KULTURA 30 - 33

„Pre nego što smo se rodili, kulturni obrasci mišljenja i ponašanja su već bili spremni da povedu naše ideje,
utiču na naše odluke i pomažu nam u preuzimanju kontrole nad sopstvenim životom. Kulturne obrasce
nasleđujemo od roditelja i učitelja koji nas uvode u 'pravila igre: Tek kasnije (a možda i nikad ) naučimo da
naša kultura nudi samo jedan od mnogobrojnih mogućih obrazaca mišljenja i ponašanja koje možemo
izabrati. Dotle mnogi od nas već čvrsto veruju da sopstvena kultura predstavlja najbolji od svih mogućih
svetova” (Pederson, prema: Hackney i Cormier, 1996, str. 10).

Pod kulturom Pederson podrazumeva: demografske varijable (uzrast, pol i mesto stanovanja), statusne
varijable (društveni, obrazovni i ekonomski status), afilijaciju (formalno i neformalno članstvo i udruživanje),
kao i etnografske varijable, kao što su rasa, nacionalnost, narodnost, jezik i religija.

Savremeno globalno društvo postaje sve svesnije složene uloge kulture u međuljudskim odnosima. Kako
psihoterapijski odnos spada u red onih posebnih, veoma delikatnih odnosa, jasno je zašto se od
savremenog psihoterapeuta očekuje da razume kontekst u kom funkcionišu pripadnici drugih kultura, da
poznaje bazične pretpostavke o: ljudskim odnosima, autoritetu, moći, privilegijama, onome što se smatra
pravim i nepoželjnim, uspehom ili neuspehom, vrednostima koje zaslužuju da se ljudi za njih bore, da ih
neguju i čuvaju. Psihoterapija, po definiciji, trebalo bi da je multikulturalna jer se zasniva na razumevanju i
prihvatanju klijenata, što znači da uzima u obzir što je moguće više činilaca koji oblikuju i kontnuirano utiču
na klijentovo iskustvo.

Međutim, nije uvek bilo tako. Od nastanka psihoterapije pa sve do osamdesetih godina prošlog veka
psihoterapija je delovala iz tzv. etičke perspektive, koja je podrazumevala da univerzalnost ljudskog iskustva
ima veći uticaj nego specifično kulturno naslede bilo klijenata, bilo terapeuta. Shodno tome, smatralo se da
psihoterapijske teorije i metode mogu da budu efikasne bez obzira na kulturalne razlike. Ma kako ta
perspektiva dobro zvučala, njen opstanak dovode u pitanje brojne činjenice koje su se vremenom
iskristalisale pažljivim proučavanjem psihoterapijske prakse. Pokazalo se, naime, da klijenti najčešće
pripadaju beloj rasi i višoj srednjoj klasi. Kulturalno drugačiji klijenti ne samo da manje koriste usluge
psihoterapeuta i savetnika već, i kada ih potraže, oni dobijaju ozbiljnije dijagnoze, češće prekidaju
psihoterapiju, koja za njih ima i manje pozitivnih ishoda (Patterson & Welfel, 2000). Takvo stanje „na
terenu” mnogo bolje objašnjava jedna druga perspektiva, nazvana emička perspektiva. Po njoj, kultura utiče
na brojne aspekte ljudskog iskustva, kao što su: ljudske vrednosti, jezik i značenje koje se pridaje rečima,
interpretiranje neverbalnog ponašanja, definisanje normalnog i disfunkcionalnog i odnosa prema
disfunkcionalnom ponašanju. Kultura takođe utiče i na obrasce porodičnih i interpersonalnih relacija, na
globalan pogled na svet kao na referentan okvir u kom ljudi tumače svet oko sebe i sopstveni odnos prema
njemu.

Kako je osnovno psihoterapijsko oruđe reč, jezička barijera predstavlja veliki izazov psihoterapijskom
procesu (Srna, 2003a). Nesmetana komunikacija na verbalnom, ali i na neverbalnom planu osnove su
empatičkog razumevanja i intervenisanja u psihoterapiji. Neki oblici neverbalne komunikacije, kao što su
osmeh ili mrštenje, imaju univerzalno značenje u svim kulturama, ali se neki drugi oblici neverbalne
komunikacije razlikuju od jedne do druge kulture do te mere da mogu čak imati i suprotno značenje (Moris,
1979). Tako, na primer, gledanje pravo u oči sagovorniku u Zapadnoj kulturi ima pozitivno značenje. Ono se
tumači kao odraz samopoštovanja, poštovanja sagovornika i dužne pažnje prema sadržaju konverzacije.
Izostanak kontakta očima tretira se kao znak stidljivosti, nesigurnosti ili nedovoljnog interesovanja bilo za
sagovornika, bilo za temu o kojoj se razgovara. U Istočnoj kulturi se direktan kontakt očima (naročito od
strane mlade osobe prema starijoj ili žene prema muškarcu) tumači negativno, kao znak nepristojnosti,
grubosti, pa čak i agresivnosti. Dok se u Zapadnoj kulturi neguje otvoren odnos prema emocionalnim
problemima i njihovom blagovremenom rešavanju, u Istočnoj kulturi se emocionalne teškoće radije
ignorišu uz pretpostavku da bi njihovo fokusiranje samo učinilo stvari još gorim. U Zapadnoj kulturi, koja
visoko vrednuje autonomiju, individualne slobode i ličnu odgovornost, ljudi čvrsto veruju u sopstvene snage
i mogućnost uticanja na ono što im se događa. Istoku, pak, mnogo je bliži kolektivizam i pomirljiviji odnos
prema sudbini, sreći, istorijskim i drugim okolnostima koje utiču na ljudsko ponašanje (Patterson & Welfel,
2000).

Delovanje iz emičke perspektive nosi sa sobom i opasnost od svojevrsne kulturne stereotipizacije, tj. od
posmatranja pojedinca kroz njegov kulturni obrazac. Tako, na primer, patrijarhalno ustrojstvo ne mora da
bude izvor problema u svakoj savremenoj porodici. Stoga je kulturnu tradiciju potrebno tretirati hipotetički
sve dok se ne dokaže (ili opovrgne) njen uticaj na aktuelnu problematiku klijenata.

Ozbiljno uvažavanje kulturalnih razlika jedna je od značajnih odrednica savremenih psihoterapijskih

trendova. Od terapeuta se danas s pravom očekuje da putem edukacije, treninga i psihoterapijske prakse
razvija svoju kulturalnu senzitivnost i time izbegava poziciju kulturalnog elitizma i kulturalne inkapsulacije.
Kulturalni elitizam je viđenje drugih kultura kao inferiornih u odnosu na sopstvenu. Kulturalna inkapsulacija
je tendencija poznavanja samo jedne kulturalne perspektive, negovanja stereotipa i predrasuda o drugim
kulturama, pa i definisanja drugačijih kulturalnih obrazaca kao neodgovarajućih ili deficijentnih. Razvoj
kulturalne senzitivnosti je kontinuiran proces (Sue, 1981), u kom prvi korak predstavlja svest o sopstvenoj
kulturi. Spoznajom svog kulturalnog porekla (urbanog ili ruralnog odrastanja, pripadnosti rodu i narodu,
jeziku i religiji), razvojem svog kulturnog identiteta i svesti o uticaju sopstvenog kulturnog nasleđa na lični i
profesionalni život, terapeut postaje spreman za drugi korak u procesu razvoja svoje kulturalne senzitivnosti
- sticanje znanja i iskustva o drugim kulturama. Praćenjem periodike, literature, kulturnih manifestacija,
učenjem jezika i običaja, putovanjima, druženjem i negovanjem prijateljstva s ljudima različitih kultura
terapeut postaje prijemčiviji za mnoga važna životna iskustva svojih klijenata (npr. za siromaštvo, migraciju,
izbeglištvo, izloženost predrasudama ili političkim progonima) i osetljiviji u otkrivanju povezanosti takvih
iskustava s klijentovim emocionalnim tegobama i problemima. Upoznavanje drugih kultura otvara put ka
trećem koraku u razvoju kulturalne senzitivnosti terapeuta, a to je sticanje odgovarajućih veština u radu s
kulturalno različitim klijentima. Te veštine podrazumevaju kulturalno specifičan način ophođenja i
komunikacije prilikom uspostvaljanja terapijskog odnosa i primene terapijskih metoda i tehnika. Tu
terapeutu može da bude od pomoći: konsultovanje kolega iz drugih kultura i obezbeđivanje podrške i
saradnje osoba od ugleda i moći u određenoj kulturi (verski lideri, tradicionalni iscelitelji, patrijarhalni ili
matrijarhalni autoriteti i sl.).

ISTORIJA 33 - 45
Shvatanja o prirodi čoveka, njegovim tegobama i oboljenjima, kao i oblicima tretmana ne samo da nose
pečat sociokulurnog prostora već odražavaju i duh vremena u kom egzistiraju, a vremena se, kao i prostori
ponekad i drastično razlikuju.

„Tako, na primer, histerik, koji je u 19. veku doživljavao vizije i zbog toga bio žigosan, mogao je u drugoj
sredini i drugom vremenu da bude mistički vizionar i uvaženi čudotvorac. Određeni vidovi duševnih bolesti
uživaju u pojedinim periodima prolaznu popularnost. Veliku histeričnu krizu, koju je opisao Šarko, danas
praktično više ne susrećemo, a frigidnost, koja je ne tako davno važila za vrlinu, danas postaje poremećaj na
koji se žalimo” (Žakar, 1997, str. 13). Homoseksualnost, do skora shvatana kao seksualna devijacija, danas
se smatra varijacijom. Razvod braka, do skora tretiran kao oblik porodične patologije (rasturen dom), danas
se shvata kao razvojna faza u ciklusu porodičnog života.

