Текстови гусларских пјесама
Смрт попа Мила Јововића
У данима кад на Никшић
Црногорци ударише
Кад бијаху дошли дани
Да не буде турски више
У логору црногорском
Покрај куле Лековића
Неко књазу оклевета
Попа Мила Јововића
А књаз Мила дозиваше
У присуству свих војвода
Па му рече: „Попе Мило
Нит'си вино, нит'си вода!“
Плану Мило као муња
Полеће му сабљи рука
А два ока ко стријеле
Сијевнуше у хајдука
Војводе се уплашише
Од изгледа вука горског
Да оружје не потегне
На владара црногорског
Као да му оштрим мачем
Срце мушко расијече
Па завика: „Господару!
Бог са тобом, шта то рече?
Зар признање то је твоје
Што учињех Црној Гори
И зар има неко ко би
Мого Мила да прекори?“
Књаз не рече ништа више
Већ у страну некуд гледа
Док чувеном харамбаши
Срце пуца од иједа
Па се с тешком љутњом бори
Савлађује бијес у се
А на прси златне токе
Од иједа тресу му се
Па љутито напуштио
Господара и војводе
И под шатор свој свилени
Са мислима тешким оде
Јекну као лав рањени
Неправда га пече, боли;
Мисли како осветит' се
Господару – књаз Николи?
Па у љутњи гусле зграби
Одјекнуше танке струне Доласку се изненадном
Кликну Мило као соко Обрадова његовоме
Па се мајком, Ћетном, куне „Откуд јутрос, Јововићу?“
Да ће поћи у град Никшић Веселијем гласом рече
Сам, без иког истог дана „Зар од књаза црногорског
И на мегдан позват силног У мој тврди град утече?
Мушовића капетана Примамо те објеручке
Баци гусле, узја вранца Све ћемо ти опростити
Преко Зете пређе воде Живпту ти, харамбашо
И на хату помамноме Вјеруј, неће ништа бити!“
Преко поља граду оде Плану Мило: „Доста више!
Лети вранац низ Растоке Не будали без потребе;
Као да га носе крила Ја сам доша, капетане
Док с бедема турска стража Да на мегдан зовем тебе!
Опазила попа Мила Да докажем господару
ЂПа излазе из шанаца Да нијесам што он каже
Да чуднога госта виде И ономе што ме пањка
А питају један другог: И о мени свашта лаже
„Ко је, куд ће, откуд иде? Но се среми и изиђи
То је неко полудио Бирај мјесто за мегдана!“
Или иде на предају Те ријечи као муња
Или иде да погине?!“ Погодише капетана
Турске страже нагађају Преблијеђе пред хајдуком
А поп Мило све је ближе Из јуначке Марковине
До турака и шанаца Јер је знао да од сабље
Пред собом је заморио Његове се лако гине
Бијеснога свога вранца Не смје мегдан да прихвати
Као што му доликује Препаде се својој глави
Бира турске породице; А на славу и на прошлост
На најтврђе иде шанце Куће своје заборави
На најљуће градске злице Нијесу му као и он
Па ако би погинуо Страшљивице били стари
Да погине од јунака Но јуначки, три вијека
Од чувених и признатих Са Никшићем управљали
Феризових потомака Излазили на мегдане
Устави га турска стража Најбољијем јунацима
На капији од Никшића Сјекли главе црногорске
Каза им се, и нареди По брдима и кланцима
„Зовите ми Мушовића!“ Данас сабља Мујагина
Када чуше Турци ко је Наче славу куће ове;
Отрчаше капетану; Нема срца да позиву
Мало затим и Мушовић Јуначком се одазове
На капију градску бану Већ у страху, кукавички
Па кад виђе попа Мила Знак на кулу стражи даде;
На бијесном вранцу своме Јекну плотун са главице
Поп погођен с коња паде Смркнуло се књазу лице Гледат како кљују птице
Вранац стрекну и побјеже Много жали попа Мила А да срце наслађују
Натраг, преко воде Зете Јер његова ријеч, јутрос Никшићани – љуте злице!“
А на Мила са сабљама Повод му је смрти била Књаз крваву узе главу
Низ главицу Турци лете Па дозива перјанике И овако проговара:
Па се грабе ко ће прије И овако каже њима: „Попе Мило, зашто јутрос
Махнут сабљом по соколу „Сахраните попа мила Ожалости господара?
За чије је име чуо Са највећим почастима! Ја се с тобо нашалио
И цар Хамид у Стамболу Јер је Мило заслужио А ти као муња плану
На мртвога попа стиже Кроз сто тешких окршаја И однесе на дар галаву
Феризовић Хасан први; Да с јуначким почастима Никшићкоме капетану
Звизну сабља – глава паде Сахранимо љутог змаја Ко би мога помислити
У сточену локву крви Учесник је свих битака Да ћеш тако учинити
На највећу градску кулу Од Бојане па до Дрине И без ништа, без потребе
На врх хара Мушовића Па иако данас лудо Главу своју изгубити
Истакнуше Турци главу Оде у град да погине!“ По јунаштву и памети
Попа Мила Јововића А ујутро, у свитање У прве те бројих људе
Са стржевог оштрог коца Једна храбра жена млада Данас твојој црној смрти
Гледа Мило са висине Провуче се кроз шанчеве Црногорци сви се чуде!“
Како му се Турци зоре Из Никшића – турског града Па Новаку Рамовоме
И по граду шенлук чине А устави је наша стража Књаз Милову главу даде;
А гавран се – црна птица А Госпава њима каза: Новак главу пољубио
Обрадова изненада „Носим нешто много важно И овако зборит' стаде:
Кад крваву видје главу За Николу – вашег књаза.“ „Стрико Мило, грдна рано
Па се вије изнад града Кад је прими књаз Никола Какве су те тешке муке
Примиче се изнад табље Црногорка кршна ова Наћерале да улетиш
Да на бедем падне тврди Дар потеже необични У град Никшић – међу Турке?
По старијем навикама Господара те дарова Ко те, стрико, оклевета
Мушку главу да нагрди Књаз мараму одвезао И отрова љутом злобом;
А кријући – из харема Кад крвава у њој глава Што ме не зва када пође
Кроз пенџере вире буле Али познат не могаше Да погинем и ја с тобом?
Да чувену виде главу Попа Мила, љутог лава Тебе Турци не убише
Српског попа на врх куле Крв се смрзла и покрила Већ лаж, мржња и клевета
Не могу се нагледати Дивно лице у јунака Оних што им твоја слава
Ни ишчудит буле младе Познати га не би могла И јуначко име смета!“
Па питају једна другу: Ни рођена Ћетна мајка Погледа га књаз љутито
„Што поповске нема браде?“ Крвљу очи заливене Па наредбу хитну дава
Но кад вранац зарзао Умршена коса дуга Да се Милов гроб откопа
Пред шатором попа Мила Кад господар дозна ко је И сахрани с трупом глава
Сва се војска црногорска На срце му паде туга Ето тако попа Мила
У логору узбунила А Госпава причат поче: Плаховитост скупо кошта
