predavala na Univerzitetu
Kalabar?“
„Išla sam sa njom na seminar iz etike u okviru postdoktorantskog rada.
Čitale smo priču o divnoj, utopijskoj zemlji gde je sve bilo čudesno,
prosvetljeno, prijatno, dobro i pravedno, izuzev jednog deteta koje je
moralo da živi zbunjeno i bedno. Jedno dete, u zamenu za raj za sve ostale.“
„Znam to. Omelas.“
„Ovo nije to“, reče Elvi. „Ja radim za autoritarnog diktatora u sistemu
gde ljudi trpe, zajebavaju jedni druge i ubijaju se. Ugrožavam sopstvenu
bezbednost i bezbednost ljudi s kojima radim time što svoje istraživanje
krišom šaljem političkim neprijateljima mog šefa. Mi ovde ne radimo ništa
zarad divne, graciozne, prijatne utopije. Ako pobedimo, životi koje spasimo
biće ista mešavina sranja, osujećenosti i apsurda kakvi su uvek i bili.“
„Istina.“
„Dete u priči se žrtvuje za kvalitet života. Ako ja žrtvujem Karu, i
priznajem da možda to radim, nije to zbog kvaliteta. To je zbog kvantiteta.
Ako moram da je izgubim kako bih sprečila da se kvantitet ljudskog života
spusti na nulu? To je jeftino. Bude li je koštalo svega, i dalje je to poštena
trgovina.“
Fajez shvati. Pognu glavu, ne kao u predaji gravitaciji, ali svejedno u
predaji. „Aha. Dobro.“
„Ako ti ovo ne možeš, u redu je“, reče Elvi. „Mogu da ti organizujem
transport natrag u Naučni direktorat. Možeš tamo da radiš svoje jednako
lako kao i ovde.“
„Srećo. Dobro znaš da neću to da uradim.“
„Razumela bih kada bi.“
„Aha, jok. Samo sam želeo da se uverim da radimo ono što treba. Ako
je ispravno raditi pogrešno, onda i dalje planiram da se budim kraj tebe dok
to radimo. U stvari, to mu dođe neka vrsta mog životnog dela.“
 Lebdeli su zajedno na trenutak u tišini, ne dodirujući se. „Treba da
dođeš u krevet“, reče Fajez. „Veoma je kasno, a oboje smo veoma umorni.“
„Evo sad ću“, reče Elvi. „Moram da izvestim Trejha o San Estebanu, a
Očida čeka na preraspoređivanje nekih resursa na osnovu realizacije novog
plana.“
„O, i doktor Li je hteo da razgovara s tobom. Ako imaš vremena. Neko
pitanje u vezi s osobljem.“
Elvi upitno klimnu.
„Mislim da u grupi za fiziku postoji disfunkcionalni ljubavni trougao.
Možda bi im trebao razgovor sa gazdaricom.“
„Jebote, ti to mene zezaš?“
Fajez raširi ruke. „Svako naše postignuto čudo izveli smo koristeći
primate. Samo zato što smo sposobni za fantastična čudesa, ne znači da više
nismo mašine za seks i ubijanje. Organizam se ne menja.“
„U redu. Svratiću do mosta. Ali hoćeš li mi učiniti uslugu?“
„Šta god kažeš.“
„Trebalo bi da kapsula sa zalihama ima ažurirane jelovnike. Vidi da li je
učitavanje naučilo kuhinju da isfolira malo sag panira.“7
„Ako jeste, čekaće te u kabini.“
On se privuče unutra i poljubi je pre nego što se zaputio napolje u
hodnik. Ona se ponovo okrenu slikama iz San Estebana. Sada je svaki leš
koji je videla zamišljala kao Fajeza. Ili sebe samu. Ili Džejmsa Holdena. Ili
Antona Trejha. Ili Vinstona Duartea.
Započela je snimanje. „Admirale Trejho. Razumem da nam je San
Esteban još jedan prvi prioritet. Trenutno mogu da vam dam samo naš
pregled, malo spekulacija i moj plan za dalje…“ Trebalo joj je pola sata da
dođe do verzije koja joj se najviše dopadala, i kopirala ju je sa drugim
zaglavljem za usmeravanje kako bi je poslala Naomi i pokretu otpora. Svi
su u ovome bili saveznici, znali to ili ne.
Kada je poslala Očidi plan preraspodele i razgovarala sa Haršanom
Lijem o tome kako da spreče da se društvena drama na Sokolu otme
kontroli, prošla su dva sata. Fajez je bio u njihovoj kabini, usnuo. Čekala ju
je tuba sag panira, i mehur čaja bez kofeina kraj nje. Jela je i pila, pa se
zavukla u remenje za spavanje.
 Kad je usnula, sanjala je da je u okeanu koji vrvi od ajkula, i da će je
one, ukoliko se bude kretala prebrzo, ubiti.

Kara ulebde u laboratoriju dok su tehničari podešavali senzore na njenoj

glavi kao na kapu. Sve se komešalo oko njih, ali Elvi je osećala da su njih
dve – ona i njeno zamorče – nepomične. U oku oluje. Na ekranima se
Karina moždana funkcija pomerala i zamuckivala dok su stručni sistemi
poredili ono što vide sada sa onim što su videli ranije. „Normiranje“, tako
su to nazivali. Kao da norme i dalje važe.
„Kako se osećaš?“, upita Elvi.
Karine savršene crne oči trepnuše prema njoj, umiriše se na trenutak, a
onda se Kara isceri. Elvi je želela da to vidi kao iskren osmeh, i on je to
možda i bio. Možda se dodatna procesna delta između stimulansa i reakcije
ispoljavala kao neautentična i izveštačena samo zato što se Elvi trudila da
čita devojku kao da je ona ista poput drugih ljudi. Kao da je primat.
Organizmi se ne menjaju, reče Fajez u njenom sećanju, ali sada je to
zvučalo kao upozorenje.
Organizam se promenio.
Kao da joj je čula misli, Karin izraz se promeni. „Jesi li zbog nečeg
zabrinuta?“
„Mislila sam… na kognitivne promene kroz koje ste prošli ti i Šan. Da
li pamtiš kako je bilo ranije?“, upita Elvi.
„Ranije?“
Jedan tehničar dodirnu kontrole senzora i prikazi se zazeleneše na svim
ekranima. Spremni za polazak.
„Pre promene. Pre svega ovoga“, reče Elvi. Pre nego što si umrla, nije
rekla.
„Ne znam. Valjda isto kao svima. Davno je to bilo.“ Elvi se primora na
osmejak, pokušavši da pomisli na to gde je ona bila kada je Kara poslednji
put otrčala u divljinu Lakonije. Ko je ona bila kada je Kara bila ljudsko
biće?
„I za mene je to bilo davno“, reče ona, pa se pribra. „Dobro, ovog puta
ćemo pokušati s nečim drugačijim. Treba da pročistimo potragu. Pokušaj da
dođeš do nekih konkretnih odgovora o tome kako su nastale kapije prstena.
Trebalo bi da VJS prebacimo iz režima predavanja više na pitanja i
odgovore.“
„Zbog San Estebana?“
Elvi pokuša da smisli neki blaži način da kaže da, bez uspeha. „Da.“
„Mogu da pokušam“, reče Kara. „Mada ne znam hoće li mu se to
dopasti.“
„Ako ti bude neprijatno ili stvari krenu po zlu, samo reci, i izvući ćemo
te natrag. Paziću na tvoje nivoe stresa. Ako se pogoršaju, čak i ako ne budeš
mogla da govoriš, prekinuću. Važi?“
„Mogu ja to“, reče Kara. „Želim ovo.“
Elvi uze devojku za ruku. Bila je tako mršava i krhka. „I ja.“
 Međuigra: Sanjarka

Sanjarka sa ciljem tone u san i san i san, kao da pliva kroz slojeve i slojeve
ambisa. Utrostručena je, a jedno i dalje nedostaje, i san joj govori o širenju
kroz prazninu i svetlosti zvezda, ćelijama i umovima, o treptaju koji ih
privlači kao pesme i poljupci zato što su njihovi poljupci bili sasvim od
svetlosti. Oni koji ne osećaju zov zvezda prestaju da sanjaju, a ostali postaju
mudri, široki i ispunjeniji od starog okeana, komforni u vakuumu gde ih
greje samo sopstvena spora toplota.
Da, sanjarka sanja kao da pliva niz struju, ali kapije. Kako su nastale
kapije?
Bake šapuću glasovima koji nikad videli zube nisu. Gledaj ovamo, sve
ću ti ispričati. Gledaj ovamo, gde svetlost postaje sve, gledaj kako svetlost
uči da misli.
Da i da i da, ali kapije. Tama. Kako je došao kraj?
Sama svetlost prelama se kao starica koja drži staklenu perlu, mami
detinje začuđene oči. Vidi šta svetlost može! Vidi kako samo bogata ume da
bude! Zar nije divna i krasna? I zar ne želiš da je skroz pojedeš tako da ona
pojede tebe i punoću cvasti koja se širiskuplja?
Ali kapije. Kapije. I stvari na kraju.
Bake se osmehuju i s osmesima klimaju, klimajući osmehuju i san se
menja kao šut u lice. Bogata svetlost se prelama, i tu su rupe u spektru.
Bezbroj rupa sa više nego tamom između svetlosti koja je više nego
svetlost. Sanjarka se guši. Stvarnost je para kao povraćanje, orgazam ili
moždani udar i bake drže staklenu perlu s njenom glavom u njoj i ova želi
da eksplodira.
Je li ona dobro? Da li da je izvučemo? Još ne.
Nova fizika se raspoređuje širom sna. Da da da, majmuni počeli su od
paraboličnog luka kamena kroz vazduh i naučili sve tim redom koji nije san
niti sanjarka, jedina u plavetnilu. Svetlost je započela plivanjem, uz
milovanje voda i soli, i njeno prvo poglavlje bilo je drugačije, drugo je
donelo drugu razliku, a njena ispunjenost bila je drugačija ispunjenost, sa
noktima u pukotini između toga i stalne spoljašnjosti.
Bake kažu gledaj gledaj gledaj kako se sve desilo jednom i sve se
dešava ponovo. Hladan krov sveta popucao je i otkrio zvezde. Vakuum se
razbija na isti način i prikazuje spoljašnjost, starije stvarno, nepreglednije
stvarno.
Telo Božje. Nebesa na kojima nas svi anđeli mrze.
Sanjarka oseća da se trese, oseća kako gubi kontrolu nad bešikom i
crevima. Ne budite me ne budite me ne budite ne.
Želela si da znaš je jesam i želim.
Nova fizika donosi nove probleme, a problemi golicljivo nove snove.
Drugi udar napolje, novi procvat, nepreglednije ja. I kutija sa alatom:
prihvatanje brzog života da donese ono što ga čini bogatim, pošalje napolje
ono što će se sigurno ili možda vratiti jednog dana sa darovima za bake koje
su ih oslobodile, i ogromno strpljenje onih koji su previše hladni previše
spori i previše široki da bi ikada umrli, previše iznenadni da bi ih vreme
dotaklo. Mehur oduvan u rupe u spektru i hiljade hiljada hiljada semenki
odaslanih poput poljubaca raspevanim pesnicima zvezdama. A onda…
Sanjarka treperi. Telo negde počinje da otkazuje, a ona oseća kako se
pod njom otvara nešto dublje od sna. Sve što počinje biće okončano, a kraj
se nakašljava u hodniku. Vadite me gore. Vadite me gore vadite me gore
vadite me gore.
Šta je ovo?, kaže plavo, i sanjarka se odguruje, ali to više nije njen san.
Bake se cerekaju i jure, prate je hiljadama prstiju. A odjek veli: Izvini. Nije
mi bila namera da te dovučem u ovo. Pokušaj samo da se opustiš. Ali ne
obraća se njoj.
Jezgro u ogromnom atomu, i gorući mehanizam u njegovom srcu.
Snaga milion sunaca požnjevena iz starijeg univerzuma. Da da da, kaže
plavo. Sada vidim. Pokažite mi kako ovo deluje, i bake to i čine.
Ima napad. Izvucite je.
A plavo nežno spušta ruku na njenu glavu i drži je s ljubavlju pod
vodom. Jedan sistem tamni, nekoliko glasova među trilionima prestaje da se
čuje. Stotinu sistema. Polaze u rat, i rat gube, ali pokažite mi gde ste
zakopale oružje. I bake s kikotom tako i čine.
Da, veli plavo. Da. To mi je trebalo. Hvala.
 Dvadeset prvo poglavlje: Tanaka

Devojka na ekranu imala je na sebi nešto što je trebalo da podseća na

uniformu, držala se na način koji je trebalo da podseća na vojničku oštrinu,
i govorila zvaničnim tonom što je trebalo da podseća na autoritet.
„Prihvativši ponudu admirala Trejha, spremna sam da dopustim jednom
izaslaniku s vašeg broda da uđe u stanicu Drejper kako bi preuzeo
starateljstvo nad Terezom Duarte“, reče Džilijan Hjuston. „Pošto taj transfer
bude završen, pozivamo i Kopca i Derečo da se povuku iz sistema Frihold
sve dok ne dođe vreme za finalizaciju naše nove situacije.“
„O, divote“, reče Tanaka. „Bićemo pozvani da se povučemo.“
„Da, ser“, reče Mugabo. Onda, trenutak kasnije: „Zaista izgleda malčice
zeleno.“
„Ma ta se još od sise nije odbila. Ne mogu da verujem da nam je bilo
toliko teško da nađemo nekog ko još spava sa plišanim medom.“
„Mislim da je Olujom komandovala neka Marsovka neposredno pre
napada na matični svet.“
„A za vreme tog napada komandovala je Nagata“, reče Tanaka, pa
nakrivi glavu. „Pa zašto nam sada odgovara ova?“
„Nemam teoriju koju bih ponudio“, reče Mugabo, ali ona i tako nije
razgovarala s njim.
Trejhov plan je bio smeo, to je morala da mu prizna. I poput svih
najboljih planova, bio je gibak. Ako bi Nagata prihvatila uslove, on bi je
pustio da glumi da je glavna sve dok ne bi ponovo izgradio snagu koju su
izgubili. A ako bi se Duarte pokazao nepodnošljivim, možda bi je čak
zadržao kao stalnu isturenu figuru. Bio je to elegantan način da se zaustave
borbe: daješ neprijatelju privid moći dok stvarnu moć zadržavaš za sebe i
onda proveravaš je li ovaj to uopšte primetio.
Ako ne bi pristala, ali bi stupila u kontakt da svoje odbijanje objavi,
otvorilo bi to vrata diplomatiji. Diplomatija je uvek pružala izglede da
pribavite dodatne informacije od neprijatelja. Ili da ih oni pribave od vas.
To nije bila forma konflikta koja bi Tanaki odgovarala, ali ona ju je
razumela.
Međutim, ova situacija je spadala negde između te dve. Bilo je to
prihvatanje, navodno od strane pokreta otpora, ali ne od Nagate. Bili su to
pregovori o uslovima, ali ne i o krupnijim pitanjima. Tanaka je već saznala
dosta kritičnih informacija: tačnu lokaciju tajne baze pokreta otpora i
potvrdu da je tamo Nadolazeća oluja – ili makar njena zapovednica. Tereza
Duarte je verovatno bila tamo. Mala kapetanica pobunjenika svakako se
ponašala kao da je tako. I to je verovatno bilo tačno. Brod koji je prošao
kroz kapiju poklapao se s Rosinanteom kakav je ovaj bio kada je napustio
Novi Egipat. Doleteo je do meseca na kojem se nalazila neprijateljska baza.
A ako je tamo bio Rosinante, gotovo izvesno su tamo bili i Džejms Holden i
Naomi Nagata.
Da joj je Nagata odgovorila, ne bi joj ni najmanje smrdelo na pogrešno.
Ovako jeste smrdelo na pogrešno.
„Prihvatam“, reče ona. „Ja ću otići po devojčicu.“
Ako je očekivala da Mugabo prigovori ili se odupre tome što se ona
izlaže ličnom riziku – Prošli put je s vama bio jurišni tim marinaca, i opet
zamalo što niste poginuli, ser – on ju je razočarao. Ipak, nije se osećala
razočarano. Više ju je sve to zabavljalo.
„Javi Botonu da krene Derečom prema nama“, reče ona. „Ako odemo
posle ovoga, izgledaće to kao čin dobre volje. Ako se budemo borili, želim
da nam bude blizu.“
„Naravno, madam“, reče Mugabo. „Ne bih da menjam temu, ali videli
ste izveštaj o San Estebanu?“
„Šta s tim?“
Mugabov osmejak je bio melanholičan. Bio bi on dobar konobar. Na
licu je imao donekle snebivljiv izraz spreman za situacije kada mora
ljudima da saopšti da je pečenje već rasprodato. Pogledala mu je u oči. „Na
toj misiji rade drugi ljudi. Mi radimo na mojoj. Pojavi li se Mesija, zateći će
nas na poslu. Jasno?“
„Savršeno, ser.“
„Zatrebam li ti, biću u arsenalu.“
Nije spakovala svoje brzo odelo za izviđanje, na svoju veliku žalost.
Kobac je imao jurišna odela najnovije generacije, i dok je jedno od njih
ležalo na podu i čekalo njene završne dorade, nije ni najmanje ličilo na
njenog elegantnog Pratioca, vitkog kao hrt. Jurišno odelo je imalo
jednostavan, brutalno efikasan dizajn robota-ubice koji se mogao obući na
sebe. O obema rukama visili su mitraljezi, projektovani da ispale brzu struju
malokalibarskih eksplozivnih zrna. Na levom ramenu je bio integrisani
raketni bacač, za situacije u kojima dva mitraljeza ne mogu da završe
posao. A i samo odelo je bilo oružje. Dok je bila u njemu, Tanaka je mogla
da podigne površinsko vozilo. Čerečenje čoveka bilo je trivijalna stvar za
svakoga u lakonskom jurišnom odelu. Bilo je napravljeno za napad od vrata
do vrata, iz hodnika u hodnik. Bilo je vrhunac lakonskog inženjeringa i u
njenim rukama moglo je da počisti bazu kao što je stanica Drejper bez
pomoći. Pod uslovom da se ne nađe na nišanu nekog odbrambenog topa.
Radila je, sporo i metodično prolazeći kroz mentalni spisak urezan u
mozak posle hiljada sati rada u ovakvim odelima. Kada je završila s
poslednjim podešavanjima, um joj je zaokupila predstojeća bitka. Ako dođe
do bitke.
Bila je spremna da to bude bitka.
Tanakin jezik zapipa po praznini tamo gde su joj nekada bili zubi, i po
gadnom ožiljku unutar obraza. Rana je više nije bolela, ali ona je osećala
jezivu glatkoću loše zalečenih rana tamo gde joj je metak Džejmsa Holdena
razneo obraz. Svrbelo ju je, ali ne fizički.
Fizičke rane su bile teške. Glava ju je još bolela ako bi spavala na
pogrešnoj strani. Čak i da se potrudila da obavi kompletnu regeneraciju,
obrazi joj se nikada više ne bi sasvim podudarali. Biće potrebni meseci da
joj ponovo izraste nedostajuća kost, i više od toga za ponovni rast zuba iz
nje. Bilo je ljudi – čak i ljudi u lakonskoj vojsci – koji su iskoristili manje
od toga kako bi otišli u invalidsku penziju sa uvećanim primanjima. Ali nije
to bilo ono najgore.
Najgora je bila sramota.
Ona je bila vrh lakonske vojske. Usamljeni atom čelika na vrhu vrha
koplja. Iskusna, obučena i još u vrhunskoj kondiciji uprkos godinama.
Otišla je na ono što je trebalo da bude igrarija s punim jurišnim timom iza
sebe, a Džejms Holden ju je rasturio kao dete zvečku. Shvatila je zašto.
Uzdržavala se kako bi zaštitila devojčicu, a on nije. Bila je konzervativna
što se tiče korišćenja ratnog broda oko civila, a on nije. Mogla je da sačeka
da ostave devojčicu, ali čak je i to bio proračunati rizik koji joj se tada
osvetio. Nijedan njen postupak ne bi bio doveden u pitanje na tribunalu za
procenu operacije. Ali ona je izgubila, a on nije.
Napunila je mitraljez pod desnom rukom redenikom mešanih
eksplozivnih i zrna za probijanje oklopa. Zadovoljavajuće je metalno
škljocnuo kad ga je pričvrstila i pripremila. Ne ubij nikoga, ili ih pobij sve.
Ako nešto krene po zlu tokom transfera, znala je šta će izabrati.

Tanaka je naložila Mugabu da parkira Kopca dovoljno daleko od meseca da

imaju vremena za izbegavanje nadolazećih zrna iz elektromagnetnog topa, a
onda upotrebila mlaznjake svog jurišnog odela za kretanje kroz svemir da bi
se spustila na površinu na koordinatama koje je dobila. Plitka nadstrešnica
stene i leda krila je vrata vazdušne komore od pogleda iz orbite, ali ona su
se jasno videla kada se spustila na površinu. Spoljna vrata su bila otvorena i
čekala su je.
Stanica Drejper je bila obična ledena pećina poprskana penom za
izolaciju na malenom mesecu gde je gravitacija tek ovlaš ukazivala na to
gde je gore, a gde dole. Ličila je na pomorsku bazu koliko i na piratsku
stanicu stanovnika Pojasa. Zamisao da je veliki ratnik i lider kao admiral
Trejho osetio potrebu da pregovara sa ovim trećerazrednim revolucionarima
bila je za Tanaku lična uvreda.
„Ulazim“, javi ona Mugabu preko radija.
„Razumem, ser“, reče on. „U pripravnosti smo.“
Tanaka se nasmeja sebi u bradu i isključi kanal. Nekoliko trenutaka
kasnije ona prođe kroz vazdušnu komoru i uđe u veliku prostoriju za
skladištenje opreme. Sve zidove su zauzimali ormarići i police za odela za
vakuum. Tavanica je bila prekrivena istom posranom našpricanom
izolacijom kao i zidovi, ali pod je bio od metalne rešetke, pa je uključila
magnetne čizme.
Petoro ljudi čekalo ju je u prostoriji. Svi su bili naoružani. „Ja sam
Džilijan Hjuston“, reče žena u sredini. Imala je na sebi jednostavni letački
kombinezon bez oznaka čina. Četvoro ljudi oko nje držalo je puške kao
nekakva počasna straža.
„Pukovnica Alijana Tanaka iz Korpusa marinaca Lakonije.“ Za vreme
primopredaje zatvorenika morale su se poštovati formalnosti, i dok Tanaka
ne bude imala devojčicu u rukama, ona će ih slediti.
Džilijan Hjuston je izgledala zbunjeno kada Tanaka nije nastavila. Među
njima je zavladala neprijatna tišina. Džilijan pročisti grlo. Tanaka je gledala
prikaz na svom viziru dok su raznovrsni senzori odela za formiranje
toplotne, zvučne i radarske slike gradili za nju mapu unutrašnjosti stanice.
Elektromagnetni senzor koji je mogao da odredi lokaciju otkucaja ljudskih
srca takođe je mapirao lokaciju svakoga u dometu.
„Trejho je rekao…“
„Admiral flote Anton Trejho“, prekinu je Tanaka, i glas joj odjeknu
među zidovima zahvaljujući spoljnom zvučniku odela.
Džilijanin izraz postade grub. Možda je bila zelena, ali nije volela da je
ispravljaju. Čak i dok je stajala licem u lice s Tanakinim borbenim odelom,
uopšte nije uzmicala. Samo je porast broja otkucaja njenog srca otkrivao
nervozu. Kočoperna.
Tanaka sačeka, posmatrajući kako se stražari vrpolje. Sada se činilo da
je Džilijan odlučna da primora Tanaku da prva progovori. Igra moći. Dobro.
Odelo je izvesti kako ima skoro potpunu mapu stanice, i da je locirano
svako ljudsko biće u prečniku od sedamdeset metara. Tanaka isključi
spoljni zvučnik i reče: „Odobrenje za slobodnu paljbu, Tanaka.“
Oružje odela škljocnu izašavši iz bezbednog režima, i taj zvuk takođe
odjeknu prostorijom. Stražari se nervozno zgledaše.
„Admiral flote Trejho“, reče Džilijan Hjuston, prekinuvši prva tišinu,
„garantovao nam je da će, ukoliko dobijete devojčicu od nas, sve lakonske
snage biti povučene iz sistema Frihold bez daljih napada. Dao nam je svoju
reč.“
Tanaka bradom ponovo uključi spoljni zvučnik. „Ne vidim Terezu
Duarte. Gde je ona?“
„Pre nego što je predam, potrebno mi je više od neodređenih uveravanja
da postupate u dobroj veri.“
„Menjaš pravila u hodu?“, reče Tanaka.
„Potrebno mi je više od uveravanja“, ponovi Hjustonova.
Očigledno su došli do kraja njenog scenarija. „Gde je Nagata?“
„Molim?“
 „Admiral je ponudu izneo Naomi Nagati. Ti nisi ona. Tereza Duarte nije
ovde. Šta se zaista dešava?“
Hjustonova podiže bradu kao da ju je Tanaka optužila za nešto. „Naomi
Nagata ima operativnu kontrolu nad civilnim postupcima pokreta otpora.
Kao zapovednici Nadolazeće oluje, vojne odluke pripadaju meni…“
„Ne seri.“
„Ne dopada mi se ton tvog glasa.“
Ovo je bio taj trenutak. Igranje na bezbednu kartu nije upalilo u Novom
Egiptu. Život je bio rizik, a činjenica da i ako se sve loše završi, neće biti
nikakvih posledica po nju lično bila je donekle opojna.
Ova neće ubiti Duarteovu malu. Oni najverovatnije ne bi tako postupili.
Jedina opasnost je nesrećni slučaj, a čak i ako devojčica popije metak,
postoji procenat u kojem bi mogla da se oporavi od tih rana.
A kad jednom započne pucnjava, mogli bi pokušati da evakuišu
zarobljenicu, u kom slučaju ona ima dva broda spremna da onesposobe
neprijatelja. Isterivanje Tereze iz baze verovatno je najbezbedniji način za
nju.
Ona shvati da dugo oteže sa odgovorom. Brzina otkucaja srca Džilijan
Hjuston rasla je zajedno s njenom teskobom.
Dakle, to mu je što mu je. Budi fina s neprijateljem, ili uradi ono
očigledno.
„Znaš, imamo i mi takva odela“, reče Džilijan, pokazavši na njen oklop.
„Ne nosimo ih u znak dobre volje.“
„Ne bi vam vredelo ni da ih nosite.“
Jebeš ga.
„U redu“, reče Tanaka, pogledavši u oči svakog od četiri stražara jednog
za drugim i nacilja na njih upotrebivši jastučiće na rukavicama. „Otići ću
onda sama po nju.“
„Ne…“, zausti Džilijan.
Tanaka reče: „Ožeži.“
Leva i desna ruka njenog odela trgoše se u streljački položaj mnogo
brže i preciznije nego da je njima ručno upravljala. Iste sekunde kada je
oružje bilo upereno u spoljna dva stražara, ono bljunu kratke rafale od po
pet zrna koji im razneše glave. Ruke joj se trgoše u drugu poziciju i opališe
drugi put. Dvojica koja su stajala kraj Džilijan Hjuston iščeznuše od brade
naviše. Čitav postupak trajao je manje od sekund i po.
Dim ispuni prostoriju, i rika mitraljeza još je odjekivala prostorom kad
se Džilijan Hjuston okrenu na peti i odbaci, poletevši hodnikom iza nje.
Tanaka je gledala kako ona beži. Sto puta je mogla da pretvori tu ženu u
razigranu krvavu krpenu lutku za vreme kojoj je ovoj trebalo da se da u
bekstvo.
„Prati je“, reče ona odelu, i brzi rad srca Džilijan Hjuston dobi posebnu
oznaku u prikazu na njenom viziru. Ako je Hjustonova glavna u bazi, onda
tačno zna gde se devojčica nalazi. Vrednost Tereze Duarte kao taoca bila je
jedino što bi ikoga od njih moglo da ostavi u životu. U međuvremenu,
Tanaka je mogla da obavi i druge stvari.
Koristila je magnetne čizme odela da ostane pričvršćena za pod dok je
ležerno koračala hodnikom prateći Hjustonovu. Svud oko nje otkucaji srca
stanovnika stanice ubrzavali su dok se širila panika. To je bilo u redu. Njen
plan se ionako nije oslanjao na tajnovitost. Neka se revolucionari pripreme.
Neka se naoružaju i ukopaju. Ništa od svega toga neće biti važno. Mogu da
zauzmu poslednje hrabro uporište za kakvim čeznu svi romantici. I dalje će
to biti poslednje uporište.
Ušla je u raskršće hodnika, i njeno odelo zatreštalo je tonom upozorenja
nekoliko mikrosekundi pre nego što ju je baražna vatra pogodila s leve
strane. Odelo obeleži tri mete, sve sa lakim automatskim oružjem, skrivene
iza improvizovanih zaklona. Tanaka kucnu po jastučiću svoje rukavice i
leva ruka odela se trže ukrug i triput opali. Tri iskidana tela izlebdeše iza
zaklona, dok su kuglice arterijske krvi šikljale iz njih u vazduh.
Brojač municije levog mitraljeza spustio se za još petnaest zrna. Tanaka
to primeti bez ikakve zabrinutosti. Puna pakovanja municije u oba
mitraljeza. Dovoljno za sve. A ako ne… Pa, alternativa je bila gadnija, ali i
ona je imala svojih čari.
„U Novom Egiptu smo sve mogli da obavimo lako“, reče ona,
zamislivši Nagatu, Holdena i njihovu posadu. „Ovo ste sami izabrali.“
Osmehivala se dok je to govorila, a zatezanje u ranjenom obrazu krivilo joj
je lice u asimetričnu grimasu. Nije mnogo bolelo.
Hodnik po hodnik, metar po metar, Tanaka se kretala kroz stanicu. Pošla
je najpre prema velikim grupama otkucaja srca. Nadala se da će u središtu
najvećeg otpora biti heroji s Rosinantea, ali nije bilo tako. Borci pokreta
otpora bili su žilavi i hrabri, Tanaka je to morala da im prizna. Napadali su
je ne mareći mnogo za ličnu bezbednost, a neki protivnapadi bili su zaista
prepredeni. Mada, s obzirom na to da njen divljački pohod ničim nije
ukazivao da bi ih predaja spasila, ona bi na njihovom mestu postupala
upravo tako. I kud god je išla, sedamdesetometarski domet njenog detektora
otkucaja srca pronalazio je nove džepove ljudi, koji su se krili ili pripremali
za borbu. Jednom po jednom, svima se obraćala s ponudom za amnestiju
ako polože oružje i predaju devojčicu. Iako nije to od njih očekivala. A sve
i da su to uradili, ne bi prestala da puca.
Tanaka shvati da je izgubila trag otkucaja srca Hjustonove. Zbog toga je
načas zastala, ali samo načas. Koncentrisala se na mapu prikaza na viziru, u
potrazi za mogućim mestima za pristajanje brodova, kada je zašla za ugao u
najveću prostoriju baze pod pritiskom. Ogromni skladišni prostor, više od
sto metara širok i desetak metara visok. Prostorija je bila puna polica sa
zalihama i brodskim delovima. Tajno blago revolucionarnog pokreta otpora.
Sve to ukradeno od Lakonije.
Odelo je upozori na to da se troje ljudi kreće iza nje, i kad je bacila
pogled na upozorenje, na ekran joj iskoči ono što je snimala zadnja kamera.
Troje stanovnika pojasa manevrisalo je nečim nalik na kolica sa alatom na
kojima je bila velika boca gasa pod pritiskom. Samo što je počela da se
okreće, kad jedan od ljudi iz Pojasa udari pozadi po boci i ova se stušti na
nju kao ovan za razvaljivanje kapija.
O, pomisli ona dok ju je to podizalo u vazduh, improvizovani projektil.
Izgubila je svest samo na tren, ali kad je došla k sebi, odelo je treštalo sa
pet-šest alarma. Bila je zarivena dobrih pola metra u penom prekriveni zid
skladišta. Boca kiseonika koja je poslužila kao improvizovani projektil
držala ju je uspravno, i dalje pritisnuta uz njene grudi.
Odelo ju je upozoravalo da je izgubilo kontrolu nad sekundarnim
pobuđivačem za gornji deo njenog trupa, i 30 procenata rezervne baterije
pre nego što je sistem bio preusmeren tako da zaustavi curenje. Imala je
takođe četiri polomljena rebra i iščašeno levo rame. Ona bradom pokrenu
medicinski hitni protokol i odelo joj ubrizga analgetike i amfetamine. Oseti
nalet nečega što je gotovo bilo ponos na njene protivnike. Dobro odrađeno,
zečići mali. Dobar pokušaj.
 Tri stanovnika Pojasa oprezno su joj prilazila. Ona se nije pomerila
posle pogotka projektila, i nesumnjivo su se nadali da će dovršiti posao.
Jedan od njih troje imao je u ruci prenosivi plazma brener. Da joj otvori
odelo i uveri se, pretpostavljala je.
„Raketni bacač“, reče ona, prikovavši pogled za čoveka u sredini. Odelo
podiže lanser iznad njenog ramena i nacilja. Tri stanovnika Pojasa imala su
samo trenutak da pokažu izrazima lica koliko su iznenađeni pre nego što je
raketna granata kalibra dvadeset milimetara pogodila čoveka u sredini i
pretvorila se u oblak šrapnela smrtonosan za sve u prečniku od deset
metara.
Malo šrapnela zasulo joj je grudnu ploču i vizir, a unutar odela to je
propratio zvuk grada po metalnom krovu. Pola sekunde kasnije za
šrapnelom dolete i mlaz krvi i droba.
„Majku li vam vašu“, reče Tanaka, pa desnom rukom odela odgurnu
bocu kiseonika od svojih grudi. Masa joj je bila znatna, ali odelo je moglo
da to izdrži, i nekoliko trenutaka kasnije ona je ponovo bila na nogama,
lišena bola i razdražena zbog koktela lekova u venama.
„Da se dogovorimo“, viknu ona, pojačavši zvučnike odela toliko da bi
svako u skladišnom prostoru blizu nje pretrpeo trajno oštećenje sluha. „Ko
mi dovede Terezu Duarte preživeće. Samo će takav da ode odavde u
jednom komadu. Zato, ako je kod vas, bolje vam je da se prvi pojavite sa
devojčicom u rukama.
Jer svi će ostali umreti.“
 Dvadeset drugo poglavlje: Džilijan

Čim je Lakonka stupila u bazu, Džilijan je znala da je zajebala stvar.

Pokušala je da ubedi sebe kako su posredi samo nervi, kako će trampa proći
kao što je obećano, ali u dubini stomaka, znala je.
Bila je pognuta nisko u pristupnom kanalu. Krv joj je štrcala kroz
tkaninu bluze kao da joj je posekotina duž rebara veća nego što je zaista
bila. U daljini je odjekivao pojačani Lakonkin glas, ali Džilijan je razaznala
samo nekoliko reči. Duarte. Prvi. Umreti. Izvadila je levom rukom ručni
terminal iz džepa, palcem birajući opcije sa smirenošću usred krize kojom
se oduvek dičila. Prvi poriv joj je bio da ode i sama se postara za
zarobljenike. Umesto toga, ona otvori komunikator.
„Džilijan?“, reče Kamal. Iako je veza bila samo glasovna, ona je mogla
da vidi njegov zabrinut izraz.
„Pogrešila sam“, reče ona dok je uključivala puštanje atmosfere.
Šištanje vazduha koji je pokuljao u hodnik ispred njihovih prostorija
bilo je dovoljno glasno da se čuje preko komunikatora. „Lakonka nosi
jurišno odelo. Verovatno me prati.“
„Jesi li dobro?“
Bokte, pa to je baš bilo u Kamalovom fazonu. Džilijan ga je zaključala
u ćeliju, nametnula sopstvena ovlašćenja ne mareći za civilni lanac
komandovanja, pozvala neprijatelja u njihovu bazu, a Kamal je bio zabrinut
za to je li ona dobro.
„Dobila sam što sam i zaslužila“, reče ona. „Glupost i treba da boli.
Vodi svoje u brod i tutanj.“
„Gde možemo da se naoružamo? Možeš li da nam…“
„Vodi svoje ljude i bežite, Kamale. Ne treba vam oružje da bežite kao
da vas svi đavoli gone. Pokrivaću vas ja.“
Ona začu druge glasove iza njega – Nagatu, Holdena, crnooko
čudovište, devojčicu. Po dahtanju u Kamalovom glasu zaključila je da su
krenuli. „I dalje nas čeka par lakonskih brodova kad jednom izađemo?“
 „Tako je. Jedan ovde, drugi dolazi.“
Nastade stanka. Možda je razmišljao. Možda je trčao. „U redu.“
„Pošalji mi signal kad poletite. Olakšaću vam ovo koliko budem
mogla.“ Ona prekinu vezu i nešto raznese deo zida iza nje. Bila je
otkrivena.
Džilijan pognu glavu i odgurnu se, upola trčeći, upola leteći pod
mikrogravitacijom baze. Rafal metaka zapara vazduh oko nje. Da je
Lakonka želela njenu smrt, ona bi već bila mrtva. Neprijatelj je sada hteo
samo da ona ostane uplašena i u pokretu. I delovalo je to.
Lice joj je bilo zajapureno od stida i mržnje. Stida zbog nje same,
mržnje prema neprijatelju. I straha, takođe, ali to nije nameravala sada da
oseća. To će ostaviti za kasnije, ako kasnijeg uopšte bude.
Džilijan stiže do raskršća u obliku slova T, grabeći držače i okrećući
telo oko ugla u smeru koji će neprijatelja odvesti dalje od putanje kojom bi
Kamal trebalo da se kreće. Juri me, pomisli Džilijan. Hajde, dronfuljo
jedna. Dođi i uhvati me.
Stanica Drejper je bila mala, ali je bila njen dom. Džilijan je mogla
zatvorenih očiju da se kreće po celom tom mestu kao po ranču svog
detinjstva. Ručni terminal joj se palio upozorenjima i greškama, nekima od
posade stanice, nekima iz automatizovanih sistema. Uzbuna se širila bazom
kao adrenalin kroz krvotok. Pre manje od jednog sata Džilijan bi se
posvetila svakom od njih. Deo njenog bića strepeo je od toga da će morati
da im se svima posveti kasnije. Drugi deo je bio realniji, ali i to je bilo za
kasnije.
I dalje u bekstvu, podigla je sačuvane komunikacione grupe i pritisla
emitovanje uživo posadi Oluje. „Stanica Drejper je napadnuta iznutra.
Pripremite Oluju za hitno lansiranje za… pet minuta.“
Nije sačekala odgovor.
Iza nje je Lakonka vikala nešto o Terezi Duarte, ali Džilijan je čula
samo radost u gromoglasnom elektronskom glasu. Njen um je već plesao
napred. Dva nivoa gore i eto tunela koji se svijao u petlji natrag oko
hangara. Ako uspe da ostane dovoljno napred, sama krivina tunela pružiće
joj nekakvu zaštitu od metaka neprijatelja. Stiže do lestvica koje su vodile
uvis, povuče se do sledećeg nivoa i zalupi ulazna vrata za sobom. Biće ona
korisna otprilike koliko i pirinčani papir za zaustavljanje neprijatelja, ali
svrha nije bila da se neprijatelj zaustavi. Samo da se uspori. Da dobije još
nekoliko sekundi za Kamala i za sebe.
Nešto kao da je Lakonki skrenulo pažnju, pošto je načas zaostala.
Džilijan je gotovo prošla do drugog kraja tunela pre nego što je čula da su
vrata razneta i da se mehanizovani oklop uvukao za njom uz ravnomerne,
brze rafale. Džilijan se spusti, a onda krenu desno. Prolaz do vazdušne
komore Oluje nalazio se dva nivoa niže, ali Džilijan nije mogla da čeka lift.
Još u pokretu, dala je komandu za blokiranje lifta i kada je stigla tamo,
okno je stajalo otvoreno. Spustila se, ali sporo. Zvuk pucnjeva dopirao je
iza nje. Neki fragmenti obezbeđenja stanice Drejper pružali su poslednji
otpor. Neki ljudi koje je Džilijan poznavala i za koje je bila odgovorna
umirali su zato što je ona sebe navela da poveruje kako bi mogla da preda
malu Duarteovu i time spreči da njena planeta izgori. Greške koje praviš za
stolom s visokim ulozima uvek su one koje najviše koštaju, a Džilijan je
imala mnogo čipova.
Dva nivoa niže ona se odbi od zadnjeg zida i utetura u hodnik vazdušne
komore. Spoljna komora Oluje već je čekala otvorena, i Džilijan ulete u
svoj brod i zatvori vrata pritiskom palca. Dalje niz hodnik pojavi se
mehanički oklop. Spoljna vrata Oluje počeše da se zatvaraju, a neprijatelj se
oglasi povikom pojačanim zahvaljujući odelu toliko da je i sam zvuk bio
gotovo napad.
Raketni bacač opali prema njoj i vreme kao da uspori. Tamno telo
granate iza kojeg je goreo sjaj nalik na brod i njegov pogonski rep. Džilijan
pokuša da ustukne, kao da bi to pomoglo. Vrata se zatvoriše sa šištanjem, i
onda odjeknuše kao gong. Oplata Nadolazeće oluje verovatno je bila jedino
na stanici što Lakonka nije mogla da probuši. Još četvrt sekunde i granata bi
eksplodirala u Džilijaninom krilu. Ali to je bilo za kasnije.
„Za most, ovde kapetanica Hjuston. Raport.“
Dok su se otvarala unutrašnja vrata vazdušne komore, Kasparov glas
začuo se preko ručnog terminala. „Pogon je spreman, ali nedostaju nam
neki članovi posade.“
„Zakasnili su. Nema načina da ih sada primimo. Da li je Rosinante
lansiran?“
„Ne, još je na sidrištu.“
Jebote, Kamale, gde si?, pomisli ona. U svoj ručni terminal reče:
„Pripremite se za lansiranje.“
„Razumem, kapetanice“, reče Kaspar, i ona začu strah u njegovom tonu.
Kad je stigla do lifta, pogledala je izveštaj obezbeđenja. Osamnaest uzbuna
visokog prioriteta pratilo je Lakonku od mesta gde je najpre otvorila vatru, i
onda kroz bazu, sa vremenskim kodovima za razneta vrata i upozorenja na
paljbu, koji su označili prolazak Lakonke kroz prostor i vreme poput
crvotočine u drvetu.
Ona pokuša da pretpostavi kojim će putem Kamal i njegovi poći. Sinu
još jedno upozorenje, ali ovo nije bilo automatizovano. Stanično
obezbeđenje pitalo ju je kakav je njen plan. Po stegnutosti grla shvatila je
da ne zna šta da im kaže. Baza je bila provaljena, i za to je ona bila kriva.
Jedan zarobljenik za hiljade civilnih života činilo joj se u to vreme kao
očigledna razmena, ali ju je dovelo do ovoga. Razmatranje posledica njene
greške bilo je za kasnije.
„Kamale, izvesti“, reče ona, i u groznih pola sekunde pomisli kako joj
on neće odgovoriti. Onda zvučnik zapucketa i zasopta njegov zadihani glas.
„Kod rezervoara s vodom. Idemo prema doku.“
„Pravac tamo i bežite“, reče ona. „Ja ću vam očistiti put.“
Kaspar je bio u svom ležaju za ubrzanja na mostu kada je ona stigla
tamo. Amanda Fejl se vezivala kod komunikatora. Nataša Li je podigla
kontrole gađanja, iako je sedela na svom uobičajenom mestu. Svi ostali
ležajevi bili su prazni. Džilijan se spusti na svoj. Onaj koji je preuzela kad
je Drejperova otišla. Prvi put joj se učini da joj to mesto ne pristaje.
Najednom joj je izgledalo preveliko.
„Krećemo čim budemo spremni“, reče ona. „Nataša, naciljaj Kopca čim
napustimo dok.“
„Za onesposobljavanje ili uništenje?“
„Pobij ih sve, pizda im materina.“
Oluja se pomeri pod njom, nakrivivši joj ležaj za ubrzanja i zatim je
utisnu u njega kada brod napusti matičnu luku, kako je Džilijan u tom
trenutku shvatila, poslednji put.
Iza nje je stanica Drejper gorela.
Najčudnije od svega, njoj se Kamal čak nije ni dopadao. Nikada. Uvek
je smatrala da njegovo lažno držanje prijaznog dedice krije prezir prema
njoj i ljudima poput nje. Još se sećala kako je Rosinante došao na Frihold
kao pretnja i odveo joj oca. Možda mu na nekom nivou to nikada nije
oprostila. Ili je možda samo posezala za bezveznim opravdanjima zato što
se stidela zbog toga kako je sve ispalo. Glava-pismo, pa da vidimo na čemu
smo.
Oluja bupnu dvaput kada dva torpeda izleteše iz lansera. Na ekranu
Lijeve ona je videla sitne tačke koje su prikazivale kako ta torpeda hitaju
prema naciljanom rombu sa imenom Kobac sa strane. Derečo je bio iste
klase kao Oluja, ali sa prednostima nedavne popravke i obnovljenih zaliha
te znanja i ekspertize ljudi koji su ga napravili. Kobac je bio manji, i
pretrpeo je izvesnu štetu u Novom Egiptu.
Džilijan pogleda taktičku mapu sistema Frihold. Mali sunčev disk na
njenom ekranu činio je ogromno prostranstvo nepojmljivim. To je bila
iluzija, ali korisna. Tu je bila kapija prstena. Tu su bili brodovi koje je
pokret otpora imao unutar sistema – pet-šest skakača za asteroide i drevni
tegljač leda, nijedan od njih spreman za bespoštednu borbu. Tu je bila
Oluja.
Tamo su bili neprijatelji, fokusirani na stanicu Drejper i na nju, a
indikatori za njena dva doma – bazu i brod – i dalje su bili toliko blizu da su
se preklapali. Ona pritisnu usne prstima toliko da su je malo zabolele. Tamo
je bila planeta, njena porodica i svi sa kojima je odrasla i kojima su skotovi
zapretili da će ih spržiti. Tu su bile planete sistema Frihold na kojima nije
moglo da bude života.
Tu je bio problem čije će joj rešenje omogućiti da živi, dok će
nedostatak rešenja značiti da će umreti.
„Status Kopca?“, reče ona.
„Prati nas. Uništili su prva dva torpeda, i sada se drže tik izvan
efikasnog dometa.“
„Možete li mi dati plan izbegavanja za Derečo, molim vas?“, upita ona,
i vide da su se Kaspar i Fejlova zgledali. Znali su da su stvari zaista loše
čim je ona tako učtiva.
Kaspar progovori mirnim glasom. „Ako počnemo sa direktnim
bekstvom pod najjačim podnošljivim potiskom, njihovi dalekometni
projektili biće spremni za osamnaest sati i petnaest minuta. Posle toga
rešenja brzo opadaju.“
 „Kakav je status stanice Drejper?“
„Niko se ne javlja, kapetanice“, reče Fejlova.
Ona oseti Bobi Drejper kraj sebe. Ne kao avet ili duha, već kao sećanje.
Podrugljivi osmeh starije žene koji je mogao da osuđuje naivni Džilijanin
zajeb ili Božji smisao za humor, ili oboje.
Ako se Rosinante ne izvuče – ako Kamal, Nagata i ostali poginu tamo –
postojaće opcije. Pod pretpostavkom da Trejhova posrana emisarka ostane
živa, jedan od brodova moraće da stane tamo kako bi je pokupio. Ako to
bude Kobac, on će morati da skrene i tako Oluji omogući prednost. Ako po
Tanaku ode Derečo, to će značiti da su prepustili borbu Kopcu. Ali to je bila
borba u kojoj je mislila da bi mogla da pobedi. Mogla bi da umakne.
Frihold, s druge strane, ne bi. Uništi li ona njihovu sestrinsku lađu, hoće
li Derečo da pojuri za njom ili će se okrenuti da kazni pokret otpora tako što
će sravniti koloniju? Da li bi drugi brodovi pokreta otpora mogli da prave
smetnje? Kad bi mogla da namami razarač u zajedničku akciju protiv nje i
njene raštrkane milicije istovremeno… Pa, tegljač leda se ne bi izvukao, ali
mogao bi da joj omogući taman toliko prednosti da pobedi u toj borbi. A
onda bi preostala Oluja sa oštećenjima koja pretrpi protiv preostalog
lakonskog broda…
„U redu je, kapetanice“, reče Kaspar, i Džilijan diže pogled prema
njemu. Usna joj je odrvenela tamo gde ju je pritiskala i ne shvatajući to.
Pilotovo lice je trebalo da bude utešno. „Razumemo. U redu je.“
Džilijan se usprotivi porivu da se otkopča, priđe i udari ga. Ili da mu
makar očita bukvicu. Isprazni se nekako na njemu. Budu li ovo preživeli,
ona će s njim morati naširoko da razgovara o moralu i veri u njenu
komandu, ali to je bilo za kasnije. Sada se dešavalo nešto novo.
„Rosinante je napustio stanicu Drejper“, reče Fejlova. „Uspeli su.“
Treći simbol pojavi se na njenom ekranu, povrh stanice Drejper i Oluje
kao da svi dele istu košulju.
„Dajte mi uski snop“, reče Džilijan.
Nekoliko sekundi kasnije Kamal je bio na njenom ekranu. Koliko god
da ga je poznavala, shvatila je da je zatečena malim pojedinostima na
njegovom licu: načinom na koji je njegova koža tamnela kod očnog kapka.
Belinom čekinja na njegovoj bradi i vratu, borama smejalicama kraj usta.
Ako je i bio uplašen, nije to pokazivao.
„Kakav vam je status?“, upita Džilijan.
„Svi smo u brodu. I devojčica i njen pas. Bilo je tešnje nego što bi mi se
svidelo, ali uspeli smo.“
„Povrede?“
„Dobro smo.“
Mapa sistema koja je još bila na njenom ekranu preuredila se bez
pomeranja bilo kog označenog simbola. Rosinante je bio samo još jedna
figura na tabli, ali promenio je logiku iza svega. Uvidela je manjkavosti
njenih planova i uloge u koje igra. Očajanje je osetila gotovo kao olakšanje.
„U redu“, reče Džilijan i uzdahnu. „Podesite kurs prema kapiji prstena.
Kupiću vam vremena koliko budem mogla. Reci Nagati da mi je žao.“
„Evo je ovde, ako…“
„Ne“, reče Džilijan. „Možeš ti to umesto mene.“
Ona prekinu vezu, načas udahnu duboko, polako, pa proveri status.
Derečo je pojačavao potisak, u skoku za njima sada pošto je u igri bila i
Tereza Duarte. I Kobac se udaljavao, spreman da još jednom pokuša da
gađa Rosinantea. Da se osveti. To joj je olakšalo izbor mete.
„Zadrži nas između Kopca i Rosinantea. Koliko god gravitacija bude
potrebno“, reče ona, glasom mirnim i postojanim. I Kasparovo razumem
zvučalo je tako. Kada se Oluja – kao njen brod – pomerila ispod nje i kad
su joj udovi otežali od ubrzanja, ona nastavi. „Kako ovo utiče na Derečov
dolazak?“
„Efektivni domet projektila biće dva sata za Derečo pod pretpostavkom
da zadrži sadašnji kurs. Preskok će nas dovesti iza njih i van dometa
petnaest minuta posle toga osim ako značajno ne ukočimo, ili oni to ne
urade.“
„Preskok nije opcija“, reče ona. „Ovo će biti direktan sukob.“
Ona pogleda po palubi. Nije bilo preneraženosti na njihovim licima.
Svi su po dolasku na brod znali da nema mnogo šanse za uzmak.
„Dozvola da postavim vatru odbrambenih topova duž njihove putanje?“
„Štedi džebanu, Nataša“, reče Džilijan. „Posle ovoga nam neće preostati
ništa od municije, ali nema svrhe da počinjemo ranije nego što treba.“
 „Rosinante je promenio kurs prema prstenu“, reče Kaspar.
Džilijan se osloni i odgurnu kako bi ustala. Dodatna polovina gravitacije
dovela je do toga da na sekund oseti vrtoglavicu, ali se prilagodila. „Biću u
svojoj kabini“, reče ona. „Ako neko od vas želi da pošalje lične poruke,
sada je vreme za to.“
Salutirali su joj dok je odlazila s mosta. Njena kabina nije bila bogzna
šta, ali je bila njena. Žalila je zbog toga što nije tamo provela više vremena.
Podigla je taktički prikaz uživo – stanica Drejper, Oluja i Rosinante polako
su se međusobno udaljavali dok su ubrzavali. Neprijateljskom i njenom
brodu putanje su se spajale. Setila se nečeg što je njen otac govorio dok je
odrastala, o tome kako treba priznati sopstvene greške, čak i one koje ne
možeš da popraviš. Činiš to zato što tako rade odrasli.
Poslala je poruku ostalim snagama u sistemu sa dozvolom da napuste
sadašnje orbite i nastave po svom nahođenju, kao čovek koji ostavlja
svojim psima otvorenu kapiju pre nego što krene u rat. Popila je poslednju
čašicu burbona, ali ideja o tome bila je bolja nego sam ukus.
Njen brod je brujao i naprezao se, a ogromne udaljenosti Friholda su se
sužavale. Oglasi se zvonce i začu se glas Fejlove.
„Zahtev uskim snopom sa Kopca“, reče Fejlova. „Mogu da prihvatim ili
odbijem.“
„Prebaci ga ovamo“, reče Džilijan.
Čovek koji se pojavio na njenom ekranu imao je mršavo lice i gotovo
komične mustaće. Izgledao je kao da se izvinjava.
„Ovde kapetan Mugabo sa Kopca.“
„Kapetanica Hjuston sa Nadolazeće oluje“, reče Džilijan.
„Nemate nikakvih izgleda za pobedu ovde, kapetanice. Ovlašćen sam da
ponudim vama i vašoj ponudi časnu predaju. Bićete zarobljenici, ali prema
vama će se dobro postupati. Pošaljite svoje kodove za daljinsko upravljanje
i pustite da mi preuzmemo kontrolu nad brodom. Postaraćemo se da vi i
vaši budete bezbedni.“
Džilijan nakrivi glavu. Uprkos svemu što je doživela, neki deo njenog
bića opet je pokušao da se uhvati za tračak nade. Baš onako kako je učinio
kada je Trejho izneo svoju ponudu. Priznavanje grešaka podrazumevalo je
da ih ne praviš dvaput.
 „Hvala za tu ponudu“, reče ona, „ali vaša koleginica Tanaka već je jasno
pokazala koliko vredi lakonska čast.“
„Ne mogu da govorim o njenim postupcima, kapetanice, ali vas mogu
uveriti u svoje. Čak i ako uspete da uništite moj brod, Derečo će vas sustići.
S njim ne možete izaći na kraj. Ne mislim to uvredljivo. Oboje smo svesni
situacije. Ljudi kao što smo mi nemamo prava na iluzije.“
Džilijanin osmeh bio je kao nož. Ako već mora da umre, rado će povesti
ovog ljigavog vojničkog govnara sa sobom. „Još imamo nekoliko minuta.
Možete poslati poruku. Želim da vaši nadređeni znaju da kad je pukovnica
Tanaka u stanici Drejper otvorila vatru bez ikakve provokacije, nije ubila
samo nas. Ubila je i vas. Nadam se da je vredelo.“
„Kapetanice…“
Ona prekinu vezu, prosu poslednje gutljaje neželjenog burbona na pod
tamo gde niko i ništa neće nikada morati da to počisti, pa ustade da se vrati
na most.
Za nju više nije preostalo kasnije.
 Dvadeset treće poglavlje: Džim

Rosi je leteo pod jakim potiskom, i ležaj ga je pritiskao odozdo pod

ubrzanjem od kojeg su ga bolele očne jabučice. Ubod soka u njegovim
venama bio je istovremeno hladan i vreo, i omogućio mu je da oseti miris
nečeg jetkog što nije zaista bilo tamo. Njegov dah borio se s težinom na
koju nije navikao kao sa šakom koja mu je pritiskala grudnjaču, prkoseći
svakom udisaju. I to je trajalo satima.
Moglo bi da potraje danima.
Malo-malo pa su pravili pauze kako bi ljudi došli do hrane ili otišli u
toalet. Kada je bio mladić u mornarici, mogao je da proždere obrok, uzme
mehur kafe i odigra partiju pokera u brodskoj kuhinji tokom pauze između
jakih potisaka. Više to nije pokušavao. Želudac mu nije bio otporan kao
nekada. Džim je tonuo u san i budio se dok su bežali, ali uspevalo mu je da
zaspi tek polovično. Jedan deo njegovog bića stalno je čekao da čuje sa
ekrana upozorenja na sudar i duboko štektanje odbrambenih topova u
pokušaju da obore neprijateljske projektile dok on i većina ljudi koje voli ne
poginu od njih. Fizički stres i strah bili su poznati kao stara, često otpevana
pesma. Himna ceni nasilja.
On i Naomi su bili na komandnoj palubi, u ležajevima jedno kraj
drugog; Aleks iznad njih na pilotskoj palubi. Ejmos, Tereza i Vidra bili su
dole u mašinskoj radionici, u teoriji spremni da se daju na posao ako nešto
na brodu otkaže. I možda je to bilo tačno. Ejmos je i dalje bio đavolski
dobar mehaničar. Tereza je bila mlada, pametna, i on je nju obučavao
gotovo otkad su umakli sa Lakonije.
Ipak, on se zaista nadao da ništa neće otkazati.
Izgubio je osećaj za to koliko su sati hitali prema kapiji Friholda i
koliko je obroka preskočio u hitnji između jakih potisaka, kad mu na ekranu
iskoči poruka. Jedva je uspeo da se usredsredi na nju. Stigla je od Aleksa:
Bezbedno da prestanemo da pičimo?
Džim pomeri šake na starim, poznatim kontrolama i podiže Rosijev
taktički prikaz. Sistem Frihold je bio ogroman i prazan. Da je prikaz bio u
razmeri, nijedan brod ne bi zaslužio piksel dovoljno velik da se vidi, ali on
je decenijama već shvatao poluapstraktni dizajn Rosijevog interfejsa. Nije
morao ništa od toga da prevodi. Crveni oštrougli trougao je bio lakonski
razarač koji je zaostajao za njima. Nije ih gonio. Bio je pod kočionim
potiskom prema stanici Drejper. Beli trougao je bio rep Kopca, koji se
udaljavao od njih, ali samo brzinom Rosijevog bekstva. A zeleni, trepćući
indikator bilo je polje ostataka Nadolazeće oluje – komandnog broda snaga
pokreta otpora.
Bila je to sasvim jednostavna mapa. Nije bilo dovoljno brodova ili baza
u Friholdu za mnogo okolišanja. On je izračunao vremena tranzita – koliko
moraju da budu ispred neprijatelja kad dođu do kapije prstena ako se drže
trenutnog jakog potiska, koliko ako ne, koliku prednost treba da imaju kako
bi prošli kroz prostor prstena i ušli nepraćeni u neki drugi sistem. Svejedno
je obavio pregled ladarom nekoliko svetlosnih minuta ispred njih pre nego
što je sebi dopustio da dođe do zaključka koji je želeo čim je pročitao
pitanje.
Izgleda čisto. Možemo opet da ga nagarimo ako zatreba.
U odgovoru na to, potisak je ponovo spušten na polovinu gravitacije, a
Džimova kičma je zakrckala tik iznad krsta kad je nešto skliznulo natrag na
mesto. Pomerio se oprezno kao da se budi iz dugog, nemirnog sna, i
okrenuo se na bok.
Naomi je već zaključala svoj ležaj i sela. Usta su joj bila tanka,
smrknuta linija. Na ekranu joj je bio mašinski izveštaj iz ključnih Rosijevih
sistema – reaktora, reciklatora, rezervoara za vodu, projektila i
odbrambenih topova, energetike. Pregledala ih je vrednost po vrednost,
uverivši se da je sve tamo gde treba da bude, pošto im je život zavisio od
toga da brod ne otkaže. On je želeo da posegne za njom, uzme je za ruku,
ali to bi bilo zarad njegove utehe. Ona je već radila ono što će njoj prijati.
On otvori kanal s mašinskom radionicom.
„Kako je tu dole? Je li sve dobro?“
Jezivo oklevanje u Ejmosovom glasu postalo je toliko poznato da teško
da se više i moglo nazivati jezivim. „Izgleda valjano, osim što kuče malo
šepa na zadnje noge. Nek se malo išeta par minuta da se toga reši. Ako to
ne pomogne, možda donesemo Vidru u ambulantu i damo joj malo streroida
u kuk.“
 „Važi.“ On prekinu vezu.
Naomi podesi ekran tako da reprodukuje bitku. Uništenje Oluje. Njeno
uništenje Kopca. Na propast osuđeni sunovrat u zube nailazećeg Dereča.
Morao je da pomisli kako i Aleks to posmatra i vidi nešto sasvim drugačije.
On je godinama služio na Oluji. Poznavao je ljude koji su na njoj upravo
poginuli. Džim je to gledao na Naominom ekranu, pokušavajući da zamisli
kako svi ostali to vide. Kako to vidi on.
Dva lakonska razarača hrlila su jedan prema drugom, izbacujući torpeda
i zrna odbrambenih topova sve dok proistekla eksplozija nije zaklonila sve
od pogleda. Derečo se prvi ponovo pojavio, još pod potiskom, ali na
njegovom koritu videlo se mnoštvo svetlećih ožiljaka od Džilijaninog
furioznog juriša. Onda, kada je slomljeno korito Oluje konačno izronilo
vrteći se s druge strane zaslepljujućeg oblaka nasilja, Džim je teško
uzdahnuo. Bila je to smrt pokreta otpora, snimljena na videu loše rezolucije.
Slavna, žestoka smrt. Ali svejedno smrt.
„Zbogom, Džilijan“, reče Naomi, šapnuvši to kao molitvu. „Okupljamo
oko sebe najneverovatnije hrabre ljude, zar ne?“
Džim reče: „A onda gledamo kako umiru.“
Naomi poravna kosu pozadi i pogleda u njega. „Mislila sam da je
Trejho čovek koji drži reč.“
„I jeste“, reče Džim. „Hoću reći, savršeno je taj spreman da počini
zverstva. On ne spada među dobre momke. Ali to što se tamo desilo ne
može da se stavlja njemu na dušu.“
„Ali se ipak desilo.“ Ona pokuša da proguta te reči još dok ih je
izgovarala.
„Bio sam prilično siguran da sam ubio Tanaku na Novom Egiptu. Ovo
mi sada izgleda kao osvetnički pohod.“
„Znači, možda je njemu jednako teško da kontroliše svoje ljude kao
meni?“, reče Naomi, pa nastavi pre nego što je on mogao da odgovori.
„Džilijanina velika herojska smrt nas je sjebala. Sad smo najebali.“
Džim se malo trže, zamislivši kako te reči dopiru gore do Aleksa.
„Donela je lošu odluku. Mislim, razumem grešku. I sâm sam s vremena na
vreme umeo da postupam na svoju ruku.“
Sačeka nekoliko sekundi pa nastavi.
 „A kada je videla kako zaista stoje stvari, spasila nas je. Umrla je
spasavajući nas.“
„Koštala nas je stanice Drejper“, reče Naomi. „Istog trenutka kada se
obratila Lakoniji, ostali smo bez baze. Sve i da su postigli sporazum, oni
nikad ne bi učtivo odlučili da zaborave kako smo imali resurse na tom
mesecu. Nisu nameravali da se prave kako ne znaju da je Oluja bila u
sistemu Frihold.“
„Nameravali su da bombarduju gradove. Ljude koje ona poznaje i voli.
Njenu porodicu.“
„Oni su neprijateljska vojska“, reče Naomi. „Da li prosto radimo šta
nam kažu kad god nam saopšte da će uraditi ono što neprijateljske vojske
rade? Ako je to plan, onda smo veoma, veoma dugo na pogrešnom putu.“
„Nije to ono što kažem.“
„Da je trebalo da predamo Terezu? Da mi nismo bili u pravu?“
„Nije Džilijan kriva za to što nije postojao dobar odgovor.“ Naomin
gotovo subliminalni trzaj na njegove reči kazao mu je ostalo. Kad je
nastavio, bio je blaži. „A nisi kriva ni ti.“
Treptaj njenih očiju govorio je dovoljno: tuga, iscrpljenost i očajanje,
isto tako i odlučnost. Spoznaja da decenijama već igraju igru bez pravog
odgovora, i da će ih ona nadživeti, onako kako istorija nadživi svakoga.
To u najboljem slučaju.
Aleksovi spori koraci začuše se iznad njih, a potom i niz lestvice. Džim
je pilota poznavao duže nego što nije, i video je Aleksa u svakom
raspoloženju, od ushićenja pa do besa. Nikada ga nije video da izgleda tako
tiho, duboko poražen. Na obrazima su mu izbile bele čekinje otkad su
počeli sa bekstvom iz Friholda. Podsećale su Džima na sneg.
Aleks se spusti na jedan od preostalih ležajeva za ubrzanja i okrenu ga
tako da može da gleda u njih dvoje. Nisu ga pitali kako je, ali im je
svejedno odgovorio. Samo sleganje ramenima i uzdah, a onda prelazak na
sledeće pitanje.
„Tehnički, nismo u idealnom prečniku za bekstvo. Kad bi razarač
započeo s najjačim mogućim potiskom ovog trenutka, bilo bi nam gusto da
stignemo da prođemo kroz kapiju Friholda i onda neku drugu a da oni ne
vide kuda smo otišli.“
 „Imaće oni ranjenike u posadi“, reče Naomi. „Verovatno i strukturna
oštećenja. A i dalje treba da pokupe Tanaku iz stanice Drejper.“
„Ni ja ne verujem da će tako uraditi. A i kad bi pokušali, naterali bismo
ih da se narade. Džilijan nam je napunila sve rezervoare. Ali ja bih radije
gazio malo manje i čuvao reaktivnu masu za kasnije.“
Nije rekao: Ne znam kada ćemo ponovo moći da dopunimo gorivo. Nije
ni morao. Isto tako nije pitao kuda idu niti šta im je sledeći plan. Njih troje
su sedeli zajedno, Rosi je odzvanjao kao gong protrljan perjem, muzikalnim
šapatom dobrog broda. Džim nije tačno znao šta čekaju, osim što je tišina
izgledala kako treba. Kad je Aleks ponovo progovorio, glas mu je bio
grublji.
„Bobi je uvek govorila kako Džilijan valja držati na oku. Malo je
previše volela da se ističe. Nije to bila samo samostalnost. Ona jeste bila
samostalna, ali i malo zlobna. Znate već?“
„Kao njen otac“, reče Naomi.
„Bila je pametnija od oca“, reče Aleks. „Ona bi bila dobar kapetan da je
imala još koju godinu da se time bavi. A Oluja je bila dobar brod. Drugi
najbolji na kojem sam bio.“
„Stvarno?“, reče Džim.
Aleks odmahnu glavom. „Ma jok, bilo je jezivo. Lakonski brodovi su
svi jezivi. Ali upravo sam video kako gomila mojih prijatelja umire, pa se
osećam nostalgično.“
Komunikacioni kanal se otvori pre nego što je Džim mogao da
odgovori, i prekinu ih Terezin glas – naglašen oštrim, uzbunjenim lavežom
njenog psa. „Ja sam u ambulanti. Treba mi pomoć. On ponovo ima napad.“

Medicinski sistemi su dali svoj maksimum sa Ejmosom, što je uglavnom

bila verzija sleganja ramenima stručnog sistema i izjave: Izgleda čudno na
isti način na koji on inače izgleda čudno. Ejmos je ležao u autolekaru, a
glava mu je ležala na malom bledom jastuku. Teško je bilo pratiti njegov
pogled zbog potpunog crnila, ali Džim je bio prilično siguran da mehaničar
gleda u njega.
„Koliko sam dugo bio u nesvesti?“
„Oko pola sata“, reče Džim. „Kako se osećaš?“
 „Možda ću morati da preskočim teretanu. Ovo sranje je zamorno.“
„Dešava se sve češće, zar ne?“
„Jok.“
„Jer čini mi se da se dešava sve češće.“
„Pa, da, izgleda. Ali ne zato što je bilo šta loše. Doktorka mu ga je baš
dala.“
Džim pogleda u autolekara, zbunjen. Ejmos odmahnu glavom.
„Doktorka Okoje. Baš ga je nagazila u pokušaju da prokljuvi stvari tamo u
Adru, a pošto smi svi mi sa…“ On pokaza na svoje oči. „Svi smo povezani
pozadi. Pa se preliva i na mene.“
„Stvarno?“
„Prilično sam siguran. Kad god me uhvati taj fras, dođem k sebi i znam
više toga.“
„Kao šta na primer?“
„Ništa korisno“, reče Ejmos. „Postoje rupe u spektru gde zamisao o
zauzimanju mesta propada. I postoji neka svetlost koja može da misli. Hoću
reći, pretpostavljam da je interesantno, ali nije od bogzna kakve koristi.“
„Kakav ti je utisak, napreduje li?“
„Nije ti to kao uski snop. Ne razgovaramo o tome“, reče Ejmos, a onda
se namršti. „Makar ne baš. Više je kao da slušam kako neko nešto radi u
kabini do moje. I… Znaš ono kako je kad ima ljudi s tobom u prostoriji, i
čak i kad ne gledaš u njih, ipak znaš da su tu? E tako ti je to. Uvek nas je
troje.“
„Devojčica i njen brat“, reče Džim.
„Nisam siguran što se toga tiče, ali troje nas je. Znam da je gnjavaža
kad se ovako uneredim, ali ne verujem da mogu mnogo toga da uradim u
vezi s tim. Mislim, osim da obučim Malenu kako bi mogla da me pokriva.“
Džim je nameravao da kaže: Nisam siguran da želim da
šesnaestogodišnja mehaničarka bude zadužena za to da nas održava u
životu, kad se iz hodnika začu veseo lavež. Trenutak kasnije uđoše Vidra i
Tereza. Devojčica je nosila u jednoj ruci tubu, a u drugoj mehur s pićem iz
kuhinje. Kosa joj je bila zategnuta pozadi u čvrstu punđu kako joj ne bi
padala na oči dok je u bestežinskom stanju. Magnetne čizme su joj bile
isključene, ali ih je nosila. Pas se cerio i mlatio repom u širokom krugu.
„Bolje ti je?“, upita Tereza.
Džim je bio zapanjen njenim ležernim, nehajnim držanjem. Iako je bio s
njom na istom brodu gotovo godinu dana, neki deo njegovog uma nije želeo
da se liši sećanja na nju kakva je bila kad ju je prvi put sreo na Lakoniji:
starmalo dete sa težinom carstva na plećima, ali i dalje dete. Sada je bila
dovoljno stara da prihvata dugoročne ugovore o šegrtovanju, dovoljno stara
da zahteva emancipaciju i sopstvena prava na osnovne prihode kada bi
živela na Zemlji, dovoljno stara da vidi kako njen jedini prijatelj na svetu
trpi teške napade i podnese to u hodu.
„Vraćam se polako u formu“, reče Ejmos.
„Donela sam ti belu kašu i limunadu. So, šećer i vodu. Mislila sam, znaš
ono, elektroliti.“
Džimu se želudac okrenu od pomisli na hranu, i nije bio siguran je li to
zbog gladi, mučnine ili pomalo od oboje.
„Hvala“, reče Ejmos i ispruži ruku. Ona mu vešto pljesnu tubom po
dlanu kao da mu dodaje alat. „Jesi li popisala mesta naprezanja?“
„Sad sam tamo pošla“, reče ona, pa se okrenu prvi put prema Džimu,
pogleda mu u oči i klimnu pre nego što je izašla. Vidra se progura,
zahtevajući češkanje iza ušiju i od Džima i od Ejmosa pre nego što je
zakaskala natrag za Terezom. Ako je stari pas i imao problema sa kukom
posle ciklusa jakog potiska, Džim to nije mogao da vidi.
„Šta ti je na pameti, kapetane?“
„Razmišljao sam kako je to kad ti je šesnaest godina i toliko si važan da
se ljudi ubijaju zbog tebe.“
„Aha. Sjebaće je to“, saglasi se Ejmos, prijazno. „Ali uradili smo jedino
što smo mogli.“
„To što smo je zadržali?“
„Aha.“
„Znam“, reče Džim s uzdahom. „Ali, biće to problem. Ne verujem da će
Tanaka odustati.“
„Podseća me na Bobi“, reče Ejmos kao da je saglasan.
„Naomi se pita da li je Trejho od početka nameravao da nas nasamari.“
 „A ti ne?“ Ejmos povuče kašu iz tube i klimnu glavom Džimu da
nastavi.
„Nikada nisam čuo da Trejho laže. Nikad nisam čuo Duartea da laže, a
on je bio ličnost koja je odredila ton za sve ovo. Bio je grandiozan. Bio je
nemilosrdan. Bio je genije za nekoliko stvari i imao pogrešan utisak kako to
znači da se razume u sve. Ali u svojoj glavi, on je uvek postupao ispravno.“
„Jedan od onih koji bi te bacio u mašinu za cepkanje drveta, ali te ne bi
zakinuo za svoju polovinu računa u kafani“, reče Ejmos. „Poznavao sam
takve likove.“
„Ova pukovnica Tanaka? Mislim da je popizdela zato što nas nije
skleptala u Novom Egiptu. Takođe, zbog toga što sam joj pucao u lice.“
„Aha“, saglasi se Ejmos. „Hoće to.“
„Misliš da će da oladi malo ako objasnim da sam samo pokušavao da je
ubijem?“
„Izgleda da desni pipak nije svestan onoga šta radi levi“, reče Ejmos.
„Visoka komanda želi više stvari, a upravljanje galaktičkim carstvom je
težak posao. Možda si u pravu što se tiče Trejha. Možda je Tanaka samo
dozvolila da to postane lično i zajebala stvar.“
Poćutali su jedan dug trenutak, a onda Džim ponovo uzdahnu. „Sa
kerovima ti je tako kad ih jednom pustiš s povoca: pustio si ih s povoca. Ne
zaustavljaju se dok ne uhvate ono na šta su se nameračili.“
Ejmos utihnu na trenutak, i Džim nije mogao da razazna razmišlja li on
ili ima jednu od tih svojih jezivih pauza. Kad se pomerio, bilo je to kao da
se ponovo uključio.
„Kada sam bio onomad na Zemlji, nisam se družio s ljudima koji su
imali lovačke pse“, reče Ejmos konačno. „Ali poznavao sam jednog tipa
dok sam odrastao, koji je obučavao policijske pse. To mu nekako izađe na
isto, zar ne?“
„Ne znam“, reče Džim. „Možda.“
„Dakle, taj lik je bio prilično sjeban u vreme kad sam ga poznavao.
Navučen na gomilu raznih stvari, i dugo mu je trebalo da umre od njih, ali
je i dalje voleo pse. On je rekao da se ceo proces svodi na pokušaje da
ustanoviš koji od njih neće krenuti da sjebavaju ljude sami od sebe. Zato je
odbijao svu štenad koja se nisu pravilno obučavala, a mnogo je vremena
provodio u radu s onima koji bi se kvalifikovali. Jebeno dobro obučene,
pametne životinje, ali i to je bio problem. Kad nađeš dovoljno pametnog
psa, taj zna kad je posredi obuka, a kada nije. Govorio je da sve dok ne odeš
na teren, nikad ne znaš zaista kakvog kera imaš.“
„Znači, ti misliš da će nam Tanaka ostati na tragu sve dok ne dobije ono
na šta se nameračila.“
„Ili dok ne uspemo da je ubijemo“, reče Ejmos. „Nisam siguran da je to
neka razlika što se šire slike tiče.“
„Ne vidim kako će ovo da se završi.“
„Naravno da vidiš. Svi će umreti. Uvek je bilo tako. Pitanje je samo
hoćemo li moći da pronađemo neki način da ne odemo svi odjednom.“
„Ako se to desi, civilizacija će umreti. Nestaće sve što je čovečanstvo
ikada uradilo.“
„Pa, makar neće biti nikoga kome će to nedostajati“, reče Ejmos, i
uzdahnu. „Previše razmišljaš o tome, kapetane. Imaš sadašnjost i imaš
sekund kad će ti se svetlo ugasiti. Ono u međuvremenu je jedino vreme koje
postoji. Važno je samo ono što radimo dok traje.“
„Ja samo želim da odem znajući da će stvari biti u redu bez mene. Da će
se sve nastaviti.“
„Da nisi ti onaj koji je uprskao stvar.“
„Aha.“
„Ili možda“, reče Ejmos, „nisi toliko važan i nije na tebi da središ
univerzum?“
„Ti baš uvek umeš da me razveseliš.“
 Dvadeset četvrto poglavlje:

Svetionik i čuvar

Tanaka zamalo nije stupila u aktivnu službu. U jednom trenutku, kad joj je
bilo šesnaest godina i kada je bila zvezda među studentima univerzitetskog
programa Instituta Imahara, ozbiljno je razmatrala mogućnost da karijeru
posveti istoriji umetnosti. Bila je na tri tutorijala i kursa i dobro joj je išlo.
Poznavanje istorije oko neke slike činilo je i umetnost i istoriju
interesantnijima.
Jedan od njenih poslednjih eseja bavio se slikom Fernanda Datea sa
nazivom Obrazovanje treće Miko. Bila je to slika mršave žene koja gleda
pravo u posmatrača. Uljana boja koju je Date koristio davala je jeziv utisak
direktnog kontakta očima. Figura je sedela na prestolu od lobanja, i jedna
jedina bleda suza spuštala joj se niz levi obraz. Tanaka je pisala o kontekstu
te slike u Dateovom životu – o neizlečivom raku sa kojim se umetnik borio
kada je slika nastala, pretnji ratom između Zemlje i Marsa sa kojom je ona
odrastala, i njenom divljenju prema šintofašističkim filozofijama Umođa
Guija. Uzrujanost treće Miko prikazana je posle njenog samootkrovenja i
prihvatanja sopstvene ugrožene prirode.
Tanaka o toj slici nije razmišljala decenijama, kao ni o tome koliko bi
drugačije živela da je na početku donela nekoliko drugačijih odluka.
Kapetan Dereča je bio suvonjav muškarac po imenu Boton. Brod se
tresao ispod njih, a potisak pod visokom gravitacijom malo ju je ošamutio.
Ali ona još nije htela u ležaj za ubrzanja, pa tako nije ni on.
„Ako se ne trudimo istinski da uhvatimo neprijatelja…“, reče Boton, a
onda izgubi nit. Nedovoljno krvi u mozgu.
Sačekala je sa odgovorom dok nije došao k sebi. „Nećemo ih uhvatiti
pre nego što prođu kroz prsten. Nećemo ih uhvatiti ni pre nego što izađu iz
prostora prstena. Određujemo njihova očekivanja u smislu brzine naše
potere tako da do maksimuma dovedemo vreme u kojem se oni osećaju
sigurno u prostoru prstena. Kada prođu kroz kapiju Friholda, ubrzaćemo
pod još jačim potiskom. Blizu maksimuma koji brod može da podnese. Cilj
nam je da stignemo u prostor prstena pre nego što se rep njihovog pogona
potpuno raspline. Tako ćemo ustanoviti kroz koju su kapiju pobegli.“
„Ako bismo mogli da… usporimo sa sadašnjim prilaskom…“
„To bi značilo jači potisak kasnije.“
Boton pokuša da klimne glavom, a onda se predomisli. Slobodno
stajanje pod jakim potiskom značilo je da mu je kičma veoma pažljivo
naslagana. Tanaka suzbi osmeh.
„Mene brine, pukovnice“, reče Boton, „to da zalihe droga za visoke
gravitacije možda be… možda ne budu dovoljne.“
Ona podiže alokacionu kartu na kojoj su bili rezervoari soka za posadu.
Dok je Boton to gledao, ona svoje spusti na nulu. Usled gravitacionog
potiska, njegov uzrujani izraz izgledao je kao lice tužnog psa.
„Ne bih ni od koga zahtevala da se podvrgne riziku na koji nisam i sama
spremna“, reče ona. To nije bilo tačno, ali mu je jasno stavilo do znanja šta
misli. Bila je jača od njega, bolja od njega, i dosadilo joj je da sluša kako on
cvili.
„Da, pukovnice“, reče on. Uspravi se, okrenu i izađe iz kancelarije koja
je bila njegova, pažljivo raspoređujući težinu kako bi sačuvao kolena.
Tanaka sačeka da on ode, a onda dopusti sebi da se spusti na svoj ležaj za
ubrzanja. Na svoj presto od lobanja.