U zavisnosti od toga kako se gledalo na prirodu čoveka i na njegovu devijaciju (npr. greh, kazna, bolest,
nevolja), proizlazile su i sociokulturne aktivnosti koje je društvo preduzimalo radi zaštite svojih članova.
Nekada bi društvo bilo spremnije da zaštiti samog pacijenta, a nekada, pak, da zaštitu pruži prevashodno
ljudima iz pacijentove sredine.

Tradicionalna i moderna psihoterapija

Posmatrano s istorijsko-kulturalnog stanovišta, ogroman broj pristupa razumevanju i tretmanu psihičkih
poremećaja mogao bi se svrstati u dve velike kategorije: religijsko-magijsku i empirisko-naučnu (Frank
1996).

Posmatrano s razvojnog stanovišta, pojam psihoterapije je evoluirao od „lečenja psihe” ka „lečenju

psihičkim putem”.

Tradicionalna psihoterapija je pretežno okrenuta lečenju psihe. U njenoj osnovi leži religijsko-magijski
pristup razumevanju i tretmanu psihičkih poremećaja, prisutan kako istorijski, tako i aktuelno u
tradicionalnim društvenim zajednicama, pa i u delovima populacije modernog društva. U tom pristupu
zdravlje predstavlja skladnu integraciju snaga unutar same osobe koja korespondira sa skladom u njenim
odnosima s drugima i s duhovnim svetom. Bolest je znak da je čovek kršenjem prirodnih ili društvenih
pravila poremetio svoj unutrašnji sklad i postao osetljiv na štetna dejstva drugih osoba, duhova ili bogova.
Shodno tome, cilj iscelitelja je da obnovi pacijentov sklad sa samim sobom, grupom i duhovnim svetom.
Kreirajući posebne rituale, u kojima učestvuju pacijent i njemu važne osobe, iscelitelj za njih posreduje u
duhovnom svetu. Rituali uključuju posebna stanja svesti iscelitelja i pacijenta, u kojima oni komuniciraju s
drugom realnošću. Iako je dobro treniran, iscelitelj će svoju lekovitu moć pripisati natprirodnim silama, koje
pripadaju magijskom ili religioznom sistemu uverenja, zajedničkom njemu i pacijentu.

Religijsko-magijski pristup, star koliko i ljudska kultura, preovladava u većini rodovskih i tradicionalnih
društava. Međutim, kultovi isceljenja kontinuirano nalaze svoje sledbenike i u modernim društvima uprkos
poprekim pogledima koje im upućuje većina. Izgleda da ljudima zavodljivo zvuči shvatanje o čoveku kao
manifestaciji „božanskog razloga” i o senzornoj realnosti kao samo jednoj od mogućih. Kako drukčije da
shvatimo to što su danas novine prepune oglasa o tretmanu psihičkih oboljenja akupunkturom, magnetima,
kristalima, talismanima, toplim kupkama i gorkim travama, božijim zapisima, prizivanjem duhova ili
gledanjem u zvezde (Srna, 2005).

Čini nam se da svetsku javnost nije naročito potresla nedavna informacija da koledž Athenaeum
Pontificijum Regina Apostolorum pod patronatom Vatikana obnavlja kurseva egzorcizma. Iz ove informacije
se vidi da će studenti teologije morati da uče i psihologiju da bi znali da razlikuju posednutu od mentalno
obolele osobe. Rimokatolička crkva, dakle, uz sve uvažavanje primata nauke u tretiranju duševnih oboljenja,
ozbiljna je u nameri da ponudi svoj doprinos tretiranju zavisnika od raznih kultova i sekti.

Svega nekoliko dana kasnije dnevna štampa („Glas”, marta 2005. godine) obaveštava da ruski naučnici iz
Novosibrirska, predvođeni biologom dr Sergejem Speranskim, za tretman bolesti zavisnosti i depresije
preporučuju udaranje štapom po golim butinama. Ta metoda, po njima, ima sličan efekat na osećanje bola
kao morfijum (oslobađa endorfin, prirodan „hormon sreće”), a pri tome još i ne izaziva zavisnost.

Konačno, u modernoj naučnoj psihoterapiji mogu se prepoznati tradicionalni načini isceljenja koji su
ponovo pronađeni i unekoliko „doterani” kako bi odgovarali sekularnoj, racionalnoj, tehnološkoj kulturi
koja dominira višim slojevima urbanog industrijskog društva. Štaviše, razvoj transpersonalne psihoterapije i
nove spiritualne paradigme, po kojoj „softver našeg uma može da postoji i bez hardvera našeg mozga”
(Edwards, 1992, str. 196), otvara nanovo stare metafizičke prostore koje je moderna psihoterapija, čini se
sasvim privremeno, napustila.

Iako ponekad uzima u obzir pacijentova hipnotička stanja, fantazije i snove, empirijsko-naučnim pristupom
tretmanu psihičkih poremećaja ne samo da se podrazumeva neizmenjeno stanje svesti pacijenta i terapeuta
već se računa i na njihov vrlo budan intelekt. Moderna psihoterapija, karakteristična za urbana i tehnološki
razvijena društva, proširuje pojam psihoterapije (lečenje psihe psihičkim putem), odvija se pod okriljem
racionalnog autoriteta nauke. To znači:

 da se u objašavanju psihičkih poremećaja neguje isključivo naturalistički pristup u kom nema mesta
dobrim i zlim božanstvima, duhovima predaka i drugim natprirodnim silama;
  da empirijska istraživanja obezbeduju bazu znanja za kreiranje metoda tretmana i proveru njihove
kliničke uspešnosti (Orlinsky i Howard, 1995).

Procesi isceljenja religijsko-magijskim i empirijsko-naučnim pristupom, osim evidentnih razlika, imaju i

nečeg zajedničkog (Frank, 1996).

1. Zajednički im je cilj - da obnove sklad pacijenta sa sobom i grupom kojoj pripada.

2. Oba pristupa zavise od sistema uverenja koji dele pacijent i terapeut da je tretman empirijski
validiran.
3. Terapijske procedure odražavaju i podržavaju sisteme uverenja.
4. U oba pristupa trenirani terapeut crpi svoju snagu iz sistema uverenja koji služi i kao posrednik
između pacijenta i njegove grupe.
5. Terapeuti ulažu značajan napor da mobilišu pacijentovu veru u terapijske procedure.

I tradicionalna i moderna psihoterapija neguju profesionalnost. Osobe koje je društvo pozvalo da sprovode
mere zaštite pacijenta i njegovog okruženja (od šamana i iscelitelja, preko filozofa i sveštenika do lekara i
drugih srodnih pomagačkih profesija ) uvek su posedovale za to potrebna znanja i veštine, praktikovale ih
kao deo svog poziva ili zanimanja i pripadale odgovarajućoj profesionalnoj zajednici.

Istorijski ekvivalenti psihoterapije

Koreni psihoterapije kao tretmana psihičkih poremećaja veoma su duboki. Prema nekim shvatanjima
(Comer, 1992), oni dopiru pola miliona godina unazad, sve do kamenog doba. Dokaz za to su arheološki
nalazi lobanja praistorijskog čoveka (u Evropi i Južnoj Americi), na kojima su uočljivi otvori okruglog oblika.
Smatra se da je operacija otvaranja lobanje (trepanacija) kamenim instrumentima (trepanima) bila način da
se zlim duhovima omogući izlazak iz tela mentalno obolelih. Demonološki model, koji objašnjava
abnormalno ponašanje opsednutošću natprirodnim silama, (pre)dugo je bio na snazi, perzistirajući kroz
istoriju starog i srednjeg veka, renesanse sve do kraja 17. i početka 18. veka, kada su se naglo razvile
prirodne nauke (Nevid i dr., 2003).

U tom dugom međuvremenu iz demonološkog modela razumevanja mentalnih oboljenja nastao je čitav
spektar isceljiteljskih metoda. Od onih blagih, koje su pokušavale da natprirodne sile umilostive i pridobiju
(npr. molitvom, muzikom, igrom, ezoteričnim ritualima), preko metoda koje su težile da te sile provociraju i
oteraju (npr. bukom, „jakim” napicima, svetom vodicom), sve do najstrašnijih tortura koje su sprovođene
radi očuvanja pacijentove besmrtne duše, i to tako što su „od njegovog tela činile što neprijatnije i što
jadnije mesto, koje će zli demon sam poželeti da napusti” (Bohart i Todd, 1988, str. 17).

Čak su i stari Grci u vreme nastanka Ilijade i Odiseje (9. vek pre n. e.) gledali na mentalni poremećaj kao na
oblik božije kazne ljudima koji su ih uvredili. Terapija se tada odvijala tako što su pacijenti danima boravili u
lavirintima hramova posvećenih Asklepiju, bogu zdravIja, očekujući da im se on u snu javi i posavetuje ih.