Јер се јаду досјетише „По поноћи ноћас, књаже Под тврдијем зидинама
Па планове тајне граде; Провукох се кроз шанчеве Крвавога Оногошта
Мало затим турска стража И кроз густе турске страже Да докаже своју вјерност
Обезглављен леш предаде Успузах се кроз зидине Пред Николом господаром
Кад видјеше труп без главе Тврдог хара Мушовића Ко Обилић некад што је
Чувенога харамбаше И украдох са врх табље На Косово пред Лазаром
Све војводе и војноци Главу Мила Јововића
У логору заплакаше Зар јуначку главу ову
 Гусле моје и струно дугачка
Свемогући дај ми благослове,
Зајечите гусле јаворове,
Да запјевам тениском јунаку,
Српском џину, Ђоковић Новаку,
Што задрхта цијела планета,
Од његовог, тениског рекета!
Моје, скромно перо, жељу има,
Да му сплете химну стиховима...
Сви те зову, од милоште, Ноле,
А ја: „Дико и српски соколе“;
Јер за редом, три пут' узе мјеру,
Планетарном асу Федереру!
Њему слава пред тобом потону,
А сад грабиш ка свјетскоме трону,
Међу десет првих, најмлађи си,
А престо ти у ваздуху виси...
Божја ти је воља снагу дала.
Да победиш, два пута, Надала,
Још цијелом свијету показа,
Како Србин, без једног пораза,
Броди дане, године текуће,
Дични сине од честите куће,
Српски орле, црногорског гена,
Светосавче од расе Словена,
Душа ти је чистија и шира,
Од пространства равнога Сибира!
Да нам није величине твоје,
Кад би српске, са заставе боје,
На арене свјетске виориле,
,,Боже правде“, химне се ориле,
И сијао ловор, српске славе,
На највеће, тениске представе...
Нација се српска сјећа радо,
Гусле моје и струно дугачка,
ви сте понос и дика јуначка,
Чуле сте се у царској дворани,
чуле сте се ђе живе чобани,
слушала вас Европа цијела
од Берлина до Беча бијела,
и у царској високој палати,
част је им'о гуслар запјевати...
Новаку Ђоковићу
Када крену Српче голобрадо,
Што не бјеше од рекета више,
Да тениску историју пише!
Чини ми се да је било јуче,
Кад' тениску опрему обуче;
Још то Српче са снагом рекета,
Крену против остатка свијета,
И са срцем лављијем, кидиса,
На велике мајсторе тениса,
Да рекетом дијели мегдане,
Као сабљом Страхињићу Бане;
И закуца момче, чврсте вјере,
На вратима свјетске каријере!
А са тога судбоносног прага,
Воља су те, носиле и снага,
И варнице српскога ината,
Да отвориш свјетске славе врата;
Нек да Господ, и два твоја брата,
Да твојијем корацима крену,
На свијетску, тениску арену,
Да три прва мјеста дијелите,
На ранг-листи, тениске елите!
Кад на стазе славе закорачи,
Теби она смјерност не помрачи,
Него гинеш када браниш боје,
Напаћене отаџбине своје!!!
А кад мудре дијелиш изјаве,
Твоја скромност лебди изнад
славе,
И трудиш се да сачуваш мјеру,
И границу, људском карактеру!
Неби ти се остварила жеља,
Без подршке, твојих родитеља,
И њихове даноноћне бриге,
Док им чедо лети у подвиге;
Њина жртва није била мала,
Али им се, Драгом Богу Хвала,
Остварила да љепше не може,
Када сједе у тениске ложе,
И гледају синове подвиге,
На табели планетарне лиге;
А захвалност што из тебе зрачи,
Њима Ноле, много више значи,
Но што знањем и рекетом збриса,
Најславнија имена тениса!
Какав подвиг Србине начини,
На турнире у овој години!
Преко тридес' наређа побједа.
К'о тениски витез првог реда,
Шест трофеја, освоји за редом,
Са најслађом, на крају побједом,
Срећа па ти форма не подбаци,
Но прегази Надала на шљаци,
Коначно га прићера до зида,
Пред његовом публиком Мадрида!
У њедрима, каза Вјечног Рима,
Каквог Српство, горостаса има!
Питао је Ромул брата Рема:
Зар латинска престоница нема,
Ниједнога тенискога аса,
Да устави српског горостаса!?
Па пролише сузе обобјица:
Залуд' нас је дојила вучица,
Кад нам једно младо, српско вуче,
Са тенисом, потомство потуче,
И спрема се да влада свијетом,
Гладијатор српски са рекетом!
У походу ка свјетској титули,
Иде Ноле к' Ајфеловој Кули,
Да и њене темеље уздрма,
Лав велики из малога грма!
Твој таленат и ментална снага,
Нема више, препреке ни прага,
Коју неће са успјехом прећи,
На планети, спортисто највећи,
Што већ жива постаде легенда
И свијетли примјер српског
бренда!
Твоја скромност није потонула,
Под теретом толико титула,
Суђење сердару Шћепану Радојевићу
Глад и силна војска Омер-паше,
Црногорског Књаза примораше
Да примирје са Турцима склопи,
Ради општегмира у Европи.
Кад књаз ово потписа исреди,
У нахије јави и нареди,
Да ко не би пушку опалио,
И примирје ово покварио!
Сердар Шћепан није знао за то,
Те прекрши наређење дато;
Оде с Четом уз Херцеговину,
Те под тврду голију планину —
На вратима од Дуге крваве,
Двије Турске посијече главе;
И по своме обичају старом,
Из дуге се врати са шићаром;
И у село стиже Марковину,
Танкој кули под Гарач планину.
Ту с дружином плијен подијели;
Ту су турске главе донијели,
Хоће сердар да дарује с њима
На Цетиње књаза побратима.
Али прије него сердар пође,
Књига књазу на Цетиње дође,
Од Турака, из града Никшића,
Капетан му пише Мушовића.
На бетону, шљаци или трави,
Карактер ти не подлеже слави!
На том путу до највише славе,
Нек те штити орден Светог Саве
И благослов Српског поглавара,
Рад прилога и значајног дара,
Којим Гору даривасте Свету,
Сађенуту на српском Космету!
Нек те Свети Отац благосиља,
Докле стигнеш до коначнога циља,
И засједнеш на тениски престо,
Напред Ноле, тамо ти је мјесто!,
Дивљења је, највишег достојна,
Твоја часна, породица бројна,
Силан турчин ријечи не бира:
Зар си књаже, уговор од мира,
Погазио и рат продужио
Знаш ли шта си с' тим заслужио?
У Стамбол ћу султану јавити,
Па ће сила турска навалити,
Цетиње ти са земљом сравнити,
А тебе ће жива ухватити,
Више неће црне Горе бити,
Нит' ће турском царству пркосити,
Нит ћеш радит што је тебе воља,
Доста ми је ваших самовоља!
А кад су ти додијале муке,
Молио си и Русе и турке;
Када ти се радило о глави,
Да се ратно стање обустави.
И цар турски смило'о се на вас,
А ви све то погазисте данас!
Из Дуге су јавиле ми страже:
Сердар Шћепан, твој побратим,
књаже,
Двије турске главе посијече
И с плијеном богатим утече;
Пред поћером турском, из Голије,
