ЗЕМУНСКА ГИМНАЗИЈА

Пројектна настава „Заједно до знања“

Предмет: Филозофија, Методологија научног истраживања,

Религије и цивилизације, Историја и Информатика

Тема: „Наполеоново доба“

Ментори: Зорица Перовић, Зорица Брковић, Марија Талијан, Јована

Петровић и Биљана Антић

Кандидати: Луна Михајловић, Тара Јелена Шијан, Ива Гаврић, Анђела

Радека, Теодора Кнежевић и Анђела Ердељанов
Садржај
Увод ............................................................................................................................................ 3
1.Рани живот............................................................................................................................... 4
1.1. Наполеоново уздизање ............................................................................................................. 4
2. Наполеонови ратови ............................................................................................................... 5
2.1. Поход на Италију ....................................................................................................................... 5
2.2. Египатска експедиција............................................................................................................... 7
3. Наполеон постаје цар ............................................................................................................. 9
4. Владар Европе ...................................................................................................................... 12
4.1. Наполеонови ратови од 1804.-1807. ...................................................................................... 12
5. Континентална блокада ........................................................................................................ 17
6. Поход на Русију ..................................................................................................................... 18
7. Наполеонов пад .................................................................................................................... 21
7.1. Изгнанство на Елбу .................................................................................................................. 21
7.2. Наполеонов повратак ............................................................................................................. 22
7.3. Битка код Ватерлоа ................................................................................................................. 22
7.4. Изгнанство на Свету Јелену ..................................................................................................... 23
8. Истраживачки део ................................................................................................................ 23
8.1. Резултати истраживања .......................................................................................................... 24
9. Закључак ............................................................................................................................... 27
10. Литература .......................................................................................................................... 28
11. Прилози............................................................................................................................... 29
Увод
Историјске личности које су својим утицајем потресле читав свет су заиста ретке.
Наполеон Бонапарта I био је управо један од њих. Прича каже да је био велики човек,
ниског раста. Француски војсковођа који се истакао у борбама између директоријума и
коалиције које су чиниле Пруска, Аустрија и Енглеска. Водио је многе ратове (1796.
Поход на Италију, 1798. Поход на Египат, 1812. Поход на Русију) и његов успех је био
невероватан. „Војници углавном побеђују у биткама; генерали добијају заслуге за њих.“
– „Поход на Русију 1812.“ Тарле. Био је изузетно способан у ратовању, а буржоазија је
тада тежила да уведе диктатуру једне личности која би им омогућила несметано
богатство и политичку превласт. Зато ће 8. новембра 1799. искористити ситуацију и
извршити преврат. Поштарина први од тројице конзула. Спомињући његово име увек се
спомиње и моћ. То је оно што нас је највише интересовало за живот овог несвакидашњег
војног генија. Његов главни адут била је памет, а не снага. Остао је заувек запамћен као
један од највећих владара, такође, великог царства.

Кључне речи:

Наполеон, ратови, успех, војсковођа, владар

1.Рани живот
Наполеон Бонапарта је рођен 15. августа 1769. године у граду Ајачо на острву Корзика.
Он је био друго дете Карла-Марије Бонапарте и Марије Летиције Рамолино. Занимљиво
је напоменути да је Корзика три месеца пре Наполеоновог рођења постала саставни део
Француског царства и тако је заувек искључена из поседа Ђенове. Том је приликом
Карло Бонапарта стао на страну новог режима, а заузврат се његовој породици признаје
аристократски статус чиме долази под заштиту грофа ди Марбеуфа, владара Корзике.
Управо је овај догађај дао инспирацију Наполеоновим родитељима за његово име.
Наиме, назван је по његовом стрицу који је погинуо у сукобу са Французима. Наполеон
је касније једном приликом изјавио: Ја сам Рођен у време када је моја домовина умирала.
(Гуидо Героша, Наполеон, 1976: 08)

Управо су очеве политичке везе омугућиле младом Наполеону квалитетно школовање

на које у то доба није могла рачунати већина корзиканских младића. Наполеон је своју
војну каријеру започео као десетогодишњак, 1779. године, када је уписао француска
војна школа у Brienne-le-Château у североисточној Француској. Исту завршава 1784.
године када је примљен у престижну Краљевску војну школу у Паризу École Militaire, а
коју, захваљујући изузетним способностима завршава за годину дана (у питању је
двогодишње школовање) и постаје артиљеријски официр. Одличан из математике и
географије, а просечан из осталих предмета, истакао се изузетном способношћу
памћења.

1.1. Наполеоново уздизање

Наполеон 1786. године као шеснаестогодишњак. преузима војне дужности као
артиљеријски потпоручник. До избијања Француске револуције служи на дужностима
посаде и води живот сиромашног млађег официра без изгледа за било какав напредак и
успех у будућности. После избијања револуције вратио се на Корзику где се придружује
корзиканским патриотама. Ту је живео од 1789. до 1793. и активно учествовао у
политичком животу свог родног острва где истовремено обавља различите војне
дужности.

Током 1793. год. на Корзици се јавља покрет за независност острва од Француске.

Породица Бонапарта одбија да учествује на страни устаника и због тога је принуђена да
напусти острво. Склања се у Тулону, а затим у Марсеју где живи у тешким економској
ситуацији. То не утиче на Наполеонову војну каријеру, већ тада стиче чин артиљеријског
капетана. Наиме, Наполеон је био велики присталица идеја Jeana Jacquesa Rousseaua и
Француске револуције. Након избијања револуције стао је на страну јакобинаца и
њиховог вође Maximiliena Robespierrea што ће му омогућити да напредује у војној
каријери, али и донети проблеме након њиховог пада када ће током 1794. на кратко време
да заврши у притвору.