Stvari su se promenile nekoliko vekova kasnije pojavom Hipokrata - starogrčkog mislioca, poznatijeg kao
oca medicine a, po nekima (Hothersall, 2002), i kao oca psihologije. Hipokrat se smatra pretečom
empirijsko-naučnog pristupa zbog svog shvatanja da psihički poremećaj ima prirodne, a ne natprirodne
uzroke. On je verovao „da je u osnovi većine psihičkih poremećaja bolest mozga, a u osnovi hiSterije kod
žena lutanje materice po ostalim delovima tela. Za moždana oboljenja Hipokrat je preporučivao human
tretman (mir, dijetu, vežbe i kupke), a za žrtve lutajuće materice - brak” (Bohart i Todd, 1988, str. 16).
Hipokratov savremenik Sokrat učio je svoje đake postavljajući im pitanja, umesto da im nudi gotove
odgovore. Metod Sokratovskih pitanja ima danas široku primenu u psihoterapiji i izvan okvira kognitivnog
pristupa.

Za razliku od Hipokrata, koji je uzroke psihičkih oboljenja video i u oboljenjima mozga (biološka
perspektiva), Sokratov najpoznatiji učenik Platon smatrao je da psihička oboljenja nastaju iz konflikata
između razuma i osećanja (psihološka perspektiva). On je takođe smatrao da ljude koji su izgubili razum
treba izdvojiti iz društva tako što će se o njima starati porodica. Izolacija i restrikcija, bilo da je za njih
odgovorna porodica, bilo da odgovornost preuzima društvo, opstajale su kao uobičajen način tretmana
mentalno obolelih sve do šezdesetih godina prošlog veka. Tada je preovladalo shvatanje da bolesti društva,
kao što su siromaštvo i rasna ili polna diskriminacija mogu uzrokovati abnormalno ponašanje ljudi
(sociokulturna perspektiva).

U srednjem veku, periodu strašnih ratova i epidemija kuge, javljali au se i masovni oblici ludila. Ljudi su
verovali da su opsednuti životinjama: vukovima (likantropija) i paucima (tarantizam). Likantropijom se
naziva panično ponašanje ljudi ubeđenih da im raste krzno i da se pretvaraju u vukodlake. Tarantizam (ili
igra Sv. Vita) vezuje se za divlje ponašanje grupe ljudi koji su iznenada na javnom mestu počinjali da skaču,
igraju, grče se, udaraju u zidove, bacaju se po zemlji, cepaju odeću sa sebe. Ubeđeni da su opsednuti
paukom (tarantulom), pokušavali su da ga se otresu izvodeći ples poznat pod imenom tarantela (po gradu
Tarantu u južnoj Italiji).

Racionalno naslede grčkih filozofa u srednjem veku zamenila je religiozna dogma. Hrišćanska crkva oživela
je demonološko shvatanje psihičkog poremećaja kao pokazatelja opsednutosti đavolom, razvijajući metod
tretmana poznat pod nazivom egzorcizam. Sveštenici isteruju đavola iz tela obolelog molitvom, mahanjem
krstom ili škropljenjem svetom vodom, ali i primenom surovih postupaka izgladnjivanja, šurenja, bičevanja,
razapinjanja, a koje savremeni svet vidi kao različite vidove torture (Srna, 2005).

Medutim, srednji vek nije bio samo doba mračnog uticaja crkvene dogme. To je i doba (npr. 13. vek) u kom
je Sveti Avgustin, teolog i filozof, pomoću introspekcije ispitivao svoje misli, osećanja i motive, pokušavajući
da na taj način prodre u srž konflikta između zadovoljstva i discipline.

Kontraverzni švajcarski lekar Paracelsus (u 16. veku) povezuje ljudske bolesti sa poremećajima u konstelaciji
nebeskih tela, upućujući lekare da pogledom u nebo otkriju prave načine kojima će lečiti pacijente na
zemlji. Renesansno viđenje muzike i igre kao načina za postizanje hemijskog sklada u organizmu, kao i
humanizacija tretmana u svetilištima i azilima uneli su malo olakšanja u život mentalno obolelih.

Neki su azili, međutim, postajali prave „turističke atrakcije” (Nevid i dr., 2003) tako što su ljudi plaćali
ulaznice (kao u cirkusu ili zoološkom vrtu) da bi posmatrali bizarno ponašanje umobolnika. Renesansa jeste
bila vreme preporoda, ali i vreme najvećeg progona veštica i veštaca, osoba za koje se verovalo da su se
svojevoljno odrekle boga sklapajući pakt s davolom. Procenjuje se da je od početka 14. do sredine 17. veka
samo u Evropi pogubljeno 200 000-500 000 takvih ljudi, a od toga 85% žena i devojaka (Hothersall, 2002).

Ipak, verovanje u prirodnu uzročnost mentalnih poremećaja uspelo je da preživi mrak srednjeg veka i
renesansna pomračenja. Dokaz za to nalazimo u radu nemačkog lekara Johana Vejera, koji je zauzeo (za ono
vreme vrlo hrabro) stanovište da veštice nisu đavolje kreature, već mentalno poremećene osobe, a da se u
osnovi njihovih poremećaja nalaze unutrašnji (psihički) konflikti i poremećeni odnosi s drugim ljudima. Na
taj način on je povukap jasnu crtu razgraničenja izmedu abnormalne psihologije i teologije (Sarason i
Sarason, 2002).

Do sredine 17. veka praznoverni pogledi lagano su izbledeli, bar medu bolje obrazovanima. Ali ni ono što ih
je zamenilo nije imalo naročiti sjaj. Mentalno obolele osobe, viđene kao opasne i nepredvidljive, stavljane
su pod ključ kada je njihovo ponašanje postajalo isuviše bizarno da bi se moglo ignorisati.

Tretman mentalno obolelih u to vreme je često podrazumeva ono što bi se danas moglo slobodno nazvati
raznim oblicima torture: puštanje krvi, davanje purgativa, primena hladnih i vrućih kupki, vezivanje.
Vremenom su se stvari opet promenile. Osamnaesti vek doneo je reforme u pravcu humanizacije institucija
i metoda tretmana, koji su postali manje opresivni a više terapijski.

Preteče psihoterapije — počeci naučnog shvatanja prirode psihičkih poremećaja i tretmana

Empirijsko-naučni pristup praktikuje se kontinuirano u zapadnoj kulturi od sredine 18. veka, kada se javila
fascinacija naučnim otkrićima i pokušana je njihova primena u tretmanu psihički obolelih.

Bečki lekar Anton Mesmer izumeo je metod lečenja mentalno obolelih magnetima, a kasnije sopstvenim
magnetizmom verujući da magnetni fluid poseduju sva živa bića. S obzirom na to da je Mesmer bio
harizmatska ličnost i da su se njegovi tretmani odvijali u posebnoj atmosferi (polumrak, tiha muzika, prijatni
mirisi i teatralno odeven iscelitelj), uspeh tih tretmana mogao bi se u dobroj meri pripisati dejstvu sugestije
i autosugestije (Hothersall, 2002).

Početkom i sredinom 19. veka dominirao je psihosocijalan model razumevanja mentalnih poremećaja i
njemu odgovarajuća praksa tzv. moralne terapije. Poremećaj je shvatan kao privremeno stanje inače
normalnih osoba. Shodno tome, osnovni princip te terapije bio je da pacijent dobija tretman u prirodnom
okruženju kako bi se ohrabrila i potkrepila njegova društvena integracija. Restrikciju i izolaciju zamenile su
edukacija, radna terapija i emocionalna podrška.

Početni uspesi moralne terapije, međutim, nisu dugo potrajali. Sredinom 19. veka razvio se medicinski
model koji je za psihička oboljenja tražio organske uzročnike. Emil Krepelin sačinio je prvu klasifikaciju
mentalnih bolesti, a pacijenti su lečeni metodama poznatim somatskoj medicini, kao što su: vađenje zuba i
krajnika, hidroterapija, insulinska koma, lobotomija. Neke od tih metoda opstale su sve do polovine 20.
veka, kada su otkriveni efikasni psihofarmaci.

Krajem 19. veka počeo je razvoj shvatanja o psihološkoj uzročnosti mentalnih oboljenja i otkrića novih
psihoterapijskih metoda hipnoze i hipnotičke sugestije. Pojava psihoanalize najavila je i novo značenje
pojma psihoterapija. Lečenje psihičkih poremećaja počelo je da prerasta u lečenje psihičkim putem — u
„terapiju razgovorom”, kako je svoje lečenje nazivala čuvena Frojdova pacijentkinja poznata pod
pseudonimom Ana O.

Dvadeseti vek obeležila je konvergencija biološkog i psihosocijalnog pristupa u tzv. interaktivan pristup, koji
uzroke mentalnih poremećaja posmatra kroz interakciju bioloških, psiholoških i socijalnih uticaja. Biološki
faktori važni za razumevanje mentalnih poremećaja su: naslede (može doprineti vulnerabilnosti osobe
prema nekim oblicima psihopatologije), neurološka oštećenja mozga i centralnog nervnog sistema,
disregulacija neurotransmitera u mozgu i centralnom nervnom sistemu. Psihološki faktori obuhvataju
kognitivne procese: pažnju, samoopažanje, kauzalnu atribuciju, kao i procese iskustva, ekspresije i
regulacije emocija. Socijalni faktori su: stresni životni dogadaji, uslovi hroničnog stresa, interpersonalni
odnosi i širi sociokulturni kontekst (Compas, 2002).

Kraj prošloga veka nosi još jedan talas značajnih promena u razumevanju i tretmanu psihičkih premećaja.
Pored uobičajenog pitanja: šta čini osobu vulnerabilnom (ranjivom) u odnosu na određeni psihički
poremećaj (faktori rizika), postavlja se novo važno pitanje: šta čini osobu rezilijentnom (otpornom ili
imunom) na određeni psihički poremećaj (protektivni faktori). Shodno tome i sam fokus tretmana se
preusmerava sa saniranja psiholoških deficita na stimulisanje razvoja psiholoških snaga i resursa (Srna,
2002).