А први си тражио примирје!
То је брука и срамота, књаже,
Владар један да петља и лаже!“
Јер Србија, без Вас неби била,
У тенису свјетска веле сила!
Срж је вашег труда, уграђена,
У темељу ,,Serbian Open-a'',
А хтјеле би аждаје несите,
Са вашијем перјем да се ките,
Да плод зграбе, у њихове руке,
Ваше вишедецениске муке,
И да часно стечено, вам пљачка,
Не дај те се вријежо јуначка,
Истином се одуприте сили,
Бог свевишњи нека вас закрили!
Кад је за то књаз Данило чуо,
Као муња небеска плануо
И не мога бијес да савлада,
Већ дозива Ђукановић рада:“
Узми, Раде, перјаника седам,
Или ми се не враћ, те ни један,
Ил' у току данашњега дана,
Пронађи ми сердара Шћепана.
Због кршења уговора мира,
Од два суда — један нека бира:
Или нека на Цетиње дође,
Или нека Мушовићу пође,
Да му Турци у никшићу суде,
Због његове самовоље луде.
Не шћедне ли тебе послушати,
На мјесту га мораш мушкетати!“
А кад стиже Марковини Раде,
И поруку књажеву предаде,
Сердар стао, не зна шта да ради?
Наредба га ова изненади,
Па размишља на коју ће страну,
Или књазу, или капетану...?
Зна: нарав је књажева пријека,
Ту сигурна погибија чека
И то од свог богом — побратима,
И ријеши да иде Турцима,
Да га братска не убије рука
Турци су се намучили мука,
Гонећи га, да му главу смакну,
И на бедем никшићки истакну.
Сам ће им је данас однијети,
Једном ће се свакако мријети!
И на свога помамног дорина
Пређе преко тврдијех планина,
Па кад градским бедемима приђе
И стража га из шанаца виђе,
Прво сердар оружје одложи
И долазак његов образложи.
Па је онда замолио стражу
Да све бегу Мушовића кажу,
Да је дош' о да му суде Турци.
Сад се нађе Мушовић на муци,
Јер овоме надао се није.
Али сазва турке виђеније,
На својему бијеломе хару
Да пресуду донесу сердару!
Но кад Шћепан међу Турке бану,
Он поносно приђе капетану:
„Капетане, од Никшића града,
Доста сам ти задавап јада,
Доста сам ти заплакао була
И тврдијех разрушио кула;
Доста турских глава посјекао,
Сад ми није погинути жао!
Ево, главе са сердара жива,
Дар који се ником не дарива.
Одавно је тражиш, Мушовићу,
Да закитиш бедем у Никшићу!2
Дрскост ова изненади турке,
На сабље им полећеше руке.
Чекали су молбу и кајање
И његово понизно клањање.
Бег Мушовић корити га поче:
„Мало лакше, мрки Црногорче!
Није ово Дуга ни Голија,
Већ суд турских праведних судија,
Што пресуду треба да донесу,
Самовољи твојој и бијесу!“
Џидић Хасан устаде и рече:
“Ја предлажем да се посијече!
Сам је себе на смрт осудио,
Суд му није ни потребан био!“
Онда рече Мустајбеговићу:
„Ја предлажем, беже Мушовићу,
Да се сердар на колац набије
И пресуда изврши што прије.
Лакше ће нам мртвој бити браћи,
А онда га на бедем истаћи,
Да га мрки гавранови кљују,
А да Турци срце наслађују!“
Онда вели Париповић Беже:
„Нас освета и крв братска веже,
Да овога, нашега крвника
И великог, дрског разбојника,
На најтеже ударимо муке,
Ошто смо га скучили у руке.
Он је двадес, посјек'о Турака,
Најбољијех никшићких јунака.
Многе буле у црно завио,
На хиљаде брава одјавио,
Није дао из града изаћи
Па да би се одужили браћи,
Нешто теже од смрти пронаћи,
Те сердара црногорског смаћи!2
Аџиманић беже проговара:
„Аман, Турци дајте ми сердара!
Два ми брата у Дугу посјече,
А онда се пред књазом зарече;
Да ће главу и моју да скине,
Па тако ви Меке и Медине
И тако ви у Стамболу цара,
Поклон'те ми Шћепана сердара!
Да га мучим да срце насладим,
Док му живот на муке извадим!“
Аџајлија Феризовић, стари,
Сабираше изложене ствари.
Има старцу стотину година,
Зна га добро Мека и Медина;
Састај'о се с Никцом од Ровина.
Носи рану с крвавијех Круса,
Бранио је Цариград од Руса.
Три је пута био код султана,
Па се старац диже са дивана:
„Турци, браћо, мојега ми дина,
Ви немате људскијех врлина,
Ни јуначке части, ни угледа,
Зар то није за царство увреда?!
Ако главу смакнемо Шћепану,
Помрачисмо славу капетану,
И за то ће сва Европа знати,
Зар се смије тако поступати?
Свезаног, је лако погубити,
А још лакше углед изгубити.
Но освета братска кад вас мучи,
Што се који од вас не одлучи
Да сердара под оружјем срете?
Јер јунаци јуначки се свете,
Или што га на мегдан не тражи,
Разјарено срце да ублажи?!
Голоруког сердара судите,
А њудском се правдом не служите.
Сердар тако поступао није,
Са Турцима рука свезаније.
Ћерка моја, у Гацко удата,
Сердару је Шћепану предата,
Када су је Црногорци били
У злогласној Дуги заробили.
Сердар Шћепан, у Дугу крваву,
Чувао је као своју главу,
Да је неко мрко не погледа,
Док на Крстац Звиздићу је преда.
Тако људи и јунаци чине,
То су праве људске величине!
Да је Шћепан за примирје знао,
И за ријеч књаз коју је дао,
Не би данас на суд турски био,
Нит би књазу ријеч погазио!
Ово није катил ни зликовац,
Већ поштени један Црногорац;
Који живот и слободу брани,
А ви данас, Турци Никшићани,
Мислили сте да стекнете славу
Кад смакнете сердареву главу,
Коју сабља ни пушка не штити;
Смије ли се који усудити
Да на мегдан позове сердара,
Доље испод Мушовића хара,
У присуству овог славног суда
И с тим нек се заврши пресуда!2
Погледаше преда се бегови,
Предлог им се не допаде ови.
На хар мучна тишина завлада,
Док подоцкан, капетан од града,
Прошета се по бијелом, хару,
Затим приђе Шћепану сердару:
„Ја у име правде и Алаха
И у име никшићких Турака,
Поклањам ти живот каурине,
Без дана се суђеног не гине!
А коме се од бегова крива,
Што те пуштам из Никшића жива,
Нек те сјутра нађе и пос'јече!“
Онда Шћепан радојевић рече:
„Капетане, ти ме пушташ жива,
А сви Турци сматрају ме крива.
И тебе ће сјутра окривити,
Кад ти стану даве долазити,
Да је сердар Шћепан с хајдуцима,
Ударио никшићким Турцима.
Примирје ће кратко потрајати,
Па се немој после покајати!
Но, одлука таква кад је пала,
Онда би ми потврда требала
Коју морам господару дати,
Јер ми неће нико вјеровати
Да сам код вас на суд турски био
И да си ми живот поклонио.“
Капетан му потврду написа,
Па удари печат и потписа;
А коња му и оружје врати,