Сл.бр.1. Наполеон Бонапарта

2. Наполеонови ратови
2.1. Поход на Италију
Моћ дипломатије у Француској била је веома утицајна. Директоријум се окренуо ка
заштити спољних граница Француске, посебно на истоку, на копну. Стога је једна од
главних смерница таквог начина заштите била освајање околних земаља и успостављање
власти. Директоријум је схватио да ће освајањем Италије лакше доћи до Беча. Ипак,
италијански фронт је требало да буде од секундарног значаја у стратегији
Директоријума, док је главну офанзиву требало да предводе француски генерали на
Рајни. Под тим околностима, Наполеон је постављен за главног команданта француске
војске у Италији. 2. марта 1796. године. Бонапарта је, као један од најмлађих генерала у
француској историји, са 27 година добио команду над преко 38.000 слабије наоружаних
и опремљених француских војника у северној Италији. Ипак, Наполеон је знао да
успостави дисциплину у својој војсци и својим ватреним говорима подигао је морал
војницима.

Пошто је добио слабије наоуржане војнике Наполеон одлучује да нападне бројчано јачу,
али несложну, хабзбуршко-пијемонтску војску. У походу који је трајао од 9. априла до
15. маја 1796. нанео је тежак пораз пијемонтској војсци и натерао савојског војводу
Виторија Амедеа III да потпише примирије. Уследио је брз марш на исток у коме је
прешао реку По код Пјаћенце и напао мост Лоди на реци Ада. Ту је поразио изненађене
хабзбуршке снаге, након чега је 15. маја 1796. тријумфално ушао у Милано. До краја
године је остварио још две победе против хабзбуршких трупа, а затим је 1797. поново
победио хабзбуршку војску код Риволија и ушао у Мантову. Такав расплет догађаја
отвара му пут у Беч. Његов поход на Беч заустављен је 18. априла код Лебена, стотину
километара од хабзбуршке престонице, где је пристао на примирје на захтев аустријског
цара Фрање I. Посебно импресивна била је битка код Риволија :„најсветлија коју је свет
икада видео.“( A. Horne, “Наполеоново доба”: 15). Наполеон је написао након његовог
првог војног похода на Италију : У том тренутку наслутих што бих могао постати.
Већ осетих како ми тло измиче под ногама, као да се издижем у небо. ( A. Horne,
“Наполеоново доба”: 15)

Наполеонов рат у Италији трајао је од 1796. до 1797. Био је то рат најуспешнији за

Француску усред револуционарне струје која је погодила европско тло.

Сл.бр.2 Наполеон у походу на Италију

2.2. Египатска експедиција
После два месеца планирања, Наполеон је одлучио да француске поморске снаге још
нису довољно јаке да се супротставе британској краљевској морнарици. Одлучио се за
војну експедицију како би заузео Египат и тиме поткопао приступ Британије њеним
трговинским интересима у Индији. Бонапарта је желео да успостави присуство
Француске на Блиском истоку, са крајњим циљем да се повеже са Тип Султаном,
муслиманским непријатељем Британаца у Индији.

Експедиција у Египат кренула је са југа Француске, из Тулона, са педесет хиљада војника

и морнара на око четири стотине бродова. Чувши за експедицију, енглеска флота,
предвођена командантом Нелсоном, кренула је за Наполеоном у августу 1798. са
намером да заустави Французе на њиховом путу. Успут, усред Средоземног мора,
Наполеон је без отпора освојио Малту, а исто тако и Јонска острва. Наполеонова војска
је стигла до Египта, усидрила се у заливу Абукир и освојила Александрију. Када је
британска флота стигла на афричко тло, почео је напад. И поред једнаких шанси за
победу, битка је завршена неславно за Французе и за брод Оријент којим је пловио и сам
Наполеон. Поред војног похода на Египат, Наполеон је кренуо у освајање Свете земље,
па чак и Индије. Даље напредовање војске омогућила је савремена и јака артиљерија коју
је Француска тада поседовала. После Абукира, Наполеон је исте године кренуо да освоји
Каиро, у центру земље.

Сл.бр.3 Битка код Абукира 1799. године

Инвазијом на Каиро, Наполеон се упустио у битку са Мурат-бегом и Мамелуцима, којих

је било око шест хиљада. Битка се одиграла тик уз пирамиде и реку Нил, средином лета
1798. Мамелуци су заједно са својим владаром постигли прве успехе у рушењу две
Наполеонове дивизије. Крећући се око села Имбаби, Наполеонова војска се поново
сукобила са непријатељем. Наполеонове дивизије нашле су се у невољи код Имбабија,
који је бранио Ибрахим-бега, са четрдесет топова, а осим тога, француска војска је
уништена пуцњавом са бродова дуж Нила, што је пореметило распоред и снагу војске.
Коначни ударац Француској Мамелуци су желели да задају жестоким нападом коњице
који није успео и завршио се потпуним поразом Мамелука који су дезертирали са бојног
поља. Победничка француска војска искористила је непријатељске топове и камиле које
је узела као плен. Године 1799. Французи су освојили Јафу и извршили велики масакр
заробљених муслимана.

Током овог периода у делу војске je избила куга. Упркос епидемији, Наполеон је отишао
корак даље, освојивши Назарет и Кану. Такође је остваривао победе у сукобима са
Османлијама на планини Табор. Османлије су са великим нестрпљењем гледале на
француску доминацију Египтом, уз повремене манипулације Енглеза да поврате своју
власт над Египтом, султанатом. Нови сукоб није дуго чекао, Османлије су под вођством
Мустафа-паше кренуле ка делти Нила, искрцајући се код Абукира, да би биле ближе
енглеској морнарици. У близини је била Александрија, где је тактички осмишљен паша
могао да се споји са Мамелуцима у даљим акцијама да поврати власт над Египћанима.
Пашина војска је била организована у велику коњицу која је кренула на утврђени град
Абукир, окружујући га са свих страна земље, уместо да јури ка Александрији. Опсада
Абукира дала је Французима времена да регрутују своју војску и крену у битку против
Османлија. Битка се одиграла у јулу 1799. Године када су Наполеонове трупе предвођене
генералом Јоахимом Муратом муњевитим нападом пробиле слабе линије одбране
Османцког царства с једне стране, док су са друге јаче линије одбиле нападе.
Промишљени генерал је искористио слабу организацију османске војске и одлучио се на
још један тежак напад. На почетку новог напада рањени су и Мустафа и Мурат, али је
ипак француска војска савладала Османлије и потиснула их према обалама Средоземног
мора, где су поражени тражили помоћ енглеске флоте. Османлије су претрпеле велики
људски губитак од осам хиљада људи, док је страдало укупно хиљаду француских
армија.