Praštanje je započelo život kao kolonijalni brod sagrađen na Paladi-Tihou u

godinama kada je Transportni sindikat vladao kapijama prstena. Sa gotovo
dve milijarde kvadratnih metara tovarnog prostora, i kabinama koje su bile
iste veličine kao u nekom šatlu za letove unutar sistema, Praštanje je bilo
namenjeno prevozu tereta, a ne putnika. Eko se prijavio kad mu je bilo
petnaest godina, i osim one godine kada je boravio na Firdosu kako bi
poradio na pribavljanju komandnog sertifikata, uglavnom je sve vreme
proveo tu. Njegov posao kapetana nadživeo je sindikat koji mu je izdao
sertifikat. Nadživeo je vlasti kontrole saobraćaja na stanici Medina.
Nadživeo je gvozdenu pesnicu Lakonskog carstva, manje-više.
S druge strane, činilo se da će vlasnica s najviše akcija Praštanja
proganjati Eka sve do dana njegove smrti. Malija Kuran je finansirala
modernizaciju broda privatnim kreditom uz podršku vladajućeg veća, i
mada nije imala više od 50 procenata udela u brodu, mogla je da okupi
koaliciju sa većinom posle dva poziva i jednog izlaska na kafu. A ona je
bila nećaka Komi Tuan, tako da su joj magistrati gledali kroz prste u
pogledu svih njenih poluzakonitih muljanja. Kao stari bogovi Zemlje, ona
je uglavnom ignorisala Eka i Praštanje, a oni dani kada to nije radila
gotovo uvek su bili loši. Pre pet sati je tražila izveštaj o statusu, i sve to
vreme on je razmišljao kako da joj odgovori.
Smestio se u svoju kancelariju, proverio kako izgleda na ekranu, i počeo
sa snimanjem.
„Uvek je lepo kad se javite, magistra Kuran. Što se broda tiče, sve je
cakum-pakum. Puni smo rude i uzoraka za Bara Gaon, a uveravaju me da
će povratni tovar biti spreman kada tamo stignemo. Čekamo samo na
protokol prolaska pre nego što obavimo tranzit.“ Pokušao je da se nehajno
osmehne, ali izgledalo je to usiljeno. „Znate već kako je to sa prevozom
velikih tovara. Želim da budem siguran da sve radimo po pravilima. Javiću
se ponovo čim budemo imali potvrdu.“
Sačuvao je poruku i poslao je pre nego što je mogao da izgubi poverenje
u sebe. Četiri sata natrag do Firdosa, i možda joj stigne dok bude spavala.
To će mu dati još nekoliko sati dok nju ne uhvati osuđujuće raspoloženje. A
hoće.
Već je znao njene argumente: protokoli pokreta otpora bili su smernice,
a ne zakon; infrastruktura za njihovu podršku samo je delimično
postavljena; koji kurac će on da uradi ako ne dobije odobrenje? Samo će da
lebdi tamo i čeka na konsenzualne dozvole za letenje dok neko drugi ne
podmiti službenike za snabdevanje u Bara Gaonu za zemljište, kuglice
goriva i proizvodne štampače koji Firdosu trebaju?
I nije baš ni grešila. Teretni brod koji ne prenosi teret i nije bogzna šta.
„’Bem ti“, reče on ničemu konkretnom i svemu generalno. Otvori kanal
do pilotskog mesta dve palube niže. „Anamari? ’Si tamo?“
„’Sam“, reče njegova pilotkinja.
„Daj nam četvrt gravitacije prema kapiji, važi? Moraćemo ovo da
obavimo, sa dozvolom ili bez nje.“
„Razumem. Radim na tome“, reče ona i prekinu vezu. Nekoliko sekundi
kasnije oglasi se upozorenje na korekciju potiska. Ako mu niko ne bude
odgovorio, moraće da odluči hoće li krenuti u kočioni potisak ili proći kroz
kapiju bez dozvole, znajući da tamo armada nezavisnih teretnjaka pravi iste
proračune kao on.
Ali nek ide dođavola, stvarno. Život je rizik.

„Prilično se primiče“, reče Džim. „Jesmo li sigurni u ovo?“

„Možemo joj izmaći“, reče Aleks kroz komunikator i sa palube iznad
njih. „Ona to zna. Ako se previše primakne, ubrzaćemo, pa će onda morati i
ona. Ili ćemo odlučiti da se spičimo, i ona će znati koliko smo voljni da je
pustimo da se približi. U ovom trenutku ona je spremna da troši reaktivnu
masu, a ja nisam. Ako se to promeni, promeniće se.“
„Zvučiš prilično filozofski kad je to posredi.“
Čuo je osmeh u Aleksovom glasu. „Oduvek sam se divio ovom delu. Ne
marim mnogo za međusobno ubijanje na kraju, ali ima poezije u ovom delu
razgovora. A postoje i odluke koje ćemo morati da donesemo.“
Džim okrenu glavu. Naomi je već gledala u njega. Tereza i Ejmos bili
su na komunikatoru iz mašinske radionice.
„Sistem Nurijel bi podrazumevao skretanje od samo deset stepeni s
našeg sadašnjeg kursa“, reče Naomi. „Ne bi nam trebao kočioni potisak.
Tamo ima izvesnih resursa pokreta otpora.“
„Ali Tanaka bi znala da nam nije trebao kočioni potisak“, reče Aleks.
„Mogli bismo da se sjurimo s kraja na kraj prostora prstena za nekoliko
minuta ako dobro izračunam ugao, ali bilo bi to kao da smo nacrtali strelicu
prema našem odredištu. Sporiji ulazak znači da imamo širi izbor sistema za
odlazak.“
Brod je brujao i odzvanjao, i rezonance pogona svirale su svoju
dugotrajnu, poznatu muziku. Na njegovom ekranu lakonski razarač je milio
napred, smanjivao udaljenost među njima. Sustizanje bi se i dalje dogodilo
mnogo posle njihovog prolaska kroz kapiju prstena i izlaska kroz neku
drugu. Panika koja se nakašljavala pozadi u Džimovoj glavi nije bila
zasnovana ni na čemu osim na njoj samoj.
„Ujedno ne želimo da prođemo toliko brzo da i sami iščeznemo“, reče
on, više razmišljajući naglas nego saopštavajući ostalima nešto na šta oni
već nisu i sami pomislili. „A možda ima i drugih lakonskih brodova u
sporoj zoni. Ne možemo biti sigurni da ih nema.“
„Ne znam kako to da kontrolišem“, reče Naomi. „Ali možemo se
zaputiti u sisteme gde će nas verovatno pratiti manje očiju. Bolje od toga ne
možemo.“
Bilo je toliko mnogo rizika. Ako je Lakonija postavila osmatrački brod,
pronaći će ih. Ako ih neprijatelj bude posmatrao sa sunčeve strane kapije
kroz koju prođu, kao Derečo u Friholdu, uhvatiće ih. Ako Tanaka, koja im
diše za vrat, ima neki trik na koji on nije pomislio, uhvatiće ih. Ako obave
tranzit prebrzo ili zajedno sa previše drugih brodova, umreće. Ako se
predugo zadrže u sporoj zoni, a stvari unutar kapije ponovo proključaju
izvan prostora prstena, umreće. A ako sve ispadne kako treba… šta onda?
Mrtvi ili uhvaćeni, to su bila stanja neuspeha. Nije bio siguran u to kako bi
izgledao uspeh.
Sledeći korak, možda. Nije bilo važno zna li on kako će se sve završiti,
sve dok uvek bude znao šta je sledeće. Možeš da voziš hiljadu kilometara
ako imaš jedan dobar far. Majka Elis je to govorila kad je on bio mali.
Dugo nije pomislio na nju. To što mu je njen glas sada došao tako jasno
izgledalo mu je kao predskazanje, ali nije znao čega.
„Kapetane?“, reče Ejmos.
„Aha?“
„Treba da odemo kod doktorke.“
Poćutao je na sekund. „Sistem Adro?“
„Tamo će jedini brod biti lakonski“, reče Naomi.
Tereza odgovori. „Ali oni su pod komandom doktorke Okoje. A tamo
nema ničeg drugog. Pukovnica Tanaka to neće očekivati.“
„Jesmo puni goriva“, reče Aleks. „Ako idemo negde da dugo, tiho
lebdimo, sad je vreme za to.“
„Kapetane“, ponovi Ejmos. Bilo je nečeg u njegovom glasu. „Treba da
odemo kod doktorke.“
Džim nije želeo to da radi, i nije bio siguran zašto to ne želi. Ne. To nije
bilo tačno. Elvi je bila njihova poslednja nada pred tamom, i ako on bude
video da je ona omanula, neće mu više ostati čak ni to. Nije to bio dovoljno
dobar razlog da je se kloni.
„Alekse, isplaniraj najbezbedniji tranzit koji možeš za sistem Adro.“

Kit se probudi. Remenje kraj njega bilo je prazno. On najpre pomisli da

Rohi doji Bakarija, ali nije to bilo posredi. Beba je bila u svom malom
remenju za spavanje, očiju zatvorenih i ruku uzlebdelih napred, kao da nije
ni izašla iz majčine posteljice. Njegov sin je izgledao potpuno mirno. Pa,
blago njemu, pošto nikome drugome to nije polazilo za rukom.
Što je tiše mogao, Kit raskopča remenje i uskladi ručni terminal sa
sistemom kabine. On će nadzirati Bakarija elektronskim očima i upozoriti
ga ako beba makar i podrigne. Onda, onoliko tiho koliko je to bilo moguće,
on se izvuče iz kabine i uđe u zajedničku brodsku kuhinju.
Svetla su bila prigušena u noćnom režimu, tako da je Rohino lice bilo
osvetljeno odozdo ručnim terminalom. Zastava njihovog budućeg doma bila
je senka iznad njenog desnog ramena. Oči su joj bile prikovane za mali
ekran, a lice prazno. Nije morao da pita. Znao je šta gleda. Snimke iz
sistema San Esteban.
On se zaustavi kraj nje, sa isključenim magnetnim čizmama, lebdeći u
vazduhu. Ona ga okrznu pogledom odozdo, osmehnu se žalosno. Žalosno i
možda malo kivno.
„Samo što nismo stigli do kapije“, reče Kit. „Još nekoliko sati.“
Rohi klimnu glavom, ali kanal na njenom ručnom terminalu pređe na
nešto novo i pogled joj se zadrža. Užasi sistema punog mrtvih ljudi,
reprodukovani iznova i iznova, sa komentarom na deset jezika i stotinu
političkih ideologija. Naučni kanali o načinu smrti. Religiozni kanali o
duhovnom značenju i mogućem tumačenju volje Božje. Politički kanali o
tome zašto je neka druga ideologija to skrivila. Ona je sve to posmatrala
kao da traga za nečim u slikama leševa. Za smislom, možda. Ili nadom.
„Treba malo da odspavaš“, reče Kit. „Beba će se ubrzo probuditi, a ja ga
ne impresioniram toliko kao ti.“
„Ne vidi on da tebi bilo šta fali“, reče Rohi. „Beba je, a već zna da sam
pod stresom.“
„Ti i ja smo ceo njegov univerzum.“
„Šta ako nije trebalo ovo da radimo?“
„Šta to, ljubavi?“
„Sve ovo? Da idemo na druge planete. Do drugih zvezda. Šta ako Bog
nije to želeo?“
„Pa, trebalo je onda ranije da se oglasi, valjda. Sad je prekasno da
obrnemo ćurak.“
 Ona se nasmeja i zatvori ručni terminal. Laknu mu. Nije znao šta bi
uradio da je ona odbila da odvoji pogled od kanala. Verovatno bi se sam
vratio u kabinu.
„Kako ćemo ovo?“, promrmlja ona. „Svi su upravo umrli, a svi samo i
dalje rade ono što su radili pre toga.“
„Nema opcija. Nastavljamo zato što nastavljamo.“ On obrisa suze koje
su joj se nakupile oko oka. „Biće sve u redu“, reče, začuvši kako malo
težine te reči nose. Kako malo veruje u njih. „Dođi u krevet.“

***

U jednom smislu potera je izgledala jednostavno. Rosi je kočio, i dalje

hitajući prema kapiji Friholda, ali sve sporije i sporije. Kada bude prolazio,
leteće dovoljno sporo da bude u stanju da skrene sa putanje za trideset četiri
stepena koliko je bilo potrebno da klizne kroz kapiju Adro, ili bilo koju od
više stotina drugih. Lakonski razarač Derečo je imao veću brzinu i tek je
sada počeo da koči. On će skliznuti kroz kapiju Friholda brže, sa jačim
kočenjem, ganjajući svoj moćni lakonski pogon dovoljno jako da rizikuje
smrt određenog procenta posade. Možda će moći da pronađe kapiju kroz
koju Rosi bude prošao. Možda će pogrešiti u pretpostavci. Možda će leteti
pod ubistvenim potiskom kako bi se u potpunosti lišio svoje brzine i
zaustavio se u prostoru prstena da potraži tragove Rosijevog prolaska. Ili, k
vragu, možda će se pokvariti, odvrteti se u ne-površinu mehura između
kapija prstena i biti uništen. Džima je i ranije znala da posluži sreća.
U drugom smislu potera je bila nemoguće kompleksna. Pomeranjem
očiju on je mogao da prikaz prebaci na probabilističku trodimenzionalnu
mapu koja prikazuje sve moguće putanje letenja raspoložive za Rosija,
tačke za kompleksne odluke gde je jednačina sa vrednostima poput
vremena, vektora, delta-v, elastičnosti ljudskih krvnih sudova, i položaja
broda u prostoru definisala trenutak kada će moguća budućnost izmaći.
Džim je prelazio između dva pogleda – krive Rosijeve ciljane trase i
zamašne kupe u obliku ljiljana koju su formirale moguće trase Dereča.
Onda preko, do složene mreže stvari koje bi mogle da se dogode, ali još
nisu, dok se ova sužavala iz sekunda u sekund i ostavljala za sobom tanku
nit po imenu prošlost. Vilica ga je bolela od usporavanja. Niko satima nije
progovarao, i njegova glavobolja verovatno je bila samo glavobolja.
Moždani udari ne traju tako dugo.
U pripremi za tranzit, Aleks je poslao poruku svima iz posade. Prečnik
kapije od hiljadu kilometara još je bio premali da bi se video na spoljnim
teleskopima. Džim je posmatrao kako kapija polako raste sve dok nije
postala velika kao nokat na njegovom opruženom palcu, a onda su se sve
zvezde univerzuma najednom pogasile kad su prešli u prostor prstena.
Čitav mehur sa svim kapijama bio je malo manji od obima Solovog
sistema. Milion Zemalja ga ne bi ispunilo. Pri brzini kojom su leteli, oni
neće biti unutra previše dugo.
Rosi se pomeri pod njim, zavivši okolo u savršenom luku, povezavši
kapiju Friholda i kapiju Adra u logičan odnos definisan složenom
matematikom koju je ogromna snaga brodskog pogona s mukom pretvarala
u fizičku stvarnost. Bude li snabdevanje reaktivnom masom štucnulo,
skliznuće sa kursa. Budu li promašili kapiju Adra, sve potom će biti tuđi
problem. Džim nije mogao da ustanovi da li mu srce tako tuče iz straha ili
samo napora da nastavi sa snabdevanjem njegovog mozga krvlju.
Levo od njega Naomi zastenja, i to mu se učini kao zvuk užasavanja.
Najednom mu sinu sećanje na medicinsku uzbunu koja je zatreštala kada je
Fred Džonson umro na istom tom ležaju na kojem je ona sada bila, i
njegovo srce pronađe način da zakuca još malo brže. Nije se oglasio
nikakav alarm, ali mu je stigla privatna poruka od nje.
Previše brodova.
On ponovo promeni prikaz. Obrazac letova u prostoru prstena. Po
ekranu se rasu desetak kodova primopredajnika – Tiraninova ludost iz Sola,
Tajf iz Hongdea, Praštanje iz Firdosa – i još dvostruko više signala
neidentifikovanih pogonskih repova. On pokuša da analizu prebaci tako da
ih sve obuhvati, ali pre nego što je stigao, dođe mu nova poruka od Naomi.
Ovo je bezumno. Neće uspeti sa tranzitom. Šta im je to palo na
pamet???

Ali ona je znala šta im je palo na pamet. Isto što i njima. Kad se pogleda
rizik, i svako od njih pojedinačno odluči da vredi kockati se. A neki su
sigurno omanuli. Nije bilo nikoga da vodi računa o broju brodova u kapiji
prstena, i tome koliko ih nije izašlo sa druge strane. Bude li Rosi izgubljen,
on nije znao koliko će vremena proći pre nego što bilo ko to shvati. Možda
do toga neće doći nikada. On prebaci sistem na procenu pretnje, i odgovor
mu stiže odmah. Dva broda će napustiti prostor prstena pre nego što Rosi
dođe do Adra: kolonijalni brod koji je leteo bez primopredajnika nalazio se
gotovo kod kapije Berenhold i Praštanje, ogromni tegljač tereta iz Firdosa
koji će preći u Bara Gaon samo nekoliko minuta pre nego što Rosi stigne do
kapije Adra. Pod pretpostavkom da su prstenovi u osnovnom stanju, Rosi će
preživeti prelazak. Pod pretpostavkom da nijedan drugi brod ne prođe u
međuvremenu kroz kapiju prstena.
Što će reći, pod pretpostavkom da se dogodi mnogo stvari koje nije
imao nikakvog razloga da pretpostavi.

Zvezde su se vratile. Iste zvezde kao kod kuće, mada u malo drugačijoj
konfiguraciji. Eko dopusti da mu glava padne natrag u gel ležaja za
ubrzanja. Na trenutak nije govorio ništa, jedva da je bilo šta osećao, a onda
ga duboko olakšanje prože kao talas, podigavši mu srce i spustivši ga natrag
sa smehom.
Postao je svestan toga da su mu komunikatori uključeni po mekom
ritmu psovki na francuskom koje je izgovarala Anamari. Nije se obraćala
njemu niti bilo kome konkretno. Možda Bogu.
„Neka gužva danas, je li?“, reče Eko.
Anamari pređe na engleski. „’Bem ti, matori, ovo je bilo previše.“
Eko se ponovo nasmeja. Olakšanje je bilo gotovo kao posle snošaja. Eto
ga tu, u njegovom brodu i u sistemu Bara Gaon, a ne u urlajućoj praznini
koja ždere brodove koji su izvukli kraću slamku.
„Ima da dam otkaz, majke mi“, reče Anamari. „Ima da nađem stan u
Bara Gaonu i radim nešto pošteno, otići ću u penziju, rađati bebe i nikad
više neću proći kroz tu jebenu kapiju. Bokte.“ Mogao je da čuje osmeh u
njenom glasu i znao je da neće misliti tako kad se bude otreznila. „Bez sve
šale, capitán. Jebem mu čvorka, neko tamo ima da skikne ako saobraćaj i
dalje bude bio ovako gust.“
„Sasvim tačno, ali ne mi. Ne danas. Poveži me sa saobraćajnim vlastima
preko uskog snopa. Da znaju da smo tu.“
„Da ćemo poživeti da se pomučimo još jedan dan“, reče Anamari. „Evo
sad ću. Javljam kad ih dobijem.“

***
Rosinante je urlao. Šavovi za kompresiju dodirivali su unutrašnje ivice
svojih tolerancija. Ogromne ploče od čipke karbonskog silikata nalegale su
duboko na svoje nosače. Pogon je zavijao i upirao u zavitlani mehur
keramike, metala i vazduha. Uskoprcane zvezde s druge strane kapije Adra
nadnosile su se, gotovo skrivene iza njihovog pogonskog repa.
Ovo je baš apsurdan način da se umre, pomisli Džim.
Vilica ga je bolela i stalno su mu izmicali delići vremena. Aleks je
usmerio pogonski rep prema kapiji Adra, gubeći od brzine onoliko koliko je
mogao, da bi im tranzit bio obavljen nekoliko sekundi kasnije u neizmernoj
nadi da će to doneti neku razliku. S druge strane prostora prstena Derečo se
sigurno približava. Sve je ovo moglo da krene po zlu na toliko mnogo
načina, i šta onda? Mali dečak majke Elis vinuo bi se iz Montane kroz
ratove i tuđinske sunčeve sisteme i ljubav i očajanje da tresne pravo u
jedinu opasnost za čije je postojanje, jebiga, znao decenijama. Bilo je to
toliko glupo da nije moglo da se kvalifikuje ni kao ironija.
Na njegovom ekranu se pojavi poruka od Naomi – Jesi li dobro? – i on
primora sebe da se ne okrene kako bi je pogledao. Nije bio siguran da li bi
mogao da se okrene natrag pod ovim potiskom. Krv mu se nakupljala u
potiljku, a neprijatno, električno penušanje soka bilo je, u to je bio sasvim
siguran, jedino što ga je sprečavalo da pretrpi više moždanih udara
odjednom. On zausti da joj odgovori, pa zaboravi na to. Kapija se
primicala, sve veća i veća, najpre blago, onda brzo, zatim odjednom.
Potisak poče da jenjava, prebacujući se polako prema lebdenju kako bi
se izbegle reperfuzione povrede do kojih je dolazilo kada bi krv prebrzo
preplavila tkiva iz kojih je bila isceđena. Peckali su ga šake i lice. On
ponovo vide Naominu poruku i seti se da joj nije odgovorio.
Pokuša da kaže: Dobro sam, ali to se začu kao krkljanje. Nekoliko
sekundi je masirao grlo, pomerajući hrskavicu i mišić natrag, bliže mestima
koja inače treba da zauzimaju, pa pokuša ponovo.
„Dobro sam“, uspe da izusti. „Fino. Ti?“
„Veoma sam ponosna zbog toga što trenutno ne sedim u lokvi nečeg baš
gadnog“, reče ona, ali ta šala je zvučala ljutito. Rosijev potisak spade ispod
jedne gravitacije, onda ispod polovine. On pogleda u nju. Usta su joj
izgledala krajnje ogorčeno.
„Ne poštuju protokol“, reče on.
 „Trebalo je da prihvatim Trejhovu ponudu. Ovo neće funkcionisati
ukoliko ga neko ne bude provodio pomoću sile. Nema dovoljno saradnje.“
„Nema je sada. Ne znači da je nikada ne može biti.“
„Ljudi su to“, reče Naomi, iscrpljenim tonom. „Pokušavamo da sve ovo
obavimo sa ljudskim bićima. Kratkovidost nam je kodirana u DNK.“
Na to nije imao odgovor. Trenutak kasnije komunikatori se uključiše, i
Ejmos i Tereza se javiše s raportom o održavanju posle potiska koje su
obavljali, dok je Aleks krenuo da traži Sokola uskim snopom, a Naomi
proveravala da li je brod dograbio neki od komunikacionih paketa pokreta
otpora koji su čekali za vreme njihovog prolaska kroz prostor prstena.
Džim ih je pratio, ubacivao se kad je mogao da bude od pomoći, ali ono
što mu se vrzmalo po glavi kao zarazna, turobna melodija, bio je Naomin
glas. Pokušavamo da sve ovo obavimo sa ljudskim bićima.

Derečo je prošao kroz kapiju Friholda i ušao u prostor prstena, i pogon je

krenuo u kočioni potisak na granici brodskih tolerancija – što je bilo isto
kao kada bi se reklo na granici tolerancija posade. Derečo je mogao da
saspe dovoljno gravitacija u svoje manevre da smrska kožne vreće slane
vode u sebi. Tanaka je bila spremna da žrtvuje nekoliko života ako bi to
značilo da će uhvatiti svoj plen. Ako je to čini krvoločnom, onda neka.
Uvek je bila žedna nečega. Neka to onda bude krv. Čim je prestala
distorzija kapije, i dok se upinjala da udahne, naložila je brodu da skenira
vakuum na rubovima više od hiljadu trista kapija. Možda je pogonski rep
Rosinantea nestao, ali oblak njegove reaktivne mase koja se hladila još je
bio tamo i sporo se razilazio u meku izmaglicu vodonika, kiseonika, ozona i
vodene pare od kojih se većinom sastojala fizička masa u prostoru prstena.
S vremenom će sve čestice dolebdeti u dodir sa rubom prostora i biti
uništene, ali do tada, informacije su tu. Suptilni prst koji pokazuje kuda je
njen neprijatelj otišao.
Samo ako je uspela da prođe pre nego što se trag razišao predaleko da
ga pronađe…
Derečov pogon se isključi, brod pređe u bestežinsko stanje, a nju prože
talas mučnine. Nije obraćala pažnju na to, već je podigla svoj taktički
prikaz. Prostor prstena je bio smešno pun. I dalje je tu bilo manje brodova
nego što je viđala u prosečnom obrascu prilaska pomorskoj bazi na Kalistu,
svojevremeno, ali Kalisto nikada nije morao da brine zbog
vandimenzionalnih užasa koji su jeli neke brodove dok su ovi pokušavali da
slete. Sve je bilo u kontekstu.
Derečo ih je već sve skenirao i odbacio – nijedan od njih nije bio
Rosinante. Ona svejedno podiže vizuelne profile i pogonske tragove.
Algoritmi prepoznavanja bili su briljantni, ali oni nisu bili ljudsko oko. Ono
što je moglo da obmane jedno, često nije moglo da obmane i drugo.
„Pukovnice Tanaka?“, upita Botonov glas sa njenog ekrana za
komunikaciju.
„Šta je?“
Derečo je obeležio nalet svetlosti i energijom nabijenih čestica koje su
prodirale kroz Solovu kapiju. Prva naznaka pogonskog repa nekog drugog
broda koji se spremao da obavi tranzit kroz taj prsten.
„Imamo hitne medicinske slučajeve kod…“ Boton zastade, zadrža dah.
„Kod nekoliko članova posade. Ako bismo mogli da pauziramo dovoljno da
ih prebacimo u ambulantu…“
„Uradi to“, reče Tanaka.
„Hvala, pukovnice“, reče on.
„Gde ste, maleni govnari?“, promrmlja Tanaka. Solova kapija zatreperi
svetlom.

***

Bakari je kmečao zato što je bio osujećen. Pedijatar je upozorio Kita na to

pre nego što su započeli putovanje. Vreme provedeno pod niskom
gravitacijom oslabiće malo Bakarijeve mišiće i kosti. Ne toliko da se on ne
bi oporavio kad se ponovo nađe pod stalnom gravitacijom, ali dovoljno da
prilikom jačih potisaka tokom putovanja dete ustanovi da ne može da radi
ono što je ranije radilo. Kočioni potisak u prostoru prstena bio je pomenut
na njihovom prvom sastanku kao nešto što će deci Bakarijevog uzrasta
verovatno smetati. Tada to nije izgledalo previše teško.
Sada je izgledalo teško.
„Hajde, medo mali“, reče Kit, osmehujući se odozgo lišcu koje je besno
gledalo u njega. „U redu je. Slušaj dok pevamo, važi? Slušaj kako pevamo.“
Bio je to treći sat otkako se Bakari probudio iz sna. Rohi je dežurala
prva dva. Sada je ona bila u kantini gde je kupovala ljuti kari braći sa Brič
Kendija u znak izvinjenja zbog urlanja i plakanja. Ostali putnici bili su
toliko dobri da ne prigovaraju i isto tako dobri da velikodušno prihvate
njihove pomirljive ponude. Potom je Rohi obećala da će provesti jedan sat u
teretani. Ni on ni ona nisu uspevali da poštuju raspored vežbi, i platiće za to
kada Prajs bude stigao na Nijeuvestad.
„Slušaj“, zapeva Kit. „Slušaj, dečko mali, slušaj. Slušaj kako ti peva
tvoj umorni taja.“
On zaćurlika u grlu, kao što je pamtio da je njegov otac radio u ona
drevna vremena pre razvoda. Bakari se trže, usredsređen na njega kao da je
Kitu izrasla druga glava.
„O. Dopada ti se to?“, zaguguta Kit, pa ponovo ćurliknu.
Mala usta se razvezaše, i poput čuda koje se ukazuje vernicima, beba se
nasmeja. Kit mu se osmehnu odozgo, a Bakari mu uzvrati osmehom.
„Potisak samo što nije završen“, pevao je Kit, improvizujući klizanje i
poskakivanje melodije. „Ubrzo ćemo proći kroz kapiju.“
Bakari poče da pomera leđa s jedne strane na drugu, i pruži ruku onako
kako je to radio otkad je bio u Rohinom stomaku. Uskoro će zaspati i Kit
oseti nalet iščekivanja. Kad mu sin bude zaspao, odremaće i on. Bože, kako
mu je samo potreban san.
„Zatvori oči i odmori se, sine“, pevušio je i nežno ljuljao mali ležaj za
ubrzanja. Razvlačio je samoglasnike dugo i umirujuće. „Ništa ti ovde ne
treba…“
Bakarijeve oči zatreptaše i zatvoriše se, a onda ponovo otvoriše. Bilo je
nečeg čudnog u načinu na koji je svetlost hvatala oblinu njegovog obraza, i
Kit zaboravi na sopstvenu melodiju, fasciniran teksturom sinovljeve kože.
Svetlost je pokazivala toliko detalja, prevoje bebinje glatke kože, sjaj ulja, i
Kit je nekako padao u to, spuštao se u fraktalnu kompleksnost. Kada je
shvatio da nešto nije u redu, bilo je već prekasno.
Bakari je bio tamo, blizu kao i ranije, ali ono što je bilo njegov sinčić
pretvorilo se u kompleksnost vibracija – molekule i atome u gomilama i
obrascima suviše baroknim da pokažu gde se jedno završava, a drugo
počinje. Kit pade tamo gde bi trebalo da bude napred i na ono što je trebalo
da budu njegova kolena, a bol od toga bio je nalik na posmatranje padanja
domina, sićušnih elektrohemijskih iskri koje su prelazile s nerva na nerv.
Treperenje u vazduhu bilo je Bakarijev vrisak. A i Kit je vrištao. Osećaj da
mu vazduh dere grlo bio je kaskada atoma oštrih kao brijač u nemilosrdnom
jurišu.
Nešto čvršće i stvarnije od njih kliznu kroz zbrku atoma koji su činili
zid. Nit svesne tame koja nikada nije videla svetlost, koja je bila njena
antiteza. Kit pokuša da pomeri oblake svojih ruku oko oblaka svog sina,
znajući odnekud da to nema nikakvog značaja. On nije bio nimalo čvršći od
zida.
Tama se zakovitla prema njemu, raštrkavši ga. Raštrkavši njegovog
sina.
Glas golem kao planinski lanac šapnu…

Uzbuna privuče Tanaki pažnju. Nešto je krenulo po zlu kod Solove kapije.
Trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati šta vidi. Priliv brzih čestica upravo
je pao na nulu. To bi značilo da je nadolazeći brod isključio svoj pogon,
osim što su fotoni i dalje prolazili. Brod koji je stizao iz Solovog sistema
neće uspeti da obavi tranzit. Već su počeli da iščezavaju, a nisu to još ni
znali.
To nije bio njen problem, a sve i da jeste, nije mogla ništa da uradi u
vezi s tim. Ona se vrati analizi raštrkanosti i lovu na Rosinantea. Šanse su
bile veće od 40 procenata da je nešto prošlo u Bara Gaon u vremenskom
okviru koji je tražila…
„Sranje“, reče ona nikome konkretno.
Ona pusti da Derečo obavlja kalkulacije i vrati ekran na Solovu kapiju.
Da posmatra katastrofu. Sada se svetlost smanjivala i jačala. Pogon je
gotovo stigao do kapije. Bez namere da to učini, ona uzdahnu. Gomila ljudi
će umreti bez ikakvog razloga osim što nisu imali sreće sa obrascima
saobraćaja. Gnjavilo ju je saosećanje. Izgledalo joj je to nekako sitničavo,
kada se univerzum ruši svud oko njih, da neprijatelj i dalje povremeno
pojede neki brod.
„Počivajte u miru, govnari siroti“, reče Tanaka kad se pogonski trag
ugasi, izgubljen tamo kuda odlaze izgubljene lađe.
Oglasi se alarm, i na pola sekunde ona pomisli kako on objavljuje
gubitak broda iz Solovog sistema. Ali Derečo nije bio zabrinut zbog toga.
Bio je zabrinut zbog svega ostalog. Tanaka pogleda podatke i stomak joj se
zgrči. Otvori pristup spoljnim teleskopima. Površina prostora između
prstenova sijala je bisernosivom bojom, a mreškaji tame kretali su se kroz
nju tako da su je podsećali na ajkule koje plivaju kroz mutnu vodu.
Adrenalin preplavi njen sistem, i talas vrtoglavice toliko jak da je potražila
kvar potisnika.
„Botone“, zausti ona, pouzdavši se u to da Derečo zna kako njoj treba
otvoren komunikacioni kanal. „Imamo problem.“
Površina prostora prstena se pomeri. Savi. Proključa.
Tuđinska stanica u središtu prostora prstena buknu kao sićušno sunce.
Tanaki se dogodi nešto što je podsećalo na buđenje a da prethodno nije
zaspala. Svest joj se pomeri, otvori, pretvori u nešto što nije bila trenutak
pre toga. Bila je na svom ležaju za ubrzanja, ali je isto tako bila u ambulanti
s nepodnošljivim bolom u glavi, i u Botonovoj kabini s mehurom viskija u
ruci i žarom u grlu. Videla je kroz hiljadu pari očiju, osećala hiljadu
različitih tela i poznavala sebe pod hiljadu različitih imena.
Alijana Tanaka vrisnu.

Glas golem kao planinski lanac šapnu.

Šapnu: Ne.
Raštrkani svet zastade u svojim kovitlacima i haosu. Tamne niti se
ukočiše tamo gde su bile, vibrirajući i koprcajući se, ali nesposobne da
šibaju kroz oblake i tačke materije. Svest koja je bila Kit, tako lebdeća,
slomljena i raštrkana, videla je sopstveni bol, sopstvenu uzrujanost, i dalje
treperave impulse neurona njegovog deteta dok su se palili. Nešto analogno
zvuku grmelo je i rikalo, a tamne niti su se proređivale. Pretvarale su se u
crne strune, vlažne kao krvni ugrušci. Zatim vlakna. Pa pramenove dima.
A onda ni u šta.
Putevi tamo gde je tama šibala raštrkane čestice unaokolo pomeriše se
kao video-poruka puštena sporo i unazad. Nešto pomisli odmešavanje šlaga
iz kafe, i možda je to bio Kit. Međusobna igra vibracija koje su bile atomi i
molekuli, nepojmljivi u svojoj raznovrsnosti, počela je da se odeljuje. Spori
tok poput reke kraj blatne obale pretvori se u vazduh iz otvora. Ili krv koja
je prolazila kroz arteriju. Gustina postade stvarna.
Pojaviše se površine. Zatim objekti, a onda je Kit gledao u Bakarijeve
razrogačene, preplašene oči. Kitovo srce zadrhta, zbunjeno kao u čoveka
koji je zaboravio šta je govorio usred rečenice, a onda zalupa, i svaki udar
bio je toliko jak da je on mogao da vidi puls u svojim očima. On uze sina
čvrsto u ruke kada Bakari poče da tuli, i zadrža ga uz sebe, zaklonjenog od
pretnje koju nije razumeo niti mogao da locira u prostoru.
Drugi muškarac, onaj koji nije bio u sobi, klonu iscrpljeno i zatvori oči.
Vrata kabine se naglo otvoriše i tamo je bila Rohi, očiju svetlih i raširenih u
panici.
„Povredićeš ga“, viknu ona. „Kite, povredićeš ga!“
Ne, pokuša Kit da kaže, samo ga držim. On plače iz straha. Nije mogao
da pronađe reči i kada je spustio pogled, shvatio je da previše stiska. Natera
svoje ruke da se opuste, a Bakari zavapi glasnije. On pusti da Rohi uzme
njihovog sina. Telo mu se treslo od dubokih pulsirajućih drhtaja.
„Šta je to bilo?“, reče Rohi, glasom kreštavim od straha. „Šta se to
upravo dogodilo?“

Soko je bio blizu dijamanta Adra, i mada se on nije nalazio s druge strane
lokalne zvezde, nije bio ni u tački orbite najbliže kapiji. Svetlosno kašnjenje
je bilo šezdeset dva minuta, što je značilo da bi moralo da prođe sto
dvadeset četiri sata pre nego što fiksiranje uskog snopa bude potvrđeno.
Džim je mogao, naravno, da pošalje poruku snopom superkoherentne
svetlosti pre nego što dođe do uspostavljanja veze između komunikatora, ali
to je nekako izgledalo nepristojno. Time što su bili u sistemu izručili su
veliku kofu neprijatnih odluka Elvi u krilo. Činilo mu se da bi, u skladu s
etikecijom, u najmanju ruku trebalo da joj pruži priliku da odbije da
razgovara s njim.
Provodio je vreme do tada na pregledima autolekara u ambulanti.
Stručni medicinski sistem ažuriran je tri puta u decenijama otkad je Rosi bio
vrhunski brod Marsove mornarice, i mada je sada postojala bolja
tehnologija, ono što su imali bilo je prilično dobro. Svakako bolje od onog
sa čim je on odrastao.
Pustio je sistem da ga skenira u potrazi za malim krvarenjima i
poderotinama od dugotrajnog potiska i odmarao se uz ciljane koagulante i
skrojene hormone za regeneraciju. Najgori od svega bio je čudan naknadni
ukus nalik gotovo na formaldehid koji mu je progonio zadnji deo jezika dva
dana posle tretmana. Bila je to niska cena za to da za osam procenata
umanji izglede za moždani udar.
 Naomi ulebde, pomerajući se od držača do držača sa elegancijom prakse
koju je upražnjavala čitav život. Džim se osmehnu i pokaza na autolekara
kraj njegovog kao da joj nudi stolicu kraj sebe u brodskoj kuhinji. Ona
blago odmahnu glavom.
Umalo je nije upitao šta je brine, ali znao je. Gust saobraćaj u sporoj
zoni. Umalo nije rekao kako nije ona kriva za to, što bi bilo tačno, ali i ona
je to znala. To je nije sprečavalo da nosi breme na svojim plećima.
„Možda je Tanakin brod nestao“, reče on.
Kao što se i nadao, zakikotala se. „Kamo lepe sreće. Nikada ne iščeznu
oni kojima to želiš.“
„Verovatno je tačno.“
„Najgore u svemu je to što postoji odgovor, znaš? Imamo rešenje.
Verovatno postoje desetine rešenja. Trebalo bi samo da se ljudi dogovore
oko jednog i drže ga se. Saradnja. A ja bih…“
Aleksov glas začu se preko brodskog razglasa. „Vidite li svi ovo?“
Naomi se namršti.
„Vidimo li šta?“, upita Džim.
„Kapiju prstena.“
Džim povuče ruku, ali autolekar se oglasi zvončićima prigovora. Naomi
uključi zidni ekran i prebaci ga na spoljne teleskope. Iza njih je kapija Adra
bila ista kao svaka druga kapija – tamni, spiralni materijal formiran pre ko
zna koliko eona zahvaljujući čudnim veštinama protomolekula. Samo što
sada nije bila tamna. Sijala je. Ceo krug kapije sijao je plavičastom
belinom, sa strujama energetskih čestica koje su se širile od nje kao aurora.
Naomi tiho zviznu.
„Počelo je s tim pre par minuta“, reče Aleks. „Očitavam i mnogo
zračenja odatle. Ništa opasno – dosta ultraljubičastih i radio talasa.“
„Ejmose?“, reče Džim. „Gledaš li ti ovo?“
„Nego šta.“
„Dakle, ti znaš stvari koje ne bi trebalo da znaš. Imaš li neko mišljenje o
ovome?“
Mogao je da čuje sleganje ramenima u glasu krupnog mehaničara.
„Izgleda kao da ga je neko uključio.“
 Dvadeset peto poglavlje: Tanaka

Kapetan Prajsa je imao pljosnato lice i bledu kožu, sa čekinjastom bradom

koja nije skrivala njegov podvaljak. Proveo je dve decenije prevozeći
koloniste na nove svetove, i sada je lebdeo u Tanakinoj kabini sa
neodređenim izrazom na licu. Trebalo je da bude uplašen. Izgledao je samo
ošamućeno.
Snagom volje, Tanaka se uzdržala od kuckanja prstima po butini. Nije
nameravala da pokaže nervozu, čak ni pred nekim ko je izgleda bio
pripremljen da to previdi. Naposletku, ovaj razgovor se snimao kao i svi
ostali.
„Uzimao sam“, reče on, zastade, odsutno se obliznu, „psihodelike.
Prošao sam svašta, znate? Nije bilo tako. Ma kakvi.“
Prajs je pristao uz Derečo, prvi od brodova koji su čekali na svoj red da
bi se Lakonci sastali s njihovim posadama, kopirali podatke njihovih
senzora i komunikacionih sistema, i generalno prošli kroz sve to najfinijim
mogućim češljem. Ali Prajs je bio najvažniji. Bio je to jedini brod koji je
ikada uspeo da se odupre iščezavanju.
A ako se Tanaka iole nadala da njegov kapetan zna zbog čega je tako
bilo, upravo je od tih nadanja odustala. „Šta to brod prevozi, a što je na bilo
koji način neuobičajeno?“
Njegov fokus je zavrludao, pronašao nju. Slegnuo je ramenima i
namrštio se u savršenoj sinhronizaciji, kao rezultat celoživotnog
praktikovanja rečenice: Jebem li ga ako znam.
„Samo smo prolazili, isto kao i uvek. Pogonski rep, taj uvek ide prvi.
Ali nismo videli da se dešava bilo šta neobično. Pogonski rep je smetao,
znate?“
„Znam“, reče Tanaka. Vilica ju je bolela. „Ali mora da postoji nešto.
Nešto drugačije ovog puta? Da li je nedavno bilo šta promenjeno na ovom
brodu?“
„Nabavio sam nove prečistače vazduha na Ganimedu. Grafen pod
nabojem sa rasterom. Trebalo bi da traju duplo duže od starih, a možete ih
oprati destilovanom vodom. Koristiti pet ili šest puta.“
„To je jedina nova oprema?“
„Od prošlog putovanja, da.“
„Šta je s putnicima? Da li iko od njih prenosi nešto neobično?“
Sleganje ramenima. Mrštenje. „To su sve građevinski i klimatski
inženjeri. Ne znam.“
„Da li je išta od toga tehnologija zasnovana na protomolekulu?“
Blesak nestrpljenja prelete licem dežmekastog muškarca. „Sve je
tehnologija zasnovana na protomolekulu. Čipkaste oplate su tehnologija
protomolekula. Biofilmovi oko reaktora takođe. Polovina zaliha hrane
potiče iz stvari koje smo napravili od tog sranja.“
Tanaka duboko udahnu i ispusti vazduh kroz zube. Nije je umirilo to što
je on bio u pravu. Ali morao je da postoji neki razlog zbog kojeg je taj
čovek bio tu, lebdeo na njenom radnom mestu, i nije nestao u gladnoj
praznini neuspešnog tranzita.
Ona diže ruke od toga.
„Da li ste… doživeli nešto u vezi sa događajem?“
Uspela je da održi staloženost u glasu, kao da bi bilo koji odgovor bio
dobar. Kao da joj samo postavljanje tog pitanja nije izazvalo stezanje u
stomaku.
„O da. O, bokte, i te kako.“
Tanaka isključi snimanje. „Recite mi čega se sećate. Nemojte misliti da
morate shvatiti bilo kakav smisao u tome. Samo šta pamtite od tog
doživljaja.“
Čovek odmahnu glavom. Ne u negaciji, već u gestu čuđenja koje se
graniči s nevericom. „Bilo je to kao… šta znam. Bilo je to kao da sam u
okeanu, ali se voda sastojala od drugih ljudi. Znate kako sanjate pa ste u snu
možda neka druga osoba? Kao kad sanjate da ste stari kada ste dete. Ili da
ste dete kada ste stari. Bilo je to kao da sanjam hiljadu takvih snova
istovremeno.“
Tanaka klimnu glavom. Bio je to zapravo prilično dobar opis. Ona na
silu opusti vilicu.
 „Da li još pamtite nešto od tih utisaka? Ili je doživljaj izbledeo kao
normalni snovi?“
On ponovo slegnu ramenima, ali gotovo nežno. Kao da je bio uplašen ili
tužan. Kad je progovorio, ton mu je bio gotovo setan. „Tu su… dronjci?
Bilo je tu kao sećanje gde sam bio žena na L-4 pre možda deset godina.
Upravo sam dobio unapređenje ili tako nešto, pa sam se napio s nekim
prijateljima.“
„Jeste li ikad bili na L-4?“
„Jok, ali tamo sam bio. Tamo je ona bila. Tamo je bila kad sam ja bio
ona. Ne znam, sjebano je bilo.“
„Da li pamtite još nešto u vezi s njom?“
„Koža mi je bila baš tamna. Ono, tamno tamna. I nešto mi je falilo što
se desne noge tiče.“
„Dobro. U redu.“ Tanaka ponovo uključi snimanje. „Zadržaćemo vaš
prolazak sve dok ne budemo mogli da razgovaramo sa svima na brodu i
uradimo kompletno forenzičko skeniranje.“
Očekivala je da prigovori, ali on to nije uradio. Prajs će zakasniti sa
dolaskom na Nijeuvestad, a kapetan će verovatno u najmanju ruku ostati
bez bonusa. Možda čak i dugovati penale zbog kašnjenja. Ako ga je mučio
novčani gubitak, on to ničim nije pokazao. Tanaka je nagađala da je on
doživeo nešto što je puku ekonomsku stvarnost njegovog položaja činilo
manje značajnom. Viđala je to često u svojim intervjuima.
Izvukao se, rukom preko ruke, iz kancelarije do mesta gde su njeni
stražari čekali u hodniku. Ona pritisnu kontrole palcem i vrata se zatvoriše
za njim. Baza podataka za sve članove posade i putnike iz zadržanih
brodova bila je u Derečovom sistemu. Podaci nisu bili savršeni. Neki
brodovi su tvrdili da su pretrpeli gubitak podataka tokom incidenta i sistemi
su im bili u kvaru i mestimično funkcionalni. To je samo značilo da kriju
dokaze: možda za krijumčarenje, možda za kontakte s pokretom otpora,
možda za neki trag Rosinanteovog prolaza kroz sporu zonu. Nije bila toliko
naivna da pomisli kako su to dobri građani carstva.
Brinuće o tome kasnije.
Njen doživljaj je bio kao mećava. U jednom trenutku posmatrala je
kako Prajs umire u neuspešnom tranzitu. U sledećem je bila u uraganu
nepoznatih svesti, smlavljena njima. Kada je došla ponovo k sebi, Derečo je
bio automatski isključen. Posada je bila ošamućena, zbunjena. Sećala se
kako je prošla kraj jedne žene u hodniku koja je lebdela u fetusnom
položaju, a mehuri suza bili su nad njenim očima kao zaštitne naočari od
slane vode.
Preskoci i izgubljena svest često su se povezivali s vizuelnim i slušnim
halucinacijama. Ovo je bila nova varijacija, ali to je bilo sve. Želela je da
veruje u to, i kao kad je posredi bilo sve što je želela da bude istinito,
primorala je sebe da to dvaput proveri.
Inicijalni kriterijumi pretrage bili su sasvim laki. Sve žene koje su bile
na L-4 pre osam do trinaest godina. Ukrstiti to s medicinskim izveštajima
koji su pominjali desnu nogu.
Dobila je samo jedno poklapanje. Anet Dimitrijadis, viša mehaničarka
na Prijatnom životu, teretnjaku koji je radio između sistema Korazon
Sagrado, Megpaj i Pankadža. Tanaka se gnušala stezanja uz grlu koje je
osetila kada je izvukla datoteku te žene.
Anet Dimitrijadis je imala kožu toliko tamnu da je sistem podesio
kontrast slike kako bi crte njenog lica bile jasne. Kao nalet hladne vode u
stomaku, strah preplavi Tanaku.
„Jebote“, reče ona.

U prostoru prstena blaga svetlost bez senki rasipala se od kapija. Zajedno s

njom, elektromagnetno zračenje na više frekvencija ispunjavalo je prazninu
kao uređaj za prigušivanje signala. Derečo je sve to primao, punio dostupnu
memoriju sirovim podacima iz svakog senzora koji je imao. Brodovi koji su
se zatekli u prostoru prstena kada je Prajs izveo taj svoj neobjašnjivi trik
plutali su i čekali na svoj red da budu ispitani i pušteni. Pregršt drugih
brodova ušla je kroz kapije, pod sporim, opreznim potiskom kao miševi koji
misle da su čuli nekoga da je mjauknuo.
Ono što je Tanaka želela i ono što je mogla da uradi bile su stvari
dovoljno daleko jedna od druge da budu nezavisne promenljive. Trebale bi
joj godine da svaku pojedinu osobu sa brodova dovede u svoju kancelariju
na isleđivanje, plašenje, pretnje. Da sazna šta su pamtili, ili mislili da
pamte. Nije imala godine na raspolaganju.
I, još važnije, ovo nije bila njena misija. Lovila je Vinstona Duartea, ili
ono u šta se on pretvorio, kako bi ga – ili to – dovukla natrag na Lakoniju.
Možda je to što se ovde dešavalo bilo fascinantno. Možda je to bila i
najvažnija stvar u univerzumu. Ali nije bilo bitno pošto to nije bio njen
posao.
Samo što je pronašla nešto važnije od svog posla. Dvaput dnevno jela je
u brodskoj kuhinji Dereča, ali samo zato što je neki duboki, primatski deo
njenog mozga mislio kako će se u društvu drugih primata osećati
bezbednije. Izolacija njene kancelarije previše je podsećala na ranjivost. Ali
blizina posade bila je snažno neugodna na sopstveni način. Jela je svoju
kašu od pirinča sa jajima, pila čaj i vraćala se u kancelariju sa olakšanjem
što je ponovo sama, ali isto tako i sa teskobom. Mrzela je sebe što je takva.
Ona i Boton su poslali predstavnike na svaki brod da razgovaraju, s tim
što su kapetane, naučnike i informatičke oficire preusmeravali direktno njoj.
Kada nije sama saslušavala ljude, slušala je na desetine drugih saslušanja,
poredila ih međusobno, grizla kao pas koji želi da dođe do srži u kostima.
Menjala je kanale, hvatala pitanje ili dva, frazu ili dve, a onda išla dalje.
Kenst kako možete obratiti pažnju na to kako vam je, sa, samo stopalo?
Tako, aber con a jéjé različitih tela. Tanaka promeni kanal. Imala sam
snažan osećaj panike, ali to nije bila moja panika. Bila je tuđa, a ja sam to
osećala. Promeni ga. Neko je bio sa mnom, samo ne u prostoriji. Bio je više
sa mnom nego da je samo bio kraj mene. Govorila je sebi da se dosađuje,
ali to je bila laž. Bila je uznemirena, a to nije bilo isto. Trebalo joj je da se
napije, da se pobije, da se pojebe. Nešto. Da radi bilo šta što bi je u
potpunosti usmerilo na njeno telo, gde bi mogla da zaboravi da je bila ma
šta drugo osim sebe same.
Poruka od Trejha nije bila neočekivana, ali ona se nadala da ta poruka
možda neće doći. Dekantirala je mehur crnog vina dizajniranog po njenom
ukusu – suvog i sa aromom hrastovine – i popila polovinu pre nego što je
poruku pustila.
Bila je bučna – smetnje i gubitak rezolucije s popunom komunikacionog
sistema na osnovu najboljih nagađanja dok se ovaj borio s novom bukom iz
kapija prstena. Čak i tako, videla je da Trejho izgleda kao govno. Njegove
neprirodno zelene oči poprimile su gotovo mlečnu mekoću. Kosa mu je bila
belja nego što ju je pamtila, i razređenija. Tamni podočnjaci govorili su o
nedostatku sna. Anton Trejho je sada bio Lakonija, i shvatao je da je to
preveliko za njega. Nimalo je nije čudilo što je želeo da se Duarte vrati.
Prepoznala je njegovu kancelariju u Zgradi vlade. Odsustvovala je s
Lakonije samo nekoliko meseci, ali to joj je izgledalo kao sećanje iz
detinjstva.
„Pukovnice Tanaka“, reče on, klimnuvši prema kameri kao da gleda u
nju. „Želim da vam zahvalim za izveštaj koji ste mi podneli. Nemam
nameru da okolišam. Ishod u sistemu Frihold nije bio ono čemu sam se
nadao. Ali vi ste bili tamo na terenu. Neću sumnjati u vaše postupke. Ova
druga stvar… Pa, zabrinjavajuća je.“
„Izuzetno blago rečeno, ser“, reče ona snimku, i štrcnu još malo vina
pozadi u grlo. Ništa nije bilo dobro u bestežinskom stanju, i ona je morala
da izdahne isparenja iz usta sebi u nos kako bi piće imalo ikakav ukus.
„Naredio sam da tri broda Naučnog direktorata u razboritoj žurbi krenu
put prostora prstena, gde mogu da obave kompletno istraživanje. Vaši
podaci su prosleđeni njima, doktoru Očidi i doktorki Okoje. Ako je uopšte
moguće raščivijati ovo, uzdam se u njih da će to uraditi.“
U glas mu se uvlačio prizvuk brujanja. Možda je bio ozlojeđen zbog
nje. Možda zbog univerzuma ili nepravedne prirode sreće i nesreće. Ili
možda predugo ništa nije jebao. Ona nije znala kako on živi. Pripremila se
da primi najteži udarac svega toga, šta god bilo.
„Ujedno razumem da je ovo uzbunjujuće i interesantno, ali mislim da
vas to odvraća od vašeg primarnog cilja.“
Primarni cilj. Nije izgovarao Duarteovo ime. Čak ni ovde. Bila je to
pogrešno upotrebljena diskrecija. Tereza Duarte se slizala s neprijateljima
pre bezmalo godinu dana. Naomi Nagata i ceo pokret otpora sada već znaju
da je Duarte razvaljen. Možda ne znaju da se udostojio da vaskrsne, ali
verovatno znaju i to.
On je pokušavao da sačuva tajnost svojih tajni, čak i kada je imao svaki
razlog da pomisli kako je sve otišlo dođavola. Zaboleo ju je stomak.
Shvatila je da je Trejho govorio dok su joj misli vrludale, pa je vratila
poruku.
„…od vašeg primarnog cilja. Potrebno je da se usredsredite, pukovnice.
Ja trenutno žongliram sa mnoštvom stvari, i premda cenim vaš entuzijazam,
potrebno mi je da imate na umu kako ste samo jedan deo nečeg mnogo,
mnogo većeg. Pouzdajte se u to da ću se ja postarati za ovo, koji god kurac
bilo. Vi radite svoj posao. Proći ćemo kroz ovo sranje nad sranjima zajedno,
kao što je oduvek i bilo. Što se manje bavite svojom misijom, to manje
korisna vaša misija biva za Lakoniju.“
Poruka se završi. Nije to baš bila pretnja, i to je bilo lepo.
Ali nije baš ni da nije. Obavi posao koji sam tražio od tebe, inače ću ti
ukinuti omega status. Nije to rekao. Nije ni morao.
Tanaka oprezno izgovori reči jebem ti u nepomičnom vazduhu svoje
kancelarije, istisnu poslednje ostatke vina iz mehura i odvuče se u hodnik i
prema mostu. Već je smišljala odgovor. Vratila sam se poteri za ciljem o
kojem smo razgovarali. I dalje sam ubeđena da je to najverovatniji način
da se misija završi. Ipak, pre nego što to pošalje, moraće zaista tako da
postupi. Tek pošto se zaustavila na mostu, shvatila je da nije tamo bila još
od događaja. Pet-šest članova posade u elegantnim plavim lakonskim
uniformama bilo je neprirodno fokusirano na ekrane na svojim mestima.
Dođe joj strašno sećanje na vreme kada je bila na nižim studijama i ušla u
studijsku grupu koja je najednom ućutala. Nije znala da li su joj se smejali,
ili su je se plašili. Ožiljci na obrazu počeše da je svrbe, i ona sa izvesnim
ponosom dopusti razdraženosti da naraste do bola, ne počešavši se.
Ona okruži pogledom po mostu kao da nišani oružjem. Odabra sve male
manjkavosti – mesta na kojima su ležajevi počeli da se habaju, gde je
tkanina bila zamenjena i nije se sasvim uklapala. Umirivalo ju je nešto u
tim nesavršenostima.
Boton je bio na mestu kapetana, vezan za svoj ležaj za ubrzanja premda
nije bilo potisne gravitacije. Kad ju je ugledao, raskopčao je remenje,
odgurnuo se u približno stojeći položaj sa uključenim magnetnim čizmama,
i stao mirno. Ona klimnu glavom, i on se opusti.
„Javio mi se admiral Trejho“, reče ona.
Boton klimnu glavom. Je li tamo bio neki skriveni osmeh? Bez želje za
tim, ona se seti ukusa viskija na njegovom jeziku, bogatijeg i tresetnijeg
nego kada ga je sama pila. Osećaja kako mu je zagrevao grlo. Bila je u
kakofoniji različitih umova, ali taj jedan je prepoznala. Bila je u Botonu na
način intimniji čak i od najautentičnijeg seksa. Da li je on doživeo nešto
takvo s njom? Da li se on, upravo sada, priseća jednog od njenih susreta s
neprikladnim muškarcima? Najednom oseti da je silovana i izložena, ali ne
zucnu ni reč o tome.
Ako je ona načas zavirila u Botonov stvarni i istinski um, u redu. Ali
ako su on ili drugi ljudi bili u mogućnosti da pristupe njenim intimnim
sećanjima, upoznaju je – makar na trenutak – onako kako je ona poznavala
sebe? Bilo bi to kao da se probudila i ustanovila da je usred jebanja s nekim
neznancem. Celog života se upravljala po netaknutoj membrani između
svog javnog i svog privatnog ja. Zamisao da je to razdvajanje moglo da
bude nasilno pokidano dovela ju je do ruba gotovo životinjske panike.
Shvatila je da je predugo ćutala. „Naučni direktorat šalje osmatračke
brodove da istraže događaj i halucinacije koje su ga pratile.“ Naglasila je
reč halucinacije samo za stepen više nego što je trebalo. Mislila je: Osetio
si nešto, prisetio se nečega, doživeo nešto. Nemoj pretpostavljati da je to
istina.
„Razumem, pukovnice“, reče Boton. „Opozvaću smesta naše ljude sa
drugih brodova.“
Ona baci pogled na ekran na kojem je on radio. Bio je to snimak
prostora prstena koji je Derečo pravio u trenutku kad se desilo to što se
neobjašnjivo desilo. Ona pokaza bradom na to i upitno podiže obrve.
Boton porumene. To je bilo neočekivano.
„Ja sam… razmatrao događaj“, reče on. „Bio je to izuzetan trenutak.“
„Imate neko mišljenje o tome? Nešto što smatrate da treba da podelite s
pretpostavljenim oficirom?“ Rekla je to hladno. Nije to bila pretnja, osim
ako on ne pomisli da jeste. U tom slučaju je bila.
Boton nije čuo upozorenje. Stav mu je smekšao, pogled okrenuo unutra.
Zapitala se šta bi mogla da zatekne na mestu iza njegovih očiju da se
događaj zbio upravo tada.
„Te… halucinacije. Bile su mi veoma neprijatne.“
„Kao i meni“, reče Tanaka.
„Da, pukovnice. Slutim da bi razumevanje onoga što se dogodilo moglo
bolje da mi pomogne da sasvim prebrodim taj doživljaj. A ja bih veoma
voleo da ga sasvim prebrodim.“
Tanaka nakrivi glavu. U njegovom glasu čuo se odjek njenog straha.
Prvi put joj je palo na pamet kako ona nije jedina osetila taj geštalt kao
silovanje. Ko zna, možda i Boton ima tajne koje krije i štiti. Zahvaljujući
tome, Boton joj se sada malo više dopadao.
„Sigurna sam da će Naučni direktorat biti bolje opremljen nego mi da
ovo shvati“, reče ona. „Kada bismo mogli da krenemo?“
„Prebacivanje naše posade natrag sa brodova moglo bi da potraje
nekoliko sati.“ To je zvučalo kao izvinjenje. I zato joj se svidelo.
„Čim stignu, obavestite preostale brodove da moraju ostati ovde dok ne
stignu brodovi za ispitivanje i uzmu od njih izveštaje.“
„To im se neće dopasti. Nekoliko kapetana izjavilo je kako bi veoma
voleli da što je moguće pre napuste prostor prstena.“
„Svaki brod koji ode pre nego što dobije dozvolu biće obeležen kao
kriminalno plovilo i lakonske snage će ga uništiti čim ga ugledaju“, reče
Tanaka.
„Postaraću se da to shvate.“
Ona duboko udahnu. Na svojim mestima, ostali članovi posade živeli su
u različitim dimenzijama, sudeći po tome kako su reagovali na njen
razgovor. Na Botonovom ekranu kapije prstena buktale su belom bojom. A
tuđinska stanica u prostoru prstena poklapala se u tome s njima. Polje
senzora na Dereču snizilo je osetljivost kako uređaji ne bi pregoreli. Kad se
slika vratila sekund kasnije, prstenovi su bili svetleće tačke svuda unaokolo
po površini spore zone.
Nešto mi je promaklo. Te reči je čula kao šapat u uhu. Nešto što je rekao
kapetan Prajsa. Ili nešto u vezi s novim sjajem kapija. Ili, da nije možda
Boton slučajno rekao nešto što će otključati misteriju, ili još bolje, dati njoj
kontrolu nad tim?
„Imamo dokaze da je neko prešao u sistem Bara Gaon otprilike u
odgovarajućem vremenskom okviru“, reče Boton. „Da li tamo da
nastavimo?“
„Da“, reče Tanaka. „Izvesti me kad se vrate svi iz posade.“
Ona škljocnu magnetnim čizmama, okrenu telo i zaustavi ga pomoću
gležnja, pa se otisnu natrag prema liftu. Iza nje neko isprekidano ispusti dah
kao da ga je zadržavao sve vreme koje je ona tamo provela.
Bara Gaon je bio aktivan sistem. Ako je Rosinante tamo pobegao, bilo
je to zato što se njegova posada nadala da će iskoristiti kontakte u pokretu
otpora kako bi prikrila njihov prolazak. Sve podatke koje bude dobila iz
zvaničnih izvora moraće lično da proveri još jednom za slučaj da su
neispravni. Um joj je hitao stazom potere, i laknulo joj je zbog toga.
 Morala je da ode u brodsku teretanu i udara u boksersku vreću. Kad sam
bila mlada, bavila sam se boksom. Ta pomisao prolete kroz njen um kao da
je čula nekoga kako to izgovara. Nije to bio njen glas. Ignorisala ga je.
Morala je da jede. Morala je da pošalje izveštaj Trejhu. Morala je da
pronađe Rosinantea. Morala je da pronađe Vinstona Duartea ili ono u šta se
pretvorio. Osećala je kako dužnost klizi oko njenog uma poput naočnjaka i
otklanja sve što bi joj skretalo pažnju.
Imala je misiju i račun koji je morala da izravna. Ne razmišljajući,
počešala se po povređenom obrazu.
Nešto joj je promicalo.
 Dvadeset šesto poglavlje: Džim

Džim nije mogao da zaspi. Bio je na ležaju za ubrzanja, blagi potisak od

jedne trećine gravitacije potiskivao ga je u gel, i on je pokušavao da sebe
dovede u stanje mira i počinka koje mu je izmicalo. Kraj njega se Naomi
sklupčala na boku, okrenuta leđima. Nekada je on spavao sa svetlima
potpuno pogašenim, ali to je bilo pre Lakonije. Sada ih je držao prigušena –
manje od jedne sveće bilo bi sasvim dovoljno kad bi se probudio iz
košmara, a poznate konture kabine bile bi tu da ga ospokoje. Nije imao
košmare. Uopšte nije spavao.
Naomi promrmlja nešto u snu, pomeri se i primiri. Godine iskustva
govorile su mu da ona tone u najdublje nivoe sna. Još nekoliko minuta i
trzaće se kao da pokušava da spreči pad, a posle toga će zahrkati.
Bio je to život o kojem je sanjao dok je bio zatvoren. Bilo je to ono što
je mislio da je zauvek izgubio: da trpi malo nesanice dok njegova
višedecenijska ljubavnica počiva kraj njega. Univerzum mu je to vratio
pošto je izgubio svaku nadu i to ga je ispunjavalo dubokom zahvalnošću
kada ga nije plašilo. Bilo je to tako malo, tako dragoceno i tako krhko.
Oboje su bili smrtni. Jedino što su sigurno znali bilo je da ovo ne može
večno da traje. Jednog dana podeliće poslednji obrok s njom. Jednog dana
biće to poslednja besana noć za njega. Poslednji put kada će čuti brujanje
Rosijevog pogona oko sebe. Možda će umeti da prepozna taj trenutak, ili bi
on mogao da bude jasan samo u retrospektivi, ili bi mogao da se za njega
okonča toliko brzo da on ne bi ni imao vremena da zapazi sve te divne,
male trenutke koje gubi. Naomi se trže, umiri a onda poče tiha, blaga
tutnjava njenog hrkanja. Džim se isceri uprkos premoru, izbroja njene
udisaje do dve stotine kako bi joj dao vremena da se potpuno posveti snu, a
onda se izvuče sa ležaja i odenu u pomrčini. Kad je otvorio vrata hodnika,
Naomi se okrenu da pogleda u njega. Iako su joj oči bile otvorene, nije bila
budna. „Nema frke“, reče on. „Samo spavaj.“
Ona se osmehnu. Bila je lepa kad se osmehivala. Uvek je bila lepa. On
zatvori vrata.
 Prešli su gotovo tri četvrtine puta do Sokola, i bili su na samom početku
kočionog potiska. Elvine poruke za njih – da mogu da pristanu, da će se ona
postarati za to da ne bude bezbednosnih problema, da su dobrodošli –
odavale su utisak normalnosti koja uopšte nije odgovarala situaciji. Još dok
je Naomi odgovarala sa kursom njihovog doleta i očekivala koordinate
susreta, Džimu je izgledalo apsurdno što su se ophodili prema svemu kao
kad neko skokne do tebe na večeru, dok je u stvarnosti to pre bilo nalik na
zaveru kako bi se počinila izdaja. Ali Derečo nije došao za njima kroz
kapiju, a ovde bukvalno nije bilo mesta iza kojeg bi brod mogao da se
sakrije. U nekom trenutku Adro je bio sunčev sistem sposoban da održava
život. Sada su tu bili zvezda, zeleni dijamant velik kao gasni džin, Soko i
Rosinante.
Džim stiže do lifta i polako se pope njim kroz utihnuli brod sve dok ne
dođe do komandne palube. Aleks je stajao kraj ležaja za ubrzanja, s
mehurom u ruci i sjajnom kapijom na ekranu ispred njega. Sada su bili
dovoljno daleko da bi Džim, ako bi izašao, bio u stanju da je razabere
spram milijardi zvezda. U teleskopima je ona zračila uskovitlanim talasima
energije nalik na auroru.
„Hej“, reče on.
Aleks se osvrnu. „Zašto si ti budan?“
„Nisam mogao da zaspim. Rekoh da vidim želiš li da ja preuzmem
stražu.“
„Dobro sam ja“, reče Aleks. „Navikao sam se na smene. Za mene je ovo
kao sredina popodneva. Jesi li za pivce?“
„Popodnevno pivce?“
„Nisam rekao da je jutro“, reče Aleks, pa uze drugi mehur s ležaja za
ubrzanja. Džim ga dohvati, otvori zaptivku i otpi dug gutljaj.
„Nikad nisam shvatao ljude koji vole pivo bez gravitacije“, reče Aleks.
„To nije piće. To jedva da je neka vrsta alkoholne pene.“
„Tu spora nema“, reče Džim, pa klimnu glavom prema ekranu. „Ima li
nečeg?“
„Ničeg novog, ali…“ Aleks mahnu prema sjajnom prstenu. „Ne znam.
Stalno gledam u to. Pitam se koji andrak to radi.“
„Pa, nije nas ubilo. To mi izgleda kao dobar početak.“
 „Moglo je definitivno da bude gore. Ali… Misliš da nešto znaš, zar ne?
Onda se ispostavi da si samo navikao na to. Radi nešto, i radi nešto, pa bude
tako neko vreme, i pomisliš da je to ono što radi. Onda se ispostavi da je
možda postojalo i nešto sasvim drugo.“
„Upotreba mikrotalasa kao lampe, zato što sadrži svetlost“, reče Džim.
On pokuša da se seti gde je čuo tu analogiju.
„Aha, baš tako“, reče Aleks. „Mislio si da znaš, ali ti je samo bilo
poznato.“
Džim srknu još gutljaj piva. Hmelj je imao ukus pečurki, s razlogom.
„Nadam se da je Elvi prokljuvila već nešto. Hoću reći, da zna više nego
mi.“
„Možemo samo da se nadamo“, saglasi se Aleks, a onda istisnu
poslednje ostatke piva iz svog mehura pa ga ubaci u reciklator. Podrignu
duboko i zadovoljno.
„Koliko si ovih popio?“, upita Džim.
„Nekoliko.“
„Jesi li pijan?“
Aleks razmisli o tom pitanju. „Pripit, valjda.“ Spusti se na ležaj za
ubrzanja. „Svojevremeno, kad sam bio dete, imao sam baš bezveznu
bebisiterku. Bilo mi je možda devet godina? Ona je imala šesnaest. I gledali
smo neki horor film. Ogromna čudovišna mačka koja je živela u podzemlju
popizdela je zbog nekih seizmičkih ispitivanja. Izašla je na površinu i
počela da razara gradove i ruši tunele. Usrao sam se od straha.“
„Čudo kakve stvari mogu da ostave utisak na tebe kad si klinac“, reče
Džim.
„Znao sam da to nije stvarno. Bio sam mlad, ali nisam bio glup. Ali i
dalje me je plašilo, a znaš šta mi je tata rekao i tako pomogao da konačno
zaboravim na to? Pokazao mi je kako su razmere tu nemoguće.“
„Razmere nemoguće?“
„Zapremina raste na kub. Mačka dovoljno velika da razori grad ne bi
imala dovoljno snage da ustane, čak ni pod Marsovom gravitacijom. I to je
za mene bilo dovoljno. Sve je bilo u redu, jer sam uvideo da je to
nemoguće. Ovo je kao ta mačka, razmere su nemoguće.“
Džim je sedeo načas razmišljajući o tome. „Ili si ti previše pijan, ili ja
nisam dovoljno. Ne kapiram.“
„Kapije. Sistemi. Veće je to od nas. Veće je nego što možemo da
budemo. Hoću reći, jesi li ikad pomislio kako bi izgledalo sada videti svaki
sistem koji postoji? Videti samo mesta na kojima smo? Postoje hiljadu trista
sedamdeset tri kapije…“
„Sedamdeset jedna. Tandžavur i Tekoma su nestale.“
„Hiljadu trista sedamdeset jedna“, saglasi se Aleks. „Recimo sad da
izračunaš kurs tako da ne moraš da usporiš dok prolaziš kroz prostor
prstena. Ubrzavaš sve do kapije prstena, kočiš sve vreme kroz nastanjivu
zonu kud god da si se zaputio. Možda bi ti trebalo mesec dana za to.“
„Ostao bi bez reaktivne mase.“
Aleks odmahnu na tu primedbu. „Zamisli da možeš da dopunjuješ
zalihe tokom leta. Svu reaktivnu masu, gorivo, hranu i sve to. I tečni
helijum da skuva svu suvišnu toplotu.“
„Misliš, da ignorišem svako stvarno ograničenje zbog kojeg je to
nemoguće?“
„Aha. Pet milijardi kilometara mesečno, svakog meseca. Bez vremena
provedenog u bestežinskom stanju. Bez vremena provedenog na planetama.
Samo…“ On suknu rukama napred, u gestu brzine. „U redu.“
„Sto pedeset godina. Počneš od dana kad se rodiš, i završiš kao starac, a
ne vidiš nikad ništa osim unutrašnjosti svog broda. Odvojiš po nedelju dana
za svaku planetu – ne svaki grad, svaku stanicu, već svaku planetu – da
izigravaš turistu? Dodaj još dvadeset osam godina. Starost od sto četrdeset i
nešto. To je solidan životni vek, samo koliko da gvirneš. Stekneš utisak o
zemlji. Nikad ne vidiš isto mesto dvaput.“
Džim razmisli o tome. Kad se uzme u obzir svojevremeni rad za
Transportni sindikat i bekstvo sa pokretom otpora, on je posetio više
sistema nego što će ikada učiniti većina ljudi, a opet je bilo i dalje
verovatno ispod trideset pet ili šest. Znao je koliko ih još ima, koliko njih
nikad neće videti, koliko njih Naomi pokušava da koordinira. Aleks je bio u
pravu. Bilo je to zastrašujuće. Možda i više nego zastrašujuće.
„A to nije najgore od svega“, reče Aleks. „Dok završiš s tim, prošao je
već vek promena na mestu sa kojeg si krenuo. Ono neće biti isto. Sva mesta
koja posetiš počnu da se menjaju u nova čim ih napustiš.“
 Na ekranu se sjajna kapija pomerala i mrmljala. Mapa s lažnim bojama
prikazivala je radio-talase i rendgenske zrake koji su kuljali iz nje. Džim
nije mogao da se odupre utisku da je to ogromno oko koje gleda u njih.
„Sve je ovo preveliko za ljude“, reče Aleks. „Stvorenja koja su ovo
napravila? Možda su ona mogla s tim da izađu na kraj, ali mi nismo
stvoreni za ove razmere. Pokušavamo da postanemo dovoljno veliki da to
funkcioniše, ali lomimo sebi noge samim tim što se uspravljamo.“
„Hah“, reče Džim. A onda, trenutak kasnije: „Imaš još piva?“
„Jok.“
„Hoćeš?“
„Vala baš.“

Sa isključenim pogonom Soko je isprva bio tek mali asteroid neobičnog

oblika. Nalazio se malo ispod trista hiljada kilometara od Adrovog
dijamanta, i kružio oko njega kao sićušni veštački mesec. Sam artefakt je
bio jeziv: ogroman i zelen, i treperio je s vremena na vreme mutnim
unutrašnjim energijama poput oluja koje su prodirale duboko u meso
objekta. Planeta. Biblioteka. Džim je znao dovoljno toga o Elvinom
preliminarnom radu da je mogao da shvati krajnje neprirodne aspekte te
stvari: to što nije kolabirala pod sopstvenom masom, to što je bila spojena
primenom istih principa slamanja lokaliteta kao kapije prstena, to što je
imala kapacitet da sadrži daleko više informacija nego što je čovečanstvo
generisalo u milenijumima svog napretka. Soko – blede oplate i
poluorganski kao što su bili svi brodovi Lakonije – bio bi zastrašujući u
svakom drugom kontekstu. Ovde je Džim osećao neobično srodstvo s njim.
Možda je tehnologija bila tuđinska, ali dizajnerski jezik je bio uglavnom
ljudski.
Aleks ih je doveo u poklapajuću orbitu, blago domanevrisao
Rosinanteom sve dok se nije činilo da su dva broda već spojena. Vezana
zajedničkim silama brzine i gravitacije. Rosijeva posada se okupila kod
vazdušne komore za osoblje dok se Ejmos pripremao da izbaci most za
prelazak.
„Znate šta je smešno?“, reče Džim. „Siguran sam da će se ova vrata
otvoriti i tamo će stajati Tanaka s gomilom lakonskih marinaca u motornim
oklopima spremnih da jurnu preko.“
 Tereza prevrnu očima, ali Naomi se nasmeja. „To se neće dogoditi.“
„Naravno da neće. Ali ja sam siguran da hoće. Čudno, zar ne?“
Ona ga uze za ruku, stisnu jednom, i dok je gledala u njegove oči, reče:
„U redu je ovo. Elvi je s nama, a ona komanduje ovim brodom.“
„Osim toga“, reče Aleks, „da nije, imali bi dovoljno vremena da pozovu
pojačanje. Ovde nema nikoga osim nas.“
Džim klimnu glavom. Znao je da su strahovi iracionalni. To ga nije
sprečavalo da se plaši, ali mu jeste malo olakšalo da ih ne uzima toliko za
ozbiljno. Aleks je bio u pravu. Čim su prešli u sistem, objavili su Elvinoj
posadi da je ona umešana, a niko nije zazvonio na uzbunu makar koliko su
oni mogli da zaključe. Spajanje dva broda i prelazak sa Rosinantea na
Sokola bili su gotovo simbolični u poređenju s onim što su već uradili.
Ejmos škljocnu poslednjom bezbednosnom rezom i ukuca protokol za
sinhronizaciju. Tiho šištanje i vibriranje značilo je da most izbija napolje,
stvara hodnik između dva broda.
„I dalje mislim da ne bi trebalo svi da pređemo“, reče Naomi. „U
svakom slučaju, ne istovremeno.“
„To tek kada budemo saznali kakva je tamo situacija“, saglasi se Aleks.
„Ma nikad“, reče Naomi. „Jedno od nas ima stalno da bude na Rosiju.
Takvo je pravilo. Ja verujem Elvi, i verujem da ona poznaje svoju posadu.
Ali u nas imam više poverenja.“
Aleks podiže ruku kao školarac koji se javlja da odgovori na pitanje. „Ja
ću rado da čuvam kuću ako svi želite da pređete.“
„Mislim da bi trebalo i Ejmos da ostane“, reče Naomi.
„Bolje da pođem i ja“, reče Ejmos. „Ovde se ne dešava ništa što Malena
ne bi mogla da drži na oku.“
Naomi je oklevala i Džim se na trenutak zapita šta bi se desilo kad bi
ona rekla Ejmosu da mora da ostane. Možda je Naomi gajila iste sumnje.
„U redu“, reče ona. „Aleks i Tereza za sada ostaju ovde. Mi ostali idemo
da se upoznamo.“
Naomi uhvati njegov pogled i podiže jednu obrvu. Mislila je da on ne
mora da ide. On slegnu ramenima. Mislio je da mora.
„Može što se mene tiče“, reče Ejmos, povukavši se u vazdušnu komoru.
„Zaptiveni smo, imamo pritisak i pozivnicu.“
Džim je pratio Naomi u vazdušnu komoru i osetio u kostima kad se ona
zatvorila iza njih. Njegov strah se odmaknuo od Tanake.
Sada je neki deo njegovog bića očekivao da se spoljna vrata komore
otvore u prazninu, da vazduh šikne napolje a smrt nahrupi unutra. Umesto
toga, začuo se tih zveket, šištanje gasa tiho kao izdisaj, i zvuk postavljenog
prolaza. Sokolova spoljna vazdušna komora već je bila otvorena, i njih troje
se otisnuše preko prema njoj. Vazduh je mirisao drugačije. Jarko i jetko.
Kad su se spoljna vrata Sokola zatvorila, unutrašnja su se otvorila, i
tamo je bila Elvi Okoje. Fajez je lebdeo kraj nje sa crnookom devojčicom.
Elvi se osmehivala, ali je izgledala grozno. Koža joj je imala pepeljasti ton,
a ruke i noge su joj vidno atrofirale.
„Naomi, Džime“, reče ona, lebdeći prema njima kao kakva skaredna
parodija anđela. „Lepo je videti vas opet. I, Ejmose.“ Kad se zaustavila na
držaču, Elvin pogled zaiskri prema Ejmosu, i načas je u njenim očima bilo
nečeg nalik na glad. Fokus taksonomiste na važnoj novoj vrsti. „Čula sam
da si se promenio kao Kara i Šan. Baš bih volela da obavim nekoliko
medicinskih pregleda dok ste ovde. Ako tebi to ne bi smetalo?“
„Ako će pomoći, doktorko“, reče Ejmos, a onda se okrenu prema
crnookoj devojci. Crte njenog lica veoma su se razlikovale od Ejmosovih,
ali crnilo njenih očiju, sivilo pod kožom, nagonilo je Džimov mozak da
pokuša da vidi sličnost poput porodične. „Hej, Iskrice.“
Devojka se namršti i zausti da kaže nešto, pa se predomisli. „Pa“, reče
Fajez. „Ovo je baš đavolski nezgodno, zar ne?“
Elvi se trže i pokaza im da uđu. „Uđite, molim vas. Pripremila sam mali
svečani doček, a moramo o mnogo čemu da razgovaramo.“
 Dvadeset sedmo poglavlje: Elvi

