СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: Фармакологија

ТЕМА:
СОМАТОТРОПИН И СОМАТОСТАТИН У ТЕРАПИЈИ
 САДРЖАЈ

УВОД...............................................................................................................................................1
1.ТЕОРИЈСКИ ДЕО РАДА............................................................................................................2
1.1.Лучење соматотропина и соматостатина...........................................................................2
1.2.Спрега ГХ-ИГФ.....................................................................................................................2
1.3.Недостатак хормона раста код деце....................................................................................3
1.3.1.Дијагностиковање ГХД код деце..................................................................................3
1.3.2.Третман хормоном раста код деце...............................................................................4
1.4.Недостатак хормона раста код одраслих............................................................................4
1.4.1. Клиничке манифестације недостатка хормона раста код одраслих.........................4
1.4.2.Терапија надокнаде ГХ код одраслих..........................................................................4
1.5.Клиничка примена соматотропина и соматостатина........................................................5
1.5.1.Соматотропин.................................................................................................................5
1.5.2.Соматостатин..................................................................................................................5
ЗАКЉУЧАК....................................................................................................................................6
ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................................7
 УВОД

До средине 80-тих, терапија хормоном раста прописивана је само за лечење деце са

озбиљним недостатком хормона раста. Данас се, међутим, терапија хормоном раста
користи не само за лечење деце, већ и одраслих. Један од основних узрока ометености у
расту и развоју јесте управо недостатак хормона раста. Многи други услови и болести су
повезани са успореним растом. Раст може бити ометен код деце са хроничном бубрежном
болешћу, или као резултат аномалија хромозома, као код Тарнеровог синдрома.
Адекватном терапијом деца са ометеним растом могу да достигну висину у одраслом добу,
која је боља од оне предвиђене пре отпочињања третмана.

Деведесетих година дошло се до још једног битног сазнања. Утврђено је да хормон раста
игра веома важну метаболичку улогу и у одраслом добу, дуго времена након завршетка
линеарног раста. Стога, он може помоћи одраслима са недостатком истог да се врате у
нормалан живот уклањањем метаболичког дисбаланса.

Са широм употребом хормона раста, почиње и његова злоупотреба у спорту, у сврху

допинга. Иако је његово коришћење са сврхом побољшања физичких перфоманси и даље
под знаком питања, хормон раста се углавном користи због потенцијалних анаболичких
ефеката на раст мишића. Детекција хормона раста преко стандардних допинг тестова је
веома компликована. Бројни нежељени ефекти и компликоване методе детекције, главни
су разлози што допинг хормоном раста данас представља један од највећих проблема у
борби против допинга.
 1.ТЕОРИЈСКИ ДЕО РАДА

1.1.Лучење соматотропина и соматостатина

Хормон раста или соматотропин је пептидни хормон кога лучи предњи режањ хипофизе
(аденохипофиза), који стимулише раст организма, а има улогу и у регулацији разних
метаболичких процеса. По саставу је једноланчани полипептид и садржи 191
аминокиселину. Молекулска маса му је око 21.500 далтона, а изоелектрична тачка 4.9. У
структури поседује две интрамолекуларне дисулфидне везе. Сличну структуру хормону
раста поседују хормони пролактин и хорионски соматотропин (хумани плацентални
лактоген). Гени за хормон раста се налазе на хромозому 17 у локусу q22-24. Структура
овог хормона је различита код разних врста. На човека делује само хормон раста примата
(човека и мајмуна).

Соматотропин се лучи у ацидофилним ћелијама предњег режња хипофизе. Секреција

соматотропина из хипофизе се налази под контролом инхибишућих и активишућих
хормона хипоталамуса. Соматотропин ослобађајући хормон (фактор) (енг. Гроwтх
хормоне релеасинг хормоне (ГХРХ)) стимулише стварање соматотропина. Састоји се од 44
аминокиселине. Соматостатин, један од хормона хипоталамуса инхибише стварање
хормона раста. Соматостатин се ствара и ослобађа и на другим местима. Д-ћелије
ендокриног панкреаса (Лангер-Хансова острвца) такође секретују соматостатин који
инхибише секрецију инсулина и глукагона.

