Folklor Ksenija Mišković

Muzički
folklor

Folklor je uopšteno ime za umetnost koja u ustaljenim tradicionalnim

oblicima živi u narodu. Njegov razvnojni put je veoma dug i povezan sa
razvojem ljudske civilizacije. Narodni duh je značajan pokretač različitih
ideja u umetnosti, a svaki narod stvara svoj uumetnost s posebnom etikom
i osobenostima.

2
Koledarske pesme
Potiču još iz paganskih vremena. One su izražavale
radost zbog budjenja prirode, a njihov svečani ton je
bio je u tesnoj vezi s ritualnom radnjom kojom je trebalo
umilostiti božanstva da budu blagonaklona prema
čoveku. U njim se često peva o rođenju Isusa Hrista.
Pevane su uoči Nove godine i Božića. Maskirani mladići,
koji se nazivaju koledari pokretima su dočaravali oranje Zamuči se Božja majka
i sejanje, a sam obred bio je u vezi s kultom predaka. Stanu gora, stanu voda,

"Zamuči se božja majka

Od ignjata do badnjaka,
Trepetljika ne stanula.

Pa si rodi Božja majka

Proklela ju Božja majka:

Mladog Boga i Božića.

„E dabogda trepetljiko!

Kuma kumi Božja majka,

Što ne slušaš devet popa,

Kuma kumi kum Jovana,

Što ne slušaš devet đaka,

Sveta Petka crkvu mete

Što ne slušaš sve vladike

Na sred nebo, među magle.

I dvanaest kaluđera,

Svako drvo cvet da cveta,

Zapojaše devet popa,

Cvet da cveta, rod da rodi.

Zapojaše devet đaka,

Trepetljika da procveta,

Zapojaše sve vladike

Da procveta, rod da nema.

I dvanaest kaluđera.

Svako drvo cvet cavtelo,

Dočula ga Božja majka

Cvet cavtelo, rod rodilo.

Pa je tijo govorila:
Trepetljika procavtela,

„Stani goro, stani vodo,

Procavtela, rod nemala."
Da slušamo kako poju.

Dodolske pesme
Predstavljaju tipične obedne, ritualne pesme, koje,
za razliku od ostalih obrednih lirskih pesama, nisu
bile vezane za određeni datum u godini ili praznik,
već su se izvodile prilikom velikih letnjih suša.
Najčešće su se pevale četvorkom. Tada su obično
mlade devojke maskirane u lišće i granje (kao
simbol bujanja vegetacije). Tada su obično mlade
devojke obilazile seoske kuće i izvodile dodolski
Oj dodo, oj dodole!
ritual (pevanje dodolskih pesama uz ritualni ples). "Oj dodo, oj dodole!
Sitna kiša zaprosila,
naše polje potopila!"

Naša doda Boga moli

"Naša doda Boga moli,
Oj dodo, oj dodole,
Oj dodole mili Bože,
da zarosi sitna kiša,
Daj Bože, daj,
Da porosi rodna polja,
I tri pera kukuza."
Lazaričke pesme
Predstavljaju vrstu obrednih lirskih narodnih
pesmama. Lazaričkim pesmama se slavi dolazak
proleća i buđenje života još od prastarih vremena,
a ovaj običaj se kasnije ustalio na Lazarevu
subotu. Grupa devojčica (lazarica) je išla od kuće
do kuće, i pevala pesme za zdravlje, sreću i
napredak domaćina. Lazaričke pesme su se do
danas očuvale u istočnoj Srbiji i naročito na
Kosovu i šarplaninskim selima.
Oj Lazare, Lazare
„Oj, Lazare, Lazare,
„Hod’te, hod’te, družina!

Naš prehrabri Jarile!

Evo vama darova,

I premili Božole!
Svakom vama darova,

Ovde nama kazuju

A menika devojka.“

Mlade deve velike

Obrni se Lazare,

Za udaju prispele.
Naš premili Božole,

Belila je belila
Pa se lepo pokloni,

Tanke bele darove

Da te lepše darujem:

U Đurimske dvorove,
Lepim darom dukatom.”
Te Đurđeve Jarilske.

Sam ju Đurđe video,

Sam Jarilo Đurime

I družinu viknuo:

Krstnoške pesme
Čuvaju pagansko osećanje života i prastari duh
sjedinjavanja čoveka s prirodom. U mnogim
krajevima, lirskim obrednim narodnim pesmama,
sačuvana su verovanja - da u prirodi caruju
božanstva i zli demoni, koji mogu doneti i dobro i
zlo, te da ih valja umilostiviti darovima, igrom i
dobrim rečima. Obredne pesme su bile vrlo
tvrdokorne i nisu prihvatale uticaje pesništva
Oj dodo, oj dodole!
drugih naroda. Mlađi su prihvatali pesničko "Oj dodo, oj dodole!
nasleđe od starijih generacija i nisu menjali reči Sitna kiša zaprosila,
iako ih katkad nisu razumeli. Jezik obrednih naše polje potopila!"
pesama je čist i pesnički sasvim izgrađen. Stih
većine podvrsta obredne lirike jeste sedmerac,
zatim osmerac,deseterac a ima ih još i u četvercu i
šestercu.
Naša doda Boga moli
"Naša doda Boga moli,
Oj dodo, oj dodole,
Oj dodole mili Bože,
da zarosi sitna kiša,
Daj Bože, daj,
Da porosi rodna polja,
I tri pera kukuza."
Kraljičke pesme
Kraljske pesme su narodne običajne pesme u
pirotskom kraju koje su veoma srodne sa
lazaričkim običajnim pesmama, koje se pevaju u
drugim krajevima Srbije i koje se kod Vuka
Karadžića nazivaju kraljičkim pesmama.