Великом победом над Османлијама Наполеон је потврдио своју моћ и снагу војске коју
је поседовао. Међутим, одсечен од своје домовине, окружен пораженим и
непријатељским народом, Наполеон је био приморан да се повуче из таквог положај
назад у Француску. У јесен 1799. Стигао је на тло Француске и предао власт у Египту
генералу Клеберу. У пролеће 1801. Енглеска флота је, уз помоћ Османлија и генерала
Ралфа Аберкромбија, победила Французе. Француска експедиција означила је почетак
новог историјског процеса. Ако смо оптимисти, можемо помислити да је то означило
почетак дугог и болног напретка до међусобног поштовања и разумевања, између
културних светова Европе и Ислама.(J.C.B. Richmond, “Egypt, 1798-1952 (RLE Egypt):
Her Advance Towards a Modern Identity”, 2013 : 30)

Сл.бр.4 Наполеон испред Сфинге

3. Наполеон постаје цар

Државни удар (9.11.1799.) није ни у Француској, као ни у осталом свету донео
недоумице. Наполеон је, захваљујући државном удару 1799., по први пут преузео
политичку власт. Он је, дакле, резултовао замену постојећег управничког тела-
Директоријума, који се састојао од 5 чланова,-Конзулатом (1799.-1804.), од 3 особе.
Наполеон Бонапарта био је први од 3 конзула и имао је скоро сву власт И двојица
директора који су дали оставке- Сијес И Пјер-Роже Дуко. Наполеон је, дакле, био
господар Француске.
 Сл.бр.5 Наполеон преузима политичку власт

У Француској било је мало становника који су се прибојавали нових и изненадних

промена у политичком животу, као и оних који су страховали од уједињења тројице
конзула и монархиста, који би са собом донели повратак Бурбона на престо, али тај страх
није био оправдан и скоро немогућ. Велики број француске политичке јавности били су
мирни око очувања републике као и непоновног враћања на “стари режим”. Оно што је
било неизвесно јесте, да ли ће новонастала република конзулата бити дуготрајна за
разлику од претходног, режима директоријума. Оно што је било потребно за успех и
дуготрајност ове републике јесте да задовољи највеће жеље скоро свих Француза: да
постигне повољан спољни мир као и унутрашње спокојство. Наполеон је био заиста
интелигентан , брз у доношењу одлука, неуморно вредан и веома амбициозан. Чинило се
чак да је човек револуције јер је захваљујући револуцији стекао, тако рано, највише
место у држави.

Након преузимања власти, тројица конзула, донели су нови устав који ће озаконити
стање које је створено државним ударом. Овај устав је, за разлику од претходна три
донета устава из 1791., 1793. И 1795. године, поред тога што је био кратак није прошао
скупштинску процедуре. Израђен је за само месец дана. Најважнији принцип овог устава
из 1799. године поставио је Сијес: Аутопортрет долази одозго, а послушност
одоздо.(Чедомир Попов, Грађанска Европа 1, 1770: 223) Овај основни принцип
диктатуре вође заснива се на свемоћи човека који седи на самом врху политичке
пирамиде. У овом уставу готово да није било места говорити о Декларацији права човека
и грађана, а о једнакости и политичким слободама се, у овом уставу, није ни говорило.
Према овом уставу, главну улогу и највећу власт има први конзул, док су друга два
његови саветници.

Што се тиче три скупштинска тела, Сената, Законодавног тела и Трибуната, она су, осим
неким делом Сената, били без било каквог политичког значаја. Сенат је морао да штити
устав и да га уз сагласност конзула, евентуално мења. Чланови сената били су именовани
доживотно што је некада доводило до се успротиве мишљењима конзула. Задатак
Трибуната био је да дискутује и ставља примедбе на пројекте које су подносили конзули.
Пошто ће ово тело, касније, покушати да се успротиви конзулима, Бонапарта ће
Трибунат скроз укинути 1807. године.

Први и главни конзул ослањао се на 2 помоћна органа- “владу” и Државни савет. Владу
чини десетак министара, док Државни савет има 2 става: “редовни” и “изванредни”- од
овог органа који је у време Наполеона био један од најзначајнијих, 1 конзул тражио је
савете и мишљења и једино се овде могло говорити о свим важним државним пословима.
Због јачања полицијске власти, створен је посебан полицијски орган- Ванредни
трибунал- који је могао да врши хапшења и изриче казне без одлука суда. Створене су,
такође, нове установе у области финансије. Директни порези одређени у доба конзулства
неће се променити до краја, док ће, индиректни порези често расти. Наполеон Бонапарта
у овом тренутку, 1803. године укинуо је старе јединице за новац и увео франак.

Образовање је претворено у главну јавну службу. Велике промене захватиле су и средње

и висколе школе, док су основне школе биле потпуно занемарене. Средње образовање је
добило полувојну организацију, док су универзитетски факултети поново успостављени.
Поред старих факултета, 1808. оснива се “Царски универзитет.” Бонапарта је, попут
Волтера, веровао да је људима потребна религија, лично, он је био равнодушан према
истој. Конкордат је признао слободу богослужења и лаички карактер државе.

Грађански законик, односно Наполеонов кодекс, коначно је усвојен 11. маја 1804. за
време проглашавања царства, био је један од најзначајнијих дела законодавног рада тога
доба чији је идејни творац био Наполеон. Кодекс, дао је трајни облик великим
достигнућима револуције, као на пример:слободи рада, појединаца, лаичком карактеру
државе и једнакост пред законом. Грађански законик био је законски акт помоћу кога су
озваничене све најважније тековине Француске револуције, због чега је и достигао славу
широм света. У кодексу проглашавана су права и слободе, која су много пута свесно и
несвесно била кршена. Војска је добила највећу пажњу. Такође, права жена као и ропство
у колонијама у овом законику нису била споменута. Упркос томе, овај законик био је, у
то време, један од најпрогресивнијих законских актова у Европи.

У августу, 1802. Године Наполеон, проглашен је доживотним конзулом, као и то да има

право да одреди свог наследника.

Наполеона је Сенат 1804. Прогласио за цара свих Француза. Другог децембра (2.12.)1804.
године Наполеон је у катедрали Нотердам у Паризу проглашен за цара. Узео је папи
круну из руку и ставио је сам на главу, попут Карла.