Хормон раста се не ослобађа континуирано, већ у виду пулсева. Долази до наглог скока,
затим пада секреције овог хормона у кратким временским интервалима. Најинтензивније
се лучи у првим сатима спавања. Овај хормон је и хормон стреса, тако да се у случају
стреса, повреде, бола, хладноће, гладовања итд такође луче веће концентрације овог
хормона. Поједине аминокиселине, нарочито аргинин, које се уносе исхраном стимулишу
лучење хормона раста. Хипогликемија (смањена концентрација глукозе у крви) стимулише
а хипергликемија (повећана концентрација глукозе у крви) инхибише ослобађање
соматотропина. Полни хормони такође стимулишу лучење хормона раста. Секреција овог
хормона зависи не само од доба дана, већ и од узраста. Првих неколико дана по рођењу је
секреција овог хормона врло висока, а у току следећих неколико недеља се смањује. У
периоду пубертета се поново повећава секреција хормона раста, и вредности у крви су
више него код одраслих. После 4. деценије се ослобађање и одговор на овај хормон
смањују. У крви се највећи део овог хормона налази везан за везујући протеин хормона
раста.

4
1.2.Спрега ГХ-ИГФ
Хормон раста има кључну улогу у многим физиолошким процесима. Једно од његових
главних дејстава јесте регулација транскрипције гена у циљним ћелијама. Главни циљни
орган је јетра, где постоји мноштво ГХ рецептора. Хормон раста индукује производњу
више гена у хепатоцитима, укључујући ИГФ (факторе раста сличне инсулину). ИГФ-1
реагују на циљним органима (као што је растућа хрскавица) да би индуковали раст, а
такође имају и инхибиторни ефекат на хипофизно лучење хормона раста. Сходно томе, код
вишка или недостатка хормона раста, може се приметити и промена нивоа ИГФ у крви,
тако да њихова анализа помаже клиничарима у дијагностиковању обољења повезаних са
хормоном раста.

1.3.Недостатак хормона раста код деце

Недостатак хормона раста (ГХД) је један од ендокриних узрока ниског раста деце.
Делотворно лечење биосинтетичким хормоном раста је доступно, мада се могућност за
сустизање раста (цатцх-уп гроwтх) смањује како дете постаје старије. Зато је обавезно
рано дијагностиковање поремећаја. Код ГХД у питању је или поремећај хипоталамичке
контроле лучења или неспособност саме хипофизе да лучи хормон раста. Порећај може
бити изолован или у комбинацији са вишеструким хипофизним недостатком хормона
раста. Инциденца ниског раста повезаног са озбиљним недостатком налази се у опсегу од
1:4000 до 1:10000 деце.

ГХД се дели у две велике подгрупе:

 ГХД познатог порекла и

 идиопатски ГХД.

Уколико су узроци тумори хипоталамичкохипофизне регије, краниофарингеоми се

издвајају као најчешћи. Иако су код деце са ГХД пропорције тела нормалне, она имају
мале шаке и стопала, више субкутане масти, посебно на трупу, танку ретку косу и пискав
глас. Код мушких пацијената, мали пенис на рођењу је битан показатељ за
дијагностиковање. Остали рани симптоми су хипогликемија, посебно са пратећим
недостатком хормона коре надбубрега.

1.3.1.Дијагностиковање ГХД код деце

Дијагностиковање ГХД у детињству се превасходно заснива на ауксолошким налазима.
Низак раст је често једина карактеристика. Подаци о расту би требали да се изразе као
резултат стандардне девијације (СД). Озбиљно низак раст се дефинише као више од 3 СД
испод просечног. Такође се ради и процена старости костију, а најчешће се користи
рентгенски снимак леве шаке и зглоба. Након неонаталног периода, за дијагностиковање у
широкој примени су и стимулациони тестови за хормон раста. Касних 1950-тих изгледало
је да се хормоном раста изолованим из људске хипофизе може стимулисати раст код деце
са ГХД. Хормон је убризгаван интрамускуларно два до три пута недељно. Због недостатка

5
таквог хормона, лечени су само врло озбиљни пацијенти. Од 1985. године, рекомбинантни
хумани хормон раста је на располагању у неограниченим количинама.