Nastanak i razvoj moderne psihoterapije

Modernu psihoterapiju možemo posmatrati kao novu naučnu disciplinu i novu profesiju, još uvek ne
samostalnu, ali koja pokazuje tendenciju da to postane.

Iako su termin psihoterapija prvi upotrebili holandski lekari Van Rentergem i Van Eden, kada su 1887.
godine osnovali Kliniku za sugestivnu psihoterapiju u Amsterdamu (McLeod, 2003), nastanak moderne
psihoterapije kao nove naučne discipline i profesije vezuje se za psihoanalizu i za lik i delo (delatnost)
njenog osnivača Sigmunda Frojda.

Psihoanaliza je dugo bila, a u svesti mnogih ljudi i danas je ostala, sinonim za psihoterapiju.
Poreklo psihoterapije mnogi autori vide u tadašnjim filozofskim i religioznim pogledima na prirodu čoveka,
u modelima koje je nudila tadašnja nauka u zamahu svog razvoja, kao i u otkrićima iz terapijske prakse, gde
je Frojd pronašao glavnu inspiraciju za formiranje i uobličavanje svog originalnog dela (Corsini i Wedding,
2011).

Mesto rođenja psihoterapije je grad Beč, a vreme je kraj 19. i početak 20. veka. Preciznije, dve godine se u
literaturi pominju kao značajni datumi. To su 1895. godina kada je objavljena knjiga Frojda i Brojera pod
nazivom Studije o histeriji i 1900. godina kada je objavljena Frojdova knjiga Interpretacija snova, čime je
nova nauka prvo teorijski, a zatim i metodološki zasnovana (Moursund & Kenny, 2002).

Prvi psihoterapijski klijent bila je Berta Papenhajm, poznatija pod imenom Ana O., koja je patila od
simptoma parcijalne paralize i halucinacija. Termin „lečenje razgovorom” dugujemo toj, za ono doba veoma
osvešćenoj i hrabroj ženi, koja je nakon svoje terapije pokazala interesovanje za ideje feminizma i posvetila
svoj život socijalnom radu, dakle, pomaganju drugima.

Kontekst nastanka psihoterapije je Beč krajem 19. i početkom 20. veka. To je vreme procvata nauke, ali i
vreme kraja velike Habzburške monarhije, izrazito krutih društvenih pravila i snažnog tabua seksualnosti.
Pošto mu je antijevrejsko raspoloženje akademskih medicinskih krugova onemogućilo da razvije svoja
naučna interesovanja u oblasti neuroloških istraživanja, Frojd se okrenuo privatnoj praksi (Hothersall,
2002). Specijalističko usavršavanje ga je povezalo s kolegama Šarkoom i Broj erom, od kojih je učio primenu
metoda hipnoze u lečenju nervnih bolesti. Nezadovoljan učinkom hipnoze, on je kroz svoju praksu kreirao
metode alternativne hipnozi (slobodne asocijacije, analizu snova, kasnije i analizu transfernog odnosa), koje
se dobro pokazuju i kao istraživački postupci (izvor psiholoških informacija) i kao terapijske tehnike (vode
poboljšanju pacijentovog stanja). I dok je primenu svoje teorije video prilično široko (na planu umetnosti,
književnosti, religije, antropologije), u pogledu primene svog metoda tretmana Frojd je bio dosta skroman.
Smatrao je, naime, da je taj metod uspešan, pre svega, kod inteligentnih ljudi primarno dijagnostikovanih u
kategorijama histeričnog, opsesivnog i fobičnog poremećaja (Holland, 1965).

Psihoanaliza je nastala iz velike patnje prouzrokovane ne samo brojnim faktorima iz spoljašnjeg okruženja
već i čitavim nizom tegobnih životnih iskustava, kao što su gubici uzrokovani smrću u porodiCi, izbeglištvo i
teška somatska bolest (rak vilice), s kojom se Frojd godinama nosio, pri čemu je pretrpeo više od 30
operacija.

U 20. veku nastupila je era psihoterapije i njene ekspanzije u gotovo sve pore društva. Nakon psihoanalize,
četvrt veka kasnije pojavio se biheviorizam kao „druga sila”, a četrdesetih godina i egzistencijalno-
humanistički pravac u psihoterapiji kao „treća sila': Nakon II svetskog rata intenzivno se razvila psihoterapija
- u vidu pojavljivanja novih škola i pravaca (sistemska porodična i kognitivna psihoterapija) i uobličavanja
psihoterapije kao nove profesije. Svetski ratovi i ekonomske krize koje su im prethodile ostavili su za sobom
posledice po psihičko zdravlje velikog broja ljudi, kojima je valjalo pružiti profesionalnu pomoć.

Za razvoj psihoterapije, dakle, možemo ne samo reći da je bio „silovit” već i da je bio revolutivan, jer je
svaka nova škola pravila veliki zaokret u razvoju postavljajući stvari na sasvim nov način. Od fokusa na
unutrašnje, subjektivno i nedostupno (nesvesno), preko fokusa na spoljašnje, objektivno i merljivo
(ponašanje), fokus je prenet na unutrašnje subjektivno (emocionalno — kognitivno iskustvo) i od fokusa na
intrapsihičko fokus je prenet na relaciono.

Nezadovoljstvo psihoanalizom i ograničenja biheviorizma, kao i razvoj eklektike i integracije i istraživanja bili
su interni pokretači razvoja psihoterapije. U eksterne pokretače razvoja psihoterapije ubrajaju se: otkriće
medikacije (početkom 50-ih godina 20. veka), razvoj mentalnog zdravlja u zajednici (od sredine 60-ih godina
20. veka) i upravljanje zdravstvenom zaštitom (početkom 70-ih godina 20. veka).

Razvoj psihoterapije

Stogodišnji razvoj psihoterapije karekterišu tri faze.

Prva faza obeležena je rivalitetom i kompeticijom u početku izmedu različitih pristupa unutar same
psihoanalize, dok je još bila jedina psihoterapijska škole. S pojavom biheviorizma (20-ih godina prošlog
veka) javila se oštra polarizacija ta dva pravca, između kojih su se godinama vodili „ideološka borba i hladni
rat” (Nevid i dr., 2003). Bila je to faza nepomerljivih i nepomirljivih pravaca, tzv. kamenih blokova
(Hothersall, 2002). Njihovi pripadnici negovali su (čini nam se predugo) atmosferu prezrivog ignorisanja,
uzajamne antipatije, pa i međusobnih veoma ostrašćenih napada. U osnovi tih napada bila je isključiva
pretpostavka o ispravnosti sopstvenog sistema, te, shodno tome, svi drugi su morali da budu pogrešni
(Sarason & Sarason, 2002). Kao i u svakom drugom ratu, pitanje lojalnosti jednoj od zaraćenih strana bilo je
od primarnog značaja, te su se terapeuti često sasvim namerno čuvali informacija, znanja (pa čak i svesti), o
postojanju različitih psihoterapijskih teorija i metoda, koje su vremenom svuda oko njih počele nicati kao
pečurke posle kiše. U toj fazi razvoja psihoterapije dominiralo je insistiranje na razlikama. Ono je sasvim
razumljivo s obzirom na to da je svaka nova škola nastajala kao reakcija na prethodnu, težeći da se što je
moguće više distancira od prethodne i da dominira. Glasovi koji su ukazivali na sličnost između
psihoterapijskih pristupa bili su u to vreme sasvim slabi i sporadični. U Evropi je dominirala psihoanaliza,
koja je odražavala evropsku kulturu i mentalitet. Američkom pragmatizmu bio je bliži biheviorizam.
Vremenom, kada su psihoterapiju počeli da obogaćuju nove škole i pravaci, započela je druga faza - trend
sve većeg približavanja i konvergencije medu njima, pre svega, u vidu reformulacije ili prevodenja pojedinih
koncepata iz drugih paradigmi na jezik svoje (omiljene) paradigme. Debate su bili manje polemične. Čiste
terapijske forme lagano su napuštane s obzirom na to da njihovi uski konceptualni okviri i jednostavni
odgovori nisu bili u stanju da objasne i tretiraju složene psihološke probleme u praksi. Istraživanja radena u
Americi sredinom sedamdesetih godina pokazuju da je više od polovine kliničkih psihologa smatralo sebe
eklektičarima (Hothersall, 2002).

Prema longitudinalnom istraživanju koje navodi Mahoni, izmedu pedesetih i osamdesetih godina prošlog
veka javile su se velike promene u popularnosti psihoterapijskih škola i pravaca medu kliničkim psiholozima
u Americi. Već od sredine pedesetih godina počela je da opada dugogodišnja dominacija psihodinamskih
škola. Od sedamdesetih godina ubedljiva je bila dominacija, najbrži rast, ali i upadljiva fluktuacija eklektičke
i integrativne perspektive. U trci za treće mesto ispred humanističke i sistemske terapije izbile su kognitivna
i bihevioralna psihoterapija, i to dobrim delom zahvaljujući trendu integracije ta dva psihoterapijska brenda.