И стража га из града испрати,

До високог Будоша планине.
Но, шта мрки Црногорци чине
Од како су чули за сердара
И поступак — књаза господара,
Сва се Црна узбунила Гора,
Сердар Шћепан осветит' се мора!
На муку се нађе књаз Данило,
Покаја се, ма је касно било.
Црногорци, пргави и љути,
С Турцима ће кавгу заметнути
И турскога цара изазвати,
Ко ће турској сили отпор дати?
Но кад Шћепан стиже на дорину
У малено село Марковину,
Проломи се плотун из пушака,
А запјева сердарева мајка.
Гласнуше се са Гарча чобани,
При врх брда на западној страни,
Џефердаре танке опалише
И веселу вијест објавише,
У сва села Катунске нахије,
Сердар Шћепан да погубљен није.
Свуда опште весеље завлада,
Док глас стиже до цетиња града.
Књаз Данило пред Биљардом бјеше
Кад веселу вијест донијеше;
Па кубуре трже иза паса,
Опали их, а кликну из гласа:
„Благо мене, данас и довијек!
Иако сам напрешит и пријек,

Али срећа на мојој је страни,

Хвала вама, Турци Никшићани!
Кад пуштисте мога побратима,
Често среће у несрећи има!“
Док загрмље плотун са свих страна,
И читавог не престаја дана,
На Цетињу, пољу од мегдана
Због доласка сердара Шћепана!
 Враћајте се српској вјери
Послушајте потурице пред Алаха што сте клекли,
проклеће вас србска вјера, које сте се ви одрекли.
Побјегли сте од свог рода, против своје земље, мајке,
мислили сте код Турака да ће бити к'о из бајке.
Без образа и поноса којих сте се ви одрекли...
Губо нашег светог рода, пред Турчина што сте клекли?
Са мржњом вас отроваше ваша браћа из Курана,
ал' да знате, потурице, биће касно једног дана!
Јер још за вас има наде да спасите душе своје,
враћајте се србској вјери, час повратка дошао је!
Стићи ће вас Божија клетва и пепео светог Саве,
проклеће вас, издајници наше старе, србске славе!
Ко противу Србства хули и окрене леђа роду,
тај пред Богом мјеста нема, нит' је прист'о у народу!

Свето име гусала

Свето име гусала се срета још у штиву Старога Завјета,
од Псалама и Цара Давида њихова се струна не покида.
Старије су од Христовог гроба, а чују се све до наших доба,
па су гусле од кад је свијета српска харфа Новога Завјета.

Куд ће љепша цика и музика

Куд ће љепша цика и музика за Србина старог мученика,
од гусала и србског пјевача, те нам срце у грудима јача.
Иако су од јавора сува, њих је Србин пет вјекова чува'
то му болне лијечило груди и свете му сачувало труди.
С гуслама се Србин поносио, кад је крвљу пољане росио;
и то су му прве клетве биле: у изрода гусле не висиле.
У њих Србин полагаше наду да слободи клонути не даду.

Под стољетним маслинама шатори се многи бјеле

Под стољетним маслинама шатори се многи бјеле,
под њима се одмарају србске чете преживеле.
Шатори су мале куће, али за све има мјеста има,
савио се друг до друга, па је тако топло свима.
Само један момак млади тужна ока, блиједа лица,
сједи тужно, невесело, сред пјесама, пошалица...
Па и њега задиркују и са њиме свак' се шали,
питају га што је тужан, питају га за чим жали.
 ''Дај олакшај срцу тугу, испричај нам боли своје,
па ће теби лакше бити, причај брате Радивоје!''
Радивоје причат' поче: ''Испунићу вашу жељу,
али то ће и крај бити вашој шали и весељу...
Жалосна је прича ова, а још тежа судба моја,
то је било после овог на Морави љутог боја.
Непријатељ беше јачи, ми морамо даље ићи,
ја ријеших на растанку час у своју кућу сићи.
Кућа ми је покрај пута, ја притегох пушку боље
и понијех двије бомбе, ако дође до невоље.
Стигох кући, али касно, тамо бјеху већ Бугари.
Ево прве страшне слике, објешен ми отац стари...
А кад приђох мало ближе, сва у крви мајка лежи,
и рањеним гласом збори: Радивоје, сине, бјежи!
А до прага када дођох, полуђети тада хтједо',
покрај моје мртве љубе лежи наше мртво чедо.
И оно се невинашце већ растало с овим светом,
видео сам да је било прободено бајонетом.
А у другом крају собе, ђе икона стоји стара,
као да су у гостима, вино пију шест Бугара.
Тад ми крвца зали очи и ја јекнух из дна груди:
Опростите миле душе! У пакао ви нељуди!
Па убацих бомбу једну посред оне руље клете
и ниједан од Бугара не утече од освјете!''