Kraljske pesme peva o Duhovima grupa od osam

devojaka, od kojih se prva, obučena u muško
odelo i sa sabljom u ruci naziva kralj, druga je
kraljica, a ostale su bez posebnih naziva.
Ove pesme izvode devojke pevajući i igrajući, na Devojci
sličan način igri lazarica, idući po selu od kuće do "Ovde nama kažu,

kuće. Njihova igra se razlikuje od lazarica, po ovde nama kažu, ljeljo!

tome što, dok igra, kralj drži u rukama uzdignutu momu neudatu,

sablju, njome upravlja igrom i pokazuje pravac momu neudatu,

kretanja igrača. momu neudatu, ljeljo!

Kraljske pesme su kratke, a pevaju se uvek na istu jal' je vi udajte,

melodiju. jal' je vi udajte, ljeljo!

jal' je nama dajte,

jal' je nama dajte,

jal' je nama dajte, ljeljo!"​

Šta je zapravo
folklor?
Folklor je uopšteno ime za kulturu koja, u ustaljenim tradicionalnim oblicima, živi u
narodu. Ovaj kulturni oblik prelazi od starijih na mlađe. Dug razvojni i vekovni put
uticao je na prenošenje originalnosti narodnih tvorevina. Kao i sve ostalo, narodna
umetnost evoluira. Ovo se u muzici lako uočava na pesmama sa istim tekstom koje
se na raznim udaljenostima interpretiraju na razne načine. Isto se dešava i sa
narodnim igrama: narodna kola danas i ona od pre pedeset godina, iako sa istim
imenima i nazivima, razlikuju se. Narodni duh, najsnažniji pokretač svih ideja u
umetnosti, nikada ne miruje. Narod obavezno i uvek stvara svoju umetnost, sa
svojom etikom i posebnom karakteristikom. Proučavajući folklor naučnici
rekonstruišu duhovnu vrednost i kulturnu prošlost naroda. Muzički folklor prenosi se
predanjem i pomaže nam da upoznamo narodno stvaralaštvo prošlih epoha.
Narodne igre su važna karakteristika pojedinih naroda ili
etničkih grupa. svaki narod ili etnička grupa u svojim igrama
ima osobenosti koje je posebno obeležavaju. U srpskom
jeziku izrazom narodna igra označavalo se više pojmova.
Njime su se označavale utakmice u skakanju, trčanju,
bacanju i dizanju kamena i drugih tereta, ukratko sve ono sto
bi se današnjim jezikom moglo nazivati sportskim
igrama.Istim terminom su se označavale i ostale igre
(društvene, zabavne, igre na sreću i dr.). O ovim i orskim
igrama piše poznati etnolog Tihomir Đorđević. Po njegovom
viđenju orske igre su igre u kolu ili oru, kod kojih se na
ritmičkoj osnovi nižu određeni pokreti tela.
Po ravnom zemljištu lakše se kretalo nego po valovitom i
planinskom. Reljef je diktirao organizaciju, usmeravao i
ustaljivao rad celokupne muskulature. Hod po zemlji je
nesumljivo uticao i na pokrete u igri, jer je i on sam ritmičko
kretanje u prostoru. U daljem razvoju primitivnog čoveka koji
još nije racionalno shvatao uzroke i redosled zbivanja u
prirodi, javljaju se i religijske predstave. Ljudi su preduzimali
mađijske radnje i vršili obrede kako bi stekli naklonost
nadprirodnih bića.
 Narodna nošnja
Muška nošnja
Osnovni delovi letnje nošnje su: gaće, košulja (sašiveni od lana ili pamuka) i
prsluk. Gaće su široke i duge do članka, bele su jer belina odbija sunce, a
široke jer daju lufta. Košulja se sastoji od kolira, rukava, leđa (zadnje strane)
i nedara (prednje strane). Prsluk je haljetak koji se stalno nosio, bio je crne
ili mrke boje. Leti se još nosila reklja, benka i pantalone. u svečanim
prilikama nosili su pantalone oficirke ili „rajtozne“. Benke su nošene preko
košulje, bile su plave boje i glatke. Reklja je obično od istog materijala od
kojeg su se šile pantalone, bila je postavljena i imala je dva reda dugmadi.
Osnovni delovi zimske nošnje su: košulja, pantalone, benka (isti kao kod
letnje nošnje samo se razlikuju u debljini materijala) i pršnjak. Pršnjak se
pravio od dve pole kože. Nosili su još i kožu, kabanicu, ducin i opaklije.
Muškarac na glavi nosi šešir ukršen pantikom

​
Ženska nošnja
Osnovni delovi ženskog rublja su skute i oplećak, šiveni od lana i pamuka.
Ukrasi na kutama bili u od čipke, po šavovima tri prsta široke. Oplećak je
haljetak koji se nosi na gornjem delu tela, dužine toliko da se može
upasivati. Od tanjeg je platna, oko vrata se nabira, rukavi su široki do ispod
ne boje. Žene su nosile papuče i opanke, ali i cipele na vezivanje. Zimska
suknja bila je vunenka. Zimki haljetak dug do pojasa sa rukavima je ćurča.
Bunde su bile od crnog pliša i postavljene kožom. Nosile su se i marame, i
to svetlije marame nosile su mlade žene, a crne marame nosiele su starije
žene.
Kraj