Rosinante je prošao kroz kapiju Adra, kapija je sinula kao lomača

potpaljena radio-talasima i rendgenskim zracima, i Elvi je znala da se igra
promenila. Nije znala u šta se promenila niti kakve će posledice te promene
biti, ali van svake sumnje, način na koji je radila sada bio je stvar prošlosti.
Neposredna reakcija na Sokolu bila je jedva obuzdavana panika.
Neprijateljski bojni brod je bio u sistemu. Daleko od toga da je Soko bio bez
odbrane, ali zar će se upustiti u bitku? Zar je pokret otpora došao da gađa
nuklearnim projektilima VJS onako kako je to uradio sa građevinskim
platformama? Šta su to uradili kad su promenili kapiju prstena? Elvi je
isprva vodila svojim primerom. Nije paničila, i to je svima dalo dozvolu da
ni sami ne paniče. Onda je stigao prvi uski snop sa Rosija, Naomi ju je
upoznala sa događajima, i Elvi je morala da donese nekoliko odluka.
Prvi posao, i to onaj od kojeg će zavisiti sve posle toga, bio je da
razgovara sa Haršanom Lijem.
Mlađi muškarac je lebdeo u njenoj kancelariji ukrštenih gležnjeva i sa
rukama na leđima tako da su mu prsa bila izložena. Slušao je sa smirenom
usredsređenošću istraživača koji prima novi skup informacija. Samo što su
ovo bile informacije koje su potpuno menjale njegov život i izglede za
opstanak.
„Nemam nameru da se izvinjavam“, reče Elvi. „Admiral Trejho vrlo
dobro zna šta ja mislim o političkom i vojnom gušanju pred ovom
egzistencijalnom tuđinskom pretnjom. Ako bude saznao… Kada bude
saznao za ovo, neće biti iznenađen. Ali neće biti ni srećan.“
Doktor Li ispusti dug, spor dah između zuba, upola u uzdahu, upola u
splašnjavanju. „Ne, vidim da neće.“
„Ako želiš, mogu da te zatvorim“, reče Elvi. „Kad pukne bruka, moći
ćeš pošteno da kažeš kako tu nisi mogao ništa da uradiš.“
Li je ćutao jedan dug trenutak, i pogled mu je lutao dok je razmišljao.
Elvi se divila njegovoj inteligenciji i profesionalizmu. Nije znala šta će on
reći ili uraditi, ali ako bude morala da krene niz komandni lanac sve dok ne
nađe nekoga da se svrsta uz nju, biće to dug, težak dan.
Kada je progovorio, glas mu je bio mešavina rezigniranosti i
razveseljenosti. „Ja sam oficir Lakonije i patriota. Vi ste moj komandant i
šef direktorata u kojem služim. Vaša kolaboracija je neortodoksna. Posle
San Estebana, neortodoksno je možda neophodno. Razumem vaše
obrazloženje. Možete se osloniti na mene.“
„Hvala“, reče Elvi. „I, Haršane? Ja imam pristup komunikatorima. I
nadzirem ih tako da za to ne znaju čak ni oficiri za vezu. Nemoj se
zajebavati sa mnom. Ovde sam da bih pobedila.“
„Više nego jasno“, reče on.
Uz njegovu podršku, ostatak posade prešao je iz straha u zbunjenost.
Ona to nikad ne bi pomislila, ali bilo je izvesnih stvarnih prednosti u radu u
sistemu koji je komandni lanac tretirao sa gotovo religioznim fanatizmom.
Makar kada je ona ta koja komanduje.
Komunikacija kroz kapiju je uvek bila puna smetnji. U Solovom ili
Lakonskom sistemu – i sve više u razvijenijim kolonijama poput Oberona i
Bara Gaona – repetitora je bilo u izobilju za robusna komunikaciona
rešenja. Kad bi jedan otkazao, drugi bi to primetili i svoje signale slali oko
njega. U Adru je tu bio jednostruki niz repetitora koje je sam Soko ispustio
u dolasku i jedan kod kapije prstena koji su pokret otpora, pirati ili vandali
povremeno uništavali. Nova bujica radio-talasa koji su kuljali iz kapija
prstena dejstvovala je tako što je gušila signale i činila sistem još
nepouzdanijim. Ali polako, u periodima niske aktivnosti i na frekvencijama
koje je nova aktivnost prstena izgleda ignorisala, njoj je počela da se otkriva
dublja slika onoga što se dogodilo. U vreme Rosinanteovog dolaska ona je
razumela novi status kvo jednako jasno kao i svi drugi, osim možda Očide i
Trejha. I više od toga, imala je plan. A pridobijanje doktora Lija bilo je
jednostavnije od rizikâ koje je ona nameravala da zahteva od Rosinantea.
Sačekala je u vazdušnoj komori sa Fajezom i Karom. Pozvala bi ona i
doktora Lija i Šana, ali oni ne bi došli na sastanak sa ciljem informisanja. U
njenoj laboratoriji nije bilo dovoljno prostora za sve. Osećala je teskobu u
grudima kao oprugu koja je previše navijena. Dok je lebdela pored nje,
Kara se vrpoljila, stiskala i opuštala šake. Kršila ih. Elvi je uvek mislila da
je to samo jezička figura.
 „Još ima vremena da odustaneš od ovoga“, reče Fajez.
„Ne, nema“, reče Elvi.
„Ne. U pravu si.“
Spoljna vrata vazdušne komore se zatvoriše. Začu se tiho škljocanje kad
se oslobodiše reze unutrašnjih vrata. Vrata kliznuše i otvoriše se, i oni se
pojaviše.
Naomi je izgledala sasvim drugačije u odnosu na poslednji put kad ju je
Elvi videla uživo. Obe su tada bile mnogo mlađe, i ona je pamtila Naomi
kao blagu, gotovo povučenu osobu koja je imala običaj da se krije iza bujne
tamne, ukovrdžane kose. Žena u njenoj vazdušnoj komori imala je grublje
lice, kosa joj je bila bela kao sneg, i nije izgledala ni najmanje diskretno.
Kamere su dosta krile silinu njenog držanja. Nekako, posle nekoliko
decenija, Naomi Nagata je postala osoba kakvu je Elvi mogla da zamisli
kako sedi za stolom preko puta Antona Trejha. Pitala se zna li Trejho to.
Džejms Holden je, s druge strane, izgledao isto kao i uvek, samo stariji.
Naravno, ona ga je mnogo skorije videla na Lakoniji. Imala je vremena da
se prilagodi godinama na njegovom licu i neodređenom, veselom izrazu u
njegovim očima.
„Naomi, Džime. Lepo je videti vas opet“, reče ona. Čovek kraj njih
osmehnu joj se prijazno. Mogla je samo da zamisli Karin gotovo nečujni
uzdah. „I, Ejmose. Čula sam da si se promenio kao Kara i Šan. Baš bih
volela da obavim nekoliko medicinskih pregleda dok ste ovde. Ako tebi to
ne bi smetalo?“
„Ako će pomoći, doktorko. Hej, Iskrice.“
Svi su načas poćutali. Kriminalci i zaverenici sa zadatkom da spasu
čovečanstvo od njega samog kao i od neprijatelja koji su naumili da ga
unište.
„Pa“, reče Fajez. „Ovo je baš đavolski nezgodno, zar ne?“
„Uđite, molim vas. Pripremila sam mali svečani doček, a moramo o
mnogo čemu da razgovaramo.“
Dok su prolazili kroz brod, posada je brižljivo izbegavala da ih primeti.
Elvi pokuša da zamisli šta bi ona osećala na njihovom mestu. Neprijatelj
dočekan dobrodošlicom u njihovom domu. Pitala se koliko njih
pretpostavlja da je Tereza Duarte u brodu sa kojim su povezani. Kad bi
pokušala da osmisli test pritiska da vidi hoće li je njeni ljudi ocinkariti
Trejhu, ne bi mogla da uradi to bolje od ovoga. Nadala se da niko od njih
nema tajni izlazni kanal za koji ona ne zna. U suprotnom… Pa, to bi bio
zanimljiv problem.
Stigli su u laboratoriju, i ona ih je sve uvela kao da je ponovo na
koledžu i priređuje žurku u svojoj spavaonici. Ona je ušla poslednja,
zatvorivši vrata za sobom.
„Dobro došli u moj mali svet“, reče Elvi, pokazavši na laboratoriju.
Naomi se uhvati za držač, zaustavi i pogleda sa odobravanjem. Elvi se
toliko navikla na šest radnih stanica, teške prečistače vazduha napravljene
da hvataju opasne hemikalije i gase eventualne požare, da ju je činjenica da
prostor razgledaju novi ljudi nekako podsetila na to šta se sve tu nalazi. Sve
joj je postalo poznato koliko i njeno telo i jednako lako je uzimala to zdravo
za gotovo. Najveći deo onoga što je Soko radio u Adru svodio se na
medicinske preglede Kare i geološke preglede dijamanta, ali brod je bio
napravljen za sve, od elektronske mikroskopije do vivisekcije. „Divno je“,
reče Džim, i zvučao je gotovo iskreno, ali ne sasvim.
„Jebote, ovo je zatvor“, reče Elvi s osmehom. „Ali je moj.“
Ona iskrivi lice kada shvati da je upravo izjavila da je zaključana u
zatvoru čoveku koji je proveo prethodnih nekoliko godina tako što su ga
mučili u stvarnom zatvoru, ali izraz na njegovom licu nije se promenio.
Ako je i primetio njen gaf, bio je toliko velikodušan da to prenebregne.
„Žao mi je što smo te doveli u težak položaj“, reče Naomi. „Znam da
rizikuješ time što nam dozvoljavaš da dođemo ovamo.“
Elvi na to odmahnu levom rukom dok je desnom otvarala prikaz na
zidnom ekranu. „Bila je to prava odluka. Radiš ono što moraš kad
univerzum gori.“
„Zar je tako?“, upita Naomi.
„Da li gori?“, reče Elvi. „To je zapravo interesantno pitanje. Znate za
novi događaj?“
„Leteli smo bez komunikacija“, reče Naomi. „Jedino što znamo čuli
smo od tebe.“
„Pa, bili ste deo toga, o čemu god se radilo.“ Ona prikaza na zidu kapiju
prstena u njenom novom, sjajnom obliku. Kaskada analitičkih podataka
rasu se u kolonama kraj nje. „Ili ste makar bili deo okidača. Većina
direktnih podataka koje imam potiče od pukovnice Tanake.“
„One što stalno pokušava da nas ubije?“
„E, baš te“, reče Fajez. „Pripremala je terenske izveštaje i slala nam
sirove podatke dok ste vi putovali ovamo. Njeni skeneri su uživo
pretraživali sporu zonu u potrazi za tragovima vašeg prolaska kad je nastalo
opšte sranje. I čak je posmatrala dotično sranje.“
Elvi pomeri ruku i ekran se prebaci na poznati mehur prostora prstena
sa stotinama kapija u podjednakom razmaku na površini. Uveliča jednu
koja je bila pod kosim uglom u odnosu na teleskop koji je hvatao sliku, tako
da je krug kapije bio perspektivom izvitoperen u oval. Treptaj svetla sinu u
središtu kapije prstena kao svitac. Pogonski rep broda u kočenju pre
prolaska.
„Solova kapija“, reče Elvi. „Tamo i dalje ulazi i izlazi gotovo polovina
saobraćaja koji prolazi kroz prostor prstena.“
„Ali bilo je tu još saobraćaja“, reče Naomi, smrknuto. „Uključujući
nas.“
Elvi pomeri ruku, i svetlucanje u kapiji se uspori. Ispis je govorio da
posmatraju to nekoliko hiljada puta sporije nego što se zaista dogodilo, ali
snimak nije bio iseckan. Džim prekrsti ruke, namršten. Ejmos i Kara su
posmatrali sa istovetnim interesovanjem i mirom. Svetlucanje je sve više
jačalo, dok se nije pretvorilo u belinu na ekranu.
„Bio je to kolonijalni brod“, reče Elvi, rečima brzim, odsečnim i
uzrujanim. „Pokušao je sa tranzitom nekoliko sekundi pošto je Tanakin
brod ušao. Ne znamo koliko se drugih tranzita već desilo, ali to nije važno.
Dovoljno da pređu prag bezbednog.“
Sjaj se pojača… i zamre. Elvi oseti ubod uzbuđenja, ali samo zato što je
već znala da životi čiji je kraj posmatrala nisu bili okončani. Nekako su
spaseni. Pogonski trag se vratio, zgusnuvši se unutar prostora prstena kao
da je brod ipak prošao, iako je očigledno nestao samo nekoliko trenutaka
pre toga.
„Jebote, šta to bi?“, promrmlja Naomi.
„Brod je iščeznuo, a onda se vratio. Ali to je tek uvod u spektakl“, reče
Elvi. „Posmatrajte koliko se to entitetima prstena dopalo.“
 Rub spore zone je nabubrio, osvetlio se, proključao. Elvi je to već
videla. Soko je jedini brod koji je preživeo kad se prošli put to desilo. Kada
je progovorila, glas joj je bio stegnutiji i viši. „Ovo smo videli kad smo
izgubili stanicu Medina. Direktni upad preko barijera prostora prstena. Ubio
je Medinu. Ubio je Tajfun.“
„Šteta što nije ubio Tanaku“, reče Ejmos.
Obrasci su poigravali po prostoru prstena kao zlokobne aurore, i tama je
prešla u svetlost. Elvi shvati da je pogrbljena kao da štiti stomak od udarca.
Primora sebe da ispravi kičmu.
„A onda ovo“, reče Elvi.
Kao jedna, kapije prstena i stanica buknuše belom bojom, sjajem koji je
prenapregnuo teleskope na tri duge, strašne sekunde. Kada je svetlost
oslabila, poput dugog, sporog izdisaja, prostor prstena se vratio sebi, sa
svim pogonskim kupama i primopredajnicima i saobraćajem koji je tamo
bio i ranije. Uključujući i kolonizatorski brod čije su iščezavanje i ponovno
formiranje posmatrali.
„Nije se upalila samo kapija Adra“, reče Naomi.
„Ne, već sve. I kad se to dogodilo, došlo je do kognitivnog efekta.
Većina podataka koje je pukovnica Tanaka slala govorila je o tome.“
„Do kognitivnog efekta poput izgubljenog pamćenja?“, upita Naomi.
„Jok“, reče Fajez. „Bilo je to veoma, veoma drugačije.“
„Izgleda da se radilo o nekoj vrsti umrežene veze između umova ljudi u
prostoru prstena“, reče Elvi. „Svih posada na svim brodovima. Čini se da je
bilo prilično frapantno. Ali postoje indikacije da su svi oni učestvovali jedni
drugima u sećanjima i iskustvima.“
Ejmos se počeša po bradi. „To zvuči nalik na ono što se dešavalo sa
mnom i Iskricom.“
„Zaista liči na ono što si ti, Kara, izvestila za vreme uranjanja u VJS.“
„VJS?“, upita Ejmos.
„Dijamant. Biblioteka.“
„Zašto VJS?“, reče Džim.
Elvi se namršti i odmahnu glavom. „Stvar je u tome što smo,
posmatrajući vas dvoje“ – ona pokaza na Karu i Ejmosa – „pomislili kako
je razlog to što su vas modifikovali dronovi za popravke. Ono u prostoru
prstena desilo se nemodifikovanim ljudskim bićima. Učinak nije trajao
predugo. Bio je u stvari gotovo trenutan. Ali sećanja su bila živa i uporna. I
zračenje iz kapija je takođe zanimljivo. Pogledajte ovo.“
Prikaz se prebaci na nešto nalik na nemoguće komplikovanu paukovu
mrežu. Elvi ga zarotira pokretom ruke, pa pogleda u Džima.
On klimnu glavom i reče: „Pojma nemam šta je to.“
„Komunikacija između kapija“, reče Elvi. „Mi mislimo da obrasci u
radijaciji pripremaju komunikaciju između kapija nalik na ono što smo
videli ovde između Kare i dijamanta.“
„Kapije međusobno razgovaraju?“, reče Naomi.
„Mi smo ih koristili kao sistem za transport materije, što one i jesu. Ima
smisla da budu i mreža za komunikaciju.“
Osećaj golicanja zapuza uz Džimov vrat i on zadrhta. „Ejmos reče nešto
o tome da postoji svetlost koja može da misli.“
„Da“, reče Elvi. „Jedan model koji ide veoma dobro uz ovu arhitekturu
jeste nervna mreža. Zaista mala, ali obrada signala između njih nosi neke
stvarne sličnosti. Ako je to potpuno izukrštana mreža sa svakim spojem koji
dela kao sinapsa, broj je nešto manje od milion. Dakle, oko desetog dela
pameti jedne voćne mušice. Ako uspostavljaju veze između kapija sa
različitim frekvencijama koje služe kao osobeni spojevi, trebalo bi im nešto
reda veličine deset miliona različitih frekvencija da bi postali pametni
koliko kućna mačka…“
„Hoćeš da kažeš da su kapije žive i da misle samostalno?“, upita Naomi.
Drhtaj u njenom glasu bio je gotovo kao strah.
„Ne. Isto tako ne govorim suprotno, ali kad je reč o biološkim
sistemima, ovaj je zapravo prilično jednostavan.“ Ona zastade. „Trudila
sam se da zvučim ohrabrujuće.“
„Nisam siguran da je upalilo“, reče Džim.
„Nije“, saglasi se Naomi. „Stvarno nije.“
Elvi isključi zidni ekran i upotrebi držač kako bi se okrenula prema
njima. „Žao mi je. Predugo sam duboko u ovome, pa se obradujem kad
pronađem bilo šta što nije nepodnošljivo komplikovano. Jedan moj prijatelj
sa postdoktorskih proveo je pet godina modelirajući kaskade proteina u
jetrama pastrmki. Ja treba da obavljam takvu dubinu analitičkog posla za
pola sata pet puta dnevno. Ovo stvarno nije bilo humano.“
„Ja sam upravljala gerilskom vladom sa posranim komunikacijama,
hiljadu trista različitih izolovanih sistema, i bukvalno milijardama ljudi koji
misle da je ono u šta trenutno gledaju nešto najvažnije što postoji“, reče
Naomi. „Znam kako ti je.“
„Da pokušam ponovo“, reče Elvi. „Ima dobrih vesti. Otkad su prstenovi
počeli ovako da zrače, nije došlo do događaja ni u jednom sistemu. Nije
bilo gubitaka svesti. Nije bilo promena ni u jednoj osnovnoj fizičkoj
konstanti ili zakonima fizike. Nije više bilo San Estebana sa ogromnim
brojem ljudi koji su umrli bez ikakvog upozorenja ili odbrane.“
„Nisam siguran da ovo ima smisla, doktorko“, reče Ejmos. „Oni nisu
bili u stanju to da spreče.“
„Oni?“, upita Naomi.
Ejmos pokaza na mrtav zidni ekran kao da će ovaj prikazati ono što je
nameravao da kaže. „Oni koji su sve ovo napravili. Izginuli su. Nisu imali
način da spreče to kad je jednom počelo. Pozatvarali su kapije ne bi li
pokušali s karantinom. Ništa nije zaustavilo napade.“
„Ne za njih, nije“, saglasi se Elvi. „Zbog toga je ovo veoma zanimljivo.
A tu je još jedan faktor. To sa zajedničkom svešću? Jedan efekat bio je da su
ljudi završili sa utiscima iz života koji nisu bili njihovi. Nekim epizodnim
sećanjima. Nekim proceduralnim. Sigurna sam da će podaci koje pukovnica
Tanaka sakuplja dovesti do milijardu doktorskih disertacija o holografskim
paradigmama kodiranja memorije, ali jedna od stvari koja se stalno
ponavlja bila je svest o čoveku koji je bio prisutan, ali nije bio tu. Više od
dva procenta ljudi koji su doživeli taj događaj govorili su o njemu. A on je i
u mom skupu podataka. Kara ga je videla. Tog drugog.“ Svi se okrenuše
prema devojci. Na trenutak je izgledala manja, ranjivija. Kao devojčica koja
je nekad bila. Elvi je očekivala da ona progovori, ali Ejmos je bio taj koji je
odgovorio.
„Duarte. Misliš da je to Duarte.“
Fajez slegnu ramenima. „Bio je strahovito izmenjen tehnologijama
zasnovanim na protomolekulu. Probudio se iz kome i nestao. A sad ovo?
Aha, to je naša najbolja pretpostavka.“
„Znači, kada je nestao, on je ispario? On je sada protomolekulski duh?“,
reče Ejmos. „Koji pohodi mrežu?“
Džim je izgledao bolesno, ali Naomi spusti ruku na njegov lakat, lako
stisnuvši. Kara pogleda u Ejmosa, i Elvi nije mogla da ustanovi da li je
devojci neprijatno što je on tu, ili traži u njemu zaštitu.
„Nemam pojma šta se s njim desilo, fizički. Ali moguće je“, reče Elvi,
„da on koristi naš rad ovde kako bi se… nakačio na njega. Da je svestan
onoga čega su svesni Kara i Ejmos. Da nalazi neku zasebnu primenu za to.“
„Da se digao iz kome moćniji nego ranije“, reče Džim.
„To je teorija“, reče Elvi.
„Šta da radimo ako si u pravu?“, upita Džim.
Elvi se uspravi. „Mislim da treba da pokušamo sa dvojnim uranjanjem.
Da stavimo Ejmosu i Kari zasebne senzore, donesemo katalizator,
pošaljemo ih zajedno u bolnicu. Sve do sada Ejmosovo iskustvo je bilo
posredno, zahvaljujući njihovoj povezanosti. Ako Kara i Ejmos budu
zajedno, moglo bi to sasvim osnovano da im omogući više kontrole nego
kada Kara odlazi sama.“
„Kontrola je dobra“, reče Ejmos. „Šta ćemo kad jednom budemo imali
kontrolu?“
„Pokušaćemo da razgovaramo s njim.“
 Dvadeset osmo poglavlje: Tanaka

Čim su obavili tranzit, Tanaka je znala da se trag ohladio, ali bilo je

potrebno vremena da to i potvrdi.
Baza Geviter je bila najveća vojna instalacija Lakonije u sistemu Bara
Gaon. Sastojala se od tri prstena koji rotiraju oko centralnog suvog doka
pod nultom gravitacijom, i u njoj je bilo stalno smešteno gotovo sedam
hiljada oficira i članova osoblja. Dva razarača klase Oluja ostala su tamo u
stalnoj borbenoj patroli oko stanice, prateći sav saobraćaj kroz prsten Bara
Gaona i komercijalni saobraćaj unutar sistema.
Bara Gaon je bio jedan od najvažnijih industrijskih centara Lakonskog
carstva. Bara Gaon 5 je bila lopta od zemljišta i vode smeštena tačno u
središtu nastanjive zone, i sa toliko malim uglom ose da su promene
godišnjih doba na njoj bile tek blage sugestije. Znatna vulkanska aktivnost
za vreme njenog ranog formiranja značila je da je kora bila puna korisnih
metala, a zemljište podesno za prilagođavanje organskim formama sa
Zemlje. U orbiti oko nje lebdeo je kompleks Bara Gaon, ogromni konstrukt
brodogradilišta i proizvodnih pogona pod niskom gravitacijom.
Sistemi praćenja sa Gevitera koje su povezali sa Derečom pokazali su
da, pored dva razarača, tu postoje još četiri teleskopska satelita za duboki
svemir, trideset šest lakonskih stanica za osluškivanje i sedamdeset tri broda
u sistemu, trenutno pod potiskom.
Niti jedan od njih nije video da je Rosinante ušao kroz prsten. I dok je
Rosinante mogao da umakne u sistem i onda pokuša da nagovori pokret
otpora da mu pomogne u skrivanju, bilo je nemoguće verovati da bi oni
obavili tranzit a da ih niko ne primeti.
Tanaka je naložila obaveštajcima da obave duboku proveru guvernera
sistema kako bi se uverili da ne prima mito od pokreta otpora, ali bilo je to
samo reda radi. Tanaka nije očekivala da pronađu bilo šta. Samo je pratila
pogrešan trag.
„Izgleda da je to bio brod za snabdevanje iz Firdosa po imenu
Praštanje“, reče Boton dok je stajao kraj nje u baru kluba za više oficire
Gevitera. Spustio je svoj terminal na šank i podigao hologramski 3D model.
„Nekadašnji kolonizatorski brod u vlasništvu akcionarskog društva i pod
komandom kapetana Eka Levija.“
Bar je bio dekorisan u kičastom stilu koji su nazivali marsovskom
klasikom. Puno lažnog drveta i uglačanih metalnih ogledala oko stolova od
izrezbarenog kamena. Još nekoliko ljudi sedelo je za stolovima, ćaskalo,
pilo i jelo osrednju kafansku hranu. Ali osvetljenje je bilo dobro, a muzika
dovoljno tiha da omogući tihe razgovore. Posle nekoliko nedelja na Dereču
gde je svaki dan zurila u iste tkaninom presvučene pregrade, čak su i paneli
od lažnog drveta u klubu izgledali luksuzno.
„Nema šanse da je to bio namerni mamac kako bi nas skrenuo s traga?“,
reče Tanaka, iako je znala odgovor i pre nego što je Boton odgovorio.
„Nema ih ni u jednoj obaveštajnoj bazi podataka. Ako je nas zbunilo
vreme tranzita njihovog broda iz prostora prstena, pre se čini da su oni sa
svoje strane to uradili nenamerno.“
Ako nas je zbunilo. Boton je govorio diplomatski. Ovo je bila njena
misija. Ona je naređivala.
„Sledili smo pogrešan miris“, reče ona.
„Izgleda tako“, odgovori Boton. Tanaka ga razdraženo pogleda. Nije
tražila njegovu saglasnost. Botonov izraz se nije promenio. Mahnuo je
šankeru da priđe i naručio još jedno pivo kao da nije to primetio.
Dok je Tanaka smrknuto razmišljala o preostalim opcijama, šanker je
doneo Botonu njegovo pivo i činiju sasušenih i zasoljenih pahuljica od
morske trave. Pogledao je u nju kao da pokušava da proceni da li je pitanje
želi li ona još jedno piće opasnije nego da je sasvim ignoriše. Dobro je
procenio i udaljio se bez reči. Pošto se tišina rastegla dovoljno dugo da
podvuče ono što je mislila, Tanaka reče: „Proveriću ostale tragove. U
međuvremenu, zovi signalne obaveštajce. Neka jave svim brodovima i
relejima u mreži. Oni će leteti bez primopredajnika, ali mi imamo pogonski
trag Rosinantea i profil korita.“
„Razumem“, reče Boton, pa krenu, iako mu je najveći deo drugog piva i
dalje bio na šanku.
„Isto tako? Prođi kroz senzorske podatke koje smo pokupili kad smo
prošli kroz kapiju prstena. Analiziraj ponovo, izostavivši Bara Gaon.
Možda postoji nešto što smo prevideli.“
 „Razumem, pukovnice.“
„I postaraj se da i oni shvate“, reče Tanaka, „da je pronalaženje ovog
broda bezbednosni prioritet. Neizveštavanje o njemu smatraće se činom
pobune i biće kažnjeno slanjem u Obor.“
„Zar majorka Okoje nije naredila da se Obor rasformira?“
„Izgradiću novi.“
„Razumem“, reče Boton, pa izađe iz bara u preterano nehajnoj žurbi.
Ona podiže listu ličnih poruka i započe s dugim postupkom traženja
izveštaja. Ispitivanje Duarteovih prijatelja i intimusa nije donelo nikakva
ukazanja, ali razgovori sa vezama u drugom stepenu još su trajali. Njoj je to
izgledalo kao ćorsokak, ali na Lakoniji je postojao neko čiji je posao bio da
joj to kaže, i jebiga, baš bi i mogao. Očida joj nije poslao ažuriranu studiju
onog jajastog broda.
Poslala je zahtev za to. Ušao je u red. Postojalo je zagušenje na mreži
repetitora zbog smetnji koje su dolazile sa kapija prstena. Tri obaveštenja su
je čekala sa obaveštajnim podacima o San Estebanu i broju mrtvih tamo,
mada ona nije imala pojma šta bi trebalo da učini s tim. Da joj bude krivo
što nije pronašla Duartea na vreme da… šta? Da on to spreči? Ljutilo ju je
sve u vezi s tom situacijom.
Šanker je rizikovao i vratio se. „Mogu li još nešto da vam donesem,
pukovnice?“, upita on, uputivši pritom ploči šanka ispred nje svoj
najprijazniji osmeh.
„Mineralnu“, reče ona, a onda, nagađajući: „Podoficir?“
„Potporučnik“, reče on, usudivši se da na sekund podigne pogled sa
šanka do njenih očiju. „Komandant ne voli da ovde rade regruti. Kaže da je
to loše za moral.“
„Čiji? Njihov ili naš?“, upita Tanaka, otpivši malo kisele vode koju joj
je šanker nasuo dok je govorio. Bilo je u njoj samo naznake veštačke arome
limete koja je imala ukus otmenog sapuna.
„Komandant nije podelio sa mnom svoje mišljenje o tome“, reče šanker,
pa krenu da se udalji.
„Ipak“, reče Tanaka. To ga uspori. Vrati. „Točenje pića je posrani posao
za jednog oficira. Makar bio i potporučnik. Verovatno niste to zamišljali
kao svoj budući posao dok ste se satirali na akademiji.“
 Šanker je sada pogleda u oči. Nije loše izgledao. Tamna kosa i oči.
Naznake jamice u bradi. Sigurno je znao ko je ona. Šta znače njen čin i
status. Ali on je zurio u nju na trenutak, trudeći se iz petnih žila da ne
pokaže bilo kakav strah pre nego što je progovorio. „Ne, pukovnice, nisam.
Ali ja sam oficir Lakonske ratne mornarice. Služim po volji visokog
konzula.“ On uspe da u ton ubaci i malo razveseljenosti, premda je to
zvučalo donekle usiljeno.
Tanaka oseti poznatu toplinu i trzaj u stomaku. Nije imala poverenja u
to. Bila je ljuta, bila je osujećena, a ta neobjašnjiva đavolska stvar u
prostoru prstena bacila ju je dalje od istine nego što je želela da prizna.
Provela je karijeru podučavajući sebe kako da kultiviše i štiti svoje tajne
živote. Rizikovanje kad ne gospodari u potpunosti svojim telom nije se
nalazilo na spisku dobrih ideja.
A opet.
„Čuo si za San Esteban?“, upita ona pre nego što je stigao da se udalji.
„Đavolska stvar. Ceo sistem zbrisan, tek tako.“
„Aha“, reče on.
„To je u vezi s mojim poslom. S mojom misijom. Bez detalja, naravno.
Ali… Ne znam. Sad smo tu, a onda nas više nema. Bez upozorenja. Bez
druge šanse. Moglo bi to da se dogodi ovde, i ti i ja i svi na ovoj stanici bili
bismo…“ Ona slegnu ramenima.
„Mislite da bi to moglo da se desi?“
„Ne znam“, reče ona. „Ali da sam na tvom mestu, ne bih ulagala novac
u dugoročne obveznice. Znaš, za svaki slučaj.“
On se osmehnu, a u tom osmehu je bilo straha. Druge vrste straha.
Mladi ljudi nisu voleli da se osećaju smrtno. To ih je teralo da požele da
budu živi.
„Imaš li ti neko ime, potporučniče?“
„Rendal“, odgovori on. „Potporučnik Kim Rendal. Ser.“
Bio je sigurno četrdeset godina mlađi od nje. A razlika u njihovim
činovima bila je razjapljeni ponor koji će on možda preći do kraja života
bude li imao sreće. Veza s nekim ko ima niži čin i dalje je bila kršenje
lakonskog Vojničkog kodeksa, a sada pošto je ona imala omega status,
bukvalno svi u vojsci osim admirala flote Trejha imali su niži čin od nje.
Ali nju je status ujedno izmeštao van domašaja zakona. A to je donekle
umanjivalo zadovoljstvo u svemu. Ipak, bila je gladna. Ne seksa, mada je
time želela tu glad da utoli. Bila je gladna kontrole. Osećaja da nije ranjiva.
Da je u stanju da nametne svoju volju neprijateljski nastrojenom
univerzumu u formi tela ovog momka.
„Onda, potporučniče Rendale“, reče ona. „Iako mi je brod na doku, dali
su mi sobu ovde, na stanici.“
„Stvarno?“ Kim se udaljavao, brišući pritom ploču šanka.
„Stvarno“, reče Tanaka. „Da li bi voleo da je vidiš?“
Kim se ukoči, a onda se okrenu da pogleda u nju. Odmeri je pogledom
od glave do pete, kao da je prvi put zaista vidi. Kako bi se uverio da je
shvatio njenu ponudu, i izmerio sopstvenu zainteresovanost. A onda Kimov
pogled pade načas na njen razrovani obraz i on se jedva primetno trže. Bilo
je to poput šamara. Ona oseti da joj se čak i razrovani obraz zajapurio.
Preplavi je navala emocija i reakcija, nepoznata koliko i autobus pun
nasumično prisutnih neznanaca. Nesigurnost, sramota, jad, neprijatnost.
Umela je da prepozna nekoliko, i sva ta imena je poznavala odranije zato
što je sve to već pretrpela. Ali ovo je bilo drugačije. Žiganje stida bilo je
kao da ga je osetila prvi put. Jad je imao ukus tuge kakvu ona nikada ranije
nije generisala. Sramota je bila drugačija nijansa sramote. Poznavala je ta
osećanja, njihov rod i vrstu, ali ona su pripadala nekom drugom. Nekoj
masi drugih koji su zavukli nevidljive žice u njeno srce. Primetivši
zbunjenost na njenom licu, Kim poče da pokazuje pukotine u svojoj
neustrašivoj fasadi. „Nisam siguran da je to pametno, pukovnice“, reče on,
naglasivši njen čin. Tako da se razlog njegovog odbijanja svede na to.
Tako da to bude zato što je on dobar Lakonac koji poštuje pravila, a ne
zato što joj je lice iskidano i uništeno.
Tanaka oseti da joj obrazi postaju topliji, i oči je zasvrbeše u krajevima.
Jebote, zar ću da zaplačem zato što neki jebeni potporučnik šanker misli
kako nisam dovoljno lepa da bi me tucao? Šta se to dešava sa mnom?
„Naravno“, reče ona, užasnuta zbog toga kako joj glas stegnuto zvuči.
Ustade, pazeći da ne preturi barsku stolicu, i okrenu se pre nego što lepi
mali potporučnik Rendal s neustrašivim podsmehom i jamicom u bradi
ugleda vodu u njenim očima. „Pukovnice“, reče Kim, sa prizvukom
iznenađenja ili zabrinutosti u glasu. Dobro. Neka ga, nek brine. Tanaka ode
bez odgovora.
Dok je prolazila kroz vrata, ugledala je načas svoj odraz u ogledalu na
zidu. Besnu crvenu topografsku mapu njenog obraza. Način na koji joj je
koža vukla oko, tako da joj je donji kapak bio malo istegnut naniže. Beli
hrbat linije gde joj je školski lekar zašio lice pošto ga je Džejms Holden
razneo.
Jesam li ružna?, reče neki glas u njenom umu.
Nije to bila ona. Bio je to glasić. Dečji. Tanaka je gotovo mogla da
zamisli lice koje to izgovara, ukovrdžanu riđu kosu i nos prekriven
pegicama. To lice je gledalo odozdo u nju, na ivici suza, i to što je čula kako
te reči izlaze iz njenih usta slomilo je Tanaki srce. Sećanje je bilo jasno kao
da je to doživela, čula bol u kćerkinom glasu i poželela da zbriše tu misao i
ubije dečaka koji ju je tu smestio. Znajući da ne može niti jedno niti drugo.
Ljubav, bol i nemoć.
Tanaka nikad nije imala kćerku, i nije poznavala to jebeno dete.
Stezala je vilice sve dok nije čula tutnjavu sopstvene krvi u ušima i
sećanje je izbledelo. Kucnula je po ručnom terminalu koji joj je bio
obavijen oko mišice i rekla: „Zakaži mi sastanak s medicinskim
odeljenjem.“

„Šta da vam zakažem, ser?“, upita devojka. Verovatno joj je bilo jedva malo
manje od trideset godina. Tamne kose, okruglog lica, s maslinastom
nijansom kože i profesionalno prijatnim držanjem.
Nešto nije u redu s mojom glavom, pomisli Tanaka. Jedan brod je počeo
da iščezava, a onda se vratio, i ono što je njega spasilo mene je slomilo.
Nešto nije u redu s mojom glavom.
„Povređena sam“, reče ona, pa pokaza oštro na svoj ranjeni obraz. „Na
terenu. Otad nisam bila u pravom medicinskom centru. Želela sam… da
neko proveri regeneraciju.“
„Javiću kapetanu Ganjonu da ste mu vi sledeći pacijent“, reče
tamnokosa devojka. Ona se nije ni rodila kada je Lakonija postala
samostalna država. Nije poznavala univerzum bez kapija. Gledala je u
drugu vrstu živog bića. „Ako želite, možete sačekati u oficirskom salonu.“
„Hvala“, reče Tanaka.
Dvadeset minuta kasnije blago su joj pritiskali i bockali lice. Doktor
Ganjon je bio nizak, mršav muškarac sa ćubom jarkobele kose koja mu je
stajala gotovo pravo uvis na glavi. Podsećao je Tanaku na neki lik iz dečje
serije. Ali glas mu je bio dubok i ozbiljan, kao glas sveštenika ili direktora
pogrebne kompanije. Kad god bi progovorio, imala je osećaj da je
prekoreva lutka.
Niz slika svetleo je na zidnom ekranu. Nekoliko slika njenog obraza,
kako iznutra tako i spolja. Snimak njene vilice i zuba. Još jedan, snimak
krvnih sudova njenog lica. Videla je iskrzani trag tamo gde joj se završavala
stara koža i gde je novi rast počinjao čistije na snimcima nego u
sopstvenom ogledalu. Osećaj nečeg novog što raste u njoj, menja njeno
meso nečim drugim, izazivao je u njoj neprijatnost.
„Da“, reče Ganjon svojom bas tutnjavom, kao da je razočaran. Možda
njom. „Oštećenja su bila znatna, ali ovo se dâ popraviti.“ On mahnu rukom
prema slici linije njene vilice. Polomljeni zubi i zalečene frakture videli su
se kao nazubljene linije spram glatke beline.
„I obraz“, reče Tanaka, tako da to nije zvučalo kao pitanje.
Ganjon odmahnu na to nestrpljivim trzajem sićušne šake. „Posao
obavljen na terenu nije bio loš. Ne bih to rekao. Ali nema teksturisanja niti
podudaranja tona. Ako to ne uradimo, na kraju ćete ići okolo s polovinom
lica koje izgleda kao guza novorođenčeta. Ali lekar na Kopcu je obavio
pristojan posao što se vaskulature tiče. Brinula su me potencijalna oštećenja
vilice. Da je kost bila u opasnosti da odumre, morali bismo celu da je
zamenimo. Ali…“
On pokaza na njene slike, slike njenog mesa unutra, kao da ona sama
može da proceni stanje sopstvenog zdravlja.
Tanaka pokuša da zamisli svoje lice, sa uklonjenom viličnom kosti, dok
čeka da joj izraste zamena, a usta joj vise olabavljena i bezoblična. Koža
glave joj se zateže zbog te slike. Makar je to poniženje izbegla.
„Koliko vremena?“
Ganjonove čupave bele obrve podigoše se kao dve prepadnute gusenice.
„Hoće li to biti važno?“
„Možda.“
On preklopi šake u krilu kao skulptura Madone. „Možda bi onda bolje
bilo sačekati da vaša sadašnja misija bude završena pre nego što počnemo“,
reče Ganjon, i glas mu je zvučao duboko zabrinut zbog njenih životnih
izbora.
Sećanje na malu riđu koja pita da li je ružna. Na sirovost, ranjivost i
nepodnošljivi bol zbog ljubavi prema detetu. Poniženje je u njoj odzvanjalo
kao čaša za vino.
„Bog te jebô“, šapnu ona, odmahujući glavom.
„Molim?“
„Rekoh ne. Počnite odmah.“

„Zbog čega ste vi ovde?“, upita neki glas s velike udaljenosti. Tanaka
pokuša da otvori oči, ali svet je bio pod potiskom od dvadeset gravitacija, i
kapci su joj bili teški petsto kilograma.
„Mmmbuhhh“, reče ona.
„O, sranje, izvinjavam se“, reče glas, više ne toliko daleko. Muški.
Promukao. Levo od nje. „Nisam video da spavate. Samo sam čuo kad su
vas dogurali.“
„Mmmuh“, reče Tanaka u znak saglasnosti, i neko popusti s ubrzanjem,
a njoj se oči otvoriše. Jarka bela svetlost tresnu po njima, sprživši joj optički
nerv. Ona naglo zatvori kapke. Pokuša da pronađe svoje telo rukama, i
nešto mlitavo i uspraćakano kao riba na umoru poskoči joj na grudima.
„Aha, samo polako“, reče muškarac. „Sigurno ste tek s operacije. Kad
vas opiju, opiju vas dibidus. Potrebno je malo vremena da se uzverete
natrag.“
Tanaka pokuša da klimne kao da je saglasna, i glava joj pade na stranu.
Svet nastavi da popušta sa ubrzanjem, i ona je bila u stanju da uspravi glavu
i ponovo se usudi da otvori oči. Soba je i dalje bila previše svetla, ali više
joj niko nije ciljao laserom u mozak. Pogrešila je, ali nije mogla sasvim da
se priseti te greške.
Ona spusti pogled. Imala je na sebi bolničku spavaćicu koja je dopirala
samo do kolena. Njene potkolenice, mršave kao u maratonca i prekrivene
čvorovima i ožiljcima, štrčale su ispod nje. Ruke su joj mlitavo ležale na
grudima. Iz vene na levoj nadlanici izlazila joj je cevčica.
Oseti načas paniku, a onda neki glas reče: U bolnici sam. Upravo sam
podvrgnuta operaciji rekonstrukcije lica. Dobro sam. Glas, koji je
istovremeno pripadao njoj i nekom nepoznatom, hrabrio ju je.
„Da li ste dobro?“, upita Promukli Čovek. „Da pozovem nekoga?“
„Ne“, izusti Tanaka. „Dobro sam. Upravo sam bila na operaciji
rekonstrukcije lica.“ Zaustavi se pre nego što mu je rekla da su u bolnici. To
je verovatno znao.
Sada, pošto je gravitacija u sobi ponovo bila kao trećina gravitacije
rotacije stanice Geviter, Tanaka je rizikovala da okrene glavu u stranu i
pogleda ga.
Ispostavilo se da je on gotovo nevidljiv, zakopan pod masom
medicinskih mašina oko njegovog kreveta. Nikakvo čudo što nije mogao da
je vidi kad su ugurali njen krevet u sobu. Ali Tanaka je mogla da vidi
njegovo teme, prosedu plavu kosu ošišanu po vojnički. Kod uznožja
njegovog kreveta, pored mašina koje su ga gotovo pokrivale, virilo je jedno
nažuljano stopalo.
„To mora da je bilo gadno, hah“, reče Promukli Čovek.
„Ustreljena sam“, reče Tanaka pre nego što je i pomislila na to. Još sam
malo opijena, reče joj njen glas. Pazi šta govoriš. Neka tvoje tajne ostanu
tajne.
„U lice?“, reče Promukli Čovek, i onda se šištavo nasmeja. „Većini ljudi
koje ustrele u lice operacija nije ni potrebna, znate? Meni potreba za
krpljenjem zvuči pobednički. Čestitke za još jedan dan izvan reciklatora.“
„Ipak, bolelo je.“
„O, kladim se da jeste. Nego šta nego se kladim, jebote, da jeste.“
Promukli Čovek zašišta još jednom u smeh.
„Vi?“, reče Tanaka.
„Lice je otprilike jedino parče u meni koje nije skroz sjebano. Moj
patrolni čamac je jurio krijumčare. Sledio ih do mesta za koje smo mislili
da je odredište za primopredaju robe. Usrani mali asteroid jedva veći od
našeg broda. Približili smo se da pogledamo…“
On zaćuta. Tanaka sačeka, zapitavši se da li je zaspao, ili je sećanje
prosto previše bolno da o njemu govori.
„Onda BUM, pizda mu materina!“, prošišta Promukli Čovek. „I ode
cela kamenčina. Nije to bio nikakav krijumčar. Već neki govnar iz pokreta
otpora koji je gledao kako da sjebe par Lakonaca. Čamac se savio kao da je
od staniola. Riki i Jeca ništa nisu očekivali. Ali brod se savio oko mene kao
da je bio projektovan da odseče sve što mi nije trebalo za život, i
istovremeno spreči da umrem od krvarenja.“
Crni humor svega toga – moji prijatelji su umrli, a ja zadobio povrede
od kojih se možda nikad neću izlečiti, zar to nije urnebesno? – prikrivao je
simfoniju jadikovanja i tuge, ali ona je to čula. To nije bilo novo. Mogla je
to da oseti s njim, a to jeste bilo novitet.
„Primite moje saučešće“, reče Tanaka. Osećala je trnce u rukama i
nogama. Oprobala je stezanje pesnica. Osećala se slabo kao beba, ali prsti
su joj se pomerali kada bi im to naredila. To je bio dobar početak.
„Aha“, reče Promukli Čovek.
Primite moje saučešće bilo je samo još jedno sranje koje kažeš nekome
koga si tek upoznao kad ti ispriča svoju tužnu priču. Promukli Čovek je to
znao. Znala je to i Tanaka.
„Ja sam ostala bez brata“, reče ona, glasom zagušenim od nepodnošljive
tuge. Ona nije imala brata.
„Bomba?“
„Nesreća na planinarenju“, reče ona. Videla mu je lice, sliku njegovog
iskrivljenog tela na dnu litice. Uže je bilo obavijeno oko njega kao zmija.
Ogromna tuga koja je došla sa slikom pretila je da je odnese.
Šta se to dešava sa mnom?, upita ona glas u svojoj glavi. Prestani da
lažeš ovog tipa. Ali ona nije lagala. Jedini odgovor bio je jecaj koji joj je
protresao grudi.
„Hej“, reče Promukli Čovek, „u redu je. Lepo me sastavljaju. Mislim,
da, sranje je što Rik i Jelena nisu preživeli, ali takav je posao, zar ne?“
Ne plačem zbog tebe, želela je Tanaka da mu kaže, ali jednim delom je
upravo to radila. Deo njenog bića pamtio je brata koji je pao niz liticu,
sećao se toga kako su mu udovi bili izuvijani oko stenja na dnu, njegovih
praznih, slepih očiju. I taj deo je jecao za Jecom i Rikijem i ljudima koje su
oni ostavili za sobom kad ih je bomba otrgla iz sveta. Ali najvećim delom je
bila samo uplašena.
Šta se to dešava sa mnom?
„Hej, ja sam mlađi vodnik Berd“, reče Promukli Čovek. „Lajas Berd. A
vi?“
 Ne znam.
Pre nego što je Tanaka mogla da odgovori, vrata se otvoriše i Ganjon
uđe furiozno kuckajući po terminalu u ruci. Kada je video da je ona budna,
pljesnuo je terminalom po zapešću i ovaj se tamo savio.
„Drago mi je što vas vidim budnu, pukovnice“, reče Ganjon.
„Sranje, izvinite što sam vas davio, pukovnice“, reče Berd. Tanaka je
čula u njegovom glasu kako je njen čin momentalno promenio prirodu
njihovog odnosa. Osetila je nepoznato žiganje žaljenja.
Ganjon je potpuno ignorisao Berda i počeo je da proverava Tanakine
vitalne signale na zidnom ekranu iznad njenog kreveta.
„Hej, mlađi vodniče“, reče Tanaka.
„Da, pukovnice?“
„Drži se, mornaru. Oboje ćemo izaći odavde. Samo ću ja prva.“
„Razumem, ser.“
Ganjon načas spusti pogled na terminal savijen oko zapešća, pa potapša
Tanaku po šaci. „Sve izgleda dobro. Sad se malo odmorite, pa ćemo vas
sutra otpustiti. Bilo bi dobro da zakažemo kontrolu u sledećih…“
„Šta je s mlađim vodnikom Berdom?“, reče Tanaka.
„S kim?“ Ganjon je izgledao zbunjeno.
„Sa mlađim vodnikom Berdom. Na susednom krevetu. Kako mu je?“
Ganjon pogleda prema Berdovom krevetu, jedva ga i primetivši. „O,
tako dakle. Plašim se da on nije moj pacijent.“ I vrati se kuckanju po
terminalu na zapešću.
Kad se to dogodilo, dogodilo se bez svesne pomisli. Poput obavljanja
ranije programirane sekvence u njenom motornom oklopu. Udovi su joj se
najednom pokrenuli u akciju, a ona je tu bila samo kao posmatrač. U
jednom trenutku posmatrala je kako Ganjon kucka po svom zapešću.
Trep.
Bila je povrh Ganjona na svom krevetu, njena kolena bila su na
njegovim ramenima, a njegovo krvavo i prestravljeno lice gledalo je odozdo
u nju dok je ponovo zabijala pesnicu u njega.
„Jesam li pitala da li je on tvoj pacijent, pizda ti materina!“, čula je sebe
kako urla dok je treskala levom pesnicom po njegovom oku, sa cevčicom za
infuziju istrgnutom tako da je krv prskala iz nje dok je zamahivala. „Je li,
pizda ti materina, jesam li pitala da li je on tvoj pacijent!“
Krv joj je pevala u venama. Osećala se široko, visoko i živo onako kako
joj je nasilje to često omogućavalo. A onda, kao da joj je neko polio lice
kofom hladne vode, bila je potpuno budna i veoma uplašena. Sišla je s
kreveta i odstupila. Ganjon je skliznuo i pao na pod, oglašavajući se tihim,
bolnim životinjskim zvucima.
„Pukovnice?“
Pogled joj pređe na Berda. Pošto je sada stajala, videla mu je lice.
Svetloplave oči bile su mu raširene. Ona pokaza na njega. „Postaraću se da
se brinu o tebi“, reče ona. Ali u privatnosti njenog uma mali, nepomični deo
njenog bića koji je sve to posmatrao mislio je: Najebala sam.
„H-hvala“, reče Berd. „Biću dobro, pukovnice. Dobro sam.“
„Postaraću se za to“, reče ona.
Ona se okrenu i izmaršira kroz vrata. Dva naoružana stražara joj
priđoše, a onda odstupiše. Bolnička spavaćica joj je spadala sa ramena i ona
je dohvati pre nego što je svima u hodniku pokazala sise. Verovatno je već
pokazivala dupe polovini medicinskog osoblja stanice Geviter. Sve je to
izgledalo veoma daleko.
Prošli su sati ili sekunde pre nego što je pronašla prijemno. Ista ona
tamnokosa devojka sedela je tamo za stolom. Njene blage mlade oči raširile
su se kad je Tanaka krutim koracima došla do nje.
„Znaš li ko sam ja?“
„Da, pukovnice.“
„Dobro.“ Tanaka duboko udahnu, uspravi se i progovori što je
preciznije mogla s obzirom na zavoje i rane. „Hoću da zakažem psihološku
evaluaciju.“
 Dvadeset deveto poglavlje: Džim

Vidra je veslala nogama kao da pliva dok je lebdela hodnikom ispred

brodske kuhinje. Lavež joj je bio dubok i razgovorljiv, i cerila se široko,
kako to psi inače rade. Na drugom kraju hodnika Šan se umirio na delić
sekunde pre nego što se glasno nasmejao i raširio ruke da dočeka lebdećeg
psa.
„Možeš ti to!“, reče Tereza Duarte, pljesnuvši rukama.
„Neće me ujesti?“, doviknu joj Šan.
„Ona je dobra kuca. Ne ujeda.“
Lice crnookog dečaka sijalo je od uzbuđenja. On pruži ruke, raširivši
sive prste, i zagrcnu se od oduševljenja. Džim se provuče kraj njega, pognu
ispod lebdećeg psa i povuče se u samu kuhinju. Aleks i Fajez su već bili
tamo, Aleks se držao za pod magnetnim čizmama, a Fajez je lebdeo, ali se
držao za držač.
„Izgleda da se zabavljaju“, reče Džim dok je Rosinante dekantirao
svežu kafu u mehur. „Šta to tačno rade?“
„Dobacuju se“, reče Aleks, „psom.“
Džim srknu malo gorke, divne kafe, i oseti poznatu toplotu na nepcima i
u grlu. „Pa naravno. Ne znam zašto sam uopšte pitao.“
Rekonfigurisanje Sokolove laboratorije za dvojno uranjanje nije bilo
trivijalno i nije bilo brzo. Elvi je spakovala dovoljno zaliha na Sokolu za
slučaj da se bilo šta i sve pokvari, tako da se dolazak do novog kompleta
senzora, drugog medicinskog ležaja i dovoljno rezervnih jedinica za nadzor
svodio naprosto na to da se ustanovi koji se sanduk nalazi u kom spremištu.
Ali nisu mogli da pomere zidove laboratorije, i pronalaženje prostora za svu
tu opremu i tehničko osoblje oduzimalo je vreme i zahtevalo izgleda
beskonačan broj sastanaka. Tome je valjalo pridodati osnovno skeniranje za
Ejmosa, integrisanje podataka iz Rosijeve ambulante, i niz dugih, iscrpnih
razgovora sa Elvi čiji je smisao bio da se mapiraju prethodna istraživanja
biblioteke prema promenama u svesti i saznanjima koje je mehaničar
pretrpeo.
Kako su dani prolazili, na Rosiju se pojavljivalo sve više novih lica.
Najpre su to bili Fajez i Elvi, ali kako je ona imala sve manje i manje
vremena, Fajez je počeo da dolazi sam. Onda je dovodio sa sobom Karu i
Šana, ili češće samo Šana. Ispred brodske kuhinje Vidra je zadovoljno lajala
dok je lebdela kraj vrata natrag prema Terezi.
„Klinci se dobro slažu“, reče Fajez.
„More, zamislio si ti da Tereza glumi bebisiterku, zar ne?“, upita Aleks.
„Hoću reći, dovoljno je stara.“
„Šan je najmanje duplo stariji od nje“, reče Fajez.
„Ipak, dete je“, reče Aleks. „Jedino što je dete već jako dugo.“
„Šta da se radi kad modeli omanu?“, reče Fajez, raširivši ruke. „Šan i
Kara zapravo ne obitavaju u spektru dete/ne-dete. To su samo Kara i Šan.“
Iz hodnika se razleže Terezin smeh. Čak i posle toliko meseci koje je
ona provela na Rosiju, bio je to nepoznat zvuk, oštar i radostan. Džim nije
mislio da je Tereza Duarte tip deteta koje bi se smejalo. Ali možda je samo
posredi bilo to da ona nije često imala priliku da se smeje. Nije bilo mnogo
ljudi koji su mogli da zanemare okolnosti i sagledaju devojčicu kakva je
ona zaista bila. Čak ni Džim nije bio siguran da to može. Ona je bila kći
boga-cara, njihov ljudski štit, naslednica Lakonije i njen najviše rangirani
otpadnik. Sve je to bilo tačno, ali nije bilo potpuno. Tu je bilo i dete. Dete
koje je ostalo bez majke i oca, koje je pobeglo od kuće, kojem su bile
potrebne emocionalne stvari i Džim je njih mogao samo da pretpostavlja.
Ali nije znao. I on je verovatno podjednako bio zagonetka za nju.
Ipak, bilo je nečeg neobično univerzalnog u njenom smehu. I Šanovom.
Zvuk mladih ljudskih bića u igri. Džim shvati da su utihnuli, sva trojica, i
da slušaju decu kao neko muzičko delo.
Vidra zacvile jednom – visokim, nervoznim zvukom – i Tereza viknu
Šanu da prestane. Trenutak kasnije njeno lice se pojavi na vratima,
zajapureno i znojavo. „Hej. Vidra mora tamo gde i kuce idu peške. Smem li
da povedem Šana do mašinske radionice da vidi kako to funkcioniše?“
Džimovo refleksno Naravski, samo napred zape za pomisao na to da
Šan i Tereza budu sami na brodu. Nije on mislio da bi mogli da urade bilo
šta zloćudno – ispostavilo se da on Terezi previše veruje za to – ali u
njihovim sadašnjim raspoloženjima nešto bi moglo da se dogodi greškom.
Mašinska radionica starog marsovskog bojnog broda nije bila baš dobro
mesto za „ups!“ događaje.
„Idem i ja“, reče Aleks i ubaci ostatke svog obroka u reciklator.
Džim se okrenu prema Terezi, pokaza palcem na Aleksa, i reče: „Ne daj
mu da se igra alatom.“
Devojčica prevrnu očima, prozrevši Džimovu bezveznu šalu i brige iza
nje, odbacivši ih pokretom ruke. Aleks ga potapša po ramenu dok je izlazio
i Džim otpi još svoje kafe dok su devojčica, dečak, pas i muškarac mrmljali
i kikotali se na putu prema oknu lifta, i onda dole.
„Hvala ti“, reče Fajez.
„Nema na čemu. Za šta?“
„Za to što si dozvolio da Šan provede malo vremena izvan pretis-lonca.
On mirno trpi sve što radimo, ali teško mu pada. Kad god Kara ode unutra,
mislim da on brine zbog toga koliko će se nje zaista vratiti.“
„Je li to problem?“
„Ne znam. Možda. Ne nalazimo se na teritoriji sa mnogo presedana.
Praktično, znaćemo da dolazi velika promena tek kada se ona već dogodi.“
„Znam taj osećaj“, reče Džim. Zatim ispi kafu i baci mehur.
„Hvala ti i što si meni dozvolio da dođem ovamo. Soko je dobar brod, a
društvo generalno nije najgore, ali posle nekoliko meseci u bestežinskom
stanju, počinjem da fantaziram o dugim šetnjama pored reka i
univerzitetskim kafićima.“
Džim se učtivo nasmeja, ali oseti stezanje u grudima. Ukuca
jednostavan doručak od jaja i pasulja. „Žao mi je zbog toga.“
„Zbog čega?“, upita Fajez.
„Zbog toga što sam vas ovde uglavio. Tebe i Elvi. Hoću reći, jesam vas
donekle zajebao kad sam vam uvalio ovaj posao.“
Fajez nakrivi glavu. Džim ga je poznavao od Ilusa, i godine su bile
prema tom čoveku milostive. Kosa mu je i dalje bila gusta i verovatno
tamnija nego što je imala prava da bude. Bore na njegovom licu uglavnom
su svedočile o smehu. Sada je samo izgledao zamišljeno.
„Ja znam zašto smo ovde. Štaviše, mi treba tebi da zahvalimo za ovu
priliku.“
„Dobro, sad već sereš kao foka.“
Fajez oćuta jedan dug trenutak. Onda: „Imaš malo vremena? Želim
nešto da ti pokažem.“
Džim slegnu ramenima, stavi pauzu na obrok i pođe za drugim
muškarcem koji je krenuo do okna lifta, potom do vazdušne komore, i u
Sokola. Čudan jetki miris i dalje je bio prisutan, ali sada više nije bio onako
napadan kao kada ga je prvi put osetio. Otupeo je zato što se na njega
navikao.
Fajez skrenu dugim hodnikom, prema brodskom reaktoru i pogonskim
palubama. Bilo je jezivo videti isti marsovski dizajnerski jezik koji je
izgradio Rosinantea tako izrastao i komplikovan u lakonsko meso Sokola.
Podsećalo je to Džima na dokumentarac koji je gledao o tome kako
parazitske gljivice rastu na mravima. Ovaj brod je bio marsovski, pa su ga
inficirali protomolekul i ambicije Vinstona Duartea, i sada je izgledao
slično i ponašao se slično, pa biste se gotovo prevarili i pomislili da je to isti
brod kakav je Rosi i dalje bio. Ali ovo je bilo nešto drugo.
„Ti znaš da Šana držimo izolovanog kada Kara uranja, zar ne?“
„Znam“, reče Džim.
„To je zato što mislimo da bi on samo bio dodatna promenljiva. Još
jedan uticaj zbog kojeg bismo morali da unosimo korekcije. Ali on je isto
tako i kontrolna grupa. Mi vidimo kako se Kara menja i kako se on ne
menja, i to nam možda kaže nešto što moramo da znamo.“
Neka tamnokosa žena obuzeta svojim ručnim terminalom ulebde u
hodnik ispred njih. Kada je podigla pogled i ugledala Džima, u oku joj
zaiskri panika. On joj klimnu u prolasku.
„To za mene ima smisla“, reče Džim.
„A kada to ne radimo, koristimo istu prostoriju da izolujemo katalizator.
To je dosta nalik na Ilus. Ti si imao uzorak protomolekula na tvom brodu, i
on je pristupao artefaktima na Ilusu. Okretao prekidače. Da vidi šta će se
uključiti.“
„Kako bi izvestio da je izgrađena kapija prstena.“
„Što nikada nije uradio, jer nije imao koga da izvesti. Pa, mi imamo
uzorak ovde, a Kortazar je prokljuvio kako da ga vrati u petlji njemu
samom, tako da se naš artefakt uključi samo kada mi to želimo. Čisto i
jasno, zar ne?“
„Tako zvuči.“
Fajez se načas osvrnu prema njemu, i smeha i humora više nije bilo.
„Ovde čuvamo uzorak. Katalizator. Dođi da vidiš.“
Kabina je bila mala i spartanska. Za zid je bila pričvršćena torbica i na
ivici se nazirao tablet. Jedina druga stvar podsećala je Džima na
hiperbarične komore korišćene na Zemlji kada bi neko prebrzo izronio na
površinu, ili na peć krematorijuma. Bila je dugačka preko dva metra s
poklopcem na kraju. Ekran ugrađen u kutiju bio je taman. Fajez kucnu po
njemu, i on živnu.
Na ekranu je bila neka žena. Oči su joj bile otvorene. Sijale su suptilnim
plavim svetlom i nisu bile fokusirane ni na šta. Džim shvati, i bilo je to kao
da ga je neko udario u grudi.
„Ovo je katalizator?“
„Proverio sam njeno poreklo“, reče Fajez. „Nisam rekao Elvi.
Svojevremeno, ovo je bila Fransiska Tores. Radila je u Naučnom
direktoratu kao tehničarka. Pretpostavljam da ju je Kortazar poznavao,
makar iz viđenja. Imala je nekakvih problema. Možda ljubavnih. Možda je
oduvek želela da bude balerina pa je shvatila da se to nikad neće dogoditi.
Kako god, odala se piću i došla na posao pijana i svadljiva. Tog dana nije
čak ni otišla kući. Očida je održao brzo disciplinsko saslušanje sa
Kortazarom i šefom obezbeđenja, i strpali su je u Obor pre nego što se
uopšte otreznila.“
Džim pogleda to lice. Bilo je glatko, ali ne kao da je mlada. Kao da je
naduvena. Žena… katalizator… Fransiska otvori usta kao da se sprema da
nešto kaže, a onda ponovo spoji usne.
„Oko pet godina pre nego što je Duarte pronašao Elvi i doveo je na
Lakoniju – na tvoj predlog, istina – ovu ženu je izjedao protomolekul. I
dalje to čini. Mi to kontrolišemo tako što on ne raste više slobodno kao
nekada, ali mi je ne hranimo. Ne šišamo je. Ona ne odlazi na pauze za
toalet. Ne spava. Malo-malo pa jakom radijacijom zaspemo komoru na
nekoliko sati. To je to. Ona nije ljudsko biće na bilo koji značajan način.
Više ne. Ona je balon od kože pun protomolekula.“
Džim pokuša da dođe do daha.
 „Neću da ti pričam gluposti“, nastavi Fajez. „Kada bismo ovo što ovde
radimo izneli pred neki normalan etički odbor, oni bi samo pozvali policiju.
Prevazišli smo naučnu etiku, moralna pitanja, a prilično sam siguran da
sada pičimo i preko zločina protiv čovečnosti. Ali ja opet znam da bi moglo
da bude i gore.“
Džim klimnu glavom. „Razumem.“
„Bez uvrede, ali jebote, ne razumeš“, reče Fajez. „Ja ne želim da budem
taj koji će to raditi. Zaista ne želim da Elvi bude ta koja će to raditi. Ali više
nego bilo šta drugo, ne želim da Kortazar ili Očida budu ovde. Ljudi koji su
pogledali Fransisku Tores i pomislili da je dobro uraditi ovo s njom? Ne
želim da oni budu glavni. Da je ovo njihova laboratorija, Šan ne bi bio tamo
preko sa svojom novom drugaricom Terezom, niti bi se smejao psu koji
kaki u delimični vakuum. Bio bi u kutiji, kao kada smo ga mi našli. Izvlačili
su ga kad su želeli nešto od njega, i vraćali ga natrag kada završe, baš kao
da vraćaju šrafciger u kutiju za alat. Dakle da, zajebao si mene i moje
onoliko. A mi smo ovde radili sranja koja nam bogovi nikada neće oprostiti.
Ali kad ti je krivo zbog toga, setiš se da je alternativa još gora.“
Džim je i dalje razmišljao o tome tri dana kasnije kada je laboratorija
bila spremna. Izgledala je haotično. Kablovi su vijugali sa zidova i poda,
privezani tu i tamo komadićima žice i lepljivom trakom. Drugi medicinski
ležaj – onaj za Ejmosa – bio je nakrivljen pod uglom od trideset stepeni
kako bi bilo mesta za senzore koji su na njega bili priključeni. Ono što je
nekada bio savršeno organizovan, čist, jasan i dobro projektovan prostor
izgledalo je kao Džimova soba pre nego što je otišao u mornaricu, samo sa
manje veša na podu. Glasovi lakonskog tima bili su stegnuti i visoki. Niko
nije gledao u njega, i prvi put otkad je Rosi pristao uz Sokola, osećao je da
ga prirodno ignorišu. Kad bi ga primetili, ispoljili bi ozlojeđenost zato što
im smeta više nego bilo šta drugo.
„Ako ti je neprijatno…“, govorila je Elvi.
„Dobro sam“, odgovori Kara. Ona je bila u uskom medicinskom
kombinezonu koji ju je grejao, držao kontaktne senzore na mestu i
predstavljao matricu fine mrežice za skeniranje koje će obavljati kroz nju
čim uranjanje počne. Izgledala je kao učesnica nekog plivačkog takmičenja.
Isti oštar, sportski fokus. „Želim ovo. Spremna sam.“
On pomisli da se Elvin izraz promenio, ali nije znao šta to znači.
 Haršan Li, Elvin drugokomandujući, vezivao je Ejmosa za drugi
medicinski krevet. Rmpalija je bio u odeći koja je odgovarala Karinoj, ali
dok je devojka bila fokusirana i odlučna, on se osmehivao apsurdnosti
svega toga. Crne oči uhvatiše Džimove, i Ejmos podiže bradu.
„Hej, kapetane. Došao si da pogledaš predstavu?“
„Nisam siguran koliko ću toga imati da vidim.“
„Sviđa mi se odeća“, reče Ejmos. „Baš mi stoji.“
„Ako ne želiš ovo da radiš, dovoljno je samo da kažeš. To znaš, zar
ne?“, reče Džim.
„Molim vas da se ne pomerate“, reče doktor Li. „Pokušavam da
odredim osnovni nivo senzora.“
„Izvinjavam se“, reče Ejmos, a onda se ponovo okrenu prema Džimu.
„Ne moraš da brineš zbog mene. Zbog ovoga sam i došao ovamo.“
„Čekaj. Stvarno?“
„Molim vas, lezite ravno na medicinski ležaj“, reče doktor Li.
Ejmos veselo podiže palčeve i pomeri se kako mu je bilo rečeno. Džim
se odgurnu unazad, dopustivši sebi da odlebdi uza zid. Naomi ulebde kroz
vrata sa hodnika. Kosa joj je bila skupljena na potiljku, ona se mrštila, ali je
smekšala kad ga je ugledala.
Glas doktora Lija bio je oštar i glasan. „Završne provere, ljudi. Završne
provere.“
Aktivnost u prostoriji nije ubrzala niti je usporila, ali se promenila.
Džim pronađe držač i uhvati se za njega. Elvi dolebde kraj njega.
„Spremna si za ovo?“, upita Džim.
„Samo se nadam da će upaliti. Ako smo sve ovo uradili suštinski ni
zbog čega… Pa, to bi bilo truba.“
„Završne provere obavljene, imamo zeleno svetlo“, objavi doktor Li.
„Možemo da nastavimo po odobrenju vodećeg istraživača.“
On pogleda u Elvi. Ona klimnu glavom.
„Možemo da nastavimo“, reče Li, i Džim pomisli da je čuo zadovoljstvo
u njegovom glasu. „Molim da sada obavite transfer katalizatora.“
Na medicinskim ležajevima Kara se opusti, a Ejmos zatvori oči.
 Međuigra: Sanjari

Sanjari sanjaju, i san ih nosi uvis u poznatu neizmernost. Nadimanje i tok i

umovi koji su prazni zato što je svetlost između njih misao koju misle
zajedno. Bake pozivaju prstima koji nikad šake videli nisu. Gledajte,
gledajte, gledajte. I onda vidite! A ona se vrti i svetluca, ali on ne. On ostaje
postojano kao stena u reci, kao senka u svetlosti, kao stvar. On staje, i
stajanjem podseća.
Trostruki su i to je nekada bilo važno, ali bake se s kikotom ruše u sebe
i kroz sebe dok šalju seme za semenom za semenom u bezvazdušni vetar, i
neizmerno mali broj pušta korenje i raste natrag do njih. Evo kako smo sve
to sagradili, i evo kako nas je to hranilo, i evo šta je značila ljubav kad nije
značila ništa, a ona se širi i tanji dok pada u to, ali on stoji nepomično. Ona
oseća da je želja u njemu bogata koliko i u njoj, ali oseća stvar koja stoji
spram želje i to je podseća. Trostruki su, i san drhti kao slika projektovana
na tkaninu kada dune vetar. Bake su mrtve, njihovi glasovi su pesme koje
pevaju duhovi, a istine koje saopštavaju saopštile bi svakome. Ne mogu da
oslušnu odgovor, i sanjarka vidi šupljinu iza maske. Pokušava da okrene
glavu, da pogleda iza sebe, da vidi jednog jedinog živog čoveka u zemlji
mrtvih, i taj gest traje večno, bit okretanja i okretanja bez olakšanja zbog
toga što je okretanje završeno…
San pada nit po nit i on je tamo, u plavim svicima i crnim spiralama.
Umor zrači iz njega, a ona vidi kako se meso tanji na njegovim kostima,
slabo i krhko kao Bog Lično u porođajnom bolu stvaranja. A on se okreće
njoj i njima.
Nije sinhronizovana sa VJS-om lebdi kraj nje. Vidimo da aktivnost
crvotočine u artefaktu opada, ali ona je jaka i Isto važi za drugog subjekta.
Zna li iko šta mi to ovde gledamo? Blage, umorne oči pronalaze nju i
pronalaze njega i pronalaze njih. Sanjarka pokušava da se probudi, ali drugi
se presamićuje u njih kao da krije nešto uz svoja crna izbrazdana prsa.
Neka ih još, kaže doktorka Okoje.
A treći čovek je čuje kroz njihove uši i osmehuje se, spušta bikovski
široku, ogromnu, večitu glavu.
Nema nevolje osim ako ima nevolje, veli sanjarka bez reči.
A onda je tu mnogo nevolja.
Bio je to rat koji se nije mogao dobiti, kaže treći čovek. Ali je vođen.
Oni su bili vojnici od krep-papira i šećerne vune, razneseni sopstvenim
oružjem. Ali oni su pravili oružje. Bili su paučina koja stoji spram kamenog
odrona, i uprkos svoj njihovoj pameti, bili su pocepani. Sanjarka vidi i slepa
je.
’Bem ti, kaže doktorka Okoje, i treći čovek se okreće prema njoj.
Obratio bih se da ste mogli da mi pomognete. Ali čak ni ove slomljene
posude, koliko god veličanstvene bile, ne mogu sada da podrže delo. Moje
delo.
Dobro. U redu. Kako to mislite: „moje delo“?
Šta je carstvo nego vascelo čovečanstvo pod upravljanjem jednog uma?
Bio sam u pravu, ali san mi je bio previše mali. Video sam koliko više toga
moramo da budemo.
Ne pratim vas.
Rogati bog izdiše plave vatre i one žive i umiru u trenu koji je eon.
Imamo alate na raspolaganju, doktorko Okoje. Alate stvorene za borbu
protiv neprijatelja s treće strane kapija. Ja… učim o tome. Napredovao sam
donekle. To je rat u kojem možemo da pobedimo, ali ne bez određenih
promena.
Čujem kako kažete da ste vi odgovorni za trenutna zaustavljanja svesti i
promene osnovne fizike koje unose entiteti kapija prstena. Je li tako?
Mi nismo jači nego što su to oni bili. Ali mi smo osnovni materijali.
Sazdani smo od ilovače, i to je naša snaga. Oni su bili krhki, dok smo mi
robusni. Oni su imali mač, ali ne i snagu da njime zamahnu. Pronaći ću mač
i mapu koju su ostavili za sobom.
Gubim se ovde. Mač?
Napravili su, ali nisu bili u stanju da efikasno koriste izvesne alate koji
sprečavaju neprijatelja da upada u ono na šta mi mislimo kada kažemo
univerzum. Ali ti alati postoje, i ja verujem da mi možemo da ih efikasno
koristimo.
 Mislim da sam to razumela. Makar u najširim crtama.
Da bismo potpuno pristupili tim alatima, moramo postati više nalik
njima. Moramo biti jedno umesto milijardi različitih stvari. Učim i kako se
to radi.
Da li vi to… govorite kako treba da postanemo um košnice?
Da. Međusobno povezani, tako da naše misli i sećanja slobodno teku
između čvorišta. Sve naše iluzije o podelama moraju biti izbrisane. Carstvo
je bilo najbliže onome što sam mogao da zamislim nalik tome. Ali – treći
čovek pokazuje na sebe, gotovo kao da se izvinjava – sada mogu da
zamislim više toga.
U redu je. Bićemo bezbedni.
Hoćemo li biti ljudi?
Bićemo bolji.
I plavocrnim vihorom daha on gasi svetlost uma i nalazi se drugde.
U redu. Trebaju mi svi senzorski podaci. Iz Sokola, iz VJS-a. Kapije
prstena. Svega. Stavite ih sve u sistem. Treba da shvatim šta se upravo
dogodilo, i treba to da shvatim odmah.
Drugi glas. Različiti glas. Kako je čudno imati različite glasove. Dame i
gospodo, čuli ste vodećeg istraživača. Sve po pravilima. Ovo nije vreme za
aljkavost.
Sanjari otvaraju oči, i ništa se ne menja.
 Trideseto poglavlje: Elvi

„U redu je“, reče Duarte. „Bićemo bezbedni.“

Elvi ga pažljivo pogleda. Nije izgledao kao fantom. Bio je jednako čvrst
i prisutan kao i svako drugi na palubi. Mršaviji nego što je bio na Lakoniji.
Jedna vena na slepoočnici izbila mu je tik ispod kože kao plavičasta
gusenica. Nije imao cipele, a stopala su mu izgledala bledo. Upitala se da li
bi mogao da uhvati ručni terminal kada bi mu ga dobacila. Zanimljiv test,
ali ujedno i test koji bi mogao da poremeti vezu, a ona nije bila spremna za
to.
„Hoćemo li biti ljudi?“, reče Elvi.
Duarteov osmeh je bio gotovo melanholičan. „Bićemo bolji.“
I više nije bio tamo. Svud na palubi tehničari su razrogačenim,
preplašenim očima zurili u mesto gde je bio visoki konzul Lakonije. Tišina
je bila zujanje reciklatora vazduha, mrmljanje instrumenata i otkucaji srca u
njenim ušima. Elvi spusti glavu, udahnu duboko i viknu naređenja kao
narednik sa obuke. „U redu. Trebaju mi svi senzorski podaci. Iz Sokola, iz
VJS-a. Kapije prstena. Svega. Stavite ih sve u sistem. Treba da shvatim šta
se upravo dogodilo, i treba to da shvatim odmah.“
Jedan dug trenutak niko se nije pomerao. Svi su bili previše ošamućeni
kako bi obradili u sebi jednostavne ljudske stvari poput jezika. Li prvi dođe
k sebi. „Dame i gospodo, čuli ste vodećeg istraživača. Sve po pravilima.
Ovo nije vreme za aljkavost.“
On pljesnu rukama i kao da je čarolija bila razbijena, tehničari i naučni
tim se okrenuše svojim radnim stanicama toliko brzo i usredsređeno da je to
izgledalo gotovo manijakalno. Kara i Ejmos otvoriše oči u istom trenutku.
Osmeh na Karinim usnama bio je blag i opušten, sasvim neumestan usred
sve te jurnjave i meteža. Ejmos se počeša po glavi i pogleda oko sebe.
Džimovo lice je bilo bledo. On pokuša da se osmehne, ne baš uspešno.
„Izgleda da je to upalilo.“
„I ti si ga video, zar ne? Nisam u pitanju samo ja.“
 „Nisi u pitanju samo ti. A to je nekako čudno. Kad mi je Miler bio u
glavi, jedino sam ja mogao da ga vidim.“ Govorio je brzo, reči su mu
prestizale jedna drugu u hitnji. „Tako da je to možda ista stvar, samo sa
daleko većom procesorskom snagom, ili bi moglo da bude nešto drugo. Ne
znam.“
„Hej, doktorko“, reče Ejmos i pokaza na elektrode zalepljene za
njegovu glavu i grudi. „Smem li sad ovo da poskidam?“
Umesto da odgovori, Elvi dodirnu Naominu ruku i reče: „Trebaće mi
nekoliko sati. Vidimo se u mojoj kancelariji posle toga?“
Naomi jednom klimnu, a onda se povuče s puta dok je naučni tim
odvajao Ejmosa i Karu od uređaja. Džim krenu za njom. Elvi dolebde
natrag, posmatrajući sve i ništa konkretno u laboratoriji. Upijajući utisak
geštalta. Njeni ljudi su se kretali sa preciznošću i svrhom. Ako je i bilo
straha, pokrivale su ga profesionalnost i praksa. To je bilo dobro. To je bilo
ono što je trebalo da zna. I više, to je bilo ono što je trebalo da kultiviše u
sebi. Ona prekrsti ruke, duboko udahnu nekoliko puta i pokuša da bude
strpljiva sve dok njen um ne pronađe malo mira. Taman bi pomislila kako
joj dobro ide, a onda bi se setila da se Vinston Duarte tek tako pojavio u
njenoj laboratoriji, pa je morala da počinje iznova.
Kara siđe sa svog medicinskog ležaja graciozno kliznuvši kao oblak
dima koji se diže iz gorionika s tamjanom ili traka tkanine nošena
podvodnom strujom. Osmeh joj je bio blag i lenj, a obrazi zajapureni i
tamni.
„Jesi li dobro?“, upita Elvi.
„Savršeno“, reče devojka. S druge strane laboratorije Ejmos ih je
posmatrao s prijatnim, praznim osmehom dok su i poslednje kontaktne
senzore skidali sa njegovog kombinezona.
„Moram da obavim nešto posla pre nego što ovog puta odradimo
izveštaj“, reče Elvi.
„Šta god bude potrebno“, reče Kara, napola izgubljena u svom
blaženstvu.
Elvi otvori vezu s komorom katalizatora. „Kakav je status tamo dole?“
„Katalizator je u kutiji“, reče Fajez, „Šan napolju, van kutije. Sve
izgleda sasvim normalno osim što svako iz laboratorije sa kime
razgovaramo zvuči kao da pokušava izokola da nam kaže da je talac. Šta se
desilo tamo gore? Da li vas neko drži kao taoce?“
„Vidimo se u mojoj kancelariji“, reče ona.

