Митровачка Гимназија, Сремска Митровица

Предмет: Историја

Свакодневни живот у старом Риму

Школски есеј

Професор: Зорица Вукмировић Ученик: Вук Стојановић IB

1
 Сремска Митровица Април 2022.

Садржај:

Увод........................................................................................................................................3.

Разрада...................................................................................................................................3.

Прво поглавље - Врсте станова и њихове функције.................................................3.

1 Градски станови.....................................................................................................3.

2 Сеоске куће.............................................................................................................4.

Друго поглавље - Живот старих римљана...................................................................6.

1 Породични начин живота.......................................................................................6.

2 Дневна рутина и забава..........................................................................................7.

3 Кућни намештај и прибор......................................................................................9.

4 Исхрана...................................................................................................................12.

5 Водовод...................................................................................................................13.

Закључак...............................................................................................................................17.

Извори...................................................................................................................................18.

2
Увод

Актуелност ове теме лежи у чињеници да се свакодневни живот становништва

Римског царства, са бескрајним низом занимљивих ситница, може упоредити са животима
људи данашњег доба. Исто раслојавање друштва, неко живи у трошним кућама и једва их
одржава, а одмах поред њих су виле богаташа који бесрамно, као и у старом Риму,
откупљују земљу дајући мито одговорнима. Граде се луксузне јавне зграде и храмови, а у
исто време немају новца да поправе кровове на многим зградама. Историјско искуство
Старог Рима на неки начин подсећа и помаже да се боље разуме и прихвати садашњост.

Римски писци у многим делима помињу свакодневни живот римских грађана и

њихових домова, описују услове живота било личне или њихових пријатеља и познаника:
градске виле и стамбене зграде, колибе и виле. Тако духовити епиграми Марка Валерија
Марцијала исмевају ред у Риму, приказују животе сиромашних Римљана, дају опис
станова у стамбеним зградама, а одмах потом описују куће и гозбе богаташа.

Због јединственог увида у свакодневни живот римског грађанина који имамо

захваљујучи археолошким остацима Помпеје и Херкуланума, ову тему ћемо поделити на
два поглавља од којих ће у једном бити опис кућа и станова у којима су Римљани живели,
а у другом свакодневни живот и ствари које су их окруживале.

Поглавље I Врсте станова и њихове функције

1.Градски станови: стамбена зграда (инсула), градска вила (домус)

Градска вила, стан племените и имућне личности, била је правоугаоник са свих

страна окружен зградама које су биле међусобно тесно повезане, чинећи чврст зид око
дворишта, испрекидан само тамо где су били улази и излази. Изнад свих зграда била је, по
обичају надстрешница ослоњена на стубове: овај примитивни трем је штитио од
директног дејства кише и сунца.

Стамбене зграде у градовима су у већини случајева споља имале једноставну

фасаду без прозора. Светлост је улазила у просторију кроз рупе у зиду куће које су
гледале на двориште, али ове рупе у зиду од перистила биле су мале јер је сунце често
било прејако.

3
 Главни тип зграде у Риму била је вишеспратна стамбена зграда – инсула, где су
станови давани у закуп; у Риму је било преко 40 хиљада таквих кућа. Карактеристика
инсула била је неколико спратова. Сваки спрат је имао своје степениште које је ишло
директно са улице. Само у инсулама са скупљим становима улаз је уоквирен стубовима.
Неки од станова у инсули, на првим спратовима, били су луксузни и пространи, састојали
су се од неколико великих просторија, али су већина били скучени и сиромашни простори
без текуће воде и канализације.

Сиромашни део становништва био је приморан да живи у вишеспратним

стамбеним зградама, лоше грађеним и непоузданим и штавише претрпаним. Власници
кућа су гледали да уштеде на свему: темељи су били плитки, зидови танки и од
најјефтинијег материјала, собе са ниским плафонима, мале и мрачне.

Живот у Инсули

Међутим, куће подигнуте током обнове Рима, које је преузео и платио Нерон, биле
су трајније природе. Нерон је такође забранио употребу дрвета у зидовима, смањио
висину зграда, наредио изградњу кућа на одређеној удаљености једне од других и
изградњу пространих дворишта; такође је проширио улице.

2. Сеоска кућа: имање (виле), колиба (таберна - стан сиротиње)

4
 Сеоски станови су подељени у две потпуно различите категорије: стална
пребивалишта стварних становника села и сеоска имања богаташа и властеле (виле).