Сл. бр. 6 Наполеоново крунисање за цара

4. Владар Европе
4.1. Наполеонови ратови од 1804.-1807.
Рат између Велике Британије и Француске обновљен је у мају 1803,али су оружане
операције отпочеле тек наредне године. После тога у рат улазе Шпанија, Аустрија,
Русија, Напуљ, Шведска и Пруска, Ова фаза рата прекинута је миром у Тилзиту 7. и 8.
јула 1807. Наполеонови ратови са трећом и четвртом коалацијом еврпоских држава.
Снаге ових зараћених страна носе два обележја: супериорност и доминацију Француза
на копну,а Енглеза на мору. Снажан извор Француске моћи налази се у општој војној
обавези, коју осим Француске тада није још ниједна друга држава увела. Масовне
мобилизације , уз тако рећи непрестано ратовање, учиниле су да војник царства не буде
војник са карсанском обуком већ ратник који се формирао у борби. Непосредна ратничка
школа живог искуства стварала је код царских војника, поред борбене способности и
склоности ка недисциплини, пљачки и насиљу. Ти људи из народа који су били одани
Наполеону,доносили су у армију жив смисао за слободу и једнакост, те велике тековине
револуције. Главне духовне и моралне особине француског војника биле су да су
антиклерални и задојени мржњом на аристократију, он је тада 1805.- 1812. промарширао
целу Европу, од Гвадалкивира до Москве. Наполеон је оснивао своје војне школе. Сваки
војник носи у свом ранцу маршалску палицу (Чедомир Попов, Грађанска Европа 1, 1770:
243) - рекао је сам Наполеон. Наоружaње Наполеонове армије није било ново. Све до
1812. из употребе нису биле потиснуте пушке и топови са којима се 1792. ушло у ратове.
Наполеон после похода на Русију је почео да замењује новијим моделима , али тај посао
није стигао да заврши. Наполеон ће се читаве своје каријере држати искуства стечених у
Италији 1796.: дубоки строј је моћнији од плитког, покретна колона је ефикаснија од
статичне линије, брзо маневрисање и пребацивање трупа доноси велику предност у
борби. На широким пространствима истока ће бити много мање ефикасна. На прагу 19.
века Енглеска сувоземна војска била је малена и слаба. По идејама војводе од Јорка тада
су предузете неке мере за њено реформисање, али и после тога Британија није имала
више од 95.000 војника под оружијем. Па ни та мала армија није имала јединствену
команду. У последњим годинама ратовања генерал Артур Велсли учиниће много у
сређивању Врховне команде, изградње система веза, снабдевање, повећање ватрене моћи
сувоземне армије и тако даље. Носиоци највећег терета у тим борбама биће војске
Аустрије, Русије и Пруске. Насупрот моћној Британији стајала је десеткована француска
морнарица, која се до 1804. није могла опоравити од губитака претрпљених 1793. У
Тулону и 1798. у Абукиру. Француска флота имала је само 60 бродова,па и они су били
слабијих квалитета од енглеских. Четрдесетак бродова ће се 1805. ставити на
Наполеонову страну. Али она је била осредњих квалитета и заједно са франсуком стајала
је према енглеској у сразмери 1:2,5.

Англо-француско ратовање 1803-1804. сводило се на поморске чарке. Главне мете

британских напада постале су француске и холандске колоније: Сен-Пјер-е-Микелон,
Света Луција, Тобаго и Холандска Гајана. Да би се осветили, Французи су 1803. заузели
Хановер-лични посед енглеског краља. Наполеон је наредио да на обалама Ламанша
отпочне концентрација плитких бродова, барки и других транспортних лађа, које су биле
у стању да превезу у Енглеску армију од 150.000 људи са 400 топова. Булоњски логор.
Енглези су за време Британског спровођења овог плана успели да 1804. остваре
политичко зближавање са Русијом. Британска политика 1804. понудила је Русији мању
новчану помоћ за улазак у савез против Француске. Цар Александар I је понуду
прихватио, па је, после дужих преговора, 11.априла 1805., између Велике Британије и
Русије потписан уговор о савезу. У међувремену је и Наполеон придобио Шпанију да 14.
децембра 1804. објави рат Британији. План на Ламаншу имао је два недостатка: није
водио рачуна о слабостима и истрошености француских бродова и није рачунао на
одсуство офанзивног духа међу француским адмиралима. Због овога француска
морнарица неће бити у стању да изведе овако сложену операцију. У Јуну 1805. у
Карипском мору су се нашле две флоте: британска и француска.

Флота Вилнева била је слабија него што је Наполеон предвидео, али још увек, овде у
Карибима, моћнија од Нелзонове. Свеједно Вилнев није могао наћи снаге и храбрости да
нападне славног Енглеза, што је у датим околностима једино нудило наду за успех целе
замишљене акције. Било је јасно да од Наполеоновог напада на Енглеску неће бити
ништа. 13. августа је Вилнев испловио, толико се уплашио да је кренуо не на север ,како
му је било наређено, већ на југ према Кадикусу, у који је стигао након пет дана. Ту су га
Енглези блокирали. Наполеон је био ван себе од беса. Његов план напада на Британију
је пропао, а у Европи је била већ формирана 3. коализација европских држава против
Француске. Британско-руском савезу се придружила 16. јуна Аустрија, 10.септембра
Напуљ, а 3.октобра Шведска. Наполеон је морао да опозове своју армију из Булоња. 16.
септембра је Вилневу било послато царево наређење да се врати у Тулон. У очајању које
га је захватило, Вилнев је решио да на сваки начин спаси част. Одједном је добио
храброст, па је 20. октобра јурнуо на Нелзонову флоту која га је вребала код рта
Трафалгар у близини Кадикса. Битка је трајала читавог дана и у њој је француско-
шпанска флота била тучена и готово цела потопљена. Нелзон је погинуо, али је победа
остала на Енглеској страни. У овој борби су уништени најважнији бродови француске и
шпанске ратне морнарице. Наполеон није успео да надокнади ове губтике. Свака
помисао на борбу на отвореном мору или напада на Британију била је немогућа.