Informacije koje je prikupila Tanaka nisu izgledale čudno kad ih je Elvi prvi
put pogledala. Neobičnih kognitivnih efekata bilo je i kada se tuđinska
tehnologija ponovo aktivirala na Ilusu. Pre toga, sa protomolekularnom
verzijom Džimovog prijatelja koja se stvarala u njegovim čulnim
korteksima. Ljudska svest je bila dovoljno jednostavna da dronovi za
popravke na Lakoniji mogu da otprilike pogode šta bi neki ljudi želeli da
bude popravljeno. Šan. Ejmos. Dron za uzorkovanje koji je Kara jednom
slučajno smrskala.
Samo kad je sada sve to ponovo razmotrila, počela je da primećuje rupe.
Da li ste… doživeli nešto u vezi sa događajem?, rekla je Tanaka.
Nije postojao čak ni razmak za razmišljanje pre nego što je isleđivani
rekao: O da. O, bokte, i te kako.
I tu se razgovor okončao. Umesto primarnih podataka ili direktnog
razgovora, Tanaka je unela kratki sažetak podataka: Izvestio o
halucinacijama nalik na snove da je druga osoba i/ili u vezi sa velikim
brojem drugih ljudi. Tvrdi kako sećanja na halucinacijske doživljaje ostaju
jasna posle protoka vremena.
Iznova i iznova, kroz sve podatke, pojavljivao se isti jezik. Umesto
stvarnih iskustvenih izveštaja, Tanaka i njen tim su davali sopstvene verzije.
Elvi se dovoljno dugo bavila naukom da prepozna kada neko zanemaruje
važnost podataka i skače pravo na tumačenje. To je gotovo uvek značilo da
time izbegava nešto što smatra neprijatnim.
Naomi, Džim i Fajez ulebdeše u njenu privatnu kancelariju. Nije tu
ostalo mnogo slobodnog prostora. Ili je možda bilo u redu, ali je bila toliko
naviknuta da tu budu samo ona i Kara, kako bi razgovarale posle uranjanja,
da su joj dodatna tela izgledala neobično. Ili se možda osećala osujećeno pa
je u tom trenutku sve moglo da je iznervira.
„Sa sigurnošću znamo“, reče Elvi, „samo to da on nije bio ovde. Nema
slika na bezbednosnim kamerama, čak ni dok sam razgovarala s njim.
Nema nikakvog dokaza o tome da je on bio u interakciji sa bilo čim
fizičkim osim, naravno, naših pojedinačnih mozgova.“
 „Imamo dokaze da je to radio?“, upita Džim.
„Videli smo ga“, reče Elvi, i zažali zbog svog tona kad se Džim na to
malo trže. Nije on bio kriv što ona nije dobro promislila o svemu ovome.
Potrudila se da ublaži ton. „Činjenica da smo to doživeli jeste dokaz. Da
smo kontrolno snimali nekoga ko nije bio izmenjen, verovatno bismo bili u
stanju to da mapiramo, ali čak i bez toga, imamo korelaciju doživljaja koja
izgleda prilično ubedljivo.“
„Svi ste videli isto“, reče Fajez, „tako da je tu verovatno postojala neka
objektivna realnost, pa makar svi vi bili sjebani na isti način u isto vreme.“
„Miler to nije mogao“, reče Džim. „Za mene je njegovu simulaciju
isključivala čak i druga osoba u prostoriji.“
„Što je interesantno“, reče Elvi. „Duarte očigledno ima više resursa i, u
nedostatku bolje metafore, više računarske snage. Zbog čega je možda bio u
stanju da zadrži napade.“
„A taj plan o kojem je govorio?“, reče Naomi.
„Šta s njim?“
„Je li moguć?“
Elvi pritisnu čelo dlanom i poče da ga masira u malom krugu. Naravno
da će vojskovođa da preskoči svu potrebnu nauku i zaputi se pravo do
političkih implikacija. „U teoriji? Da li bi naša vrsta mogla da bude
modifikovana u nešto što se ponaša na fundamentalno drugačiji način?
Naravski. Apsolutno. Dešava se to stalno.“
„Jesi li ti to sarkastična?“, reče Naomi.
„Ne. Bukvalno se dešava stalno. Da se mitohondrije i hloroplasti nisu
nastanili u drugim organizmima, eukariotski život ne bi postojao,
uključujući i sve nas. Krabe samci koje koriste odbačene ljušture i konzerve
od supe. Mravi koji žive u bodljama bagrema čitavu svoju evolucijsku
strategiju izgradili su na odbrani tog drveća. Crevna mikroflora ima
ogroman uticaj na kogniciju, emocije, metabolizam. Većina ćelija u tvom
telu već sada nije ljudska. Promeni nekoliko vrsta bakterija u stomaku i
bićeš fundamentalno druga osoba. Graditelji su, koliko možemo da vidimo,
bili individualni organizmi u slobodnom plutanju koji su se umrežili u
funkcionalnu svest, onako kako oktopod može da bude žestoko inteligentan
bez centralizovanog mozga. Sa nelokalnim posledicama koje smo videli?
Svakako, zašto ne izgraditi ponovo tu arhitekturu s naprednim primatima?“
Elvi natera sebe da zaćuti. Govorila je prebrzo i samo je puštala da
napolje izleti sve što bi joj palo na pamet. To je radila kada je bila pod
stresom. Ona pruži ruke, osetivši povlačenje u žilama, samo da bi se malo
više ukorenila u sopstvenom telu.
„Znači, on možda može to da uradi“, reče Džim. „Šta god to tačno
bilo.“
„To je ono što mi izmiče“, reče Elvi. „To o čemu on govori kao o
superorganizmu ili sveobuhvatnom uključivanju.“
Džim podiže ruku. Izraz mu je bio dovoljno rečit da može da postavi
pitanje.
„Zavisi“, reče Elvi, „da li govori o tome da će nas pretvoriti u mrave ili
neurone. Ako si mrav, i dalje si pojedinac, samo onaj koji je deo veće
organizacije. Ako si neuron… Neuroni nemaju osećaj sopstva.“
„Nisam stoprocentno siguran da ga imaju i mravi“, reče Fajez.
„Znači, ti govoriš“, upade Naomi, „da je u najmanju ruku moguće da se
Duarte, ili ono u šta se pretvorio, priprema da sve i svakoga učini delom
kolektivne svesti s njim u središtu kako bi mogao da krene u rat protiv
stvari iza kapija.“
Elvi se pribra, boreći se da organizuje misli. „Da“, reče ona.
U sobi je dugo vladala tišina.
Džim prekinu tišinu jednim oštrim naletom smeha. „E, đavo me odneo.
Našao je način da dovede do toga da autoritarna čizma izgleda privlačno
nalik na stara dobra vremena. Nisam mislio da će mu to uspeti.“
„Moraću da prosledim poruke mojim ljudima“, reče Naomi. „Postoji li
način da se tvoji repetitori koriste a da ti ne budeš izložena?“
„Nesigurno rade otkad su kapije sinule“, reče Elvi. „Možda bi bolje bilo
da pošaljemo projektil sa radio-odašiljačem.“
„Trebaće mi nekoliko“, reče Naomi. „Ovo mi izgleda kao situacija koja
nalaže angažovanje svih, a moji su ljudi u mnogo različitih sistema.“
„Trebalo bi da porazgovaramo sa oficirom za komunikaciju“, reče
Fajez. „Poći ću ja s tobom. Da vas međusobno upoznam.“
„A i meni treba dosta pojašnjenja od Tanake“, reče Elvi. „I od Očide.
Sranje. Ne smem da pošaljem ove podatke Očidi. Ne smem ih poslati
nikome. Kako da objasnim Ejmosovo prisustvo u skupu podataka?“
„To se oduvek nametalo kao problem“, reče Fajez. „Smerao sam da to
prikrijem. Mislim da ne mogu.“
Džim se nagnu napred uprkos nedostatku gravitacije. Tako je samo
izgledao kao da je postavljen pod drugim uglom. „Možda možemo naći
način da ovo izlažiramo. Falsifikujemo laboratorijski postupak, ali dođemo
do istog zaključka?“
Slojevi kompleksnosti i opasnosti razmahaše se u Elvinoj glavi. A još
nije ni razgovarala s Karom. Previše je toga moralo da se uradi, a jedina
naznaka za to koliko vremena ima biće kada joj vreme istekne.
„Da vidim šta mogu da uradim“, reče ona.
Počela je s Tanakom, snimivši i ponovivši snimanje svojih zahteva za
razjašnjenjima, uvek sigurna da je iz poruke izbacila svaki nagoveštaj i
nijansu Rosijevog prisustva da bi potom posumnjala u to, obrisala i počela
iznova. Kada je konačno postavila poruku u red za slanje, oči su počele da
joj se mute od premora. Nije joj bilo prvi put. Sledeći na redu bio je spisak
zahteva za Očidu i druge timove. Mogla je da isturi u prvi plan snimke
Karinog mozga. Kad bi oni mogli da prokljuve šta je to nosilo signal
između nje i VJS-a, možda bi nekako smislili način da se umešaju. A zatišje
koje je nastalo pošto je Duarte poništio iščezavanje broda? Nimalo ne bi
izgledalo čudno da ona zahteva naknadne izveštaje o tome. Samo da je
Tanaka bila bolji terenski istraživač. Ili da je bila uspešnija u pronalaženju
Duartea.
Prekinu je tiho kucanje. Kad je završila sa ciklusom otvaranja, u hodnik
ulebde Ejmos. Na sebi je imao svoj stari letački kombinezon i osmeh pun
izvinjenja.
„Hej, doktorko. Imaš koji minut? Ili nije pogodan trenutak?“
Elvi odmahnu glavom, pokušavši da je razbistri. Premor je bio samo
kao neprijatni deo pijanstva. „Uđi. Izvini. Mislila sam da ispitam tebe i
Karu, ali… želela sam da pošaljem ove zahteve pre svega ostalog.“
Ejmos se uvuče i zatvori vrata za sobom. „Nema problema. Samo mi
treba da me nakratko saslušaš.“
„U vezi s eksperimentom?“
 „Tako nekako, aha“, reče Ejmos. „Samo sam hteo da ti stavim do znanja
da je sa svim ovim sada gotovo.“
Elvi isključi ekran. Rmpalijine oči bile su jednako potpuno crne kao
Karine i Šanove. Navikla se na to. Osmeh mu je bio prijazan i možda malo
stidljiv. Ton njegovog glasa bio je razgovorljiv i smiren. Nije znala zbog
čega je osetila jezu duž kičme.
„Sa čim svim?“
„Sa ovim. Sa stvarima koje radiš s Iskricom i Mališom. Sad je s tim
gotovo. Moraćemo da se spakujemo i krenemo dalje“, reče on i slegnu
ramenima. Pošto ona nije odgovorila, on skrenu pogled. „Kad si ono ranije
počela, i ja sam se zainteresovao. Utisci. Ništa što bi moglo da posluži kao
dokaz, jelda? Zato smo morali da izađemo. Zato je trebalo da budem ovde.
Da i sam to uradim. Tako da razumem. I tako, sad smo tu, uradio sam to, i
jasno mi je. Zato sada mogu da ti kažem da je gotovo. Sada prestaje.“
„Prigovaraš eksperimentu.“
„Svakako.“
„Razumem“, reče Elvi i prekrsti ruke. Njeni komunikatori objaviše
novu poruku na listi. Nije pogledala da vidi o čemu se radi. „Nisi jedini koji
je uzdržan u vezi s tim. Ne želim da te lažem.“
„Dobro.“
„Ali ulozi su previsoki. Kara i Šan… i ti? Vi ste naš pristup
informacijama u tom artefaktu. Samo vi možete da uđete tamo.“
„To je tačno“, reče Ejmos, a onda se namršti. „Mislim, što se Duartea
tiče. Ali ne verujem da je on baš na našoj strani.“
„Sve dok postoje bilo kakve šanse da sredimo sve ovo pomoću
informacija koje se tamo nalaze? Ne mogu da prekinem.“
„Ne moraš. Ja sam tu. Ne moraš da prekineš, zato što ja prekidam ovo
za sve nas.“
„Ako budem morala da je ugrozim… ako je izgubim? Žrtvujem? A
zauzvrat dobijemo to da svi ostali prežive…“
Ejmos podiže ruku, otvorenog dlana, kao da umiruje neku životinju.
„Doktorko. Jasno mi je. Ti si dobar čovek, i dopadaš mi se. Verujem ti.
Vidim da se ne ložiš na ovo. Zato i ne vodimo drugu verziju ovog
razgovora. Ali gotovo je. Poznavao sam mnogo ljudi koji su imali valjane
razloge za to da ovog puta bude drugačije. Da samo ovog puta bude u redu.
Možda je mala loše i ti njima zapravo pomažeš. Ili im se dopada, pa nema
nikakve štete. A Iskrici se ovo dopada. To oboje znamo, zar ne?“
„Znamo.“
„Dakle, raznorazne priče mogu da se ispredaju kako bi sve ovo bilo u
redu. Ja nisam tu da ti pričam priče. Samo ti stavljam do znanja.“
Brod se činio neobično glasnim. Elvi oseti kako joj srce tuče u grlu,
začu ga u ušima. Najednom je bila duboko umorna, ili iznenada svesna toga
da je umorna gotovo čitavu večnost.
„A ako svi umremo zato što se nismo još malo potrudili?“
„To bi bilo truba“, saglasi se Ejmos. „Nisam ja tamo neki filozof. Ne
pokušavam da te kinjim niti da prokljuvim sve, znaš. Ali ovo je prilično
prosto. Došao sam da vidim šta to ti i Iskrica radite. Video sam. To mora da
prestane, pa ćemo da prekinemo. To je to. Nema ljutiš.“
On se umiri isto onako kao i Kara. Neljudski nepomično. Onda,
trenutak kasnije, pokuša da se osmehne. Elvi je dobar deo svog života
provela razmišljajući o taksonomiji. O tome gde vrste počinju i gde se
završavaju. Ona shvati da ne zna u šta gleda.
„Dobro“, reče ona. „Nema ljutiš.“
„Sjajno“, reče Ejmos – stvorenje koje je nekada bilo Ejmos. On se
povuče do vrata, otvori ih, pokaza joj palac podignut uvis i nestade. Vrata
se zatvoriše za njim.
Komunikatori joj ponovo zazvoniše, podsetivši je na novu poruku ili
poruke. Ona ne otvori listu. Dopusti sebi da lebdi nekoliko minuta, dok je
osećala kako nešto jače od premora pupi u njenom stomaku i grudima.
Isključi svetla, izvuče se u hodnik i udalji njime. Prođe kraj grupe članova
svoje posade, i svi joj klimnuše glavom dok je prolazila. Kao da je sanjala.
Ili bila odvojena od svega.
Fajez je bio u njihovoj kabini kada je stigla tamo. On podiže pogled sa
onoga što je čitao na ručnom terminalu prema njoj, i neka pošalica ili
komentar zamre mu na usnama. Oprala je zube, umila se, presvukla u čistu
odeću za spavanje. Njen muž je to posmatrao i pokušavao da se pravi kao
da to ne radi. Znao je da se nešto promenilo, iako nije znao šta. Bila je tu,
tik do njega.
 „Ovaj… ah… Jesi li dobro, ljubavi?“, upita on dok se vezivala kako bi
tu provela noć.
„Jesam“, reče ona.
Dok je zatvarala oči, osećaj u njenim grudima i stomaku je rastao,
nadimao se i plavio je. Konačno ga je prepoznala. Priželjkivala je da to
bude olakšanje, ali nije bilo.
To joj je telo govorilo kako je upravo gledala smrti u oči. Bio je to strah.
 Trideset prvo poglavlje: Tanaka

Majorka Ahmadi je bila specijalista za traume i šef psihijatrijske službe u

bazi Geviter. Bila je to niska žena, debelog struka, kratko ošišane prosede
kose i veoma tamne kože. Izgleda ljubazno. Podseća me na učiteljicu koju
sam mrzela. Podseća me na moju omiljenu ženu, govorio je hor dalekih
glasova u njenoj glavi, a tu poslednju misao propratilo je golicanje davno
upamćene seksualne želje.
„U delu vašeg dosijea kojem mogu da pristupim stoji da ste u mladosti
ostali siroče.“
„Da“, reče Tanaka. Ona se nelagodno pomeri na fotelji. Ordinacija
Ahmadijeve bila je obložena tamnim panelima i puna mekih površina, sa
ciljem da se stvori osećaj bezbednosti, komfora i zajedničke intimnosti.
Izgledala je kao sve ostale psihijatrijske ordinacije koje je Tanaka videla,
mada ih je obično videla kao prvi korak u procesu isleđivanja. Pošto najpre
potpuno slomiš volju subjekta intenzivnijim tehnikama, pa pokušavaš da
izgradiš s njim odnos tako da pomisli da ste sada prijatelji i ispriča sve što
zna.
Posle nekoliko trenutaka čekanja na njeno obrazloženje, Ahmadijeva
reče: „Preko četrdeset godina službe u borbenim jedinicama na liniji fronta.
Mada je priroda tih zadataka uglavnom tajna.“
„Da“, ponovi Tanaka.
„A nedavno ste ustreljeni u lice i morali su da vas dovedu ovamo na
rekonstruktivnu operaciju.“
Tanaka dodirnu zavoj koji joj je pokrivao polovinu lica. „Je li i to u
mom dosijeu? Ili ste samo zapanjujuće pronicljivi?“
Ahmadijeva se nije upecala na taj mamac. Osmehnula se i dodirnula
nešto na uređaju koji joj je stajao u krilu kao da je to puka slučajnost, a ne
njena beleška.
„Manje-više ste živeli u stanju konstantne traume.“
„Hvala za laskanje, ali možemo ovaj deo da preskočimo.“
 „Ne laskam ja vama“, reče Ahmadijeva. „Držim podignuto ogledalce i
tražim od vas da pogledate u njega. Živeli ste u režimu bori se ili beži
suštinski još od detinjstva. Sve na šta bi dete trebalo da se oslanja bilo je
bez upozorenja otrgnuto od vas.“
„Nisam ovde da bih govorila o svojim roditeljima.“
„Možemo da počnemo od čega god želite. Sve je to povezano.“
„Zvuči kao da ste me već procenili.“
„Ne bih baš išla tako daleko, ali…“ Ona slegnu ramenima. „Ja dobro
radim svoj posao. Najveći deo vašeg dosijea je vojna tajna, ali ono što mi je
na raspolaganju pripoveda ubedljivu priču. Bez dugoročnih veza. Nikad
niste nigde živeli duže od godinu dana. Odbili ste stipendiju za viši stepen
studija kako biste se prijavili u vojsku. Uzastopno ste odbijali unapređenja
kako biste mogli da ostanete oficir na terenu. Dugo ste već u bekstvu.“
Tanaka oseti da joj se šake stežu u pesnice. „U bekstvu od čega?“
„Ne znam“, reče Ahmadijeva. „Ali čini se da je ovo prvi put da ste
zatražili da se posavetujete s nekim.“
„Da.“
„Zbog čega ste ovde?“, reče Ahmadijeva, unevši još jednu napomenu u
svoj uređaj. To kako je pisala a ipak neprekidno gledala svog subjekta u oči
izgledalo je kao veština koju je sigurno uvežbavala mnogo sati. Bilo je to
malčice jezivo.
Potreba da se pomera na svojoj previše mekoj fotelji najzad je postala
neizdrživa, i Tanaka ustade. Noge su je peckale kao da joj kroz mišiće
prolazi struja niskog napona, pa ona krenu kroz sobu i tobože se zagleda u
sliku na suprotnom zidu. Bio je to neoimpresionistički prikaz prestonice
Lakonije noću, izrađen debelim nanosima uljanih boja. Slikar je proučavao
Imogen Batiju ili nekoga iz njene škole. Zbog načina na koji je prizor bio
naslikan činilo se da je posmatrač gledao kroz prozor dok je napolju
pljuštala kiša. Ona se upita nije li Ahmadijeva to naslikala sama, ili je dala
da joj to dopreme sa Lakonije kada je prihvatila nameštenje u bazi Geviter.
Ja sam nekada slikao, reče neki glas u njenoj glavi.
Ahmadijeva pročisti grlo, i Tanaka shvati da je doktorka postavila
pitanje na koje nikada nije dobila odgovor.
„Jeste li vi ovo naslikali?“, upita Tanaka.
 „Zbog čega ste ovde?“, ponovi Ahmadijeva.
Tanaka se ponovo okrenu prema njoj, usmerivši puni fokus i čekajući da
se ona trgne. Tristan joj je jednom rekao da, kad je iznervirana, zrači
rečima: Ne zajebavaj se sa mnom. Većina ljudi bi podsvesno ustuknula.
Ahmadijeva se osmehnu i spusti ruku na uređaj. Tanaka je imala
neodređen i neprijatan osećaj da je nadigrana.
„Prisustvovala sam… nečemu“, reče Tanaka konačno. „Deo moje misije
je da to shvatim.“
„A ne shvatate?“
Tanaka se ponovo okrenu prema slici. Da joj je tetka Akari dozvolila da
studira istoriju umetnosti umesto da se prijavi u službu, gde bi sada bila? I
ko bi tragao za visokim konzulom? Šta bi još – koliko hiljada drugih stvari
– bilo drugačije?
Blesak žene veoma nalik na Ahmadijevu koja trepće u nju pospanim
očima na krevetu sa belim prekrivačima. Bože, kako sam samo voleo da se
budim kraj nje, pomisli neko u Tanakinoj glavi.
„Nešto se desilo“, reče Tanaka, iznenađena što čuje kako njen rođeni
glas izgovara te reči.
Ahmadijeva klimnu glavom. Izgledala je… ne samilosno. Ne sažaljivo.
Izgledala je kao da je i ona umorna. Kao da je živela tako što je neko
izvukao tepih ispod njenih nogu, i zna koliko to boli. Ona je pozva rukom
da sedne u fotelju. „Ispričajte mi o tome.“
Tanaka sede. Ne govori joj, zlobna je. Reci joj, oduvek te je volela,
nadmetalo se u njenoj glavi.
„Došlo je do incidenta u prostoru prstena“, reče Tanaka, tiho. „Bila sam
tamo. Vi ne smete ovo da znate.“
„Pukovnice“, reče Ahmadijeva, „s obzirom na prirodu mog posla, imam
veoma visoki pristup tajnim informacijama. Carstvo mora biti sposobno da
mi poverava državne tajne koje bi neki pacijent mogao da mi otkrije na
seansama terapije. Taj aspekt svog posla shvatam krajnje ozbiljno.“
„Da nije tako, poslali bi vas u Obor. Ranije. Sada, pretpostavljam da bi
vas prosto streljali.“
Ahmadijeva klimnu glavom i odloži svoj uređaj za podatke na stranu.
Agilni operativac u Tanaki prepoznavao je pozorište u svemu tome, ali ona
je svejedno osećala kako to deluje. Ahmadijeva je želela da sluša. To je
Tanaku podsticalo da govori.
„Došlo je do upada. Bilo je kognitivnih efekata. Kao kada svi izgube
svest, samo ne to. Ljudi koji su tamo bili prisutni… povezali su se. Um sa
umom. Sećanje sa sećanjem. Bila sam u glavama drugih ljudi.“
„To nije neuobičajena halucinacija…“
„Proverila sam. Istina je. Pokazalo se to sa svima koje sam mogla da
potvrdim. Bili smo jedni drugima u glavi. Bilo je to stvarno.“ Drhtala je.
Nije znala zašto drhti. Ahmadijeva je bila veoma nepomična. „Da li mi
verujete?“
„Verujem.“
Tanaka polako klimnu glavom. „Ne smem dozvoliti nikome da mi bude
u glavi.“
„Zato što je ona vaša“, reče Ahmadijeva. „To je jedino mesto koje je
vaše.“
„Imam… istupe.“
„Istupe?“
„Imam tajne. Koje su… moje. Na taj način pravim mesta za sebe u
svetu. Pošto imam tajne, i dalje postojim. Volim Lakoniju zato što bi, kad
bih bila uhvaćena, to imalo posledice.“
„Želite li da mi kažete koje su to tajne?“
Tanaka odmahnu glavom.
„Posle incidenta, imam… doživljaje.“
„Doživljaje“, ponovi Ahmadijeva u odjeku.
„Glasove, ali ne poput komandnih halucinacija. Slike iz života koje
nisam živela, lica ljudi koje nikad nisam srela. Osećanja. Duboka,
neodoljiva osećanja iz situacija u kojima nikad nisam bila. I plašim se da
negde tamo napolju, neko ima iste doživljaje… mene.“
Ahmadijeva udahnu dugo, duboko, pa polako ispusti vazduh. Izraz joj je
bio ozbiljan.
„Zamoliću vas da koristim vaše ime“, reče Ahmadijeva.
Onda: „Smem li da vam se obraćam po imenu?“
 Tanaka klimnu glavom. Iz nekog razloga, bilo joj je teško da govori.
Nešto nije bilo u redu s njenim grlom.
„Alijana? Zamolila bih vas da vas uzmem za ruku. Smem li da vas
uzmem za ruku?“
„Da“, reče Tanaka, ali bio je to jedva čujan šapat.
Debela, majčinska žena nagnu se napred. Prsti su joj bili jaki, koža
suva. Tanaka uzdrhta.
„Alijana, osećam da opisujete silovanje.“
„Niko me nije ni pipnuo.“
„Vi imate veoma važne, veoma privatne granice. One su pređene bez
vaše dozvole ili saglasnosti. Je li tako? Molim vas, ako grešim, recite.
Želim da razumem.“
„Oni su mi u glavi. Ne mogu da ih sprečim da ulaze. Saznaće stvari koje
ne smeju da znaju.“ Mislila je da joj glas zvuči sasvim mirno, s obzirom na
sve. Ahmadijeva klimnu glavom.
„I vi mi govorite kako ta… stvar… i dalje traje? Upravo sada se
dešava?“
Tanaka oseti da se umirila. Ahmadijeva joj pusti ruku i lako krenu
unazad sve dok se između njih nije nalazio njen radni sto. Doktorkine oči
bile su razrogačene a obrazi zajapureni. Reakcija plena. Kakvu god obuku
da je ta žena prošla, zahvaljujući njoj postala je dovoljno osetljiva da
prepozna opasnost. Na trenutak, Tanaka razmotri načine na koje bi mogla
ženu da ubije. Bilo ih je nekoliko. Nijedan je ne bi doveo u bilo kakvu
fizičku opasnost, a dva bi izazvala pravu katarzu.
Na trenutak, i druga ja bila su tiha, kao da su uplašena jednako koliko i
doktorka. Zanimljivo, ali za kasnije. Sada, u ovoj sobi, Tanaka je otvorila
dlanove i raširila prste. Bio je to univerzalni gest za Nisam naoružana.
Ahmadijeva nije ponovo izašla iza svog stola. Pametna žena.
„Mislim da ste razumeli situaciju“, reče Tanaka, pažljivo kao da bi
slogovi mogli da joj iseku usne.
„Vidim zbog čega se mučite. To zvuči… strašno.“
„I jeste. Možete li to da sredite?“
„Postoje stvari s kojima mislim da možemo da pokušamo…“
 Tanaka odmahnu na te reči, i Ahmadijeva zaćuta. „Moram ovo da
zaustavim. Ne smem više ovo da osećam. Da li razumete?“
„Razumem.“
Druga žena obliznu usne, i Tanaku to duboko podseti na to kako neko
sličan, samo šireg lica i viših zalizaka, radi isto to. Ona odgurnu tu misao od
sebe.
„Mogu se obaviti određene intervencije“, reče Ahmadijeva. „Postoje
lekovi koje koristimo da redukujemo nametljive misli. Pod pretpostavkom
da je mehanizam sličan, to bi moglo biti veoma efikasno.“
„Dobro.“
„Ako vam odgovara stacionarna nega, ima određenih fokusiranih
magnetnih tretmana koje bismo mogli da pokušamo. Stvari koje bi mogle
da vam otupe doživljaj.“
„Ali ne i da ga spreče.“
„Ja ne znam šta je to“, reče ona. „Ali pomoći ću vam da to saznate. To
vam obećavam, Alijana. Koliko god ovo strašno bilo, ne morate kroz to da
prolazite sami.“
Nije uvidela ironiju u sopstvenim rečima, a Tanaka nije bila raspoložena
da joj ukazuje na to. Telo joj je bilo kao da je preležala neki gadan virus.
Umorno toliko da joj mišići otpadaju sa kostiju. Oluja u njenoj glavi još je
bila prisutna, ali trenutno nije bila nepodnošljiva. Nije se pouzdala u to.
Umor ju je činio ranjivom i slabom. Nije je oslobađao drugih.
„Pokušajmo najpre sa lekovima“, reče ona.
„Odmah ću vam ih pripremiti.“
Tanaka ustade. Stanica se zaljulja pod njom i ona požele samo da
zatvori oči. „Mislim da je dosta za danas.“
„Još imamo vremena, ako želite da…“
„Mislim da je dovoljno za danas. Neka mi lekove isporuče u moje
prostorije ovde na stanici. Uzeću ih.“
„Volela bih da vas ponovo vidim.“ Bila je to smela izjava, i obe su to
znale. Tanaka spusti glavu. Ahmadijeva ispravi ramena. Kada je
progovorila, glas joj je bio tiši, smireniji, više ohrabrujući, onakav kakav je
bio kada je Tanaka tek došla u ordinaciju. „Sada ste usred krize. Ali vi ste
isto tako neverovatno jaka osoba. Nikada do sada niste sreli ništa što bi
moglo da vas zaustavi, tako da verujete kako možete da stegnete zube i
probijete se na silu kroz ovo. I istinu govoreći, verovatno i možete. Ali,
Alijana, ne možete se izlečiti od ovoga. Ne bez pomoći.“
Kad je Tanaka progovorila, namerno je primenila kadencu i intonaciju
druge žene. Ne baš kao da joj se ruga, a ne baš i da ne. „Vi mislite da ja
trpim trajno, nezaustavljivo silovanje.“
„Mislim.“
„I mislite da je to nešto od čega mogu da se izlečim?“
„Volela bih da vam pomognem.“
„Ja bih volela da dobijem pomoć“, reče Tanaka. „Pošaljite mi pilule.
Krenućemo od toga.“

Stanica joj je bila dovoljno nepoznata da bi joj zaokupila pažnju. Zagonetka

čitanja znakova, otkrivanja puta do transportnih cevi, biranja odgovarajućeg
lifta kako bi došla do njenih prostorija, sve ju je to odvraćalo od preteranog
razmišljanja o bilo čemu drugom. Kad je stigla tamo, stvari su se pogoršale.
Njene sobe bile su jednostavne, šturo opremljene i elegantne. Kolorna
shema je bila uglavnom prašnjavocrvena i dizajnirana tako da naglasi
detalje u lakonskoplavoj. Dekoracije su bile minimalističke i ukusne:
kaligrafska grafika pasusa iz zapisa visokog konzula, kristalna vaza sa
jednim cvetom koji je osoblje svaki dan menjalo, podna prekrivka
dizajnirana tako da podseća na tatami prostirke. Nije tu bilo ničeg što bi je
odvraćalo od njenih impulsa i misli.
Naručila je hranu u sobu: ribu sa karijem i suvo belo vino. Neko u
njenoj glavi pamtio je stan sa plavo-zelenim zidovima prekrivenim
oljuspanom farbom i ležaj od sunđera i tkanice. Bilo je to srećno sećanje, ali
Tanaka nije znala zašto. Neko drugi je jeo lošu ribu sa karijem, a odjek noći
provedene u oporavljanju od trovanja hranom provejavao je kroz njenu
svest i ponovo nestao, redak kao dim cigarete.
Lekovi su stigli gotovo u isto vreme kad i hrana. Paketić u celofanu sa
deset pilula boje breskve i štampanim uputstvima da uzima po jednu svakog
jutra i izbegava alkohol. Progutala je dve nasuvo, a onda ih zalila gutljajem
iz vinske boce. Kari je bio nesnosno vreo, baš kao što se nadala. Dao joj je
izgovor da iskapi vino. Kada je završila, duboko tištanje narastalo joj je u
osnovi lobanje, ali imala je utisak da je sećanja i misli bilo malo manje, da
su glasovi malo tiši.
Sistemi sobe zazvoniše. Bio je to zahtev za vezu sa Dereča. Ona
pogleda na ručni terminal. Tamo je čekalo pet-šest poruka od Botona, ali
ona je zaboravila da promeni postavke za privatnost posle Ahmadijeve. Sad
ih je isključila i prihvatila vezu preko sobe. Zidni ekran živnu i ispuni ga
Botonova glava.
„Pukovnice“, reče on. „Veoma mi je žao što vas prekidam. Ne bih da
niste izričito tražili momentalno izveštavanje.“
Zar je tražila momentalno izveštavanje? Nije pamtila da je to činila, ali
zvučalo joj je kao nešto što bi učinila. Tištanje u osnovi njene lobanje malo
se pojača.
„Nema veze“, reče ona. „U čemu je problem?“
„Stigao nam je izveštaj visokog prioriteta iz Naučnog direktorata sa
Lakonije. Kancelarija doktora Očide označila ga je kao kritičan.“
„Šta kaže?“
Boton trepnu. „Ne znam, pukovnice. Nisam ovlašćen da pristupim.“
Znala je to. Trebalo je da zna. „Naravno. Pošaljite mi to. Preuzeću
ovde.“
„Pukovnice“, reče kapetan, i onda iščeznu. Zameni ga enkriptovana
datoteka. Dok ju je propuštala kroz dekripciju, pitala se kakav učinak
alkohol ima na njene nove lekove. Ako joj rasturi jetru i bubrege, možda
ipak bude vredan oštećenja. Ali ako umanjuje učinak lekova…
Ona svejedno naruči još jednu bocu vina.
Očida se pojavi na ekranu. Izgledao je čisto i uštirkano kao i uvek.
Prepoznala je prostoriju u kojoj se nalazio. Nije to bio Naučni direktorat,
već Zgrada vlade. To je značilo da je ono što govori njoj verovatno već
rekao Trejhu.
„Pukovnice“, reče on. „Nadam se da ste dobro.“
„Jebi se“, reče Tanaka snimku učtivo klimnuvši glavom.
„Davali smo podatke koje ste nam poslali ovdašnjoj virtuelnoj
inteligenciji i sistemima za upoređivanje obrazaca, i dobili smo nešto
zanimljivo. Pogledajte ovo.“
 Ekran poskoči. Tamo gde se nalazio Očida, sada je bio prostor prstena.
Teleskopske slike, taktička mapa, raštrkani podaci. Nije morala da traži
vremenski pečat. Prepoznala je sekvencu kao dobro proučenu umetničku
sliku. Bio je to procep između trenutka kada je Derečo ušao u prostor
prstena i tranzita Prajsa. Bilo je to poslednjih nekoliko trenutaka kada je
njen um bio samo njen.
Slike su otkucavale kadar po kadar, usporene analitičkim softverom.
Gledala je kako se brodovi kreću svojim lukovima mic po mic, i taktički
prikaz pratio je svaki od njih. Rasuti pogonski rep ulaska u Bara Gaon koji
ju je zaveo. Treptaj Prajsovog pogona kada je počeo da iščezava. I onda
belina.
Uništavajuća belina hiljadu prstenova koji su buknuli svetlom.
Ipak, nisu tu bili samo prstenovi.
Tanaka se nagnu napred. Slike podataka su se pomerale, dovodile
stanicu prstena u središtu prostora u jasniju žižu. Ona je bleštala
iznenadnim, silovitim sjajem baš kao i prstenovi. Vizuelna teleskopija
pomeri se bliže, uronivši prema površini stanice. Tu je bila neka greška.
Tamna tačka kao prašina na sočivu. Ili ne, ne to. Nešto na površini same
stanice. Čudne šare strukture otežavale su razaznavanje toga sve dok
virtuelna inteligencija nije uklonila podlogu.
Bio je to mali, tamni oval. Gornji sloj je davao utisak razmera. Ni
najmanje velik. Manji od njenih prostorija na Geviteru. Adrenalin joj navali
u sisteme i pre nego što se pojavila slika za poređenje. Jajasti brodovi iz
pećine na Lakoniji. I sigurnost poklapanja: 98,7 procenata.
„Skote jedan“, šapnu ona. „Tu li si.“
 Trideset drugo poglavlje: Kit

Mnoge, mnoge stvari bile su poznate, ali neke su bile jarke i neposredne.
Fortuna Sitard bila je istovremeno i prestonica i grad kompanije.
Šestougaone/petougaone ploče logotipa Nijeuvestada bile su zaista
inspirisane površinom fudbalske lopte. Grad je bio mlađi od deset godina,
ali već je pola miliona ljudi živelo tamo na rubu ogromnog tektonskog zida
gde su reke sa visija prosecale doline dok su tekle prema južnom moru.
Jutarnje sunce bi se probijalo kroz prozore i rasipalo preko tavanice iznad
kreveta, i svaka nesavršenost površine bacala bi malene senke u ružičasto
obojenom svetlu.
Bilo je i drugih stvari, manje jarkih, ali jednako poznatih. Kafić u
Torontu gde su se muškarac i žena poslednji put oprostili jedno od drugog, i
način na koji je miris pečene jabuke i dalje mogao povremeno da je natera
na plač. Ponavljanje bola u grudima koji su lekari nazivali idiopatskom
anginom, ali to je nosilo sav strah i pretnju srčanim napadima. Obrasci stare
melodije na dirkama klavira adaptirani zbog toga što je levoj šaci
nedostajao malić. Rasuta gramatika italijanskog i češkog. Veliki nalet
sećanja, značaja i spoznaja, tamo ali nekako sivlje. Zapljuskivanje poput
malih talasa na rubu jezera.
Oči se otvoriše i videše mesto gde će biti senke. Noge se pomeriše ispod
prekrivača, ali to nisu bile ničije noge. Prosto su bile. Neka žena je
mrmljala u snu, sanjala da je na baletskom recitalu i da je zaboravila sve
pokrete. Toalet je bio nekoliko koraka odatle i na trenutak su tu bili drugi
toaleti do kojih se moglo doći iz drugih soba. Neki levo, neki desno, neki
niz hodnik ili stepenice. Više njih ugrađenih u zid brodske kabine, sa sve
vakuumskim odlivom za vreme kad je pogon isključen i sve je u
bestežinskom stanju.
U blizini neki prst dodirnu prekidač za svetlost, i sjaj ispuni vazduh.
Neka šaka zapetlja oko toplog, mekog penisa i mokraća poteče do bele
keramičke šolje. Nastupi olakšanje, a potom sapun i topla voda, gašenje
svetla.
 Neko dete je spavalo u dečjoj sobi. Dečačić je već bio prevelik za svoju
kolevku. To je bilo ono poznato. I dalje, ali ne predaleko, bila je kći koja je
već ustajala kako bi išla na posao, a njeni pokušaji da bude tiha više su
budili nego što bi to činila neposredna buka. A tamo nije bilo nikoga u kući
osim tišine i larvi veličine palca koje nazivaju „larvama cvrčka“ na Pateu. I
pogoni brodova zujali su i brujali – pogoni svih brodova u horu kao
zrikavci.
Ruka koja je dodirnula prekidač za struju povuče zavese u stranu.
Prozori su imali tačke na mestima gde su se osušile stare kišne kapi, i iza
toga, zvezda. Ženski glas reče: Kite? i otvori se još očiju. Neki nag
muškarac stajao je kraj prozora, gledao napolje u noć, ali nešto veoma nije
bilo u redu s njim – jeste, ali nije. Poznato, ali nepoznato. Naopako, zato što
on nije bio u ogledalu i on nije bio čovek koji je video sebe u ogledalu, a
onda jeste.
„Kite?“, ponovi Rohi, a Kit pade natrag u sebe kao da je skočio sa
zgrade. U glavi mu se vrtelo dok je posrtao prema toaletu, spuštao se na
kolena i povraćao u šolju. Kad se ispraznio, neko vreme je rigao nasuvo, i
svaki grč bio je bolniji od prethodnog, ali je polako vremenski razmak
između njih bio sve veći. Bakari je plakao i Rohi je pevala njihovom
sinčiću, umirivala ga, gugutala mu kako je sve u redu.
Vrtoglavica konačno prođe, a Kit ponovo dođe k sebi. Pod gravitacijom
planete Nijeuvestad telo mu je bilo teško na način koji je nekako izgledao
drugačiji nego prilikom ubrzanja na brodu, čak i ako je Ajnštajn dokazao da
nije tako. On ispra usta nad malim metalnim umivaonikom i vrati se u
spavaću sobu. Rohi je bila sklupčana na jastucima, Bakari je spavao u
prevoju njene ruke i zatvorene oči su mu se pomerale u snu. Kitova koža
ježila se od hladnoće, i on navuče na sebe termo-veš. Nije imao pižamu.
Počelo je na Prajsu. Počelo je istog trenutka kada su umrli. Kit nije tako
rekao, ali bio je siguran da se to dogodilo. Mračne stvari, stvarnije od svega
stvarnog, razvejale su njega i njegovu bebu kao pregršti praha na jakom
vetru. To je bila smrt. A onda je njihov sat okrenut unazad. Nisu bili ponovo
rođeni, već ne-ubijeni. Čovek koji nije bio u sobi s njima uspeo je to da
izvede sa ogromnim naporom. S naporom koji ga je iscrpao. Kit je bio
dezorijentisan, zahvalan, zbunjen, uplašen. Bio je trenutno izgubljen u
blesku kakofonije sećanja, identiteta i oseta.
I bilo je glasova. Ne stvarnih, ne reči. On nije imao zvučne halucinacije.
Ali sećao se stvari, znao stvari iz života koje nije živeo. Dok su ih isleđivali
Lakonci sa Dereča, kad su ih pustili da dovrše putovanje do Nijeuvestada,
čak i u vreme posle dolaska i odvođenja u kamp za orijentaciju.
Ali to gde je izgubio ideju o Kitu u struji svesti koja nije bila njegova?
To je bilo novo. Došlo mu je samo nekoliko puta, ali potom se osećao
razređenijim i manje povezanim sa stvarnošću. Kao da se ispostavilo da je
suštinsko ja koje je oduvek poznavao – ono na šta je mislio kada je govorio
„ja“ – manje objekat, a više stvar navike.
To čak nije bila uporna navika poput uzimanja droga ili kockanja. Stvar
kakvu bi mogao da uzmeš ili ostaviš. Kafa uz doručak umesto čaja.
Kupovina iste vrste čarapa. Postojanje kao individua. Sve ono što je mogao
da radi ili ne radi bez mnogo promena. Novi talas mučnine prože ga uz tu
misao, ali oslabi.
On se zavuče u krevet, pokušavši da ih ne probudi. Bakari je bio topao,
mek kamen. Ništa manje od Armagedona ne bi ga sada probudilo. Rohi nije
otvorila oči, nije se pomerila na dušeku. Bio je gotovo u stanju da ubedi
sebe kako ona spava, kad je progovorila.
„Jesi li dobro?“
„Bila si na baletskom recitalu“, reče on, tiho. „Ali si potpuno zaboravila
koreografiju. Morala si usput da improvizuješ, i nije ti dobro išlo.“
Ćutala je neko vreme. „Pogoršava se, zar ne? Dešava se sve češće.“
Kit uzdahnu. Prve, jedva primetne senke počele su da se formiraju na
tavanici iznad njih. „Aha.“
„I meni“, reče ona.

Prve dve nedelje orijentacije održane su u širokom auditorijumu dovoljno

velikom da se smesti tri hiljade ljudi, mada je u njihovoj grupi bilo manje
od šest stotina novih doseljenika. Pozornica je bila postavljena malo izvan
centra kako bi se jedan zid prepustio ogromnim prozorima koji su gledali na
zid. Lokalni pandani drveća bili su kompleksi mahovinastog rastinja koji su
gradili nešto nalik na ogromne koralne grebene, i treperili su od srebrne
preko zelene do crvenkastonarandžaste boje zavisno od temperature i smera
duvanja vetra.
Sa Bakarijem u obdaništu kompanije, Kitova jutra bila su prezentacije
tima za dobrodošlicu iz Kombinovanog kapitala Jakobin-Blek i
predstavnika sindikata koji su govorili o Nijeuvestadu kao planeti i o
Fortuna Sitardu kao o gradu. Imaće godine od šesnaest meseci i dane od
trideset dva sata. Lokalna biosfera oslanjala se na smese koje nisu bile
toksične, ali su mogle da budu razdražujuće, tako da je bilo preporučeno
zadržavanje unutar zatvorenih oblasti grada. Dobili su mape grada –
prodavnice, medicinski kompleks, distrikt za zabavu, javni bazeni za
plivanje, verske ustanove. Postupci za prijavljivanje nezakonitih
narušavanja bezbednosti, i prekršaja pripadnika obezbeđenja
predstavnicima sindikata, bili su detaljno izloženi, a Kit i Rohi su morali da
potpišu da su o tome obavešteni i da su sve razumeli. Tim za dobrodošlicu
iz KKJB-a pevao im je pesme o timskom radu i drugarstvu, i pridružili su
im se čak i predstavnici sindikata.
Sa Rohi uz sebe, Kit se osećao malo usidrenijim u moru novih glasova i
lica, u dezorijentisanosti zbog budućeg života koji je za njega stvorio
njegov novi ugovor. Moglo je biti na stotine novih lica i svih zbunjujućih
detalja dolaska u život u novom gradu na novoj planeti, ali Rohi je bila
tamo, i ona je bila njegovo sidro.
Treće nedelje, sa malo više oslonca pod sobom, započeo je sa
orijentacijom u svojoj radnoj grupi, a Rohi u svojoj. Negde polovinom
prvog dana shvatio je da je to najviše vremena što je proveo bez nje otkad
su se ukrcali na Prajs u Solovom sistemu. Samo šest ljudi se priključilo
timu građevinaca.
Sastali su se u učionici koja je izgledala poput stotinu učionica u kojima
je već bio – tanak industrijski tepih sa šarama za skrivanje mrlja, zidovi od
tvrdog puhina kako bi apsorbovali zvuk, uvučeno osvetljenje koje je bilo
jeftino zato što su svugde korišćeni štampani delovi istog dizajna. Njegova
nova šefica bila je privlačna žena po imenu Himemija Goset. Stegnuto se
osmehivala i imala naviku da miluje svoju bradu dok razmišlja, a Kit je
shvatio polovinom drugog dana da je pročitao članak koji je ona napisala o
upotrebi lokalnih materijala u velikim pogonima za recikliranje vode.
Nelagodnost, oprez i osećaj izmeštenosti duboko u kostima polako su počeli
da uzmiču pred entuzijazmom, pa čak i uzbuđenjem zbog posla koji je
obavljao.
Bila je polovina trećeg dana i Gosetova se pripremala da povede njih
šestoro u kancelarije gde će im biti dodeljene radne stanice i gde će se
upoznati sa celim timom građevinaca, kada je jedan bezbednjak stupio u
malu učionicu i povukao je u stranu. Njihov razgovor je bio kratak, ali je
izazvao vidljivu uzrujanost na licu starije inženjerke. Kit je znao i pre nego
što se ponovo okrenula prema učionici da se nešto dogodilo, i da to ima
nekakve veze s njim.
„Kamale?“, reče Gosetova. „Molim te, dođi.“
Kit im priđe. Ostalih petoro utihnuše iza njega.
„Došlo je do medicinske situacije“, reče bezbednjak. „Mogu da vas
odvedem do bolnice.“
„Rohi?“, upita Kit.
„Posredi je vaš sin, gospodine. Plašim se da su njega odveli u bolnicu.
Trebalo bi sada da pođete.“
„Da li je dobro?“, reče Kit, ali bezbednjak mu ne odgovori.
Gosetova oštro klimnu prema vratima. Bio je to univerzalni gest za
kreni. „Nemoj da se brineš zbog propuštanja uputstava. Gledaćemo da to
kasnije nadoknadiš.“
„Hvala“, reče Kit refleksno. Nije obraćao pažnju na nju. Nešto nije bilo
u redu s Bakarijem. Srce mu je bilo jarko i brzo, i osećao je svoj puls u
vratu.
On potisnu poriv da pita bezbednjaka šta se dogodilo, kada se dogodilo,
šta nije u redu, kako znaju da nije u redu, šta su uradili u vezi s tim, i hiljadu
drugih stvari koje taj čovek nije znao. Umesto toga, sedeo je u malim
električnim kolicima koja su hitala po širokom betonu i pristupnim
gradskim hodnicima za vodove, i naginjao se napred kao da je mogao da ih
snagom volje potera brže. Bolnica je bila uglavnom u podzemlju, ali svetla
su bila podešena na spektar koji je oponašao popodnevno sunce Zemlje.
Cveće kod ulazne stanice bilo je lažno, ali je mirisalo kao pravo.
Bezbednjak je koračao iza Kita kao oličenje izvinjenja. Čak i pre nego što
je Kit došao do prijemnog pulta, stariji muškarac u lekarskom mantilu
izašao je prema njima. Kita su očekivali.
„Gospodine Kamale“, reče doktor, pokazavši prema dvokrilnim vratima
od svetlog drveta. „Ovuda, molim vas.“
„Šta se dogodilo?“, upita Kit.
Umesto da odgovori, doktor se okrenu prema bezbednjaku i reče:
„Mnogo vam hvala.“ Bilo je to učtivo, ali time ga je otpustio. Kit je shvatio
da će razgovor, kakav god, biti privatan. Možda je to bila politika
kompanije KKJB. Možda je to bilo nešto drugo.
Prošli su kroz vrata i ušli u hodnike bolnice. Bili su širi od standardnih,
dovoljno široki da dva bolnička kreveta mogu da se mimoiđu s
medicinskim osobljem sa strane. Cvetni miris recepcije ustupio je mesto
nečem oštrijem.
„Vaš sin je stabilno“, reče doktor. „Čuvari u obdaništu izvestili su da se
on čudno ponaša. Neko vreme bio je potpuno neresponzivan.“
„Ne znam šta to znači“, reče Kit.
„Verujem da je posredi nekakav napad. Moji preliminarni snimci ne
pokazuju nikakve urođene anomalije ili tumore, tako da je to dobro. Ali bilo
je… neke čudne aktivnosti u njegovom insularnom korteksu.“
„Ali dobro je?“
„Sad je u redu“, reče doktor. „Posmatraćemo ga, i voleo bih da obavim
nekoliko testova. Samo kako bih isključio što više toga.“
„Ali biće mu dobro.“ Kit nije to postavio kao pitanje. Pretpostavio je da
će univerzum shvatiti njegova uputstva.
Doktor stade i Kit pređe još dva koraka pre nego što je zastao i osvrnuo
se. Nelagodnost na doktorovom licu bila je jasna.
„Imamo stalno naređenje od lakonskog Naučnog direktorata. Svi
problemi ili anomalije do kojih dođe među ljudima koji su bili na Prajsu
moraju se dokumentovati, a podaci se moraju poslati na Lakoniju.“
„Zbog onog što se desilo?“, reče Kit.
„Postoji hiljadu i trista sistema. Lakonija čak nema zvaničnog
političkog komesara na Nijeuvestadu“, reče doktor. „Ako izveštaj za
doktora Očidu sklizne iza mog stola? Mogli bi proći meseci pre nego što to
primetim. S obzirom na to ko je vaš otac, mislio sam da možda…“
Doktor nakrivi glavu. Bio je prosed na slepoočnicama, a duboke bore
obeležavale su mu krajeve očiju i usta. Bio je dovoljno star; možda je
poznavao posadu Rosinantea pre nego što je formiran Transportni sindikat.
Možda je bio deo pokreta otpora Naomi Nagate.
„Hvala vam“, reče Kit.
Doktorov osmeh je bio smiren i smirujući. On povede Kita do staklenih
vrata gde je postavka privatnosti providno okno pretvarala u blagu
peskiranost. Kit se provuče unutra. Tiho zujanje i pucketanje medicinskih
skenera zvučalo je kao vetar u krošnjama. Krevet je bio veličine za odrasle,
a Rohi je ležala na boku sa Bakarijem ušuškanim uz grudi. Oči su mu bile
zatvorene, a desna šaka savijena u pesnicu ispod brade kao da je duboko
zamišljen. Njen glas je bio tih i melodičan. Kadenca u koju je zapala
uspavljivala je bebu.
„I Mravojed reče: ’Naravno da smo prijatelji. Zašto ne bismo bili?’ A
lukavi i pametni dečak koji je izgledao baš kao Bakari reče: ’Zato što ti
jedeš mrave, a mravinjak se sastoji od njih.’“
Kit se spusti kod uznožja krevetai stavi šaku na njen gležanj. Ona se
osmehnu i nastavi.
„’I ti se sastojiš od mnogo toga’, reče Mravojed. ’Sastojiš se od kože,
kose, očiju i kostiju, krvi i širokih, jakih mišića. Da li ti mrziš doktora kad ti
uzme uzorak krvi kako bi te izlečio? Da li mrziš berberina koji ti secka
delove kose? Ja volim mravinjak zato što mi on pomaže da živim, a on voli
mene zato što mu održavam zdravlje tako što odnosim mrave koji su
istrošeni. Samo zato što se sastojiš od nečega, ne znači da si samo to.’ I tada
pametni mali dečak koji je izgledao baš kao Bakari shvati. Čiča-miča i
gotova priča.“
Rohi utonu u tišinu. Bakari tiho uzdahnu i još se dublje ušuška u krevet.
Izgledao je dobro. Izgledao je zdravo.
„Ja ne znam tu priču“, reče Kit. „Odakle je?“
„Ezop?“, reče Rohi.
„Ne bih rekao.“
„Možda sam je izmislila. Više ne znam ni sama.“
Mislim da je to bio neki filozof, mrmlja glas pozadi u Kitovoj glavi. Ne
mogu da se setim kako se zove. Glas nije Kitov. Nije to glas nikog poznatog,
ali on pamti knjigu – narandžastu sa kompleksnim dizajnom napred i
tankim stranama od papira visokog kvaliteta. To nije knjiga koju je on
pročitao. Postojalo je vreme kada su ga ta lutajuća sećanja brinula. Sad
izgledaju gotovo normalno. Ono što se ne može izbeći mora se prihvatiti.
Neko mu je to rekao. Njegova baka. Kit nikada nije upoznao svoju baku.
Soba oko njega se vrtela, ali samo malčice.
 „Možeš li da zamisliš kako mu je?“, upita Rohi. „Dovoljno je teško
nama, a mi već poznajemo sebe. Ja sam ja decenijama. Zamisli da si mali
kao on. Još ustanovljava gde mu se telo završava, a svet počinje, i mora da
se nosi sa… ovim.“
„Ne znamo je li to.“
„Ne možemo da dokažemo“, reče Rohi. „Ali ja znam. Zar ti ne znaš?“
On se sklupča na krevetu, spustivši glavu na njeno bedro. Medicinski
madrac zašišta i pomeri se, primajući njegovu težinu. Njeno telo je bilo
toplo uz njegov obraz. On se seti kako je, za vreme trudnoće, uvek bila
topla kao peć, čak i zimi. Koliko god da su hladili spavaću sobu, ona je
ritala prekrivače sa sebe. Mislio je da je to bila ona. Mislio je da je bio on.
Ali možda je to bilo nečije tuđe sećanje. Nekoga sa Prajsa ili jednog od
ostalih brodova. Bilo je tako teško znati sa sigurnošću.
„Toliko sam se uplašila kad su mi rekli da su ga doveli ovamo“, reče
Rohi. „Toliko sam uplašena, stalno.“
„Znam. I ja sam.“
„Da li ikad poželiš da odustaneš? Stalno mislim kako bi bilo da
postanem mravinjak i više nikad ne budem mrav. Čak i kad bih umrla,
možda ne bih marila. Možda ne bih primetila.“
„Ja bih.“
„Ne ako bi i ti bio unutra.“
„Uvek ću mariti za tebe“, reče Kit. „Uvek ću mariti za njega. Bez obzira
na to koliko će se ovo dešavati. Neće me to izbrisati, i neće izbrisati to
koliko te volim.“
Rohi se oglasi tihim zvukom, jedva nešto jačim od izdisaja s namerom,
pa spusti prste na Kitovu glavu, mazeći ga nežno zato što su oboje znali da
laže.
 Trideset treće poglavlje: Naomi

Naomi je lebdela u svojoj kabini, a njen um je poigravao nad poslom.

Pokret otpora je bio težak i nezgrapan čak i u vreme kad je njime upravljao
Saba, a ona bila samo jedna od njegovih zamenika. Posle pada Lakonije i
njenog bekstva pred olujom, skliznuo je u još veći haos. Tajna
brodogradilišta u Larsonovom sistemu toliko su dugo ćutala da je
pretpostavila da su otkrivena ili su pretrpela neku katastrofalnu nesreću.
Onda se na njenoj listi poruka pojavio izveštaj koji je započeo kratkim,
nehajnim izvinjenjem i nastavio kao da se ništa čudno nije dogodilo. Jedna
ćelija u Solovom sistemu bila je otkrivena i članovi pohapšeni, ali šest
drugih započelo je sopstvenu kontraoperaciju ne sačekavši odobrenje od
ostatka organizacije. U Kalipsu je Teo Amundsun, nekadašnji direktor
Luvra na Zemlji, hteo da stvori instituciju za katalogizaciju i sakupljanje
uzoraka tuđinskih artefakata. Slao je samo sporadične i nepotpune izveštaje.
Poruke kao Izgleda da je uzorak iz San Isidra aktivan – Izolovaćemo ga
donosile su joj više strepnje nego informacija.
Bila je to njena mreža, i svakog dana kada bi sklonila pogled s nje,
svakog sata kad je ne bi zasipala porukama i dovodila najbolje lokalne
lidere na vlast, svakog trenutka kada ne bi dokazivala vrednost
centralizovanog koordinatora, mreža se parala. Možda je to bilo neizbežno.
Ona je imala samo svoje ime i ugled, Džimovo ime i ugled. Bila je to slaba
poluga za pokretanje ljudi koji su želeli da u udarcu zadatom Lakoniji vide
slobodu umesto odgovornosti.
Pripremila je poruke za mesta koja je smatrala potencijalno korisnim:
Gregor Šapiro na Ganimedu obavio je najveći deo posla sa protokolima
nelokalne signalizacije; Emilija Bel-Kavat (koja je ili kasnila tri nedelje sa
izveštavanjem ili su njeni najnoviji izveštaji zalutali) bila je istovremeno
tajni koordinator pokreta otpora u sistemu Nova Grčka i stručnjak za
neinsektne superorganizme; Kačela el Din radila je na direktnoj
komunikaciji mozak-mozak u medicinskom kontekstu pre nego što je
postala projektant brodova. To su bile njene slamke, i ona je posezala za
njima. Utisak da se kreće presporo, da previše kasni još otkad je počela,
činio je pomisao na Duarteov um košnice gotovo zavodljivom. Kad bi
širom ljudske rase ona mogla samo da postavlja svoja pitanja, čuje
odgovore, bude s ljudima koji joj trebaju, a ne bude sa…
„Hej“, reče Džim sa vrata. „Da li se nešto desilo sa Elvi?“
„Misliš, osim čudesne pojave i nestanka boga-cara u njenoj
laboratoriji?“
Džim razmisli. „Mislim pored toga, ali kad tako to postaviš, izgleda da
pokrivaš dosta toga uvrnutog. Samo mi je izgledala nekako nervozno.“
„Vraćam se na to sa bogom-carem.“
„Hoću reći, naročito u našem društvu“, reče Džim dok se uvlačio u
kabinu. „Nameravala je da večera ovde, na Rosiju, ali je odustala. Slutim da
joj smeta nešto u vezi s Ejmosom.“
„Da li si je pitao?“
„Vidiš? Kako ti samo padnu na pamet te korisne, direktne sugestije.
Meni takve stvari nikad ne padnu na pamet.“
„Padnu, bogme, padnu.“
On se pridrža za zid iza nje, pogledavši preko njenog ramena u prikaz
pokreta otpora. „Šta imaš?“
„Samo ono što je odranije bilo odaslano“, reče ona. „Osećam se kao da
sam došla da skuvam ručak, a ispostavi se da je posredi pesničko
takmičenje. Sve što sam gradila bilo je usmereno na borbu protiv Lakonije
kad je Lakonija bila nešto jednostavno, poput neranjivih brodova i
autoritarnih neofašista. Sad pošto se to pretvorilo u krajnje nametljiv
košmar, kako da napraviš pokret otpora koji će se boriti protiv toga?“
„Bio je to oduvek krajnje nametljiv košmar, ali jasno mi je šta hoćeš da
kažeš“, reče Džim. „Plus San Esteban. Ne zaboravi i proključale mračne
bogove koji bi da ugase sve živo zato što smo im stali na žulj. Imaš li
predstavu o tome šta je plan?“
„Da ustanovimo gde je Duarte i odgovorimo ga od toga“, reče ona.
„Pronađemo način da pristupimo i upotrebimo alat koji su graditelji
napravili, a da ne pretvorimo celo čovečanstvo u proširenu verziju
hipokampusa Vinstona Duartea.“
Džim klimnu glavom i protrlja bradu i vrat dlanom na način koji je
značio da nije ubeđen. To je bilo fer. Nije bila ni ona.
 „Imamo Terezu“, nastavi Naomi. „Ona je jedina individua prema kojoj
je pokazao dovoljno brige da prilagodi svoju kogniciju. Ako ga ona zamoli,
možda će se ponovo promeniti.“
„Roditelj i dete“, saglasi se Džim. „Moćna stvar. Nisam siguran da bih
želeo da se oslonim na to za, ono, opstanak ljudske rase.“
„Treba ga primorati da napusti svoj položaj, šta god on bio, i pronaći
nekog drugog da zauzme njegovo mesto. Karu, Šana. Ejmosa.“
„Zaboga, stvarno?“
„To mi nije prva opcija, ali možda.“
Džimov uzdah je bio tih, blag. Bio bi manje razoran da nije u njemu
čula očajanje. „Detektiv Miler mi je jednom rekao: ’Nemamo pravu stvar,
već samo gomilu malo manje pogrešnih.’“
„Aha, ali on je bio seronja.“
Džim se nasmeja, a onda pruži ruku i spusti šaku na njen potiljak. Ona
upre unazad u njega, uživajući u utesi jednostavnog fizičkog prisustva
čoveka kome je verovala.
„Kad budeš poslala informacije“, reče Džim, gotovo kao da se
izvinjava. „Mislim, kad budeš objasnila situaciju ostatku pokreta otpora? To
će povući obarač.“
„Znam“, promrmlja ona.
„Imaš li plan za to?“
„Imam.“
„Hoće li mi se dopasti?“
„Jok“, reče ona i otvori oči, podigavši pogled u njegove blage, svetle oči
koje su odozgo zurile u nju.
„Nisam ni mislio“, reče on.
Kasnije, kada bude prešla natrag na Sokola, Naomi će imati taj pogled
na umu. Oni su prešli dug put – kako zajedno tako i razdvojeni – otkad su
bili bebe na Kenterberiju. Lako joj je bilo da pomisli kako je život na silu
isterao idealizam i radost iz njih. Najčešće se osećala smrvljenom sve do
nervnih završetaka. A Džim je izgledao… ne baš umorno, već sasvim
istrošeno. Kao da mu je rezervoar za gorivo prazan, i on samo pokušava da
dostojanstveno dojezdi do linije cilja. Ali čak i tako, tu i tamo bi i dalje
ugledala njega tamo unutra. Iza svetlih očiju s tamnim rubovima, ispod
prosede kose, bio je to isti onaj nemarni, sveti blesan koga je primetila kada
ga je kapetan Mekdauel doveo na brod. Vreme i upotreba su ih promenili,
ali to nije promenilo ono što su bili. U tome je bilo radosti. Obećanja.
Zatekla je Elvi samu u laboratoriji. Aparatura za uranjanje – upareni
medicinski ležajevi, skeneri i polja senzora – lebdeli su zajedno s njom. Tu i
tamo, nekoliko kablova bilo je izvučeno iz utičnica i lebdelo je na blagom
lahoru. Sama Elvi pomerala se od konzole do konzole, podizala zabeleške i
datoteke, proveravala spojeve i nivoe snage. Zbog atrofije mišića izgledala
je krhkije nego što ju je Naomi zamišljala. Oči su joj izgledale progonjeno.
„Na čemu to radiš?“, upita Naomi umesto da kaže zdravo.
„Ni na čemu konkretnom“, reče Elvi. „Samo… kad sam pohađala
univerzitet, imala sam cimera koji je radio goblene. Nije bio naročito dobar
u tome, ali na taj način je mogao da uposli šake dok je razmišljao. Kad bi se
zaglavio na nekom problemu i ne bi video izlaz…“ Ona pokaza na praznu
laboratoriju. Bilo je nečeg sumornog u tom gestu. „Evo me, vezem goblen.
Da li si ikada radila nešto za šta si znala da je pogrešno, ali si govorila sebi
da je to ovog puta opravdano? Da samo sada pravila ne važe? Ili ako i važe,
postoji veći cilj koji opravdava sredstvo?“
„Upravo si opisala najveći deo poslednje decenije mog života“, reče
Naomi.
„Ne znam kako dalje bez protokola.“
Nešto nije u redu?, lebdelo je pozadi u Naominim ustima. Samo je
smešna očiglednost odgovora to pretvorila u: „Završila sam sve svoje
poruke. Spremne su za slanje.“
„U redu“, reče Elvi. „Očistiću ti pristup komunikatorima.“
„Neće biti to toliko lako“, reče Naomi. „Kažeš da su releji bezbedni.
Verujem ti. Ali…“
„Misliš da će Trejho da sazna.“
„Znam da hoće. Kad budem ovo poslala, primiće to dvadeset ljudi u
šesnaest sistema. Oni će reći svojim mrežama. I biće to nešto najvažnije što
je iko ikada video. Procuriće. Procuriće istog trena kada pošaljem, a ja ne
mogu to da sprečim.“
Elvi uze jedan kraj lebdećeg kabla u ruku, pogleda ga i ubode u prorez
na medicinskom ležaju gde je Ejmos bio za vreme uranjanja. Naomi se na
trenutak osećala kao da ih je troje u sobi. Elvi i ona, ali isto tako i prazan
prostor tamo gde se činilo da je bio Vinston Duarte. Bio je to sada samo
vazduh, ali imao je svoj značaj. Carstvo, pokret otpora, i čovek koji bi da
bude Bog. Tri strane novčića.
„Moramo naći pomoć“, reče Elvi. „Pokušavala sam da sve ovo radim
sama. Ne mogu. Nisam više sigurna čak ni u sopstveni sud. Duarteov plan
će uticati na svakoga. Svugde. Ne znam čak ni mogu li izneti moralni
argument protiv slanja poruka. Makar to značilo da Trejho naredi doktoru
Liju da mi puca u glavu.“
„To izgleda pomalo ekstremno.“
„Lakonija je to. Rade oni takva sranja stalno.“
„Pa, ja mislim nešto drugo“, reče Naomi. „Ali htela sam prvo da s
tobom razgovaram o tome.“

„Admirale Trejho“, reče Naomi, zagledana pravo u kameru, „prihvatam vaš

predlog i amnestiju koju ste ponudili pokretu otpora. Šaljem primerke vaše
prvobitne objave u Friholdu i ovaj odgovor kako bih to podelila svojoj
organizaciji. Kad moji ljudi vide da se lokalne lakonske snage ponašaju u
skladu sa vašom reči, sve akcije protiv lakonskog osoblja i imovine će
prestati, pa možemo početi da radimo na prečim pitanjima.
Sa tim ciljem, prilažem datoteke, izveštaje i razgovore u vezi s
nedavnim eksperimentom koji je, mislim da ćete se saglasiti, istovremeno
interesantan i zabrinjavajući.“
Naomi se pridrža. Smatrala je da bi trebalo još toga da kaže, da je ovo
jedan od onih trenutaka na koje se oslanjaju istorijske knjige. Govor kojim
je okončan rat između Lakonije i ostataka Transportnog sindikata. Bilo je
misli i namera, stvari koje je htela da kaže, ali sad kad je trenutak nastupio,
sve je to izgledalo nezgrapno i izveštačeno.
Jebeš ga, pomisli ona. Baš me briga šta će reći pokolenja.
„Molim vas da mi odgovorite. Što pre budemo mogli da uspostavimo
neke radne protokole, pre ćemo moći da se bavimo ovom situacijom.“
Ona prekinu snimanje.
„I sa manje verovatnoće ćemo biti usisani u ogromnu, neljudsku svest u
kojoj smo svi izgubljeni kao kapi kiše koje padaju u okean“, završi ona pred
neaktivnim sočivom.
Za svojom radnom stanicom Elvi joj pokaza podignute palčeve. Snimak
je bio dobar. Naomi opruži ruke sa strane, kako bi popustila napetost koja
joj se uglavila među lopatice. Ona na trenutak zamisli sve te ljude koji su se
zakleli da će pristupiti borbi protiv Duartea i Lakonije i koji će ovo gledati.
Želela je da poveruje da će svi slediti njen primer, da će uvideti mudrost u
njenim izborima, da će svi prestati da se bave zađevicama i oružjem. Ili čak
međusobnim razlikama. Ubrzo će nastupiti budućnost u kojoj će se ona
boriti protiv gomile svojih nekadašnjih saveznika. Objaviće ne samo
situaciju sa Duarteom već i otkriti svoje karte jednako pred pokretom otpora
i pred Trejhom. Nikad nije pomišljala da će učiniti nešto toliko
džejmsholdenovsko.
„Poslednja šansa“, reče ona. „Šaljemo ili ne?“
Elvi je izgledala zgranuto. „O. Ne. Ja…“ Ona ponovo pokaza palcem
nagore, ovog puta obazrivije. „Odaslano je. Otišlo. Poslala sam. Zar se
nismo tako dogovorile?“
„Nema veze“, reče Naomi. „Sada da vidimo hoće li nam poslati buket
ili borbene jedinice. Treba da odem i saopštim svojoj posadi šta smo
uradile.“
„Takođe.“
„Ovo je bilo ispravno“, reče Naomi.
Elvi nakrivi glavu i skrenu pogled. Kad je progovorila, glas joj je bio
manje siguran, ali isto tako i neobično opušteniji. „Mislim da jeste. Volela
bih da to znači da ćemo zbog toga biti nagrađeni.“
Naomi izađe, prođe lakonskim hodnicima prema vazdušnoj komori.
Neprijateljska posada koja možda, u neku ruku, tehnički trenutno nije bila
neprijateljska, uklanjala joj se s puta. Kliznula je preko mosta i natrag u
Rosinantea kao da oblači omiljenu jaknu. Znala je da radi nešto
sudbonosno, ali nekako nije to zaista osećala sve dok nije ostalo iza nje. Šta
god se dalje bude dešavalo, Trejho će znati da je ona radila sa Elvi i sve što
je Duarte rekao o svom planu.
Dok je išla prema mašinskoj palubi i radionici, shvatila je da se pita
kako bi se osećala u vezi sa ogromnom nabujalom masom čovečanstva
neposrednijom od osećaja sopstvenog bića. Čitala je neke rane analize koje
je Elvin tim uradio sa teorijskim modelom zasnovanim na Kari i Ejmosu. O
tome kako su prevoji njihovih mozgova počeli da se ponašaju kao da su
fizički povezani, i misao začeta u jednom mogla je da pređe u kaskadi u
drugi i vrati se kao pesma kroz prozor. Izgledalo je to čudno poetično kada
nije ličilo na uništenje.
Kad je stigla do mašinske palube, Tereza i Ejmos su marljivo radili.
Provere pre leta bile su na zidnim ekranima, i već je gotovo polovina bila
zelena.
„Šefice“, reče stvor koji je nekada bio Ejmos. „Šta ima?“
„Nameravala sam da kažem kako bi možda trebalo da se pripremimo za
potisak, ali…“ Ona mahnu prema ekranima.
„Mislio sam da je bolje da budemo spremni nego nespremni.“
„Dobra odluka“, reče ona. „Prihvatila sam Trejhovu ponudu. Čekam da
vidim važi li još. Ako ne važi…“
„Ejmos kaže da ste ga videli“, reče Tereza. Imala je na sebi letački
kombinezon sa jednom od starih Tačijevih oznaka. Naomi se iznenadila što
je posle toliko vremena Rosi još imao u sebi instrukcije da to pravi. „Mog
oca. Videli ste ga?“
„Videli smo nešto“, reče Naomi. „Ali znamo da je to bila iluzija. Ne
možemo da znamo na čemu je zasnovana. Ličilo je na njega.“
„Prilično sam siguran da je to bio on“, reče Ejmos. „Moja tačka gledišta
bila je malo drugačija.“
„Hoćemo li ga ubiti?“, upita Tereza. U njenom glasu nije bilo straha niti
molbi. Ako je i bilo gneva – a bilo ga je – on nije bio usmeren na nju.
„Ne znamo šta ćemo da uradimo“, reče Naomi. „Nemam želje nikoga
da ubijem. Ali može postojati način da upotrebimo ono što je on pronašao a
da to ne bude na način na koji on želi.“
„Ako budete nameravali da ga ubijete, hoćete li mi to reći?“
„Da“, reče Naomi, i zaista je tako mislila.
Načas su sve troje bili nepomični. Tereza se pomerila prva, samo kratko
klimnuvši, a onda se okrenula natrag ekranima sa inventarom. Ejmosov
osmeh se proširio za milimetar. Naomi je imala utisak da je devojčica
upravo uradila nešto što ga je činilo ponosnim.
Prošao je gotovo čitav dan pre nego što je stigla povratna poruka sa
Lakonije. Do tada je Naomi provela dugu, besanu noć sumnjajući u
sopstveni postupak, Aleks i Džim su bili upoznati sa situacijom, a
Rosinante je bio spreman za potisak prema kapiji prstena, bilo zajedno sa
Sokolom, ili sam.
Nameravala je da se obuče za vakuum i obavi vizuelni pregled Rosijeve
oplate kad ju je Džim pozvao sa komandne palube. „Naomi. Imamo nešto.
Od Trejha.“
Ona vrati kacigu u njeno ležište i povuče se gore do komandne palube.
Aleks je već silazio. Oči su mu bile raširene od brige. Džim kao da je bio
isklesan u gipsu. Nije ništa govorio. Nije ni bilo šta da se kaže. Ili je njen
gambit upalio, ili nije. Veoma brzo će to saznati.
Ona podiže listu svojih poruka. Na vrhu je bila ona obeležena imenom
Anton Trejho. Ona je otvori i povuče se dovoljno da i ostali mogu da vide.
Trejho se pojavi za istim onim stolom za kojim je sedeo u poruci za Frihold,
ali sa manje prijatnim izrazom lica. I dalje je to tehnički bio osmeh, ali u
njemu je bilo besa koji Naomi nije mogla da previdi sve i da je to htela.
Pošteno. Upravo ga je ponizila pokazavši pokretu otpora i tako posredno
svima u svakom sistemu da se Naomi Nagata infiltrirala u najviše redove
Lakonije.
„Naomi Nagata“, reče Trejho, a onda se nasmeja kao da je to
uvežbavao. „Koja ste vi mustra! Drago mi je da smo konačno na istoj strani.
Želim da znate da sam oduvek cenio vašu hrabrost i sposobnosti. Voleo bih
da ste upoznali naše ciljeve u drugačijim okolnostima. Sve bi ovo možda
imalo drugačiji ishod. Mada, bolje ikad nego nikad.“
„Taj čovek će ti pucati u potiljak“, reče Džim.
„O da“, saglasi se Aleks. „Nema nikakve sumnje.“
„Ako stignemo dotle, nosiću se s tom situacijom“, reče Naomi.
Ona vrati poruku kako ne bi ništa propustila.
„Kao inicijalni gest naše saradnje, prilažem izveštaj naše službe
bezbednosti i vama i doktorki Okoje. Pogledajte ga i recite mi šta mislite.
Bio bih vam zahvalan da od sada pa nadalje koristimo bezbedne kanale.
Siguran sam da vam dobra doktorka može reći sve što je potrebno da to
podesite, ako već niste.“
„Ovaj čovek je proveo nedelje naređujući da me polako mlate do smrti“,
reče Džim. „A nikad nije bio ni blizu tako besan na mene kao sad na tebe.“
Naomi je već podizala učitane bezbednosne datoteke. Izveštaj se
odnosio na unutrašnjost prostora prstena u trenutku kada je ovaj pobeleo.
Videla je dovoljno toga u Elvinim naučnim izveštajima da može taj trenutak
da prepozna. Kad su se kapije prstena upalile, zasuvši tamo brodove
svetlom, slika se ukočila, premestila. Činilo se da se pomera prema stanici u
središtu prostora prstena. Tamna tačka videla se spram svetla, a prozor sa
tekstom otvorio se rečima: Sigurnost poklapanja 98,7%.
„Zovite Elvi“, reče Naomi.
 Trideset četvrto poglavlje: Tanaka