1.3.2.Третман хормоном раста код деце

Третман хормоном раста има за циљ да се постигне нормална висина, нормална коштана
маса и телесни састав, као и да се побољша квалитет живота. Најефикасније су поткожне
ињекције, које постижу већи терапијски ефекат ако се убризгавају увече, свакога дана.
Хумани хормон раста се рутински користи у опсегу од 0,025 – 0,050 мг / кг дневно.

1.4.Недостатак хормона раста код одраслих

Озбиљан недостатак хормона раста код одраслих (ГХДА) откривен је код особа са
хипоталамичко- хипофизном болешћу и препознат је велики број штетних последица
таквог стања. Терапија надокнаде хормона раста знатно побољшава многе знаке и
симптоме поремећаја. Недостатак хормона раста може бити присутан код одраслих
пацијената са хипоталамичко-хипофизном болешћу, код особа које су претходно било
изложене кранијалној ирадијацији или код особа лечених у детињству због ГХД. Најчешће
је у питању оштећење хипофизне жлезде или хипоталамуса услед тумора или као
последица операције или радиотерапије коришћење за лечење тумора. Хормон раста је
обично први хипофизни хормон на који утиче органска хипофизна болест. Процењује се да
око три особе на сваких 10,000 у одраслој популацији има недостатак хормона раста.

1.4.1. Клиничке манифестације недостатка хормона раста код одраслих

Клиничке манифестације недостатка хормона раста код одраслих обухватају: погоршање
квалитета живота, које се може манифестовати као депресија, раздражљивост, недостатак
енергије и физичке снаге; неповољне промене телесног састава (смањење мишићне масе
тела и повећање масе масти, посебно око струка); дехидрација и смањена толеранција на
физичку активност. Такође долази до двоструког пораста кардиоваскуларног морталитета.

1.4.2.Терапија надокнаде ГХ код одраслих

Терапија надокнаде ГХ се може препоручити у циљу побољшања квалитета живота и
корекције неповољних кардиоваскуларних фактора ризика. Главни циљ терапије је да се
надокнади неадекватно лучење хормона раста. Данас се препоручује да се почне са малом
дозом (0,1-0,3 мг/дневно). Доза се подешава тако да се минимизирају нежељени ефекти,
као што су периферни едеми, артралгија и главобоља, а да се ниво ИГФ-1 у серуму одржи
у нормалном опсегу. Дневна доза одржавања је између 0,3 и 1,0 мг. Побољшање квалитета
живота је евидентно убрзо након отпочињања терапије хормоном раста и одржава се
дуготрајним лечењем. Надокнада хормона раста има повољан ефекат и на телесни састав,
што резултира смањењем телесне масти, посебно масти на трупу и повећањем масе
немасног ткива. Такође се повећава снага мишића и физичке перформансе. Побољшава се
и кардиоваскуларни профил.

6
1.5.Клиничка примена соматотропина и соматостатина

1.5.1.Соматотропин
Хормон раста (соматотропин) се за клиничку примену изолује генетичким инжињерингом
из Е.коли. Ефекти његовог дејства су директни ( повећана хидролиза триглицерида (масно
ткиво), појачано отпуштање глукозе из јетре, супротно инсулину појачање липолизе) и
индиректни (анаболичка слична инсулину, стимулација синтезе протеина, стимулација
раста повећањем броја ћелија, хондрогенезом, растом скелета и меких ткива, раст свих
органа осим мозга и очију). Прекомерна продукција се манифестује гигантизмом (пре
пубертета) или акромегалијом (после пубертета). Урођени дефект проузрокује патуљаст
раст. Дневно се лучи 4мг, а полувреме елиминације је 20-30 мин. Ниво хормона у крви се
повећава стресом, хипогликемијом и аргинином, а ослобађање се може инхибисати
глукозом и гликокортикоидима. Терапијски се користи соматрем (0,1 мг/кг) и
рекомбинантни соматотропин (синтетски облик природног). Нежељени ефекти: код
половине лечених се стварају антитела према њему али она ретко ометају терапију.
Контраиндикације: не сме се применити код болесника са затвореним епифизама и
интракранијалним тумором. Анаболички ефекти хормона раста се одигравају посредством
соматомедина или инсулину сличних фактора раста који се синтетишу у јетри, а то су
ИГФ1 и ИГФ2 ( битни су за раст костију). Лечење акромегалије је допаминергичким
агонистима (бромокриптин), синтетским аналозима соматостатина (октреоид) и
антагонистима ГХ рецептора ( пергвисомант).