Sredinom sedamdesetih godina 20. veka počeo je snažan razvoj eklekticizma i integracije u psihoterapiji.
Nova paradigma težila je da prevaziđe uskost terapijskih škola i pravaca. Pobrojavani su zajednički specifični
faktori promene (oni koji prevazilaze granice teorijskih orijentacija u psihoterapiji), kao i nespecifični faktori
(karakteristični kako za psihoterapijsku, tako i za promenu u drugim formalnim i neformalnim oblicima
psihološke pomoći). To je treća faza razvoja psihoterapije - faza amalgamacije, po kojoj izgleda kao da „svi
putevi vode u Rim”. U prilog tome govore i nalazi empirijskih istraživanja da su različiti terapijski pravci
podjednako uspešni (Lambert & Ogles, 2004), kao i da su iskusni terapeuti različitih orijentacija sličniji jedni
drugima nego neiskusnim terapeutima sopstvene orijentacije (Fiedler, prema: Goldfried & Davila, 2005).

U daljem toku svog razvoja psihoterapija je postala kraća, idući tako u susret zahtevima realnosti i
društvenih tokova (reforme zdravstvenog osiguranja). Ranije mahom individualna, psihoterapija je
vremenom postala sve više upućena grupi i porodici. Kulturalnom senzitivnošću i inovativnošću u
tehnologiji, osetljivošću za etička pitanja i sve naprednijim metodama edukacije i supervizije psihoterapija
pokušava da se na svaki način održi u vremenu ekspanzije farmakoterapije (lekovi sve moćniji, sa sve manje
nuspojava, za poremećaje koji su ranije lečeni isključivo psihoterapijom).

Razvoj savetovanja

Psihoterapija i savetovanje (engl. counseling) imaju mnoge zajed ničke istorijske antecedente i ekvivalente.
Tu, pre svega, mislimo na tradicionalno lekovito i razvojno stimulativno delovanje saveta, usmeravanja i
vodenja mudrih osoba od autoriteta (starešina plemena ili porodica, učitelja, sveštenika, filozofa i lekara)
upućenih ljudima koji bi se našli u nekoj nevolji. Za razliku od tradicionalnog, sveprisutnog, moderno
savetovanje je kao psihološki informisana, disciplinovana aktivnost rođeno u Americi. Vezuje se za
profesionalnu orijentaciju i za lik i delo Franka Parsonsa, koji je 1906. godine osnovao Centar za obrazovanje
i rad u Bostonu, a 1908. objavio je ključnu knjigu u ovoj oblasti pod nazivom Izbor zanimanja. Njegove ideje
su uticale na to da se savetovanje razvije u domenu edukacije i rada (npr. savetovanje u školi, savetovanje
za karijeru). U isto vreme, na samom početku 20. veka u Americi je delovao i Kliford Birs, koji je u okviru
pokreta mentalne higijene obraćao pažnju javnosti na neophodnost tretmana nervnog sloma, što
predstavlja klicu razvoja savetovanja u domenu mentalnog zdravlja. O modernom savetovanju govorimo
sasvim jasno od 1942. godine, kada je američki psiholog Karl Rodžers objavio knjigu Savetovanje i
psihoterapija, u kojoj su vidljivi i prvi obrisi njegovog nedirektivnog, klijentom usmeravanog pristupa
(Raskin, 1996). Pristup unosi radikalne novine, koje su široko postavljene, tako da temeljno pokrivaju ne
samo različite aspekte psihoterapije i savetovanja (teoriju, praksu i istraživanje), nego se šire u prostore
socijalne psihologije (grupno vođstvo, mir, rešavanje konflikata), pedagoške psihologije (predlozi za reformu
obrazovanja), socijalne psihijatrije i socijalne medicine (promocija mentalnog zdravlja u zajednici). Na
teorijskom planu 1959. godine pojavljuje se sveobuhvatna teorija terapije (Karla Rodžersa), koja, pored
teorije ličnosti i njenog funkcionisanja, uključuje i teoriju interpersonalnih odnosa, kao i teorijske implikacije
za različite ljudske aktivnosti, kao što su: porodičan život, edukacija i učenje, vodenje grupa, grupni konflikti.
Na planu psihoterapijke prakse novine se tiču terapijskih ciljeva i strategija, fokusa i činilaca promene, faza
terapijskog procesa, kao i značaja terapijskog odnosa. Za Rodžersa terapija nije stvar uticaja na osobu, već
njeno oslobađanje - uklanjanje prepreka snagama razvoja koje svoje korene imaju u poretku univerzuma.
Klijentova borba prevazilazi običnu potragu za rešenjem problema. To je borba „da se bude svoj i da se živi
sopstveno iskustvo” (Raskin, 1996). Terapeut je voden klijentovim unutrašnjim referentnim okvirom, pre
nego sopstvenom procenom onoga što se zbiva. Novi pristup se usredsređuje na aspekt osećanja (pre nego
intelekta), na trenutnu situaciju (pre nego na prošlu). Terapeutova empatija za klijenta je viđena kao
uvažavanje klijentovih opažanja i osećanja koliko god je to moguće duboko i senzitivno. Terapeut učestvuje
u terapijskom odnosu celim svojim bićem, a terapijski odnos se vrednuje sam po sebi kao razvojno iskustvo.
Rodžersov rad vidljivo je doprineo razvoju ne samo individeulne nego i grupne (grupe susretanja) i
porodične terapije, a velike zasluge ima i za unapredenje metodologije istraživanja psihoterapije. Rodžers je
empirijski proveravao kako njegovi teorijski koncepati rade u praksi, razvijao je psihološke instrumente i
metode: za psihološku procenu (Q-tehnika), za evaluaciju i praćenje, a započeo je i direktna istraživanja
terapijskog procesa (snimanjem seansi).

Konačno, a možda i najvažnije - Rodžers je imao značajan uticaj na promenu društvenog konteksta
psihoterapije i savetovanja. Suočen sa činjenicom da su u to vreme vrata psihoterapije bila zatvorna za
psihologe, umesto da zbog toga jadikuje i kritikuje, pronašao je kreativno i celovito rešenje: ako psiholog ne
može da bude terapeut, terapija može da bude psihološka, makar se i zvala savetovanje. Njegovo delo je
uzrokovalo približavanje psihoterapije i savetovanja do te mere da ih je danas teško razlikovati a zajednički
razvoj je bio i od obostrane koristi.

DEFINICIJE 51 - 62
Najstarija (iako nepotvrdena) prilika za ljude da potraže psihološku pomoć i podršku mogla bi da bude ona
kada su se praroditelji, Adam i Eva, suočili s posledicama probanja zabranjenog voća iz Rajskog vrta (Gibson
i Mitchell, 2003).

Ako bismo pokušali da se na trenutak nađemo u njihovoj koži, verovatno bismo prepoznali nešto od ovoga:
intenzivan unutašnji nemir, napetost i strepnju koje je teško razumeti i kontrolisati; razočaranje sobom i
stanjem u kom se nalazimo; bol zbog gubitka, verovatno i krivicu, a svakako frustraciju zbog neispunjenih
sopstvenih potreba i ciljeva, kao i zbog izneverenih očekivanja koje je od nas imao onaj važan - drugi. Iako i
ova priča (kao i većina drugih) u svom epilogu nagoveštava neku vrstu pozitivnog ishoda (živeli su dugo i
imali mnogo dece), ostaje prilično nejasno na koji su način ti naši praroditelji izašli na kraj s ogromnom
nedaćom koja ih je zadesila. Jesu li sami sebi pomogli (koristeći neke od strategija prevazilaženja) ili su
pomogli jedno drugom kao najbliži (i jedini) rođaci i prijatelji? Da li su barem poželeli da mogu da se obrate
nekoj trećoj neutralnoj i kompetentnoj osobi koja bi im pomogla da se adaptiraju na nastalu situaciju,
povrate veru u sebe i drugog?

Od kada je sveta i veka ljudi se manje ili više uspešno nose sa svojim psihološkim problemima i životnim
izazovima. Oni to naycesce čine oslanjanjem na sopstvene resurse (samopomoć), a kada to iz nekih razloga
nije moguće, obraćaju se drugima - svojim bližnjima (neformalna/laička psihološka pomoć i podrška), ili,
pak, nekim stručnim licima za koje veruju da poseduju odredena znanja, veštine, iskustva koji bi mogli da im
budu od pomoći (formalna/profesionalna psihološka pomoć i podrška).

Psihoterapiju i savetovanje možemo najšire odrediti kao oblike formalne psihološke pomoći ljudima koji
imaju određene psihičke tegobe (probleme, oboljenja), kada nisu u stanju da ih samostalno prevaziđu, a
prirodni sistemi pomoći i podrške bližnjih izostanu ili se, pak, pokažu kao nedovoljni i neodgovarajući. Za
razliku od neformalne (spontane i laičke) psihološke pomoći bližnjih (rodbine, prijatelja, komšija) ili
sveštenika, advokata, učitelja (koji se po prirodi svojih poslova nalaze ljudima u nevolji), psihološka pomoć
psihoterapeuta i savetnika je formalna ( planirana i stručna ) a njene odlike su: teorijska i metodološka
sistematičnost, obučenost i odgovornost. Teorijska i metodološka sistematičnost podrazumevaju da se
psihoterapijski i savetodavni rad zasnivaju na poznatim i priznatim psihološkim teorijama (razvoja i učenja,
psihopatologije i promene), metodama i tehnikama koje iz njih proizlaze, kontinuirano validiranim
empirijskim istraživanjima sprovođenim u skladu s rigoroznim postulatima savremene nauke. Posao
psihoterapeuta i savetnika iziskuje određene kompetenCije: pogodnu ličnost i motivaciju, odgovarajuća
znanja, veštine i iskustvo, profesionalne stavove i vrednosti. Kompetencija se stiče putem opšte i specifične
edukacije, treninga i supervizija, a nadograđuje se iskustvom u praksi i kontinuiranim profesionalnim i
ličnim razvojem. Odgovornost u radu podrazumeva da se rad psihoterapeuta i savetnika odvija u skladu s
profesionalnim standardima, pravnim propisima i etičkim kodeksima (Srna i Vukosavljević-Gvozden, 2007).

