Атрибутив

*Дефиниција*

Атрибутив или именички атрибут јесте ИМЕНИЧКА ОДРЕДБА ГЛАВНОГ ЧЛАНА

ИМЕНСКОГ ИЗРАЗА, с којим атрибутив чини ИНТОНАЦИЈСКУ И ЗНАЧЕЊСКУ
ЦЕЛИНУ и обично се СЛАЖЕ СА ЊИМ у роду, броју и падежу.

У функцији атрибута употребљене су оне ИМЕНИЦЕ које СТОЈЕ УЗ ДРУГЕ

ИМЕНИЦЕ и врше службу њиховог ОДРЕЂИВАЊА, али не ОЗНАЧАВАЈУ исти, већ
ШИРИ ПОЈАМ:

1. појам ВРСТЕ или РОДА коме главни појам припада: студенткиња Маја
2. затим појам, такође шири, ТИТУЛЕ или ЗВАЊА, односно ЗАНИМАЊА:
председник Кенеди
3. и ОСОБИНЕ које главни појам има: човек плачљивац
(Семинарски рад:)
4. Назив СРОДСТВА брат Мајкрофт Холмс
5. ТОПОНИМИ град Лондон

 У неким случајевима атрибутиви могу бити и НЕПРОМЕНЉИВИ, а њихова

атрибутивна својства су СЕМАНТИЧКА и ПОЗИЦИОНА. Атрибутив може
бити и близак статусу ПРВОГ ДЕЛА ПОЛУСЛОЖЕНИЦЕ, када се препоручује
да облик остане у НОМИНАТИВУ.

 Веза атрибутива са именицом коју одређује може бити СЛАБИЈА или ЈАЧА –
одређује именицу заједно са њеним другим одредбама или атрибутив припада
конјункцијском низу атрибутива, од који се само један може налазити непосредно
испред именице коју одређује:

[...] под командом генерала фелдмаршала барона Јохана Леополда Беренклау. (11)

 Атрибутиви који одређују ВЛАСТИТЕ ИМЕНИЦЕ по правилу долазе ИСПРЕД

ЊИХ, али атрибутиви у неким случајевима могу бити ИЗА ИМЕНИЦЕ
преузимајући од властите именице њену променљивост.

Атрибутиви који одређују АПЕЛАТИВЕ (ЗАЈЕДНИЧКЕ ИМЕНИЦЕ) могу се

налазити или ИСПРЕД или ИЗА именице коју одређују:

1
 *Термин*

Неки граматичари овакве атрибуте називају АТРИБУТСКИМ АПОЗИЦИЈАМА, али

овај термин ипак није срећно нађен јер их ставља у синтаксичку категорију којој не
припадају, јер он нису апозиције. Аналогно термину апозитив (за придевске речи у
апозитивној функцији), овде би одговарао назив АТРИБУТИВ.

Овом термину би се могло приговорити због тога што се он у неким језицима сасвим
другог падежног система употребљава као назив за један придевски падеж. Могле би се
назвати и именички атрибути.

*Разликовање атрибутива и апозиција*

Најзад, није толико битно којим ћемо их именом назвати, важније је утврдити да су оне
синтаксички другачије од апозиција и да их од њих треба разликовати.

За разлику од апозиције, оне су ТЕСНО ВЕЗАНЕ ЗА ИМЕНА УЗ КОЈА СТОЈЕ, и

користе се да та имена КАО РАНИЈЕ НЕОДРЕЂЕНА ОДРЕДЕ, па зато и кажемо да
имају атрибутску службу.

Апозиције, међутим, иако зависне од главних речи, чине извесну целину за себе, па се као
такве накнадно додају тим речима да их одреде по неким новим, раније неизреченим
особинама које се баш апозицијама казују. Зато оне и имају посебну интонацију. По тој
интонацији се оне и разликују од атрибута, па и од атрибутски употребљених именица. У
писању се оне, будући да у односу на главну реч представљају извесну целину за себе, да
се као таква целина накнадно додају речима ради новог одређивања већ одређених појмова
које те речи означавају – редовно одвајају зарезом, док се између атрибутски
употребљених именица и речи кој одређују ЗАРЕЗ НИКАДА НЕ СТАВЉА.

Исто тако, није тешко доказивати неоправданост констатације неких граматичара да се

апозиција одваја зарезом само када стоји иза главне речи. Апозиција се, мислимо
праве апозиције, и када стоје испред главних именица одвајају зарезом. Нико сигурно не
може спорити да у реченици:

Вредан и сналажљив мајстор, он је ускоро дошао до лепе зараде

– запета иза синтагме вредан и сналажљив мајстор није сасвим на месту, нити се може
рећи да та синтагма није апозиција уз личну заменицу он. Именице, ипак, у одредбеној
служби атрибута, које су такође убрајане у апозиције, а за које смо доказали да то нису,
НЕ ОДВАЈАЈУ СЕ ЗАПЕТАМА ни када дођу иза главних речи, ни када су ипсред
њих:

Јабуком дивљаком, људима неправедницима, човеком очајником, јединац син, село

Бистрица

2
Сасвим друкчије ствар стоји са ТИТУЛАМА И ЗВАЊИМА када долазе ИЗА ИМЕНА
њихових носилаца. Оне се тада РЕДОВНО ОДВАЈАЈУ ЗАРЕЗОМ од именица иза којих
долазе. Али сада не зато што долазе иза речи чије су одредбе, него што оне ту имају
карактер апозиције. Обично се имена ових лица дају као одређена, а називи титула,
односно занимања означавају баш те појмове. Они се тада накнадно додају именицама
које одређују, па су зато апозиције.

Међутим, НАЗИВ ЗАНИМАЊА ИСПРЕД ГЛАВНОГ ИМЕНА се ставља да се њим

одреди о којем се од више лица с тим именом говори: ученик Иван Павловић значи Онај
Иван Павловић који је ученик. Назив занимања је овде употребљен да одреди још
неодређено лице. У тој, атрибутској функцији, тесно је везан с именом које одређује, и
зато га НИЈЕ ДОПУШТЕНО ОДВАЈАТИ ЗАПЕТОМ.

У извесним случајевима се САМОМ УПОТРЕБОМ ИМЕНА, ОДНОСНО

ПРЕЗИМЕНА, тачно зна о ком је лицу реч, па је лице одређено и без стављања титуле или
занимања уз његово име: председник Кенеди. Међутим, како ипак има Кенедија који нису
председници, одредбе уз њих долазе да ближе одреде лице о којима се говори. Осим
тога, титула је у оваквим случајевима постала скоро саставни део имена, и зао је с њим
тесно везана, па се не одваја запетом.