После пуцња Принципа Гаврила

После пуцња Принципа Гаврила

Фрањо Јосиф и његова сила
Окупира Црну Гору малу
Крв потече, враг однесе шалу
Запосјели црногорске кланце
Ма не љубе Црногорци ланце
Нит` се дају без љутог мегдана
Него буне три године дана
Бој се бије преко Горе Црне
Неће сила назад да се врне
Неће Србин у ропству да живи
А Спасоје Тадић је у Пиви
Три године, три крвава љета
Вођа пивског комитског покрета!
 Шта је Cпарта и Пијемонт

Шта је Cпарта и Пијемонт

наспрам тебе, мој Ловћене,
Што Ромео и Јулија
cпрам Милоша и Јелене.

Ал' још бјеше Срба соколова

Ал још бјеше Cрба cоколова,
што cе не боје швапcког олова,
нит џелата нит безданих јама,
нит уcташких маљева нит кама,
нит шиптарcког ножа и зулума,
дворове им замијени шума,
cтару мајку у гори јелика,
а cеcтрицу пушка од челика.

Љуља мајка у времена стара

Љуља мајка у времена стара уз преслицу и пјесму гуслара
у крваве дане и времена свога сина, нејаког Огњена...
Па му мајка тепа испод гласа: "Расти, сине, за оружје стаса',
пећина ти не бивала кућа, мач носио, а им'о прегнућа,
им'о среће и мушког талика, не сјекла те сабља од крвника,
десном руком прекид'о неправду, а лијевом уздизао правду,
им'о ханџар оштар к'о вид ока, не стиз'о те замах крволока,
предводио чете и дружине кроз крваве кланце и планине...
Расти, сине, за пјесму нам био и све наше ране осветио!"