Koncept psihoterapije

Sam termin „psihoterapija” je tokom svoje istorije nosio bar dva značenja.

Prvo značenje je starijeg datuma, veoma prisutno u psihijatrijskoj praksi sve do 40-ih godina prošlog veka,
kada se pod psihoterapijom podrazumevalo lečenje psihe. Čvrsto zasnovano na medicinskom modelu, to
značenje je impliciralo terapijske postupke, kao što su elektrošok, lobotomija, insulinska koma i sl. Drugo,
savremenije značenje termina „psihoterapija”, koje preovladava počev od sredine prošlog veka, jeste:
lečenje psihološkim uticajem. Psihološki uticaj je u prvo vreme podrazumevao uglavnom razgovor, a
kasnije, uz njega, i mnoge druge oblike ljudske ekspresije i komunikacije, kao što su: pokret, akcija, slika,
muzika itd.

U jednoj globalnoj interpretaciji psihoterapiju bismo, dakle, mogli da shvatimo kao lečenje psihe
psihološkim uticajem. Međutim, tokom stogodišnjeg veoma dinamičnog razvoja psihoterapije kao nauke i
takva interpretacija termina „psihoterapija” postajala je sve tešnja, jer: psihoterapijska promena iziskuje
više odpsihe. Pored intrapsihičkog, ona obuhvata i interpersonalno i socijalno; ciljevi psihoterapije odavno
podrazumevaju i više od lečenja. Po izlasku psihoterapije iz uskih okvira medicinskog modela, sve je više
onih koji su skloni da u psihoterapiji prepoznaju odredene oblike razvoja i učenja; u skladu s popularnom
krilaticom da je „psihoterapija isuviše dobra da bi koristila samo obolelima", njen domen se vremenom
širio. Psihoterapija je postala delatnost širokog spektra koja ima šta da ponudi i pojedincima s
manifestovanim psihičkim poremećajima (tretman poremećaja) i onima koje su u riziku da razviju psihičke
poremećaje (prevencija poremećaja), ali i svima drugima, tzv. zdravoj populaciji (promocija zdravlja i
dobrobiti). Takav trend razvoja psihoterapiju je sve više približavao savetovanju.

Kako je ono što u psihoterapiji radimo odavno prevazišlo okvire njenog naziva, u stručnim krugovima se
čuju sve glasniji predlozi da se zastareli termin „psihoterapija” zameni nekim adekvatnijim, kojim bi se fokus
s bolesti i lečenja preneo na zdravlje i ozdravljenje (engl. heeling). U našem jeziku dobri izrazi bi možda bili
isceljenje ili zaceljenje s obzirom na to da, pored zarastanja, ti izrazi impliciraju i odrastanje (u smislu
uceljavanja, postizanja psihološke celovitosti i zrelosti).

Ipak, samom promenom imena nećemo izbeći brojne teškoće u definisanju pojma psihoterapije (Srna,
2004a).

Teškoće definisanja psihoterapije proizlaze iz bar tri izvora: njene dinamičnosti, raznovrsnosti i
kompleksnosti.

Kako je o dinamičnosti bilo reči (put od lečenja psihe do lečenja psihološkim uticajem), zadržaćemo se malo
više na druga dva izvora iz kojih proizlaze teškoće u definisanju psihoterapije.

O raznovrsnosti psihoterapije vrlo rečito govori postojanje ogromnog broja psihoterapijskih pristupa, koji
polako dostiže cifru od pet stotina.

Takav trend razvoja mogao bi da govori i u prilog teze da je psihoterapija pre filoziofija nego nauka.
Medutim, danas je sve jasnije da se i tako veliki broj psihoterapijskih pristupa može prilično udobno smestiti
u samo šest metateorijskih klastera (ili porodica povezanih teorija), koje uključuju hronološlim redom: 1)
psihodinamski, 2) bihevioralan, 3) humanistički, 4) kognitivan, 5) sistemski 6) eklektičan ili integrativan
pristup (Mahoney, 1995). Neki autori, pak, skloni su da broj tih klastera smanje, objedinjujući (danas u
velikoj meri integrisani) kognitivno-bihevioralan pristup (Orlinsky & Howard, 1995).

Pored toga što je dinamičan i raznovrstan, pojam psihoterapije je i veoma kompleksan, podrazumeva više
različitih stvari. Kada govorimo o psihoterapiji, mislimo istovremeno na:

• teoriju, objašnjenja, modele ili bazične koncepte o tome šta se leči ili tretira;
• metod ili skup osnovnih pravila o tome kako se leči ili tretira;
• tehniku ili repertoar oruđa, dakle, čime se leči ili tretira;
• profesiju ili bazično obrazovanje onoga ko (nakon dodatne psihoterapijske edukacije i treninga)
leči ili tretira (psihijatar, psiholog, socijalni radnik).

Brojne definicije psihoterapije, nastale tokom stoleća njenog postojanja i razvoja, fokusiraju se na različite
aspekte jednog njenog svojstva ili elementa ili na više njenih svojstava i elemenata.

Postoje čak i gledišta da je psihoterapiju nemoguće u potpunosti definisati, jer je tu reč o „otvorenom
konceptu”. Različiti oblici i kategorije psihoterapije ne poseduju skup karakteristika koji dele svi članovi
kategorije „terapija” (Spinelli, 2006).

I pored svih pomenutih teškoća, u psihoterapiji se istrajava u težnji da se ona precizno i aktuelno definiše.

Definicije psihoterapije

Jedna od značajnih inicijativa da se uvede više reda u oblast definisanja psihoterapije pokrenuta je
sredinom osamdesetih godina u Americi, kada je fondacija Miltona Eriksona iz Feniksa u Arizoni pozvala 25
eminentnih psihoterapeuta različitih orijentacija na prvu konferenciju o evoluciji psihoterapije. Medu
prisutnima su bila velika imena, kao što su, Betelhajm i Volberg, Volpe i Lazarus, Rodžers i supružnici
Polster, Mej i Leng, Bek i Elis, Boven i Minućin i mnogi drugi. Nakon nekoliko dana stimulativnih predavanja
i diskusija postalo je jasno da i najveći autoriteti u ovoj oblasti imaju čitav spektar različitih pogleda na
definisanje psihoterapije. Istraživanje različitosti tih pogleda nastavljeno je tri godine kasnije tako što je tog
puta više od 80 psihoteraputa - eksperata odgovaralo na isto pitanje: Šta je psihoterapija? Rezultati su još
jednom potvrdili da je postojanje različitih gledišta o tom pitanju pravilo, a ne izuzetak (Zeig &
Munion,1990).

Tako, recimo, Albert Elis posmatra psihoterapiju kroz njene efekte. Po njemu, psihoterapija se sastoji u
„pomaganju klijentu da jasno sagleda svesne i nesvesne imperative pomoću brojnih kognitivnih,
emocionalnih i ponašajnih metoda, te da tako sebe učini manje poremečenim i manje poremetljivim” (Ellis,
prema: Mahoney, 1995).

Sol Garfild, pak, sklon je da posmatra psihoterapiju kroz njene ciljeve. Za njega je psihoterapija: „ l...]
planiran interpersonalan proces u kom manje poremećena osoba — terapeut, pokušava da pomogne više
poremećenoj osobi - pacijentu - da prevaziđe svoje probleme” (Garfield, prema: Mahoney, 1995).

Tomas Sas gleda na psihoterapiju iz ugla vrednosti. U svom poznatom provokativnom stilu on kaže:
„Pitanje: Šta je psihoterapija? podrazumeva da psihoterapija postoji. Ja, međutim, smatram da ona ne
postoji. Kao i mentalna bolest, psihoterapija je metafora, i kao jedna proširena metafora — mit L...] termin
psihoterapija označava različite principe i praksu (sekularnih) etika. Svaki metod ili svaka psihoterapijska
škola, prema tome, sistem je primenjenih etika smešten u idiom tretmana; svaki odražava ličnost, vrednosti
i aspiracije svog utemeljivača ili samogpraktičara” (Szas, prema: Mahoney, 1995).

Sa Sasom bi se verovatno složio i jedan (po svoj prilici nezadovoljan) praktičar, po kome je psihoterapija:
„Neidentifikovana tehnika, primenjena na neodređeni problem, sa nepredvidljivim ishodom l...] za koju se
preporučuje rigorozan trening (Lehner, prema: Koocher, 1995).

Iz (pre)bogatog opusa psihoterapijskih definicija izabrali smo dve definicije koje su novijeg datuma i
dovoljno široke da mogu jasno da ocrtaju oblast koju danas pokriva psihoterapija. Prema prvoj definiCiji
autora Holmsa i Lindlija (Holmes & Lindley, 1991), ovde je reč o: „Sistematskom korišćenju odnosa
(terapeut — pacijent/klijent) radi produkovanja psihičkih promena kod pacijenata/klijenata.”

U toj definiciji možemo da prepoznamo četiri ključne odrednice. Prva odrednica: sistematsko - znači da je u
psihoterapiji korišćenje odnosa zasnovano na teorijskim i praktičnim znanjima i veštinama, iskustvu, kao i
na ljudskim kvalitetima i etičkim principima edukovanih psihoterapeuta.

