РУМУНСКИ БУКВАРИ НА КРАЈУ 19. И ПОЧЕТКУ 20.

ВЕКА

Прва књига која уводи дете у друге књиге

Године 1895. Григоре Патрициу је издао нову књигу бавећи се истом методом учења
буквара (мисли се на буквар Ђорђа де Клозијуса), уџбеника којег је сматрао "Првом
књигом која уводи дете у друге књиге и која је најчитанија од свих књига". Буквар тог
времена звао се "Алфавит или Букоавна за употребу и учење у свим румунским школама"
(1885).
Године 1893. писац Ал.И. Одобеску издао је "Нови Буквар за писање и читање",
који по први пут није почео са словима, већ са графичким елементима слова као у
савременим букварима, а свако слово било је повезано са одговарајућом илустрацијом. На
последњој страни уџбеника налазила се молитва захвалности Богу, коју су изговарали
ученици 1. разреда на крају школске године.
В. Нистореску, у уџбенику под насловом „Буквар или Поука о писању и читању
румунског језика” из 1889. године, указује на чињеницу да су поред писања и читања,
веома важни чиниоци и посматрање, пажња и практични дух код ученика, вештине које ће
га „припремити за друга знања која ће му бити потребна у будућности.” „Касније, он ће
лако зарадити оно што му је потребно за живот. Ако и не буде богат, биће срећнији од
припростог (нешколованог) човека који је богат, јер онај ко не зна ништа је
најнесрећнији”, рекао је Ђорђе Бузојану у Малом школарцу .

Спиру Харет и закон јединственог буквара

Министарство јавне управе на челу са Спиру Харетом објавило је 1908. године

"Збирку закона, прописа, програма и распореда за образовање на млађем школском
узрасту", у којој су прецизирана до најситнијих детаља правила по којима ученици првог
разреда треба да усвоје појмове из буквара.
Прваци су имали следеће предмете: вежбе памћења, аритметику и геометрију,
вежбе интуиције, певања, писања и читања, телесне вежбе. Дечаци су по распореду имали
23. а девојчице 26. часова недељно, са три додатна часа ручног рада. Реформа Спиру
Харета имала је за циљ да „школа произведе добре грађане, да свим младим људима
обезбеди базу знања која је неопходна сваком човеку у животу (обавезно образовање) и да
има удела у свим занимањима. "
Харет је желео да јавно образовање престане да буде чисто теоретско и да постане
моћан инструмент друштвене акције. Такође, он је одредио да "у свим школама у земљи
неће бити дозвољена употреба више од једног буквара и једне читанке". Иако уџбеници
нису били бесплатни, буквар је појефтинио са 90. на 50. леја (пре леја термин за новац у
Румунији био је бани=у преводу новац), почевши од 1901. године.
У извештају упућеном Њ.К.В. Каролу I о активностима Министарства јавне управе
и вера", Харет посвећује читаво поглавље буквару који "осим сврхе учења писања и
читања, мора имати и димензију буђења интересовања за учење у ученицима." Он је
такође заговарао употребу текстова из свих сфера живота како би мали школарци стекли
енциклопедијску културу.

Од политичких до електронских буквара

Почетком 20. века, када је готово 90% румуна било неписмено, основно образовање
(четири разреда) постало је обавезно и бесплатно. Међутим, иако су по завршетку четири
разреда, ученици морали да буду способни да пишу, читају и рачунају, мало их је научило
ове вештине. Да би образовање постало привлачније и делотворније, буквар из 1912.
године био је богато илустрован, а речи песама и прича биле су растављене на слогове.
"Књига зрелог човека" И. Попеску-Баженаруа, штампана између 1914.-1919.
године, била је намењена неписменим регрутима (војницима). Више од хиљаду страница
књиге обухватило је од првих слова румунске абецеде до појмова из космографије,
моралних подстрека, пословица, песама, историје, основних појмова из свих грана науке.
Књига је сматрана најбољим дидактичким уџбеником тог времена, јер је једном прочитана
од почетка до краја, претварала читаоца у образованог човека.
Уџбеници из првих година совјетске окупације отварали су се химном СССР-а, а
главни јунаци били су Лењин, Стаљин, Деж, Ана Паукер. Касније, буквари су учили децу
не само словима, већ и како ценити комунистичке вредности, партију и лидера, како се
посветити изградњи мултилатерално развијеног друштва. Брига за политичко образовање
будућих комуниста започела је са букваром, из којег су, евидентно, после неколико
векова, нестали сви трагови религије.
У периоду 1948-1988. године појавило се 15 буквара. Ови задњи на првој страници
имали су лик Николаја Чаушескуа. Буквар из 1982. године појавио се са дозволом учитеља
из неколико округа, међу којима је и Брашов. После 1989. године, чак и тако, оспоравани,
чак и без познате реченице "Ана има јабуке", повратили су своју сврху, ону да уче
малишане да пишу и читају. Почевши од ове године, буквари би требало да добију
дигитални формат.