Сиромашни сељаци су остали верни својим старинским колибама, немајући ни

слободног времена ни средстава за било каква побољшања или иновације.

Римљани су користили реч вила за означавање сеоске куће, за разлику од градске

куће. Многи богати Римљани сматрали су село извором прихода и местом пријатног
опуштања. Власници вила, имућни грађани, долазили су у село тек понекад током године.
Остало време имањем је управљао чиновник, а све послове обављали су робови. Већина
вила били су пољопривредни центри. Само неколико вила су биле луксузне палате које су
постојале само за забаву својих власника. Само веома богати људи могли су себи да
приуште такве виле. Истовремено, поседовање виле било је модерно и престижно. Што је
вила богатија, то је већи статус власника. У вилу су били позвани пријатељи и познаници,
пред којима је власник виле могао да покаже своје богатство. Осим тога, за важне људе је
било престижно да поседују не једну, већ неколико вила, које се могу налазити на
различитим локацијама: поред мора, у планинама итд.

Вила богатог Римљана била је показатељ његовог статуса. Њено уређење коштало
је огромна средства, штавише, важна личност је морала да буде власник не једне, већ
неколико вила. Праћење моде је било скупо. Виле су грађене по целој Италији, Галији,
Шпанији, Африци; све су изграђене и уређене на готово исти начин, уз мање измене због
локалних обичаја, традиције и климе.

Модел римске виле

5
Поглавље II Живот старих Римљана

1.Породични живот

Свакодневни живот је део физичког и друштвеног живота човека, укључујући

задовољавање духовних и материјалних потреба у храни, одећи, становању, одржавању
физичког здравља, одржавању и наставку породице.

Овде ћемо размотрити такве аспекте живота старих Римљана као што су породични
живот, дневна рутина, кућни прибор, храна.

Породица и васпитање у раном периоду римске историје сматрани су циљем и

главном суштином живота грађанина – да имају свој дом и децу, док породични односи
нису били подређени закону, већ су били регулисани традицијом. У старом Риму
породица је била веома цењена као основа друштва. Веровало се да је породица чувар
високих моралних стандарда и онога што се звало „очински морал“.

Ауторитет оца породице, његова моћ над женом и децом били су неоспорни. Био је
суров судија за све злочине које је починило домаћинство и сматран је за шефа
породичног суда. Имао је право да свом сину одузме живот или га прода у ропство, али у
пракси је то била изузетна појава. Очеви породица, по правилу, склапали су бракове
између своје деце, руководећи се преовлађујућим моралним нормама и личним
интересима. Отац је могао да уда девојчицу од 12 година и ожени дечака од 14 година.

Иако је жена била подређена мушкарцу, „припадала је само породици и није

постојала за заједницу“, добијала је често истакнут положај у богатим породицама, где се
бавила се вођењем економског дела домаћинства.

За разлику од Гркиња, Римљанке су се слободно појављивале у друштву, ишле у

посете, присуствовале свечаним пријемима и, упркос чињеници да је отац имао највећу
моћ у породици, биле су заштићене од његове самовоље. Мужу је било дозвољено да
поднесе захтев за развод у случају неверства или неплодности своје жене.

Жена је могла бити претучена до смрти или измучена жеђу ако би је ухватили да
пије вино, јер јој је било забрањено да пије (да не би штетило зачећу детета). Прељуба је у
старом Риму била строго кажњавана, али је у вези са разводом и удовиштвом, а често и
због велике разлике у годинама супружника, ипак долазило до издаје и ванбрачне
заједнице. У случају хватања љубавника жене, према неписаном закону, муж је, заједно са
својим робовима, имао право да изврши све врсте насиља над њим. Јаднику су често

6
одсецали нос и уши, али то није било ништа у поређењу са судбином која је чекала
неверницу. Она би једноставно била жива закопана у земљу.

За време одсуства супружника, супруга није требало да буде затворена. Омиљеним

женским занимањем сматрало се обилажење радњи, оговарање са трговцима и упознавање
познаника. Жена је такође увек била присутна поред свог мужа на свим пријемима.