Druga odrednica: odnos - podrazumeva da je ljudski odnos taj koji produkuje promenu, a ne lek (kao u
medikamentoznoj terapiji) ili, pak, društvena intervencija (kao u socioterapiji).

Treća odrednica: psihička promena - odnosi se na promenu mišljenja, osećanja, ponašanja i odnosa (prema
sebi, drugima i svetu oko nas).

Četvrta odrednica: kod pacijenta/klijenta - podvlači asimetriju kao osnovnu karakteristiku pomažućeg
odnosa.

Ovu definiciju smatramo vrednom jer je prilično jednostavna, a u isto vreme je vrlo distinktivna. Njena prva
odrednica — sistematsko, prilično jasno razdvaja psihoterapiju i savetovanje kao oblike formalne, za razliku
od neformalne (laičke i spontane) psihološke pomoći prijatelja, rođaka, komšija ili alternativne psihološke
pomoći (npr. različitih medija, astrologa i sl.). Iako te vrste psihološke pomoći ljudima mogu da budu veoma
dragocene, one ne podrazumevaju teorijsko-metodološku sistematičnost, stručnost (formalnu obučenost),
kao i etičku i zakonsku odgovornost pružaoca psihološke pomoći. Druga odrednica ove definicije jasno
razdvaja psihoterapiju od drugih formalnih oblika tretmana psihičkih poremećaja, kao što su biomedicinska
(medikamentozna i elektrokonvulzivna) terapija ili socioterapija. Trećom odrednicom ove definicije
obuhvaćene su različite škole i pravci u psihoterapiji objedinjavanjem njihovih specifičnih ciljeva u jedan
opšti, dovoljno širok da bismo ga mogli smatrati transteorijskim. Četvrta odrednica ove definicije naglašava
isključivu usmerenost pomažućeg odnosa na dobrobit jedne strane u odnosu, čime se jasno razgraničava
psihoterapijski odnos od drugih socijalnih odnosa.

Pomenuta definicija je za nas zanimljiva i po tome što ističe psihoterapijski odnos kao ključni faktor
psihoterapijske promene. Taj faktor klijenti najčešće stavljaju na prvo mesto u brojnim istraživanjima
psihoterapije, za razliku od terapeuta, koji su skloni da više od psihoterapijskog odnosa vrednuju specifične
tehnike i intervencije (Maluccio, prema: Cullary, 2001).
Druga definicija koju smo izabrali iz pera je Majkla Mahonija (Mahoney, 1995). Po njoj je psihoterapija:
„kulturalno obojen specifičan odnos između profesionalnog pomagača i pojedinca ili grupe klijenata.
Polazeći od teorijskog objašnjenja, koje podrazumeva bazične pretpostavke o ljudskoj prirodi i procesima
psihološkog razvoja, psihoterapeut radi s klijentom na kreiranju sigurne, stabilne i negujuće alijanse, u kojoj,
i iz koje klijent može da istražuje (često putem ritualizovanih tehnika) prošle, sadašnje i moguće načine
doživljavanja sebe, sveta i dinamičnog odnosa između sebe i sveta'.'

Ova definicija, pored toga što naglašava važnost potrebe za kulturalnom osetljivošću u psihoterapiji, jasno
ukazuje i na tri ključna specifična faktora psihoterapijske promene. Njih Mahoni naziva „tri R-a
psihoterapije”, a to su: (engl.) relationship, rationale(s) and rituals, tj. odnos, objašnjenja i rituali.

Ciljevi psihoterapije

Kako je psihoterapija nastala u okvirima medicinskog modela, lečenje je vrlo dugo bilo njen jedini cilj. Danas
lečenje predstavlja samo jedan od opštih psihoterapijskih ciljeva. Pod lečenjem u psihoterapiji
podrazumevamo: ublažavanje ili eliminisanje simptoma, redukciju patnje i uspostavljanje samokontrole.
Tako bi, na primer, u slučaju alkoholizma, jedne od bolesti zavisnosti, psihoterapijski tretman mogao
doprineti apstinenciji i smanjenju rizika od recidiva (povratka simptoma).

Drugi važan oblik psihoterapijske promene, koji Berger naziva preobražaj (Berger, 2000a), odnosi se na
različite vidove oslobađanja (npr. od potiskivanja, oklopa ili zabluda ) ili na ostvarenje emocionalne
autonomije (Holmes i Lindley, 1991). Tako bi u slučaju alkoholizma psihoterapijski tretman mogao da bude
usmeren na poboljšanje kvaliteta života klijenta, njegovih porodičnih i drugih relacija, kao i na realizaciju
ličnih potencijala. Drugim rečima, ovde se radi o rastu i razvoju na intrapsihičkom i/ili interpersonalnom
planu.

U opšte psihoterapijske ciljeve, pored lečenja i razvoja, često se ubraja i osnaživanje ili povećanje
spremnosti za buduća životna iskustva, izazove i iskušenja, konflikte ili krize koji se mogu pojaviti u nekim
kasnijim etapama životnog puta. S aspekta medicinskog modela, ovaj cilj bi spadao u domen prevencije
( npr. tretman dece roditelja alkoholičara u pravcu sprečavanja rizika njihovog obolevanja od alkoholizma,
ili generalno, psihoterapija razvojnih problema dece i adolescenata u smislu sprečavanja pojave ozbiljnijih
psihičkih problema na odraslom uzrastu). Mnoge savemene psihoterapije su koncipirane tako da promovišu
„zdrave načine življenja” delujući kao neka vrsta imunizacije ili psihološke zaštite od životnih teškoća i
izazova (Compas i Gotlib, 2002).

Konačno, jedan od važnih opštih ciljeva psihoterapije je učenje. Ima autora koji smatraju da su sve
psihoterapije samo različite metode učenja (Corsini i Wedding, 1987) - učenja nečeg novog, osvežavanja
zaboravljenog, učenja kako se uči ili odučavanje. Paradoksalno, to može da bude i učenje onoga što je već
poznato. Štaviše, Berger smatra da psihoterapija ne proizvodi ni originalne oblike života, ni originalne
procese učenja. To je jedna vrsta učenja koje zamenjuje spontane promene izostale u procesu formiranja i
sazrevanja ličnosti (Berger, 2000). Pacijent uči u terapiji na dva osnovna načina - aktivno, samoanalizom, i
pasivno - uz terapeuta koji mu pomaže da razume značenje sopstvenog iskustva.

Pored navedenih opštih, tu su i specifični ciljevi psihoterapije. Oni zavise od teorijskog pristupa kom
terapeut pripada (npr., oslobađanje od anksioznosti, promena ponašanja, bolje razumevanje sebe, bolja
socijalna adaptacija), ali i od praktičnog dometa koji se sistematski planira i ostvaruje u radu sa svakim
klijentom ponaosob.

Ciljevi, koje u psihoterapijskoj praksi na samom početku tretmana postavljaju zajedno terapeut i klijent,
mogu da budu vrlo praktični (npr. osloboditi se blokirajuće ispitne treme ili naći devojku), ali i egzistencijalni
(npr. ožaliti gubitak ili očuvati sopstveno zdravlje, u nekim slučajevima i sam život). Pored toga što su veoma
raznovrsni (lista bi im bila beskrajna), terapijski ciljevi zavise kako od potreba i interesa, tako i od
mogućnosti zainteresovanih strana. Tako bi, recimo, terapijski cilj za jednu agorafobičnu pacijentkinju
srednjeg doba mogao da bude redukcija straha i patnje. Cilj njenog muža je da se ona što pre osamostali i
manje oslanja na njega, a cilj njenog terapeuta da ona postigne veći uvid u vezu njenog (manifesnog)
simptoma i (latentnog) bračnog problema.

Psihoterapijski ciljevi se mogu menjati tokom terapije i više puta, kao različiti aspekti nekog od pacijentovih
korenitih problema.

Poslednjih godina, sve je više onih koji o psihoterapijskim ciljevima razmišljaju integrativno. Tako Klajnke
(prema: Compas i Gotlib, 2002) nudi klasifikaciju od šest bazičnih terapijskih ciljeva koje on smatra
primenljivim u psihoterapijama različitih teorijskih orijentaCija: prevazići demoralizaciju i povratiti nadu,
ovladati sobom i povećati efikasnost, prevazići izbegavanje suočavanja s realnošću, osvestiti zablude,
prihvatiti životnu realnost, postići uvid.

Isti autori navode i još jednu kraću listu, sa četiri univerzalna cilja. To su: unapređenje kvaliteta života boljim
razumevanjem sebe, promena ponašanja i životnog stila, poboljšanje prevladavanja i prilagodavanja i
obogaćivanje odnosa. Težnja za definisanjem univerzalnih terapijskih ciljeva vodi daljim uopštavanjima.
Tako stižemo i do dva osnovna terapijska cilja: novi pogled na svet i nova procena sebe i drugih (Corsini i
Wedding, 1987), da bi konačno Holms i Lindli (Holmes & Lindley, 1991) formulisali samo jedan terapijski cilj
— dobrobit klijenta. Pokušaj bližeg određenja nečega što bi predstavljalo „opšte dobro” ili „procvat” svakog
ljudskog bića značilo bi, po njima, zadovoljenje njegovih najvažnijih potreba. Tu već nailazimo na teren
veoma starih filozofskih rasprava o ljudskoj prirodi, koja, po jednima, bazično teži povećanju zadovoljstva,
po drugima — racionalnosti, a po trećima - slobodi izbora. Zagovarajući tezu da su vrednosti u psihoterapiji
ne samo poželjne već i neizbežne, pomenuti autori ističu autonomiju kao fundamentalnu psihoterapijsku
vrednost iz koje se mogu izvesti mnoge druge. Ta vrednost je odavno prepoznata u Zapadnoj političkoj i
filozofskoj misli, a njen koncept dovoljno je fleksibilan da može da pomiri terapeute različitih orijentacija u
terapijskoj praksi. Koncept autonomije se odnosi na: ličnu nezavisnost — u smislu samostalnosti
(diferencijacija i individuacija) i odsustva zavisnosti (separaCija). Lična nezavisnost nikako ne podrazumeva
izolaciju i sebičnost, već naprotiv, snažan kapacitet za formiranje zadovoljavajućih ljudskih relacija. Ovde je
reč o balansu između dve krucijalne ljudske potrebe: potrebe za slobodom i potrebe za pripadanjem
(porodici, društvu, kulturi). Autonomiju takođe karakteriše i emocionalna sloboda u smislu samospoznaje,
vladanja sobom, preuzimanja kontole nad sopstvenim životom i slobode izbora sebi odgovarajućeg,
nesputane iracionalnošću i neznanjem.