Tanaka je znala da sanja, ali nije bila sigurna da li je taj san njen. U snu se
nalazila u tunelu uklesanom u golom stenju i zapečaćenom nalik na jedan
od starih tranzitnih hodnika u Inis Šelouzu na Marsu njene mladosti, ali u
njoj je vladala zbrka kao da nikada nije bila na takvom mestu. Negde u
blizini neki čovek je urlao, a ime koje je ona povezivala sa kricima bilo je
Nobujuki, ali nije znala ko je to. Mogla je to ipak prosto da bude priroda
snova, i neobično je bilo samo to što je ona bila na iskrzanoj ivici
lucidnosti. Ono zbog čega se osećala kao da posmatra neki tuđi san bilo je
suptilnije. Tekstura emocija je bila pogrešna. Način na koji su one klizile
kroz njen um. Prepoznavala ih je dok su nailazile: izdaju, paniku, duboku
tugu zbog greške koja se nije mogla ispraviti. Kao da je gledala Pikasovu
kompoziciju u stilu Van Goga, istovremeno poznatu i stranu.
Po logici snova, osetila je kako neko kraj nje misli o različitim vrstama
nesvesnog: spavanju, snevanju i umiranju. Neki mlađi um, i to muževan, ali
blag na način koji ona obično nije povezivala s muževnošću. Blaga duša
kraj nje, zahvaćena istom podvodnom strujom kao i ona.
A onda oseti i druge oko njih, kao da su svi u istom pozorištu i gledaju
zidni ekran ili nastup uživo. Ostali umovi, ostala sopstva, svi su se slivali
jedni u druge, slivali se u nju. Misli i impulsi, utisci i emocije, dizali su se i
plutali dalje bez ijednog jasnog vlasnika, a njeno ja bilo je samo pahulja u
snežnoj oluji.
Kad bi se stvar koja sebe naziva Alijanom Tanakom ovde raspala i
nikad više ne bi u vihoru sastavila, pomisli ona, ne bih ni primetila da me
nema.
Ta zamisao je bila kao prošaputana pretnja. Probudila se pokušavajući
da vrisne.
Kad su joj se oči otvorile, okruženje joj više nije bilo poznato. Svetlo u
tami kao bledi čaršavi u sumračnoj sobi. Ram na zidu ispunjen pismima
ispisanim rukom i četkicom. Nešto na podu što jeste i nije bilo tatami.
Rekla je sebi da bi trebalo da zna. Sada nije, još nije, ali hoće. Ovo je njena
soba. Ovo je njen krevet. Postojao je razlog zbog čega joj nisu izgledali
poznato…
Jer to su bile njene prostorije na stanici Geviter. Ne njene. Nije bila
njihov vlasnik. Privremeno dodeljene, kao hotel. Ništa nije osećala kao
svoje, zato što je to bio samo kratkotrajni odnos, arhitektonski govoreći. To
je imalo smisla. To je zvučalo kako treba. Izvukla se ispod ćebeta i posrćući
otišla u maleno kupatilo. Iznad umivaonika, čitav zid pokriven ogledalom.
Gledala je u ženu koja je gledala u nju, i izgledala joj je poznato.
Tanaka pomeri glavu i vide kako njen odraz čini isto. Otvori usta,
pogleda mesta gde su joj hirurški ožiljci na obrazima različito povlačili
očne kapke. Da si ostala pri zahvatu sa terena, dosad bi se zacelilo, pomisli
ona. Koji će joj andrak uopšte kozmetika?
Šta je treća Miko?, upita neko u njenom umu, i ona odgurnu tu misao od
sebe.
„Alijana Tanaka“, reče ona dok ju je odraz oponašao. „Ti si Alijana
Tanaka. Pukovnica Alijana Tanaka, Korpus marinaca Lakonije. Grupa za
specijalne operacije, Drugi bataljon, Prvi ekspedicioni puk marinaca.
Alijana Tanaka, eto ko si ti.“
Slogovi njenog imena postali su mantra, i polako, polako, mantra je
postala nešto više. Setila se leka, vratila u spavaću sobu da pronađe paketić
i progutala nasuvo još dve pilule. Osetila ih je u jednjaku kao debelu
knedlu. Dobro je i tako.
Pronašla je svoj ručni terminal i skenirala paketić. Već je spala na
poslednje dve doze. Kad je zatražila dopunu, sistem je izbacio grešku.
Ukucala je bezbednosnu šifru za preskakanje zabrane, insistirala, i kad je
već bila kod toga, udvostručila recept. Kakvu god štetu da joj je to pravilo,
sada nije bilo ni među prvih deset problema.
Pogledala je koliko je sati – bila je polovina druge smene – i nije znala
kada je zaspala. Možda je uranila. Možda se uspavala. Vreme i ponašanje
bili su trenutno jako čudni. Nema veze. Sad se više neće vraćati na
spavanje. Može krenuti od toga.
Popalila je svetla, istuširala se pod neprijatno hladnom vodom i obukla
uniformu. Žena iznad umivaonika izgledala je sada manje izmučeno. Ožiljci
su joj bili gotovo dostojanstveni. Alijana Tanaka. Alijana Tanaka.
Ona uputi zahtev za vezu s kapetanom Botonom na Dereču. Bilo mu je
potrebno dovoljno vremena za prihvatanje da ona pomisli kako on možda
spava, ali bio je obučen i na mostu svog broda. Možda samo nije voleo da
prima njene pozive.
„Pukovnice“, reče on umesto pozdrava.
„Kakva je situacija?“, upita ona brzo.
On klimnu glavom, kao da hoće da se pribere. Imala je utisak –
poslednji pramen sna – da se sićušne mušice roje oko njegove glave, gotovo
previše male i providne da bi ih kamera videla.
Ignorisala ih je. „Trebalo bi da potpuno popunimo zalihe za sedamdeset
dva sata, ser.“
Tanaka se namršti. „Lično sam iznela zahteve. Trebalo je da već
budemo prvi na redu.“
„I jesmo“, reče Boton. „Uobičajene zalihe već su ukrcane. Voda. Hrana.
Filteri. Osnovne medicinske potrepštine. Čekamo samo na katalitičke ploče
za reciklator i isporuku peleta goriva koja je krenula napolje. Oni su pod
jakim potiskom kako bi se vratili.“
To što je brod morao da se okrene zbog nje bilo je neobično
ohrabrujuće. Bio je to dokaz objektivne stvarnosti, dokaz da svet od
osnovne materije još nešto znači, da nije sve omaška svesti koju drugi
umovi mogu da okupiraju i promene.
„Dobro. Ali neka posada bude spremna za momentalni polazak. Ako
odlučim da ne čekam na potpunu dopunu zaliha, ne želim da dovlačim ljude
iz pristanišnih kafana zato što misle da su i dalje na dopustu.“
Mušice oko Botonove glave uđoše u oštriji fokus i usta mu se samo još
malo stisnuše. Botonu se nije dopadalo što ona upravlja njegovim brodom.
A i zašto bi? Ona bi mrzela njega da su u obrnutoj situaciji. Obično je bolje
krio razdraženost. Imala je jeziv utisak da vidi njegove misli u stvarnom
vremenu.
„Ako smem da pitam, da li ovo ima ikakve veze sa primirjem?“, upita
Boton.
Sa čim?, umalo ne reče Tanaka. Refleksi iz decenija provedenih u vojsci
aktiviraše se pre nego što je stigla to da uradi. „Ne mogu u ovom trenutku
ništa da potvrdim niti poreknem.“
„Razumem, ser. Dozvola da govorim otvoreno?“
 „Samo napred.“
„Ne bi bilo loše da posada čuje od vas nešto direktno. Sada sve saznaju
sa informativnih kanala, a to je poziv na haos.“
„Shvatam šta govorite“, reče ona. „Učiniću koliko mogu.“
„Razumem“, reče Boton i stade u stav mirno. Ona prekinu vezu.
Primirje? Postojalo je nešto… nešto što je znala? Neka svest koja se
zavukla u nju dok je spavala? Sve dok nije uključila kanale s vestima i
procurile snimke Nagate i Trejha koje je objavio pokret otpora, ona je
posezala za natprirodnim odgovorima kada su sećanje i prozaičnost bili
dovoljni. Tanaka je znala za mir između Lakonije i pokreta otpora zato što
je ona tu ponudu iznela. Nagata se upravo nakanila da kaže da.
Tanaka je stajala nasred svoje sobe, prebacivala kanale sve dok nije
pronašla očigledno nemontirani primerak poruke. Što pre budemo mogli da
uspostavimo neke radne protokole, pre ćemo moći da se bavimo ovom
situacijom. Nagata nijednom nije pomenula malu Duarteovu. Nije ni
morala. Kćerka više nije bila važna – mamac za zamku koju Tanaka nije
morala da postavlja. To ne znači da bi bila beskorisna, i nerviralo ju je što je
Trejho popustio pred Nagatom, a nije dobio ništa zauzvrat.
Upravo je pomislila kako bi mogla nešto da pojede i pošalje Trejhu
sopstvena pitanja, kad se pojavi poruka. Iskoči na njenoj bezbednoj listi
obeležena kao hitna poruka od admirala lično. Ona je otvori brzim trzajem
prstiju. Na zidnom ekranu Trejho je izgledao besno. Oči su mu se trzale kao
da čita nešto u vazduhu. Ipak, utisak mušica nije bio tu. Poruka je bila samo
objekat, a ne um.
„Elvi Okoje nas je prodala“, reče Trejho. „Ne znam koliko su toga ona i
njen muž odali, ali moramo pretpostaviti da je u pitanju sve. Dobro je što se
to sada zna. Loše je što moramo prvo da rešavamo ovo drugo sranje. Dao
sam im isti izveštaj koji je vama poslao Očida. Oni će poslati svoje najbolje
i najpametnije do kapija prstena. Želim da i vi budete tamo.
Vaša misija je ista. Naći Duartea i dovesti ga natrag. Neke okolnosti su
malo drugačije. Šta god da je uradio, delotvorno je. Očida ne vidi nigde
nove San Estebane. Ispadi su prestali. Stvarnost se vraća u normalu.“
Tanaka oseti talas nečega – besa, straha, mučnine – i odgurnu to od
sebe.
 „Što znači da je Duarte i dalje prioritet“, nastavi Trejho. „Kad ga
pronađete, moramo da shvatimo šta on to radi i preuzmemo kontrolu nad
tim, po svaku cenu. Nagata je nominalno glavna za saobraćaj kroz kapije
prstena, tako da nećemo morati da pokušavamo da zviždimo dok pišamo,
ali hoću da među nama dvoma jedno bude jasno: vaš omega status i dalje je
na snazi. Ako morate da birate između ispunjenja misije i očuvanja ovog
sporazuma, pouzdajem se u vaš sud.“
Poruka se završi. Bila je sasvim jasna. Tanaka udahnu duboko, pomeri
ramena i uspostavi ponovo vezu sa Botonom na Dereču. Ovog puta joj je
odgovorio brže. Ona se upita koliko bi joj vremena trebalo da nađe neki
sendvič.
„Komunicirala sam s admiralom Trejhom“, reče ona. „Imam poruku za
vas i posadu. Recite im da se pripreme za lansiranje. Idemo pod potiskom u
prostor prstena da se sastanemo s Nagatom i visokim konzulom čim se
vratim na brod.“
„Da, ser“, reče Boton.
„Ko je sada na dužnosti od bezbednjaka?“
Boton trepnu. Pogled mu skrenu desno. Na trenutak je obuze iracionalni
strah da će on reći Nobujuki, mada je mislila kako na Dereču nema nikog sa
takvim imenom.
„Poručnik De Kamp.“
„Neka odmah pošalje dva naoružana stražara u moje prostorije na
stanici.“
„Razumem“, reče Boton. „Postoji li neki problem?“
„Ne. Moram da svratim na jedno mesto pre nego što odem sa stanice, a
oni možda neće hteti da me puste unutra“, reče ona. I onda, uz kikot: „Ili da
uzmaknu.“
Posle malo manje od jednog sata ušla je u psihijatrijsko krilo
medicinskog kompleksa Geviter sa dva marinca iza sebe. Za recepcijom je
bio neki mladić sa nimalo modernom dugom kosom. Lice mu je posivelo
kad je prišla njegovom pultu.
„Došla sam kod doktorke Ahmadi“, reče ona.
„Naravno. Možete sesti u čekaonicu, a ja ću…“
„Došla sam kod doktorke Ahmadi kako bih je videla smesta.“
 „Nisam siguran gde je ona.“
Tanaka se nagnu napred, spusti šake na pult recepcije i blago se
osmehnu. „Kako bi bilo da se pravimo da je posredi nešto stvarno važno, pa
da je pronađeš?“
Salon za lekare bio je inače prazan kad je ona tamo došla. Bila je to
topla prostorija sa indirektnim osvetljenjem i stvarnim biljkama – papratima
i bršljanom – koje su visile iz žardinjera duž zidova. Dve sofe dovoljno
duge da se na njima spava i automatizovana kuhinja moderna poput nekih
koje su mogle da usluže čitav brod.
Nije znala da li je neko upozorio ostale lekare da se udalje, ili je
Ahmadijeva bila sve vreme tu sama, ali kad je ona sela naspram nje, na čaj
Ahmadijeve se navukla mala masna skrama tamo gde se ohladio, nepopijen.
Doktorkin pogled je malo lutao pre nego što je pronašao Tanaku.
„Tu ste“, reče Ahmadijeva.
„Jesam“, saglasi se Tanaka i gurnu svoj paketić sa dve pilule preko
stola. „Kako ovo deluje? Zašto ublažava efekat?“
Ahmadijeva klimnu glavom. „Umanjuje aktivnost u
temporoparijetalnim režnjevima sa izvesnim antipsihotičkim učinkom.
Globalno smanjuje spontano aktiviranje neurona. Šta god bilo to što vam
seže u um, mislila sam da bi pomoglo kada ne biste na to reagovali.“
„Šta još ima takav učinak? Koji drugi lekovi? Treba mi spisak.“
Ahmadijeva pruži ruku. Tanaka načas nije znala šta je time htela, a onda
je dala doktorki svoj terminal. Dok je Ahmadijeva pisala u njemu, govorila
je. Glas joj je bio tih i zamućen.
„Kad sam bila stažista, imala sam pacijenta sa levim propustom.“
„Ne znam šta je to.“
„Imao je leziju na mozgu zbog koje nije doživljavao koncept leve
strane. Ako bih zatražila da nacrta krug, on bi nacrtao desnu polovinu. Kad
biste mu rekli da nacrta brojčanik analognog časovnika, svi brojevi bi
završili u gomili na desnoj strani. Levo je bilo misao koju on prosto nije
mogao da pomisli. Kao da je bio daltonista, ali za polovinu svog polja
percepcije.“
Tanaka se zavali u naslon stolice. „Jeste li vi dobro?“
„Uvek sam razmišljala o tome koliko je čudno imati takav gubitak.
Nikad nisam pomislila na to koliko je moralo da bude čudno za njega. Ti
neobični ljudi sa dvostruko više sveta nego što je on mogao da zamisli. A
nije mogao. Misli koje imate zavise od mozga koji imate. Promenite mozak
i promenićete vrstu misli koje je moguće misliti.“
Ona spusti terminal na sto kraj svog ostavljenog čaja. Kad ga je gurnula
preko, začuo se zvuk grebuckanja nalik na nokat po koži. Tanaka ga nije
uzela.
„Vama se desilo.“
„Jeste“, reče Ahmadijeva. „Sećala sam se tunela. Vi ste bili tamo.
Dešavalo se nešto loše.“
„Nobujukiju“, reče Tanaka. „Ko god taj bio, u tri lepe.“
„Povezuje nas to“, reče Ahmadijeva. „Uspostavlja ukrštene veze
između naših neurona. Tako da električni impuls neurona u jednom mozgu
može da aktivira neuron u drugom. Nekada smo to radili s pacovima, znate?
Stavljali smo elektrodu u mozak jednog pacova priključenu na radio-
predajnik. Prijemnik prikačen za drugog pacova bio je u drugoj prostoriji.
Pokazali bismo jednom crvenu boju, a drugog šokirali strujom. Malo
kasnije, kad bi jedan ugledao crveno, drugi bi se trgao i bez elektrošoka.
’Telepatija za sirotinju’, tako smo to nazivali.“
„Ništa lično, ali vaš posao zvuči donekle sjebano.“
„Mislila sam da bi to bilo kao… da ste sa ljudima. Kao san, ali nije. Kao
da ste deo ideje prevelike da je zamislite. Deo mozga toliko ogromnog i
međupovezanog da nije ljudski. Sazdan je od ljudi, ali to nije to. Baš kao
što mi nismo neuroni i ćelije.“
„I dalje mislite da je ovo silovanje?“
„O da“, reče Ahmadijeva. Glas joj je bio tih i pun ubeđenja. „Da.“
Tanaka uze ručni terminal sa stola. Tamo je bilo navedeno desetak
različitih farmaceutskih sredstava, sa formulama doza i upozorenjima. Ne
uzimati na prazan stomak. Prekinuti ako se pojavi osip. Izbegavati u
trudnoći. Ona pljesnu terminalom oko zapešća i stavi preostale dve pilule u
džep.
„Širi se“, reče Ahmadijeva. „Sada više to nisu samo ljudi koji su sa
vama bili u prostoru prstena. Širi se svuda. Kao zaraza.“
„Znam.“
 „Kako može to da radi?“
Tanaka ustade. Ahmadijeva kao da se smanjila posle njihove seanse.
Lice joj je bilo mekše nego ranije. Glas čoveka koji joj se divio, koga je
podsećala na njegovu ženu, ćutao je. Ili bio drugde. Ili su ga blokirali
lekovi.
„Ne znam kako se to radi“, reče Tanaka. „Ali nameravam da
ustanovim.“
„Kako ćete to sprečiti?“
„I to ću da ustanovim“, reče ona i udalji se. U hodniku je iskopirala
spisak za dvoje marinaca dok ih je vodila prema apoteci. „Uzimamo sve od
ovoga što je već napravljeno. Ono što budemo morali da sintetišemo
dodatno na Dereču, takođe uzimamo.“
„Kako da znamo šta je šta?“
„Zapretite apotekaru“, reče Tanaka.
Trajalo je to duže nego što je Tanaka želela, ali i ponuda je bila veća. Na
kraju su morali da uzmu široke plave plastične kese namenjene za lične
stvari pacijenata. Kad su bili spremni da pođu, izgledali su kao da su bili u
kupovini u nekom kvartu sa prodavnicama visoke mode. Jedan lekar – sitan
muškarac oblog lica sa zlosrećnom bradom – išao je za njima prema centru
glavne stanice uzrujano mlatarajući rukama. Tanaka mu je učinila uslugu
tako što ga je ignorisala.
Liftu je trebalo nekoliko sekundi da stigne. Dok je Tanaka tamo stajala i
čekala, jedan od njenih stražara pročistio je grlo. „Pravo na pristanište,
ser?“
„Da“, reče Tanaka. A onda: „Ne. Čekaj.“ Kad je lift zazvonio, otvorila
je jednu kesu i izvukla poznati paketić pilula u celofanu. „Idite vi. Vidimo
se na brodu.“
„Da li ste sigurni, ser?“
„Krenite.“
Nije sačekala da bi ih posmatrala. Svako sa Dereča dovoljno glup da je
ne posluša sada je bio osuđen na propast. Vratila se u salon za lekare. Ovog
puta tamo je bilo više ljudi. Okrenuli su se da je pogledaju kao pretnju.
Pošteno.
Ahmadijeva je bila na istom mestu gde ju je Tanaka ostavila, kao da je
nekako pribavila novu šolju čaja da bi je ignorisala. Tanaka joj dodirnu
rame, i ona se sporo okrenu. Tanaka spusti paketić na sto kraj šolje za čaj.
Doktorkina šaka ga prekri.
„Učiniću koliko mogu“, reče Tanaka.
 Trideset peto poglavlje: Aleks

Aleks isprva nije primećivao zvuke svađe. Bilo je nekoliko razloga za to:
nalazio se na pilotskoj palubi Rosinantea, a prepirka se odvijala dole, kod
vazdušne komore za posadu; završavao je dugu, burnu smenu, i usled
zamora opažao stvari sporije nego inače; gledao je jedan od svojih
omiljenih neonoar zabavnih kanala, a detektiv – koga je glumio Šin Džung
Park – upravo je pratio tajanstvenu ženu – Anu Real – u noćni klub na
Titanu. Bilo je to samo nekoliko minuta pre nego što će pronaći policajčevo
telo, i možda sat pre nego što shvati da je tajanstvena žena njegova kćerka.
Aleks je to gledao mnogo puta tokom godina. Znao je film vrlo dobro.
Ponovno gledanje starih kanala njemu je prijalo. Bilo je smirenosti u znanju
onoga što će se desiti.
Nije mogao tačno da kaže šta mu je privuklo pažnju, samo da je nešto u
klubu zvučalo pogrešno. Zaustavio je film, Šin Džung Parku su oči ostale
poluzatvorene, a usta nespretno otvorena usred naručivanja pića. Na Rosiju
su se čuli samo zujanje reciklatora i otkucaji njegovog srca. Kad je
odjeknuo sledeći povik, Aleks se trgao. Bio je to devojčin glas podignut u
besu. On nije mogao da razazna pojedine reči, ali posredi je mogla biti
samo nevolja.
On se otkopča i odvuče dole kroz komandnu palubu do lifta. Devojčin
glas se začu ponovo, glasnije i brzo. Jedino što je on mogao da razabere bila
je reč jebeni usred rečenice. Zatim zvuk udarca dovoljno glasan da korito
nekoliko sekundi odzvanja od njega.
„Hej tamo“, reče on dok se povlačio prema vazdušnoj komori za
posadu. „Nešto nije u redu?“
Niko mu ne odgovori, ali on začu kako Ejmos govori tiho i mirno.
Aleksova prva pomisao bila je da se nešto desilo sa Vidrom, i Tereza je sada
izgubljena u jadu, ali ni to mu nije izgledalo sasvim tačno.
Devojčin glas se začu ponovo, i to nije bila Tereza. Glas je bio mlađi,
viši. Nazubljeno sečivo od glasa. Jebote, nisi imao nikakvo pravo da se
mešaš. Ti si obično govno za mene. Isti si pakosni govnar kao što je bio
Kortazar, i možeš da se vratiš tamo i kažeš joj da si pogrešio. Aleks odlebde
dole.
Kara je lebdela kod vazdušne komore, a lice joj je bilo maska besa i
bola. Ejmos joj je zaprečavao put u Rosija, ruku raširenih do oba zida kao
da se nehajno tamo pridržava. Džim i Tereza su bili u oknu lifta, dolazili su
s paluba za posadu, privučeni istim metežom. Terezine oči su bile raširene i
uzrujane. Džim pogleda Aleksa u oči i klimnu.
„Jasno mi je zašto pizdiš, Iskrice“, reče Ejmos. „Ovaj deo je težak.“
„Prestani to da govoriš!“, reče niža devojka. „Ne znaš ništa o meni,
seronjo!“
„Ali proći će“, nastavi Ejmos. „Možda ne skroz kao pre nego što si
turila glavu u tu stvar, ali biće bolje nego sad.“
„Treba da budem tamo! Treba da mi oni govore stvari! Ja to želim, a ti
si mi to sjebao. Sad moraš da to središ.“
„Sad mi se čini da si ti ta koja je sređena.“
„Mi smo ionako mrtvi!“ Sada se opirala jecajima. „Nije važno ako smo
svi ionako mrtvi.“
„Trebalo bi da se vratiš kod Mališe. Zabrinut je zbog tebe.“
„Ne ulazi nam u glave!“, vrisnu Kara i odbaci se na Ejmosa. Udar
njihovih tela bio je dublji i silniji nego što je Aleks očekivao, kao da su
oboje bili otežani olovom. Karin napad nije bio izbalansiran niti je imala za
šta da se drži, za razliku od Ejmosa. Ona zamlatara, izgubivši orijentaciju.
Njena peta, u zamahu, udari u pregradu propraćena zvukom udarca čekića.
Tamo gde je udarila, u tkanini i puhinu ostalo je duboko ulubljenje.
Vriska i jecaji se još pojačaše i onda, kao sveća koja se gasi, najednom
iščeznuše. Ejmos se osvrnu, najpre prema Džimu i Terezi, onda naviše
prema Aleksu. Crna pruga preko njegovog desnog obraza pokazivala je gde
ga je Kara udarila.
„Vraćam se za koji minut“, reče Ejmos.
„Samo ti polako“, odgovori Aleks, a onda pomisli da je ispao glup zato
što je to rekao. Ali Ejmos samo klimnu glavom i pođe od držača do držača
sve dok ne stiže do Kare tamo gde je ona lebdela, sklupčana čvrsto u sebe,
tako da joj je celo telo bilo pesnica. Ejmos devojci reče nešto što Aleks nije
mogao da čuje, a onda je obujmi širokom bledom rukom i povuče za sobom
kroz vrata vazdušne komore i preko mosta za pristajanje.
Džim i Tereza se popeše dok je Aleks lebdeo dole, i njih troje odgledaše
kako Ejmos prelazi na Sokola i ulazi u njega.
„E pa, sranje“, reče Aleks. „Izgleda da joj je Elvi rekla da prestajemo sa
odlascima u biblioteku.“
„On je znao da će biti gadno“, reče Tereza. „Čekao je da se to desi.
Rekao je doktorki Okoje da svali odgovornost za zatvaranje eksperimenta
na njega.“
„Zato što on može da otrpi udarac?“, upita Aleks.
„Jesi li video Elvi?“, reče Džim. „Izgleda kao da bi se slomila da malo
jače duneš u nju.“
„Pa, to je lepo od Ejmosa, valjda“, reče Aleks. Na trenutak je imao
utisak da je još neko u vazdušnoj komori s njima – neka četvrta osoba koja
posmatra kraj njih. Osvrnu se prema liftu, u očekivanju da vidi Naomi, ali
tamo nije bilo nikoga.

Kad je naređenje došlo, uopšte nije trebalo mnogo vremena da se Rosinante

pripremi za evakuaciju sistema Adro. Aleks je obavljao letačke provere sa
životnim iskustvom koje ga je vodilo kroz taj postupak. Manevarski
potisnici izveštavali su da su u dobrom stanju. Zalihe vode i dalje su bile
prilično dobre, pogotovo u poređenju sa Sokolom, koji je leteo suvlji nego
što bi Aleksu prijalo. Reciklatori vazduha su radili bolje nego što je stajalo
u specifikacijama. Epštajnovom pogonu biće potreban remont negde
sledeće godine, ako sve prođe dovoljno dobro da svi tada budu još živi i
prepoznatljivi kao ljudska bića.
Aleks je čuo zamisao o tome da alat, ako se koristi i pazi dovoljno dugo,
razvije dušu. On nikada nije bio religiozan, ali čak i bez pribegavanja
natprirodnom slutio je da u tome ima neke istine. Rosinante i Aleks su
proveli mnogo godina zajedno, i on je razumeo brod onako kako bi
razumeo prijatelja. Bilo je to verovatno samo normalno primatsko
subliminalno poređenje obrazaca, ali on je to doživljavao kao da brod ima
raspoloženja i potrebe. On je znao kada potisnik želi da mu se zamene
dovodi po načinu na koji se brod okretao, znao je kada im nedostaje
reaktivne mase po zvuku odjeka pogona u hodnicima. Priprema za novi
potisak napolje prema kapijama bila je za njega kao navlačenje čarapa. On
o tome više nije čak ni razmišljao. Brod i njegova posada bili su dovoljno
intimni da se sve to jednostavno dešava.
Soko je bio noviji brod s mlađom posadom, i njegova priprema za
putovanje – pogotovo posle više meseci u bestežinskom stanju – trajala je
duže. Elvini ljudi su vodili laboratoriju bez ikakve posebne potrebe da brinu
zbog tajanstvenih zamisli kao što su gore ili dole. Sad je sve moralo da bude
demontirano, uskladišteno i spakovano. Aleks je slutio da neki članovi
posade tamo nikada nisu očekivali da napuste Adro.
Poslednja odluka bila je da li da ostave most za pristajanje i koordinišu
let. Nije to bio toliko težak manevar. Samo je značilo da treba pustiti da
Soko i Rosinante međusobno razgovaraju dok su pod potiskom, tako da im
pogoni ostanu sinhronizovani. Most je mogao da ostane razvučen, i oni su
lako mogli da prelaze s jednog broda na drugi. Aleksu se dopadala ta ideja.
On nije želeo da posada Sokola dolazi preko, a nije se lično naročito
zanimao da prelazi kod njih, ali postojala je jednakost koju je takva vožnja
u tandemu nosila sa sobom. Rosinante je bio stari bojni brod pre nego što su
se kapije otvorile. Soko je bio najmodernija lakonska naučna letelica sa još
naprednijom tehnologijom nego ona kojom se hvalisala Nadolazeća oluja.
Postavljanje ta dva u jednu jedinicu Aleksu je izgledalo kao da se Rosiju
ukazuje korektan nivo poštovanja.
Ali iako je Naomi prihvatila lakonsko primirje, nije baš bila željna toga
da sistem Sokola bude previše intimno povezan sa Rosijevim. Kad je
kucnuo čas, Naomi i Džim, Ejmos i Tereza i Vidra spakovali su se natrag na
svoja mesta. Rosi je uvukao svoj most za pristajanje i dva broda su okrenula
leđa velikom zelenom dijamantu i pošla pod potiskom prema kapiji,
zajedno ali zasebno. Izgledalo je to kao neko predskazanje, ali Aleks nije
imao pojma kakvo. Sve vreme je mislio na Ejmosa i Karu u vazdušnoj
komori, na njen gnev i njegovu smirenost. Nije bio siguran da li mu je
drago što crnooka devojka nije mogla da prelazi kad joj se prohte ili se
brine zbog toga što će Ejmos biti zaglavljen na Rosiju ako nešto krene po
zlu na Sokolu.
Potisak je bio jak, ali ne i nepodnošljiv. Uglavnom malo preko pune
gravitacije uz spuštanje na polovinu za vreme obroka. Stizalo je još vesti i
izveštaja sa drugih brodova iz pokreta otpora sad pošto se nisu krili od
lakonskih snaga, i Aleks je pratio neke od njih. Kad god bi stigao novi
paket, nadao se poruci od Kita. Naomi je bila duboko zaokupljena
koordinacijom, slušala je poruke, odgovarala na njih, prenosila ih Sokolu
kako bi ih Elvi videla i komentarisala.
Ejmos je umro i bio dovučen natrag iz ambisa bez velike promene u
njegovom ponašanju, ali Džim i Tereza su teško nosili trenutni stres. Džim
je zadržao svoju uobičajenu fasadu dobrog raspoloženja, ali tu i tamo video
se na njemu duboki premor. Tereza je, na drugom kraju spektra, crpla
nervoznu energiju koja nije imala oduška. Od trenutka kada se budila,
obavljala je dijagnostiku koja još nedeljama nije trebalo da dođe na red ili
čistila filtere koji su nedavno već bili očišćeni, ili išla u brodsku teretanu i
gurala se kroz otporni gel. Aleks bi to pripisao neiscrpnim rezervama
mladosti da sve nije toliko ličilo na strah.
Dan pre nego što su došli do polovine puta, kada je trebalo da započnu
sa kočionim potiskom, on je zatekao Terezu u brodskoj kuhinji kako jede
proteinsku tablu i posmatra video kapije prstena prema kojoj su hitali.
Kovitlaci jako nabijenih čestica i svetla kuljali su odatle kao izmaglica.
„Zadivljujuće, zar ne?“, reče Aleks.
„Oduvek smo znali da su kapije izvori energije“, reče Tereza slegnuvši
ramenima.
Aleks promeni svoj plan obroka. Krenuo je gore na letačku palubu kako
bi gledao svoje kanale. Umesto toga, naložio je kuhinji da mu servira tanjir
pirinča sa crnim umakom, i onda seo preko puta Tereze sa viljuškom. Ona
ga je okrznula očima, a onda skrenula pogled.
„Kao da te muči nešto“, reče Aleks. „Ili ja to samo umišljam?“
Ona slegnu ramenima oštro, udarno. On se zapita sanja li i ona jarke
kapije, ili je samo on posredi.
„Stalno mislim na sukob“, reče ona.
„Aha“, reče Aleks, pomislivši da ona to misli na bitku sa stvorenjima
koja su ubila San Esteban.
„On je drugačiji. Znam da su ga dronovi za popravku promenili, ali
toliko je toga isto da sam prosto mislila kako je to i dalje on. Ali ubili su ga
na Novom Egiptu, a on nije umro. Devojka koja je vikala na njega? Kara?
Da je udarila tebe ili mene, kosti bi nam polomila. On je to prosto otrpeo.
Kao da nije ništa.“
„Ejmos je oduvek bio otporan kao đon“, reče Aleks. „To nije ništa
novo.“
„Samo je toliko drugačiji.“ Ona strpa poslednje ostatke proteinske table
u usta, prožvaka to načas, pa proguta. „Mislim na oca.“
„Zato što se i on promenio?“
Tereza se nagnu napred, osloni laktove o sto. Vilica joj je bila stegnuta,
a sjaj u njenim očima izgledao je pomalo grozničavo. „Mislila sam da ga
više nema. Mislila sam da je ceo eksperiment krenuo po zlu i da je on
prosto… Ljudi stalno ostaju bez roditelja. Mislila sam da sam jedna od
njih.“
„Siroče.“
„Ali ako je on samo promenjen, onda ne znam šta sam. Siroče. Ne
siroče. Nešto drugo.“
„I sad ćemo ga videti. To te brine.“
„Koliko možeš da se promeniš i ostaneš i dalje ti?“, upita ona, i Aleksu
je trebalo nekoliko sekundi da shvati kako to pitanje nije bilo retoričko. On
uze još jednu viljušku pirinča kako bi sebi dao vremena da razmisli.
„Pa“, reče on, „ljudi se stalno menjaju. Da se ne menjaju, bilo bi još
čudnije. Hoću reći, pogledaj samo sebe. Ti nisi ista ona osoba koja si bila
dok nisi došla ovamo. Sranje, pa razlikuješ se od one koja je tek došla na
brod. Starija si, sigurnija u sebe, bolja si mehaničarka. Nisam ni ja isti onaj
koji sam nekada bio. Ejmos… Aha, sa njim je to ekstremnije. Čudnije. Isto
je i sa tvojim tatom. Ali ja mislim da je Ejmos i dalje Ejmos, makar to bila
njegova drugačija verzija. Mislim da će tvoj tata, kad ga nađemo, u
najmanju ruku biti kao što je bio. Znaš? Mislim, očekujem da će i dalje
mariti za tebe.“
„To ne znam“, reče ona, i turobnost u njenom glasu saopšti mu da je
pogodio blizu mete.
„Ja imam dete“, reče on. „I ja sam tata, baš kao tvoj otac. I uveravam te,
veza između roditelja i deteta? To je nešto osnovno. Duboko. Ti pogledaš
Ejmosa i vidiš u čemu je sve drugačiji. Ja mogu da vidim u čemu je sve isti.
Tvoj tata će biti drugačiji. Ali ako je bilo šta u vezi s njim kao nekada? Biće
to ono što oseća prema tebi.“
„Slatko“, reče Tereza. „I potpuna budalaština.“
„Ne znaš to. Sve dok i sama ne budeš imala dete, nećeš znati. To ti
garantujem. Ljubav roditelja prema detetu je ono poslednje što nestane.“
„Čak i sa korekcijom zbog socijalno-ekonomskog statusa, stopa
roditeljskog zlostavljanja dece je robusnih osam promila. Većina tih žrtava
su između novorođenčeta i trogodišnjaka. Na mestima sa milion dece – u
Varšavi, Benin Sitiju, Oberonu – to bi bilo osam hiljada zlostavljane,
zapostavljene ili maltretirane dece. To je univerzitet solidne veličine samo
sa decom prema kojoj se roditelji ne ophode kako treba. Svakako, ljudska
bića vole svoju decu. I ubijaju ih. Redovno kao časovnik.“
Aleks klimnu glavom. Nekoliko trenutaka poćutaše. „Ponekad
zaboravim na tvoje obrazovanje.“
„Kad te pripremaju da vladaš čitavim čovečanstvom, ne ostavljaju
mnogo sentimentalnosti u nastavnom planu i programu“, reče Tereza.
„Baš šteta.“
„Plašim se da ga ponovo vidim“, reče ona. „Samo se plašim.“
Sa svakim satom koji je prolazio, kapija je bila sve bliža i sve svetlija, a
Aleks je postajao sve svesniji neizvesnosti u koju lete. Izveštaji od pokreta
otpora i Lakonije sada su pristizali gotovo neprekidno, a razgovori između
Sokola i Rosija bili su permanentno pozadinsko zujanje – Ejmos je
razgovarao sa Karom i Šanom, Džim sa Fajezom, Naomi sa Elvi i
Haršanom Lijem. Osećaj da se primiče kritičnoj tački, da mu je gotovo
ponestalo vremena, prožimao je sve. Um mu se stalno vraćao Terezi i
njenom ocu, Ejmosu i deci koja nisu bila njegova premda su imala iste oči
kao on, Žizel i Kitu i Rohi, te unuku koga nikad nije video. Pomislio je da
pošalje poruku, ali nije znao šta bi rekao. To je uvek bio problem. Previše
osećanja i nedostatak pravih reči da ih opiše.
Kad je došlo vreme za završni prilazak kapiji i Naomi se popela na
komandnu palubu, on nije to smatrao nimalo značajnim. Zadržao je pažnju
na pogonu i Sokolu dok je Naomi, ispod njega, preuzela komunikatore.
Sada su bili dovoljno blizu prstena da se snažno emitovanje probije kroz
smetnje kapije prstena, čak i ovako glasne.
Kad je Naomi objavila tonažu i tipove pogona Rosija i Sokola, njihovo
očekivano vreme tranzita i vektore u prostoru prstena, Aleks je primetio da
je to bio dodatni korak koji obično nisu preduzimali. Samo je pretpostavio
da je to bilo nešto što je Naomi razradila sa ostalima. Tek kada je došao
odgovor, on je shvatio šta vidi.
 Podaci koji su stigli nosili su oznaku Paukove mreže, osmatračkog
broda iz sistema Novi Vels. Aleks nije znao da li je on bio lakonski ili je
pripadao pokretu otpora pre ovoga, ali odgovor koji je sa njega odaslan bio
je precizan i jasan. Navodio je brodove u prostoru prstena, njihovu tonažu i
pogone, njihove vektore i planove letenja. Prikazao je očekivan dolazni i
odlazni saobraćaj u jednostavnom, standardnom formatu, i ukazao da Rosi i
Soko mogu bezbedno da prođu. Tada su prvi i jedini put upotrebili Naomin
protokol u praksi, i on je funkcionisao upravo onako kako je i bio
projektovan.
Aleks se otkopčao i spustio na komandnu palubu. Naomi je bila u svom
ležaju za ubrzanja. Svetlost ekrana sijala je u njenim očima i svetloj kosi.
Pogledala je u Aleksa, sa izrazom negde između kiselog i veselog.
„Aha“, reče Aleks.
„Bilo bi delotvorno“, reče ona. „Samo da smo sarađivali, bilo bi
delotvorno.“
„Bilo bi bolje.“
„Ja razmišljam o svemu što smo mogli da uradimo, o svim čudesima
koja smo mogli da postignemo, samo da smo bili malčice bolji nego što se
ispostavlja da jesmo.“
 Trideset šesto poglavlje: Džim

Prostor prstena je bio pun. Pedeset šest brodova lebdelo je u jezivom sjaju
kapija, i umesto da idu pod potiskom s jednog mesta na drugo, stajali su
nepomično. Džim ih je sve posmatrao na volumetrijskom prikazu. Tamo je
bilo više naučnih brodova od svega ostalog, ali među njima su se nalazili i
teretnjaci i kolonizatorski brodovi. Njihovi pogoni su bili usmereni u svim
pravcima, zavisno od toga odakle su došli i kako su poništili svoju brzinu.
Trebalo mu je neko vreme da ustanovi šta je to bilo tako zastrašujuće u vezi
s njima.
Decenijama je prostor prstena – spora zona – bio čvorište između
sistema. Pogotovo posle smrti stanice Medina i Tajfuna, brodovi su ulazili i
izlazili što su brže mogli, svodeći na minimum vreme provedeno na ne-
nebu bez zvezda. Sada su došli ovamo. Bili su to samo najbliži brodovi, oni
koji su se mogli najlakše odaslati, ali prvi put otkad je on mogao da se seti,
stigli su. Poneki manevarski potisnik upalio bi se s vremena na vreme da
koriguje malo skretanje, ali njihovi Epštajnovi pogoni su bili pogašeni.
Flota je došla na Naomin poziv. Na Trejhov. Na Elvin. Nisu se upustili u
bitku. Nisu putovali u neki ljudskiji, pojmljiviji svemir. Bili su to
malobrojni opiljci od keramike i silikonske čipke u mehuru veličine milion
Zemalja.
Izgledali su podavljeno.
„Dobro, imamo brod vizuelno“, reče Elvi sa Sokola. Čak i iz tolike
blizine, uski snop je bio ravan i izobličen kao da dolazi do gubitka signala.
Nedovoljno da bi veza bila nejasna, ali dovoljno da odaje utisak
klaustrofobije.
„Navodni brod“, reče Džim, posegnuvši za šalom.
„Jajastu stvar. Imamo jajastu stvar na teleskopima. Tako da je dobra vest
to što je ona još tu.“
„Je li bilo ikakvih naznaka kretanja ili aktivnosti?“, upita Naomi sa
komandne palube Rosija.
 „Ne“, reče Elvi. „Makar ne na stanici.“
„Na drugim mestima?“, upita Naomi.
„Sve je aktivnije nego ranije. Količina toplotnog zračenja na ovom
mestu je redovima veličine iznad nekadašnje. Više svetla, više zračenja.
Možda bude potrebno da neke brodove koji su prvi ovde stigli ubrzo
vratimo u normalan svemir kako bi imali priliku da se otarase dela tog
viška. Razmenjivači toplote sakupljaju više energije nego što je ispuštaju.
Svi rezervni senzori mi primaju podatke i tragaju za korisnim obrascima.“
„Prvo ono najvažnije“, reče Džim.
„Direktna inspekcija stanice?“, odgovori Elvi.
„Nameravao sam da kažem da se pobrinemo za to da svi ljudi koji su
proteklih nekoliko godina pokušavali jedni druge da ubiju sve to mogu da
odstrane“, reče Džim. „Imamo po nekoliko desetina brodova sa svake
strane, i moraš da pretpostaviš kako svi oni imaju posade sa izvesnim
snažnim osećanjima u vezi sa čitavim ovim ratom.“
„Već se time bavim“, reče Naomi. „Razmenjujem poruke otkad smo
prošli kroz kapiju.“
„Koliko je gadno?“, upita Džim.
„Gunđaju, ali ništa ne navodi na uzbunu. Još ne.“
Džim ponovo pogleda male podavljene mrlje. Nisu pokušavale da se
međusobno pobiju. Vredelo je to proslaviti. „U redu. Trebalo bi da
proverimo ima li koga u jajastoj stvari.“
Elvin glas je uspevao da bude istovremeno umoran i odlučan. „Soko je
odredio kurs, ali ja ne želim da koristim Epštajnov pogon za kočenje blizu
površine. Potrajaće to neko vreme.“
„Ti znaš da je ta stvar usisala izliv gama zraka i da i dalje postoji?“, reče
Džim.
„Ne brine mene stanica“, reče Elvi. „Brine me da ne lomim stvari pre
nego što shvatim šta su one. Ako je Duarte i dalje u tom jajetu, a ja ga
spržim pre nego što uspemo da razgovaramo, ispašću glupa u društvu.“
„Pošteno“, reče Džim. „Podesićemo parametre za sastanak.“
On prekinu vezu. Nekoliko trenutaka kasnije Rosi se pomeri pod njim
kada je Aleks promenio njihov kurs. Džim je zatvorio prikaz i seo na svoj
ležaj za ubrzanja, gde je osećao zidove oko sebe, vibracije broda, ono što ga
je povremeno nagonilo da oseti kako je on sićušni organizam u ogromnom
univerzumu. Vilice su ga bolele, ali to mu se ovih dana često dešavalo, i ako
je obraćao pažnju na to, u osnovi lobanje osećao je stezanje koje mu nikada
nije prolazilo, čak ni dok je spavao. Navikao se na to. Tako je živeo.
Nekada je postojao fokus napetosti, iako se i taj fokus povremeno
menjao. Strah od Lakonskog carstva koje se valjalo i gnječilo pod petom
svakoga ko se s njim nije slagao. Ili strah od apokalipse koji je video u
stanici prstena, onomad pre nego što su se kapije uopšte otvorile. Ili stalna,
dosadna pretnja da će Duarte povući svoju zaštitu i narediti da Džima bace
u Obor. Bliska izvesnost da će, u pokušaju da sazna jesu li stvari s druge
strane kapije prstena svesne i sposobne da se menjaju, Duarte započeti rat u
kojem ne može da pobedi. I sada, da će se njegov pojedinačni život –
sopstvo koje je bilo Džejms Holden – izgubiti u moru svesti, ogromnom
jedinstvenom umu sazdanom od ljudskih bića, ali neljudskom. Mogao je da
bira, a njegovo telo je bilo jednako spremno da ga tišti zbog svega toga.
Ili je to sada možda bila samo navika. Možda ga je težina istorije
istrošila zato što nije znao kako da je strese sa sebe. Nije znao da li bi se na
to odlučio, sve i da je mogao. Dva načina da se kaže jedno te isto.
„Hoće li ovo biti jedan pokušaj“, upita Aleks sa pilotske palube, „ili
očekujemo da još malo žvaćemo kad završite?“
„Ne razumem pitanje“, reče Džim.
„Ako ćemo samo da vas šibnemo napolje da radite s Elvinom posadom,
parkiraću nas blizu. Ako mislite da će biti potrebno da budemo u istoj
prostoriji, možete da otvorite komoru spremišta, a ja ću ponovo podići
most.“
Pre nego što je stigao da odgovori, to učini Naomi. „Diži most. Biće
dobro da i drugi brodovi to vide, makar ga i ne koristili.“
„Razumem“, reče Aleks. „Primičem nas.“
Džim se otkopča i krenu prema vazdušnoj komori spremišta.
Tereza je već bila tamo. Imala je na sebi odelo za vakuum, testirala je
zaptivke na nogama i rukama i naboj u magnetnim čizmama. Džim zastade
i pridrža se kada brod skliznu ispod njega. Kosa joj je bila začešljana
unazad i smeštena u tesnu kapicu tako da je to naglašavalo oblik njenih
očiju i grubost njene kože. Ona podiže bradu u gestu koji je mogao da bude
pozdrav, prkos ili oboje.
„Krenula si nekuda?“
„Ako je moj otac tamo, bolje da budem sa vama.“
Džim odmahnu glavom. „Ako pronađemo nešto, javiću ti. A ako nam
budeš trebala, dovešću te, obećavam.“
Devojčica odmahnu glavom, levo pa desno, samo nekoliko milimetara.
Izraz na licu bio joj je nepokolebljiv. „To je moj tata“, reče ona.
Džim oseti talas emocija koje su se dizale i spuštale u njemu za samo
nekoliko sekundi. Osujećenost, tugu, grižu savesti, strah. I, gotovo
nasumice, duboku nostalgiju. Setio se kad je išao u školu i vraćao se kući da
zatekne oca Antona iza kuće kako gradi ognjište. Bio je to trenutak bez
nekog velikog značaja. Nije pomislio na to godinama, a opet eto ga sad,
prisutnog i moćnog, ispunjenog ljubavlju kao da se to desilo samo trenutak
pre ovoga. To je moj tata.
„Shvataš li rizike?“, upita Džim.
„Ne, ne shvatam“, reče Tereza. „A ti?“
Džim slegnu ramenima. „Ne zaboravi da proveriš zaptivke kacige.“
Kad su bili spremni za polazak, on otvori vazdušnu komoru spremišta.
Vazduh je ispumpan, i dok se razređivao, zvuk u njegovom odelu se
menjao, postajao tiši kao i uvek. Osećao se zbog toga izolovanijim, ili
svesnijim svoje izolovanosti. Njegov dah, blago brujanje ventilatora,
škripuckanje odela, sve je to ispunjavalo više njegovih čula. Bilo je to
gotovo kao da je tonuo u san. Onda su vibracije doprle kroz pod kad su se
spoljna vrata otključala i kada se spremište otvorilo. Svetlost se prosula
kroz pukotine kao nikada pre toga, i njemu je trebalo nekoliko sekundi da
shvati zbog čega je to čudno. Obično je svetlost pred kojom se brod poput
njihovog otvarao bila radno svetlo ili zvezda – jaka, oštra i usmerena.
Mlečna svetlost koja se sada širila u spremište dopirala je odasvud. Bila je
meka i bez senki kao popodnevna jara na Zemlji. Kao pojednostavljena
zamišljena slika neba nekog deteta.
Stanica se kotrljala ispod njih, metalna sfera prečnika pet kilometara.
Prevelika za brod, premala za planetu, previše glatka i pravilna za asteroid.
A na njenoj sjajnoj plavoj površini – tačka nalik na zrno pirinča sa Elvinim
timom koji je izgledao tek poput čestica prašine kraj nje. Džim i Tereza
upraviše potisnike odela tako da krenu prema grupi, i razmere broda postaše
jasnije kada su ljudske figure bile kraj njega. Bio je mali. Cela stvar je
gotovo mogla da stane u spremište iz kojeg su upravo izašli. Glatka kao
koža i ravnomerno zaobljena, izgledala je pre organski nego sagrađena.
Jedna strana je bila otvorena, meso jajastog obličja oljušteno unazad sloj po
sloj sve dok otvor nije bio dovoljno velik da neko kroči kroz njega.
Jedno obličje koje se kretalo oko toga prekinu s tim i krenu prema
njemu i Terezi. Elvino lice pojavi se s druge strane vizira kao da on gleda u
nju ispod površine nepomičnog jezera. Njen glas je preko radija bio pun
smetnji i dalek, s obzirom na to koliko je blizu bila fizički.
„Poklapa se sa artefaktima na Lakoniji“, reče ona. „Sigurno koristi isto
ono kretanje bez inercije kao svojevremeno Eros, pošto ništa na tome ne
izgleda kao potisnik. Ne možemo da ustanovimo koliko je dugo tu po
temperaturi zbog…“ Ona pokaza na hiljadu sjajnih kapija oko njih.
„Jeste li sigurni da je to bio on?“, upita Tereza.
„Sa dokazima? Ne. Da li bi bilo blesavo prepostaviti bilo šta drugo? Da.
U ovom trenutku bi mi trebali dokazi da to nije bio Duarte pre nego što bih
ozbiljno razmotrila tako nešto. Ako čujem kopita, i dalje mislim da su to
konji.“ Još šest prilika u lakonskim odelima za vakuum kretalo se oko
jajeta, vrtelo u nečemu što je Džim sporo prepoznao kao obrazac pretrage.
„Ima li mu bilo kakvog traga?“
„Misliš na nešto zgodno poput vazdušne komore ili vrata?“, reče Elvi.
„Ne. Nema ničeg. Artefakt je tu, ali površina stanice je potpuno glatka.“
„Jesmo li pokušali da pokucamo?“, reče Džim, više nego upola šaljivo.
„Ako ja mogu da pomognem“, reče Tereza. „Mogla bih da objavim da
smo tu. Možda izađe kad mi čuje glas. Ili nas pusti da uđemo.“
„Vredi pokušati“, reče Elvi, pokazavši im da prođu.
Pored jajastog obličja grupa kutija bila je označena kao oprema:
senzorski kablovi, napajanje strujom, kompleti za biološko uzorkovanje.
Ispostavilo se da je ljudska prilika koja je lebdela kraj njih kao majka
kvočka Haršan Li. Džim je gledao kako se čoveku usta pomeraju dok je
govorio preko nekog drugog kanala, a ne onog koji je Džim slušao. Onda
škljocaj statičkih smetnji, i on je bio s njima. „Dajte mi samo trenutak i ja
ću povezati izlaz odela mlade dame sa našim sistemom. Možemo da
odašiljemo na širokom opsegu direktno na stanici, uz kontaktne vibracije
takođe.“
„Najveći subvufer u istoriji čovečanstva“, reče Džim. Elvi se nasmeja,
ali izgleda da to nikom drugom nije bilo smešno.
„Kako si ti ranije ušao?“, upita Elvi.
Džim odmahnu glavom. Nije bio siguran da je to videla, pa je
odmahnuo pesnicom kao stanovnik Pojasa. „Samo sam se spustio i stanica
se otvorila. Nisam ništa uradio.“
Ništa osim što sam pratio duha koji je mogao da otvori sva vrata u
ukletoj kući, pomisli on. Sećanja na užase i čudesa kojima je prisustvovao
unutra pretila su da ga smlave, a morao je da bude pozoran, pa ih je oterao
od sebe.
„Time je upravljao protomolekul“, reče Elvi. „Pokušavao je da ustanovi
šta se desilo sa sistemima kojima je trebalo da podnese izveštaj. Ti si bio
način da on to uradi.“
„Zato što sam imao telo“, reče Džim. Sada su unutra samo duhovi.
Imati telo tu unutra znači nešto. „Tako mi je bilo saopšteno. Sposobnost
pristupa materiji, valjda, nije bila standardna.“
„Čula sam tvoje izveštaje“, reče Elvi. „Termini koje si koristio? Ili ih je
valjda koristio protomolekul. Pleroma, pali svet, supstrat. To su ljudski
termini.“
„Sve što sam radio bilo je provučeno kroz ljudske umove“, reče Džim.
Li spoji svetlocrvenu žicu sa sposobnošću samouvlačenja sa tamnog
kružnog obličja koje je počivalo na površini stanice sa utičnicom na ruci
Terezinog odela. „Znaš, nisam ja zapravo vozio. Samo me je usput nosilo to
što je on radio.“
„Pa“, reče Elvi. „Mislim da neko sada vozi.“
Li podiže palac. Tereza pogleda na smenu Džima, Elvija i Lija,
najednom uzrujana. „Šta da kažem?“
„Samo mu kaži da smo tu“, reče Elvi.
Tereza klimnu glavom, pribra se. „Tata, ja sam. Tereza ovde. Nalazim se
na spoljnoj strani stanice. Želimo da uđemo i razgovaramo.“ Ona sačeka na
trenutak, i kada je ponovo progovorila, u glasu joj je bio prizvuk čežnje koji
je Džimu malčice slomio srce. „Želim da te vidim. Želim da uđem.“
Sačekaše. Džim se okrenu u sporom krugu, tragajući za bilo čim na
površini stanice – mreškajem, rupom, znakom da se nešto pomalja. Ništa se
ne pojavi.
„Pokušaj ponovo“, reče on.
„Oče? Ako si unutra, Tereza ovde. Nalazim na spoljnoj strani stanice.
Želim da uđem.“
Sekunde su se rastezale dok je nada u izrazu lica devojčice polako
zamirala. Li joj mahnu, privuče je bliže i otkači kabl. „Možemo da
pokušamo i sa drugim stvarima“, reče on. „Imamo nekoliko kilometara
kontaktnih senzora. Koristili smo ih na dijamantu u Adru, ali oni bi i ovde
mogli da budu veoma informativni.“
„Pomoći ću vam da ih rasporedite“, reče Džim.
„Ako vidiš da je bilo šta drugačije u odnosu na prošli put…“, reče Elvi.
Osim sebe samog?, pomisli on, ali ne izgovori.
Sledeća četiri sata naučni tim je postavljao senzorsko vlakno oko
stanice dok se Džim živo sećao kako je namotavao beskrajne niti prediva u
klupka za vreme faze pletenja oca Dimitrija. Elvi je prestala jedan sat posle
početka, vrativši se u Sokola. Li je rekao da je to učinila kako bi mogla da
nadzire prikupljanje podataka na tom kraju procesa, ali Džim je bio prilično
siguran da joj je samo bio potreban odmor.
Isprva ga je posao zamarao, ali kako je vreme prolazilo, Džim je
shvatao da zapada u taj ritam. Razvlačenje kabla, potom držanje na mestu
dok ostali ne provere vezu između senzora i površine stanice. Pomagala je i
Tereza, a brojni meseci provedeni u šegrtovanju na Rosiju videli su se po
načinu na koji je tražila razjašnjenja i objavljivala svoje postupke timu pre
nego što bi ih preduzela. Kada su njihove boce već bile pri kraju i Džim se
okrenuo prema brodu, Tereza kao da je stresla s ramena prvu gorčinu svog
razočaranja.
Kad se vazdušna komora zatvorila za njima i kada je Džim skinuo,
servisirao i odložio odelo za vakuum, vratio se u svoju kabinu. Smrdeo je
na znoj i sintetičku gumu, a mišići su ga tištali i trzali se. Pre nekoliko
decenija rad ga nije toliko zamarao, ali čak i sa neprijatnostima i utiskom da
ne može da izdrži onoliko koliko je mogao kad je bio mlađi, i dalje je u
radu pronalazio zadovoljstvo. Pošto se oprao i obukao čist letački
kombinezon, bio je zadovoljan sobom na način koji već dugo nije osetio.
 Kad se popeo na komandnu palubu, Ejmos je tamo bio sam, vezan za
ležaj iako nije bilo potisne gravitacije niti bilo kakvih stvarnih izgleda za
nju. Džim se dovuče i zaustavi na jednom od držača pa pogleda uvis prema
pilotskoj palubi.
„Gde su svi?“, upita.
„Aleks spava, Malena se bavi kučetom i uzela je nešto da klopa. Naomi
je prešla na Sokola kako bi porazgovarala o senzorskim podacima.“
„Već ima senzorskih podataka? Hoću reći, mislio sam da će proći
najmanje nekoliko sati pre nego što sakupe dovoljno toga da bi održali
sastanak.“
„Znaš ono, kad ljudi ne znaju ništa“, reče Ejmos, „obožavaju da se
sastaju i razgovaraju o tome.“
„Valjda.“
Ejmos se protegnu i dokono počeša po grudima gde je rana od pucnja i
dalje bila iskrzani crni krug bez sjaja usred bledog mesa. „Izgleda da se u
stanici odvija mnogo aktivnosti. Stvari se dešavaju, iako oni ne znaju o
čemu se radi. Isto tako, toplija je, a temperatura i dalje raste.“
„Čudno je videti da se zupčanici pomeraju. Pogotovo pošto nisam ranije
ni znao da ima zupčanika.“
„Da li ste ga pronašli?“
„Nismo.“
„Je li on tamo?“
Džim se protegnu. Kičma mu zakrcka. „Aha. Tu je. Ali mislim da ne
želi da razgovara.“
Šta god je Ejmos nameravao da odgovori, izgubilo se kad su se
komunikatori oglasili upozorenjem. Džim se povuče do ležaja i pogleda o
čemu je reč. Sistem za identifikaciju prijatelja i neprijatelja označio je brod
na Rosijevom spisku za uzbunu. Derečo – brod koji je uništio Nadolazeću
oluju i oterao ih iz Friholda – upravo je obavio tranzit kroz kapiju Bara
Gaona. Džim isključi bezbednosno upozorenje, i nekoliko sekundi kasnije
na listi se pojavi poruka od pukovnice Alijane Tanake.
 Trideset sedmo poglavlje: Tanaka

Da su se sreli na Lakoniji, bilo bi to u Zgradi vlade. Sedeli bi za brižljivo,

ukusno uređenim stolom u prostoriji projektovanoj tako da zrači snagom,
komforom i ozbiljnošću. Umesto toga, nalazili su se u kuhinji
poluprerađenog naučnog broda koji je zaudarao na prenapregnute
reciklatore vazduha i industrijski rastvor. Imalo je to izvesnog smisla.
Portreti velikih vojskovođa ili kritičnih bitaka koji su izgledali laskavo,
dobro komponovano i balansirano uvek su ličili na propagandu. Tanaka je
provela mnogo vremena na mestima koncentrisane vlasti. Videla je mnogo
slika velikana u uniformama koji su zurili oštro kao orlovi u daljinu, gde je
čekala buduća slava. Videla je veoma malo slika vojnika sa samo dronjavim
šatorom i vatrom koja je gasnula kao odbranom od hladne noći dok neki
neznanac ne pokuša da ih ujutro proburazi bajonetom.
Ostavila je Botona na Dereču i prešla na Soko sama. Imala je na sebi
paradnu uniformu i pištolj. Zbog lekova je imala blagu mučninu, i
glavobolju još i pre nego što su prešli iz Bara Gaona, verovatno zato što se
nešto gadno taloži u njenom krvotoku, ili samo stalni, neprekidni osećaj da
drugi umovi naleću na njen. Pored svega ostalog, imala je uporne
halucinacije da joj levo oko suzi, da joj hladne suze teku niz obraz čak i u
odsustvu gravitacije da ih vuče nadole.
„Sigurni ste da se ovaj… efekat širi?“, upita doktorka Okoje. Ona je
dobila bore od mrštenja posred čela i na krajevima usta otkad ju je Tanaka
poslednji put videla. Ujedno je bila mršava i mlitava zbog previše vremena
provedenog u bestežinskom stanju. Usled atrofije, stresa i neuhranjenosti,
izgledala je kao dopola sagorela šibica.
„Jesam“, reče Tanaka. „Ljudi koji su bili prisutni za vreme događaja
prošli su najgore. Ali dešava se to i drugima. Ne znam koliko ih je. A ako
ne želite da počne da se dešava i vama, počnite odmah da uzimate ovo.“
Sa izdajničkom šeficom Naučnog direktorata u prostoriji su bili njen
jednako izdajnički muž, predvodnica pokreta otpora i čovek koji je metkom
Tanaki izbio zube. Dok su oni razmišljali, čudne male ne-mušice vrzmale su
im se oko glava. One oko Holdena bile su naročito čudne, ali ona nije
mogla da ustanovi zbog čega. Tanaka je fantazirala o tome kojim bi ih
redosledom pobila. Uglavnom je bila rešena da počne od Holdena. S
obzirom na to koliko se ugroženo osećala, nije bila sigurna da bi uspela sve
da ih ustreli, a silno bi se razočarala kada bi umrla u univerzumu u kojem
još postoji Džejms Holden.
Kako sitničavo, promrmlja neki glas u njenoj glavi. Stariji muškarac.
Njegov sud ju je zaboleo, iako ga nije poznavala. Ona prestade da zamišlja
Holdena mrtvog samo da bi izbegla još nezatraženih komentara.
Elvi Okoje pregleda spisak lekova koje joj je Tanaka dala, a njen muž je
gledao preko Elvinog ramena. Mrštenje mršave žene se produbi, ali Holden
je bio taj koji je progovorio.
„Koliko je loše?“
„Neprijatno je“, reče Tanaka, odlučivši se za ublažavanje. „Lekovi
pomažu, ali ne sprečavaju.“
„Moramo naći način da uđemo u stanicu“, reče Nagata.
„Ne postoji“, reče Fajez Sarkis. „Senzorski podaci pokazuju mnogo
aktivnosti. Konstantno preuređivanje. Ogromni magnetni i električni naboji
koji se grade i jenjavaju. Raznorazne stvari. Ali ne i vrata.“
„Sumnjam da možemo na silu da je otvorimo“, reče Holden. „Ali…“
„Samo je stresla sa sebe glavno oružje bojnog broda klase Magnetar, a
onda primila puni udar kolabirajuće neutronske zvezde bez ijedne
ogrebotine“, reče Tanaka. „Ali dobro, povadimo dleta i bonseke da
pokušamo.“
„Ali“, reče Nagata, ne sačekavši da ona završi, „može se otvoriti. Već
jeste. Postoji način.“
Od svih njih Nagata ju je najviše iznenadila. Bila je gotovo istih godina
kao Tanaka, i dok je dugo, štrkljasto telo žene iz Pojasa bilo rezultat previše
vremena provedenog u bestežinskom stanju u detinjstvu, i dalje su njih dve
izgledale kao da bi mogle da budu u srodstvu. Daleke rođake, možda. I
kada je govorila, odavala je utisak umora koji je Tanaka mogla da razume,
kao i to da je uzdržana.
„Svi smo saglasni da je ništa neće otvoriti“, reče Elvi.
„Zato i ne pokušavamo silom“, reče Nagata. „Kad se poslednji put
otvorila, na Rosinanteu je bio skriven uzorak protomolekula. Sada Soko ima
uzorak. Upotrebimo ga.“
„Još jedno uranjanje“, reče Fajez. „Samo ovog puta u stanicu umesto u
biblioteku.“
Tanaka vide Elvino oklevanje u mušicama pre nego što je progovorila.
„To možda neće biti… lako. Dijamant u Adru bio je napravljen upravo sa
ciljem da daje informacije. Mi smo ga uključili i on je radio ono za šta je i
bio stvoren. Kad se stanica otvorila za Holdena, uzorak protomolekula bio
je za upravljačem. Koristio ga je da uđe, improvizujući onako kako je i bio
stvoren da improvizuje. Mi ne razumemo šta je bila namena stanice.“
„Da daje energiju kapijama i steriliše čitave sunčeve sisteme kad
zatreba, ako me sećanje služi“, reče Holden. Mušice su se načas uskovitlale
i suknule oko njegove glave.
„Ili je Duarte parkirao svoj brod ovde i prošetao se prostorom, ili je
ušao“, reče Fajez.
„Da li možemo pokušati s nečim izglednijim?“, upita Tanaka. Elvina
tišina je bila sasvim dovoljan odgovor.
Tanaka nije prevrnula očima. „Imamo uverljiv pristup otvaranju stanice.
Pokušajmo onda s njim. Imamo kćerku visokog konzula, koja je jedina
osoba sa dovoljno jakom emocionalnom vezom da ga prene iz stanja u
kojem se nalazi, kakvo god bilo. Otvorite mi put, ja ću je pratiti unutra.“
„To neće moći“, reče Nagata.
„Neće moći?“
Holden odgovori: „Nismo nameravali da vam je predamo u Novom
Egiptu niti Friholdu. Nećemo ni sada.“
Tanaka raširi ruke, dlanovima okrenute naviše. Dok je tako lebdela nogu
ukrštenih kod gležnjeva, osećala se kao slika nekog sveca koji se uzdiže u
nebo. Svetac zaštitnik preganjanja sa kretenima, ko god taj bio.
„Admiral Trejho je jasno stavio do znanja da smo sada na istoj strani“,
reče Tanaka. „Dao mi je najviša ovlašćenja u carstvu za ispunjenje ove
misije. Ta misija je da nađem visokog konzula, i bila je to i pre Novog
Egipta. A svi vi ste pobunjenici koji ste još bili s njim u ratu kada je nestao.
Otvorena sam za kontraargumente, ali ako je plan da se on navede na
razgovor, nisam sigurna u to kako ste vi bolji ambasadori nego ja.“
 „Na putu prema nama su trenutno stotine brodova“, reče Elvi. „Naučni
direktorat šalje sve što može. Pokret otpora takođe…“ Ona pogleda u
Nagatu, koja klimnu glavom.
„Ne treba nam više brodova“, reče Tanaka. „Iznesimo makar to pred
devojčicu. Ako ona ne želi da pođe sa mnom, možemo naći nekog drugog.
Ali nema nikog boljeg.“
„Ona je u pravu“, reče Holden ogorčeno. „Tereza treba da pristane na
to, ali svako od nas samo bi skretao pažnju. Ili bi možda bio pretnja. Sledeći
najbolji izbor bila bi Elvi, a ona je…“
„Dvostruka špijunka“, reče Fajez. „Izdajnica carstva.“
„Zauzeta nadziranjem uranjanja“, reče Holden. On obrati pažnju na
Tanaku. „Šta se dešava kad stignete do njega?“
„Izvešću ga odatle“, reče Tanaka. „Ako ne budem mogla da ga izvedem,
uspostaviću pouzdaniju komunikaciju s njim. Saznaćemo šta on zna, i
pronaći način da zaštitimo carstvo. Okolnosti su se možda promenile. Moj
posao nije.“
A da ste mi se sklonili s puta i dozvolili mi da ga obavim, mnogo ljudi bi
još bilo u životu. Nije to rekla, i Holden nije bio u njenom umu onako kao
ostali, ali ona je bila prilično sigurna da je svejedno razumeo njene reči.
„Ne da zaštitimo carstvo“, reče Nagata. „Da zaštitimo ljudsku rasu.“
Tanaka slegnu ramenima. „Što se mene tiče, to je jedno te isto.“
„U pravu ste“, reče Holden. „Rešimo najpre pretnju na egzistencijalnom
nivou. Onda možemo svi da se vratimo međusobnom ubijanju u
civilizovanijem ritmu.“
Zurio je u nju, bubice oko njegove glave bile su nepomične, kao da i
svaka od njih zuri. On razmišlja o tome kako će morati ponovo da me ubije
kad se sve ovo završi, shvati Tanaka.
„Naravno“, odgovori ona s osmehom. „Ali idemo redom.“
„Razgovaraću s Terezom“, reče Nagata.
„Odlično“, odgovori Tanaka. „Koliko će to da potraje?“

Trideset šest sati kasnije Tanaka je dobila potvrdu da je eksperiment

spreman. Do tada je još sedam brodova došlo u prostor prstena. Još trideset
će ih biti tu sutradan. Nedugo zatim oko njih će lebdeti čitava flota ljudi
koji će vrteti palčevima, nesigurni u to šta da rade. Niko od njih nije bio
važan. Ne ukoliko ona uspe da obavi svoj posao. Ukoliko završi misiju, u
šta god se ona pretvorila.
Tanakina glava je bila kao žurka puna ljudi koje ne poznaje, ali nije se
ponovo izgubila. Glasovi su bili tihi, prigušeni, mogla je da ih ignoriše. Pa
ih je ignorisala. Provodila je vreme u teretani, naprezala se toliko da je bol
njenih mišića postao sasvim zasebno okruženje. Tuširala se parom velike
brzine, stajala u protoku između mlaza i vakuumskog odliva sa vodom
vrelom gotovo dovoljno da je ošuri. Poput fizičkih vežbi, bol ju je
usmeravao u središte njenog fizičkog ja. Donosio jasnoću.
Jedan deo njenog bića želeo je da nađe ljubavnika – da nađe u posadi
nekoga koga bi gnječila nekoliko sati. Samo kao još jedan način da potpuno
usmeri pažnju na svoje telo i njegova čula. Nije je sprečio strah da će biti
otkrivena. Već uznemirujuća sigurnost da će sve što bude radila drugi ljudi
saznati, podeliti, doživeti. Da više ne može da ima sopstvene tajne.
Konstantno prisustvo drugih umova koji su doticali njen, pokušavali da je
uvuku u svoja sećanja i emocije, bilo je kao da je nešto jede.
Nastavila je da proverava ima li poruka od Trejha, ali ništa nije stiglo.
Umesto toga, sporo ali sve više curkali su naknadni izveštaji sa isleđivanja i
razgovora koje je obavila pre tranzita u Bara Gaon. Kapetan Prajsa je
utonuo u katatoniju. Stari medicinski tehničar sa Konđina započeo je sa
režimom psihoaktivnih supstanci kako bi sačuvao svoj um, ali ostali na
brodu su počeli da se gube. On je poslao snimke brodske posade koja je
neobično utihnula, radeći zajedno savršeno sinhronizovano kao tuce pipaka
jedne iste životinje. Posle napuštanja prostora prstena prema sistemu Parker,
Ilris Ivs je prestao da odgovara na komunikacije i skrenuo je sa planiranog
kursa prema glavnom gradu na drugoj planeti, i sad je leteo prema dalekoj
egzoplaneti u neeliptičnoj orbiti obeleženoj za istraživanje mogućeg
artefakta.
Kud god da pogleda, bili su tu znaci i izveštaji o svesti koja se preliva iz
jednog uma u drugi. Svaki minut koji je morala da živi s tim boleo ju je na
način koji nije mogla da artikuliše. Nije ni morala. Posada Dereča je to
znala. Svi su bili u istoj klopci kao i ona.
Boton je stajao u svojoj kancelariji, pričvršćen za pod magnetnim
čizmama, s mehurom u ruci i dalekim izrazom u očima. Polako ju je
pronašao i salutirao. Lice mu je postalo još suvonjavije otkad su napustili
Geviter i Bara Gaon, a brada i vrat su mu bili osenčeni čekinjama.
„Kapetane“, reče ona.
„Kako mogu biti od pomoći?“ Glas mu je bio umekšan.
„Šta to pijete?“
Sačekao je trenutak, a onda pogledao u mehur u ruci kao da je
zaboravio da je tu. „Vodu. To je voda.“
„Lekovi?“
On klimnu glavom i ode do svog stola, a magnetne čizme škljocale su
sa svakim korakom. Pilule boje breskve koje je izvadio iz sigurnosne fioke
bile su joj sada poznate kao vazduh. Stavio ih je u usta i popio sa vodom.
„Podesiću automatski podsetnik.“
„Soko je spreman.“
Boton se uozbilji. „Srećan lov.“
„Nismo zato došli ovamo.“
Njegov izraz iznenađenja bio je duboko prijatan. Svaki delić dokaza da
njen um nije bio otvoren svima bio je ohrabrujući. Ili, ne, nije bilo tako.
Bila je to šansa da se pravi kako može da postavlja granice, da ima kontrolu
iako je dobro znala da je nema. Šansa da ščepa prijatnu laž.
„Kad budem pronašla visokog konzula“, reče ona, „ne znamo kakav će
rezultat biti. Ovo primirje sa pokretom otpora? To je Trejhov sporazum.
Kad jednom budemo imali visokog konzula, sporazum će možda biti i naš,
a možda i neće.“
Boton trepnu. „Ja… mislim da razumem.“
„Ja neću biti na brodu. Ako naredim?“
„Ja sam oficir Lakonskog carstva.“
Tanaka se osmehnu. Kad je to činila, obraz jedva da ju je boleo. Čudno
kako je upravo sada zaceljenje završeno. „Nikome ne govori dok ne dođe
trenutak. Našim umovima ne može se verovati. I drži se rasporeda uzimanja
lekova.“
„Razumem.“
„I, Botone? Ako… ako ovo ne upali? Ako ne uspemo da zaustavimo
ovo što se dešava sa…“ Pokaza na svoju glavu. „Zamolila bih te za uslugu.“
 Osmeh mu je bio blag. „Sačuvaću dva metka, pukovnice. Po jedan za
vas i mene.“ U tom trenutku gotovo da joj se dopadao.
Odelo joj je bilo u arsenalu, uglačano, napunjeno i spremno. Isto ono
odelo koje je upotrebila da uništi stanicu Drejper. Ona pokuša da misli o
njemu kao o amajliji. Imao sam bakarni peni kroz koji je bio provučen
kanap. Dobio sam ga one noći kad me je poljubila Emili Nem. Nosim ga
svaki dan već četrnaest godina. Tanaka zamisli novčić sa patinom i
upletenim plastičnim kanapom. Seti se Emili, kako su joj meke bile usne,
kako su mu njeni prsti nežno mrsili bradu. Ime mu je bilo Alan i on je
odrastao na Titanu. Pustila ga je da se udalji, pokušavajući da se ne seća
ničeg iz sopstvenog života kako to ne bi moglo da pronađe put do njega.
Zapaljivi meci. Granate. Kad je prošli put neko ispalio granatu u
tuđinskoj stanici, umrlo je hiljadu ljudi. E pa, jebeš njih. Znali su da je
posao bio opasan kada su ga prihvatili. Pričvrstila je kacigu, proverila boce,
proverila zaptivke. Uverila se da medicinski sistem ima dovoljno lekova da
ona ostane to što jeste makar još nekoliko sati. Ovo joj je bila poslednja
prilika.
Izašla je kroz vazdušnu komoru sama, otisnuvši se prema plavoj
metaliziranoj sferi. Kapije su sijale svud oko nje, prateći je kao hiljadu trista
očiju. Devojčica je bila premala da bi je videla, ali Tanakino odelo ju je
prepoznalo kao sićušnu crnu tačku spram sjaja. Još jedna prilika bila je kraj
nje – Nagata. Tanaka pusti jedan dug mlaz za ubrzanje i onda nekoliko
kratkih, padajući prema naslednici carstva i njenoj pobunjeničkoj zaštitnici.
Nagatino odelo je bilo starog marsovskog dizajna, kao nešto iz muzeja.
Tanakini pokreti rukom ukazali su na kanal, i Nagata škljocnu i pređe na
njega.
„Mislila sam da smo se razumele“, reče Tanaka.
„Ja ne ulazim“, odgovori Nagata. „Nisam želela da Tereza dođe sama.
Sačekaću ovde.“
Devojčica je bila u odelu sličnom Nagatinom, ali dok je Nagata
izgledala kao žena iz drugog vremena, Tereza Duarte je izgledala kao dete u
kostimu. Oči iza vizira bile su prkosne, brada malo podignuta, vilica malo
isturena. Tanaki nije trebalo curenje svesti kako bi videla kako se devojčica
oseća. Uplašeno. Nije znala za sebe od straha. Bilo bi to jadno da Tanaka
nije osećala isto, ali pošto jeste, bilo je odvratno.
 „Ne znam hoće li izvođenje visokog konzula da vidi njegove
neprijatelje biti bolje nego da vas uvedem unutra“, reče ona.
Nagata pokaza stari gest iz Pojasa kojim je izrazila saglasnost. „Ako ne
budem trebala Terezi, neću biti ovde.“
„Ja sam joj rekla da je ovo u redu“, reče Tereza. Zvučala je kao njen
otac. Tanaka nije sasvim razumela šta to vidi. Tihu žestinu starije žene i
devojčicino zapovedanje s punim pravom u ubeđenju da štite jedna drugu
kao ratnici iz drevne Grčke koji postavljaju štitove. Kretenska oholost ili
zasluženo samopouzdanje, teško je bilo primetiti razliku pre nego što bude
prekasno.
„Tvoj izbor“, reče Tanaka. „Hodi sada sa mnom.“
Nagata uze devojčicinu kacigu, pritisnu je uz svoju. Bilo je to
nepristojno, razgovarati privatno ispred nje, ali Tanaka se nije pobunila.
Ubila je gomilu Nagatinih prijatelja i sledbenika. Nagatin ljubavnik je njoj
pucao u lice. Malo neučtivosti bilo je sada nedovoljno za brigu, a Tanaka je
slutila da će svi dugovi ubrzo biti namireni, ovako ili onako.
Kratki mlaz iz potisnika njenog odela, i ona je padala prema netaknutoj
površini stanice i malom jajastom brodu. Bilo je čudno videti ga. I dalje je
mogla sebi da predoči njegove drugare u pećini na Lakoniji. Bilo je to kao
da nedeljama lovi i konačno nailazi na potvrđujući trag. Radost koja je
planula u njoj bila je neočekivana i isto tako samo njena. Trejho ju je
pozvao kao lovca. Bio je u pravu.
Tanaka pređe na kanal Sokola. „Ovde pukovnica Tanaka. Devojčica i ja
smo na mestu.“
Glas Elvi Okoje bio je zakomplikovan smetnjama. Prostor prstena
postao je bučno mesto, dok su bogovi haosa lupali po zidovima.
„Razumem. Sada počinjemo sa uranjanjem. Budite spremni.“
Veza utihnu. Tanaka proveri svoju municiju, dovod vazduha, medicinski
status. Pored nje je devojčica polako lebdela desno, i ubrzanje joj je malo
odstupalo od Tanakinog.
„Koliko ga dobro poznaješ?“, upita devojčica.
„Visokog konzula?“, upita Tanaka. „Sreli smo se nekoliko puta. Ja sam
bila u prvom talasu. Kad smo otišli sa Marsa na Lakoniju.“
„Ti si osnivač.“
 „Jesam“, reče Tanaka. „Sve ovo? Pomogla sam da se sve ovo izgradi.
On nas je usmeravao, a mi smo obavljali posao. Jedino galaktičko carstvo
čovečanstva.“
„Misliš li…“, zausti devojčica, ali pusti da pitanje zamre nedovršeno.
Misliš li da je on dobro? Misliš li da će ovo upaliti? Misliš li da je vredelo?
Devojčica je mogla da pita bilo šta.
Ispod njih je stanica sijala. Tanaka je znala da nije tako, ali imala je
utisak da ona bruji i da se zvuk nekako projektuje kroz vakuum. Možda je
bilo nekih magnetnih rezonanci kojima je njeno odelo odzvanjalo. Možda je
to bila samo iluzija.
Ona proveri pokazatelje u svom odelu. Soko je pratio aktivnost stanice –
energiju, magnetna polja, seizmičku aktivnost. Podaci su kuljali kao iz
vatrogasnog creva. Nije znala dovoljno da ih protumači. Osmatrala je plavu,
bezličnu površinu, u potrazi za nečim. Bilo čim. Setila se jedne slike
nadahnute Kolridžovom Pesmom o starom mornaru. Deo kada je jedrenjak
u klopci bonace blizu Zemljinog ekvatora. Na slici je brod bio mali, a more
ogromno i prazno. Je li to bio Tarner? Dru? Dramond? Nije mogla da se
seti. Nije ostavila bozgna kakav utisak na nju kad ju je videla. Sada ju je
bolje razumela.
Devojčica ispravi svoj kurs i poče da lebdi natrag prema njoj. Prilazak
je Tanaku nervirao. Bolji vojnik bi se odmah prilagodio.
„Da li znamo koliko bi ovo trebalo da traje?“, upita devojčica.
„Koliko god bude trebalo.“
Zaćutale su. Tanaka je prebrojavala udisaje koji su se gomilali u minute.
Ogromno plavetnilo iscrplo joj je oči sve dok boje nisu naizgled vibrirale i
plesale. Devojčica se uključila na kanal, isključila, onda ponovo uključila.
Kad je konačno prikupila hrabrost da govori, podarila je glas mislima same
Tanake.
„Nešto nije u redu.“
 Trideset osmo poglavlje: Elvi

Laboratorija je i dalje bila u nekoj vrsti organizovanog haosa. Stara

postavka je bila razmontirana pre odlaska iz Adra i nije ni bilo razloga da
pomisle kako će ubrzo biti rekonstruisana. Sada su svi delovi bili ponovo
povađeni, postavljeni u poznati raspored za nepoznatu svrhu. Podsećalo ju
je to na autopsiju. Sve na svom mestu, ali ne funkcioniše.
Ili makar još ne funkcioniše.
Ponovna izgradnja je bila lakša i brža nego prvo postavljanje.
Medicinski ležaj je već poznavao osnove Kare i Ejmosa. Dugi meseci koje
su proveli u kalibraciji sistema olakšali su ponovno kalibrisanje. Senzori su
već bili postavljeni, a teritorija koju su uzorkovali – stanica – za mnogo
redova veličine manja nego dijamant iz Adra.
Trebalo je da osećaj bude bolji, ali sa svakim kablom koji su vadili iz
skladišta, svakim monitorom koji je uparivan s nekim kompletom senzora
na medicinskom ležaju, Elvi se osećala sve teskobnije, a grč u njenom
stomaku bio je malo čvršći. Nije mogla tačno da kaže čega se plaši, samo je
znala da je uplašena.
Posada je radila sa efikasnošću dobro uvežbanih vojnika. Neko ko nije
znao šta posmatra čuo bi kakofoniju glasova, jer su svi govorili
istovremeno. Ona je mogla da vidi strukturu u tome. Znala je da Oran
Alberts i Suzan Ji podešavaju energetske kablove tako da u sistemu bude
minimalno buke. Vejrik i Kol su pripremali sinhronizaciju između NIR
skenera medicinskog ležaja i uređaja za obradu signala. Džena i Haršan su
rezervne sisteme povezivali sa sekundarnim senzorima. Bila su to tri
zasebna razgovora kao tri melodije koje sviraju istovremeno i zvuče
neskladno sve dok ne razumeš kako se međusobno uklapaju. Sa još
dvanaest sati pre početka uranjanja Fajez je došao u laboratoriju. Krajevi
očiju bili su mu zategnuti kao što se dešavalo ponekad kada je bio napet.
Vratila je potenciometar u kutiju da bi ga kalibrisala kasnije i odbila se
prema njemu, podigavši obrvu kad mu je pogledala u oči.
„Stigao je novi izveštaj od Očide“, reče on. „Želiš li da vidiš je li on
uspeo da sve raščivija umesto nas?“
„Nada poslednja umire.“ Fajez se okrenu i pođe pred njom prema njenoj
kancelariji.
Otkad je Naomi prihvatila Trejhovu ponudu saradnje, Elvi se admiral
nije javljao. Nije bila sigurna kakav je njen status što se njega i Lakonije
tiče, ali bilo joj je jasno da je ponizila defakto vojnog diktatora carstva. Nije
to bila stvar koja se obično povoljno završavala za takve ljude, istorijski
govoreći. Ali to i dalje nije spadalo među njenih pet najvećih briga.
Očida, s druge strane, kao da je prigrlio strategiju gotovo
transcendentalnog poricanja. Njegovi izveštaji i informacije koje su
proticale kroz njega od ostatka Naučnog direktorata bili su apsolutno
neizmenjeni. Na ekranu u njenoj kancelariji osmeh mu je bio vedar i iskren,
a podaci koje je delio s njom pokazivali su po svemu da su potpuni, precizni
i lišeni skraćivanja.
Istraživački tim je pronašao na San Estebanu nešto za šta su mislili da je
metak. Meci – ožiljci u tkanju prostor-vremena po najpopularnijoj teoriji –
kao da su pratili svaki upad mračnih bogova iz kapija u stvarnost. Bili su
relativno mali, kosmološki govoreći, mada su implikacije njihovog
postojanja bile fundamentalno prekrajanje poimanja kosmosa unutar
čovečanstva. U vreme koje se brzo pretvaralo u stare dobre dane, lakše bi ih
bilo locirati zato što su se pojavljivali u blizini onoga što ih je aktiviralo.
Stotine ili hiljade ili stotine hiljada eksperimenata neprijatelja trebalo je
otad teorijski da dovedu do jednako mnogo malih, trajnih anomalija, ali bez
povezivanja sa ljudskim objektom, postupkom ili referentnim okvirom,
njihovo pronalaženje je igle i stogove sena činilo trivijalnim.
Na San Estebanu je procep u stvarnosti bio širok nekoliko metara,
gotovo neprimetan pomoću instrumenata, ali sasvim primetan na osnovu
doživljaja ljudske svesti, i lebdeo je pola kilometra iznad meseca jedne od
malih kamenitih unutrašnjih planeta. Tim je obratio svu svoju pažnju na
prikupljanje podataka iz toga u nadi da će varijacije između metaka moći da
dovedu do nečeg kritičnog u vezi s mehanizmima iza njih.
„Šta?“, upita Fajez.
Elvi ga pogleda, zbunjena. „Oglasila si se. Zastenjala.“
„O. Samo sam razmišljala. Ovo bi bila ogromna vest. Možda i važnija
od onoga što smo mi dobijali u Adru. Ali sada?“
 „Ništa ne može toliko da ti skrene pažnju s tipa koji ti je uperio pištolj u
glavu kao činjenica da si već usred požara“, reče Fajez. „San Esteban je bio
najveća pretnja koju smo mogli da zamislimo, dok se ponovo nije pojavio
Duarte.“
„Duarte ne pokušava da nas pobije.“
„Sigurna si da ne bi bilo bolje da pokušava?“
Elvi krenu dalje. Očidin izveštaj o onome što je nazivao „spontanim
nelokalnim kognitivnim ukrštenim vezama“ samo joj je izazivao stezanje u
stomaku i bol u vilici. Sada se o tom efektu izveštavalo iz svih sistema.
Reakcija je bila primetno veća na mestima gde su otišli brodovi prisutni za
vreme inicijalnog događaja – Bara Gaon, Nijeuvestad, Klark, Sao Paulo –
to je ukazivalo na infekciju nalik na kontaktno prenošenje, ali bilo je i
sugestija o klasterima aktivnosti između sistema s malim fizičkim
kontaktom i velikim komunikacionim opterećenjem. Najveći predskazivač
efekta uma košnice bilo je kada imaš nekoga ko je već zahvaćen, a svestan
je tebe. Epidemiolozi su gradili model prenosa putem svesti, i nadali se da
će ubrzo imati potpuniji izveštaj. U Elvinoj glavi se pojavi nametljiva misao
– ogromna, svetla, međupovezana mreža nalik na ćelije u mozgu ili odnose
u nekom gradu, gde jedno čvorište poprimi tamnu, krvavocrvenu boju,
potom ona oko njega, i ona povezana sa njima, i tako dalje i tako dalje.
Najduži lanac veza između bilo koja dva ljudska bića nije bio veći od
sedam ili osam. Čak i u ovako ogromnom čovečanstvu, ovako daleko
razbacani po univerzumu, i dalje su bili previše blizu.
„Po tome nam se ne piše dobro“, reče Elvi.
„Mogli bismo zahtevati da pukovnica Tanaka i cela njena posada budu u
rezervoarima za uskraćivanje čulnih oseta iz sanitarne predostrožnosti. To
bi bilo zabavno.“
Očida je prelazio na naknadni izveštaj o smrti sa San Estebana, kad ih je
prekinulo tiho kucanje. Kad je Elvi otvorila vrata, tamo je bila Kara. Lice
joj je bilo napeto, i držala je ruke ispred sebe kao da peva u horu. Elvi je
znala zbog čega je došla i pre nego što je devojka progovorila.
„Čula sam“, reče Kara. „Sprema se uranjanje?“
„Pokušaćemo da upotrebimo katalizator da nam otvori put u stanicu
prstena, da“, reče Elvi. „Ali to nije kao ulazak u dijamant. Ista oprema,
drugi posao.“
 „Treba ja da uđem. Trebalo bi mene da pošaljete.“
„Ejmos Barton će da…“
„Ja imam više iskustva“, reče Kara. „Razumem kako to deluje bolje
nego on.“
Elvi podiže ruke, shvativši istog trenutka koliko je taj gest bio
snishodljiv. „Nije tako. Ovo je drugačiji artefakt. Malo je verovatno da će se
ponašati na isti način. Nema nikakvog razloga da misliš da će se tvoj
doživljaj iz Adra preneti na ovo. A pitanje zavisnosti…“
Bes na Karinom licu bio je iznenadan kao okretanje stranice. Kad je
progovorila, u glasu joj se čulo zujanje kao u gnezdu stršljena. Fajez se
pomeri bliže Elvi.
„Zavisnost je sranje. Sranje je i obe to znamo.“
„Ona je stvarna“, reče Elvi. „Mogu da ti pokažem podatke. Nivoi
serotonina i dopamina…“
Kara jednom odmahnu glavom, u pokretu kontrolisanog nasilja. Neki
glas u Elvinoj glavi reče: Ti si ovo uradila. Ti si za ovo kriva. Zvučao je kao
Barton, pun jasnog, čistog besa.
„Ja razumem rizike“, reče Kara. „Oduvek sam razumela rizike. Ti ćeš
da me spasiš zavisnosti tako što ćeš upropastiti našu najbolju priliku da
preživimo? Ima li to ikakvog smisla za tebe?“
Fajez se pomeri, u pokušaju da skrene devojčin bes sa Elvi. „Mislim da
to nije baš…“
„Pogledaj se u ogledalo, doktorko“, reče Kara. „Ne možeš ti meni da
govoriš koliko je moje zdravlje važno dok svoje tako upropaštavaš. Ako ti
nisi važna, zašto se praviš da ja jesam? Je li to zato što izgledam kao
tinejdžerka? Jebote, zadrži svoj materinski instinkt za sebe.“
„Postoji razlika“, reče Elvi, „između propuštanja nekoliko vežbi i
namernog izlaganja subjekta istraživanja riziku. To šta ja radim sa
sopstvenim telom…“
„I ja sam svoga tela gospodar!“ Kara je sada urlala. Potreba i glad u
njenim očima bile su kao u divlje zveri. „Ponašate se prema meni kao
prema detetu, ali ja to nisam.“
Mogla je isto tako da kaže: Ponašate se prema meni kao da sam ljudsko
biće zato što tako izgledam. I to bi bilo jednako tačno. Elvi oseti kako se
nešto smiruje duboko u njenim grudima. Drevni instinkt, duboko u njoj,
govorio joj je da bi sada pokazivanje slabosti bilo korak prema smrti.
Prizvala je hladnoću iz decenija bavljenja akademskim radom.
„Ne mislim da si dete, ali ja sam ovde vodeći istraživač, i po mojoj
proceni ti nisi odgovarajući subjekt za ovaj test. Ako želiš da pokušaš da me
napadneš kako bih se predomislila, sad ti je prilika za to.“
Kara se načas umiri, i onda splasnu. „Ti ovo radiš samo zato što ga se
plašiš“, reče ona, ali bez stvarne žestine. Kara se okrenu i odvuče niz
hodnik. Griža savesti je bila knedla u Elvinom grlu, ali nije dopustila sebi
da smekša. Kasnije će biti vremena za pomirenje.
Nadala se da će ga biti.