Zapjevaću sa vjerom u Boga Ostroga mi i krsta časnoga pjesmu koju Crna Gora čeka evo
više od pola vijeka pa nek gusle istorija živa opjevaju ravnogorskog diva i narodu istina se
kaže o majoru đenerala Draže komandantu pokreta otpora tom vitezu crnogorskih gora što
ga majka za besmrtnost rodi a o Pavlu Đurišić vojvodi. O njemu su branili pjevati komunisti
crveni dželati i zločincem prozvali ga bili da bi svoje zločine prikrili pa da silom u zaborav
ode slavno ime velikog vojvode zalud bješe strahovlada njina Đurišića Pavla Ilijina Crna
Gora pamti i pominje jer je srpske branio svetinje krst, slobodu, vjeru prađedova postojbina
bijaše njegova selo Barci ispod Velje Gore đe se ljudi sa junaštvom zore đe i danas
bogomolja sija đe je srpska lješevska nahija đe se čojstvo i junaštvo slave đe je obraz
vredniji od glave. Stasao je Pavle za ratove slušajući od Skadra topove i ranjenu gledajući
braću đe se kući iz bojeva vraću pa ga želja životna povede u elitne kraljeve odrede praznik
petak veliki je bio kad je ratnu naredbu dobio da ka Plavu vodi jedinicu i kad vitez dođe na
granicu viđe zemlju na ivici rata te se kao vrstan diplomata sa srpskijem srete prvacima da
napravi dogovore s njima. Četres prve šestoga aprila kad rat poče osovinskih sila i napravi
krvavu klanicu s vojskom pređe albansku granicu pa umjesto Skadru da nastavi štab naredi
vojsku zaustavi nastadoše krvava vremena za državu Južnije Slovena dok u ropstvo padaju
narodi Pavle Senjegoju oslobodi razočaran ka Plavu se vrati đe će hrabro pred vojnike stati i
ovako njima govoriti ne smijete oružje baciti no neka vam ostane trebaće vam za skorije
dane. Oficiri vojske kraljevine u srpske se slobodne planine povukoše da se dogovore kako
da se sa fašizmom bore a uz blagoslov što leti s Ostroga kliče Pavle sa vjerom u Boga da
zastavu razvijemo ratnu za krst časni i slobodu zlatnu. Vjerna brata dozvao je svoga iz
Vinića sela malenoga i ljutoga crnogorskog zmaja pukovnika Stanišića Baja te viteza za boja
krvava s ravne Zete Vuletića Sava pa sokolu na junačkom glasu prijatelju Rupčeviću Vasu
od Cetinja Đukanović Blažu da mu čuva otadžbini stražu još iz Boke Đura Ivetića s Krivošija
mladog Obilića po imenu Kovača Miloša pa je amber u Moraču doša za junaka Rakočević
Mila da razvije sokolova krila i okupi jato sokolova Minić Ljuba, Maršana Adžića, kapetanu
Leku Vujisića, Medenice bratstvo sa Crkvina i Andriju Veskovića silna. Onda zove iz
Vasojevića komandanta Đorđija Lašića, Dujovića i Leka Vladića, Pečkovića Vuka iz Rovaca, iz
Pljevalja bratstvo Jelovaca, sve ih Pavle po junaštvu bira, od Mojkovca Tomović Bećira, a
desna je ruka Đurišiću Svetozare Dobrašinoviću. Raka Vanić Ivana Ružića odmah šalje do
grada Nikšića đe Bojović Nikola ih zove s njim srditi Jovović Jakove onda primi Lukačević
Voja da je spreman za ljutoga boja i s njim Rade Korda ponositi koji Sandžak od Turaka štiti
te će ovi sokolovi gorski sačuvati obraz crnogorski i pred časnim krstom se zakleti pobijediti
ili umrijeti. Svaki od njih u krajeve svoje slobodarski barjak razvio je oko kojih se okupljati
staše oni što se od smrti ne plaše ustaničke puške zapucaše sokolovi gorski kidisaše sva je
Crna na nogama Gora a pred vojskom pokreta otpora talijanske bježe jedinice Leko Lalić pro
Andrijevice na Bjelašu razgoni Tijane a barjaktar Dubak Radovane širi barjak ide na Berane
skupile se hrabre đurišlije boj se ljuti za Berane bije Lim zeleni u krv se oboji kliče Pavle
sokolovi moji talijanske snage se predaše a Berane ponovo je naše. Stane narod oko svoga
vođe a on kao nekad Karađorđe prvi ide i vojsku kuraži smrt ga neće iako je traži no ubrzo
odmazda će doći sedam dana i sedam su noći udarale snage talijanske i sa njima horde
partizanske starce, nejač i đecu pobili i domove mnoge popalili vatra kosi po dolini Lima i
razgone narod po selima od Berana policet Nušića svud je vojska Pavla Đurišića. Brojna
vojska Sila osovine s tenkovima grabi kroz doline i gradove žicom ograđuje a Đurišić Pavle
odlučuje da se mora ići u planine odakle će vojska otadžbine u bojeve junačke kretati a po
njem će Ostrog postati štab četničkog pokreta otpora crnogorska to je Ravna gora. Dok
junački vojska otadžbine Crnom Gorom u bojeve gine komunisti kroz narod se kreću među
braću unose nesreću ubijaju ko neće sa njima crni dani dođoše Srbima. Ne ostane kuće ni
kućišta đe nevina žrtva ne zapišta u škripove i tamne pećine bacali su dobre domaćine sva
im blaga, stoku otimali i junake stare ubijali puškonoše iz mnogih ratova satirala orgija
Brozova a uz pomoć podlih izdajnika sto dvadeset osam sveštenika jednoga ubiše vladiku
nedaj Bože tako ni krvniku što brat bratu svojem ne uradi sve služeći Brozu i Pijadi. Utriješe
mnoge porodice napuniše jame bezdanice pa jaruge, šume i glavice, sve potoke, pećine i
bare te škripove rijeke Bunare ubijaše na kućne pragove u Krečane, Točila, Borove đe su
stigli i pronašli koga kasapili bili bez razloga strah sijali, mučili i klali i bratskom se krvlju
opijali. Crnu Goru u krv obojiše od očeva đecu odvojiše sestre, majke u crno zaviše da dokle
se istorija piše i dok živa postoji Srbina za zvjerstva će kazivati njina za Lugove ponad
Kolašina, krv od Rudog polja do Kapina, Kotor jame Kunova Prisoja mučilišta crvenih
nesoja, od Mojkovca, Pljevalja, Petrovca do Tiholja, Gostilja i Rovca, Podgorice, Cetinja,
Slatine, Krnje Jele, Luke Berišine, još Radovče, Vrakov i Jelače, Nikšić, Šavnik i dvije Morače
đe stotine počiniše jada od Mahale pa do Boljevgrada i Sangarač, Kućišta, Crnica,
Boškovina, Bretina Glavica, Prekobrđe, Grahovo, Župina, Ozrenići i Dobrilovina, Tijem tvrdi
kraj Jadranskog mora onda Grbalj zlodjelo zlotvora, Bijelo Polje i Kamena Gora, Pavlov
Bunar i Mrtvo Duboko s njima polje Obilić široko, Pučke Rake, Ploče Dragovića pa zloglasna
Župa kod Nikšića, Ostrog sveti, Gornja Rženica, Progorović krvava grobnica, Ilijino brdo i
Banjani te Maoči u krv okupani, rijeka Tara, Kosanica sveta i ostala stratišta prokleta i
Bliškovo i Bašina Voda tužna groblja srpskoga naroda. I poznate koliko još ima crnih jama
prepunih kostima što ih svoja razbraća pobiše maljevima lobanje lomiše i grobove kamom
 prosipaše gore nego zloglasne ustaše a ne braća po krvi i rodu to da rade svojem narodu.
Teško doba dođe za četnike zapadoše u muke velike s jedne strane gore Talijane s druge
narod od razbraće brane Pavle krenu na tvrđavu njinu u zloglasnom gradu Kolašinu đe su
vođe crvene partije bile kao careve dahije tu su narod stavljali na jade bezbožnici Đido i
Pijade komunisti Bosni odstupiše pošto strašna zvjerstva počiniše i poklaše narod kod
Lugova, oko Tare i oko Lipova pa u sure moračke planine tu su bile kasapnice njine strašna
groblja napraviše zvijeri anarhisti zvani proleteri. Komunisti povratak spremaju javlja Pavle
Stanišiću Baju i junaku Đukanović Blažu da im jednom za vazda pokažu kakva kazna čeka
krvopije ali sreća poslužila nije u ostroške ostaše platije na odbrani svetih moštiju da ih
braća prevarom pobiju komunisti još gori postaše jer Englezi četnike izdaše a Njemačka na
ruku im ide i da vođe fašističke vide glavu čiče na oku prodatu sto hiljada maraka u zlatu
imala je pred njima cijenu kada hajka na četnike krenu. Na Kolašin tada udariše i Pavlovu
vojsku zarobiše u logore njine uputiše a Đurišić u Strije dopao tri mjeseca tamo je ostao al
od smrti uspio uteći te će junak pro Mađarske preći Crnoj Gori među braću svoju đe je prije
imao u stroju sokolova trideset hiljada te ponovo ko što su nekada razviše se četnički
barjaci i za Pavlom krenuše junaci. No četnička vrhovna komanda odluku će donijeti tada a
koju će Pavle poštovati da se mora Bosni odstupati teško breme na pleći mu pade kad za
pokret naređenje dade vazda prvi i tada je isto na najteže iskušenje pristo zalažući glavu sa
ramena za spas svoga roda i imena. Vodi narod i četnike svoje kao nekad Čarnojević što je
od zla bježi a gore ga čeka pred njime je lijeva rijeka đe mu zamku prave partizani no
njegovi borci odabrani junački su proboj napravili i ka Rudom dalje nastavili. Iza pola godine
od tada narod s vojskom preko Bosne strada kroz hiljade muka i nevolja od Rudoga do
Lijevča polja zbjeg kroz ciču zimu se kreće, nema hrane, lijekova, odjeće đeca plaču na ruke
majčine i padaju mrtvi u prtine dok se borba neprestana vodi progone ih Titovi izrodi i
ustaše Ante Pavelića kojim nema milijega pića od te krvi Srbinove vrele, s njom se pjane
zvijeri pobješnjele i sve što je više ispijaju sve žedniji i gori bivaju. Sve su oči uprte ka Draži
pitaju ga đenerale kaži da li spasa i proboja ima zli nam tifus živote uzima i pjegavac
podjednako hara a čiča im vako odgovara izdaše nas braćo saveznici pa predlažem neka
bolesnici na ovome terenu ostaju ali svaki svojeme se kraju povratite što se može prije
Pavle sa tim složio se nije. Ja ne mogu narod ostaviti da znam da ću glavu izgubiti riječ
dadoh pogazit je neću s njima dijelit sreću i nesreću tu se pakla otvoriše vrata komunista
kidisana brata a nebraća s ustašama kreću Pavle da bi izbjego nesreću vodio je pregovore s
njima da ne preda narod krvnicima no da nađe puta ka slobodi ali kad ga slagaše izrodi
njegova je vojska jurišala u boju su tijela padala a u krvi zemlja je liktala. Šta se dalje sa
vojvodom zbiva ustaša ga Metikoš poziva časnu riječ i obraz zalaže a Drljević preklinje i laže
mudar Pavle al ga prevariše u bedeme vojsku zaputiše oficire odmah odvojiše te oružje
oduzeše njima opkoliše zgradu tenkovima. Sve ih tada svirepo pobiše i krvavom bojom
obojiše mučilišta Jasenovca kleta a najveća mržnja i osveta pogodiće Pavla Đurišića sve od
slugu Anta Pavelića. Jasenovac posta mu grobnica pir krvavi njegovih ubica gledao je do
časa sudnjega kad su kamu zarili u njega i u čašu krvi natočili krv mu pili i njome zdravili pa
na oštre bodeže sipali a onda ih jezikom lizali no vojvoda ne ispusti glasa pred prizorom
strave i užasa. Najposlije ravnogorskom lsvu odsjekoše sa ramena glavu a tijelo kame
isjekoše pa ga tako na vatri pekoše i vojvoda izgore na žaru kao Sveti Sava na Vračaru te
umrije smrću mučenika srpska dika i vođa četnika na kamama ustaških zlotvora ko je rođen
umrijeti mora smrt junaka u besmrtnost vodi vječna slava Đurišić vojvodi.