Закон је прописивао хуманост у односу на родбину и комшије. Међу многим

максимама којима су нас Римљани обогатили је и ова: „Ко бије жену или дете, диже руку
своју до највишег светилишта“. Римљани су правили разлику између законског брака и
непотпуног брака. Први је био могућ само међу римским грађанима и дозвољавао је два
облика: жена је или прешла у власт свог мужа и звала се „мајка породице“

2. Дневна рутина и забава

Живот римског становништва био је веома разнолик: сиромашни, уписани на

спискове који су добијали хлеб од државе, преторијанци или ватрогасци, занатлије,
клијенти или сенатори живели су на веома различите начине. Међутим, дневна рутина је
била готово иста за целокупно градско становништво: јутарње устајање, радно време,
одмор усред дана, сати проведени у купатилу, забава.

Стари Рим је у зору био на ногама. Лампе су давале више чађи и дима него
светлости, па је дневна светлост била посебно цењена. Лежање у кревету када је „сунце
високо“ сматрало се непристојним. Јутарња тоалета и за богате и за сиромашне занатлије
била је подједнако једноставана: ставити ноге у сандале, опрати лице и руке, испрати уста
и обући кабаницу ако је хладно. За богаташе који су имали свог берберина, уследило би
шишање и бријање.

Затим се служио први доручак, који се обично састојао од парчета хлеба умоченог
у вино, премазаног медом или једноставно посутог сољу, маслинама и сиром. По старом
обичају сви укућани, укључујући и робове, долазили су да поздраве власника. Затим су, по
налогу, ишли економски послови, проверавање рачуна и извештаја и издавање налога за
текуће послове. Тада би ишао пријем клијената, Клијентела је еволуирала из древног
обичаја где се обично припадник ниже класе plebsa стављао под заштиту утицајне
личности из више класе patricija. Било је незгодно да се племић појави на улици или на
јавном месту без гомиле клијената који га окружују.

Покровитељ - Патрон је штедљиво плаћао све услуге клијента, иако су у исто време
сви били обавештени да је показао велику пажњу према клијенту. Клијенти се често нису
могли извући из дужничког односа. Кориснички сервис је пружао, иако једва, неку врсту

7
средстава за живот. У Риму, за особу која није имала занат и није желела да га научи,
једини, можда, начин преживљавања био је положај клијента.

Током I века пре нове ере, покровитељ је вечерао са својим клијентима, а касније је
позвивао само три-четири одабрана човека за сто, а остатале платио веома скромним
сумама од 25 сестерција. Клијент није увек добијао ни овај мизерни износ, ако се патрон
разболео или се претварао да је болестан, клијент би остао без ичега.

Патронов ручак, о коме је сваки клијент сањао, често се претварао у извор

понижења. По правилу су имали две веома различите вечере: једну за себе и своје
пријатеље, другу за клијенте. Према Марцијалу, заштитник једе остриге, печурке, пржену
грлицу; клијент се служи јестивим шкољкама, печуркама, девериком и свраком.

Подне је била линија која је делила дан на два дела: време пре се сматрало
„најбољим делом дана“, које је било посвећено учењу, остављајући, ако је могуће, други
део за опуштање и забаву. Поподне се служи ручак. И скроман је: код Сенеке се састојао
од хлеба и сувих смокава, цар Марко Аурелије је у хлеб додавао лук, пасуљ и ситну слану
рибу. Радним људима цвекла је служила као зачин за хлеб; синови богатих родитеља,
враћајући се из школе, добијали су кришку белог хлеба, маслине, сир, суве смокве и орахе.

После поподневног одмора, ишло је време за прање у купатилима, гимнастичке

вежбе, одмор и шетње. „Одмор – после посла” – каже латинска пословица. Римљани су
своје слободно време користили на различите начине. Образовани људи са високим
духовним интересовањима одавали су се науци или књижевности, не рачунајући то у
„дела“, већ су то сматрали разонодом, „одмором духа“. Дакле, одмор за Римљане није
значио ништа не радити.

Избор активности је био широк: спорт, лов, разговори, а посебно посећивање

изложби. Било је много спектакла и свако је могао да пронађе оно што му се највише
допада: позориште, борбе гладијатора, трке кочијама, акробатске представе или
приказивање егзотичних животиња.

Посећивање разних јавних представа било је римско задовољство; Римљани су им

се предавали са таквом страшћу да на призорима нису били присутни само мушкарци, већ
и жене и деца; у њима су активно учествовали коњаници, сенатори и, коначно, чак и
цареви. Од сценских извођења, Римљани су највише волели комедију, али су их још више
привлачиле представе у циркусу и амфитеатру, које су својим застрашујућим сценама
умногоме допринеле моралном безобразлуку римског становништва.