Наполеон је крајем августа 1805. изнео наредбу да диже лоњски логор и да креће на
Рајну. Наполеонов план је био да не дозволи уједињење коалација већ да их туче једну
по једну. Прва на реду била је аустријска армија. Она је била подељена на три војске:
војвода Карл северна Италија, генерал Јохан у Тиролу, генерал Мак на Дунаву око Улма.
На северу, у Хановеру и Померанији, прикупљале су се британске, шведске и руске
трупе. Победа битке код Улма је Наполеону отворила пут за Беч и он се тамо упутио. Он
је 2. децембра 1805. напао многобројну руско-аустријску армију код села Аустрелица.
Руси и Аустријанци били су бачени на залеђене површине аустреличког рибњака и ту
разбијени. Аустрија се повукла после тога на север. Цар Франц II прихватио је мировне
преговоре. Мир између Аустрије и Француске закључен је у Пожуну 27. децембра 1805.
Аустријанци су се одрекли свих територија у Италији и јадранској обали. У руке
Француза дошле су тада Венеција, Истра и Далмација. Краљ Макс Јозеф је добио
Аугзбург, Роралберг и Тирол. Његова ћерка удала се за Наполеоновог пастора Боарнеа.
Наполеон је тада издао прокламацију о именовању свог најстаријег брата Жозефа за
краља Напуљске Краљевине. Русија је и даље стајала према Француској као моћан и
претећи противник. После Пожунског мира и преуређења Немачке, Наполеонова свемоћ
у западној и централној Европи изгледала је несавладиво. У Паризу су били отворени
преговори о миру између ових сила, али су они показали да до измирења још никако не
може доћи. Рат се, дакле, настављао. За Енглезе и Русе је сада најбитније било да нађу
савезнике да би надокнадили губитак Аустрије. Једина велика европска сила неутрална
била је Пруска. После много перипетија Пруска се определила за Русе и Енглезе. Пруски
краљ Фридрих Вилхелм II је 1. октобра 1806. упутио Наполеону ултиматум тражећи да
се све француске трупе сместа повуку на леву обалу Рајне. Велика Британија, Русија ,
Пруска и Шведска су биле део четврте европске коалације против Француске. Наполеон
је без оклевања 7. октобра 1806. упутио две армије на овог новог противника. Седам дана
касније 14. октобра две француске армије су, у две битке, сатрале Прусе. Код Јене и
Ауерштата. Наполеон је 27. октобра ушао у Берлин. Руси су се припремали да помогну
Пруској. Французи су кренули Русима у сусрет. 8. фебруара одиграла се једна од
најкрвавијих битака Наполеона код Пројсиш Ајлау. Крв је пролило 45.000 Руса, Пруса и
Француза. Они су последњи однели победу, али пруски краљ је 20. априла одбио
мировну понуду. Наполеон је наставио напад на иток и 20. маја освојио је Данциг, луку
од велике важности. Нову руску офанзиву су Французи зауставили у још једној крвавој
битки код Фридланда 14.јуна 1807. Наполеон дошао до мира у Тилзиту у лето 1807. Два
мировна уговора закључена између Француске и Русије(7.јула) и између Француске и
Пруске(9.јула). Наполеон је хтео да казни и онеспособи Пруску за сваку даљу борбу.
Пруској је одузета велика територија са половином становништва. Пруска је изгубила
све територије на левој обали Елбе и све територије у деобама Пољске. Наметнута јој је
тешка ратна одштета. Од тих одузетих територија формирана је Краљевина Вестфалија,
којој је за краља доведен најмлађи Наполеонов брат Жером. Руски губици нису били
велики. Русија би закључила мир са Турском, а ако се то не прихвати Наполеон и
Александар би поделили Османско царство у Европи. Тако је Тилзитски мир означио
ново прекајање европске карте у корист Француске у партнерству руског цара. Није
могао бити толико задовољан, али је прихватио не само да посредује за мир код Енглеза
већ и тајни споразум о савезу. Успех овог савеза зависиће од исхода Наполеонове акције,
економске изолације Енглеске.

Сл.бр.7. Битка код Аустерлица

Сл. бр.8 Битка код Пројсиш Ајлау

5. Континентална блокада
Објављена је 21. новембра 1806. године на Берлинском едикту. Основни циљ
Наполеонове политике у то време била је жеља да се Великој Британији зада ударац за
привреду. Наполеон је свим државама под његовом влашћу забранио да купују британске
производе. Током целе Континенталне блокаде је трајао добро организован састав
кријумчарења. Ипак, британском господарству је блокада у великој мери наудила.
Континентална блокада није наудила само економији Велике Британије. У другим
европским земљама су трошкови живота знатно поскупели (највеће поскупљење
мануфактурних производа и колонијалне робе). Онемогућен је развој мануфактуре
платна и памука. Штетност блокаде се почиње исказивати у целој Европи, укључујући и
Француску. Наполеон уводи царине између европских земаља што изазива опште
незадовољство. Француска тиме добија бројне нове непријатеље. Акције руске владе су
биле од велике важности у овој ситуацији. Александар I је разбио све услове блокаде, а
затим забранио увоз луксузне робе из Француске. У међувремену Наполеон узима
кампању на истоку. То указује на снагу Русије и значај учешћа у Континенталној
блокади. Ипак, његова кампања завршила је потпуним неуспехом француског царства.
1809. долази до прекида Континенталне блокаде.

Сл.бр.9 Континентална блокада

6. Поход на Русију
Наполеонова Велика армија кренула је у поход на Русију у зору 24. јуна 1812, прелазећи
Њемен код Ковна. Преко три постављена понтонска моста прелажење реке трајало је три
дана. Тих дана прва руска армија, под командом Барклеја де Толија, са којом је био и
цар, налазила се у околини Вилне. Багратионова армија била је распоређена јужније,
између Њемена и Буга. Да не би био нападнут од моћнијег непријатеља, Барклеј је морао
да повуче своју армију на Двину у логор Дриса.