***

„Ovde Tanaka. Devojčica i ja smo na poziciji.“

Elvi poslednji put osmotri laboratoriju. Ejmos je bio na svom mestu,
vezan za medicinski ležaj. Skinuli su mu majicu kako bi postavili senzore i
crna, hitinska masa ožiljka tamo gde je bio pogođen na Novom Egiptu
presijavala se na svetlu kao ulje na vodi. Bela keramička dovodna cevčica
bila mu je uvučena u venu na ruci i prilepljena trakom kako se ne bi
pomerala. Brzo lečenje njegovog tela neprestano je pokušavalo da izgura
iglu napolje.
Izgledao je opušteno i kao da ga sve to blago zabavlja.
Tehničari i naučni tim bili su za svojim radnim stanicama. Tamo gde su
ranije bili rezultati očitavanja VJS-a, slike stanice prstena treperile su i
poskakivale. Elvi je osećala neodređenu mučninu. Nije mogla da se seti
kada je poslednji put jela.
„Razumem“, reče ona. „Sad započinjemo uranjanje. Budite pripravni.“
Ona prekinu spoljnu vezu. „Poslednja prilika za odustajanje.“
Ejmos joj se osmehnu. Bio je to isti onaj izraz koji bi upotrebio da mu je
ispričala vic ili ponudila pivo. Medicinski ekrani pokazivali su da mu srce
kuca sporo i postojano, da su mu nivoi kortizola niski. Ili je njegovo
vaskrsenje bilo preobražajnije nego Karino, ili ga je prosto bilo zaista teško
uplašiti. On joj pokaza podignute palčeve i protegnu se. Džim je, zavučen u
ćošak, izgledao kao duh koji se trudi da ne stupi na put nekome ko bi
mogao da prođe kroz njega. Upola se kajala zbog toga što mu je dozvolila
da posmatra.
Ona prebaci vezu na komoru s katalizatorom. „Da li ste spremni?“
„Jesmo“, reče Fajez. „Komora će biti malo tesna i za Karu i za Šana, ali
mislim da ćemo biti dobro. Pod uslovom da niko ne počne da pati od
klaustrofobije.“
„U redu onda. Izvucite katalizator.“
Mogla je da uključi video-prenos, da posmatra kako Fajez i njegovi
tehničari otvaraju komoru, guraju katalizator napolje i uvode dva ne-baš-
deteta na njegovo mesto. Ona je umesto toga pazila na Ejmosa i stanicu.
Čula je zatvaranje komore.
„Dame i gospodo“, reče Haršan Li, „po pravilima i uputstvima.“ I onda,
tiše: „Ako ovde bilo kakva pravila važe.“ Jedan tehničar nežno dade bledi
koktel sedativa Ejmosu u debelu, mišićavu ruku. Crne oči se zatvoriše.
„Katalizator je napolju“, reče Fajez, ali ona je to već primetila.
Aktivnost na stanici prstena pomerila se kao da se neko oko okrenulo prema
njima. Magnetna polja su posegnula napolje tamo gde ih ranije nije bilo, a
ritam seizmičke i energetske aktivnosti se promenio. Pomerila se i aktivnost
u Ejmosovom mozgu.
„Molim vas, pazite na poklapanje obrazaca“, reče Li. „Ako je ovo
slično našem zelenom drugaru u Adru, trebalo bi definitivno da nađemo
odjek subjekta.“
Ali tehničari nisu slušali. Sve glave bile su pognute prema ekranima,
sve ruke na kontrolama. Činilo se da Soko sada bruji od sirove ljudske
pažnje. Elvino srce nestrpljivo je tuklo o njenu grudnu kost.
„Vidim…“, reče neko iz geološke grupe, a onda zaćuta. Vreme veoma
uspori. Na ekranima su sistemi za upoređivanje obrazaca slali intimne
signale mozga i tela Ejmosa Bartona u jedan ulaz, a podatke iz stanice
prstena u drugi, uklapajući jedne u druge milion puta u sekundi i tražeći
poklapanje. Zelene i žute kaskade su treperile dok su čovek i artefakt
pokušavali da se sinhronizuju. Ejmos uzdahnu jednom, nalik na komentar
nečeg pomalo razočaravajućeg.
„Imam nešto što podseća na rukovanje“, reče žena za informatičkom
radnom stanicom. Ton joj je bio veštački ravan, i trudila se iz petnih žila da
sakrije uzbuđenje. „Počelo je dvadeset sekundi posle… početka.“
„Potvrđeno. Razgovaraju.“
Elvi se povuče do medicinskog ležaja. Ejmosovo lice je bilo prazno kao
maska, mišići opušteni, oči zatvorene, usne puder-sive boje koju je stvarala
njegova izmenjena krv. Želela je da ga dodirne, uveri se da je on i dalje
topao. Da je i dalje živ. Oči su mu se pomerale pod kapcima, levo pa onda
desno, onda desno pa ponovo levo. On ponovo udahnu.
Jedan medicinski tehničar oglasi se tihim zvukom. „Imam neku
aktivnost u kičmenoj posterior insuli koju ne mogu da…“
Ejmosove oči se naglo otvoriše i on zaurla. Bes i bol u tom zvuku kao
da su udarili Elvi posred lica. Ona se uspravi, zavrte promašivši držač. On
udahnu ponovo i kriknu. „Imamo problem sa srcem“, reče jedan medicinski
tehničar, glasom visokim i stegnutim. „Imam aritmiju ovde… ne znam šta
je ovo što vidim.“
„Elvi?“, reče Džim.
„Ne sad“, odbrusi ona.
Ejmos podiže ruke, mišići mu se napeše pod kožom. Njegov levi biceps
– obiman koliko Elvino bedro – poče da se mreška grčevima. Oglasi se
dubokim štucanjem, boreći se za dah.
„Izvucite ga“, reče Elvi. „Završili smo. Izvucite ga.“
„Čuli ste vođu projekta!“, viknu Haršan. „Po pravilima i uputstvima!“
Li priđe, zavuče iglu šprica u braunilu na Ejmosovoj ruci. Koktel lekova
za oživljavanje kao da se opirao ulasku u venu. Elvi sačeka da grčenje
prođe. Džim dolebde iz svog ugla do nje, pepeljastog lica.
„Ne budi se“, reče on. „Zašto se ne budi?“
Ejmosova glava se izvi unazad, otkrivši mu vrat. Vene njegovog grla
iskočiše toliko da Elvi pomisli: Težak onesposobljavajući moždani udar.
Oči su mu bile otvorene, crne jame bez ikakvog jasnog fokusa.
„Mogu da mu dam još jednu dozu“, reče Li.
„Hajde!“, viknu Elvi.
Još jedan koktel uđe u rmpalijinu ruku. Čitavom laboratorijom
odzvanjali su zvuci uzbune; mašine i monitori paničili su pred onim što su
videli.
 Glas medicinskog tehničara bio je ostrvo profesionalnosti usred haosa.
„Ne budi se. Prelazimo na protokol za napade epilepsije sa fibrilacijom
srčanih komora. Izgubićemo ga.“
Džim je mrmljao niz tihih psovki kao da se moli.
„Dajte mu sedative. Šta god morate“, reče Elvi. I onda: „Odmah se
vraćam.“
„Kuda ćeš?“, upita Džim, ali ona ne odgovori.
Nije ni znala da izlazi pre nego što je već otišla. Povlačila se rukom
preko ruke kroz hodnike kao u košmaru gde je zarobljena u potopljenoj
pećini. Kretala se brže nego što je mogla da podnese, udarala se i treskala
oko uglova. Um joj je bio podeljen između divlje životinjske panike i nečeg
manjeg, smirenijeg, smotrenijeg.
Komora s katalizatorom bila je dupke puna. Fajez i dvoje tehničara
lebdeli su kraj katalizatora. Prazne oči katalizatora bile su odsutne i lišene
iznenađenja, kosa je lebdela oko glave te žene kao da je davljenica. Šan i
Kara su se videli na ekranu u izolacionoj komori, i njihova mala tela
ispunjavala su prostor unutar nje.
„Elvi?“, reče Fajez. „Šta je bilo?“
Nije mu odgovorila. Džim kliznu kroz vrata iza nje.
Ni na njega nije obratila pažnju.
Izolaciona komora je bila jedan od najusavršenijih uređaja koje je
Lakonija ikada proizvela, ali lako ju je bilo koristiti kao hladnjaču za meso.
Elvi dograbi ručicu, osloni se i povuče teška vrata, otvorivši ih. Kara i Šan
se okrenuše prema njoj, očiju raširenih u konfuziji i zabrinutosti.
„Napolje“, reče Elvi. „Izlazite iz prostorije. Smesta.“
Fajez je bio kraj nje. Plašila se da će je uhvatiti, zaustaviti, usporiti i
naterati da objašnjava svoje ponašanje. Nije to učinio.
„Uranjanje je krenulo po zlu“, reče Elvi. „Ejmos se zaglavio tamo, i ne
možemo da ga vratimo.“
Šan odmahnu glavom. „Ne razumem. Ne možete da ga vratite? Kako se
zaglavio? Šta ga je tamo zaglavilo?“
Karin osmeh je bio trijumfalan. Ona uze brata za ruku. „U redu je.
Možemo mi ovo. Za mnom.“
 Oči joj se zatvoriše, a onda, za otkucaj srca kasnije, zatvoriše se i
Šanove. Katalizator je tiho i beslovesno gugutao. Elvin dah je drhtao i ruke
su joj se tresle. Pade joj na pamet koliko bi ovaj trenutak bio loš za to da i
sama zapadne u kritično medicinsko stanje. Fajez spusti ruku na njeno rame
i ona dopusti da je okrene. Mrštio se zabrinuto. Možda i uplašeno.
„Hej, Elvi“, reče on.
„Fajeze.“
„Dakle. Pretpostavljam da ćemo ovaj terenski test nazvati novim
protokolom?“
Na sopstveno iznenađenje, Elvi se nasmeja, iako se to začulo kao jecaj.
Kara se pomeri kao neko ko se trza u snu. Preko brodskog sistema začu se
zahtev za vezu: tražio ju je Haršan Li. Ona se javi, ali mu ne dopusti da
progovori.
„Šta vidimo?“
„Čini se da se subjekt stabilizuje“, reče Li. „Međutim, ja vidim…“
Pre sledeće reči Elvina svest se proširi kao da joj se vilica otkačila, i ona
eksplodira u belinu.
 Međuigra: Sanjari

Sanjar sanja, i san mu nije ni nalik na bilo šta odranije. Tamo gde su maske
baka šaputale, obećavale i pripovedale svoje tajne, nema ničeg da mu poželi
dobrodošlicu. Umesto toga, tu je mašina, i mašina je u stalnom kretanju.
Nešto što nije svetlost sija bojama koje nijedno oko videlo nije. Obličja se
čvrsto spajaju i razdvajaju prebrzo da um to isprati. Cvrčanje roja, bogato
značenjem koje on ne može da shvati. Sanjar gleda u istinu iza sna i ne
nalazi mesto za sebe.
Ali mesto se mora naći ili stvoriti, tako da sanjar zamišlja sebe bliže,
primorava sebe da uđe, a mašina ga ujeda, kida, dere mu kožu sa sirovog
mesa. Bol je stvaran, ali poučan. Odsjaji formiraju obrasce svojim ne-
svetlom, u kaskadi obličja ima muzike, pesma roja je smetnja od reči na
rubu poimanja. Ako sanjara i ima manje nego što ga je bilo, ako je mašina i
uzela ono što se vratiti ne može, nagrada je saznanje dublje od kostiju.
Dolazi sledeći put, i sanjar uglavljuje krvave šake u prostore među
prostorima, diše kroz brojne otvore, i gradi iz apstrakcije alat da proširi
apstrakt što više može. Vidi mehanizam kroz sopstvene čudne oči, i
zapanjen je i prestravljen njegovom dubinom. Glas mašine postaje dubok,
veličanstven i zastrašujući: Bog šapuće skarednosti koje uništavaju svetove.
Tama je starostavna i znana, ali strava za njega nema lica, a potrebno je da
postoji put, pa će ga onda i biti. Hiljadu ujeda, milion uboda iglom, čupanje
svega što se ne uklapa.
A bog sa glavom bika okreće se prema njemu, i u trenu koji traje kao
eon, upoznaju se međusobno sa intimnošću koja prevazilazi imena. Nema
tajni između dva muškarca mrtva a da umrli nisu – njihov bol je jedan,
njihov umor je jedan, njihove odlučnosti pletu skupa jedno uže koje ih vuče
na obe strane. Nešto se lomi, i rogati bog okrvavljenih bokova okreće oči
prema sanjaru. Točkovi unutar točkova unutar točkova. Gde je nekada bio
čovek, marširaju nemilosrdne legije.
Sanjar ispravlja ramena i stupa u arenu. Nema ničeg izvan nje. U njoj
ima nečeg, nečeg što želi njegovu smrt.
 Bog koji je bio čovek pronalazi čoveka koji je bio leš i vreme preskače
sa grmljavinom. Sanjar oseća kako se san razređuje, a ta razređenost boli.
Može samo da izdiše i zna da kad njegov dah prestane, drugih više neće
biti. Bori se kao besna oluja, ali drugi čovek se bori kao razulareno more.
Mrtvac počinje da umire. Negde drugde, oseća da mu se telo rastrže.
Oseća kako mu se srce koje je nekada imao zaustavlja. Čuje ljudske glasove
u prostoriji pored bola, ali ne postoje vrata za povratak. Sanjar sanja o
uzvratnom nasilju. Pacov ujeda tigra za šapu. A onda, još. Avet sazdana od
gladi. Avet sazdana od čežnje. Grobljanska deca i zatvorenici. Pridodaju
svoj bes njegovom, i sanjari sanjaju skupa. Utiskuju se u mašinu, a mašina
počinje da se pomera i otvara. Nit se formira lelujavo, crvena, tanka i slaba.
Rogati bog riče u umoru ogromnom kao okeani i spušta neljudsku glavu.
Jarki sjaj plavi, i u vremenu van vremena izgubljeni su na moru sećanja
i senzacija koje su izgubile smisao, jednostavni i zbunjeni kao
novorođenčad. Kad nastanu ponovo, mašina je mašina, a oni su izvan nje.
Mašina zuji i zvekeće. Mali čovek se diže. Gladna avet se diže,
svetlucajući. Sanjari se dižu prema sjaju. Tri rupe u ledenoj tavanici sveta.
Rogati bog zaboravlja. Mali čovek zaboravlja. Svetlucava avet ne može
sebe da natera na zaborav, i to jeste i uvek će biti njena glad. Mašina
svetluca svojim beslovesnim odsjajima, njeni oblici su nerešive zagonetke,
napev kao krik motorne testere. A u snu ispod sna, neki čovek stoji sam u
svetioniku suočen s besnim morem. Njegova iscrpljenost i bol rimuju se sa
nečim stvarnim, i Ejmos otvara oči.

Laboratorija je bila neobično mirna. Svud oko njega monitori su cvrkutali,

uzbune treštale. Kad je udahnuo, bilo je to kao da su mu pluća puna srče.
On s naporom okrenu glavu. Elvi nije bila tu. Džim nije bio tu. Ipak, on
prepozna Elvinog zamenika. Li, pomisli on. Lik je izgledao zaprepašćeno.
Svi su izgledali zaprepašćeno.
„Hej“, reče Ejmos. Li ne odgovori. „Hej.“
Uzdrhtavši, doktor kao da se vrati u svesno stanje iz fuge u kojoj je bio.
„Šta? O. Da. Ne pokušavaj da se pomeriš“, reče Li. „Prošao si… prošao
si kroz mnogo toga.“
„Jesi li dobro?“
„Da, samo sam… upravo doživeo nešto veoma čudno.“
 „Aha, to sam i sam zaključio. Ali moraš reći Džimu i doktorki. Ne
možemo nikako da uđemo. Duarte sada zna da smo ovde. I mislim da je
popizdeo.“
 Trideset deveto poglavlje: Džim

Doživljaj je, kada je došao, bio zastrašujući. Džim se sećao svega pre toga,
ali sa utiskom udaljenosti koji ponekad donosi trauma. Još je mogao da
zamisli Ejmosa, vezanog za medicinski ležaj, kako trpi napade i bol. Sećao
se kako je pratio Elvi dole u komoru katalizatora i video tamo Fajeza i
tehničare.
Setio se kako je gledao u ženu koju su nazivali katalizatorom i mislio na
Džuli Mao, prvu osobu koju je video zaraženu protomolekulom, i toga
koliko je njoj trebalo vremena da umre. Ili ako ne da umre, ono da bude
preobražena. I na žrtve sa stanice Eros, u koje je ubrizgan uzorak
protomolekula pa su onda izložene velikim dozama radijacije kako bi se
pospešilo širenje tuđinskog organizma ili tehnologije, ili kako su već ljudi
želeli to da kategorizuju. Čak i tada, umirali su sporo. Ili su bili
dekonstruisani i svrha im je bila promenjena bez olakšanja smrti između
toga. Setio se kako je mislio koliko je perverzno to da katalizator može u
takvom stanju da živi beskonačno, kao koža u kojoj je protomolekul. Alat
napravljen od ljudskog mesa. Setio se kako se pitao da li je preostalo bilo
šta od nje da bude svesno onoga u šta se pretvorila.
Tada je Elvi otvorila izolacionu komoru, izvukla iz nje Karu i Šana u
nadi da će oni moći da prekinu neprekidni napad koji je ubijao Ejmosa. Sva
su ta sećanja bila jasna i nepomućena, ali činilo se da su se desila pre više
nedelja ili meseci. Zbog onog što se zatim dogodilo.
Nešto je sinulo: svetlost koja je ujedno bila zvuk koji je ujedno bio
udarac kao da mu je napadnuta svaka pojedina ćelija u telu. Osećao je da se
nešto u njemu otvara i otvara i otvara sve dok se nije uplašio da otvaranje
nikad neće prestati, da će se pretvoriti u jedan jedini, trajni čin širenja koji
se može okončati samo uništenjem.
Onda, kao u snu, bio je na stotinu mesta odjednom. Hiljadu ljudi.
Ogromnost u kojoj je zamisao o „Džejmsu Holdenu“ bila izgubljena kao
kamičak u okeanu. Bio je žena sa bolnim ramenom u kuhinji broda koji nije
poznavao, sa upola popijenim mehurom jeftine kafe koja je u potaji bila
začinjena alkoholom. Bio je mladić na maloj, skučenoj mašinskoj palubi,
usred seksualnog čina sa Rebekom – ko god ona bila – i rastrzan između
krivice i uživanja u svom neverstvu. Bio je oficir Lakonske mornarice koji
se skrivao u svojoj kabini, sa pogašenim svetlima, u pokušaju da priguši
jecaje kako ih posada ne bi čula i znala koliko je uplašen.
Kao kaleidoskop sačinjen od intimnih života drugih ljudi, sećanje mu je
bilo jarko, sjajno i fragmentirano. Hvatala ga je vrtoglavica kada je previše
mislio o tome.
„Dakle“, reče Elvi, „mislim da možemo da se saglasimo da su izveštaji
pukovnice Tanake bili tačni.“
Tanaka, na zidnom ekranu, klimnu glavom. Naomi je bila na ekranu kraj
nje, a Rosijeva komandna paluba bila je oko nje kao ram. Džim i Fajez su
lebdeli u Elvinoj kancelariji. Svi oni zajedno, i svi oni raštrkani.
Ejmosa je, zajedno sa Karom i Šanom, pregledao medicinski tim. Kao i
sve ostale u posadi. Prošli su sati od bezuspešnog uranjanja kao vihora
aktivnosti. Naučni timovi su proveravali i iznova proveravali svoje podatke,
u potrazi za obrascima koji bi mogli da se pomere i zgasnu pre nego što se
potpuno obrišu. Džim nije sumnjao da će pronaći iste one stvari koje je
Tanaka pronašla prvi put, kada je spasen Prajs.
Ta zamisao ga zaokupi. „Da li je neko bio u tranzitu? Kad se ovo
dogodilo?“
„Ne“, reče Naomi. „Ovog puta okidač nije bio unutar kapije. Već mi.“
„To je i moja pretpostavka“, reče Elvi. „Duarte ili stanica ili neka
njihova kombinacija odbili su nas. Odgurnuli. Mislim da je režim uzimanja
lekova pukovnice Tanake otupeo najteže strane tog efekta. Makar po nas.“
„Čekaj“, reče Fajez. „Makar po nas? Nasuprot kome?“
„Izgleda da je događaj bio ovog puta širi nego ranije. Dobila sam
izveštaje pet naučnih misija koje su bile blizu svojih kapija o doživljajima
sličnim našim. Ne bi me iznenadilo da ih još pristigne kasnije.“
„Koliko je daleko moglo da dosegne?“, upita Tanaka.
„Ovo nije lokalni efekat“, reče Elvi. „Bez boljeg razumevanja načina na
koji se širi, ne mogu ništa značajno da pretpostavim.“
„Mislim da ja imam neku predstavu“, reče Naomi, i glas joj je bio tvrd
kao kamen. Njen lik nestade sa ekrana i niz taktičkih mapa zauze njegovo
mesto. Smenjivali su se sunčevi sistemi, nekoliko sekundi jedan, pa onda
drugi, pa sledeći. Dok je Naomi govorila, nastavili su da se smenjuju i nisu
se ponavljali. „Pokret otpora i njegovi saveznici pokazuju da je posle
događaja sto pet brodova promenilo kurs tako da prođu kroz kapije. To je
kombinacija lakonskih, otporaških i čisto civilnih letelica. Ujedno, one su
zanemele.“
„Zanemele?“, ponovi Džim kao odjek. Mislio je to više kao iskazivanje
šoka nego kao pitanje, ali Naomi mu svejedno odgovori.
„Bez odašiljanja. Bez uskog snopa. Bez ponuda objašnjenja ili
zavedenih promena plana letenja. Samo su se svi okrenuli prema nama.“
„Radio-tišina izgleda čudno“, reče Fajez. „Njihovi pogonski repovi i
dalje su vidljivi. Šta misle da mogu sakriti dok lete pod radio-tišinom? Šta
time dobijaju?“
„Ne dobijaju ništa“, reče Tanaka. „Samo im više ne trebaju
komunikatori. Svi misle istom glavom.“
Elvi se oglasi tihim zvukom, nečim između uzdaha i jecaja.
Tanaka to ili nije primetila, ili je odlučila da je ignoriše. „Bila sam
toliko slobodna da se obratim admiralu Trejhu. Nadam se da će nam nešto
pojačanja stići blagovremeno.“
„Blagovremeno za šta?“, upita Džim.
„Za bitku“, reče Tanaka kao da je to pitanje bilo neviđeno glupo.
„Jesmo li sigurni da su to neprijatelji?“, upita Elvi.
„Da“, reče Tanaka. „Pokušali smo da uđemo u stanicu. Odbijeni smo.
Sada flotila sklepana od brodova pod kontrolom uma košnice hita prema
nama. Da samo jure da nam donesu tortu i dekoracije za žurku, znali bismo
to jer bismo sedeli u stanici i žvakali o koječemu sa visokim konzulom.“
„Identifikovali smo osamnaest sistema u kojima izgleda da nema
nikakve neprijateljske aktivnosti“, reče Naomi.
„Ako se povučemo, nikada nećemo povratiti ovu teritoriju“, reče
Tanaka, nagnuvši se prema svojoj kameri. Džim je prema toj ženi osećao
gađenje i strah, tako da mu je još teže padalo to što se činilo da je ona u
pravu. „Ili ćemo sada ući, ili ćemo razgovarati sa visokim konzulom kada
on bude u nama i kad bude vukao sve konce.“
Naomin glas je bio blaži, ali jednako čvrst. „Da li znamo zbog čega
eksperiment nije uspeo? Zašto je Džim mogao da uđe u stanicu onomad pre
nego što su se kapije otvorile, a mi sada ne možemo?“
„Stanica je bila na nekoj vrsti autopilota kad ste prvi put došli ovamo“,
reče Elvi. „Otvorila se za ono malo protomolekula što je na našem brodu
putovalo kao slepi putnik, zato što joj niko nije naređivao da to ne učini.
Sada joj naređuje. Naš katalizator može nešto da uključi, i Kara i Ejmos
mogu na to da reaguju, ali Vinston Duarte je preobražen pomoću
protomolekula. On je sada njegov deo. Ne ulazimo u tu stanicu zato što on
to ne želi. I to je prosto tako.“

„Još čujem glasove u glavi“, reče Aleks. „Mislim, prave glasove pravih
ljudi. Da li se to dešava i tebi?“
„Da“, reče Tereza.
Kuhinja Rosinantea oko njih izgledala je kao sopstveni uljez. Stvarno i
prisutno, ali ujedno nekako manje autentično nego što je trebalo da bude.
Kao da je Džim tamo, i ujedno nije.
Terezine oči su bile prazne od razočaranja i tuge. On pokuša da zamisli
kako je za nju bilo da dođe toliko blizu da vidi oca, na nekom nivou da
ponovo dođe do njega, i onda ne uspe kod te poslednje prepreke.
„Kad se Ejmos vraća?“, upita Aleks, a Džim slegnu ramenima.
„Kad završe s njim“, reče on.
„Šta ćemo da radimo?“
To je bilo pravo pitanje. Džim pokupi kašikom poslednje ostatke pirinča
i pasulja, stavi ih u usta, sažvaka i proguta. Rosinante je bio dobar brod. Bio
je dobar dom. U stotinama sistema bili su milioni ljudi koji nikada neće
imati mesto poput ovog onoliko dugo koliko je on imao Rosija i njegovu
posadu. Nije bio siguran zbog čega mu je ta zamisao izgledala tako
melanholično. Ubacio je činiju i kašiku u reciklator, zadovoljan zbog načina
na koji je poklopac škljocnuo pod njegovom rukom, zbog toga kako se
zatvarao kada je on otklonio pritisak. Bila je to tako mala, sitna elegancija.
Toliko ju je lako bilo prevideti.
„Idem u…“, reče on, pa pokaza palcem prema prolazu do njegove
kabine. Aleks klimnu glavom.
Džim se polako kretao kroz brod, pune glave. Stalno je mislio na Eros.
Na to kako je protomolekul, oslobođen, rastvarao ljude i ponovo ih sklapao
u skladu sa sopstvenim potrebama, sopstvenim programom. I evo ga sad,
decenijama potom, a ništa se nije promenilo. Ejmos, Kara, Šan. Oni su
umrli i bili ponovo izgrađeni zato što je tuđinski dron sledio ko zna kakvo
stablo odlučivanja i zaključio da oni treba da nadvladaju smrt. Duarte i
stanica prstena rastavljali su celo čovečanstvo kao što gusenica pretvara
svoju čauru u tečnost da bi se pretvorila u leptira.
Rat će se nastaviti. Graditelji kapija prstena koji su se kretali od jednog
do drugog obličja – od primitivnih bioluminiscentnih morskih puževa preko
anđela svetlosti pa do košnice uglavnom ćosavih primata s milijardama tela
i samo jednim umom. Mračne stvari unutar kapija i izvan univerzuma
grebale su i lečile bolest koja je upala u njihovu realnost. Možda će jednog
dana ta bitka biti dobijena. Možda će se nastaviti večno. Kako god bilo,
ništa što je Džim poznavao kao ljudsko neće potrajati. Neće više biti prvih
poljubaca. Neće više biti molitvi. Neće više biti trenutaka ljubomore,
pronicljivosti, sebičnosti ili ljubavi. Biće rastavljeni i ponovo sastavljeni
kao tela na Erosu. Nečeg će biti tu, ali to neće biti oni.
Naomi je bila u čistom kombinezonu kad je stigao u kabinu. Mirisala je
na sapun i svežu vodu. U svetlu njenog ekrana videle su se bore na njenom
licu – i od tuge i od smeha. Bila je lepa, da, ali ona je oduvek bila lepa. Kad
su zajedno bili mladi, bili su lepi samo zato što je mladost imala sasvim
svoju lepotu. Bilo je potrebno da ostare i vide hoće li lepota opstati.
Ona skupi oči i nasmeja se. „Šta je bilo?“
„Samo se divim pogledu.“
„Nemoguće da ti se sada tuca.“
„Nemoj ti meni da govoriš šta je moguće, a šta ne“, reče on, pa se
pomeri do nje i spusti šake na njene. „Iz ovoga se nećemo izvući, je li
tako?“
„Ne vidim kako bismo. Ne.“
Načas su poćutali. Džim je osetio da ga preplavljuje strahoviti mir. Prvi
put otkad su ga odveli kao zatvorenika na Medinu, osećao je duboku
smirenost. Protegao se, i to mu je prilično prijalo.
„Ti si centralna činjenica mog života“, reče on. „To što te poznajem. To
što se budim kraj tebe. To je nešto najsmislenije što sam ikad uradio. I
jebote, duboko sam zahvalan što imam to. Mislim o tome kako je lako bilo
da se mimoiđemo, i ne mogu čak ni da zamislim kako bi taj život izgledao.“
 „Džime…“
On mahnu kako bi dobio još nekoliko sekundi da kaže ono što je trebalo
reći. „Znam da sam birao stvari koje su te koštale. Imam tu naviku da hrlim
grlom u jagode zato što mislim da tako treba. Izgubio sam vreme sa tobom,
ali to je uvek bio moj izbor. Odlazak na Agatu King. Aktiviranje alarma na
Medini. Pokušaj da dođem do metka na Ilusu. Povratak da vidim šta se
zaista dešava na stanici Eros. Sve su to bili rizici koje sam preduzimao, i
govorio sam sebi da je to u redu zato što sam rizikovao samo sebe. Ali
rizikovao sam i nekoga ko je tebi važan, i toliko sam zahvalan što sam bio
neko ko ti je važan. Nisam mislio da olako to shvatam.“
Ona isključi svoj ekran, a onda mu stisnu ruku. „Ti si izuzetan. Uvek si
bio izuzetan. Ne uvek mudar, ne uvek promišljen. Ali uvek, uvek izuzetan.
Da, platila sam cenu za to što sam dozvolila da mi toliko mnogo znači neko
tako tvrdoglav i impulsivan kao ti. Ali ponovila bih to.“
Nije znao ko je koga od njih počeo da privlači sebi, već samo da su se
svili jedno uz drugo. Njena ruka je pronašla put ispod njegove, i ona je
pognula glavu, pritisnuvši obraz uz njegove grudi. On je spustio bradu na
njeno teme, što je bila retka prilika, pošto je ona bila toliko viša od njega.
Njeni prvi mali jecaji protresli su ih oboje, a onda i njegovi. Lebdeli su
blago u kabini koja je bila njihova. Džim je slutio druge umove privučene
tom trenutku kao insekti koji prate feromone, ali nije mogao da obraća
pažnju na njih. Ne kad mu je ona bila u naručju.
Posle izvesnog vremena, možda minuta, možda sati, plač je došao do
svog prirodnog kraja i onda su samo ćutali zajedno. Naomi se malo odvila,
podigla glavu. Usne su im se srele, nežno, i tek sa naznakom gladi iz
njihove mladosti.
„Šta god misliš da treba da uradiš? Šta god to bilo“, šapnu ona, „sačekaj
da zaspim.“
Džim klimnu glavom, a ona se stisnu uz njega u mraku. Izbrojao je
svoje udisaje i izdisaje do sto i natrag pre nego što je njeno disanje postalo
duboko, a onda ponovo do sto kako bi joj dao vremena da utone ispod tačke
kad bi je probudio njegov odlazak. Zadrhtala je jednom, a onda tiho
zahrkala. Pažljivo se ispravio, posegnuo da kucne po zidu i odgurne se do
vrata kabine. Otvorio ih je što je tiše mogao i zatvorio ih za sobom sa
škljocajem.
 Negde na nižoj palubi Vidra je zadovoljno lajala, a on je čuo Ejmosov
grubi glas, premda ne i same reči. Brod je tiho krckao dok se zagrevao i
gubio toplotu. Negde je Aleks spavao ili gledao svoje neonoare, ili osećao
grižu savesti zbog Kita i Žizel. Negde je Tereza izjedala sebe razočaranjem
i adolescentskom zbunjenošću. Bobi Drejper nije bila tamo, niti će ikada
ponovo biti. Klarisa Mao je takođe otišla, iako su obe ostavile svoj trag na
brodu i ljudima koji su na njemu živeli. Na trenutak je zamislio Krisdžen
Avasaralu kraj sebe, ruku prekrštenih i usana u osmehu koji je uspevao da
bude oštar i utešan istovremeno. Ma jebem ti sunce, ovo nije poslednji dan
letnjeg kampa. Jebote, koliko uplakanih zagrljaja planiraš?
U ambulanti on izvuče komplet za hitnu pomoć sa crvenom
keramičkom školjkom i tutnu je pod mišku. Potapša autolekara kao da je on
neko koga poznaje i ko mu se dopada, i možda ga neće neko vreme videti.
Prilaz vazdušnoj komori nije bio zabranjen, i on je uspeo da pređe preko
mosta i uđe u Sokola a da nikome ne zapadne za oko. Lakonska posada se
veoma navikla da se pravi kako on nije tu, a njegovo mesto, najpre u ulozi
Elvinog gosta, a potom i momka predvodnice pokreta otpora, donelo mu je
neku vrstu nedefinisanog statusa u njihovoj sopstvenoj krutoj hijerarhiji.
Sve dok se činilo da zna kuda ide, pretpostavljali su da je tako. Bilo je to
kao da je nevidljiv.
Prostorija sa katalizatorom bila je prazna, sa izuzetkom izolacione
komore. Zatvorio je vrata prema hodniku iza sebe. Na njima nije bilo brave
niti je postojao način da ih zaglavi. Pa, ništa nije bilo savršeno. On otvori
komplet za prvu pomoć i prođe kroz sadržaj predmet po predmet. Zavoji.
Antiseptik. Hipoks-injektor. Špric sa iglom.
Glava mu je bila neobično bistra. Čak i sa dalekom svešću o drugima,
ovaj trenutak bio je njegov. Osećao se sâm kao i obično, i to je takođe
donelo neku vrstu zadovoljstva. Lišavanje svake sumnje. Teskoba koja ga je
progonila još od Lakonije isparila je kao rosa u toplom danu. Sada je bio
onaj stari.
Izolaciona komora se lako otvorila, i on je izvukao katalizator napolje.
Njene slepe, prazne oči prešle su kraj njega. Usta su joj se pomerala kao da
govori stvari koje samo ona može da čuje. Uopšte nije reagovala kad je
zavukao iglu u njenu mišicu i povukao klip.
Špric se napunio kovitlacem presijavajuće plave i crne tečnosti. Pet
kubnih centimetara. Deset. Negde u blizini se čula uzbuna, i on je
pretpostavio da je to zbog njega. Nameravao je da zavrne rukav i ubrizga
uzorak u vene kod prevoja lakta, ali se najednom zabrinuo da će posada
Sokola doći prerano, zaustaviti ga. Iskrivivši lice, on zabi iglu kroz
nogavicu letačkog kombinezona i u butinu. Gurnuo je klip do kraja, sve dok
se nije zaustavio. Žena katalizator coknula je usnama i zakoprcala se kao da
pokušava da se seti da pliva.
Džim zatvori oči.
Isprva je bilo hladno: nit leda koja se od mesta uboda igle pružala gore
u stomak. Onda talas mučnine koji je došao i prošao, ostavivši za sobom
osećaj žarenja koji mu se širio kroz abdomen i u grudni koš. Srce poče da
mu tuče, i svaki udar bio je spor, jak i silovit kao pad čekića. On oseti ukus
metala.
U tami iza njegovih očnih kapaka plavi svici treperili su u postojanje i
gasnuli. Osećao se kao da mu krv teče natrag u ud koji je predugo bio
previše pritisnut. Bilo je to poput pustinjske kiše koja puni suve jaruge. Bilo
je to poput sećanja.
On udahnu dugo, sporo. Drhtao je. Otvori oči, obazre se po prostoriji i
pronađe ono što je i mislio da će naći. Ono čemu se nadao. Pogurenost.
Poluizvinjavajuće, poluzapanjeno lice tužnog psa. Okrugao pljosnati šešir.
„Pa“, reče poznati glas koji je samo Džim mogao da čuje. „Ovo sigurno
nije dobro.“
„Hej, Mileru. Treba da porazgovaramo.“
 Četrdeseto poglavlje: Naomi

„Možeš da ga vidiš?“, upita Naomi. „U ovom trenutku, možeš da ga vidiš?“

Džim klimnu glavom. Lebdeli su u ispražnjenoj laboratoriji gde je Ejmos
sasvim nedavno bio vezan zbog neuspelog uranjanja u stanicu. Bezbednjaci
Sokola odveli su Džima tamo pravo iz komore katalizatora, a Elvi je
pozvala Naomi da dođe. Sada se on pridržavao za rukohvat. Lice mu je
izgledalo oznojeno, stegnuto kao kad bi se razboleo ili previše popio, ali
bilo je u njemu smirenosti. I još nečeg. Razveseljenosti, možda.
„Za mene se on nalazi tačno između tebe i Elvi“, reče Džim. „Malo
bliže Elvi.“
„Ne može biti isti onaj Miler“, reče Elvi. „To mora da je nešto drugo.“
Džim se nasmeja. „Šta je?“, odbrusi Elvi.
„Izvini. Rekao je nešto smešno. Pazi, u svakom tradicionalnom smislu,
Miler koga sam ja upoznao umro je kad se Eros survao na Veneru.
Protomolekul je sačuvao i kooptirao obrasce u njegovom mozgu, i kad mu
je bio potreban alat da pronađe nedostajuće stvari, ti obrasci su bili tamo, u
kutiji za alat. Toj verziji Milera bilo je potrebno nešto što je moglo da vodi
brod na određena mesta, a ja sam bio taj koji je odlučivao kuda će brod ići,
pa je počeo da koristi mene. Fizički je manipulisao mojim mozgom tako da
vidi i stupa u interakciju sa obrascima koje je stvarao od Milera. Te
manipulacije su ostavljale kanale. Ja sam samo ponovo spojio protomolekul
i te kanale.“
On pogleda u Naomi i nakrivi glavu, sa osmejkom na usnama. „Upravo
sam se setio nečeg što je Aleks rekao o tome kako alat koji se dugo
upotrebljava stekne dušu. Ali to nema veze s temom. Zaboravite.“
„Ranije nisi mogao da ga vidiš kad su u blizini bili drugi ljudi“, reče
Elvi.
„Istina“, reče Džim. „Ovo je drugačiji odnos.“ Trenutak kasnije se
nasmeja. Naomi nije znala čemu, osim da je posredi bio Miler. Ako je i
osetila ubod ljubomore, nije ništa mogla da uradi u vezi s tim.
 „Može li ova verzija Milera da otvori stanicu onako kako je to učinila
prošla?“
Džim kao da načas oslušnu, a onda slegnu ramenima. „Ne znam. Ne zna
ni on. Situacija je i na taj način drugačija. Nećemo znati dok ne pokušamo.“
„Želim da malo skeniram“, reče Elvi, više sebi nego njima. „Moždanu
aktivnost minimalno. Puni metabolizam ako imamo vremena.“
„Nisam siguran da imamo dosta vremena za to“, reče Džim.
„Je li ovo nešto što možeš da poništiš?“, upita Naomi. „Postoji li način
da izvučeš to iz njega?“
„Od te kajgane teško da će opet biti jaje“, reče Elvi. „Ali verovatno
postoje stvari koje možemo da uradimo kako bismo ga održavali stabilnim.
Ili bliže stabilnom.“
Džim slegnu ramenima. „Dobro je obezbediti više vremena, ali samo
ako nam se to isplati, valjda me razumete. U ovom trenutku mnogi
časovnici nam otkucavaju.“
„Ja govorim o tome da ti sačuvam život“, reče Elvi.
„Znam, i hvala ti. To je problem za kasnije. Ako ne odradimo ostalo
kako treba, neće ni biti važno. Ako i dalje budeš postojala kao individua
koja želi da me sredi? To će značiti da je mnogo stvari ispalo dobro.“
Zaćutali su. Naomi je bacila pogled prema praznom prostoru između nje
i Elvi kao da bi tamo mogla nešto da vidi. Nije bilo ničeg, ali Elvi se
okrenula kao da je pogled bio namenjen njoj. Naomi je shvatila da čekaju
na njenu odluku. Džim joj se osmehivao, i Naomi je zbog toga želela da ga
mlatne posred lica. Jebote, kako sam se našla usred ovoga?, pomisli ona.
„Prikupite sada sve podatke koje možete, i stabilizujte ga“, reče ona.
„Treba da pripremimo Terezu.“
„A Tanaka?“, upita Elvi.
Naomi je oklevala. Tanaka joj se nije dopadala, i nije joj verovala, ali
njihovi interesi trenutno su se poklapali, a otvaranje još jednog fronta u
njenim ličnim ratovima izgledalo je sitničavo. „I Tanaka.“
„Dobro“, reče Elvi. „Dovešću medicinski tim.“
Ona se izvuče iz laboratorije i zatvori vrata za sobom. Tek kada je reza
škljocnula, Naomi je shvatila da im Elvi daje trenutak da ostanu nasamo.
Džim je skrenuo pogled sa nje gotovo stidljivo. Bio je stariji, mršaviji,
istrošeniji na ivicama nego čovek koga je upoznala pre toliko decenija na
Kenterberiju, ali tu je bila i ona otvorenost koju je pamtila. Ranjivost.
Gotovo genetska nesposobnost da poveruje kako stvari neće ispasti najbolje
što mogu samo ako on bude pratio svoje srce.
„Izvini“, reče on.
„Stvarno? Nisam gledala kako pokušavaš da se ubiješ osam puta? A sad
me teraš da posmatram kako uspevaš, samo usporeno. Ali ti se izvinjavaš.“
„Aha. Taj deo je prilično sranje. Ali nisam mogao da smislim ništa
drugo, a ovo nije…“
„Hajde da rešimo problem“, reče ona. „Ostalo možemo kasnije.“
Oklevao je, a onda klimnuo. „Verovatno ću na stanicu odavde. Kad
završe sa skeniranjem.“
„Ja ću biti na Rosiju.“
„U redu onda. Javiću ti kad budem na poziciji.“
Naomi klimnu glavom i odvuče se do vrata pa hodnikom kao da se
samo vraćaju svojim prozaičnim dužnostima. Kao da nije poslednji put.
Kako je čudno znati u trenutku da se okončava nešto dragoceno, a da to
opet ništa ne promeni. Ili je to bio znak njene propasti, ili pokazatelj toga
koliko je njihov zajednički život sada i nekada bio dobar.
Vratila se na Rosinantea. Ovog puta vazduh nije promenio miris. Ili je
između dva povezana broda bilo dovoljno saobraćaja da im se atmosfere
pomešaju, ili se ona samo navikla na obe. Oklevala je na trenutak,
nesigurna da li da se vrati u svoju kabinu ili popne na komandnu palubu.
Mogla je da obavlja svoj posao na oba ta mesta, ali u kabini su bile
Džimove stvari – njegova odeća, miris, odsustvo – pa je zato skrenula
prema komandnoj.
Aleks je bio tamo, očiju razrogačenih i ruku uzmlataralih u
bespomoćnoj uzrujanosti.
„Čuo si?“, reče ona.
„Istina je?“
„Jeste“, reče ona i odabra ležaj za koji će se privezati. „Od koga si ti
saznao?“
 „Od Kejsija.“
„Od Kejsija?“
„Tehničara za napajanje strujom sa Sokola. Tamna kosa, široko lice?
Mali mladež na vratu? Došao je da pije pivo sa mnom i Ejmosom u Adru
pre nego što smo otišli.“
Naomi odmahnu glavom. Verovatno ga je videla, ali nije sklapala
poznanstva toliko lako kao Aleks.
„Jesi li ti dobro?“, upita Aleks glasom koji je jasno pokazivao da zna da
nije.
Naomi podiže svoj taktički prikaz i podeli ga. Prostor prstena levo, a
desno više shematski pogled na prstenove, sisteme iza njih i brodove koji su
padali sa svih strana. Puke razmere svega toga bile su zastrašujuće. Morala
je da ustanovi koji joj brodovi pristižu kao pomoć, a koji su novi
neprijatelji. Morala je da popiše lekove i prekursore koji će njene brodove
sprečavati da potpadnu pod Duarteov košmarni um košnice. Morala je da
zadrži kontrolu nad prostorom prstena dovoljno dugo da Džim dobije
priliku i spreči katastrofu koja se valjala prema njima odasvud.
„Zaista sam, zaista ljuta“, reče ona. „Kada se Džim vratio sa Lakonije –
kada smo ga vratili – znala sam da je povređen. Znala sam da je nekako tu
manje njega. Mislila sam da ćemo se postarati za njega. Da je povređen, ne
samo u telu. U duši, ako je to prava reč. S vremenom, pažnjom i ljubavlju,
mislila sam da ćemo ga možda ponovo videti onakvog kakav je bio nekada.
Kakvog sam ga upamtila.“
„Jasno mi je to“, reče Aleks.
„A onda se ispostavilo da ga nije zaista vratilo ništa od svega toga.
Videla sam ga ponovo. Upravo sada. Videla sam ga onakvog kakav je
nekad bio. U njegovom najboljem izdanju. A do toga ga nije dovela ljubav.
Niti briga. Niti vreme. On je video da mora da se učini nešto neverovatno,
glupavo opasno i samo je on mogao to da uradi. I samo je…“
Ona otvori stisnutu pesnicu kao da rasipa prah. Aleks pognu glavu.
„Samo je to uradio.“
„Na muci se poznaju junaci.“ Suze su joj sada prekrivale oči, tako da je
paluba bila kovitlac boja i prelamanja svetlosti. Ona ih obrisa rukavom.
„On je takav kakav je“, reče Aleks. „Kakav je oduvek bio. Razumem to.
Ja imam dva braka za sobom zato što sam mislio da sam se promenio i
izrastao u nekog drugog. I nisam pogrešio, ali nisam ni bio u pravu. Džim
se promenio, ali je ujedno ostao isti.“
„Volela bih da smo ga mi vratili njemu samom, a ne ovo.“
„Šta ćemo onda?“
Naomi pogleda u svoje ekrane. Suze su se već sušile, iako su tama,
praznina i kajanje bili jednako duboki. „Daćemo mu onoliko vremena
koliko budemo mogli. Pokušaćemo da dovedemo do toga da ovaj najnoviji
kretenski, hrabri, glupi gest zavredi koliko god može. A onda ćemo videti
šta će se sledeće desiti. Neko treba da javi Terezi i pripremi je. I da kaže
Ejmosu. Može doći do borbe.“
„Ja mogu da se pobrinem za njih. Ne brini zbog toga.“ On se okrenu i
pođe prema oknu lifta.
„Alekse?“
Kad se osvrnuo, samo su se načas zgledali. Nije znala šta je nameravala
da kaže, i šta god da je to bilo, on je već znao.
„Ja ću ovo da završim“, reče on. „Ti se pobrini za svoje.“
Ona prionu na posao, i on joj se isprva učini nemoguće velikim. Bila je
ophrvana obimom i kompleksnošću, ali je rekla sebi da nije važno da li je
moguće, već samo da to uradi. Krenula je od malog i konkretnog. Tulus
Aufidijus – plaćenički bojni brod sa korenima u Friholdu – trebalo je da
prođe kroz kapiju Svetog Antona za šesnaest sati. Dolazio je na njen poziv
kao deo pokreta otpora, ali nije odgovarao na zahteve za vezom s repetitora
kod kapije otkad je Ejmosovo psihičko uranjanje u stanicu prstena krenulo
toliko po zlu. Dakle, to je bio prvi problem. Pronašla je rešenje. Ker,
Vukodlak i Dupa – dva lakonska lovca i jedan brod za snabdevanje pokreta
otpora sa nosačima torpeda zavarenim spolja – presrešće ga. Ako ijedan od
ta tri preživi sukob, moći će da se pridruži Armandu Gvelfu kod kapije
Hakuseki i presretne Batu Psa.
Pomislila je da pošalje poruku Trejhu i pozove još lakonskih pojačanja.
Toj poruci bi trebali sati da stigne do njega, sati da se vrati, a u vreme kada
se bilo koji njegov brod pojavi tamo, sasvim je verovatno da više neće
slušati ni Trejha ni Naomi. Bolje da igra kartama koje ima. Neće pobediti,
ali će moći natenane da gubi.
 Proveravala je rešenja kroz Rosijev sistem, prelazeći sa scenarija na
scenario kao fudbalski trener koji se priprema za komplikovanu utakmicu.
Ovo su moji igrači. Ovo su njihovi igrači. Ovo je teren. Povređenost, užas i
tuga i dalje su bili tu kad bi pomislila da im se okrene, ali držali su se na
distanci. Osećala je kako klizi u onu svoju verziju koju je izgradila za
vreme Džimovog zatočeništva: onu Naomi koja je živela u potaji i
suočavala se sa svetom svojim intelektom, zato što joj je srce još bilo
previše ranjeno. Upitala se da li je tako Kamina Dramer preživljavala kao
poslednja predsednica Transportnog sindikata, ili Mičio Pa kao prva. Ili
Avasarala, na Zemlji onomad kad je Zemlja bila centar ljudske rase, a ne
samo najstarija planeta među hiljadama. Neumorni i Junus Emre presrešće
Kupinu kada ova izađe iz kapije Šičeng. Pitala je Junus Emre za modele
torpeda i odbrambenih topova i dala Rosiju da proveri koji brodovi imaju
kompatibilnu municiju.
Kad je Džejkob umro, bilo je isto tako. Do njihove četrdesete godišnjice
bilo je još samo nekoliko nedelja, i sva deca su dolazila s univerziteta na
proslavu. Pronašla ga je u kupatilu. Umro je od moždanog udara, kazali su
lekari. Provela je ravno dvadeset osam sati čisteći stan, i ne bi ni tada
prestala da Hana nije došla ranije i…
Naomi stade, ruku podignutih i srca zahuktalog do trostruke brzine.
Obazre se po komandnoj palubi kao da će je zagledanjem učiniti čvršćom,
stvarnijom, konkretnijom. Ona proveri vreme. Još je imala pola sata pre
sledeće doze lekova. Svejedno ih uze. Tablete boje breskve bile su gorke, i
ukus joj se zadržao pozadi u grlu. Sačekala je nekoliko minuta, osmatrajući
sopstvenu kogniciju, čekajući da se sećanja na živote koje nije živela
ušunjaju natrag u nju.
„More, zajebi tu priču“, reče ona praznom vazduhu, pa otvori vezu sa
Elvi. „Koliko još pre nego što budemo mogli da krenemo?“
„Tanaka dolazi ovamo“, reče Elvi. „Smeštamo Džima u lakonsko odelo.
Mislila je da bi Duarte to više voleo nego njegovu opremu sa Rosija. I…
verovatno će ga duže održati u životu. Znaš, dok…“
„Počinju da mi se javljaju intruzivne misli.“
„Znam“, reče Elvi. „Mnogi o tome izveštavaju. Raniji podaci govore da
ne bi trebalo da bude previše gadno ako uzimaš lekove po rasporedu. Ali
time ih samo prigušimo. Ne ućutkamo ih sasvim.“
 „Da li oni dobijaju informacije od mene?“
Rosi zacvrkuta upozorenje. Naomi ga podiže dok je Elvi odgovarala.
„Možda, ali sve je to prilično zbrda-zdola. Pretpostavljam da će svi
obaveštajni podaci koji se provuku biti izgubljeni u metežu. Mada, to samo
nagađam.“
„Nisam sigurna da će podaci to podržati.“
„Zašto ne?“
„Repetitori kod kapija? Svi oni koji su još radili? Upravo su se pogasili.
Šifre za uništenje sa sistemskih strana kapija.“
Elvi je oklevala. „Svi istovremeno?“
„U međusobnom razmaku od nekoliko sekundi.“
„To je… koordinisanije nego što mi se dopada.“
Naomi protegnu ramena. Osetila je kako joj se strategije premeštaju.
Iznova je konceptualizovala sve što je upravo projektovala. I dalje je vodila
utakmicu, ali sada je to bila utakmica koju nije smela da posmatra za vreme
igre…
„Javljaj mi kako se stvari razvijaju“, reče ona. „Biću tu.“
Ona podiže taktičku mapu. Četiri najkritičnije kapije bile su Zemlja,
Lakonija, Oberon i Bara Gaon. Pronašla je brodove najbliže svakoj od njih.
Trebalo joj je pet minuta da izračuna rešenja za letenje koja je htela za svaki
od njih: jaki potisci sa početkom kočenja dobrano unutar prostora prstena.
Taman dovoljno brzine da se izvede tranzit, prikupe teleskopski podaci i
šmugne natrag. A tačka tranzita bila je nasumična, tako da sve i ako
neprijatelj ima pristup zadnjim vratima njihovih glava, neće moći da uperi
torpedo ili elektromagnetni top za napad na brod.
Bila je zadovoljna zbog toga što niko od kapetana nije dovodio u pitanje
naređenja niti se opirao misiji. Postavila je indikatore praćenja na svaki od
njih – sićušne crvene kupe koje su pokazivale udaljenost koju su brodovi
prevalili bez preciznog određivanja njihove stvarne pozicije. Dok su se
pomerali, obavljala je simulacije vremena tranzita za prvih desetak brodova
koji treba da uđu u prostor prstena, i koje su promene njihovih kurseva bile
fizički moguće. Presretanja koja su bila sigurna pretvorila su se u oblake
vremena i mesta…
Gotovo da se iznervirala kad je došao zahtev za vezu i poremetio joj
koncentraciju.
„Hej“, reče Džim, i sva kontrola i distanca koju je sebe nagnala da
izgradi odlete na njegovom dahu. Tuga se sruči na nju kao odbegli talas,
izmičući joj tlo pod nogama, pokušavajući da je udavi.
„Hej“, promrmlja ona.
„Znači, na oko sto metara smo od površine stanice, i primičemo se.“
Ona spusti taktički prikaz i podiže spoljnu kameru Rosija. Brodu nije
trebao ni sekund da ih pronađe. Tri crtice kao siluete spram sjajnog
plavetnila stanice. Oznake se pojaviše dok je Rosi markirao njihove
položaje i brzine. Naomi to obrisa. Bilo je dovoljno da ih vidi. Posmatranje
je bilo važnije nego poznavanje detalja. Detalji nisu bili važni.
„Imam te“, reče ona, i oseti bol jer je to istovremeno i bilo i nije bilo
istina. „Imam te, Džime.“
„Tereza želi da se postaraš da Vidra bude na svom ležaju za ubrzanja
ukoliko budeš morala nezgodno da manevrišeš.“
„Srediću to.“
Jedna od crtica klimnu, tako da je ona bila Džim. Stiže upozorenje od
broda koji je zvirnuo u Oberon, a onda i od onog kod Lakonije. Ona ih
zatvori. Nije se činilo da se njih troje uopšte pomeraju. Samo su bili tamo,
spram plavetnila. Malo jaje Duarteovog broda pojavilo se i naraslo. Samo
što nisu stigli.
„Dobro“, reče Džim. „Imamo ulaz. Možemo unutra.“
„Obezbedićemo vam vremena koliko god budemo mogli.“
„Biće sve u redu.“ Okeanski optimizam bi od svakog drugog bio čista
laž. Ili možda molitva.
„Srećan lov, ljubavi“, reče ona, i tri tačkice pređoše u plavetnilo i
iščeznuše. Ona sačeka na tren, ali ništa se ne dogodi. Stanica je ostala
jednako zagonetna kao i uvek. Stiže treće upozorenje, sada sa Solove
kapije. Ona isključi spoljne kamere i ponovo podiže taktičku mapu.
Sada je dolazilo mnogo, mnogo više brodova. Stotine njih, i mada je
većina bila pod brzim potiskom, i dalje će im trebati dani da stignu do
kapija.
A do tada, ništa od svega ovoga više neće biti važno, jer podaci sa
kapije Lakonije ukazivali su na završetak igre. Glas vihora, poslednji od tri
bojna broda klase Magnetar bio je pod ubistvenim potiskom prema kapiji
Lakonije. Tom brzinom, čak i ljudi u ležajevima sa tečnošću za disanje
rizikovali su život. Samo što uopšte nisu. Njihovi životi su sada bili jednako
važni koliko i pojedinačna ćelija na zglavcima boksera. Izginuće ih stotine,
i nikome neće nedostajati.
Onog trena kada Vihor prođe kroz tu kapiju, borba će biti završena, i
snage koje Duarteov um košnice ima moći će da preplave stanicu i izvuku
Džima, Terezu i Tanaku kao da izvlače trn.
Ona otvori vezu sa svojom malom, na propast osuđenom flotom.
„Ovde Naomi Nagata“, reče ona. „Pripremite se da primite svoja
naređenja.“
 Četrdeset prvo poglavlje: Džim

„Ovo je loša ideja“, reče Miler. „Mislim, oduvek si bio malo tupav, ali čak i
ti znaš da je ovo loša ideja.“
„Aha. Znam“, reče Džim. „Ali to je bukvalno najbolja loša ideja koju
imam.“
„Ako se malo osvrneš, neki životni izbori koji su te doveli dovde nisu
bili baš pametni.“
Džim se pomeri kako bi pogledao u prostor gde se činilo da se nalazi
mrtvi detektiv. Miler je bio toliko pristojan da izgleda smeteno i podigne
ruku dlanom napolje u gestu predaje.
„Ne kažem da ovde nije prisutan i aspekt ’pazi ko mi kaže’“, reče Miler.
„Ja samo pokušavam da ti usmerim iščekivanja na to kako će se ovo
završiti.“
Sfera stanice nije bila sfera sa ove udaljenosti. Bio je dovoljno blizu –
bili su dovoljno blizu – da je izgledala više kao svetlucava plava ravnica.
Kapije prstena oko i iza njega sijale su kao sićušne zvezde u perverzno
pravilnim razmacima.
Lakonsko teško odelo za vakuum koje mu je Elvi dala neobično se
uklapalo kod pazuha i kolena, dajući mu lakoću pokreta koja je njegovoj
amigdali neprekidno slala male signale panike odelo--se-raspada. Prikaz na
viziru govorio mu je da ima petnaest sati vazduha, što je bilo prilično dobro.
Nije mu čak ni trebala druga boca. Lakonsko odelo skladištilo je rezervni
vazduh i vodu u porama oplate odela, i dok ovo nije bio bojni oklop –
jedino oružje koje je imao bio je pištolj iz Rosijevih zaliha – bio je dovoljno
ojačan da mu pruži nekakvu zaštitu.
Senzori na odelu nisu pokazivali ništa opasno u plavičastom sjaju
stanice, a samo nekoliko stotina milirema dopiralo je iz svih kapija zajedno.
On bi pretrpeo više radijacije u kratkoj šetnji napolju kako bi proverio
korito Rosija u normalnom svemiru. Jedino se to u njegovoj situaciji činilo
iole bezbednim.
 Rosi i Soko su lebdeli nekoliko kilometara desno od njega, Derečo
otprilike na istoj udaljenosti levo. Svi brodovi su bili dovoljno mali da ih
pokrije palcem ispružene ruke. A tuđinska letelica koja je dovukla Vinstona
Duartea sa Lakonije bila je bleda tačka ispod njega na površini stanice.
Njegova kaciga uveravala ga je da su Tereza i Tanaka na putu prema
njegovoj poziciji, ali nije mogao da ih vidi bez uveličavanja. Još ne. Tako
da je tu bio samo on, odnosno on i Miler, zavisno od načina na koji gleda na
to.
Detektiv je na sebi imao isto sivo odelo i tamni šešir koje je nosio kad je
bio živ. Njegovo tužno lice lovačkog psa baseta izgledalo je mlađe nego što
ga je Džim pamtio, ali verovatno je u pitanju bilo to što je Džim odrastao
mimo njega, dok je Miler ostao isti. Pošto je protomolekul radio direktno na
njegovom telu, Miler je bio sposoban da ostane u Džimovoj svesti čak i
kada su drugi ljudi bili prisutni, i stekao je isto tako neprijatnu naviku da
sve vreme bude negde Džimu pred očima. Ako se činilo da je sa Džimove
desne strane, a Džim bi se okrenuo levo, Miler bi se našao i tamo. A njegov
utisak o smeru odakle je dopirao Milerov glas poklapao se uvek sa mestom
na kojem je ovaj bio. To ga je dezorijentisalo i bilo je jezivo, kao da je
Miler neki zlikovac iz niskobudžetnog horor videa.
Miler strpa ruke u džepove i pokaza bradom prema Dereču. „Izgleda da
je Drugarica Pukovnica ovde.“
„Bolje nemoj tako da je nazivaš.“
„Što da ne? Ionako ne može da me čuje.“
Tanaka je bila tamna tačka spram pozadinskog svetla kapija. Njeni
manevarski potisnici bili su od sabijenog gasa i jedva su ičim pokazivali da
se pale osim kad je počela da usporava u dolasku. Njeno odelo bilo je iste
plave boje kao i zastava Lakonije, sa stilizovanim krilima. Mimo toga,
podsećalo je Džima na starog Golijata Bobi Drejper: manje vakuumsko
odelo, a više oružje u tom obliku. Lice joj je bilo iznenađujuće vidljivo.
Jedan obraz izgledao joj je više glatko i mlađe zato što je on nedavno
original razneo u froncle. Njen pogled kružio je oko njega kao da ona pravi
popis. Zastala je, namrštila se, i kao da se fokusirala na prazninu oko
njegove kacige.
„Pa, znači da je izgleda istina“, reče ona preko radija kacige. „Zaista
imaš podstanara.“
 „Tako je“, reče Džim. „Ali otkud si…“
„Evo me“, reče Tereza. Džim se okrenu natrag prema Rosiju i vide
Terezu u izlupanom odelu za vakuum sa oznakama Rosinantea, dok je
Miler pokajnički lebdeo kraj nje. „Gotovo sam spremna. Treba da se
pobrinem samo oko još jedne stvari.“
„Šta je sad?“, upita Tanaka oštro.
„Vidra. Bude li bitke, trebalo bi da se nalazi u ležaju za ubrzanja.“
Tanakina tišina je izgledala kao naglašeni odgovor.
„O, kakvo će ovo zezanje da bude“, reče Miler.
„Ja ću se pobrinuti za to“, reče Džim. „Osim Vidre, da li ste obe
spremne? Treba li nam još nešto pre nego što krenemo unutra?“
„Ne“, reče Tereza. „Možemo da idemo.“ Tanaka odmahnu glavom.
Džim se ponovo postavi prema ogromnom i praznom plavetnilu, pa pronađe
Milera već tamo, ispod njega.
On otvori vezu sa Rosijem. „Hej.“
„Hej“, odgovori Naomi. Zvučala je tiho i zaokupljeno. Džim brzo
proveri podatke u vezi sa stanicom.
„Znači, na oko sto metara smo od površine stanice, i primičemo se.“
„Imam te“, reče ona, a onda još nešto što on nije sasvim razumeo.
„Tereza želi da se postaraš da Vidra bude na svom ležaju za ubrzanja
ukoliko budeš morala nezgodno da manevrišeš.“
„Srediću to.“
Veliki plavi zid se približavao. Krajičkom oka je video kako Tanaka
aktivira i deaktivira mitraljez na podlaktici svog odela, izbacuje i uvlači cev
u kombinaciji vrpoljenja i pretnje. Tereza je zurila napred u stanicu sa
nečim nalik na glad.
Miler klimnu glavom kraj njega. „Imam nešto. Vidi ovo.“ Plavi zid
najednom više nije bio bezličan. Njime su se pružale linije, fine kao konac,
u širokim, kompleksnim spiralama koje su se spajale i raspadale samo da bi
ih zamenili novi vrtlozi. Bilo je to nešto između organskog i mehaničkog, i
izgledalo mu je veoma poznato.
Miler trepnu napred, u teleportaciji s jednog mesta na drugo za koje je
sposobna samo halucinacija, sačeka da se šara linija načas umiri, pa
posegnu u površinu. Džim to oseti kao napor sopstvenog tela, ali ne na
nekom mestu koje bi mogao da prepozna, poput opružanja mišića u
fantomskom udu. Dok su se spirale ponovo formirale, mesto na kojem je
bio Miler ostalo je prazno, a onda se proširilo. Plavi sjaj je potamneo u
krugu širine tri metra dok se formiralo ulegnuće, da se onda produbi, i onda
pretvori u tunel. Tanaka reče nešto, ali radio joj je bio isključen. Džim je to
znao samo po tome kako su joj se pomerale usne.
„Imamo ulaz. Možemo unutra.“
Kada je Naomi ponovo progovorila, u glasu joj se čulo očajanje.
„Obezbedićemo vam vremena koliko god budemo mogli.“
„Ona misli da ste svi mrtvi“, reče Miler. „Ona i ti, i svi u tim
brodovima. Ili, šta znam. Ako ne mrtvi, ono nešto još gore. Ja sam bio um
zarobljen u ovim govnarima, bez dozvole da umrem. I nije bilo zabavno. I
kad smo već kod toga, jesam li ti već rekao pizda ti materina zbog toga što
si me dovukao natrag?“
Džim odmahnu glavom. Nije znao šta bi mogao da kaže Naomi i makar
je malo uteši. I ranije si mogla bez mene ili Ako umremo, umrećemo
pokušavajući što bolje možemo ili Iskoristiću vreme koje možeš da nam
obezbediš. Ništa se nije uklapalo u ono što je želeo da kaže. „Biće sve u
redu“, reče on.
„Srećan lov, ljubavi.“
„Neće“, nadoda Miler. „Mislim, neće biti u redu.“
Holden isključi svoj mikrofon. „Aha, znam, pizda mi materina što sam
te dovukao natrag. E sad, pomaži ili umukni.“
A kriva tunela u stanici kao da se diže oko njega, zaklonivši Rosija,
Derečo i kapije sjajne kao zvezde. Vodio je dublje u stanicu, ali smer se
neprekidno u Džimovoj percepciji prebacivao između napred i dole –
kretanje kroz prolaz ili padanje u rupu.
„Pozor“, reče Tanaka, ponovo na otvorenom kanalu. „Holdene, kakvo ti
je stanje?“
„Molim, šta?“
„Tvoje stanje. Ti si moj ključ u ovom malom paklu. Ako ćeš da mi se
pretvoriš do kraja u protomonstruma, moram to da znam, i moram to da
znam pre nego što se dogodi. Zato, jebote, kakvo ti je stanje?“
 „Pa“, reče Miler. „Čini mi se da je trebalo da se vas dvoje ranije
dogovorite oko toga ko je vodeći istražitelj u ovom slučaju.“
„Dobro sam“, reče Džim, onda zastade, razmotri. „Možda malo
grozničav? Ali nisam loše.“
„Hoću da me izveštavaš na svakih pet minuta. Podesi tajmer.“
„Ako počnem da se osećam gore, reći ću ti.“
„Hoćeš, hoćeš. Zato što ćeš da podesiš tajmer.“
Miler, koji je lebdeo između njih i pola koraka pozadi, pokuša da sakrije
osmeh. Džim odmeri razloge za i protiv da se suprotstavi Tanaki, pa podesi
tajmer. Ali ga podesi na sedam minuta.
Tunel se širio. Ivicom se pružala površina nalik na providnu opnu, ali
Džim nije osetio ništa više od blagog otpora dok se kretao kroz to. Tunel ili
rupa pružali su se još deset metara, i onda u odaju ogromnu kao katedrala.
Linije koje je video na oplati stanice bile su i tu, preplitale su se iznova i
iznova u zidove i stubove. Blaga svetlost pulsirala je sa zidova, previše
difuzna za senke. Svuda je bilo pokreta, i Džim je imao utisak da najvećim
delom toga ne bi bio svestan da nije ubrizgao sirovi protomolekul u telo.
Sve površine bile su žive, u razmeni fluida i sićušnih objekata manjih od
zrnaca peska. Bilo je to kao da gleda ogromno telo sa svim tkivima
zauzetim pojedinačnim zadacima, dok je celina orkestrirana za jednu
ogromnu, nepojmljivu svrhu.
Jedan od stubova bio je ujedno i figura – mehaničko odelo, insekt ili
nešto sasvim drugo. Sinu mu sećanje na to kako je jedan marinac s Marsa
uništio nešto slično ručnom bombom, da bi onda bio uništen i sam, razložen
u kompleksne molekule i upotrebljen za popravku štete koju je naneo. On
ponovo uključi mikrofon.
„Hm“, reče. „Potrudi se da ništa ne polomiš ako baš ne moraš.“
Očekivao je da se Tanaka brecne na njega, ali Tereza je progovorila
umesto nje. „Mislila sam da ovde nema atmosfere u kojoj može da se diše.
Tako je stajalo u izveštajima. Plemeniti gas sa malo nestabilnih elemenata.
Ovo nije to.“
Džim proveri u odelu. Bila je u pravu. Neon, i to više nego ranije, sa
istim tragom benzena, ali isto tako i kiseonikom. Po mišljenju odela, mogao
je da skine kacigu i da sve bude u redu. Nije to uradio.
 „To je zbog njega“, reče Tanaka. „Visoki konzul nije spakovao odelo za
vakuum, a ako ničeg takvog nije bilo u tom… brodu kojim se dovezao“ –
ona klimnu prema vazduhu, zidovima, stanici generalno – „naterao je ovo
da mu omogući podršku.“
„Nije imao ni hrane ni vode“, reče Tereza.
Tanaka se namršti iza svog vizira. „Mislim da jeste. Na isti način. Ovde
je. Holdene? Kojim putem do njega?“
Džim trepnu i okrenu se prema Mileru.
„Pojma nemam“, reče Miler. „Ako je Duarte novi, dobro naštelovan
trkački brod, ti i ja smo dva tovarna kontejnera privezana povrh reaktora.
Možeš da kažeš kako radimo isto što i on i tehnički budeš u pravu, ali nije
baš da smo u istoj kategoriji s njim.“
„Ne znam“, reče Džim. „Mislio sam da si ti tragač.“
Tanaka ne odgovori. Umesto toga, pokaza im da zastanu, pa se
potisnicima pomeri prema središtu odaje. Na čeonoj poziciji.
Kada se prilično udaljila, Tanaka se umiri, kao da nešto osluškuje.
Možda je to i radila. Bilo je dovoljno atmosfere za prenošenje zvučnih
talasa, a Džim nije znao za šta je sve njeno odelo sposobno. Katedrala se
pomerala u linijama energije i kompleksnih elektromagnetnih polja koja
nije bio siguran da Tanaka može da vidi, a prolazi su vodili izvan nje u
stotinu različitih pravaca. Džim sve to na trenutak sagleda kao
gargantuansko srce koje samo što se nije stisnulo oko njih. U glavi mu se
vrtelo kao da pada, a talas strahopoštovanja preplavio ga je kao da čuje glas
Božji, ali u šapatu.
„Hej, hej, hej“, reče Miler. „Saberi se malo. Igra tek što je počela, a ti
imaš napade euforije.“
Džimov utisak krajnje veličanstvenosti stanice malo se umanji, i on
isključi mikrofon. „Kad tako kažeš, zaključujem da će u igri biti nečeg i
kasnije.“
Milerov osmeh bio je zagonetan, i malo je podsećao na tugu kada mu je
došao do očiju. „Do smrti, sve je život.“8
„Čini mi se da bi trebalo da znam ko je rekao.“
„Udahni duboko nekoliko puta i priberi se. Mislim da malo curkamo.“
On pređe pogledom na Terezu, i Džim pogleda tamo, videvši da ona
gleda u njega sa zabrinutim izrazom na licu.
„Sve je u redu. Dobro sam“, reče on, pa uključi mikrofon i ponovi to.
Tereza klimnu, ali oćuti na to.
„Nisam siguran da si je ubedio“, reče Miler.
Tanakin glas začu se opet preko otvorenog kanala. „Idemo. Vas dvoje,
za mnom. Ostanite. Blizu.“
Već je manevrisala preko odaje. Tereza se orijentisala brže i na
mlazevima pohitala za njom, ostavivši Džima na začelju.
Desno od Džima pomeri se nešto ogromno. Uši mu ispuni zujanje kao
roj stršljenova koji instrumenti nisu registrovali, a nešto nalik na svetlost,
ali isto tako i ne, poteče kroz zidove. Adrenalin mu zapljusnu sistem, i srce
poče da mu nervozno lupa uz rebra. Šta god bilo to što se pomerilo,
zgasnulo je i prošlo dalje ne ušavši sasvim u odaju. Džim nikada nije video
izranjanje kita, ali je pomislio da razume kako bi se neko osećao da se to
dogodi u blizini. Činilo se da ni Tanaka ni Tereza nisu ništa primetile. On
proveri svoje medicinske podatke. Kako je odelo pokazivalo, imao je malo
preko trideset osam stepeni. Temperaturu, ali nedovoljno visoku da generiše
halucinacije.
„Ne, to je bilo stvarno“, reče Miler. „Samo malo podsećanje na to da
smo preduboko zabrazdili.“
„Nije bilo potrebno. Bilo je jasno“, reče Džim.
„Šta?“, odgovori Tanaka.
„Ništa“, reče Džim. „Samo govorim sam sa sobom.“
Tanaka zastade kod ovalnog otvora prolaza koji se svijao naniže, dublje
u stanicu. Svetlost je odatle curkala poput bledoplavih svitaca u širu odaju
iza njih.
„Mislila sam da sam rekla da ostanete blizu“, reče Tanaka. „Sledeći put
uradite to.“
„Pukovnice“, reče Tereza. „Nastavite, molim vas.“
Miler, koji je sada bio kraj Tereze, skinu šešir i protrlja slepoočnicu
dlanom. „Za boga miloga. Ima li nekoga ovde da nije glavni?“
Tanaka se okrenu i pođe prolazom. Sjaj u zidovima poprimi tamnožutu
boju maslaca. Linije u njima pretvarale su se iz spirala u mahnite crtice koje
su podsetile Džima na vreme kad je bio veoma mali i kada su ga roditelji
vozili kroz snežnu oluju. Posle stotinak metara prolaz poče da se menja,
šireći se dužom osom ovala i sužavajući kraćom, sve dok Džim nije mogao
obe strane da dodirne rukama.
„Postaje pretesno“, reče Tereza. „Nećemo stati.“
„Ostanite blizu.“
Prolaz nastavi da se širi i poravnava tako da je Džim na kraju imao
utisak da se provlače kroz pukotinu u nekom pećinskom sistemu. Osećaj
mase s obe strane počeo je da izaziva u njemu klaustrofobiju, ali Tanaka je
nastavila da ide napred.
Oglasi mu se tajmer.
„Imam temperaturu, ali sam inače dobro“, reče on.
„Šta?“
„Htela si da je javljam. Javljam se. Malo povišena temperatura. Osećam
se dobro. Možda bi trebalo da izveštavamo jedno drugo. Skinem gaće ja,
skineš gaće ti. Reciprocitet.“
Tanaka se okrenu natrag, progura pored Tereze prema njemu kao jegulja
u koralnom grebenu. Vilica joj se pomeri dok je prelazila na privatni kanal.
Uključi ga i on.
„Kapetane Holdene“, reče ona. „Zahvalna sam za to što si uradio kako
bi me uveo u ovu stanicu, ali sada sam ovde. Izgleda da si mi sada znatno
manje od koristi. Zato preporučujem da prestaneš da me zajebavaš dok ne
počnem da se prisećam toga koliko ti dugujem metak u lice. Kad smo već
kod reciprociteta.“
Ona klimnu jednom, oštro, kao da je saglasna sa sobom u njegovo ime,
pa se vrati na otvoreni kanal.
„Ovo je ćorsokak. Idemo natrag da pokušamo ponovo.“
Progura se kraj Džima, prema odaji koju su ostavili za sobom. Tereza
pođe za njom. Džim je načas lebdeo s rukom na jednom zidu i leđima na
drugom. Dašak svitaca uskovitla se iz dubina prolaza pretesnog za ljudska
bića i diže se kraj Tereze i Tanake.
„Pucao si joj u lice, a?“, upita Miler.
„Tada je pokušavala da nas pobije“, odgovori Džim. „Ali iskreno,
mislim da je to bilo više zato što me je podsećala na sve one lakonske
islednike koji su me ubijali od batina.“
„Kao osveta za premlaćivanje, pucanj u lice je prilično dobra stvar.“
„Nije mi pomogao da se bolje osećam.“
„Znaš“, reče Miler, „bio je jedan lik kad sam tek počeo da radim za
Zvezdani heliks. Džejson. Naljutio šeficu, ne sećam se kako. Zaglavio na
forenzici podataka. To ne zvuči toliko loše, ali značilo je da je proveravao
tuđe službene beleške. Snimke sigurnosnih kamera. Jeziva sranja skrivena
od glavnih particija. Iz dana u dan u dan gledao je grozote i nije mogao ama
baš ništa da uradi u vezi s njima. To je počelo da utiče na njegov razum.
Sindikalni psihijatar nazvao je to ’trajnom aktuelnom traumom’. Svi smo
znali šta sledi. Ova me podseća na njega.“
Džim isključi mikrofon i otisnu se za njima, tik iza njihovih čizama.
„Koliko je potrajao?“
„Godinu i po. Gotovo devetnaest meseci. Svi smo mislili da je to
prilično dobar rezultat. Većina ljudi na tom poslu pronađe način da se skloni
posle šest meseci.“
„Ne verujem da imamo šest meseci.“
„Samo kažem da je Drugarica Pukovnica bila žešća pre nego što je sve
ovo počelo. Sad joj baš ne ide naročito dobro. Trebalo bi da si spreman za
mogućnost da budeš primoran ponovo da pucaš u nju pre nego što se ovo
završi.“
„Kad sam je prošli put upucao, nije bila u lakonskom motornom oklopu,
i opet je nisam uspešno ubio.“
„E pa, prijane stari“, reče Miler, „biće to problem.“
 Četrdeset drugo poglavlje: Aleks

„I dalje vidim kašnjenje kod zadnjih odbrambenih topova“, reče Aleks.