Kukanje.

Crnji aber dolazijo nije,

No, što skoro dođe iz Srbije.
Iz stolnoga grada Beograda,
Gde faraon bezbožni zavlada.
 Đe se kolo bezbožnika vije,
Da Srbiju u crno zavije.
Crnji aber iz još crnjeg dvora,
Od bezbožnog cara i zlotvora.
A iz ruku njegovoga žbira,
Vernog sluge Dragojla vezira.
Silom zbori aber iz Srbije:
"Slušaj dobro iguman Pajsije,
Mi ovamo u carevoj vladi,
Dobro znamo šta se kod vas radi,
Jasno nam je šta se otud valja,
Nastojite da vratite kralja.
Šurujete s' Ljotićevom bandom,
S' četnicima i sa Aleksandrom...

OJ, SRBIJO PROKLETA NACIJO

.... Oj, Srbijo što si zakukala,

Što si crne dane dočekala.
Od sadašnjih vladara i vlasti,
Tvoga jata i tvoje propasti.
Pogibiji tvojoj ko se nada,
Ej, da Ciganin sa Srbijom vlada.
Što za šaku prokletih dolara,
Prodadoše velikog vladara.
Koji stade na kraj Americi,
A sad čami u lednoj tamnici.
U bedeme prokletoga Haga,
Te sve srpsko otide do vraga...
Šta je Srbin Bogu zgriješio,
Oj, Srbine prokleta nacijo...
O, najgora na svijetu vlasti,
Za Srbiju najveća propasti.
Oj, Đinđiću njemački špijune,
Za tu glavu što u Hagu trune,
Na prvo ćeš odgovarat Bogu,
Ti sa onom ciganskom rugobom.
I za vaše veliko bogatstvo,
Ej, zapalo je Ciganina carstvo.
Šta radite od srpske države,
I vama će neko doći glave.
A, vlasti je bivalo i prije,
Reče Njegoš veliki genije:

"Kome zakon u topuzu leži,

Tragovi mu smrde nečovještvom."
Sramu srpski Đinđiću Zorane
Bože crne dočekao dane.
Bože tvojoj ne živio majci...
Crni ti se barjak vijorio,
Desna ti se osušila ruka,
Nasledniče Brankovića Vuka.
Ot kada smo pod ovakvom vlasti,
 Za Srbiju najveće propasti.
Od kada smo robijaši DOS-a,
Nesta srpskog lijepog ponosa.
Što imasmo krvnicima dasmo,
Dade Đinđić Šiptaru Kosovo,
Da se šeta po njemu ponovo....
Jasno mi je da vas je Bog stvorijo,
Al' kako ve takve sastavio,
Skupio ve s' koca i konopca,
Od zle majke, a crnjega oca.
Dvije žene na put kad se sretnu,
Ej, o vama će pričat' po svijetu....

VESELIN DACIĆ - DESETERAC GUSLAMA

Ej sveto ime gusala se sreta još u štivu Staroga zavjeta od psalama i cara Davida njihova se
struna ne pokida starije su od Hristovog groba a čuju se do današnjeg doba pa su gusle
otkad je svijeta ej srpska harfa Novoga zavjeta. One srpsko sačuvaše ime kroz vijekove
pomute i plime kroz najteže istorijske damuše galile su napaćene duše pa su gusle i krsna
svijeća srpska luča kroz crna stoljeća i duhovna srpska vertikala epska pjesma uz zvuke
gusala. Ječale su gusle javorove u kraljevske i carske dvorove slušali su moćni faraoni dok
iskonski glas gusala zvoni prkosiše sjeci zaborava kroz vremena teška i krvava historija
kazala je manje ej no guslarsko usmeno predanje. Jer u ropstvu kad smo izdisali istoriju
nijesmo pisali niti na nju polagali pravo kroz robovsko vrijeme krvavo. Uz iskonske zvukove
gusala historija srpska se pjevala i štivo se prenosilo njeno sa koljena na drugo koljeno
teklo vrelo sa oca na sina ej pod peštera i lednih pećina. Kome gusle ovjenčaju ime
pokoljenja ponose se njime kome gusle vijenac ispletu besmrtan je na ovom svijetu kome
gusle potvrde vrline taj će živjet' i pošto pogine ali kome osvjedoče mane on je mrtav i kad
živ ostane. Do danas je najviša sramota kada čovjek umre za života a gusle su vijekovima
mjera ko je vjera a ko je nevjera. Sve su naše vrline i mane u guslarskoj pjesmi opjevane
sva viteštva i srpska preganuća otrgle su gusle od bespuća i čuvale usmene knjige sve
izdaje i naše podvige. Kako kome guslari zagude tako njemu pokoljenja sude sveukupna
istina o nama sabila se u srpskim guslama i one su naša mjera časti dok njih bude nećemo
propasti niti slavu zaboravit' staru ej dok nam gusle vise o duvaru.