Наполеон је стигао у Вилну 29. јуна. Неколико дана касније дошао је и руски министар
полиције Баласов са поруком цара Александра, која је гласила: Ако Наполеон има намеру
да ступи у преговоре, они могу одмах отпочети под једним условом...- да се његова
војска повуче иза руске границе; у супротном пак случају господар му даје реч да све
дотле док се макар и један наоружани француски војник буде налазио у Русији, он неће
преговарати нити хтети да чује ниједну реч о миру.(Чедомир Попов, Грађанска Европа
1, 1770: 298)

Наполеон није прихватио руске услове, а Руси после овога нису имали никакве намере
да преговарају. Њихове армије су се затим повлачиле скроз у дубину земље. Цар је
напустио војску и отишао за Петровград. Барклејева армија се кретала линијом Дриса-
Бобрњск-Моглијев-Витепск-Смоленск. Наполеон је желео да се Руси зауставе и да му
дају одлучну битку коју је очекивао код Витепска, али му је Барклеј измакао,
остављајући му спаљену земљу. Руси су упорно одмицали, а Французи су их упорно
гонили. Обе армије су трпеле страховите тешкоће и губитке својих људи и коња од
несносних врућина, од несташице хране, воде...

После готово двомесечне потере, код Смоленска се 16-18. августа између Француза и
Багратионове армије, започела крвава битка, у којој су и нападачи и браниоци претрпели
тешке губитке. Остаци Багратионове армије су се најзад придружили Барклејевој војсци.
Између Барклеја, који се држао дефанзивне стратегије и Багратиона, који је желео
обрачун са Французима, избио је тада несавладив сукоб који се морао решити царевим
указом о смењивању Барклеја са положаја врховног команданта војске. На његово место
именован је фелдмаршал Михаил Иларионович Кутузов.
Кутузов који је био човек изванредног и ратничког искустваје дошао за врховног
заповедника војске у једном од најкритичнијих тренутака руске историје. Његова је
главна замисао била да сачува руску војску, да исцрпљивањем ослаби Наполеонове снаге
и да их онда натера да се повуку из Русије.

Повлачење Руса пред Наполеоном се настављало. Почетком септембра Французи су се

нашли надомак Москве. 7. септембра 1812. код села Бородино судариле су се руска и
француска армија, у најкрвавијој бици велике наполеоновске ратничке епопеје. Поред
свих људи изгинуло је 47 француских и приближно толико руских генерала.

После бородинске битке две војске су неколико дана стајале потпуно исцрпљене, а онда
је Кутузов, после војног саветовања у селу Филама 13. септембра, издао наредење: У име
власти која ми је дата од Господара и отаџбине, наредујем повладење. (Чедомир Попов,
Грађанска Европа 1, 1770: 300) Руска војска повлачила се у току дана 14. септембра кроз
Москву. За њом су се друмом кретале масе Московљана које су журно напуштале свој
град. Са народом, евакуисане су и све јавне службе из Москве. Командант града
Ростопчин издао је наређење да се из Москве извуку и сви ватрогасни уређаји. Улазећи
у Москву исте вечери, Наполеон је нашао готово пуст град. Још те ноћи у Москви су се
појавили пожари ношени снажним ветром, они су се брзо ширили, па је Москва од 15.
до 19. септембра доживела неколико страшних дана јер је изгорело три четвртине града.

Сл.бр. 10 Пожар у Москви

Док је Наполеон био у Москви, док је зима надолазила, чекао је руску мировну понуду
које није било, а његова армија је била све слабија из дана у дан. За то време је Кутузов
попуњавао и ојачавао своју армију. Наполеон је после 34 дана у Москви 19. октобра
издао наредбу за покрет на југ према Калуги. Код места Малојарославац испречила му
се армија Клутузова. Код овог места је 24. октобра вођена крвава битка у којој Французи
нису успели да пробију руску одбрану. Следећег јутра Наполеон одмах издаје нову
наредбу-опште повлачење. Тиме је отпочела нова етапа отаџбинског рата руског народа
против Наполеона. Са исцрпљеном, изгладнелом и све слабијом француском армијом
Кутузовљева војска дала се у упорну потеру. Осим тога, општи партизански рат, који је
покренуо руски народ, наносио је Французима страховите губитке. Одреди Дениса
Давидова, Сеславина, Фигнера, сељака Герасима Курина, Јегора Стулова, Василисе
Кожине и других нападали су их без престанка. Битке око Красног и на Березини,
западно од Смоленска, дефинитивно ће је докрајчити. Између ове две битке, 5. децембра
у Сморгону, Наполеон је напустио остатке своје Велике армије у лаким саоницама, и
праћен је само од грофа Коленкура за Париз, у који је стигао већ 18. Децембра. Од
узвишеног до смешног само је један корак (Чедомир Попов, Грађанска Европа 1, 1770:
301) – су биле његове речи док је пролазио кроз Варшаву. Рат је био изгубљен и од целе
армије из Русије спасло се само 30.000 француских војника. У питању је била судбина
Великог Царства, судбина Француске и наравно Наполеонова судбина.

Сл.бр.11 Повлачење из Русије

7. Наполеонов пад
Изгледало је да је Наполеон непобедив. Ипак, и такав војсковођа је имао своје слабости
и на крају завршио поражен. Крајем 1807. године слабост континенталног система још
није дошла до изражаја, Наполеон је био надмоћан. Нико није могао да претпостави да
ће за свега седам година његово царство лежати у рушевинама. Покушаји да изазове
финансијску и трговинску пропаст Енглеске ујединили су отпор у већ уједињеним
областима и допринети његовом паду.

7.1. Изгнанство на Елбу

У бици код Лајпцига 1813. Наполеон је поражен и 1814. године протеран је на
италијанско острво Елбу. По договору са страним силама, Елба је Наполеону додељена
у пуно власништво и суверенитет. Ово острво је тиме постало независна држава чији је
монарх био Наполеон. Такође, стране силе су му допустиле и да задржи царско звање па
је он формално био цар са државом величине једног острва. Елба се налази између
Тоскане и Корзике (Наполеоновог родног места). Свеукупно гледано, Наполеонов
боравак на Елби се не може назвати некомфорним. Добио је цело острво у своје
власништво и уз то је могао да поведе свиту од 400 људи. Ипак, у поређењу са
некадашњом моћи, Елба је за њега била прилично понижавајућа. Провео је на њој око
300 дана, а затим извео смели подухват искрцавања на француску обалу и поновног
преузимања власти у Француској.