Поред наведених јавних представа, Римљани су волели и разне игре, посебно

лопту, коцкице и игру сличну савременом шаху. Игра са лоптом је била омиљена и добра

8
физичка вежба не само за децу већ и за одрасле. Играло се на јавним трговима, посебно на
Марсовом пољу, у посебним салама које се налазе у купатилима, као и на другим местима.
Коцкице су дуго биле омиљена забава.

Јавна читања, а затим дискусије о поезији, су на крају постале саставни део

културног живота у време Римског царства. Сусрети слушалаца са песницима одржавани
су у термама, на портицима, у библиотеци у Аполоновом храму или у приватним кућама.
Договарали су се углавном у оним месецима када је било много празника везаних за
спектакле: у априлу, јулу или августу. Касније су и говорници почели да држе и јавне
говоре. Рецитовање говора или поезије понекад је трајало неколико дана.

Омиљено место за рекреацију и забаву Римљана била су јавна купатила – терме. То

су биле огромне, луксузно украшене зграде са базенима, салама за игре и разговоре,
баштама, библиотекама. Римљани су овде често остајали по цео дан. Бањали су се и
разговарали са пријатељима. У термама се разговарало о важним јавним пословима и
склапали договори.

После 15 часова сви чланови породице, осим мале деце која су јела одвојено,
окупљали су се на вечери, на коју су обично позивали још једног пријатеља. Ручак је био
мала кућна слава. Било је то време пријатељског лежерног разговора, смешних шала и
озбиљног разговора. Читање за вечером било је обичај међу римском интелигенцијом; за
ово је посебно одређен роб-читач. Понекад је вечера у богатим кућама била праћена
музиком – те куће су имале своје музичаре, а понекад су укућане забављали и плесачи.

3. Кућни намештај и прибор

Простор за живот Старих Римљана је био много скромније опремљен од нашег

модерног: није било столова, гломазних ормара, комода. У инвентару италијанске куће
било је мало предмета, а можда је прво место међу намештајем припадало кревету, јер су
у њему проводили много више времена од нас: не само да су спавали на кревету, већ су
такође читали и писали. Кревети, трпезаријски сто, мали столови, неколико столица, један
или два сандука, неколико свећњака – то је намештај италијанског дома.

Римски кревет је веома сличан савременом: са четири ноге (ретко и са шест); поред
узглавља, понекад је опремљен и постољем, што је копија јастука, сваки пар ногу је
повезан снажном шипком; понекад су, ради веће чврстоће, додаване још две уздужне
шипке.

Кревети су били од дрвета ( јавор, буква, јасен ). Ноге су понекад биле исклесане од
кости. У једној од најплеменитијих и најбогатијих кућа у Помпеји, у кући фауне,
пронађене су ноге кревета од слоноваче; наравно, чешће су узимали јефтинији материјал:

9
коњске кости или од друге стоке. Дешавало се да кост буде прекривена уклесаном шаром;
дрвене ноге биле су преливане бронзом. Узглавље, чија је грациозна закривљеност сама
по себи имала декоративну вредност, такође је оивичено бронзом. На трпезаријском
кревету у Помпеји сребрна шара је уткана преко бронзаног наслона за руке; изнад и испод
њих су фигурице Купидона ливене у бронзи на једној страни кревета, а лабудове главе на
другој.

Реконструкција римског намештаја tricliniuma.

Неукус, карактеристичан за многе слојеве тадашњег римског друштва, замена

једноставне лепоте обилном и не увек складном орнаментиком, поштовање не нечега већ
његове вредности – све се то изузетно живо одразило на примеру једног кревета са
уметком од корњаче. Не знамо по којој су цени кревети и који су скупљи, а који
јефтинији, али да је такав намештај био доступан само имућним људима је очигледно.

Комад намештаја који су Римљани називали менса није исти као оно што данас
називамо „столом“, али је имао исти облик. Менса би се постављала поред трпезаријског
кревета, заправо је служила за држање посуђа, али и за излагање најскупљих ствари у
кући. Постојали су столови са једном, две, три и четири ноге, који су могли да буду веома
скупи због ослонца од мермера, бронзе и слоноваче, као и због уметака који су покривали
плочу стола. Занимљиво је да су само трокраки столови прављени од јефтиних материјала,
а били су намењени скромнијим власницима.