„Mada, samo petnaest milisekundi. Nije loše.“
„Čujem te“, reče Ejmos. „Ali nemam druga posla, a kašnjenje je i dalje
kašnjenje. Daj mi minut da izolujem liniju.“
„Važi“, reče Aleks. Pilotska paluba je bila mračna, onako kako je on
voleo, ali taj mrak ga nije smirivao. Čak i zvuci Rosinantea, poznati koliko
i lice u njegovom ogledalu, izgledali su zlokobno. Leđa i ramena bila su mu
dovoljno zategnuta da ima slabu glavobolju, kako mu se činilo, danima, i
nije mogao da se seti kada je poslednji put prespavao celu noć. A to je bilo
pre nego što su Džim i Tereza krenuli u tuđinsku stanicu sa hladnokrvnim
ubicom. Pre nego što se Džim zarazio protomolekulom. Pre nego što je
Duarte počeo da pretvara čovečanstvo u jedan ogroman organizam koji kao
da je želeo da ubije njega, Ejmosa i Naomi lično. Tako postavljeno,
izgledalo je i prikladno to što je izgubio malo sna.
„Dobro“, reče Ejmos. „Pokušaj sad.“
Aleks otkuca rutinsku probu. „Još ga vidim.“
„Dobro. A sad spoj zadnjih odbrambenih topova.“
„Isto kašnjenje.“
„Pozadi generalno?“
„To izgleda dobro.“
Ejmosov uzdah i izraz na licu koji je išao uz njega, iako rmpalija nije
bio pred kamerom. Podignute obrve, usne povučene u stranu, kao otac koji
posmatra kako njegovo dete ne uspeva da postigne nešto važno. Podjednako
privrženost i razočaranje. „Pa, to znači da je u pitanju vakuumski kanal
između njih. Pokušaću da ih pročistim.“
Naomin glas dopre s pilotske palube ispod njega i komunikatora sistema
istovremeno. „Treba li ti pomoć oko toga?“
„Ne bih odbio“, odgovori Ejmos. „To baš i nije posao za jednu osobu.“
 „Dobro, polazim.“ A onda, samo kroz vazduh: „Alekse, drži kapije na
oku. Prođe li bilo šta…“
„Odmah javljam. Ne brini za to.“
„Hvala ti.“
„Hej, Naomi? Samo sam hteo da znaš, šta god da bude, stvarno mi je
bila čast što sam sve ovo vreme leteo s tobom.“
„Mislim da ne mogu da podnesem još jedan oproštajni govor, Alekse.“
„Ne. Ali hteo sam da znaš.“
Nastade stanka, a onda ona reče: „I meni je bila čast.“ Potom krenu dole
prema prostoru između korita sa Ejmosom da poslednji put fino naštimuje
njihov brod. Bilo mu je čudno što Tereza nije tu da pomogne Ejmosu. Mala
nije bila na Rosiju toliko dugo, ali on se toliko navikao na njeno prisustvo
da ga je promena malo izbacila iz ravnoteže. To što Džim nije tu bilo je još
gore. Stalno je želeo da mu se javi, vidi da li spava ili je na teleskopima, ili
je sišao dole po malo kafe. Postojao je deo Aleksove glave koji prosto nije
mogao da shvati zamisao da Džim nije na Rosiju. I da Klarisa nije. I da
Bobi nije.
Pošto se sada činilo da im je ovo poslednji let, uvideo je da je oduvek
nekako očekivao da se svi pojave. Kad bolje razmisli, bilo je to blesavo, ali
nije izgledalo ni najmanje blesavo. Godine su prošle otkad je Klarisa umrla,
ali Aleksovo srce još je strpljivo čekalo da ugleda njeno ime na spisku
dnevnih dužnosti. Bobi više nije bilo – otišla je na njegove oči – a on je i
dalje očekivao da čuje njen glas u kuhinji, smeh i to čudno sestrinsko
nadmetanje sa Ejmosom.
Mrtvi su još bili oko njega, zato što on nije mogao sebe da natera da
poveruje kako oni to nisu. Mogao je da razume. Ali kao dete koje je
izgubilo nešto dragoceno, nikad nije bio sposoban da se otrese tog osećaja
da će možda, samo možda, ako ponovo pogleda, to biti tu. Možda ljudi koje
je voleo nisu nestali zauvek. Možda je prošlost – njegova prošlost, njegovi
gubici, njegove greške – bila dovoljno blizu njega da on posegne natrag i
popravi sve, samo ako se protegne kako treba. Možda, uprkos svemu, to i
dalje ispadne kako treba.
„Proveri sad“, reče Ejmos, i Aleks obavi test.
„Pa, bog te mazô“, reče on. „Sređeno.“
 „Bez kašnjenja?“
„Jedna milisekunda.“
„Aha, pa, bolje od toga ne može“, saglasi se Ejmos. „Pakujem alat i
prelazim na elektromagnetni top.“
„Biću tu“, reče Aleks, i zazvučalo mu je to više kao molitva nego inače.
On osveži taktičku mapu samo da bi video kako se nije promenila, pusti
neku muziku, pa i nju ponovo isključi. Prema poslednjim podacima koje su
dobili pre isključivanja repetitora, prvi nadolazeći brodovi trebalo bi da su
već tamo. Pošto nisu bili, situacija izvan prostora prstena se promenila, a on
nije znao na koji način. Kada je bio mladić na Marsu, i pre nego što je
pristupio mornarici, jedan njegov rođak nagovorio ga je da se na nekoliko
nedelja učlani u školu borilačkih veština. Jedna od vežbi koje mu je učitelj
zadao bila je da stavi vreću preko glave i pokuša da zamisli odakle će ga
napasti neki od učenika koji su više uznapredovali. Mešavina ranjivosti,
pažnje i mučno akutne anticipacije nije se mnogo razlikovala od onog što je
sada osećao. Ponovo je osvežio taktičku mapu.
Naomi se vratila na komandnu palubu ispod njega. Slatki miris kamilice
i tihi, metalni zvuk privezivanja za ležaj za ubrzanja najavili su je. Nekoliko
sekundi kasnije Elvin glas, istanjen i limen u komunikatorima, dopre do
njega. Bila je previše tiha da bi Aleks razaznao reči, ali ton joj je bio napet,
a govorila je stakatom.
„Razumem“, reče Naomi. „Ali sada baš nemam mnogo ljudi na
raspolaganju. Pošalji mi nekoga, a ja ću da pripremim odobrenja.“ Aleks
sačeka nekoliko sekundi kako bi bio siguran da je ne prekida, a onda viknu
dole: „Je li sve u redu sa Sokolom?“
„Zafalilo im je nekih zaliha za lekove namenjene teranju tuđih svesti iz
glave. Elvi je htela da nam pohara ambulantu.“
„Kad tako pogledaš, to je dobar znak“, reče Aleks.
„Ne razumem.“
„Pa, da Duarte nije zabrinut zbog nečeg što bismo mogli da uradimo,
samo bi sačekao da nam ponestanu lekovi, zar ne? Čitavo ovo pokretanje
brodova, gašenje repetitora i tako to? On to radi samo zato što smatra da
treba. Zato mora da predstavljamo nekakvu pretnju po njega.“
„Pitam se samo da li bi nam rekao kako. Mislim, ako bismo ga baš fino
zamolili“, reče Naomi. Glas joj je bio harmonija očajanja i crnog humora.
„Ustanovićemo to“, reče Aleks. „Hej, kad Elvi uzme što joj treba iz
ambulante, da li da uvučem most? Bićemo sposobniji za manevrisanje u
borbi ako ne budemo morali da se usklađujemo sa Sokolom.“
„Ne“, reče Naomi. „Rosi je perjanica pokreta otpora, Soko je perjanica
Lakonije, a svi oni ostali brodovi napolju gledaju u nas. Ne želim ništa zbog
čega bi se činilo da smo možda dve zasebne flote. Pored toga, mi smo
zadnja linija. Ako borba stigne do nas, biće to zato što je mnogo drugih
sranja krenulo po zlu.“
„Ili zato što će ovde stići Vihor“, reče Aleks.
„U kom slučaju nije ni važno.“
„Aha“, reče Aleks, a onda tiše i sebi u bradu: „Aha. Ali makar smo
govnare preplašili.“
Kao odgovor na to, preplavi ga talas prisustva, i drugi ljudi bili su s
njim. Talas impresija – starija žena u stanu na Luni, mlađi muškarac kome
nešto nije bilo u redu sa desnim stopalom, dete na nepopločanoj ulici koje
šutira izlizanu loptu. Osećaj ogromnog čovečanstva – muškaraca, žena, i
jednih i drugih, ni jednih ni drugih, iscrpljenih, ushićenih, besnih, mladih i
starih – preplavi ga kao da je neko uključio vatrogasno crevo. Imao je
utisak da se zamisao o Aleksu Kamalu kruni i ujeo se za usnu kako bi se
vratio sopstvenom telu, sebi samom.
U redu je da se prepustiš, reče neki glas kompleksan i dubok kao hor.
Da anđeli imaju glasove, ovako bi zvučali. U redu je da se prepustiš.
Opiranje donosi samo bol i umor. Pusti nas da te nosimo, pa ćeš moći da se
odmoriš. Sada možeš da se prepustiš. Bilo je to gotovo ubedljivo. Bilo je
gotovo dovoljno.
Talas prođe, ali ne iščeznu sasvim. Bio je uporan, mali pritisak kao šaka
spuštena na njegov potiljak. Blagi dodir koji je bio poziv i pretnja. Malo je
zadrhtao dok je iz džepa uzimao tabletu boje breskve. Sažvakao ju je,
pretvorio u prah u ustima kako bi mu lekovi brže dospeli u krvotok. Bilo je
gorko kao greh.
„Jeste li i vi osetili sve to?“, upita on na brodskom komunikatoru.
„Ja jesam“, reče Ejmos. „Nije mi se naročito svidelo.“
Naomi reče: „Čini se da je bilo fokusiranije nego ranije. Mislim da
pokušava da nas obrlati. Privuče na svoju stranu svakoga ko se dvoumi.“
„Ne bih rekao, šefice“, reče Ejmos. „Pre sam imao utisak ultimatuma:
predaj se ili umri.“
Na Aleksovoj taktičkoj mapi pojavi se upozorenje, jarkocrvene tačke
kod gustog klastera kapija. Rosi podiže momentalnu analizu na osnovu
starih podataka, silueta i pogonskih tragova. Sudeći po tome koji su se
brodovi ranije primicali i onome što su sada videli, bilo ih je šest – jedan
lakonski bojni brod, tri piratska lovca i dva privatna teretnjaka s nosačima
torpeda kupljenim na crnoj berzi – u brzom prolasku kroz gusti klaster
kapija koje su se sve nalazile unutar dvadeset stepeni zakrivljenja prostora
prstena.
„Mislim da je elektromagnetni top u redu“, reče Ejmos. „Idem ja u
mašinsko da pripremim komplete za krpljenje ako neko počne da nas buši.“
Preko komunikatora se začu još jedan glas, odašiljući svim brodovima.
„Ovde je kapetan Boton sa Dereča. Imamo neprijatelja na vidiku. Krećemo
u presretanje.“
„Sačekajte s tim“, viknu Naomi sa komandne palube. „Svim brodovima,
izbegavajte i branite se, ali ne napuštajte položaje.“
Na taktičkoj mapi Derečo se pomeri prema nadolazećim brodovima, ali
ostatak Naomine flote ostade na mestu. Pedesetak mrljica plave boje
raštrkanih u prostoru prstena i šest crvenih okupljenih kao nož koji se sjurio
prema stanici u središtu. Zaronio prema Rosiju, Sokolu i Džimu. Ako se i
činilo da se tačkice pomeraju sporo, bilo je to samo zato što su udaljenosti
bile toliko ogromne.
„Šta vidiš?“, doviknu Aleks.
„Još nisam sigurna“, uzvrati mu Naomi povikom, i još šest tačkica
pojavi se na taktičkoj mapi, stuštivši se sa kapija na suprotnoj strani
prostora prstena. „To. To je ono što sam čekala.“
Komunikatori zacvrkutaše prijavivši grešku, i Naomi opsova. Aleks
podiže kopiju njenog ekrana samo kako bi video u čemu je stvar. Sa svih
neprijateljskih brodova dopiralo je blokiranje signala širokog spektra. Ceo
spektar emisija treperio je od smetnji i lažnih zahteva nagomilanih jedan
povrh drugog sve dok Rosi nije odustao i ponovo aktivirao antene. Aleks je
prošao kroz mnogo borbi, i nikada nije video ništa ovako zamašno mimo
piratskih napada.
 „Alekse, možeš li da me povežeš uskim snopom?“
„Reci mi s kim želiš da razgovaraš.“
Na ekranu se pojavi spisak i on poče da šalje zahteve. Pronalaženje
sagovornika, slanje naređenja i prelazak na sledeći brod nisu trajali mnogo
duže od emitovanja, ali nevidljiva šaka na njegovom potiljku bila je malo
teža. Koordinisanje Naominih snaga bez emitovanja podrazumevalo je
izgradnju ad hok mreže koja je pratila gde se svi ostali brodovi nalaze i
skakala između njih, razmenjivala podatke tamo-amo onoliko brzo koliko
su laseri mogli da ih nose. U teoriji, to je bilo sasvim moguće. U praksi, bilo
je komplikovanije. Svaki brod kome bi otkazao bafer usporio bi čitav
sistem. Svaki laser koji bi izgubio poravnanje značio bi izgubljena
naređenja, dupliranje zahteva za ponovni prenos, priliku za zbrku,
poremećaje i greške.
Neprijatelj je bio brojčano slabiji pet prema jedan, a neprijateljski
brodovi su bili pod potiskom u čudnim, spiralnim putanjama, privlačili su
Naominu flotu prema sebi, a onda se odmicali pre nego što bi došli u
domet. Mamili su Naomine snage da se previše rastegnu, ali uopšte nisu
stupali u borbu. Aleks nije bio siguran ni u to da se radi o stvarnom napadu,
a ne o finti sa namerom da se vidi kako će Naomi reagovati dok Derečo ne
uđe u domet za gađanje prve grupe brodova.
Vremenska usklađenost napada bila je zapanjujuća. Najdalji brodovi su
propupeli, rasuvši torpeda kao što maslačak rasipa seme. Onda sledeći
najbliži, pa sledeći, pa onda onaj najbliži braniocima. Talas za talasom, dok
su prva torpeda letela samo malo sporije kako bi ih projektili iza njih
sustigli. Aleks podesi Rosijeve teleskope da prate ono što mogu.
Derečo je bio razarač klase Oluja. Kičma Lakonske mornarice. Ostali
brodovi su bili slabiji, manji, sa malobrojnijim naoružanjem. Da ga je iko
pitao, Aleks bi se opkladio na Dereča protiv svih njih bez ikakvog
razmišljanja. Svi brodovi su zasuli Dereča svim onim što su imali, sa
vremenom udara koordinisanim do milisekunde. Derečovi odbrambeni
topovi neprekidno su dejstvovali, presretački projektili uništavali su po
desetak neprijateljskih torpeda odjednom, i opet je bio nadvladan.
Udar je bio kao da je video iznenadno, kratkotrajno sunce. Kad se sjaj
izgubio, razarač je lebdeo i vrteo se polako prema nemilosrdnom rubu
prostora prstena bez ičeg što bi moglo da ga spasi. Ponadao se da su svi na
brodu već mrtvi.
 „Bog te mazô“, reče Naomi.
„Nešto slutim da ova borba neće biti kao druge“, reče Aleks preko
komunikatora. Bio je prilično siguran da mu glas ne drhti. „Lakše je uništiti
nešto kad te boli briga za ono što će uslediti“, saglasi se Ejmos. „S onim
brodovima je svršeno, ali ne verujem da iko na njima za to mari.“
U redu je prepustiti se. Položite sada oružje, i spasićete čovečanstvo
umesto da ga uništite. Ne plašite se promena koje dolaze, one su jedino što
može sve da nas izbavi. Aleks stegnu zube toliko da ga zabole vilica.
„Alekse!“, viknu Naomi, i on shvati da nije to uradila prvi put.
„Izvini, izvini“, reče Aleks. „Tu sam. Šta se dešava?“
„Treba mi uski snop do Godalminga. I to odmah.“
Aleks zapetlja, pronađe taj brod. Bio je piratski, i sarađivao je sa
pokretom otpora. On ga pronađe na rubu Naominih snaga, gotovo s druge
strane prostora prstena u odnosu na leš Dereča. Svetlosno kašnjenje do
njega bilo je dovoljno malo da su mogli da razgovaraju u stvarnom
vremenu.
„Godalming“, reče Naomi, „ovde Rosinante. Skrenuo si sa zadate
putanje.“
Glas koji joj je odgovorio bio je stariji i grub. „Možemo da gađamo
ovog pinché govnara, Rosinante. Skinućemo ga.“
„Ipak nemojte“, reče Naomi.
Aleks podiže taktički prikaz i čak i tada isprva ne primeti o čemu se
radi. Ostali brodovi sa čudnim spiralnim putanjama mamili su njihove
brodove sve dalje i dalje jedne od drugih, dok jedan nije zabasao predaleko.
Sada, kao različiti udovi iste zveri, neprijateljski brodovi su se okrenuli,
poleteli pod jakim potiskom putanjama koje će odseći pirata od podrške i
pomoći, opkoljavajući ga.
„Dobro smo“, reče glas sa Godalminga, tvrdoglavo. „Bili smo i u gorim
situacijama.“
U redu je prepustiti se. Nema ničeg časnog u smrti.
Taktički prikaz pokaza novo upozorenje. Još pet tačkica u tranzitu kroz
različite kapije prstena u istom trenutku. Aleks sada prepozna ono što su
formirale. Lovačku grupu.
 Već je slao zahteve za vezu uskim snopom, nova naređenja za
suprotstavljanje novom neprijatelju, kad se ukaza novi tranzit. Mali i
žestoko brz, već u snažnom kočenju kako bi smanjio brzinu koja bi ga
dovela do toga da se sudari sa stanicom i bude uništen. Rosi je procenio
potisak na oko dvadeset gravitacija. Čak i da su ljudi na brodu bili uronjeni
u rezervoare, ista im je opasnost pretila od sopstvenog usporavanja kao i od
borbe u koju su se stuštili.
„Naomi?“
„Vodi nas tamo“, reče ona.
Nije bilo vremena da se otkači od Sokola, pa je Aleks preuzeo kontrolu
nad oba broda, okrenuo ih brzo i postavio koordinisani potisak kako bi oni
ostali zajedno. Sićušan, brzi brod bio je poluzaslepljen sopstvenom
pogonskom kupom, ali ostali neprijateljski brodovi videli su sve što Rosi
čini. Sve oči su bile povezane. Svi umovi bili su jedno. Aleks unese rešenje
za gađanje, uskladi se sa Sokolom, pa odasla tane iz elektromagnetnog topa
na putanju neprijatelja. Ovaj je već izvrdavao još dok je on ispaljivao hitac.
Aleks pređe na torpeda i ispali uski oblak, podesivši ih da eksplodiraju
između broda i stanice.
Projektili lansirani kao hitna podrška Godalmingu suknuše, i skrenuše.
Činilo se da puze preko prikaza. Aleks ih potera brže snagom volje, ne bi li
se tek malčice suprotstavili zakonima fizike. Samo njega radi.
„Neće pogoditi“, reče Naomi.
„Nije im to ni namena“, reče Aleks. „Samo pokušavam da im na put
pošaljem malo otpadaka.“
Torpeda trepnuše u detonaciji i Rosi isprati sfere energije i starog
gvožđa koje su se širile duž njihovih putanja. Brzi brod ulete u sfere kao
kamen koji pada kroz oblak. Aleks zadrža dah. U tim poljima je i dalje bilo
daleko više praznog prostora nego materije, ali s obzirom na brzinu kojom
je brod leteo, čak i opiljak metala veličine odsečenog nokta bio bi
dovoljan…
Neprijateljski brod trepnu. Aleks ispusti vazduh iz pluća.
„Alal vera“, reče Ejmos preko komunikatora.
„Ponekad ti se posreći“, reče Aleks, ali svejedno oseti u sebi malo
ponosa.
 „Vrati nas“, reče Naomi. „Hoću da budemo parkirani kod Džimovog
ulaza. Oni pokušavaju da dođu do stanice, a mi ćemo biti ono poslednje što
će morati da prođu kako bi tamo stigli.“
 Četrdeset treće poglavlje: Džim

Prolazi su se međusobno razlikovali. Neki su bili dovoljno veliki da kroz

njih prođe brod, više kao suvi dok nego hodnik. Neki su bili kao na Rosiju
ili Sokolu, dobro prilagođeni ljudskom telu. Neki su bili jedva dovoljno
veliki da se kroz njih puzi, a neki uski kao slamke za piće. Verovatno je bilo
i drugih premalih da se vide golim okom. Stanica je funkcionisala sa svim
veličinama, kao fraktal sebe same.
Džimova temperatura je bila je postojana, ali počeo je da oseća
obamrlost u stopalima i prstima. Isprva kao trnce, a onda kao sve veće
odsustvo. Kad bi stisnuo šake, osetio bi duboki pritisak kao tištanje, ali
osećaj lakšeg dodira je nestao. A bio je tu i živi, nestalni električni osećaj u
stomaku koji mu se nije dopadao. Ali Tanaka ga nije pitala za novi izveštaj
o zdravstvenom stanju, a on svojevoljno nije hteo ništa da joj govori.
Prolaz kojim su pokušali da prođu oštro je skretao, ali Džim je izgubio
osećaj za orijentaciju. Možda je skretao prema središtu stanice ili prema
njenoj oplati. Bio je siguran samo u to da Tanaka stalno izgleda ubeđena u
to kojom sledećom stazom da pokušaju, a ponestajalo im je vremena. Džim
i Tereza su pratili Tanaku iza okuke i napred u proširenje gde se njihov
prolaz pod kosim uglom ukrštao sa drugim poput njega. Tanaka stade kod
ukrštanja i kucnu po kontrolama na zapešću svog odela. Mrštila se dovoljno
da se na njenom čelu oštre noževi.
„Tragaš li za nečim?“, upita Džim na otvorenom kanalu. „Ovo je
prevelika struktura da bismo se prosto nadali da ćemo naleteti na Duartea.“
Tanakin glas je kipeo od ozlojeđenosti. „Imam kompletnu fizičku mapu
koju je obezbedio Soko s najboljim pretpostavkama što se tiče lokacija na
osnovu strukture i protoka energije koje su izgleda približnije i nepreciznije
nego što sam očekivala…“
„Ili se možda ovo mesto stalno menja oko nas“, reče Miler slegnuvši
ramenima.
„… Pored toga imam hemijske markere koji bi bili korisniji da sam u
drugačijem odelu, ali sigurna sam da će nas oni dovesti do našeg cilja. Ima
izvesnih smetnji, ali napredujem.“
Miler se počeša po nosu, a Džim oseti svrab. „Mislim da ne napreduje.
Ali pošto je nasilna, osujećena i teško naoružana? Nije to kombinacija s
kojom bih navaljivao.“
Tereza dolebdi uz Džima. Lice joj je bilo bledo, a koža oko njenih očiju
bila je tamna kao da je previše vremena provela bez sna.
Džim spusti šaku na njeno rame, a ona ga pogleda tek posle nekoliko
sekundi. „Kako se držiš?“, upita on.
„Stalno čujem nekog dečaka koji govori o tome koliko mu nedostaje
sestra. Mislim da govori na korejskom. Ja ne znam korejski, ali ga opet
razumem. Ovo je kao Vavilonska kula naopačke.“
„Ne dozvoli da ti to skreće pažnju“, reče Tanaka.
Džim je očekivao da joj Tereza nešto odbrusi, ali ona samo odmahnu
glavom. „Želim jedino da vidim oca.“
„Ovuda“, reče Tanaka, pokazavši na ogranak prolaza s kojim su se
ukrštali. „Tragovi izgledaju jači na toj strani.“
Ona se odbaci, a Tereza krenu za njom. Džim se zapita šta bi one uradile
kad bi on krenuo svojim putem, a onda uzdahnu i pođe za njima. Nije
nameravao da prepusti dete Tanaki.
„Znaš“, reče Miler, „zapadne ti kriminalac povratnik, i posle izvesnog
vremena nekako se srodiš s njim.“
Ispred njih je prolaz bio svetliji i račvao se kao arterija u svoje dve
manje verzije. Tanaka prođe kroz jednu, a Tereza uđe za njom, zalebdevši i
udarivši u zid pre nego što se uspravila.
„Zaboravio sam koliko mi nisu nedostajale tvoje zagonetne policijske
priče“, reče on.
„A eto mene opet tu. Objašnjavam ti. Sagledaš na koji način neko
funkcioniše, na koji način misli. Džoi proseče sebi put kroz zid kako bi
upao u skladište, i to uradi pet-šest puta, tako da kad sledeći put ugledaš
skladište sa prosečenom rupom, možda ne bi bilo loše da proveriš gde je
Džoi bio te noći. Ljudi se ne menjaju, ne zaista. Posežu za strategijama koje
su za njih delotvorne.“
„Vala baš.“
 „Znači, evo recimo tvoj drugar Duarte, da? Meni ovo sve liči ponovo na
Eros. Možda ne cilj koliko metod. Na Erosu je sranje preuzelo tela ljudi i
pravilo od njih šta god je htelo.“
„A Duarte radi isto to. Koristi ljude kao građevinske elemente za nešto
što želi.“
„Možda.“
Džim pogleda. Miler je bio kraj njega, iako je on znao da to nije zaista
tako. Iluzija je bila savršena.
Miler umorno podiže obrvu. „Treba da se zapitaš misliš li da je Duarte
počinilac zločina, ili prvi među žrtvama. Ti znaš kako ovo može da se
zakači za tvoje receptore dopamina. Obuči te da ti se dopada ono što želi da
ti se dopadne. Možda se zakačilo za njegova osećanja prema ovom detetu
ovde i upotrebilo to kao povodac. Možda ga stvorenja koja su napravila sva
ova sranja koriste posle svoje smrti onako kako su koristila Džuli. A postoje
neke stvari kojima možeš pristupiti samo ako si u supstratu. Toga se sećaš.“
„To mi nije prijatno“, reče Džim. „Ali da. I ja sam mislio nešto slično.“
„Naravno da jesi. Ja koristim tvoj mozak. Nije baš da sam uneo
sopstvene neurone u ovaj ortakluk.“
„Dakle, ovo samo ja razgovaram sam sa sobom? To je razočaravajuće.“
„Ne“, reče Miler. „Ovo moji ostaci pokušavaju da te usmere prema
tragovima. Ovo je tvoj slučaj, druže stari. Znaš ti više nego što misliš da
znaš.“
Nešto se pomeri duboko u Džimovom stomaku. Načas ga zabole, a onda
se bol pretvori u hladnoću zbog koje Džim pomisli na nervna oštećenja. Ali
um mu nije bio zaokupljen telom. Bio je ponovo na stanici Eros kad je
protomolekul prvi put oslobođen. Na trenutak je ugledao leš Džuli Mao u
bednoj hotelskoj sobici, sa crnim spiralama koje su se pele uza zid iz njenog
tela. Plave svice koji su lebdeli u vazduhu. Bilo je nečeg u vezi s njom što
mu je golicalo um negde tamo pozadi. U vezi s njom, ali ne u vezi s njom.
U vezi s Erosom, ali ne samo u vezi s Erosom.
„O“, reče on. „Hej. Koristili smo toplotu.“ Tanaka se nije okrenula niti
odgovorila. On proveri da li mu je mikrofon uključen. „Tanaka! Onomad na
Erosu, koristili smo toplotu.“
Tanaka kucnu po potisnicima odela, zastavši usred vazduha i okrenuvši
se prema njemu. Tereza, bliže zidu, napipa nešto nepravilno i upotrebi to
kao rukohvat. Džim uspori i stade. Miler je lebdeo nevidljiv kraj Tanake sve
dok Džim nije skrenuo pogled i ugledao ga i tamo.
„Kad se Eros pokrenuo, zagrejao se“, reče Džim. „Miler je ušao da
potraži način da ga zaustavi. Tražio je vruća mesta. Ako je Duarte u središtu
ovoga na isti način na koji je Džulijet Mao upravljala Erosom, sigurno
koristi mnogo energije. Proizvodi dosta otpadne toplote. Čak i ako je mapa
pogrešna, možda to može da bude od pomoći?“
Nije mogao da protumači Tanakinu tišinu, ali ona je makar zastala i
razmislila. Svrab na Džimovom nosu se pogoršao, kao da ga je nešto
sićušno ujedalo tik pored desne nozdrve. Kovitlac plavih tačkica izlete iz
jednog zida, pređe na drugi i ponovo iščeznu.
„U redu“, reče Tanaka, i okrenu se prema kontrolnom panelu na
zapešću. Trenutak kasnije odmahnu glavom. „Nemam vezu sa Sokolom.“
Džim proveri svoj sistem. Jedine opcije u njemu bile su lokalne –
Tanaka i Tereza. Što se tiče njegovog odela za vakuum, u univerzumu kao
da nije postojao niko drugi.
„Preduboko smo ušli“, reče. „Ili možda ovo mesto uz sve ostalo ima
učinak i kao Faradejev kavez.“
Tanaka spusti glavu. U odsustvu gravitacije bio je to samo izraz
emocija. Džim prvi put pomisli na nju ne kao na pretnju ili neprijatelja, već
kao na osobu zapalu u istu mašinu za mlevenje mesa kao i on. Mršavo lice
bilo joj je čudno usled povrede, usta su joj bila stisnuta, oči iscrpljene.
„Hej, u redu je“, reče on. „Možemo mi ovo.“
Ona podiže oči, i žena koja je gledala u njega bila je ista ona koja je
hicem Ejmosu raznela kičmu. Sva ranjivost ili samilost bila je izgubljena u
mržnji i besu na kratkom povocu. Bio je prilično siguran da bi, da nema
kacigu na glavi, pljunula.
„Za mnom“, reče ona. „Ostani blizu.“ On učini tako.
„Dobar pokušaj“, reče Miler.
Džim isključi svoj mikrofon. „Znaš, počinjem da mislim kako ovo
možda i nije bio naročito dobar plan.“
Miler se grohotom nasmeja, a Džim se osmehnu. Hladnoća u stomaku i
obamrlost u udovima bile su jedini podsetnik na to da ga detektiv izjeda
iznutra. Tanaka stiže do sledećeg ukrštanja, ovog puta sa oknom koje je
izgledalo kao da je od istog metalu sličnog materijala kao spoljašnjost
stanice. Bilo je to prvi put da je Džim video nešto slično otkad su ušli. Ona
zastade, i on pomisli da je ugledao termo-snimanje u suptilnom odsjaju
prikaza na njenom viziru.
„Šta se dešava?“, upita on.
„Šta se dešava kad?“
„Kad te zahvati. Protomolekul. Kad završi s preuzimanjem tvog bića,
šta se dešava?“
Detektiv skupi nestvarne oči i Džim na trenutak zamisli svetlucanje
nestvarno plavog u njima. „Misliš, šta je ono na šta si se odlučio?“
„Aha.“
„Sad je prekasno za povratak.“
„Znam. Samo se ne osećam baš sjajno.“
„Hoćeš ulepšana sranja ili istinu?“
„Ulepšana sranja.“
„Sjajno je“, reče Miler bez oklevanja. „Kao da dugo odspavaš i odmoriš
se uz interesantne, žive snove.“
Grč prože Džimovu utrobu, oštar kao šrafciger. „U pravu si. To stvarno
zvuči sjajno“, reče on kroz stegnute zube. „Mislim da će mi se zaista
dopasti.“
„Ovuda“, reče Tanaka, zaputivši se u metalno okno. „Trudi se da ne
zaostaješ.“
Padoše. Džim sada to nije mogao da tumači kao bilo šta drugo. Kad je
pokušao da sagleda lebdenje kao kretanje napred ili podizanje,
preusmerenje je trajalo otkucaj srca ili dva, a onda su ponovo padali. Ili su
male linije sile nalik na niti sada nestale, ili on više nije mogao da ih vidi.
Plavi svici su bili tu gušći, kovitlali su se i plesali u vrtlozima koji nisu
imali nikakve veze s lokalnim vazduhom. Džim shvati da pomišlja na jata
ptica i riba srebrne krljušti. Hiljade pojedinačnih životinja koje su
koordinisane u nešto veće, šire, sposobno za stvari koje nijedna od njih ne
bi mogla da uradi. Činilo mu se to važnim.
Nešto se dešavalo s njegovom levom šakom, i on primeti da ga je
Tereza drži za nju. Video je kako mu stiska prste svojima, ali nije mogao to
da oseti.
„Nemoj da zaspiš“, reče ona, i bio je prilično siguran da je san
eufemizam za nešto trajnije. On pokuša da uključi mikrofon, ali činilo mu
se to težim nego što bi trebalo da bude. Desnom rukom on zapetlja oko
zaptivki kacige i uspe da digne vizir. Vazduh je bio neobično gust, kao
vlažnost bez vode. Tereza ga je posmatrala, dok su joj se oči širile. Onda
ona skinu sopstvenu kacigu i prikači je za odelo na kuku.
„Ne idem nikuda“, reče Džim. „Obećavam.“
„Jebote, šta vas dvoje to radite?“ Tanakin glas je bio nejasan u
poređenju s Terezinim. Džim pokuša da zapamti da proveri zvučnike u
svojoj kacigi kad se bude vratio na Rosija. Verovatno neki spoj nije bio u
redu.
„Imao sam problema s mikrofonom. I zasvrbeo me je nos.“
„Tereza, stavi kacigu na glavu.“
Tereza ga je i dalje držala za ruku. Gledala je u Tanaku s nevinošću od
koje je zastajao dah, i pokazivala na svoje uši. Ne čujem te. Blesak čistog
besa pređe preko Tanakinog lica, i Džim oseti mali nalet straha. Ali onda i
ona otvori svoj vizir.
„Budi spremna da to ponovo staviš na glavu kad ti naredim“, reče
Tanaka.
Tereza klimnu glavom, ali ne odgovori.
Iz metalnih zidova je zračila toplota. On je nije osećao zato što mu je
koža bila pokrivena, ali sada je bila kao pritisak sunca u vrelom danu. Ili
upravo otvorena rerna. I više od toga, bio je tu jeziv osećaj pritiska. Nije
mogao to da objasni. Pritisak vazduha teško da je bio iznad jedne
atmosfere, ali nekim delom svog bića on je osećao suzbijanu neljudski
snažnu silu. Kao da stanica nije lebdela u vakuumu, već se nalazila na dnu
okeana većeg od svetova.
„Pa, to je bukvalno tačno“, reče Miler. „U tome i jeste bio štos.“
„U čemu je bio štos?“
Miler pokaza na zidove, svice, nepojmljivu kompleksnost i neobičnost
stanice. „Odatle dolazi energija. Otvorili su univerzum, progurali se ovamo,
a on im je uzvratio. Ceo jedan drugi univerzum pokušao je da smrska ovo
mesto, a ono pokreće kapije, artefakte. Onaj top sa magnetnim zracima
kojim se Duarte igrao. Napravili su njime zvezde. Prekršili pravila koja ne
možeš da prekršiš bez drugačije fizike kao cediljke. Možeš da pričaš o Evi i
jabuci koliko ti volja, ali ovo sranje ovde? Sve je ovo nastalo iz iskonskog
greha.“
„Kad ga pronađemo, ti mu priđi“, reče Tanaka, i Džim na sekund nije
razumeo na šta ona misli.
„Razumem“, reče Tereza sa gnušanjem koje je govorilo o tome da joj to
nije rečeno prvi put.
„Ja ću se pobrinuti za sve ostalo.“
Tereza ovog puta odgovori sporije, ali reče isto. „Razumem.“
Toplota je sve više rasla, i Džim je osećao da znoj počinje da mu se rosi
na čelu. Metalni hodnik se spajao sa tri slična, i svaki od njih je dolazio pod
oštrim uglom, da bi obrazovali jedan veći prolaz gotovo simetričnog
šestougaonog oblika koji ga je činio nekako dezorijentisanim. Sjaj je bio
jači, a vrelina sve neprijatnija.
Tanaka pogleda na zapešće. „Mislim da se približavamo.“
„Bolje bi nam bilo“, reče Miler, „inače ćete vas troje da završite lagano
prepečeni pre nego što nađemo našeg počinioca.“
Nešto se pomeri ispred njih. Nešto sjajno. Džim načas pomisli kako je
to samo zamišljao – halucinacija zbog protomolekula ili iscrpljenost od
vrućine – ali Tanaka krenu da se postavi između njih i čega god, zalupivši
oklopni vizir, instinktivno ih štiteći. Cev na njenoj podlaktici iskoči i otvori
se.
„O“, reče Miler. „Bolje da to ne radi.“
„Čekaj“, reče Džim, ali Tanaka se kretala napred. On krenu za njom.
Bez vizira, prikaz kacige nije mu radio. Odelo se oglasi kako bi mu stavilo
do znanja da su mu manevarski potisnici blizu polovine naboja i da bi
trebalo da krene natrag kako ne bi ostao prazan usled lebdenja. U drugim
okolnostima izgledalo bi to zaista važno.
Stvar je bila poznata, metaliziranoplava i insektolika. Pola metra viša od
Tanake, a ona nije bila niska. Kretala se u brzim trzajima kao mehanizam
koji kucka od jednog mesta do drugog. Sad kad se dosetio da pogleda, bilo
je drugih nalik njoj usađenih u zidove svud oko njih, toliko gusto nabijenih
da zidovi možda i nisu imali strukturu osim njihovih tela.
„Ne radi ništa agresivno“, reče Džim.
„Ovo je prvo što smo videli da liči na stražara“, reče Tanaka, i glas joj
grmnu iz spoljnih zvučnika odela. „Ne vraćamo se.“
Ona se pomeri, a to se pomeri da joj zapreči put. Divlji kez rastegnu
asimetriju njenih obraza. Miler se nagnu preko nje, zapiljivši se u njen vizir
zapanjeno. „Stvarno ćete svi izginuti zbog nje, zar ne?“
„Da ja probam“, reče Džim. „Tu sam. Otvorio sam stanicu. Makar me
pusti da probam da je isključim.“
Cev Tanakinog mitraljeza se zatvori, otvori pa ponovo zatvori. Ona mu
pokaza da priđe pokretom brade.
„Mileru?“
Detektiv slegnu ramenima. „Samo malo. Videću šta mogu da uradim.“
Džima obuze istu onaj čudan osećaj. Opružanje fantomskog uda, svest da
čini nešto, ali ne i šta je to tačno. Ponovo mu se javi grč u stomaku, sada na
višem mestu. Bliže grudima.
Bol naraste i brzo se umanji. „Pokušaj sada“, reče on.
Tanaka se pomeri u stranu i stražar ne obrati pažnju na nju. Ona prođe
pored njega, a on ostade nepomičan. Tanaka pokaza Terezi da krene napred,
i devojčica pođe dok je Tanaka posmatrala stražara i, kako se činila, čekala
na izgovor da ih brani. Džim prođe poslednji. Disao je plitko i brzo. Nije
osećao noge ispod kolena.
„Ostajemo bez vremena na svim frontovima“, reče Miler. „Ako želiš
nešto da odigraš, bolje to uradi što pre.“
„Hvala ti“, promrmlja Džim, „za podršku i savet.“
Ispred njih je svetlost prešla iz plave u belu. Džim ispali potisnike,
ušavši u odaju koja je izgledala kao sfera prečnika stotinu metara. Drugi
prolazi poput onog kojim su došli bili su naznake tame u sjaju. Sama
svetlost je izgledala pogrešno – gusta, opipljiva, titrava, živa. Od nje se
Džimu ježila koža.
S druge strane sfere tamna vlakna su se preplitala u ogromnu mrežu
nalik na stalaktite i stalagmite koji su posezali s tavanice i poda pećine da se
dodirnu u jednoj tački. Ili kao krila velikog tamnog anđela.
 U središtu se nalazilo nešto veličine ljudskog bića. Čovek raširenih
ruku, razapet. Debeli kablovi vlakana ulazili su mu u bokove, mišice, noge.
Još je bio odeven u lakonsko plavo, osim stopala, koja su mu bila bosa.
Džim je prepoznao to lice gotovo i pre nego što su se primakli dovoljno
da ga vide.
„Tata?“, reče Tereza.
 Četrdeset četvrto poglavlje: Tereza

Od trenutka kada su ušli u stanicu, Tereza je gledala kako Džejms Holden

umire.
Znala je da nešto nije u redu s njim čim je došla do mesta sastanka.
Provela je godine u njegovoj blizini, najpre u Zgradi vlade na Lakoniji, gde
je bio oličenje opasnosti i suptilne pretnje. Zatim na njegovom brodu, gde je
postao nešto manje, blaže i krhkije. Poznavala je njegova raspoloženja,
način na koji je koristio humor kako bi prikrio tamu koja ga je proganjala,
ranjivost koju je nosio sa sobom, i snagu. Bila je prilično sigurna da on ne
zna to o njoj, i bilo je to sasvim u redu.
Ipak, nikad je nije podsećao na njenog oca. Ne sve do sada.
Nije uspela to da prepozna. Ne isprva. Borila se sa sopstvenim
nametljivim mislima. Sa glasom dečaka koji kao da je bio odmah iza nje i
govorio na jeziku koji nije znala, ali ga je svejedno razumela. Jeziv, gotovo
horski glas podsticao ju je da se odrekne same sebe. Žena koja je dala dete
na usvajanje i sada bila rastrzana između griže savesti i olakšanja. I onda
ponovo mali Korejac, koji je i dalje lamentirao nad sestrom. Tereza je
morala da se napregne da ne sluša, da se ne upušta, da sebe zadrži za sebe,
pa je mislila da to radi i Džim.
Satima je sledila pukovnicu Tanaku, provlačeći se kroz pećinski lavirint
stanice dok joj je um svetlucao i klizio. Bilo je to nalik na košmar iz kojeg
je pokušavala da se ne probudi, i taj trud ju je sprečavao da svesno zapazi
sitne stvari koje nisu bile u redu sa Džimom. To kako mu se promenio ton
kože. Razliku u njegovim očima. I više od svega, osećaj otkačenosti, kao da
se polako ljuštio sa onog što je smatrao stvarnošću.
Jednom je zaboravio da isključi mikrofon, i besmislice koje je mrmljao
sebi u bradu – Zaboravio sam koliko mi nisu nedostajale tvoje zagonetne
policijske priče i Vala baš i Duarte radi isto to. Koristi ljude kao
građevinske elemente za nešto što želi – prosulo se preko radija.
U drugim trenucima izgledao je gotovo normalno. Proveravao je kako je
ona i šta radi, na isti način kao što je povremeno to radio na brodu.
Razgovarao je s Tanakom o tome kako da upotrebi toplotu da pronađe put
za njih. U tim trenucima izgledao je kao i obično. Kao on sam. Onda bi
nastavili put, a on bi ponovo počeo da se udaljava.
Pronašli su prolaz od iste plave sjajne metalizirane supstance od koje je
bila školjka stanice i krenuli njim kada je Tanaka otvorila privatni kanal
između njih.
„Ti i ja treba da razgovaramo“, reče pukovnica. „Kapetan Holden je
ugrožen.“
„Svi smo ugroženi“, reče Tereza.
„Ne govorim o tome. Ubrizgao je sebi živi uzorak protomolekula.
Genijalci su ga stabilizovali koliko su mogli, ali po mojoj proceni on brzo
gubi funkcije.“ Rasejana zbog buke u sopstvenoj glavi, Tereza se nije
fokusirala na njega. Sada jeste. Bio je kraj nje, malčice pozadi, ruke su mu
bile u neutralnom položaju, a na usnama je imao sneni osmejak. Ona se seti
kada je bila u očevoj sobi, držala ga za ruku i pokušavala da ga uveri u to da
će je doktor Kortazar ubiti. Praznina i udaljenost bile su iste.
„Dobro je on“, reče, iznenađena žarom u svom glasu.
„Ne pitam te za tvoj sud, izveštavam te o svom“, reče Tanaka. „U ovom
trenutku verujem da bi Holden i dalje mogao da bude koristan u
pronalaženju i vraćanju visokog konzula, pa sam spremna da rizikujem
blizinu s njim u ovom stanju. Ali treba da razumeš da neće uvek biti tako.“
„Nećemo ga ostaviti.“
„Kad pronađemo tvog oca, moraćeš da mu priđeš. Ubedi ga da prekine s
ovim što radi s našim umovima. To je ono što treba da uradiš.“
„Znam.“
„Ako posle toga kapetan Holden nastavi da propada, preduzeću sve ono
što smatram da je neophodno kako biste ti i tvoj otac ostali bezbedni.
Potrebno je da razumeš šta to može da podrazumeva, zato što bi, ako se ti
uznemiriš, to moglo da uznemiri i visokog konzula.“
Tereza je načas oćutala. Tačno razumevanje onog što je Tanaka govorila
bilo je teže nego što je trebalo da bude. Ne dopada mi se, rekao je dečak
kome je nestala sestra. Ponaša se smireno, ali glumi. Tereza odmahnu
glavom, ali osećaj prisustva u njoj ostao je isti. Imala je neprijatno sećanje
na to da je bila Tanaka, gola i hemijski izmenjena, i da je prikovala nekog
muškarca za krevet. Osetila je kako mu ručni zglobovi iskaču. Setila se
zadovoljstva zbog toga što je povredila tog mladića. Naterala ga da je se
plaši. Dakle, neće ti se dopasti ona moja verzija koja ti bude došla u posetu.
„Vi to govorite da ćete ga ubiti?“
„Moglo bi da dođe do toga, da. Po mojoj proceni, on je dovoljno
ugrožen da predstavlja pretnju.“
„On nije pretnja. Niti će biti.“
„Treba da razumeš da je ovo vojna operacija, i moja misija je da ti i tvoj
otac budete bezbedni. Učiniću sve što je potrebno da to postignem. Tvoja
dužnost je da priđeš ocu. Ja ću se postarati za sve posle toga. Da li
razumeš?“
„Razumem.“
„Dobro.“
Džim odsutno podiže ruku i počeša površinu svog vizira. Duge nedelje i
meseci posmatranja kako se njen otac menja prostrujaše Terezom. Užas
zbog iznenadnog loma kad je promena usledila, kada je otišao. Kad ga je
izgubila. Neću plakati u odelu za vakuum, pomisli ona. Jebote, neću plakati
u svom odelu za vakuum.
Ona kucnu po manevarskim potisnicima svog odela, taman toliko da
odlebdi blizu Džima. Uze ga za ruku. On to načas kao da nije primećivao, a
onda njegov pogled polako dopliva do nje. Oči mu nisu bile kako treba.
Bilo je svetlucanja u beonjačama kojeg tamo nije bilo ranije. Kojem tamo
nije bilo mesto.
„Nemoj da zaspiš.“
Džim zausti da progovori, izgubi fokus, započe ponovo. Obuze ga izraz
osujećenosti, i on bez upozorenja otvori vizir svoje kacige. Udahnu jednom
duboko, onda još jednom. Poriv nagrnu u Terezi, delimično kao prkos
Tanaki, delimično kao gnev prema univerzumu, delimično iz osećaja saveza
sa starcem koji je nekada planirao kako da je ubije, a onda je spasao. Tereza
skinu sopstvenu kacigu i prikači je remenom za kuk. Vazduh u hodniku bio
je nepodnošljivo topao i ostavljao je čudan osećaj u njenim plućima.
Kad je progovorio, nije ga čula preko radija, već kroz otvoren, tuđinski
vazduh. Ne idem nikuda. Obećavam. Znala je da to nije tačno, sve i ako on
nije.
 Tanakin glas se začu u tankom, limenom zujanju iz Džimovog radija i
zvučnika u kacigi na Terezinom kuku. „Jebote, šta vas dvoje to radite?“
„Imao sam problema sa mikrofonom“, reče Džim. „I zasvrbeo me je
nos.“
„Tereza, stavi kacigu na glavu.“
Inače šta?, pomisli Tereza. Toliko je bila umorna od toga da je
maltretiraju ljudi koji su rekli da su tu kako bi joj pomogli. Toliko je bila
umorna od toga što je Lakonka. Pravila se da ne razume Tanakine reči, iako
su svi znali da nije tako. Tanakin bes je bio slabiji od njenog. Kad je Tanaka
otvorila svoj vizir, Tereza oseti malo uzbuđenje pobede.
„Budi spremna da to ponovo staviš na glavu kad ti naredim.“
Obratili su pažnju ponovo na hodnik, stanicu, lov. Nekoliko minuta
kasnije, niotkuda, Džim reče: U čemu je bio štos? Nije se obraćao niti
jednoj od njih dve.
Tanaka pogleda Terezi u oči. Rekla sam ti da postoji problem sa njim.
Rekla sam ti da se raspada. „Kad ga pronađemo, ti mu priđi.“
„Razumem.“
„Ja ću se pobrinuti za sve ostalo.“
„Razumem.“

„Tata?“
Smršao je posle toliko meseci, ali nije mu nikla brada. Obrazi su mu bili
glatko izbrijani kao da se Keli jutros pobrinuo za to. Stari tragovi na koži
bili su dokaz akni iz detinjstva od kojih je patio mnogo pre nego što ga je
Tereza upoznala. Bio je u istoj odeći koju je imao na sebi u Zgradi vlade u
Lakoniji, i ona nije bila dronjava, već je izgledala tanko i krto. Kao papir
ostavljen na kiši i suncu.
Crna vlakna koja su se uvijala iz zidova velike, svetle odaje ulazila su
mu u ruke i probijala mu se u bok. Prožimala su ga mala pulsiranja,
naprezala ga i opuštala. Treperenje plavetnila poigravalo je u crnim nitima i
činilo se da nestaje ako bi direktno gledala u njih. Kad je otvorio oči, dužice
su mu sijale istom plavom bojom kao stanica, i nisu bile fokurisane ni na
šta, kao da su slepe.
„Tata?“, ponovi ona, ovog puta tiše.
 Usne koje su joj ljubile glavu kad je bila beba izviše se u osmeh.
„Tereza? Jesi li to ti?“
„Tu sam. Evo me ovde.“
„Biće sve u redu“, reče on. „Ranije sam sanjao previše sitne snove. Sada
to uviđam. Mislio sam da bih mogao da nas spasim organizovanjem,
držanjem na okupu, i bio sam u pravu što se toga tiče. Bio sam u pravu,
bebo. Ali nisam razumeo kako to da uradim.“
„Pogledaj se samo“, reče Tereza, pokazavši na delove stanice koji su ga
probadali. „Pogledaj šta ti je ovo uradilo.“
„Zato će i biti delotvorno. Meso, materija, naša sirova ilovača. Teško je
nju ubiti. Oni pre nas bili su briljantni, ali su bili krhki. Genije sazdan od
papira, i haos ih je razneo. Mi sada možemo da budemo najbolje od
oboje…“
Tereza se pomeri bliže. Njen otac, naslutivši je iako se njegove oči
nikada nisu okrenule prema njoj, pokuša da je zagrli, ali tamne niti mu
zadržaše ruke. Ona obgrli njega. Koža mu je vrelo gorela uz njen obraz.
„Moramo ga izvući iz te jebene koprene“, reče Tanaka. „Može li se
odvojiti? Pitaj ga može li se odvojiti.“
„Tata“, reče Tereza. Suze su joj prekrivale oči i pretvarale sve u mrlje
boja i svetlosti. „Tata, treba da idemo. Treba da pođeš s nama. Možeš li to
da uradiš?“
„Ne, ne, ne, bebo. Ne. Ovde treba da budem. Tamo gde je oduvek
trebalo da budem. Ubrzo ćeš shvatiti, obećavam ti.“
„Visoki konzule Duarte. Ja sam pukovnica Alijana Tanaka. Admiral
Trejho mi je dodelio omega status i zadatak da vas pronađem i vratim sa
sobom.“
„Bili smo osuđeni na propast čim su se kapije pojavile“, reče on, ali
njoj, ne Tanaki. „Da niko nije preuzeo odgovornost, muvali bismo se
unaokolo sve dok oni drugi ne bi došli i pobili nas sve. Shvatio sam to, i
učinio ono što sam morao da učinim. Carstvo je bilo samo alat. Ono je bilo
način koordinacije. Radi pripreme za rat koji se spremao. Rat na nebesima.“
Neka šaka joj dodirnu rame, povukavši je nežno natrag. Bio je to Džim,
a lice mu je bilo puno tuge. „Pođi sada. Hodi.“
„To je on. To je i dalje on.“
 „I jeste i nije“, reče Džim, a glas mu je bio čudan, kao da je kadenca
pripadala nekom drugom. „Već sam video ovo. Stanica je u njemu. Šta ona
želi, a šta on želi? Nema načina da se jedno razlikuje od drugog. Sada ne.“
„Već si ovo video?“, reče Tanaka. „Gde?“
„Na Erosu“, reče Džim. „Džuli je bila ovakva. Nije toliko odmakla, ali
bila je upravo ovakva.“ I onda, Terezi: „Žao mi je, malena. Toliko mi je
žao.“
Tereza trepnu da odagna pokrov od suza sa očiju što je bolje umela.
Izobličen kroz njih, Džim je izgledao čudno. Činilo se da mu je oblik lica
promenjen, iskrivljen u stalnom umoru i razveseljenosti. Ona ponovo
trepnu, i on je bio samo on.
Tanaka je letela s jedne na drugu stranu, a njeni manevarski potisnici
neprekidno su šištali dok je obletala oko gotičke skulpture koja je nekada
bila Terezin otac. „Treba da razgovaraš sa njim. On treba ovo da zaustavi.
Moraš ga naterati da ovo zaustavi.“
„Pukovnice, ja sam ovde i čujem vas“, reče njen otac. Okrenu glavu
prema Tanaki, očiju nepomičnih i praznih. „I pamtim vas. Bili ste sa mnom
jedna od prvih. Gledali ste kako Mars umire, i bili deo njegovog pretvaranja
u carstvo. Ovo je nastavak toga. Ovo je ono za šta smo se sve vreme borili.
Pružićemo bezbednost celom čovečanstvu i ujediniti ga.“
„Ser“, reče Tanaka, „možemo da uradimo ovo a da ne sjebemo svima
glavu. Možemo voditi ovaj rat i ostati i dalje ljudska bića.“
„Ne razumete, pukovnice. Ali hoćete.“
Tereza se otrese Džimovog stiska. „Ne moraš ovo da radiš. Možeš da se
vratiš.“ Ali čula je očajanje u sopstvenom glasu dok je to govorila.
Osmeh njenog oca bio je blažen. „U redu je prepustiti se. Odupiranje
donosi samo bol i umor. Možeš se prepustiti.“
Tereza oseti kako je prožima talas ništavila, praznine tamo gde je njeno
ja trebalo da bude, i ona viknu. Nisu to bile reči, upozorenje ili pretnja. To
je samo bilo krik njenog srca zato što joj ništa drugo nije preostalo. Ona
ispali potisnike odela, zabi se u crnu koprenu koja je držala njenog oca, i
poče da kida. Da grabi pregršti tamnog spiralnog vlakna i čupa ih odatle.
Miris ozona pojavi se u sparnom svetlu kao pretnja oluje na rubu toplotnog
talasa. Njen otac povika i pokuša da je odgurne, ali niti ga zadržaše.
 Džimov glas kao da je dopirao sa velike udaljenosti. „Tereza! Beži
odatle! Nemoj oštetiti stanicu!“
Njen univerzum skupi se u njeno telo, odelo za vakuum, ugroženo telo
njenog oca i tuđinsku stvar koja ga je proždirala. On se koprcao od bola dok
je ona pokušavala da ga oslobodi, i vrištao na nju da prestane.
Neka sila je ščepa kao ogromna, nevidljiva šaka i odvuče odatle. Milion
sićušnih, nestvarnih igala zari se u njeno meso i poče da je rastrže. O,
pomisli ona, ubiće me rođeni otac.
A onda bol popusti. Džim je bio kraj nje, i na trenutak je tu bio još neko,
ali ona nije mogla da ga vidi. Svetlucanje u Džimovim očima bilo je jače, a
koža voštana sa jezivom fosforescencijom ispod nje. Zubi su mu bili
ogoljeni u sirovom, životinjskom naporu.
„Nema ga više“, reče Džim. Jedva da je uspeo to da prostenje. „Nema
ga. Ako je spreman da te ubije, to onda više nije on. Nema ga.“
Njen otac – stvorenje koje je nekad bilo njen otac – i dalje je bio
zarobljen u crnim nitima. Usta su mu bila otvorena od bola i besa, ali iz njih
nije dopirao nikakav zvuk. Plavi svici poigravali su po iskidanim nitima kao
mravi iz šutnutog mravinjaka.
„Holdene“, reče Tanaka. „Imamo problem.“
Tanaka je bila okrenuta leđima prema njima. Iznad njenog ramena
široki, jarki prostor punio se telima. Iz svih hodnika i prolaza tuđinski
stražari kuljali su unutra kao dim.
 Četrdeset peto poglavlje: Naomi

Što su Rosinante i Soko bili bliže stanici, to im je veći zaklon tuđinska

struktura pružala i to je manje bojišta bilo u njenim teleskopima. Rosi je bio
u mogućnosti da gradi izveštaje u stvarnom vremenu sinhronizujući se sa
drugim brodovima u njenoj maloj floti preko uskog snopa i praveći
skrpljenu mapu od podataka iz pet-šest različitih brodova. Ipak, nije joj se
to dopadalo. Osećala se oslepljeno.
„Ušla su još dva“, reče Aleks.
„Vidim ih“, doviknu mu Naomi. Jedan iz sistema Argate, drugi iz
Kvivire. Naložila je Rosiju da prepozna njihove siluete i pogonske tragove.
Niti jedan nije imao aktiviran primopredajnik. Nije bilo ni razloga za to. Svi
na strani uma košnice već su znali ko su, i nisu nameravali nju o tome da
obaveštavaju.
S druge strane prostora prstena, tri neprijateljska broda polako su
rasturala njene lovce. Ostala je bez Amadora i Brajana i Keti Jejts. Senator
je pretrpeo tešku štetu i gubio je vazduh. Još neprijateljskih brodova
naviralo je kroz prstenove, talas za talasom za talasom. Neki od njih –
mnogi od njih – bili su brodovi koje je ona pozvala ovamo. Lakonski
naučni i vojni brodovi, izvidnički i brodovi za podršku iz pokreta otpora.
Posade su bile odgovorne njoj, Elvi ili Trejhu, a sada nečemu sasvim
drugačijem. Drugačijem organizmu.
Kada je odvojila trenutak da se sabere, upitala se koliko je ljudi uopšte
preostalo tamo. Da li je Duarte okupirao i kooptirao umove svih u svim
sistemima, ili je ciljao one koji su se zaputili prema prstenovima?
Zamišljala je čitave stanice ispunjene nemim telima koja rade u savršenoj
koordinaciji, dok je potrebu za njihovom verbalnom komunikacijom
zamenio direktan uticaj mozga na mozak. Jedna jedina šaka sa milijardama
prstiju. Ako je čovečanstvo sada bilo to, nikada više neće doći ni do jednog
razgovora, nesporazuma, šale ili bezvezne pop pesme. Ona pokuša da
zamisli kako bi bilo za jednu bebu da se rodi u takvom svetu, ne kao
pojedinac već kao dodatak koji sebe nikada nije video kao bilo šta drugo.
 „Naomi?“, reče Aleks. „Još tri, a jedan od njih je klase Oluja.“
„Vidim ga. Uski snop do… Lin Sinijanga.“
„Tvoj je“, reče Aleks.
„I pazi na brod za transport trupa koji ulazi iz sistema Torfaen.“
„Čekam samo da dođe u domet.“
Naomi podiže zalihe municije iako nije zaista imala vremena za to. Još
su imali pristojan broj torpeda i tanadi za elektromagnetni top. Odbrambeni
topovi su bili malo ispražnjeni. A oni su bili leđa flote, u stepenu u kojem
sferno bojište može da ima leđa.
Pojavi se veza. Žena s druge strane imala je dugu crnu kosu podignutu u
funkcionalnu punđu i staromodni podeljeni krug ASP-a istetoviran na
ključnoj kosti, mada je izgledala previše mlado da bude rođena u vreme
kada je ASP još bio stvarna sila. Rosi ispisa njeno ime u kajronu za Naomi.
„Kapetanice Melero, treba da presretnete i zadržite nadolazeće brodove.
Uzmite Dafija, Kane Rosa i Malak Alnuvra.“
Oči mlade žene poprimiše mrtav izraz i lice joj prebledi. Upravo je čula
svoju smrtnu presudu. Zanemari to, pomisli Naomi. Pokupi svoje ljude i
beži što brže možeš. Poživi da se boriš neki drugi dan. Samo što drugih
dana više nije bilo. Ovo je bio poslednji dan za sve njih, i trajaće samo
onoliko koliko budu mogli da obezbede vremena za Džima i Terezu.
Ona pokuša da ne misli na Džima.
„Compra todas, sa sa“, reče Melerova. „Računajtre na nas, ke?“
Ona prekinu vezu. Naomi je mislila da se nikada ranije nije susrela sa
kapetanicom Melerom, i bila je sigurna da je nikad više neće videti niti
razgovarati s njom. Volela bi da je mogla da sklepa koordinisaniju odbranu,
ali uspela je samo da okupi male grupe i onda im prepusti da rade ono što
najbolje znaju. To, i da se nadaju.
Oglasi joj se tajmer, i ona uze novu pilulu iz džepa i proguta je nasuvo.
Ne moraš to da radiš. Nema nikakve sramote u prepuštanju. To će se na
kraju u svakom slučaju desiti. Naomi se ne suprotstavi toj misli. Imala je
utisak da stupanje u vezu sa drugim mislima i sećanjima, makar i da bi se
protiv njih borila, te misli i sećanja samo još više osnažuje. Najbolje što je
mogla da uradi bilo je da ih pusti da se dignu i padnu, i nastavi da guta
lekove sve dok joj se bubrezi ne predaju. Nisu je brinula dugoročna
oštećenja. Direktno uzimanje prevelike doze bilo bi loše, ali ona ni tu nije
videla mnogo opcija. Ako je preplave ličnosti drugih ljudi, ako se izgubi u
blebetanju umova koji nisu njeni, bilo bi praktično kao da je mrtva. Sa
taktičkog stanovišta, još gore.
„Pridržite se svi“, reče Aleks. „Gađam.“
„Držim se“, reče Ejmos preko komunikatora dok se Naomi postavljala u
središte svog ležaja za ubrzanja. Trzaj elektromagnetnog topa je bio gotovo
subliminalan, na šta je uzvraćao potisak iz pogona, ali ako trenutak bude
promašen, ona nije želela da odskače po palubi kao loš hitac u partiji
golgoa.
Ona podiže teleskope na vreme da vidi kako se transportni brod razleće
u jarki prah. U tom brodu su bili ljudi. Upitala se jesu li oni sada mrtvi, ili
su njihova sećanja, mišljenja i osećaj sopstva ostali uglavljeni da trepere
kroz milijardu različitih mozgova koji inače nisu bili njihovi. Ili su bili
mrtvi i pre nego što su im tela bila uništena. Možda su to bili različiti načini
da se kaže jedno te isto.
Komunikatori zazvoniše zahtevom za vezom sa Sokola. Od Elvi. Naomi
proveri svoje tajmere. Prozor za ulazak Vihora u sistem već je bio otvoren.
Zavisno od toga pod koliko je jakim kočionim potiskom Magnetar bio,
mogao bi da svakog trenutka prođe kroz kapiju Lakonije. Kraj im se bližio.
Ona prihvati vezu.
Elvi je izgledala još iscrpljenije nego inače. Naomi načas sinu sećanje
na tamnoputog muškarca svetle kose i blagih očiju opuštenih kapaka koji
recituje Moja sveća gori s oba kraja. Neće potrajati do kraja noći.9 Nije
znala je li to njeno sećanje ili tuđe.
„Daj mi dobre vesti.“
„Pa“, reče Elvi. „Izgleda da je izolaciona komora efikasna u
zaustavljanju efekta zajedničke svesti. Prisustvo u odaji katalizatora
sprečava um košnice, čak i pošto Tanakine psihoaktivne supstance spadnu
do supkliničkih nivoa.“
„Koliko brzo možemo da to proširimo, recimo, do veličine bojnog
broda?“
„Sa dovoljno rada i materijala, verovatno bismo mogli to da izvedemo
za nekoliko godina. Do tada, možeš da izabereš troje, možda četvoro ljudi
koje želiš da strpaš tamo sve dok neko ne otvori vrata i izvuče ih napolje.“
 Naomi nije mogla da se ne nasmeje, ali u tome nije bilo ničeg veselog.
„Aha“, reče Elvi. „Znam.“
„Pošalji mi izveštaj. O tome kako izolaciona komora funkcioniše.
Uputstva za pravljenje. Stavićemo to na torpedo, poslati kroz neke kapije.
Nama neće nimalo vredeti, ali možda će neko tamo napolju imati koristi.“
„Mogu li da započnem sa: ’Postaraj se, neznanče, da Lakoncima staviš
do znanja kako počivamo ovde po njihovoj zapovesti’?“10
„Neću te sprečiti“, reče Naomi. „Sol, Oberon i Bara Gaon. Kuda još da
šaljemo?“
„Treba da pošaljemo svuda. Duarte će se najverovatnije koncentrisati na
velike tehničke centre. Manje kolonije možda neće imati zalihe i
proizvodnju spremnu za to, ali znanje će se sačuvati sve dok bude postojao
makar neko ko nije deo uma košnice.“
„Ako iko preostane. Imam još trideset jedan brod, uključujući nas.
Ostaće mi ubrzo još manje. Nemam hiljadu trista torpeda, a svaka od
poruka koje pošaljemo jedan je hitac manje za odbranu nas samih i Džima.“
Elvi klimnu glavom. „Poslaću ti podatke.“
„Uradi to brzo“, reče Naomi. „Nemamo mnogo vremena.“
Elvi prekinu vezu. Na taktičkom prikazu Lin Sinijang i mala borbena
grupa s kojom je on bio upustili su se u borbu sa dva nova neprijateljska
broda. Još četiri neprijatelja pojavila su se istovremeno u različitim
kvadrantima prostora prstena. Razvlače nas, pomisli ona. Odvlače nas od
stanice. I to je bilo delotvorno. Njena mala flota raspadala joj se pred
očima, a ona nije ništa mogla da uradi u vezi s tim. Na njene oči Kane Roso
trepnu iz zelene u narandžastu i iščeznu kao žar koji se hladi. Trideset
brodova da brane jednu stanicu dok snage iz svih hiljadu trista sistema
pljušte po njoj.
„Alekse“, reče ona. „Imamo još četiri prijatelja koji su došli na igranku.
Daj mi uski snop do… Lastijalusa i Kajvalije.“
„Stižu“, reče Aleks, mirno kao da mu je zatražila plan letenja.
On je bio njen pilot duže nego bilo ko drugi u njenom životu. Poznavali
su međusobno raspoloženja i ritmove, a pod stresom su samo još bolje
sarađivali. Možda grupni umovi na kraju krajeva i nisu bili toliko čudni. Na
svoj način, posada Rosija je razvila nešto nalik tome, tokom decenija, i bila
nešto više od pukog zbira svojih delova. Sada je ona bila napukla i
slomljena – Bobi nije bilo, Klarise nije bilo, Džima nije bilo, Ejmos je bio
promenjen – ali sa njom i Aleksom, još je tu bilo tih iskri. Poslednja glatka
površina u univerzumu koji je postao grub i počeo da ujeda.
„E pa, sranje“, reče Aleks. „Izgleda da je vreme za poslednji ples.“
Dok je govorio, na njenoj taktičkoj mapi pojavi se upozorenje. Novi
brod je stigao kroz kapiju Lakonije. Primopredajnik mu je bio isključen, ali
to nije bilo važno. Silueta je bila dovoljna. Veći od svega osim gradova u
praznini, jezivo organskog dizajna, Glas vihora ušao je u prostor prstena.
Gotovo da je osetila olakšanje kad ga je ugledala. Strepnja zbog spoznaje o
njegovom dolasku bila je grozna. Sada, pošto se desilo ono najgore,
preostalo je samo da se odigra poslednjih nekoliko poteza, i onda spakuju
pinkle i ustanovi da li je smrt kraj ili nešto interesantnije.
Ona započe. „Ovde Naomi Nagata. Koncentrišite svu vatru na Vihor.
Kad ostanete bez municije, evakuišite se odavde po svojoj slobodnoj
proceni. Mi ćemo ostati na našem položaju.“
Ona dograbi komunikatore i podesi Rosija tako da poruku pošalje svim
preostalim brodovima. Kada je završila s tim, Vihor je bio vidno dublje u
prostoru prstena. Brzina mu je bila zastrašujuća, a kočioni potisak ubistven.
Rosi je izračunao za tren. Magnetar je leteo prema stanici prstena, pokrivši
pola miliona kilometara za malo više od dvadeset minuta. Dolazili su da
zaštite Duartea.
„Hej“, reče Ejmos kroz komunikatore. „Šta mislite, koliko bismo zrna iz
elektromagnetnog topa mogli da smestimo u tu stvar pre nego što stigne
ovamo?“
„Postoji samo jedan način da saznamo“, odgovori Aleks, a Naomi oseti
neodoljiv nalet privrženosti prema obojici.
Širom prostora prstena poslednji ostaci čovečanstva, malobrojni koji su
i dalje bili svoga uma gospodari, zasuli su nadolazeću grdosiju projektilima,
hicima iz odbrambenih topova i zrnima iz elektromagnetnih topova koja su
imali, s jasnim poimanjem da ništa od svega toga neće biti važno. Naomi je
gledala obaranje torpeda, izbegavanje ili ignorisanje brzih zrna. Bile su to
mušice, i Vihor je mogao da ih zanemari.
Poruka od Elvi stiže sa izveštajem o izolacionoj komori, i Naomi je
smesti u Rosijeva torpeda – poslednja poruka u njenim poslednjim bocama
– pa ih ispali napolje. Rosijeva municija spade na nulu. Pa, pokušala si,
reče neki starac. Pokušala si. Mogla je da zamisli njegovu kuću – malu
kuću u nizu na uskoj ulici u Bogoti – i narandžastu tigrastu mačku koja je
spavala na njegovom prozorskom pragu. Kao da tone u sanjarenje, osećala
je druge živote oko sebe, osećala je da zaboravlja Naomi Nagatu i bol,
gubitak i gnev njenog bivstva. Isto tako i radost.
Ona pogleda svoj tajmer. Sledeću dozu lekova trebalo je da uzme tek za
pola sata. Ali dotad više neće biti važno. Otvori brodski komunikator.
Pokuša da pronađe svoje poslednje reči. Nešto prikladno za ljubav koju je
osećala prema tim ljudima, tom brodu, životu kojim je živela. Vihor je već
prevalio više od pola puta do stanice, mada će druga deonica biti sporija.
Čak i četvrt miliona kilometara daleko, Rosi je registrovao višak radijacije
iz njegovog pogonskog repa.
Povik je, kada se začuo, bukvalno prkosio opisu. Bio je to neodoljivi
ukus mente ili vibrirajuća ljubičasta boja ili drhtavi orgazam lišen
zadovoljstva. Misli su joj preskakale i hitale, pokušavale da shvate nešto što
njen um nije mogao da shvati, poredeći signal sa jednim osetom, pa sa
drugim, pa sa još jednim sve dok nije ustanovila da lebdi iznad svog ležaja
za ubrzanja bez ikakve predstave o tome koliko je vremena prošlo.
„Ah“, reče Aleks. „Ljudi, jeste li osetili to?“
„Aha“, reče Ejmos.
„Imate li pojma šta je to bilo?“
„Jok.“
Naomina taktička mapa još je bila podignuta, i sada se promenila. Vihor
je prekinuo svoj kočioni potisak i bio je na putu da potpuno preleti stanicu.
Ostali brodovi – kako neprijateljski tako i njeni – bili su raštrkani na sve
strane. Komunikator sinu odaslanom porukom, i ona shvati da je blokada
signala prestala. Ona prihvati poruku.
Žena na ekranu je bila mlada, tamnoputa, kratko ošišane kose, i Naomi
ju je već jednom videla.
„Ovde admiralka Sandrina Gudžarat sa lakonskog bojnog broda Glas
vihora. Veoma bih volela da mi neko kaže kako sam, koji kurac, stigla
ovamo.“
Naomin prst zalebde iznad komande za odgovor dok je pokušavala da
smisli šta da kaže. Još je bila tamo kada stiže nova poruka, sada sa Sokola.
Elvine oči su bile razrogačene i bistre, a njen osmeh je bio gotovo preteći
žestok.
„Ovde doktorka Elvi Okoje, šefica lakonskog Naučnog direktorata, u
saradnji sa Naomi Nagatom s Rosinantea. Svi ste doživeli kognitivnu
manipulaciju. Možda ste dezorijentisani ili imate neprikladno jake
emocionalne reakcije. Nijedan brod u ovom prostoru ne predstavlja nikakvu
pretnju. Molim vas da deaktivirate oružje i ostanete bezbedno tamo gde ste.
Svakome od vas ćemo se ubrzo obratiti pojedinačno. Ponavljam poruku…“
Naomi isključi komunikatore. U tišini Rosinantea dopustila je svom
umu da bludi, i ništa joj se ne vrati. Nikakva spoljna sećanja. Nikakvi
glasovi. Nikakav osećaj nadnesenog nevidljivog prisustva.
„Naomi?“, doviknu Aleks odozgo. „Osećam se čudno ovde gore.“
„Nema ga. Uma košnice. Nema ga.“
„Znači, nisam u pitanju samo ja?“
Ejmosov glas je bio smiren i prijazan. „Ni u mojoj glavi se niko ne
muva.“
„Uspeo je“, reče ona. „Mislim da je Džim uspeo.“
Ona zatvori oči i opusti se, a onda je nešto udari, snažno poput šuta, sa
svih strana odjednom. Oči joj se naglo otvoriše, i ona nije bila sasvim u
stanju da razume šta vidi. Komandna paluba se nije ni najmanje promenila
– komunikacioni ekran, ležajevi za ubrzanja, prolaz uvis do pilotske palube
i naniže do ostatka broda. A ujedno je sve bilo preobraženo. Komunikacioni
ekran je bio polje svetlih piksela, sjajnih, treperavih i prebrzih da ih ljudsko
oko isprati. Detaljnost svakog od njih činila je obličja reči i tastere koje su
stvarali previše apstraktnim da bi se razumeli, poput pokušaja da vidiš
zakrivljenje planete s njene površine. Ona podiže šaku, a koža na njenim
zglavcima bila je lanac grebena i dolina kompleksan koliko i sve drugo
nastalo od kamena i erozije.
Kad je jeknula, vazduh je zalepršao njenim dahom, talasi kompresije
odbijali su se i svijali, jačali i iščezavali.
Ona pokuša da pronađe kopču na ležaju za ubrzanja, ali ne uspe da
razlikuje površine tamo gde je jedna stvar počinjala, a druga se završavala.
A kroz prazninu stvari, vakuum koji je i dalje obitavao u srcu materije, niti
živog crnila, čvršće i stvarnije od svega što je ikad videla. Koprcale su se i
plivale, a iza njih, sve se vrtložilo i rastakalo. Pošto sada više niko nije
čuvao svetionik, stari bogovi su se vratili.
O, uspe ona da pomisli, pa da.
 Četrdeset šesto poglavlje: Tanaka