Таблица је постала таблет

Некада, ученици нису имали чак ни свеске, писали су на малим таблама од црне
глине са оловном оловком која је остављала беле трагове. Када не би више било места,
брисали би крпом и почели од краја. Данас деца долазе у школу са електронским
таблетима. У уређају од неколико стотина грама налазе се и буквар, и рачунаљка, и свеска
и оловка, гумица, геометријски комплет и бојице.
У музеју Прве румунске школе из Брашова још увек можемо да видимо арсенал
ученика ове школе из протеклих векова. Као што каже проф. др Василе Олтеан, таблице
су нестале из румунских школа 1948. године, након што су се 3.000. година користиле у
историји човечанства.
 РОМУЛУС РОМАН-АУТОР ПРВОГ БУКВАРА НА РУМУНСКОМ
ЈЕЗИКУ У КРАЉЕВИНИ СХС (СРПСКОМ БАНАТУ)

Ромулус Роман (1875-1952)

Међу заслужним румунима са ових простора, који су својим конкретним делима

заслужили место на пиједесталу историје, Ромулус Роман заузима значајно место,
стављајући све своје таленте, ауторитет и професионалне компетенције у службу
племенитих идеала афирмације и културног напредовања румуна у овом делу Баната.
Рођен је 19. априла 1875. године у Шејтину (Арад), као потомак старије породице
учитеља.
Након завршетка основне школе у родном месту, између 1890. и 1994. године,
похађао је наставу у чувеној Арадској Препарандији, имајући за професоре: Романа
Ћорогаруа, Теодора Ћонту, Петра Пипоша, Јоана Траилескуа, Трајана Путића, Трајана
Петреана, Романа Нестора, Лазара Тескулу, Петра Поповића, људе од културе и пера.
Након добијања дипломе, 1894. године именован је за учитеља у Малом Торку (општина
Житиште), а од 1896. до 1922. године радио је као учитељ и директор у основној школи из
Долова (општина Панчево); годину дана провео је у Белој Цркви, а од 1923. године до
краја свог живота живео је у Лугожу (Румунија).
 Од изузетних достигнућа Ромулуса Романа, подсећамо на неколико: 1904. године
основао је мушки хор у Долову, чији је диригент и руководилац био дуги низ година;
почевши од 1923. године саставља прве школске уџбенике на румунском језику у
Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца: Буквар (1923. године), Читанку за 3. и 4. разред
(1924. године), Географију за 3. и 4. разред, Историју Срба, Хрвата и Словенаца за 3., 4. и
5. разред, превод по М. Рабреновићу (1925. године).
Године 1922. и 1923. објавио је и два оригинална позоришна дела: "Из ратних
доживљаја" и "Иконе прошлости" - прве позоришне представе на румунском језику у
Краљевини С. Х. С. Такође, 1922. године објавио је збирку поезије и прозе на румунском
језику У зимским вечерима, прву такве врсте у Краљевини Југославији. Ромулус Роман
објавио је и прве текстове из књижевног фолклора Баната у Краљевини С. Х. С.-1922.
године (без прецизирања места где их је сакупљао), а следеће године даје прецизније
податке о пореклу овог материјала. У Календару за 1923. годину представио је венчање
краља Александра I Карађорђевића са принцезом Маријом.