Други тип столова били су преносиви столови са грациозно закривљеним ногама

који су се завршавали козјим копитима. Истој врсти столова припадају и штандови, од
којих је неколико стигло из Помпеје. Истом типу столова, некад троножаца, некад на
четири ноге, припадају и клизни столови, који се могу подизати или спуштати уз помоћ
копчи које су ишле на шарке. Неколико таквих таблица пронађено је у Помпеји; један са
уклоњивом црвеном тенарском мермерном даском са бронзаним рубом на ивици; познате,

10
већ повијене ноге завршавају се цветном чашом из које се дижу фигуре сатира које држи
мале зечеве на грудима.

Што се тиче седишта, у италијанској кући су их представљале столице, чије су ноге

биле изрезбарене на исти начин као код кревета; и столице су имале закривљене ноге и
прилично забачене наслоне. Уопштено се сматрало да је овај удобан намештај намењен
женама.

Столњаци су се појавили тек у касном царству. Салвете су биле мали комадићи

ланене тканине, којима су брисали руке и уста, стављали их на сто за госте, али су гости
носили такву салвету са собом. Обичај је био да се кући понесу остаци посластице са
вечере, које су умотали у сопствену салвету.

Посуђе је било веома разноврсно, а много кухињског прибора је слично модерном.

Посластице су сервиране на столу у дубоким посудама или чинијама, појединачна јела су
стављена на велики послужавник. И трпезарија и кухињски прибор били су земљани. Још
у 2. веку. пре нове ере од сребра за трпезом био је само сланик, који се наслеђивао са оца
на сина. До краја републиканског периода ништа није остало од древне једноставности.
Неки су чак почели да праве кухињски прибор од сребра. Гости су долазили са својим
робовима, који су стајали или седели иза господара. Пружали су разне услуге газди и
носили кући салвету са свиме што је власник узео са стола.

Храна се обично кувала у глиненим, бронзаним или оловним посудама, а за чување

хране углавном су се користили следећи начини: сир се димио, месо се сушило а воће се
премазивало медом. Након временом су почели да користе и слане растворе. Важно је
напоменути да се со у том периоду углавном користила као новац и никоме не би пало на
памет да соли било које јело само због укуса. Со је била цењена, јер се користила за
складиштење хране на дугим путовањима или морским експедицијама.

Занимљиви су били разни уређаји за загревање пића. Један од њих, највише

кориштен, је autepsa, древни самовар. У високој посуди налик врчу налазиле су се две
посуде: једна за угаљ, друга за течност; кроз специјалну бочну рупу изливао се врућ угаљ,
течност се сипала и изливала кашиком – на autepsa-ма није било славине. Иначе, на
врућини, уместо угља, суд је био испуњен ледом, а течност је тако хлађена.

4. Исхрана

Током дана, храна се обично узимала три пута: око 9 сати ујутру је био entakulum -
лагана ужина ујутру; око подне prandium - доручак и после 3 сата - ручак. Раскошна
вечера са позваним гостима назива се convivium - гозба. ???

11
 Трпезарија се звала trinklinium, што говори да су били заваљени за столом.
Првобитно се јело у атријуму, седећи поред камина. Само је отац имао право да легне;
мајка је седела поред његовог кревета, а деца су била смештена на клупе, понекад за
посебним столом, на коме су им се служиле мале порције, штавише, не од свих јела;
робови су били у истој просторији на дрвеним клупама или су јели око огњишта; то се
нарочито радило на селу. Касније су почеле да се уређују посебне сале за вечере, у којима
су постепено учествовале жене и деца. Од тада су почеле да се мешају у разговоре
мушкараца, чак су смеле да једу лежећи. Богате куће имале су неколико трпезарија за
различита годишња доба. Зимски триклинијум се обично налазио на доњем спрату; за лето
трпезарија се премешта на горњи спрат или се трпезаријски кревет поставља испод вела у
видиковцу, под крошњом зеленила, у дворишту или у башти.

На почетку сваког оброка обавезно су се захваљивали боговима. Одмах после

вечере, за време десерта, или нешто касније – увече, била је забава на којој се пило,
причало и забављало. Ове пијанке су врло брзо добиле карактер грубих оргија. Неколико
њихових учесника је водило озбиљан разговор. На таквој гозби по правилу би се врло брзо
појавили певачи и други музичари. Понекад је домаћин читао своје песме или би замолио
некога од гостију да прочита његове песме. Комичари, вицеви, мађионичари, играчи, па
чак и гладијатори били су позвани да забављају публику; играле су се и коцкице.