Сл.бр.12. Оток Елба

7.2. Наполеонов повратак
20. марта 1815. започео је завршни период владања Наполеона Бонапарте, у
историјографији познат као „Сто дана“. Наиме, Бонапарта се тог дана победнички вратио
у Париз из свог изгнанства на Елбу. У главном граду Француске преузео је власт, а
формирана је и његова влада са министрима. Тиме је обновљено Наполеоново француско
царство, након кратког међураздобља владавине Луја XVIII. Наполеон се вратио за време
заседања Бечког конгреса. Пре него што је стигао до Париза, четири велике силе
(Аустрија, Пруска, Русија и Велика Британија) и кључни чланови Седме коалиције
обавезали су се да ставе по 150 хиљада људи на терен, како би окончали његову
владавину. То је поставило основ за последњи сукоб у Наполеоновим ратовима.

7.3. Битка код Ватерлоа

Последња Наполеонова битка догодила се 18. јуна 1815. Године. Француски фронт се
распадао под општим нападом савезничке и пруске војске. Два батаљона Старе гарде
била су последња јединица која је пружала отпор. То је била лична Наполеонова гарда.
Наполеон се још неко време надао да ако се они одрже и француска војска ће се поново
скупити, али повлачење су претворило у уништење. Гарда је формирала два квадрата
који су представљали заштиту од напада водећих делова савезничке коњице. Борила се
док Наполеон није схватио да се мора повући. Оба квадрата повлачила су се наилазећи
на француску војску која је била разбијена и није било више јединица. Савезничка
коњица је до 23h гањала Французе који су бежали. Војсковође су се среле 18. јуна око
21h и то је означило крај битке. Наполеон је имао 25 хиљада мртвих или рањених и 8
хиљада заробљених. Био је свргнут са власти и једно времеу бегу, пре него што се предао
Британцима.

Сл.бр.13 Битка код Ватерлоа

7.4. Изгнанство на Свету Јелену
15. октобра 1815. Наполеон је затворен и прогнан на британско острво Свету Јелену.
Тамо је са малом групм присталица диктирао своје мемоаре и критиковао оне који су га
заточили. Већину времена проведеног на овом острву био је болестан, све до своје смрти
5. маја 1821. Његове последње речи биле су „вођа армије“. Наследство је поделио
његовим присталицама, међу њима и генералу Марбоу, којег је замолио да настави
писање његових мемоара. У тестаменту је тражио да буде сахрањен на обали Сене, али
су га покопали на Светој Јелени у „долини вилењака“. Његови посмртни остаци су 1840.
превезени у Француску, где је сахрањен у саркофагу у Дому инвалида у Паризу. Више
стотина милиона људи је од тада посетило његов гроб.

8. Истраживачки део

I део истраживања
Циљ овог истраживања јесте да се утврди колико су ученици упознати са историјом
Наполеона Бонапарте. Зато се испитују мишљења ученика Земунске гимназије о
познавању градива “Наполеоново доба”. Подаци су прикупљени анкетом састављеном
од шест питања. Ученици су попуњавали анкету 3-4 минута. Узорак је био случајан,
односно анкету су попуњавала два одељења. Укупно је анкетирано 34 ученика.

ХИПОТЕЗЕ

Х1. Претпоставка је да већина ученика сматра да је Наполеон I Бонапарта био француски

војсковођа.

Х2. Претпоставка је да већина ученика сматра да је Поход на Русију био 1812.

Х3. Претпоставка је да већина ученика сматра да је континентална блокада спољна

политика Наполеона I Бонапарте.
Х4. Претпоставка је да већина ученика сматра да је Наполеон I Бонапарта до 1814.
године био цар Француске.

Х5. Претпоставка је да већина ученика сматра да је Наполеон I Бонапарта био прогнан

на острво Света Јелена.

Х6. Претпоставка је да већина ученика сматра да је Наполеон I Бонапарта преминуо 05.

маја 1821. Године.

ОБРАДА ПОДАТАКА
Подаци су обрађивани у Microsoft Word Excel-у.

8.1. Резултати истраживања

Добијени резултати су прикупљени и обрађени, а потом и приказани кроз шест

графикона.

Графикон 1. Мишљење ученика о томе ко је био Наполеон I Бонапарта.

На основу Графикона 1. види се да већина ученика сматра да је Наполеон I Бонапарта
био Француски војсковођа, што иде у прилог полазној хипотези Х1.

Графикон 2. Мишљење ученика о томе када је био Поход на Русију.

На основу Графикона 2. види се да већина ученика сматра да је Поход на Русију био

1812. године, што иде у прилог полазној хипотези Х2.

Графикон 3. Мишљење ученика о томе шта је континентална блокада.

На основу Графикона 3. види се да више од половине ученика сматра да је континентална

блокада спољна политика Наполеона I Бонапарте, што иде у прилог полазној хипотези
Х3.

Графикон 4. Мишљење ученика о томе до које године је Напаполеон I Бонапарта био цар
Француске.
На основу Графикона 4. види се да 50% ученика сматра да је Напаполеон I Бонапарта
био до 1814. године цар Француске, што иде у прилог полазној хипотези Х4.

Графикон 5. Мишљење ученика о томе где је Напаполеон I Бонапарта био прогнан.

На основу Графикона 5. види се да више од половине ученика сматра да је Напаполеон I

Бонапарта био прогнан на острв Света Јелена, што иде у прилог полазној хипотези Х5.

Графикон 6. Мишљење ученика о томе када је преминуо Напаполеон I Бонапарта.

На основу Графикона 6. види се да већина ученика сматра да је Напаполеон I Бонапарта

преминуо 05. маја 1821. године, што иде у прилог полазној хипотези Х6.
II део истраживања
У циљу овог истраживања било је потребно да се обави интервју са лицем које је добро
упознато са историјом Наполеоног доба. Контакт историчара Н.С. добили смо преко
Историјског музеја, а као одличан познавалац историје Наполеона прихватио је да са
њим одржимо интервју.