1.5.2.Соматостатин
Соматостатин инхибише ослобађање хормона раста и у панкреасу и ГИТ-у ослобађање
глукагона инсулина и гастрина, смањује крвоток у јетри, спланхничној регији и слузници
желуца. Механизам дејства: веже се за специфичне рецепторе на површини мембране,
реагује са Г-протеином, инхибиција аденил-циклазе и смањење цАМП-а или повећава
пропустљивост К и долази до хиперполаризације мембране. У оба случаја смањују
функцију волтажних калцијумских канала, смањују концентрацију калцијума у ћелији,
иначе неопходног за покретање секреције. Индикације: акромегалија ( не може
соматостатин због биополувремена од 1-3 мин него се користи октреотид који има дуже
биополувреме, ТСХ тумори, неуроендокрини ГИТ тумори, рефрактарне дијареје (АИДС),
хируршке компликације панкреаса, акутно крварење варикса езофагуса, глукагономи,
инсулиноми, карциноидни тумори. Под дејством октреотида се инхибише секретагогна
активност тумора и тиме се отклањају симптоми болести. Нежељени ефекти: октеотрида
су грчеви у абдомену, наузеја и стеатореја. Дозирање је 50-150 микрограма 2x дневно.
Терапију смањивати постепено јер се ствара одбојни феномен у коме се појачава секреција

7
код наглог прекидања. Нови лек који се показао користан у акромегалији је прегвисомант,
али је још у фази испитивања.

ЗАКЉУЧАК

Хормон раста је полипептидни хормон који стимулише раст, ћелијску репродукцију у

регенерацију. Синтетише се, чува и излучује из соматотропних ћелија предњег режња
хипофизе. Секреција, односно лучење хормона у току дана одвија се етапно, са највећом
дужином од три до пет сати. Највећи и најнепредвидљивији тренутак секреције дешава се
током спавања, и то један сат од тренутка пре него што заспе. Хормон раста, осим своје
основне функције, на организам човека утиче и на друге начине. Повећава минерализацију
костију, односно ојачава их задржавањем калцијума, повећава мишићну масу, подстиче
разградњу масти, повећава синтезу протеина. Подстиче и раст свих унутрашњих органа,
осим мозга, смањује пренос глукозе у јетру, доводи до инсулинске резистенције и
појачаног рада панкреасних острваца која луче инсулин, и у завидној мери стимулише рад
имуног система.

Третман хормоном раста има за циљ да се постигне нормална висина, нормална коштана
маса и телесни састав, као и да се побољша квалитет живота. Главни циљ терапије је да се
надокнади неадекватно лучење хормона раста.

8
 ЛИТЕРАТУРА

1. Novo Nordisk nordiscience, Терапија хормоном раста код деце и одраслих, 2005.

2. Abs R, Bengtsson BA, Hernberg-Stahl E, et al. GH replacement in 1034 growth hormone

deficient hypopituitary adults: demographic and clinical characteristics, dosing and safety.
Clin Endocrinol 1999;50:703- 13.

3. GH Research Society. Consensus guidelines for the diagnosis and treatment of growth
hormone (GH) deficiency in childhood and adolescence: summary statement of the GH
Research Society. J Clin Endocrinol Metab 2000;85:3990-3.

4. Vance ML, Mauras N. Growth hormone therapy in adults and children. N Engl J Med
1999;341:1206- 16.

5. Јанет Л. Стрингер, Основни концепти у фармакологији - водич за студенте, Дата

статус, 2008.