У првим вековима Рима, становници Италије јели су углавном густу кашу од

спелтиног брашна, проса, јечма или пасуља, али већ у зору римске историје у домаћинству
се није кувала само каша, већ су се пекли и колачи. Кулинарска уметност почела је да се
развија у 3. веку. п.н.е. а досегла је невиђене висине под царством.

Поред житарица и махунарки, поврћа и воћа, коришћени су и ферментисани

млечни производи. Месо се користило веома ретко. Обично се клала болесна или стара
стока, неподобна за рад у пољу. У сваком случају, месо је било веома тврдо, ретко пржено,
или дуго кувано у супи. Хлеб и житарице су биле основна храна древног света. Варива и
житарице су кориштене за припрему јела попут maze – мешавине брашна, меда, соли,
маслиновог уља и воде; turon је мешавина брашна, ренданог сира и меда. Многе
намирнице cu се пре кувања посипаle јечменим брашном. Пасуљ и друге махунарке су
такође кориштене за припрему хране у великој мери.

Национална супа старих Римљана био је boršč- посебно за њега узгајано је много
купуса и цвекле. Чак је и велики песник Хорације сматрао узгој купуса својим главним
послом. Након тога, ова дивна супа се проширила међу многим народима света.

Доручковало се и ручало на брзину, а велика пажња је посвећивана вечери. Цела

породица се окупљала. Обично су служили супу од пасуља, млеко, сир, свеже воће, као и
зелене маслине у саламури и пасту од црних маслина. После тога на римским трпезама

12
појавио се хлеб, а у богатим породицама јастози и остриге. Пошто је говеђе месо било
веома ретко, дивљач, жабе и пужеви су се у изобиљу користили.

У старом Риму постојале су три врсте хлеба. Први је црни хлеб или panis plebeius,
за сиромашне, други је panis secundarius, бели хлеб, али лошег квалитета. Становништву
се често давало жито, брашно или већ испечен хлеб. Трећи, panis candidus, је
висококвалитетни бели хлеб за римско племство.

Треба напоменути да већина становника старог Рима није имала могућности које су
имали богати римски племићи, па су плебејци храну најчешће куповали од путујућих
продаваца. Обично су то биле маслине, риба у саламури, нека врста ћевапа од дивље
птице, кувана хоботница, воће и сир. Сиромашна вечера се састојала од комадића хлеба,
ситних комадића слане рибе, воде или врло јефтиног вина лошег квалитета.

Они који су могли да приуште, вечерали су током дана у бројним кафанама. Вино
је играло важну улогу на трпези старих Римљана, њиме се обично завршавала вечера.
Производиле су се и црвене и беле сорте. У то време су већ постојале разне задруге за
производњу овог популарног пића. У Риму је постојала лука са суседном пијацом, где се
продавало само вино. Приликом сервирања обично се разблаживало водом и конзумирало
топло или хладно, у зависности од годишњег доба. Као аперитив коришћено је вино са
додатком меда.

5. Водовод

Стари Рим био град у коме је било пуно воде. Вода је текла даноноћно, али не за
приватну употребу. Власник Инсуле који би добио дозволу да спроведе воду у своје
двориште и кућу, спроводио би воду само до своје куће тј стана, док су остали станари
морали да купе воду од водоносника или да се снабдевају са бунара и чесми.

Немогуће је замислити живот старих Римљана без термалних купатила. Да би се

грађанима и робовима Рима омогућило прање, у граду су изграђене многе терме, од којих
су највеће добиле имена по владарима Рима, по чијим налозима је и извршена изградња
ових купатила. Тако је у Риму изграђено 15 „царских“ терми, међу којима су најпознатије
и најлуксузније терме Веспазијана (са више од стотину соба), Каракале (предвиђене да
приме 2.300 људи одједном), Диоклецијана (која је поред заједничких базена, имала 3
хиљаде појединачних купатила од алабастера) и Константина (последња терма, изграђена
310. године нове ере). Изградња прве терме приписује се чувеном богаташу Мецени.

13
 Реконструкција Трајанових терми

Поред огромних и велелепних купатила, у Риму било је много малих купатила

којих је за време Августове владавине, са градском популацијом од око милион и триста
хиљада људи, било 865 јавних и 800 приватних купатила.