„Tereza!“, povika Holden na devojčicu. „Beži odatle! Nemoj oštetiti

stanicu!“
Pa, pomisli Tanaka, totalno smo najebali.
Devojčica nije obraćala pažnju na njega i kidala je crne niti koje su
ulazile u telo visokog konzula. Ništa od svega ovoga nije bilo u
pripremnom izveštaju za njen zadatak. Ništa od svega ovoga nije bilo ni
prineti onome što su ona ili Trejho smerali ili čemu su se nadali. Moraće
veoma, veoma brzo da prosuđuje sasvim samostalno.
Devojčica zadrhta i poskoči, ali ne na bilo koji smisleni način. Nešto ju
je držalo, dizalo je dalje od onoga što je nekada bio Duarte. Gola panika na
Holdenovom licu saopšti joj da on zna šta je to, i da to nije dobro.
Devojčica je vrištala, pritom izgleda nije bila svesna da vrišti, i Holden ju je
ščepao, privukao k sebi. Na trenutak je devojčica izgledala kao da se širi.
Tanaka je gotovo mogla da zamisli nevidljive anđele koji joj razvlače ruke i
noge. Nekada je postojao ovakav način pogubljenja, pomisli ona. Vežeš
konja za svaki ud zatvorenika i vidiš kojem će pripasti najveći komad. Ali
onda Holden viknu i svi anđeli nestaše, ostavivši devojčicu za sobom.
Pobogu, razočarana si? Razočarana si što nisi videla kako ubijaju tu
devojčicu?, reče neki muški glas. Pa koji ti je kurac? Kako možeš da
podnosiš sama sebe? Onda je nešto drugo – muškarac, žena, nešto – bilo s
njom, i ona se nalazila u kancelariji administratora u Inis Dipu kad joj je
bilo jedanaest godina. Administrator joj je objašnjavao da su njeni roditelji
mrtvi. Onaj zastrašujući osećaj, neiskazan ali jasan, bio je sažaljenje. Zbog
ovoga je bila toliko bolesna. Zbog ovoga ona povređuje ljude. Zbog ovoga
se jebe samo s muškarcima kojima može da dominira, zato što je stalno
tako uplašena. Vidi samo koliko toga ne valja u njoj.
„Tako mi Boga“, reče ona, dovoljno tiho da Holden i devojčica ne mogu
to da čuju, ali ne obrativši se sebi. „Prosviraću sebi metkom glavu ako se ne
počistite iz mene.“
Holden je nešto govorio devojčici. Tanaka nije marila. Zakoprcano,
bledunjavo telo Vinstona Duartea – i dalje uvijeno u crne niti koje neko kao
da je zašio za njega – bilo je dovoljno jak argument da ona shvati kako
apelovanje na očinske instinkte neće upaliti. Devojčica je bila beskorisna. A
i njena misija – da vrati visokog konzula Trejhu – sada je bila nemoguća.
Čak i da je Duarte sposoban da ode odavde, Trejho i Lakonia više ne
postoje na bilo koji suvisao način.
Što znači da je njen omega status besmislen. Sada ima i bolje od toga.
Ima slobodu. Ništa više ne može da je spreči da radi ono što smatra
prikladnim osim onoga ko bude imao muda da pokuša da je spreči.
Neki zvuk joj je privlačio pažnju. Buka poput tapkanja i zujanja, ujedno
nalik na marševski korak vojnika na paradi. Iz jednog otvora svetle, vrele
peći od odaje izađe jedan veliki insektoliki stražar, a onda i drugi. A onda
bujica. Tanaka oseti da joj se oči šire.
„Holdene, imamo problem.“
On promrmlja nešto vulgarno. Devojčica je plakala. Plavi svici kovitlali
su se kao iskre nad lomačom.
„Ako im naudiš, rastaviće te u atome od koji si sazdana. Oni bukvalno
koriste tvoje telo da poprave štetu koju im naneseš.“
„Bio si u stanju da zaštitiš malu?“
Holden je načas izgledao zbunjeno. Koža mu je izgledala pogrešno. Kao
da neka njena sedefasta verzija raste ispod nje. „Ja… Da? Valjda jesam?“
Tanaka prebaci mitraljez u podlaktici na metke za probijanje oklopa.
„Dobro. Sad učini to za mene.“
Njen prvi hitac bio je namenjen Duarteu, ali ciljanje joj je omela
prethodnica neprijatelja koja je naletela na nju. Udar je gurnu u stranu i
zavrte, ali ona ne pusti napadača. Bio je bez lica, bez očiju, više mašina
nego organizam. Ona zabi pesnicu u ono što je moglo da bude njegov
grudni koš, osloni zglavke o čudne ploče njegovog oklopa ili egzoskeleta, i
otvori vatru. Čak i ublažen snagom njenog motornog oklopa, trzaj je bio
divan. Stražar se trznu i ostade nepomičan, a onda se pojaviše još dva. Ona
oseti da je nešto povlači kao magnetna sila koju senzori njenog odela nisu
mogli da očitaju, i talas bola preplavi je kao da su joj igle zarivene u telo.
Jedan stražar zamahnu srpastom rukom prema njoj, oštrica odskoči od ploče
na njenim grudima, a ona načas ugleda Holdena, koji je štitio devojčicu
svojim telom, zuba ogoljenih u grčevitom kezu naprezanja.
 Osećaj ubadanja iglama minu, i ona dograbi srpastu ruku, osloni noge o
telo stvorenja i iščupa mu ruku. Sada ih je bilo još oko nje, naletali su na
nju sve dok joj u ušima nije zazvonilo od udara. Načas se izgubila u
veličanstvenom nasilju, lomeći ono što je mogla da dohvati, pucajući u ono
što nije.
Bilo ih je previše da bi imala ikakvu nadu u pobedu. Jednom se posrećio
dobar zamah tako da je parče njegovog luba ostalo zaglavljeno u zglobu
levog ramena njenog odela. Drugi se obavio oko njene desne noge i nije
puštao, čak ni kad mu je upumpala desetak zrna u telo. Rojili su se oko nje,
bacali na nju, umirali i uklanjali se s puta desetinama novih koji su dolazili
iza njih. Ona prebaci natrag na zapaljive metke, i sve oko nje planu u
požaru, ali oni su i dalje nadirali kroz vatrene lopte koje su se širile. Dva joj
zgrabiše desnu ruku, i zajedničkim naporima saviše motorni oklop unazad.
Onda još dva uhvatiše njenu levicu. Nije znala koliko ih je pobila, ali mora
da ih je bilo više od desetak. Toliko im je trebalo da pronađu delotvornu
strategiju protiv nje.
Ona nastavi da puca, ali sada su oni kontrolisali njeno nišanjenje. Mogla
je samo da se nada da će neki od njih naleteti na njenu liniju vatre i tamo
skončati. Holden je zagrlio devojčicu, oči su mu bile zatvorene, koža
prekrivena znojem. A iza njega, kroz gomilu stražara, Duarte.
Čovek zbog koga je ona izdala Mars lepetao je kao mokra krpa na vetru.
Njegove svetle, slepe oči podsećale su je najviše na Elvinog katalizatora-
mezimca. Plavi svici hitali su duž crnih niti, ušivajući ga natrag. Nije
osećala sažaljenje prema njemu. Sada tu nije bilo ničeg osim prezira.
Sjajne oči se okrenuše prema njoj, kao da je fiksiraju. Kao da je prvi put
vide. Nešto se otvori pozadi u njenoj svesti, nešto se otvori na silu, i Duarte
se uli u nju. Zamisao o Alijani Tanaki sada je bila daleka i sitna u poređenju
sa vrtlogom njegove svesti – svesti te stvari. Mrav koji se suprotstavio
mravinjaku biće rastrgnut. Nema te ose koja je izdala gnezdo i preživela.
Stražari je povukoše prema njemu i njegovoj crnoj kopreni, i ona se
ponizno prepusti. Oseti okeanski stid, a taj stid bio je kazna koja je kuljala u
nju protivno njenoj volji – manipulacija, dokaz da je njenim rođenim srcem
moglo da se komanduje protiv nje same – i nije bio važan. U blizini je
devojčica vrištala za svojim ocem, a negde duboko u zatvoru svog uma,
mlada Alijana Tanaka je jecala zbog gubitka sopstvenih roditelja i zbog zla
koje je počinila kad se okrenula protiv svog duhovnog oca, svog pravog
oca, i ideala Lakonije. Glasovi je preplaviše, u vapajima, besni, oštri kao
šmirgla. Ona oseti kako se raspada pod njihovom pažnjom, sve dok od nje
nije preostala samo tuga. Trajno, intimno silovanje, reče drugi glas u umu
koji više nije zaista pripadao njoj. Upad na njeno tajno mesto. Ono što je
držala po strani, samo za sebe.
Tada se do nje probi drugi glas. Ovaj nije došao od Duartea ili njegove
košnice, već od nje. Iz njene prošlosti. Da je nije i dalje bolelo, možda ga ne
bi čula. Tetka Akari. Jesi li tužna, ili si besna? I ona oseti šamar kao
probadanje na obrazu koji joj se još zaceljivao. Jesi li tužna, ili si besna?
Besna sam, pomisli Tanaka, i pošto je to učinila, bilo je istina.
Ona podiže pogled. Sada je bila najviše nekih osam metara od Duartea i
njegove iskidane, tamne kolevke. Nije mogla da se pomera. Stražari su je
dobro i potpuno obuzdali dok su radili na tome da je rastrgnu. Ali oni su
držali njen motorni oklop. Niko nije držao nju.
Prednost obučavanja u različitim oblicima borbe toliko mnogo godina i
tako dosledno kao kad je ona u pitanju bila je jednostavna: delaš bez
razmišljanja. Nema razmatranja, nema procene onoga što treba ili ne treba
da se uradi, nema planiranja. Nije bilo potrebe za tim. Raspad motornog
odela za slučaj opasnosti bio je kao procvat pupoljka; ploče i zglobovi koje
su tuđinske insektolike stvari držale iskočiše i otpadoše s nje kao latice.
Insektolike stvari su ih i dalje držale, ali Tanaka se već otisnula. Vazduh na
njenoj koži, lakoća njenog unutrašnjeg oklopa, tegobna vrelina odaje. Sve
su to bili blesci doživljaja. Treptaji kojih je bila svesna bez potrebe da se
postara za njih. Znala je da bi jedan dobar udarac bilo kog stražara mogao
da je otvori do kosti ako je dohvati, ali znala je to bez straha. Bila je to
jedna činjenica među mnogima, a svi proračuni bili su jednako refleksni
kao hvatanje bačene lopte.
Ona prevali udaljenost do Duartea u trenu, kliznuvši kraj njega i preko
koprene s leve strane, tamo gde ju je devojčica oštetila dovoljno da ostavi
rupu. Jedna ruka oko njegovog grla, oslonac nogama oko njegovog struka.
Vrelina njegovog tela bila je gotovo bolna, ali ona se smestila valjano.
Odatle je mogla da upotrebi snagu čitavog svog tela, povlačeći kroz leđa i
uvijajući se u jezgru, spram malih pršljenastih spojeva u Duarteovom vratu.
Devojčica je odnekud vrištala. Holden je nešto vikao. Tanaka povuče,
iskrenu. Duarteov vrat puče kao prasak iz pištolja. Ona je to osetila jednako
kao što je i čula. Pod gravitacijom, glava bi mu se nakrivila u stranu i težina
lobanje povukla bi je naniže. Ovde, to gotovo i da se nije dogodilo.
Stražari zadrhtaše, a Holden ponovo viknu. Nešto je ubode u mišicu kao
osa. Nit crnog vlakna zari joj se u kožu. Polusfera tamnocrvene krvi širila se
tamo gde ju je ujela; ona je odbi od sebe, a Holden ponovo viknu. Ovog
puta ona shvati njegove reči.
Nije mrtav.
Između njenih još stisnutih nogu, Duarte se pomeri. Buka u njenom
mozgu pope se u vrisak. Instinkti se sukobiše u njoj: odbij se i izbegavaj, ili
ostani posvećena napadu. Ona se odluči za napad.
Holden je lebdeo, okretao se polako u sve tri ose, sa devojčicom u
naručju, stisnuvši njenu glavu uz svoj vrat tako da joj sakrije oči. Koža mu
je bila prekrivena mrljama, svetla i izvijena od napora. Stražari su se trzali,
skakali prema njoj i padali natrag. Alatke sa dva gospodara, zbunjene
suprotstavljenim komandama. Njena poslednja bitka, a ona je morala da štit
udruži sa Džejmsom jebenim Holdenom.
Tanaka udari Duartea dvaput u rebra. Drugi put oseti kako kosti pucaju.
Još jedan ubod. Još jedna nit, ujela ju je ovog puta za nogu. Ona je odbi od
sebe. Devojčica je pokušala da oslobodi oca koprene, i čak je i njeno
amatersko mlataranje nanelo nekakva oštećenja. Tanaka nije znala u
kakvom su odnosu Duarte i niti, ali umela je da prepozna slabu tačku. Nije
to baš bio pravi šuto-uči11, ali mogla je da improvizuje. Nastavila je da se
oslanja nogama i rukom oko Duarteovog polomljenog vrata, i zamahnula je
bridom dlana prema mestu gde su niti bile spojene s njegovim telom. Sa
svakim udarcem počupala bi još nekoliko. Kapi crne tečnosti rasuše se po
slobodnom vazduhu, i ona nije znala dolaze li one iz Duartea ili iz vlakna.
Duarte se koprcao uz nju, i njegov bol je nagna da ga stegne još jače.
Unutrašnje strane njenih bedara gorele su kao da on sipa kiselinu na njih, ali
bol je bio samo poruka. Nije morala da brine. Nastavila je da kida niti
bridom šake. Kad mu je bok bio oslobođen, njegove ruke počele su da
mlataraju unazad po njoj, udaraju je u lice i slepoočnice. Krik u njenom
umu sada je bio konstantan. Kada se pomerila kako bi mogla da napadne
vezu na drugom Duarteovom boku, odrala je kožu na ruci. Sićušne izrasline
su izbijale iz Duarteovog vrata, debele i vlažne kao puževi golaći. Rile su
kroz njen rukav i prodirale kroz meso njene mišice. Kad je pokušala da
oslobodi noge, nije mogla. „O, ma jebi se“, reče ona. Strategija je nestala, i
ona je mlatila pesnicom po Duarteovom boku, mrveći kosti sa svakim
udarcem. Ono što je nekada bilo vođa vascelog čovečanstva skičalo je od
bola, a ona je uživala u tom zvuku. Nešto joj pritisnu stomak, migoljeći se u
nju kao zmija. Ona ukruti prste i pritisnu snažno u meko tkivo na kraju
Duarteovog grudnog koša. Njegovo meso se pokida pod pritiskom. „Nije
toliko zabavno kad se tebi dešava, jelda, govnaru“, reče Tanaka. „Ne
dopada ti se toliko kad se tebi dešava.“
Šaka joj je bila klizava od krvi crne kao mastilo koja je pekla meso
ispod njenih noktiju. Vrhovi prstiju su joj se probijali kroz grubi, otporni
sloj mišića, i njena šaka bila je u njemu. Zmijska stvar u njenoj utrobi šibala
je i koprcala se. Bol koji je zbog toga osećala bio je transcendentan. Ona
zakopa dublje po njemu, uvuče šaku sve do zapešća, privukavši ga uz sebe.
Nešto u njegovim grudima lepršalo je uz nju kao vrabac. Ona to ščepa,
zgnječi i na silu prodre dublje.
Nešto se dogodi i sve postade belo. Ona se izgubi, makar i samo na
nekoliko sekundi. Kad je došla k sebi, glava joj je bila bistra. Njena
sopstvena prvi put otkad se Prajs vratio sa ruba iščeznuća. Ona se nakašlja,
i oseti ukus krvi.
Niti koje su još bile ušivene u haos njegovog i njenog tela opustiše se,
lebdeći u sparnom vazduhu peći kao dim iz pakla. Tanaka je plitko disala, a
kada je pokušala da natera sebe da duboko udahne, nije mogla. Ona otrgnu
noge od Duarteovog leša, i rane velike kao loptice za golf tamo gde joj je
meso bilo iskidano napuniše se njenom krvlju. Kad je pokušala da ga
odgurne od sebe, zmijska stvar se prekinu, i dalje zaglavljena u njenoj
utrobi.
Duarte je lebdeo, polako rotirajući. Njegove prazne oči pređoše preko
nje. Gotovo četiri decenije ona je bila oficirka Lakonskog carstva, i dobra je
bila u tome. Duže od toga, imala je svoje ja.
Levo od nje Holden i devojčica su bili nepomični. Oblak stražara oko
njih pretvorio se u kipove. Holdenove oči pronađoše njene. U njemu je bilo
još dovoljno ljudskog da ona prepozna užasnutost i gađenje na njegovom
licu. Poželela je da ima pištolj na boku kako bi mogla da ih ustreli oboje i
posmatra dok krvare zajedno s njom. Ona pruži ruku, uperivši kažiprst
napred, podigavši palac, pa nanišani Holdenovo lice.
„Bum, jebô mater svoju“, reče ona.
Poslednje što je osetila bio je bes zbog toga što on nije umro.
 Četrdeset sedmo poglavlje: Džim

„Ne gledaj“, reče Džim. „Ne gledaj, malena. Držim te. Ne gledaj.“
Tereza nije odvajala glavu od njega, zagledana naniže. Čak i u
obamrlim rukama osećao je kako ona ubrzano diše. Telo njenog oca, ne
samo unakaženo već istovremeno i preobraženo, polako je lebdelo dalje od
njih, a tamna tečnost držala se za njega kao prekrivač usled površinskog
napona. Tanaka, oblivena tradicionalnijom krvlju, takođe je lebdela. Dva
tela su se polako razdvajala.
On pokuša da zamisli kako bi njemu bilo da vidi takvu smrt majke Elis,
oca Cezara ili bilo kog od njegovih roditelja. Pokuša da zamisli Naomi ili
Aleksa tamo gde je bio Duarte. Nije mogao. Nije mogao da zamisli da mu
je šesnaest godina i da gleda kako ostaje bez oca, središta njegovog života i
stvarnosti, da bi mu se ovaj zadirkujuće gotovo vratio i onda tako grozno
umro. „Biće u redu“, šapnu joj on dok je jecala i tulila. „Sve je u redu.“
Miler skinu šešir i obrisa metaforički znoj sa svog nestvarnog čela.
Izgledao je iscrpljeno.
„Nema ga više?“, upita Džim.
Miler klimnu glavom. „Aha, sad smo ovde jedini. Što je dobro.
Isključivao sam one spodobe po stotinu puta u sekundi, a on ih je i dalje
slao sa nalogom ’pobijte sve’.“
Tereza podiže stisnute pesnice do očiju. Miler zavrti glavom. „Uvek
mrzim ovaj deo. Tela i krv su povremeno gadni, ali oni kojima preostane da
drže kesu? Pogotovo deca. Mrzim taj deo.“
„Šta da radim?“
„Ja bih im obično tutnuo plišanog medu i pozvao socijalnog radnika. Ne
znam. Kako nekome da kažeš da je igra naprosto takva, i da je izvučen
njegov broj?“
Džim spusti bradu na njeno teme. „Biće sve u redu.“
„Ili možeš da ih lažeš“, reče Miler. „I to je delotvorno. Ali postoji
pitanje na koje treba da odgovorimo. Nisam siguran kako da je bezbedno
izvedemo odavde.“
„Možemo da očistimo put, zar ne? Ako Duarte ne rekonfiguriše stanicu,
možemo li to?“
„Svakako, verovatno. Izgleda da sam ja univerzalni daljinac za lokalne
stvari. Ali u šta ćeš da je metneš kad stigne tamo?“
Uprkos vrelini, Džim oseti jezu. „Zašto ne u Rosija?“
Miler nakrivi glavu kao da čuje nepoznati zvuk. „Zaboravljaš zbog čega
smo ovde. Sve je ovo samo komplikacija stvarnog problema. Kad je
Drugarica Pukovnica skenjala Duartea, izvukla je prst iz rupe u nasipu.
Ovde smo bezbedni. Ovo mesto je već pretrpelo najgore što su zlikovci
mogli da urade i ostalo čitavo. Ali svi ostali napolju?“ On odmahnu
glavom.
Hladnoća u Džimovim grudima načas propupi u bol na sekund, a onda
se ponovo isključi. On pokuša da dođe do daha. „Šta da radim? Kako to da
sprečim?“
„Šta da sprečiš?“, reče Tereza.
„Hej“, reče Miler. „Imamo ovde samo jedan mozak. Ako ja znam, znaš i
ti. Kao što sam ti prošli put rekao. To što šetkaš okolo u telu znači da imaš
određeni nivo statusa.“
„Pristupa“, reče Džim.
„Ne uspostavljaš vezu na daljinu. Zato je on morao da dođe ovamo.
Morao je da bude ovde.“
Džim oseti napetost bez saznanja da li za nju postoji moguće razrešenje.
Ruke su mu sada bile obamrle do ramena, noge do struka. Plitko je disao i
bolela ga je vilica. Miler slegnu ramenima. „Znao si kad si dolazio ovamo
da se nećeš vratiti.“
„Jesam. Ali sam se nadao. Znaš, možda.“
„Optimizam je za seronje“, reče Miler i nasmeja se.
„Šta možda?“, upita Tereza. „Ne znam na šta misliš. Šta možda?“
On je uze za ramena. Od suza koje su joj prekrivale oči, beonjače su joj
bile ružičaste i sirove. Usne su joj se tresle i podrhtavale. Poznavao ju je
otkad su ga poslali na Lakoniju u lancima. Tada je bila dete, ali nikad nije
izgledala mlado kao sada. „Moram nešto da uradim. Ne znam tačno kako će
to da deluje, ali slušaj. Neću te ovde ostaviti samu, u redu?“ Ona odmahnu
glavom, i on vide da ga ona ne čuje.
Ne zaista. Naravno da je bila u šoku. Ko ne bi bio? Želeo je da može da
učini nešto više. Zapetljao je oko njenih šaka, uzeo ih u svoje. Morao je
pogledom da potraži svoje prste kako bi znao gde su.
„Postaraću se za tebe“, reče on. „Ali moram ovo sad da uradim.
Odmah.“
„Šta to?“
On povuče ruke i okrenu se prema mreži crnih vlakana. Prostor u kojem
je bilo Duarteovo telo bio je prazan ako se izuzmu lebdeće crne niti.
Lelujale su se na lahoru koji Džim nije mogao da oseti. Nešto u vezi s tim
kretanjem podsećalo ga je morska stvorenja koja pružaju pipke da uhvate
plen. Preplavi ga talas mučnine.
On pruži ruke, raširivši prste, i dopusti nitima da ga dodirnu. Plavo
svetlucanje pružalo se duž njih i vrtelo kroz vazduh. On oseti blago
povlačenje preko ramena dok se mreža zatezala. Redovi inertnih stražara
lebdeli su nasumično kroz širok, svetao, prazan vazduh. Lakonski leševi
lebdeli su sve dalje. Crne niti zavijugaše prema njemu kao da prate miris i
isprepleše se ulazeći u njegove bokove kad su ga pronašle.
Tereza ga je gledala, zapanjena. Oči su joj bile razrogačene u užasu i
neverici. On pokuša da smisli šta bi rekao – neku šalu koja bi prekinula
tenziju i omogućila joj da se nasmeje košmaru. Nije mogao ničeg da se seti.
„Šta god da je učinio, učinio je to ranije“, reče Miler, sada kraj njega.
„Ako je postojala neka postavka ili aranžmani koji su se morali napraviti,
Duarte ih je već pripremio pre nego što je Prajs izveo svoj trik
neiščezavanja. Moraćemo malo da se snalazimo.“
„Kako bi trebalo to da nađem?“, reče Džim. „Ne znam kako funkcioniše
bilo šta od ovoga. Ne znam kako da učinim bilo šta osim da se smestim u
kolo i ponadam se.“
„Upravo je kao što je doktorka rekla. Cela ova stvar želi da radi ono što
će da radi. Ti samo treba da je pustiš. Ne praviš pištolj, samo povlačiš
obarač.“
„To je daleko manje od pomoći nego što misliš“, reče Džim.
Stvar u njegovoj utrobi se pomeri. Njegovo srce učini nešto nasilno i
nimalo srcasto, i on se nađe na nekom drugom mestu. Negde gde je sveže.
Ponovo je osećao ruke i noge, i više nije bilo bola. Uz malo koncentracije
još je video svetlu prostoriju, lebdeće stražare. Još je osećao svoje telo,
izmučeno nitima i promenama koje mu je donosio protomolekul. Bilo je to
kao da je na ivici sna, istovremeno svestan svoga ja koje spava i svoga ja
koje sanja.
Miler pročisti grlo. „Dešava se. Treba da požuriš.“
„Kako to da uradim?“
Milerovo lice je bilo puno izvinjenja. „Sada si ti stanica. Ovo je tvoj
Eros, a ti si ono što je bila Džuli. Opusti se i dozvoli da ti pokaže ono što
želiš da znaš.“
Naomi, pomisli Džim, bolno. Želim da ponovo vidim Naomi.
I nespretno kao dete koje preduzima svoje prve korake, svest mu se
proširi. Nije to bilo baš kao da vidi, i nije bilo baš kao da nešto
intelektualno zna, već mešavina oboje. On oseti Naomi na njenom mestu na
komandnoj palubi, prepozna njenu uzrujanost. I dok je neprijatelj hitao na
nju, razbacujući molekule i atome njegovog broda kao što vetar raznosi
prašinu, Džim ga prvi put jasno ugleda.
Instinktivno posegnu napolje i odgurnu ga. Crna stvar iz drugačije
stvarnosti urlala je i borila se, navaljivala na njega. Džim je želeo da oseti
borbu u šakama, ali nije to baš bilo tako. Sada je veoma čudno osećao svoje
telo. Ali osećao je da se crna stvar probija napred kao da pliva prema
Naomi spram jake struje.
„Moraš da razmišljaš malo šire“, reče Miler, i opseg Džimove svesti se
raširi. Kapije prstena i prostor između njih eksplodiraše mu u glavi. Ne
samo fizički prostor i brodovi raštrkani kroz njega, ne samo posade brodova
i njihovi umovi svetli kao plamičci sveća, već i nevidljive strukture toga:
linije suptilne sile koje su se preplitale između kapija i stanice, u petljama i
ojačanjima, spojene i rastavljene u kompleksnoj svetoj geometriji. Iz ove
perspektive, napad neprijatelja na Rosinantea i na sve druge brodove bio je
jedno te isto. Deformacija u linijama sile koja sprečava da se prostor prstena
uruši natrag u ništavilo.
On se suprotstavi, pokušavajući da vrati prirodu prostora prstena u
postojanje, ali pritisak koji je na njega navaljivao bio je neumoljiv. Bio je
sveprisutan, i gde god da mu se odupro, tekao je oko njega.
 „Mileru?“
„Evo me.“
„Ne mogu ja ovo. Ne mogu to da zaustavim.“
„To je onda baš problematično.“
„Mileru! Umreće!“
Džim se suprotstavljao kao da pokušava da digne ćebe pomoću
čačkalice. Bio je premali, a pritisak, deformacija, dopirala je odasvud
istovremeno. Osećao je umove desetak brodova kao svećice koje se gase.
Džim se uspaniči, zamlatara. Još nekoliko treperavih svetiljki se ugasi.
Jedan brod se iz jedne stvari sa jarkim jezgrom energije u svom srcu
pretvori u hiljadu sićušnih stvari, u ništavilo, kad ga je neprijatelj razorio, a
tok napada izveo van prostornog mehura.
„Kako da ovo sprečim?“
„Znaš“, reče Miler. „Rekao sam ti. Spreči to isto kao on.“
Džim posegnu napolje prema umovima-svećicama, ugura se u njih, i
oseti kako sa svakim koji dotakne postaje sve širi. Čovek sa Zemlje, rođen
posle razaranja, koji je pristupio pokretu otpora zato što je bio ljut na oca
koji je kapitulirao pred Lakonijom postade deo Džima. Žena čija je majka
bila bolesna i možda umirala u medicinskom centru na Oberonu. Neko ko je
u potaji bio zaljubljen u svog pilota. Neko ko je pomišljao da se ubije. Džim
je prohujao kroz umove svih u prostoru prstena – Naomin, Aleksov,
Ejmosov – i ono što je bilo nemoguće postalo je moguće.
Ovo, reče Miler, ali ne naglas, sve je ovo sagradila jedna vrsta životinje.
Životinje sazdane od svetla koja je delila jedan um širom više od hiljadu
sistema. Ako želiš da koristiš njihovo oružje, moraš da imaš šake istog
oblika kao i oni.
Šake?, pokuša Džim da kaže, ali u njemu se sada dešavalo previše toga,
bio je toliko širok, svetao i pun da je teško bilo znati da li bi uspeo.
To je metafora, reče Miler. Ne budi tako bukvalan.
Džim pritisnu napolje i ovog puta uspe da gurne svugde odjednom.
Pritisak je bio strašan. Neprijatelj je bio snažniji od njega – od njih – ali
struktura prstenova i prostor i linije suptilne sile bili su kao građevinski
mehanički egzoskelet, uvećavali su mu snagu, štitili ga. Sporo, bolno, on se
vraćao. Ogroman pritisak izvan prostora prstena bio je peć, mašina, izvor
nezamislive energije. Kao majstor džudoa, stanica prstena je uzimala
gotovo beskonačnu energiju celog univerzuma koja je pokušavala da je
smrvi i izmicala se, okretala snagu napadača protiv njega samog. Drugi,
stariji univerzum tik izvan sfere prstenova prolete kraj njega, i on oseti bol
koji mu je naneo. Oseti njegovu mržnju. To kakva je on rana u njegovom
mesu.
Guralo je to, ali on je mogao da izdrži. Linije su sada bile na svojim
mestima, stabilne na način za koji je trebalo manje napora kako bi se
zadržali položaji dok se drevni neprijatelj ponovo ne sabere. Osećao ga je
kako gamiže izvan spore zone, crna zmija veća od sunaca.
Sva energija koju možemo da koristimo potiče iz jedne stvari koja želi
da postane nešto drugo, reče Miler. Voda iza brane koja želi da dospe u
okean. Ugalj koji bi da bude pepeo i dim. Vazduh koji želi da izjednači
pritisak. Ova struktura krade energiju sa drugog mesta kao što vetrenjača
makar malo usporava vetar. A stvari s tog drugog mesta nikad neće prestati
da nas mrze zbog toga.
Džim se povuče, izvlačeći se iz umova, jednog po jednog. Tako da
postane manji, svedeniji i slabiji sa svakim od njih. Tako da postane samo
on.
„Dakle“, nastavi Miler, „oni su objavili svoje, da tako kažemo,
nezadovoljstvo iznalazeći načine da nas pobiju. Pri čemu kad kažem ’nas’
mislim na druge stvari koje su nikle u našem univerzumu. Naše rođake
galaktičke foto-meduze ili šta već ne. Zlikovci su uništavali sistem ovde,
sistem onde. Mi smo zatvorili kapije da bismo pokušali da ih sprečimo da
nas pobiju, ali to nije vredelo. Pokušali smo da izgradimo alate koji bi ih
zaustavili.“
„Ali ništa nije moglo“, reče Džim.
„Ne sve do sada. Vidiš, sad imamo nekoliko milijardi ubilačkih primata
koje možemo da smestimo tamo gde su bili ti vazdušasti anđelčići od
svetlosti. U ovom trenutku mislim da mi imamo bolje šanse.“
„To je bio Duarteov plan.“
„Jeste.“
„Nisam prošao kroz sve ovo samo da bih bio on.“
„Možda si prošao kroz sve ovo kako bi razumeo zbog čega je on radio
što je radio. Kako bi ukapirao“, reče Miler, skinuvši šešir i počešavši se
pozadi po jednom uvu. „Uradićeš što moraš kako bi se suprotstavio, ili će
nastati pokolj. Okreni-obrni, izgubićeš ono što je nekad značilo biti ljudsko
biće.“
Čitavim prostorom prstena ljudi su hitali. Strah i olakšanje i fokusirana
koncentrisanost na popravke dok su odjekivale sirene za slučaj opasnosti.
A izvan prstenova, sistemi. Milijarde života. Milijarde čvorišta koja
čekaju da budu nanizana skupa u jedan ogroman, divan um. Odatle je Džim
mogao da vidi veliko jedinstvo u koje će se čovečanstvo pretvoriti, i više od
toga, on je to mogao da uradi. Mogao je da dovrši posao koji je Duarte
započeo, i donese nešto novo, veličanstveno i snažno u univerzum.
To bi bilo divno.
Miler klimnu kao da je saglasan s nečim. Što je možda i bio. „Prikupljaš
hrabrost da prvi put poljubiš devojku na koju se toliko ložiš? Ili pizdiš zato
što se iz stana do tvog pruža bolji pogled? Igraš se sa unučićima, ili piješ
pivo sa govnarima s posla zato što je previše depresivno vratiti se praznoj
kući? Sva ona prljava, gadna sranja koja idu uz to da čitav svoj vek budeš
zaključan u sopstvenoj glavi. To je ono što žrtvuješ. To je ono čega se
odričeš da bi zauzeo mesto među zvezdama.“
Džim na trenutak dopusti sebi da pogleda napred kroz epohe i vidi kako
se sjaj koji bi čovečanstvo moglo da postane širi univerzumom, otkriva,
stvara i raste u svom horu. Poseže mimo svega što bi zaseban ljudski um
mogao da zamisli. Prekrivač od svetlosti koji bi bio ravan samim zvezdama.
Tamo u svetloj odaji, njegovo fizičko telo jecalo je u strahopoštovanju.
I on uzdahnu. „Nije ovo vredno svega toga.“
„Aha“, reče Miler. „Znam. Ali šta da se radi?“
„Oni su poisključivali prstenove“, reče Džim, „ali su sačuvali stanicu.
Sporu zonu. Ostavili su sve ovde kako bi tome mogli da se vrate. Solov
prsten ne bi mogao da proradi da ovde nije bila stanica s kojom bi se
povezao. Stavili su zavoj a da nisu najpre izvukli trn.“
Miler se zamišljeno namršti, ali bilo je sjaja u njegovim očima. Negde,
Tereza je vrištala Džimovo ime. Moraće da se pobrine za to. Ali najpre ono
drugo.
„Ejmose“, reče on, i krupni mehaničar se okrenu da ga pogleda. U
mašinskoj radionici je gorelo svetlo za slučaj opasnosti, a deo palube je
jednostavno nedostajao. Ejmos je u jednoj ruci držao komplet za krpljenje,
a u drugoj aparat za zavarivanje. Vidra, i dalje u svom ležaju za ubrzanja,
pozdravi ga lavežom i zamaha repom.
„Hej, kapetane.“
„Koliko su oštećenja teška?“
Ejmos slegnu ramenima. „Imali smo i gora. Šta bi s tobom?“
„Puno toga. Stvarno puno toga. Treba da mi učiniš nešto.“
„Naravski.“
„Reci Naomi da evakuiše prostor prstena. Da izvede sve odavde. I kud
god da odete, budite spremni da tamo i ostanete.“
„Na koliko dugo?“
„Da ostanete“, reče Džim, a Ejmos podiže obrve.
„Pa. Dobro onda.“
Na rubu prostora prstena neprijatelj se premeštao i pritiskao, naslutivši
možda da Džim nije onako snažan kao ranije. „I reci joj da požuri. Nisam
stoprocentno siguran koliko ću dugo moći ovo da držim.“
Ejmos se obazre po mašinskoj radionici, stisnutih usana, pa uzdahnu i
poče da odlaže komplet za krpljenje. „Siguran si da ne želiš lično da joj
kažeš?“
„Mislim da smo već kazali sve što je trebalo da kažemo“, reče Džim.
„Još jedno zbogom neće biti od pomoći.“
„Vidim da je tako. Pa, lepo je bilo leteti s tobom.“
„Takođe.“
„Hej, kapetane, a ostali?“
„Tanaka je mrtva. Duarte takođe.“
„Malena?“
„Ne polazite dok ona ne stigne tu.“
„To sam čekao da čujem.“
Džim usmeri pažnju ponovo na stanicu, kompleksnu i aktivnu koliko i
njegove ćelije. Sad je za njega sve imalo smisla – prolazi, stražari, ogromne
mašine koje su prelamale bogatu svetlost i otvarale rupe u spektru. To je
generisalo suptilne linije. Toliko je bilo toga što nikad nisu videli ili
razumeli. Samo su tumarali kroz kapije, koristeći ih kao prečice, i nadali se
najboljem. Vrsta divnih kretena.
Premestio je ono što je mogao, preuredio prolaze. Bilo je u tome
izvesnog rizika. Suptilne linije su drhturile, a neprijatelj je kružio, njuškao
kod kapija. Džim otvori oči.
Bol je bio neverovatan. Pošto je sad ponovo bio svestan svog tela, nije
razumeo kako ga je ignorisao. Obamrlost u njegovim udovima ustupila je
mesto žarenju. Niti u njegovom boku cimale su se i kidale. Bilo mu je teško
da vidi. Oči su mu se menjale, a koža s prednje strane njegovog tela strašno
ga je svrbela, ali ruke su mu bile onesposobljene i nije mogao da se počeše.
Tereza je lebdela sklupčana u loptu. Bio je svestan da je vrištala na
njega isto onako kako je znao relativne gustine različitih elemenata ili
imena grčkih bogova. Intelektualno, i bez sećanja gde je to naučio.
„Tereza“, reče on. Glas mu je zvučao vlažno kao da je pun šlajma. Nije
odgovorila. „Tereza!“
Ona se trže. Lice joj je bilo u pečatima. Oči zakrvavljene i očajne.
Izgledala je grozno. Izgledala je bolno divno. Izgledala je toliko ljudski.
„Očistio sam ti put do brodova“, reče Džim. „Moraš da bežiš…
 Četrdeset osmo poglavlje: Aleks

„… odmah evakuišete. Pretpostavite da će sistem u koji uđete od sada pa

nadalje biti onaj u kojem ćete ostati. Ne očekujte niti uspostavljajte nikakve
dalje kontakte posle vašeg tranzita, i ne vraćajte se u prostor prstena kada
jednom odete. Ovo nije šala. Ovo nije vežba. Ponavljam poruku.“ Naomi
završi sa snimanjem, odasla je i onda dolebde natrag od svog kontrolnog
ekrana, progutavši knedlu nekoliko puta. Aleks učini isto što i ona. Praznina
u stomaku.
„Pa“, reče on. „Bog te mazô.“
Komandna paluba oko njih nije baš bila u ruševinama, ali jeste bila
oštećena. On je bio u brodskoj kuhinji kad je univerzum postao čudan i
kada su crne stvari doplivale kroz njega kao da je materija retka izmaglica
dok su one jedine stvarne. Što je bilo sasvim dobro, s obzirom na to da je
sada nedostajala polovina ležaja pilota. Da je bio na svom uobičajenom
mestu, više ne bi brinuo ni o čemu od svega ovoga.
Naomina desna ruka bila je u povezu, ali ništa joj nije nedostajalo.
Koliko su mogli da rekonstruišu, odskočila je unazad kad je jedna od stvari
suknula na nju i udarila ramenom o pregradu. Nestao je dugačak deo podne
obloge, a u unutrašnjem koritu se nalazila rupa koju je Ejmos na brzinu
zakrpio, i metal se sijao spram stare prekrivke od puhina i tkanine.
„Šta nam je potrebno da bismo bili spremni?“, upita Naomi.
Ejmos se umiri onako kako je činio otkad je bio ubijen, pa slegnu
ramenima. „Trebalo bi da zakrpim još nekoliko stvari. Izgubili smo jedan
odbrambeni top s leve strane, ali ukoliko ne planiramo nikoga da gađamo,
to može da sačeka. Moram da se uverim da rezervoari s vodom ne cure i
triput proverim reaktor i pogon.“
„Koliko vremena?“
Krupni mehaničar se osmehnu. „Ako bude sve u redu, pola sata. Ako
ne, onda zavisi od toga kolika je šteta.“
„Počni s tim, a ja ću doći da ti pomognem čim budem mogla.“
 „Razumem, šefice“, reče Ejmos. „I Malena, zar ne?“
„Ne idemo bez nje“, reče Naomi. „Ali možda ću otkačiti Sokola.“
„Da onda ponovo proverim most. Možeš da sjebeš puno toga ako
pokušaš to da uvučeš kad je pokvareno.“
„Hvala ti“, reče Naomi, pa se okrenu prema Aleksu. „Provera pre leta.
Sve po redu, od početka do kraja. I neka dijagnostika ide sve do sekunde
kad budemo spremni za polazak. Ako možeš da je obaviš pet puta, obavi je
pet puta.“
„Važi se“, reče Aleks, i zavuče se u neoštećeni ležaj za ubrzanja. „Ne
brini. Rosi nas neće izneveriti.“
„To je zato što mi nećemo izneveriti njega“, reče Naomi.
Na taktičkom ekranu brodovi koji su i dalje bili u prostoru prstena
počeli su da trepću iz žute u zelenu boju, dok su im se kursevi menjali, a
pogoni pupeli. Na komunikatorima je već čekalo pet-šest zahteva za vezu –
ljudi koji su tražili razjašnjenja ili pomoć. On nije znao šta da učini za bilo
koga od njih.
Naomi ih je za sada ignorisala i poslala sopstveni zahtev za vezu sa
Elvi, koji je bio prihvaćen odmah posle slanja.
„Kakav je status Sokola?“, upita Naomi.
Aleks započe sa dijagnostikom, proveravajući da li svaki manevarski
potisnik ima energiju, kakav mu je status snabdevanja reaktivnom masom,
pritisak i reakcija na kontrolu.
Elvin odgovor bio je podjednako manijakalan i ispunjen olakšanjem.
„Sjeban, nervozan i daleko od kuće.“
„Trebaće mi nešto više tehničko“, reče Naomi, ali u glasu joj se čuo
osmeh. Jedan potisnik s leve strane izbaci upozorenje na malu reaktivnu
masu. Aleks poče sa izolovanjem linije i traganjem za padovima pritiska.
„Izgubili smo dva člana posade. Haršana Lija i Davida Kontrerasa.
Mislim da nisi upoznala Davida. On je bio hemičar. Imao je ženu na
Lakoniji.“
„O. Ne Haršan. Tako mi je žao.“
„Pretrpeli smo nešto štete, ali ne onoliko kao prošli put, jer ja sam sada
već dvaput prošla kroz ovo. I nisam nikad želela da to ponovim. Mrzim to.“
 „Koliko još dok ne budete spremni za polazak?“
„Potrajaće to oko sat“, reče Elvi. „A onda, kao da su nam svi đavoli
pakla za petama.“
Aleks pronađe problem. Prekinut dovod iz rezervoara za vodu. U
nekom savršenom životu oni bi to sredili, ali Rosi je bio napravljen za rat.
Višestruke rezerve bile su u njegovoj prirodi. Njegove rezerve imale su
rezerve. On poče da šara po alternativnim dovodima dok je dijagnostika
brzala ispred njega.
„Kuda ćete?“, upita Naomi.
Aleks se malo zabrinu zbog Elvinog uzdaha. „Sol“, reče ona tiho. „Još
nisam to rekla, ali Sol.“
„Ne Lakonija?“
„Tamo je krenuo Vihor. Sve i da Trejho odluči da poštuje svoju
amnestiju, a bukvalno nema nikakvih posledica ako prekrši reč, prilično
sam sigurna da admiral Gudžarat ima spisak neprijatelja. Ako sam ja na
njemu, a nego šta sam, dobar deo mog osoblja će takođe morati da beži.
Razdvojiću nekoliko porodica, ali ću spasiti nekoliko života. Šta ti kažeš?“
„Sol“, reče Naomi. „Ali ne mogu da krenem dok Tereza ne napusti
stanicu. Neću te terati da me čekaš. Čim budemo mogli da otkačimo
brodove, piči ti odavde.“
„Ne reci mi dvaput“, reče Elvi i isključi vezu. Aleks prepozna dovod
bez pada pritiska i pređe na njega. Naomi podiže prvu poruku sa spiska.
„Ovde kapetan Loftman sa Lagomorfe. Potrebna nam je pomoć. Naša
pogonska kupa pretrpela je katastrofalna oštećenja…“ Naomi se dade na
posao, pronalazeći spasioce za brodove kojima je spasavanje bilo potrebno,
odgovarajući na pitanja brodova čije je komandno osoblje paničilo,
javljajući se Ejmosu s vremena na vreme dok je on radio na brodu. Na
njenom ekranu mali prozor bio je posvećen vizuelnoj teleskopiji uperenoj u
stanicu, u ulaz. Aleks oseti da drhti pre nego što shvati o čemu se radi.
Kada je shvatio, povukao je ruke sa kontrola. Rosi je nastavio dalje,
proveravajući status reciklatora vazduha i vode, elektromrežu, Epštajnov
pogon.
„Naomi“, reče on, i nešto u njegovom glasu sigurno joj saopšti da
postoji problem, jer ona smesta ostavi komunikatore i okrenu se prema
njemu. Načas ga to podseti na vreme kad ju je tek upoznao na Kenterberiju,
kad mu je najveći problem bio može li stići od Cerere do Saturna dovoljno
brzo za bonus zbog blagovremenog prispeća. Tada je ona bila tiha. Uvek se
krila iza svoje kose i izbegavala da ljudima gleda u oči. Žena u koju se
pretvorila… Pa, njih dve su bile u srodstvu, ali nisu bile iste.
„Ako će ovo da se desi“, reče on, promišljajući svaku reč dok je
govorio. „Ako je ovo ’biraj poslednje mesto gde ćeš biti’… Znam da sam
bio tumaralo, ali Kit je u sistemu Nijeuvestad sa svojom ženom i njihovim
mališanom. A ja nisam mlad. Ako nema nikakve šanse da ih ikad ponovo
vidim s jedne strane, a ima šanse da nađem posao, šaljem poruke i navratim
par puta godišnje s druge? Mislim da ne mogu da se vratim u Solov sistem.
Moja porodica nije tamo.“
Te njegove poslednje reči mogle su da zvuče surovo, ali on nije znao
kako to drugačije da kaže. Naomi je bila član porodice, i Džim. I Ejmos.
Čak i Tereza i njen stari pas, donekle. On skrenu pogled, uplašen da će
videti uvređenost u Naominim očima.
„Da je posredi Filip“, reče ona, „otišla bih tamo gde je on.“
„Izvini.“
„Ti si jedan divan čovek.“ Ona se okrenu natrag prema
komunikatorima, i trenutak kasnije tamo se pojavi Elvi. „Promena planova.
Moram da pošaljem Rosija drugde. Možemo li Ejmos i ja da se ogrebemo
za vožnju?“
„Naravno.“
„Imamo psa.“
„To biti putnik koji prouzrokuje najmanje problema od svih koje sam
godinama imala.“ Naomi prekinu vezu i otvori drugu.
„Šta ima, šefice?“, upita Ejmos.
„Ne uvlači most sa Sokola. Dovedi Rosija u stanje da leti, ponesi sve što
želiš da zadržiš i nađi ležaj na Sokolu. I Vidrine stvari.“
Aleks se nagnu napred, u potrazi za odgovarajućim objašnjenjem.
Odgovarajućim izvinjenjem.
„Aleks ide da bude sa svojim malim?“, upita Ejmos.
„Aha“, reče Naomi.
 „Ljudi, to ne znači da vas ne volim“, reče Aleks.
„Naravski, šta god kažeš“, saglasi se Ejmos veselo. „Ako već neću biti
ovde da zakrpim curkanje, moraću da promenim prioritete u popravkama.“
„Po tvojoj najboljoj proceni“, reče Naomi i prekinu vezu. Protegnu se
do njega, stisnu Aleksu jednom ruku i pusti je. „Prioni na pripreme za let.
Vreme nam ističe.“

Trideset minuta kasnije bili su kod vazdušne komore. Naomi je imala malu
torbu ispod miške. Ejmos je nosio bocu pića i deo Vidrinog prilagođenog
ležaja za ubrzanja. Ostatak je već bio prebačen na Sokola. Keruša, koja je
lebdela između njih mlatarajući repom, izgledala je najuzrujanije od svih, i
gledala je s jedne na drugu stranu širokim, vlažnim, smeđim očima. Bilo je
teško poverovati da će posle toliko godina provedenih na Rosiju, svih života
koje su tu proživeli zajedno, biti tako lako pokupiti sve i spakovati se za
odlazak. A opet, eto ih tu.
Unutrašnja vrata vazdušne komore bila su otvorena, a kontrolna tabla je
govorila da je most pod pritiskom. Aleks je stezao i puštao držač iako nije
lebdeo. Ovo je greška, pomislio je. Ne bi trebalo ovo da radimo. Pogrešio
sam.
Onda pomisli na Kita, i na to da ga nikad neće videti niti ponovo čuti
njegov glas, pa nastavi da ćuti.
„Ostavio sam spisak u mašinskoj“, reče Ejmos. „To su sve one stvari
koje stvarno treba brzo da središ. Hoću reći, nemoj da čekaš. A onda i pet-
šest dodatnih stvari koje bi trebalo da pogledaš. Ali prilično sam siguran da
si dobar. Ne znam da li imaju suvi dok na Nijeuvestadu.“
„Imaju“, reče Aleks. „Proverio sam.“
Ejmosove crne oči se pomeriše. Najednom više nisu izgledale ni
najmanje jezivo. „Verovatno bi najpre trebalo tamo da se zaputiš. I nemoj
da koristiš elektromagnetni top. Napukli kondenzator će te verovatno
razneti ako ga aktiviraš.“
„Znači, da ne pucam ni u koga. Jasno.“
„Osim ako baš ne moraš“, reče Ejmos, pa tutnu psa ispod miške i krenu
prema vratima vazdušne komore. Naomi se osmehnu dok je to posmatrala.
„Nije se promenio“, reče Aleks. „Ne zaista.“
 „Jeste“, reče ona. „Svi smo.“
„Pre nego što pođeš, hteo sam da kažem…“ Naomi blago odmahnu
glavom, i on zaćuti.
„Bilo je dobro“, reče ona.
„Jeste.“
Ona dodirnu jedan držač, zarotira i kliznu kroz nepomični vazduh u
komoru. Vidra lanu jednom, i Aleks pomisli da im saopšti da u njegovo ime
kažu zbogom Terezi, ali unutrašnja vrata kliznuše i zatvoriše se. Spoljna
vrata se otvoriše, i Naomi i Ejmos sa psom pređoše na most i preko njega.
On vide kako razgovaraju, ali nije znao šta su govorili. Dok se komora
Sokola otvarala da ih primi, Rosijeva spoljna vrata se zatvoriše, i Aleks
ostade sam na brodu. Sačeka jedan trenutak, govoreći sebi kako samo
osluškuje zujanje uvlačenja mosta za pristajanje. Kako bi bio siguran da je
sve u redu. Ali čak i kada je ovaj bio spakovan na svoje mesto i spreman za
putovanje, on ostade da lebdi tamo još nekoliko sekundi pre nego što je
krenuo natrag prema kontrolama.
Činilo mu se čudnim da pilotira sa komandne palube. Nije mu to bilo
prvi put, ali kada je to radio, razlog je bila činjenica da je tamo neko ko želi
s njim da razgovara bez dovikivanja. Iako je toliko puta obavio dijagnostiku
sa ostalima na brodu, ponovio je to, nije video ništa neočekivano, i onda je
odmanevrisao od Sokola. Kad je uključio pogon, ležaj za ubrzanja podigao
se ispod njega i on se ugnezdio u gel. Pogon je izgledao dobro. Nije
zahvatio Sokola repom. Podigao je brzinu do trećine gravitacije, potom do
polovine. Zatim na punu gravitaciju. I još. Brod je škripao, a on je govorio
sebi kako su to samo normalni zvuci. Jedino su mu se činili glasnijim zato
što ih je čuo samo on. Na dve gravitacije on sebi ubrizga pola doze soka. Tu
stade. Nije želeo da prenapreže brod dok ovaj ne prođe kroz pravi remont.
Nije želeo moždani udar kada nema nikog da ga odnese do autolekara.
„Kompromisi“, reče on naglas. „Stalno neki kompromisi.“
Niko mu ne odgovori. On sačeka načas, osetivši prazninu broda. Samo
on i Rosinante i praznina bez zvezda u prostoru prstena. Otvori brodski
komunikator.
„Ako ikoga ima ovde, sad vam je poslednja prilika. Javite se, inače ste
odsad pa nadalje deo posade.“
Bila je to samo šala, i on je bio jedini koji je mogao u njoj da uživa.
Proverio je pogon. Radio je sasvim dobro. Kurs je bio unutar tolerancija, ali
bilo je tu dovoljno smetnji da ga natera da poželi nekoliko puta da ga dotera
pre tranzita. Vreme dolaska do kapije… On podiže pogon na tri gravitacije.
Njegove kosti su mogle to da podnesu. Nije bio baš toliko star.
Prvih pola sata sedeo je u ležaju za ubrzanja, menjao dijagnostičke
ekrane, čekao i tragao za znakom kvara. Onda je smanjio potisak na trećinu
gravitacije za nekoliko minuta, sišao do brodske kuhinje i uzeo šolju čaja.
Pilo mu se pivo, ali možda tek posle tranzita. Ali mogao je da pusti neku
muziku, pa je to i učinio. Stara marsovska fuzija odjeknula je hodnicima i
kabinama. Bila je istovremeno divna i melanholična.
Vratio se za upravljač i ponovo dodao gas.
Nije trebalo mnogo da ostali brodovi dođu do kapija. Lista letelica u
prostoru prstena, formatirana za raportiranje onako kako ju je Naomi
osmislila, izgubi jedno ime. Onda još jedno. Rubrika je pokazivala da je
bezbedno proći, da postoji veoma mali rizik da iščeznu, uz profil koji je
treperio gotovo neprimetno sa svakim brodom koji bi otišao. Dafi, na putu
za Bara Gaon. Kajvalija za Oberon. Čak i sirota, rasturena Lagomorfa sa
oštećenom pogonskom kupom uspela je da prođe kroz Solovu kapiju. Kad
je Vihor prošao u Lakoniju, model se pomerao gotovo minut, spreman da
upozori sve nadolazeće brodove da prilaze sporije. Bio bi to dobar sistem.
Polako, ali sa dužnom hitnjom, prostor prstena se praznio.
Utisnut u svoj ležaj, počeo je da razmišlja o onome što sledi. Eto njega,
pilota sa starim, oštećenim brodom i bez posade. Nije znao mnogo toga o
Nijeuvestadu, osim da je to korporativna planeta. To mu nije značilo
mnogo. Ali tamo nije bilo mnogo vojske. Posedovanje bojnog broda će mu
obezbediti nezavisnost, ili zabrinuti lokalne vlasti zbog njega. Ali nije
trebalo da brine unapred. Rosi je bio dobar brod i mogao je da leti unutar
atmosfere. Kad ga jednom sredi i pronađe posadu, moći će da prevozi
naučne istraživačke ekipe kroz sistem. Možda i da se sam malo bavi
rudarstvom. Zamislio je kako Kit i njegova žena lete s njim na nekoj misiji
u vezi s mikroklimatskim inženjeringom. Ili tako nečim. Ili samo na malom
porodičnom odmoru. Zamislio je da je deka Aleks, i osmehnuo se sam sebi.
Onda je zamislio da je deka Aleks bez Žizel da mu komentariše stomak, i
dopustio sebi da se osmehne još malčice. Tamo su ga čekali dobri životi.
Mogućnosti.
Upozorenje se oglasilo kada je još bio sto hiljada kilometara od kapije.
Greška u dovodu goriva do reaktora. Možda ništa, možda prvi znak
stvarnog problema. On podiže zabeleške, prođe kroz njih vrhom prsta kako
bi mu oči ostale fokusirane. Ovo nije bio trenutak da se bilo šta propusti.
Sad mu je bilo drago što nije otišao po pivo, ili ona posle njega.
„Hajde sad“, zagugutao je brodu. „Možemo mi ovo. Još samo malo puta
da prevalimo.“
 Četrdeset deveto poglavlje: Naomi i Džim

Negde, Holden je goreo. Groznica u njegovom telu. Vrelina izvan njega.

Negde, on je patio, ali nije bio tu. Tu, bio je svestan – video bez vida – kako
se Rosinante udaljava od Sokola, dalje od stanice. Okreće se i leti pod
potiskom. Ako bi se potrudio, mogao bi da se primakne. Sazna više toga.
Odustao je.
„Verovatno pametan potez“, reče Miler. „Bolje da se ne premaraš.“
„Za to je malo kasno“, reče Holden.
Detektiv se nasmeja, a Holdenu se leđa zgrčiše. Na trenutak je bio u
svetloj prostoriji. Plavi svici kovitlali su se oko njega, i u njihovim
treptajima bile su reči koje je on gotovo mogao da razume. Dešifrovao bi ih
samo da ima vremena. Oblivali su ga talasi mučnine, a prostorija se od
vrtoglavice okretala oko njega kao čigra, ali to su bile samo promene u
njegovim unutrašnjim ušima. On zatvori oči i snagom volje ode drugde.
Duboko u stanici Tereza je letela prebrzo. Promašila je skretanje koje je
vodilo natrag na površinu, do Sokola. On pomeri prolaze ispred nje,
navodeći je natrag na pravi put. Video je da joj je vilica čvrsto stegnuta, da
joj je na licu odlučnost koja se graničila sa gnevom. Voleo bi da je mogao
više toga da uradi.
Priroda prostora se promeni, i suptilne linije upreše da je vrate na staro.
Holden pogura, ispravi ih. Prostor ostade samo prostor. Na trenutak.
„Sećaš se kad smo prvi put ovo uradili?“, reče Miler.
„Nikada nismo ovo radili.“
„Znaš na šta mislim. Na Eros. Sedeli smo ovde i čekali da nam
radijacija sljušti kožu. Ti si govorio o nekoj dečjoj emisiji.“
„Miško i Mariška.“
„Tako je.“ Miler zapevuši pesmu sa špice, zamahujući rukama kao
dirigent ispred orkestra.
Holden se osmehnu. „Nisam godinama pomislio na to. Mora da sam
silne grehove počinio u životu kad sam zaglavio sad s tobom dok umirem.“
„Jok. Raspadaš se, ali ovo nije umiranje. Traje mnogo duže od
umiranja.“
„Osim ako nešto ne prekine taj proces.“
„Aha“, saglasi se Miler. „Osim ako se to ne desi.“
Tereza se primicala ulazu. Još nekoliko stotina metara i ona će izaći.
Nadao se da će se setiti da ponovo stavi kacigu. Inače ne bi bio zabrinut, ali
ona je bila uzrujana.
„Tada sam prvi put rekao Naomi da je volim“, reče Holden. „Izribala
me je samo tako.“
„Zaslužio si to. I hej, završilo se bolje nego što je počelo.“
Tereza stiže do ivice stanice, a onda prođe dalje. Osetio je njeno
oklevanje, gubitak orijentacije, a onda ona pronađe Sokola i otisnu se prema
njemu. Kod kapija, brodovi su prolazili napolje, najpre jedan, a onda pregršt
njih. Prazan prostor postao je još malo prazniji. Tereza se primakla Sokolu.
Stvari s druge strane meškoljile su se kao grabljivci koji su nešto nanjušili –
dim ili krv. Nisu bile sigurne da li da napadnu.
Tereza stiže do vazdušne komore i uđe kroz nju. Holden oseti da se
opušta. Sačeka da se brod pokrene. Da mu pogon procveta. Minuti su
prolazili sporo. Bolno.
„Hajde“, reče on. „Hajde. Čistite se odavde. Nemojte ostati, molim vas.
Molim vas, idite.“

Unutrašnja vrata vazdušne komore se otvoriše i Tereza upade unutra. Oči su

joj bile mahnite i pune suza. Usta su joj bila razjapljena u kvadrat besa.
„Gde je moj brod?!“
Soko je vrveo. Posada je obavljala poslednje popravke i pripreme za
potisak, Ejmos je sklapao ležaj za ubrzanja namenjen psu, Naomi
koordinisala evakuaciju poslednjih zaostalih letelica. Umalo nije sišla da
dočeka Terezu. Naomi uoči trenutak kad ju je devojčica prepoznala.
Kombinacija olakšanja i fokusa pronalaženja mete bila je kompleksna.
„Kud se dede Rosi?“, viknu Tereza.
„Aleks je morao da ga uzme“, reče Naomi. „Za sada ćemo biti na
Sokolu.“
 „Niko nije rekao da će se to dogoditi!“
„Hej, Malena“, reče Ejmos, ulebdevši desno od Naomi. „Mislio sam da
bi mogla…“
Tereza kriknu i odbi se prema mehaničaru. Udari ga u rame, obavi mu
vrat rukama i mišicu nogama. Adrenalin grunu u Naomin krvotok kao malj,
a onda ona začu devojčicine jecaje. Ejmos se pridržavao drugom rukom dok
ga je Tereza stezala celim svojim telom. Njegove prazne crne oči pomeriše
se prema Naomi i on mahnu. Šta sad da radim?
Naomi podiže ramena. Ne znam. Ejmos nespretno podiže ruku i potapša
Terezu po glavi. „U redu je, Malena. Sad si bezbedna. Sa nama si.“
Izgledao je kao da uopšte ne može da se snađe, onoliko ljudski koliko je
bila uopšte u prilici da to kod njega vidi posle promene. Trenutak kasnije
pojaviše se Kara i Šan, kliznuše kroz vazduh do Ejmosa, dodirnuše Terezi
rame kako bi joj stavili do znanja da su tu, i zagrliše je bez reči. Jedna
zgromljena devojčica u zagrljaju troje ljudi sive kože i crnih očiju.
Izgledalo je to kao neka umetnička slika. Tuđinski i divno. Terezino jecanje
se usporilo, ali se i dalje držala čvrsto.
„Možda nam zatreba minut ili dva, šefice.“
„Kad god“, reče Naomi, pa se izvuče napolje i vrati na radnu stanicu
koju joj je Elvi dodelila.
Evakuacija je išla dobro. Svaki brod sposoban za kretanje sada se
kretao. Uz svaki brod koji to nije mogao pristao je neki drugi i posada je
bila prebačena. Većina se zaputila prema najbližem izlazu. Soko i Rosi, u
centru prostora prstena, morali su da prevale najduži put kako bi došli do
svojih kapija. Još nekoliko drugih letelo je prostorom prstena prema Bara
Gaonu, Solu ili Oberonu pod najjačim potiskom koji su mogli da postignu.
„Spremni smo“, reče Elvi.
„Ne preteruj“, reče Fajez. „Došli smo do proizvoljne procene tipa
’jebiga, dovoljno je dobro’. To znači kad kažemo da smo spremni.“
Naomi se okrenu. Fajez je bio prikačen za pod magnetnim čizmama;
Elvi je lebdela kraj njega. To je stvaralo iluziju da je on pod gravitacijom
dok ona, prozračna, lebdi kao balon. Tom utisku doprinele su njena
mršavost i atrofija.
„Nemamo dovoljno ležajeva za uranjanje za sve“, reče Elvi. „To će nam
ograničiti brzinu bezbednog leta.“
Naomi poslednji put pogleda u svoju taktičku mapu. Više nije mogla
ništa da uradi. Ona zatvori ekran sa utiskom da je to njen poslednji
postupak u ulozi vođe pokreta otpora. Očekivala je da zbog te pomisli oseti
olakšanje. Tuga ju je više iznenadila.
„Možemo uranjanje da koristimo za one najranjivije“, reče ona.
Fajez pogleda svoju ženu. „Na tebe misli, dušo.“
„U pravu je“, reče Naomi. „Mislim.“
„Da imamo vremena, suprotstavila bih ti se“, reče Elvi. „Pet minuta da
se svi smeste?“
„Evo, idem na svoj ležaj“, odgovori Naomi.
Bio je to sasvim standardan dizajn: osnova sa gelom i platforma na
kardanskim prstenovima. Nije bio isti kao ležajevi sa Rosija. Lakonski
kardani su bili nečujni, a gel neobično topao i Naomi je shvatila da to treba
da pomogne održavanju cirkulacije pod visokim gravitacijama, ali je zato
ležaj izgledao neprijatno mesnato. Ipak, temperatura se mogla kontrolisati,
pa ga ona spusti na hladnije postavke čim se vezala.
Ona se javi Ejmosu preko ručnog terminala. Kašnjenje je bilo sumnjivo
sve dok nije shvatila kako i dalje pokušava da uspostavi vezu preko
Rosijevog sistema. Ona ga prebaci na Sokola, i zahtev za uspostavljanje
veze bio je momentalan.
„Hej, šefice“, reče stvar koja je bila Ejmos – koja je to možda i dalje.
„Svi naši smešteni?“
„Aha. Vidra je malo uzrujana zbog svega ovoga. Zbog novog ambijenta
i zbog toga što Malena šizi. Medicinar je dao Malenoj nešto da je malo
smiri. Ona sada spava. Rekao je da je traumatizovana?“
„Izgleda mi uverljivo.“
„Ne znam kako sam uspeo ovoliko da ostarim a da mi niko nije rekao
da postoje pilule za to“, reče Ejmos, i ona začu neodobravanje u njegovom
tonu. To je podseti na ono što je on ranije bio.
„Kutija s alatom je velika“, reče ona. „Svako mora da se snalazi sam.“
„Biće da je tako. U svakom slučaju, ja sam vezan. Malena je dobro.
Kuče je dobro. Eto, toliko od nas.“
 Jebote, pomisli Naomi. Toliko od nas.
„U redu.“
„Kako se ti držiš?“, upita Ejmos.
„Vidimo se s druge strane“, reče ona, i prekinu vezu.
Trenutak kasnije Elvi se javi preko brodskog razglasa i reče svima da se
vežu i pripreme za jaki potisak. Naomi podiže spoljni teleskop i podesi ga
tako da prati stanicu. Da prati Džima. Znala je da će on u najvećem delu biti
izgubljen u pogonskom repu, ali je svejedno to uradila.
Poče odbrojavanje. Igle iz ležaja za ubrzanja ujedoše je, sok joj poteče u
krv, a Soko se zabi odozdo u nju.

Holden je osećao da brodovi napuštaju prostor, jedan za drugim. Oni koji su

još bili u mehuru lažnog svemira pomerali su se prema izlazima za bekstvo,
neverovatno brzo i opet presporo. Holden ih potera snagom volje da idu
brže. Da se izvuku. Na sigurno.
Sjaj kapija, svetlost koju su delile, otvarala se za njih dok je on sve više
urastao u mehanizam. Podsećalo ga je to na način na koji bebe uče iako se
čini da i ne pokušavaju – upijaju informacije i otkrivaju obrazac kao deo
odrastanja u biće u koje će se pretvoriti. Jedan deo njegovog bića
priželjkivao je da može da ostane duže, vidi više toga, umre saznavši nešto.
„Teško je otarasiti se loše zamisli“, reče Miler kao da je saglasan. „Hoću
reći, ja nisam taj koji može da počne na nekoga da se baca kamenjem zbog
toga što ne želi da odustane od slučaja, jelda?“
„Ali prilično si dobar što se umiranja tiče, ukoliko je ono potrebno da bi
se stvari dovele u red.“
„Ispostavlja se da je to moj talenat“, reče Miler sa krivim osmehom.
„Tamo napolju uvek ima novih misterija. One nam sleduju za džabe.“
Tamne stvari se ponovo pomeriše, deformišući svemir, posežući unutra.
Pokušavajući da mu promene prirodu, i ovog puta dodirujući kapije prstena.
Gurajući se prema sistemima iza njih. Njihova pažnja odavala je utisak
glatkog i mišićavog. Vlažnog, nekako. Holden posegnu da ih povuče
natrag, i napor je bio strahovit.
„Teže je to raditi sam“, reče Miler.
„Mogao bi da pripomogneš.“
 I osećaj se promeni, kao da ih je zaista bilo dvojica, umesto puke iluzije
sazdane od sećanja tela na samrti. Gusti, sluzavi pipci stvorenja izvan kapija
migoljili su se i opirali, provlačeći se kraj Holdenove volje, pokušavajući da
pronađu još načina da okončaju nametljivo čovečanstvo.
„Do moga, samo mi dajte malo vremena“, reče Holden, ali ako je
neprijatelj i mogao da ga čuje, ignorisao ga je. Holden udvostruči napore i
sporo, s oklevanjem, nevidljivi pipak se uvuče u sopstveni univerzum i
ostavi ga istrošenog i iscrpljenog.
Ako napad ponovo usledi, on neće biti u mogućnosti da ga zaustavi.
„Ostavio si srce na terenu“, reče Miler. „Šta god pa to značilo.“
„Fudbal.“
„Šta?“
„Fudbalski termin.“
„O“, reče Miler, pa se počeša po vratu. „Aha, to ima smisla.“
Rosinante prođe kroz kapiju Nijeuvestada. Još dva broda prođoše prema
Solu. Jedina živa stvorenja preostala u prostoru prstena bili su Holden i
Soko. Osećao je Naomi na brodu. I Ejmosa. Njegovo stvarno telo drhtalo je
i jecalo, a on je činio sve što može da to prenebregne.
„Malo je smešno“, reče Miler. „Što si tu i radiš ovo.“
„Aha, da umreš od smeha.“
„U stvari jeste, pametnjakoviću. Gospodine koji se zalažeš za to da se
svakome čuje glas. Koji se boriš protiv svih što donose odluke u ime drugih
ljudi. Jebote, čitav život ti se sveo na to. A pogledaj se sad. Ti kolonizovani
sistemi još nisu do kraja pečeni. Mnogi se oslanjaju na trgovinu. Ako ovo
uradimo, neki od njih neće opstati.“
„Znam.“
Mračne stvari se pomeriše, navališe. Uopšte nisu bile umorne. Holden
oseti njihovu glad, ne znajući je li ona stvarna, ili samo nešto što je on u
njih projektovao. Soko se primakao bliže Solovoj kapiji. Svake sekunde se
kretao brže nego prethodne. Padao je prema sigurnosti, udaljavao se od
njega brže nego što bi puko padanje izgledalo. Idite, pomisli on. Molim vas,
idite na sigurno. Prstenovi su pevali svoje pesme u svetlosti. Plavi mulj u
njegovim venama čupao ga je, menjao, nudio načine na koje bi on mogao
da živi, širi se i zna.
 „Mislim, nemoj da me pogrešno shvatiš. Moja analiza situacije je
umnogome nalik na tvoju. Ali sigurno uviđaš da u njoj ima ironije. Sva ona
tvoja sranja o tome da ljudima treba dati sve informacije i pouzdati se u to
da će postupiti kako treba? Većina tih govnara neće ni znati šta se dogodilo.
Ti ovu odluku donosiš u ime čitave ljudske rase.“
„Postoji li neki razlog da me ovako bockaš?“
Milerov izraz bo je strog i tužan. „Samo se trudim da te održim u
budnom stanju, stari moj. Gubiš se.“
Holden shvati da je to tačno. Pribra se s naporom u mislima. Soko se
primicao Solovoj kapiji. Sada to više nisu bili minuti. Manje od toga.
„Ja apsolutno verujem da su ljudi u krajnjem ishodu više dobri nego
zli“, reče on. „Svi ti ratovi, sve te svireposti i sve to nasilje. Ne skrećem ja
pogled sa svega toga, i mislim i dalje kako postoji nešto divno u onome što
jesmo. Istorija je natopljena krvlju. I budućnost će verovatno biti takva. Ali
za svako zverstvo postoji hiljadu sitnih dobročinstava koje niko nije
primetio. Stotinu ljudi koji su proveli život voleći i mareći jedni za druge.
Nekoliko trenutaka stvarne milosti. Možda je to tek malo bolje od onog
lošeg u nama, ali…“
Soko prođe kroz Solovu kapiju. U prostoru prstena više nije bilo ničeg
osim njega.
„A opet“, reče Miler, „spremamo se da osudimo milione ljudi na sporu
smrt. To je naprosto istina. Jesi li siguran da je ovo što nameravaš da uradiš
prava stvar?“
„Jebote, pojma nemam“, reče Holden, i svejedno učini tako.
Na trenutak dođe do širenja energije koja je mogla da se meri jedino sa
početkom univerzuma. Tamo nije bilo nikoga da to vidi.

Kapija prstena zgasnu. Najpre je nestao njen nedavni sjaj, a zatim je

distorzija u njenom središtu… izbledela. Tamo gde su nekada bili misterija i
čudo, prolaz za galaksiju, sada su bile samo daleke zvezde uokvirene
metalnom petljom bez sjaja prečnika milion kilometara.
A onda i ona pade.
Soko je bio pod prilično blagim potiskom od jedne trećine gravitacije
koji će ga za nekoliko nedelja dovesti blizu Ganimeda, i čitavo osoblje –
najbistrije glave razmrskanog carstva – posmatralo je kako kapija prstena
umire, merilo je, sakupljalo podatke iz leša. Naomi, koja je sedela sama u
brodskoj kuhinji s mehurom čaja, samo je to posmatrala. Decenijama se
kapija nalazila prikovana za isto mesto, jedan od najudaljenijih objekata u
sunčevom sistemu. Nije orbitirala. Nije se pomerala. Sada se malo
zatumbala, povučena prema suncu kao i sve drugo. Čudu je došao kraj.
Lista s njenim porukama bila je kao mlaz iz vatrogasnog creva.
Kontakti iz pokreta otpora, izveštači iz stotinu različitih agencija, političari i
zvaničnici Transportnog sindikata te lokalna kontrola letenja. Svi su hteli da
razgovaraju s njom, i kako god da su to izgovarali, svi su želeli odgovore na
ista pitanja. Šta ovo znači? Šta sada?
Nije odgovorila ni na jedno.
Članovi posade broda dolazili su i odlazili. Neki su bili povređeni, kao
ona. Neki su bili povređeni manje vidljivo. Prepoznala je neke od njih.
Prošla je tuda gotovo cela smena pre nego što je ušao Ejmos. Njegovo
široko, tečno geganje poznato koliko i njen rođeni glas. Želela je da
poveruje da je to zaista on, da je njen stari prijatelj zapravo preživeo
Lakoniju i nije samo postao sirovina za neku tuđinsku mašinu. Osmehnula
se i podigla svoj mehur.
„Hej, šefice“, reče Ejmos. „Kako si?“
„Malčice čudno“, reče ona. „Kako je Tereza?“
Ejmos priđe dozatoru, namršti se na nepoznate kontrole dok je govorio.
„Bila je i bolje. Šta god da se desilo na toj stanici, prilično ju je sjebalo.
Mislim da se stvarno nadala da će uspeti da vrati tatu.“ Pronašao je meni
koji je tražio i progunđao nešto, zadovoljan. „Ali izgleda da su se ona i
Iskrica spajtale. Mislim da je Mališa malo ljubomoran. Mislim da on želi da
bude Malenin najbolji drugar. Tu je na delu neka bratsko-sestrinska
dinamika. Ispašće to kako treba.“
Kuhinja se oglasi zvonom i izbaci malu srebrnu tubu. Ejmos otvori vrh,
okrenu se i sede preko puta nje. Njegov blagi osmeh mogao je da znači bilo
šta. On pogleda u Naomin ručni terminal. Prsten koji se tumba.
„Fajez kaže da će pasti u sunce“, reče Ejmos. „Kaže da čak i ovako
daleko gde smo sad, nema dovoljno bočne širine da bude u orbiti. Samo
bum, pravo u vatrenu loptu.“
„Misliš da je to tačno?“
 Ejmos slegnu ramenima. „Mislim da će masa samostalnih preduzimača
da oguli to sranje pre nego što stigne do Pojasa. Bude li sreće, ostaće šaka
prašine pre nego što dođe do korone.“
Na sopstveno iznenađenje, Naomi se nasmeja. Ejmosov osmeh je postao
možda za stepen stvarniji.
„Mislim da si u pravu“, reče ona. „A ako nisi, neko će da angažuje
tegljač da prstenu dâ mali impuls sa strane. Sve što ljudska bića dotaknu
završi modifikovano.“
„Jebote, amin. A ti, šefice? Šta ti misliš o svem ovom sranju?“
Hteo je da kaže: Jesi li dobro? Izgubila si Džima. Izgubila si Aleksa.
Izgubila si svoj brod. Jesi li u stanju da živiš s tim? A odgovor na to bio je
da jeste. Ali ona nije bila spremna da to kaže naglas, pa je umesto toga
odgovorila na drugo pitanje.
„Mislim da nam se posrećilo. Mislim da smo bili jedan mali sistem u
ogromnom, nedostižnom univerzumu, stalno na ivici da sami sebe uništimo,
a sada imamo hiljadu trista šansi da ustanovimo kako da živimo jedni s
drugima. Kako da budemo blagi jedni prema drugima. Kako da to valjano
uradimo. Bolje su to šanse od onih koje smo imali.
Mada, ako neko ikada i uspe, nećemo to nikad saznati. Tuđinskih puteva
više nema. Sad smo tu samo mi.“
Prsten se tumbao na njenom ekranu, a ona je gledala kraj njega u
zvezde. Milijarde i milijarde i milijarde zvezda, a sićušni delić gde su se
nalazili drugi ljudi gledao je odatle u nju.
„Zvezde su i dalje tu“, reče ona. „Pronaći ćemo sopstveni način da im se
vratimo.“
 Epilog: Jezikoslovac

Marel je očekivao da reintegracija bude bolna, ali nije. Nije osetio ništa.
Nije bio čak ni omamljen posle buđenja iz sna, što – sad kad razmisli o
tome – ne bi trebalo da ga iznenađuje, jer on nije ni zaspao. Svejedno,
nekako je ipak bio iznenađen.
Popeo se u svoju tranzitnu kapsulu na palubi za posadu Musafira sa
svima ostalima, posmatrao tajmer odbrojavanja na zidu od ojačanog kristala
ispred njega sve dok nije došao do nule, a onda se promenio u 31:11:43:27
kao da je to bio broj koji prirodno sledi posle nule.
Trideset jedan dan, jedanaest sati, četrdeset tri minuta i dvadeset sedam
sekundi prošlo je na njegovom matičnom svetu dok su Marel i još dvadeset
devet duša na Musafiru postojali samo kao energija i namera klizeći duž
membrane između univerzuma. Trideset jedan dan otkad su nestali i ponovo
se pojavili na svom odredištu, bezmalo 3.800 svetlosnih godina od kuće.
Dugo zadržavani dah dok su plivali kroz kosmičku penu i izranjali na
drugom mestu u okeanu.
„Jinvisa Merel isme dorasil. Ji ije dovra?“, upita ga kapsula brižljivo
neutralnim glasom.
„Kaan Ingliz“, reče Marel. „Ta-Konija ace a en-kalase, per.“
Običnim engleskim. Postlakonsko širenje, pre kolapsa, molim.
„Jesi li dobro?“, ponovi kapsula.
„Dobro sam.“
„Tranzit sa Dobridomova bio je uspešan“, izvesti ga kapsula. „Dobro
došao u Solov sistem. Musafir je trenutno dvadeset četiri dana od našeg
odredišta pod najboljom brzinom.“
„Da je tranzit bio neuspešan“, reče Marel, „da li bismo postojali?“
„Teorijski je moguće da se reintegracija dogodi na neočekivanom
odredištu, premda je to statistički malo verovatno.“
„Mogu li da vidim izveštaj o kontaktu, moliću lepo?“
Musafir se spustio na brdašce nedaleko od nekog drevnog grada. Praznina
prostora oko Zemlje bila je jeziva. Kao da su ušli u grobnicu. Ovo je bio
dom predaka svih Trideset svetova, a opet je imao manje struktura oko svog
sistema nego bilo koji drugi kontakt pre njega. Ipak, bilo ih je. Razmeštaj
oružja bio je prikriven, ali ne toliko dobro da ga Musafir ne primeti.
Skriveni brodovi koje su prepoznali gotovo sigurno nisu bili jedine
postojeće letelice. Svuda je postojao utisak pretnje.
Diplomatski tim ostao je na brodu, ali je posmatrao i slušao dok je
Marel silazio rampom do travnatog polja koje se protezalo na sve strane i
duboko udisao vazduh u kojem je čovečanstvo bilo rođeno. Brod mu je dao
zaštitnu gumicu kako lokalni polen u njemu ne bi izazvao alergijsku
reakciju. Ako ništa drugo, Marel će moći o ovome da priča svojim budućim
unucima. Stajao je na Zemljinoj travi. Udisao njen vazduh.
Grupa koja je došla po njega zadržala se malo podalje. Mnogi od njih su
neskriveno nosili oružje. Marel nije bio siguran jesu li oni počasna straža
koja čeka da on priđe, ili jurišni tim koji čeka da ga napadne i pokuša da mu
otme brod. Zapetljao je pokazivačem mete u ruci. Bude li potrebno, brod će
moći da pretvori polje ispred njega u istopljeno jezero. Pomolio se da ne
bude tako.
Jedna prilika se izdvoji iz grupe i krenu prema njemu dugim,
poskakujućim koracima. Bila je visoka, ali Marel je to i očekivao.
Dobridomov je imao malo jaču gravitaciju nego Zemlja, i prosečna visina
bila je malo manja. Ta prilika bila je ujedno široka, debelih udova, kože
boje abonosa i široke, ćelave glave. Dok se primicala, boja njene kože
izgledala je sve manje kao prirodna, a sve više kao veštački pigment. Marel
se upita da li su tu popularne tetovaže ili kozmetika za celo telo. Možda je
to neka vrsta oznake kaste.
Prilika stade nekoliko metara dalje i sačeka. Izbliza, izgledala je kao
muškarac.
„Zovem se Marel Imvic, iz sistema Dobridomov“, reče on na
starokineskom. Bio je spreman da ponovi poruku na desetak različitih starih
jezika sve dok neki od njih ne bude prepoznat. „Ja sam jezikoslovac, a
došao sam da uspostavim protokole komunikacije kako bi naša diplomatska
grupa mogla da započne dijalog.“
„Govoriš li ti engleski?“, reče čovek sa savršenom pretkolapsnom
intonacijom.
 „Da“, reče Marel, zapanjen. „Da, govorim.“
„Dobro, pošto je moj kineski prilično vrljav. Mogu na jeziku Pojasa, ali
kladim se da ste ga zaboravili.“
„Znam ja šta je jezik Pojasa“, reče Marel, uzbuđen zbog ideje da ovaj
čovek govori dijalektom koji se smatrao mrtvim hiljadu godina.
„Kul“, odgovori čovek. „Znači, ovde je prošao prilično težak milenijum.
Počinjemo da dolazimo k sebi, a ja sam pomagao u tome koliko sam
mogao, ali sporo to ide.“
„Jesi li ti vođa ovih ljudi?“, upita Marel.
„Ne volim ti ja titule. Zovem se Ejmos Barton. Ako smo dobri, onda
sam samo tamo neki serator. Ako ste došli da pravite sranja, ja sam taj sa
kojim najpre morate da se pokačite. Kaži im da sam tako rekao.“
On uputi Marelu ovlašni osmeh i sačeka. Diplomatska grupa je slušala
dok je Marel prevodio za njih.
„Sjajno“, reče Ejmos Barton kad je on završio. „E sad, pošto smo
završili s ovim sranjem, za mnom. Da popijemo po koje pivo i iznova se
lepo upoznamo.“
 Izjave zahvalnosti

Započinjemo ih obično time što kažemo da je svaka knjiga na izvesnom

nivou kolaboracija. Ovog puta ne govorimo samo o knjizi. Prva knjiga
Prostranstva napisana je pre malo više od jedne decenije, i u međuvremenu
je to bilo dugo, uzbudljivo putovanje s tim da smo mi usput sve vreme
gomilali dugove i razloge za zahvalnost. Ovaj serijal i sve što ide uz njega
ne bi postojali bez marljivog rada i predanosti Denija Barora i Heder Baror-
Šapiro, čitave briljantne ekipe u Orbitu uključujući (ali nipošto samo)
Bredlija Englerta (i njegove prethodnike Darena Neša, Dongvon Songa,
Vila Hintona i Toma Boumana), Tima Holmana, En Klark, Elen Rajt,
Aleksa Lencickog i Loren Pejnpinto. Posebno hvala zaslužuju Keri Von, za
njene usluge beta čitateljke, i banda iz Sakerivera: Tom, Sake Majk, Ne-
Sake Majk, Džim-ja, Porter, Skot, Radža, Džef, Mark, Den, Džo i Erik
Slejn, koji je zakotrljao loptu.
Tim za podršku ovom serijalu takođe je porastao tako da je obuhvatio
osoblje iz Alkon entertejnmenta i glumačku i filmsku ekipu televizijske
serije Prostranstvo. Naša zahvalnost posebno je namenjena glavnom
scenaristi Narenu Šankaru i jedinstvenom Denu Novaku, koji su tu bili od
početka do kraja. Dodatno hvala Šeron Hol, koja se odvažila da se okuša s
našim knjigama i naučila nas da ih pretvorimo u televiziju.
Za uspeh ovog projekta od izuzetne važnosti bio je i dosledno briljantan
nastup Džefersona Mejsa, kome, ako ste ovo nabavili kao audio-knjigu,
pripada glas koji upravo slušate. Ako se ikad nađemo u istoj kafani, taj
čovek ima da pije za džabe.
I, kao i uvek, ništa se od svega ovoga ne bi dogodilo bez podrške i
društva Džejne, Kat i Skarlet. Gubili smo vreme s njima kako bismo ovo
uradili, i ne bi to ništa vredelo da nisu bile tamo za nas kada smo im se
vraćali.
 O autoru

Iza imena Džejms S. A. Kori nalaze se autori Danijel Abraham i Taj Frenk.
Roman Buđenje nemani, koji je bio u užem izboru za nagrade Hugo i
Locus, prvi im je zajednički roman.
 Džejms S. A. Kori
PAD NEMANI

Za izdavača
Dejan Papić

Lektura i korektura
Dragana Matić Radosavljević
Jelena Vuković

E-pub prelom
Nenad Ristić

Beograd, 2022.

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33

www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs


1 Veliki jebeni smaragd. (Prim. prev.)

2 U originalu: BFD, inače skraćenica za Big fucking deal. (Prim. prev.)
3 Kazahstanski i baškirski leut, žičani instrument. (Prim. prev.)
4 Vijetnamsko jelo od lososa, jaja i povrća. (Prim. prev.)
5
Reči kapetana Ahaba iz Melvilovog Mobi Dika, 36. poglavlje, prevod
Milana S. Nedića. (Prim. prev.)
6
Vrsta jakog olujnog fronta sa destruktivnim vetrovima, ime dobila
prema španskoj reči derecho – prav, ravan. (Prim. prev.)
7 Indijsko jelo od spanaća sa sirom. (Prim. prev.)
8 Iz Servantesovog Don Kihota. (Prim. prev.)
9 Pesma Edne Sent Vinsent Milej. (Prim. prev.)
10Parafraza čuvenog Simonidovog citata namenjenog Spartancima.
(Prim. prev.)
11 Udarac bridom dlana u karateu. (Prim. prev.)