Из извештаја стручног лица- историчара:

Према информацијама датим од стране историчара- Н.С. Наполеон Бонапарта је био
један од највећих војсковођа на свету, био је заслужан за преправку географске карте
Европе и спровео је многе државне и правне реформе, а константне битке у којима је
учествовао на крају су довеле до његовог губитка. Наполеон је данас упамћен по својој
улози у Наполеоновим ратовима и поразу код битка код Ватерлоа. Његов јак однос са
својим трупама, његови организациони таленти и његова креативност играли су значајну
улогу. Међутим, тајна Наполеоновог успеха била је његова способност да се фокусира
на један циљ. На бојном пољу, Наполеон би концентрисао своје снаге да занесе
одлучујући ударац. Карактеристично за Наполеонову тактику је било брзо кретање на
бојном пољу; комбиновани напади између пешадије, коњице и артиљерије и релативно
мали број топова..

9. Закључак

Овим истраживањем увидели смо свеукупно знање ученика о Наполеоновом добу.

Након испитивања прикупљени подаци су обрађени. У попуњавању анкете смо видели
велику заинтересованост ученика као и сукобе мишљења. Већина ученика сматра да је
Наполеон I Бонапарта био Француски војсковођа, што нам указује на то да су ученици
упознати са тиме ко је Наполеон Бонапарта. На питање када је био Поход на Русију,
већина ученика је одговорила 1812. Године. Више од половине ученика је било у праву
када су рекли да је континентална блокада заправо спољна политика Наполеона
Бонапарте. 50% ученика се сложило да је Наполеон био цар до 1814. Године. Код питања
где је Наполеон Бонапарта био прогнан, запажамо да већина ученика сматра да је био
прогнан на острво Света Јелена. Према мишљењу ученика Наполеон је преминуо 05.
Маја 1821. Године.
На основу извештаја стручног лица- историчара Н.С. Тајна Наполеоновог успеха била је
његова способност да се фокусира на један циљ. Карактеристично за Наполеонову
тактику је било брзо кретање на бојном пољу; комбиновани напади између пешадије,
коњице и артиљерије и релативно мали број топова донели су велики број победа у
биткама као што су Поход на Италију, битка код Аустерлица и многе друге.
Из чињеница наведених у овом раду, може се закључити да су ученици Земунске
гимназије већински информисани и упознати о Наполеону и његовим делима. Славнo
Наполеоновo доба у историји такође обележава читаву историју Француске и Европе.
Наполеон је на свом путу од обичног ситног племића из Ајачија дошао све до титуле
цара. Као цар, владао је скоро целом Европом. После Француске револуције постављен
је на чело државе као обновитељ мира и рада, промотер друштвених реформи,
ослободилац Француза. Својим квалитетима - мудар и економичан, врхунски стратег,
интелигентан и сналажљив освојио је народ и сараднике. Као војсковођа, преокренуо је
карту Европе, прецртавајући је по свом укусу. Није био задовољан природним границама
Француске, мислио је да може више и боље. Натерао је своју војску да стално живи у
рату, страху, глади и несигурности. Постао је опседнут војним планирањем и
разрађивањем стратегија. Такође је морао да учврсти своју власт у земљи и да се
прогласи за цара. Али Наполеону се мора признати да је поред војних способности био
и велики законодавац и поглавица који је ипак слушао жеље свог народа. Међутим и
Наполеон је доживео свој коначни крај, превише сила у Европи било је против њега.
После њега ће бити потребно доста времена да се стање врати на оно што је било раније
или се неће вратити уопште. Његов утицај на историју човечанства и мапу Европе је
превелик да би био разрешен на Берлинском конгресу 1815. године. Било да се сматра
злочинцем или херојем, нико не може да оспори величину и моћ коју је постигао,
захваљујући његовим способностима.

10. Литература

1. "Грађанска Европа 1" Чедомир Попов (04.04.2022. у 17:07)

 2. “Egypt, 1798-1952 (RLE Egypt): Her Advance Towards a Modern Identit” J.C.B.
Richmond (29.04.2022 у 11:28 )
3. "Наполеон Бонапарта 1,2,3" Манфред (04.04.2022. у 17:10)
4. “Наполеоново доба” А. Хорне (29.04.2022 у 11:30)
5. "Поход на Русију 1812." Тарле (04.04.2022. у 17:12)
6. Уџбеник са одабраним историјским изворима за трећи разред гимназије општег и
друштвено-језичког смера, Фреска, Сузана Рајић и Данко Леовац (30.04.2022 у
17:43)
7. “The Napoleonic Wars: A Global History” Alexander Mikaberidze 2020 (29.04.2022 у
11:23)
8. https://www.history.com/.amp/topics/france/napoleon (06.04.2022. у 18:35)
9. https://www.britannica.com/biography/Napoleon-I/The-Directory (06.04.2022. у
18:42)
10. https://www.loc.gov/item/2021669215 (06.04.2022. у 18:47)
11. https://www.historyextra.com/period/georgian/napoleon-bonaparte-facts-death-life-
exile-elba-military-battle-waterloo-childhood-france/ (06.04.2022. у 19:01)

11. Прилози

ПРИЛОГ 1. АНКЕТА

Циљ ове анкете јесте да се утврди колико су ученици Земунске гимназије упознати са
темом “Наполеоново доба”.

1. Ко је био Наполеон I Бонапарта?

___________________________

2. Које године је био Поход на Русију?

a) 1810.
 b) 1812.
c) 1814.
d) 1809.

3. Шта је континентална блокада?

a) Унутрашња политика Наполеона I Бонапарте
b) Спољна политика Наполеона I Бонапарте

4. До које године је био цар Француске?

a) 1820.
b) 1817.
c) 1814.
d) 1821.

5. Где је Наполеон I Бонапарта био прогнан?

___________________________________

6. Када је преминуо Наполеон I Бонапарта?

a) 05. мај 1821.
b) 12. новембар 1822.
c) 14. март 1821.
d) 15. мај 1821.

ПРИЛОГ 2. ПИТАЊА ЗА ИНТЕРВЈУ

1. По чему је био препознатљив Наполеон I Бонапарта?

2. Како је текло Напоеоново школовање?
3. Шта је то утицало на напредовање Наполеона у војној каријери?
4. Којим се тактикама Наполеон служио у његовим највећим биткама?