Наравно, богати Римљани су могли приуштити купање у својим домовима, јер су

многе виле биле опремљене локалним малим базенима и кадама; али купатила, која су
била важна компонента античке римске културе, нису била толико место за купање код
већине достојанственика, колико место где се решавају сви политички, економски и други
проблеми. Како је удобност купања расла, многи богати Римљани радије су проводили
читаве дане у кади, јели, забављали се, играли спорт, слушали говорнике, песнике и
радили све остало што се могло радити у кади.

Кућна купатила су углавном користиле жене, не за купање, већ за одржавање

лепоте, па су се купале са свим врстама лековитих додатака из биљних есенција и
ароматичних уља. Жене су се прале у купатилима или у истој просторији са мушкарцима,
или посебним женским данима. Тек у другом веку нове ере. под царем Трајаном почела су
да се граде посебна женска купатила.

Треба напоменути да су терме биле јавно место, јер су све трошкове купања
сносили цареви, а улаз је био чисто симболичан. Стога су се и богати и сиромашни прали
у истим купатилима. Истина, у исто време представници различитих сегмената
становништва и различитих финансијских могућности посећивали су различите терме,
које су се, у зависности од наводног статуса, разликовале не само по квалитету завршне
обраде, већ и по чистоћи воде.

Приликом изградње купатила усвојен је каскадни распоред сала, у коме су се сале

обичних људи налазиле испод ходника племства. Вода је гравитационо отицала у базене, а
пошто су сви термални базени обједињени у један систем, вода је прво улазила у горње

14
базене, а преко њих – у доње. Сходно томе, чисту воду добијали су само они који су могли
да приуште скупе горње сале. Истовремено допосетиоца доњих сала стизала је вода која је
већ успела да опере тела римског племства.

Током изградње терми, градитељи су морали да реше неколико инжењерских

проблема. Очигледно, прање је немогуће без воде. Уз исту количину воде која се користи
сваки дан, једноставно је било потребно направити систем сталног водоснабдевања града.
За ово нису створени посебни системи снабдевања, већ су коришћени постојећи и стално
унапређивани градски водоводи.

Генерално, у старом Риму, први аквадукт (аквадукт) - Appia Claudia - појавио се

313. године пре нове ере. У почетку су настале приземне конструкције које су се често
уздизале изнад земље на носачима, због чега је аквадукт добио облик моста. Овај дизајн
није ометао кретање, што је било посебно важно унутар самог града.

Аквадукта кроз који је текла вода, могао се направити на два начина. Најчешћа
метода била је цигла, унутар које је створен правоугаони канал. Да би се смањило цурење
воде из таквог водовода, било је потребно обезбедити квалитетно подмазивање свих
зиданих спојева, што је дуготрајно, али јефтино. Стога је овај метод постао
најприменљивији.

Pont du Gard - римски аквадукт

Међутим, како је становништво расло и густина зграда се повећавала, било је

неопходно поставити подземне цевоводе који се по првој опцији више нису могли
градити. У овом случају коришћене су оловне цеви захваљујући којима је само у Риму
било могуће изградити два подземна водовода дуга неколико десетина километара.

15
 Приликом изградње оловних цевовода Римљани нису знали да олово које са водом
улази у тело доводи до постепеног тровања. За становнике Рима такав цевовод је био
штетан тим више што је вода која је хранила град била богата угљен-диоксидом, који је
активно замењивао калцијум у људском организму, што је доводило до хроничних
болести... С обзиром на то да су римско посуђе, па и козметика, прављени на бази олова,
постаје јасно зашто је старост Римљана ретко прелазила 30 година.

Треба напоменути да је, без обзира на облик водовода, вода кроз њега текла без
притиска, односно само због разлике у водостају. Поред тога, сваки аквадукт је морао да
буде опремљен уређајем за подизање воде на месту захвата воде, који се најчешће
користио у вишестепеним системима непрекидног рада са механизмима за подизање типа
„бесконачни ланац“. Погон се могао изводити мишићном вучом људи и животиња.

Наравно, аквадукти су изграђени не само у Риму, већ у свим провинцијама царства.

Тако су до данас водоводне цеви стигле не само на територију модерне Италије, већ и до
Шпаније и Турске. Квалитет аквадукта је био такав да су многи од њих коришћени све до
двадесетог века. Истовремено, као и у време Римског царства, вода је из аквадукта
долазила до посебних градских чесми, одакле се већ импровизованим средствима носила
кући. Осим у фонтане, вода се, наравно, сливала у цистерне и купатила.