ĐORĐIJE KOPRIVICA - ČESTITKA POVODOM ROĐENJA SINA

Ej zdrav si brate čestitam ti sina živio ti stotinu godina pratila ga sreća đe god bio nikome se
s puta ne sklonio a najbolji bio među đake im'o sreće, zdravlja i nalake. Lijep bio kao gorska
vila svaka mu se želja ostvarila sa njime se bratstvo ponosilo što radio sve mu srećno bilo
svak' ga prim'o za druga i brata svuda mu se otvarala vrata u čelu mu sopre mjesto bilo i u
zdravlje njegovo se pilo. Račun'o se u najljepše momke uzdisale za njime đevojke ej vazda
ljude poštenju učio a visoke škole izučio države ga priznavale strane osjećao svjetske
velikane svu zemaljsku kuglu obišao sve jezike govoriti znao. Spašavao ljude od nevolje
obnavljao svete bogomolje bio čuvar srpskoga imena bio ponos bratstva i plemena bio
čovjek velikog ugleda svuda bila njegova pobjeda. Vazda gusle držao u krilo sve mu zdravo i
veselo bilo đe god doš'o mase mu klicale a pogani pred njim uzmicale i veliko bogatstvo
stekao i sve bilo kako je rekao. Bistrim umom svijet zadivio slavu stek'o i dugo živio u
mlade se dane oženio im'o porod kakav poželio potomstvo mu veliko ostalo pa i ono čuveno
postalo ej zdrav si brate sve ti srećno bilo što nazdravih sve se ostvarilo.
 ĐORĐIJE KOPRIVICA - ZDRAVICA MLADOŽENJI

Zdrav da si nam mladoženjo vjenčanje ti srećno bilo svako dobro u životu sretalo te i pratilo
da sa svojom vjerenicom u složnome živiš braku svaka svojta od srca ti želi dobru sreću
svaku ženidba ti srećna bila neka mlada dična bude a ti dobri glas nosio k'o i do sad među
ljude a nevjesta u svom domu svakome će primjer biti i njome ja se nadam svi ćemo se
ponositi. Dobro će se pokazati u novome domu svome od dobre je porodice pa joj ima doć'
po kome a kumu ponosnomu nek' je srećno kumstvo ovo i dabogda dogodine da nam bio
kum ponovo k'o što danas mladence je u hram sveti vjenčavao a sina im molim Boga
dogodine krštavao. U obadva doma ova naše kumstvo srećno bilo tu se pilo i pucalo i uvijek
se veselilo a starome svatu neka čin svatovski srećan bude ima čim se ponositi kad ovakve
sabra ljude on je svoju odabranu četu mudro predvodio i sa njome hajdučki dobar šićar
zadobio a vojvoda od svatova pomog'o je starom svatu a sad jedan do drugoga za sopru su
obilatu. Barjaktar je od svatova sa barjakom čuda stvara nije boljeg u zemane prošle bilo
barjaktara a kakva su dva đevera nadaleko ljepših nije a nevjesta među njima Bože mili
divna li je. Reklo bi se da je vila sa planine dolećela takvog stasa i ljepote nećeš naći u pet
sela blago tebi mladoženja kad te takva sreća prati te ovakav divni cvijet umio si odabrati a
još uz to Bogu hvala oženi se na vrijeme pa veselja takvog do sad ne zapamti naše pleme.
Po sto puta nek' je srećno vjenčanje i veselje da vam Gospod Bog pomogne i ostvari vaše
želje da vas svaka sreća prati a nevolja da razmine i dabogda da vam sina čestitamo
dogodine.

Guslar Maksim Vojvodić 2. mesto na festivalu mladih guslara

https://www.youtube.com/watch?v=vKhE2cJAlFk

Zida Rade crkvu Ljubostinju

Muški zida, ženski ukrašuje
Đevojački po mermeru veze

A Milica pokraj Rada stoji

Svaki kamen miluje i broji
Na svakome voštanicu pali
Suze lije, vako namjenjuje:
"Ovaj kamen neka spomen bude
Mom Lazaru čestitom koljenu
Vojskovođi krstonosne vojske
Što za Hrista na Kosovu pade.

Ovaj drugi neka spomen bude

Mom babajku starom Jug Bogdanu
Ovaj treći mojoj staroj majci
Miloj majci mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića
Tebi majko ovaj kamen mali
Suzama ga tužna ćerka zali.

A sad Rade ovaj kamen velji

Nek je spomen vojvodi Milošu
Mome zetu, slavnom Obiliću.
Oj Miloše, sunce međ zvjezdama
Oj Miloše, diko Srbinova
Sad oprosti čestitome knezu
Što posluša Brankovića Vuka
Poslušao pa se pokajao.
Ovaj kamen Toplici Milanu
Ovaj do njeg Kosančić Ivanu
Miloševim do dva pobratima.

Britka sablja Srbinu u ruci

Britka sablja Srbinu u ruci

Pamte Švabe a znaju i Turci
Da su borbe koje Srbi vode
Bile sjajne buktinje slobode

Na Cetinje u manastir stari

Knjaz Nikola i drugi glavari
Piju vino sa svečanog stola
U čast bitke sa Vučjega dola

Kraljevinu Aleksandar gradi

Ali tada dobro ne uradi
Što Srbiji nije dao svoje
Ej podijeli svoj narod na troje

Здравица за свадбу
Еј прва ријеч, а Боже помози,
Друга ријеч оћел' к'о Бог да,
Трећа ријеч да га споменемо,
Да се с њиме криво не кунемо,
Кликни викни, а помози Боже,
Еј ђе сједимо да се веселимо.

Домаћине све у твоје здравље,

Све ти здраво и весело било,
И ко ти се у дом задесио,
Бог му дао па се веселио.

А ја браћо данас ође,

Да за пјевам имам жељу,
Мојој сестри и мом зету,
 на вјенчању и весељу,
да ријечи кажем двије,
уз гусала свете жице,
испред часне и поштене Перовића породице.

Западе ме ко гуслара,
Та велика дужност света,
Да Предрагу и Љубинки ја честитам данас зета,
Здрав да си нам младожења вјенчање ти срећно било,
Свако добро у животу сретало те и пратило,
Да са својом вјереницом у сложноме живиш браку,
Свака својта од срца ти жели добру, срећу сваку.

А невјеста у свом дому другима ће примјер бити,

И са њоме сигуран сам сви ћете се поносити,
Доброће се показати у новоме дому своме,
од добре је породице, па јој има доћ' по коме.

А новоме куму нека буде срећно кумство ово,

И дабог да догодине да нам буде кум поново,
Пошто данас младенце је у храм свети вјенчавао,
Па сина им догодине у над Бога крштавао.

А староме свату нека чин сватовски срећан буде,

Има чим се поносити кад оваке сабра људе,
По сто пута нек' је срећно вјенчање вам и весеље,
Да вам Господ Бог помогне и испуни срцу жеље,
Да вас свака срећа прати,
А несрећа да размине,
И да Бог да вам сина еј честитамо догодине!
 Збирка гусларских пјесама и текстова:
http://www.umotvorine.net/sr/articles/category/8/%D0%95%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5+
%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5

http://www.savezguslarasrbije.rs/epska-citanka-guslarske-pesme/petranovic/itemlist/category/71-
autorske

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=463.0