У овом другом случају, требало је решити још један проблем а то је загревање воде.
А то је решено стварањем великих подигнутих купатила, загрејаних одоздо са неколико
стално запаљених ватри, равномерно распоређених испод дна купатила. Тиме се
обезбеђује равномерно загревање целокупне масе воде која је већ гравитационо отекла
кроз цеви у горње базене термалних купатила. Како би прелазила у ниже базене, вода се
није даље загревала, па су се најнижи разреди задовољавали са тек мало загрејаном водом.

Да се људи не би опекли кључалом водом у горњим базенима, формирани су или

посебни базени за одлагање где су они који воле да се загреју могли да уживају у
најтоплијој води, или су кључалу воду из котла мешали са хладном водом која је унета
аквадуктом без грејања.

Проблем није било само грејање воде, већ и самих купалишта, јер се само у таквим
условима могло говорити о пријатном боравку у бањи. Да би решили овај проблем, стари
римски градитељи су у I веку створили први систем централног грејања на свету под
називом хипокауст. У исто време, ако је главна област примене хипокауста у Италија и
даље у термама, архитекте северних провинција царства успеле су да искористе све
предности овог система и почеле су да га широко користе за загревање стамбених
простора.

16
 Рад хипокауста је прилично једноставан: пећ, смештена испод зграде у њеном
централном делу, загревала је ваздух у подруму, који је заједно са димом изгорелог
дрвета, који се диже навише, почео да се креће испод пода од центра ка периферији дуж
хоризонталних канала. Надаље, ваздух је пролазио кроз стубове унутар зидова и, крећући
се навише, давао им топлину, услед чега се просторија загревала са свих страна осим
крова. Одвођење топлог ваздуха са димом споља је вршено кроз димњаке у објекту. Скоро
све хипокаустне цеви су направљене од глине, што је омогућило не само да се осигура
пожарна сигурност конструкције, већ и да се спречи улазак дима.

Стога се може приметити да су римска купатила играла значајну улогу у развоју

многих инжењерских система за стамбене и јавне зграде. Због чињенице да су купатила
коришћена у свим областима царства, традиција купања је продрла у културе многих
народа Европе и Истока. После пропасти Римског царства у 5. веку многи инжењерски
трикови су изгубљени на Западу, али су на срећу опстали на Истоку.

Треба напоменути да су сви горе наведени инжењерски трикови и луксуз били

карактеристични само за градска купатила. У селима су бање грађене на обалама река или
језера, а састојале су се од једне или две просторије поред свлачионице. Генерална
конструкција сеоског купатила обухватала је шанац са густом крошњом од грања. За
стварање паре коришћено је камење загрејано на ватри, које се повремено заливало водом.
Након што се особа угреје у овој једноставној просторији, купала се у хладном базену.

Закључак

Проучавање свакодневног живота старих римљана се умногоме разликује од

проучавања свакодневног живота осталих античких народа, а све то захваљујући једном
немилом догађају који је задесио Римске приморске градове Херкуланум и Помпеју.

79-те године н.е. дошло је до вулканске ерупције на планини Везув услед чега су
горе поменути градови били потпуно прекривени вулканским пепелом и самим тим
остали конзервирани у некој врсти временске капсуле. То је омогућило данашњим
археолозима увид у свакодневни живот обичног грађанина јединствен у целом свету.

Захваљујући томе ми данас са сигурношћу можемо да тврдимо да тековине

античког Рима не прожимају савремени свет само кроз архитектуру и културу, већ и кроз
разне аспекте свакодневног живота. Ако искључимо античку Грчку, која је била нека
врста претече римске цивилизације, не постоји ни једно античко друштво које толико
утицало на савремени начин живота.

17
Извори

Тацит, Анали (превод Љ. Црепајац), Београд 1964.

Tacit, Historije (prevod J. Miklić), Zagreb 1987.

Јосиф Флавије, Јудејски рат i, vii (превод Д. Глумца), Београд 1967.

Плиније Млађи, Писма i 20, III 8, x 1-121 (превод А. Вихлар), Београд 1998.

Амијан Марцелин, Историја xx-xxv (превод М. Милин), Београд 1998.

Полибије, Историје, III, IV (превод М. Рицл) Нови Сад 1988.

Салустије, Југуртин рат, (превод Л. Перовић), Београд 1913.

Арнолд А. Лелис, Вилијам А. Перси, Берт К. Верстрет и Едвин Мелен Доба брака у старом
Риму Прес, 2003. ИСБН 0-7734-6665-7

18