Jedan od ozbiljnijih pokušaja pružanja sistematskog definisanja psihološkog značenja dobrobiti je

multidimenzionalan model dobrobiti (Ryff i Keyes, 1995), nastao u tačkama susretanja koncepata poreklom
iz razvojne psihologije, kliničke psihologije i mentalnog zdravIja. Taj model obuhvata šest komponenti
pozitivnog psihološkog funkcionisanja, i to:

• prihvatanje sebe — pozitivno vrednovanje sebe i svog proteklog života, lični razvoj — doživljaj
kontinuiranog ličnog rasta i razvoja,
• svrha življenja — uverenje da sopstveni život ima svrhu i smisao,
• pozitivni odnosi s drugima — održavanje kvalitetnih odnosa s drugima,
• ovladavanje sredinom — sposobnost da se uspešno upravlja sopstvenim životom i okolnim
svetom, autonomija — doživljaj samodeterminisanosti.

Ovaj model je i empirijski potvrden na američkom nacionalnom uzorku, kada je i utvrđeno da pol i uzrast
utiču na neke, ali ne i na sve dimenzije dobrobiti. Pokazalo se, naime: a) da je prihvatanje sebe dimenzija
nezavisna od pola i uzrasta; b) da dimenzije lični razvoj i svrha življenja opadaju, dok ovladavanje sredinom i
pozitivan odnos s drugima rastu s uzrastom, a da je dimenzija autonomija značajno izraženija na uzorku
mladih uzrasta 25-29 godina; kao i c) da su pozitivni odnosi s drugima jedina dimenzija na kojoj su prisutne
polne razlike u korist žena.
ŠTA JE PSIHOTERAPIJA 70-77
Kako bismo što bolje razumeli suštinu psihoterapije i što pažljivije ocrtali njene granice, pozabavićemo se
kratko i pitanjem: Šta psihoterapija nije? - a liči da jeste.

Samopomoć

Ljudi ne postižu psihološke promene samo uz pomoć drugih (stručnjaka i laika). Oni to čine i sasvim
samostalno, nalazeći oslonac u sebi, u različitim psihološkim uporištima i duhovnim vrednostima. Tako, na
primer, oni sebi mogu pomoći:

• prihvatanjem i stoičkim podnošenjem onoga što se ne može izbeći;

• nalaženjem unutrašnjeg mira, radosti kontemplacije i meditacije;
• promenom ugla gledanja na život (poznat primer „polupune umesto poluprazne čaše”) ili
racionalizacijom (npr. „Nisam jedini koji pati. Ima onih kojima je još gore.”);
• samopreispitivanjem i samoanalizom do razumevanja sebe, sabiranja i fokusiranja;
• okretanjem astrologiji, filozofiji, religiji, ideologiji, umetnosti i, u okviru te strategije,
priklanjanjem univerzalnom, trajnijem i snažnjjim od ljudskog;
• povratkom prirodi kao novom izvoru nade i snage;
• fizičkim i socijalnim aktiviranjem kroz rad, sport, rekreaciju...

Samostalna promena može se postići i udaljavanjem od izvora nevolja (npr. uzeti odmor, dati otkaz, izaći iz
konfliktne veze, otputovati), kao i privremenom upotrebom pomagala za stimulaciju ili smirenje, za
spavanje ili bolje osećanje u vidu alkoholnih pića, vitamina, čajeva i drugih biljnih preparata (Wolberg,
1977).

Knjižare širom sveta obiluju literaturom iz domena samopomoći koju stvaraju i stručnjaci i laici. Dve
odvojene empirijske studije otkivaju da 88% terapeuta dodaju svom tretmanu knjige samopomoći (Snyder
& Ingram, 2000).

Grupe samopomoći su postojale mnogo pre nego što je u psihoterapiji zaživeo metod grupnog lečenja
(Forsyth & Corazzini, 2000).

Davne 1935. godine Robert Holbruk Smit i Vilijam Vilson, lečeni od alkoholizma, osnovali su prvu grupu
samopomoći pod nazivom Anonimni alkoholičari (AA). Grupa je vremenom prerasla u pokret, koji je
početkom ovog veka obuhvatao oko 55.000 AA grupa samo u Americi i Kanadi (Burlingame & Davies, 2002).
Grupe AA su poslužile kao prototip za osnivanje grupa samopomoći: ljudi obolelih od drugih mentalnih
oboljenja (narkomanija, shizofrenija, anoreksija), onih koji doživljavaju ozbiljne emocionalne krize (hronična
oboljenja i hendikepi, smrtni gubici, razvodi), kao i porodica ljudi koji su, na primer, nestali ili izvršili suicid.
Specifičnost grupa samopomoći je u tome što njih čine ljudi koji imaju određen psihološki problem, na kom
rade sami uz uzajamnu, najčešće besplatnu pomoć i podršku drugih koji se takođe bore ili su se već izborili s
istim problemom. Mnoge grupe rade po programu „12 koraka”, od kojih se prva tri koraka odnose na
prihvatanje svog psihološkog problema, narednih šest koraka na „krčenje ruševina prošlosti” a poslednja tri
koraka na održavanje postignutog psihološkog mira/balansa. Prednost tih grupa je u njihovoj
rasprostranjenosti i lakoj dostupnosti, specifičnosti i autentičnom ličnom iskustvu vezanom za psihološki
problem, kao i mninimalnom interpersonalnom riziku koji obezbeđuje anonimnost i mogućnost indirektnog
učestvovanja.

Danas postoji više od 400 različitih vrsta grupa samopomoći i asistirane samopomoći. Te druge su otvorene
prema profesionalcima, koji im šalju klijente, uče i predaju u njima, pa i aktivno učestvuju u njihovom radu
kao konsultanti, voditelji i kovoditelji.

Imajući u vidu njihovu uspešnost i procvat, predviđa se da će grupe samopomoći i asistirane samopomoći
postati tretman izbora u budućnosti (Tallman & Bohart, 1999; Burlingame & Davies, 2002).
Jedan relativno nov oblik asistirane samopomoći i osnaživanja je psihoterapija svedočenjem (Srna, 2011 b),
namenjena osobama postradalim od rata, političkog progona i torture. Na putu do isceljenja oni sastavljaju
svoja traumom raznesena psihološka iskustva u „životnu priču” kojoj svedoče terapeut, porodica ili lokalna
zajednica. Time postižu ne samo svodenje „psiholoških računa” već i ostvarenje svojih prava u oblasti
retributivne i restitutivne pravde.

Običan ljudski razgovor

Običan ljudski razgovor može da bude veoma blagotvoran, pa i lekovit. Psihoterapija je „lečenje
razgovorom” zasnovano na verbalnoj i neverbalnoj interakciji između dve osobe ili više osoba u ulogama
klijenta i terapeuta. Psihoterapijsku komunikaciju od obične konverzacije razlikuje to što terapeut uzima
klijenta uvek ozbiljno, sluša ga s kontinuiranom i nepodeljenom pažnjom i intenzivnom koncentracijom,
zadržava svoje reakcije ostavljajući sav prostor pažljivo promišljenom profesionalnom delovanju. Terapijska
komunikacija se u dobroj meri može smatrati jednim oblikom praćene ili vođene introspekcije (Bettelheim,
prema: Feltham, 1995).

Profesionalan razgovor

Svaki profesionalan (psihološki ili drugi stručan razgovor), osim prikupljanja informacija, ima za cilj i neku
vrsta podučavanja i upućivanja u smislu davanja profesionalnih informacija, saveta, preporuka ili sugestija.
Osim toga, bazična edukacija svih pomagačkih profesija obično podrazumeva ovladavanje veštinama
uspostavljanja i održavanja odgovarajućeg profesionalnog odnosa i dobre komunikacije. Stoga je logično
očekivati da profesionalan razgovor može imati potencijal za promenu čak i kada njegov neposredan cilj nije
promena i kada se on ne odvija u specifičnom terapijskom procesu, koji podrazumeva specifičan
psihoterapijski odnos i primenu specifičnih psihoterapijskih teorija, metoda i tehnika (psihoterapija).

Jedno takvo iskustvo iz svoje prakse navodi Korsini (Corsini & Wedding, 2011, str. 10). Dok je u svojoj
mladosti radio kao zatvorski psiholog, jedan mladić je pred svoj otpust iz zatvora svratio da mu zahvali za
sve što je za njega učinio, i to sledećim rečima:

Štićenik: „Kada sam pre dve godine izašao iz vaše kancelarije, osećao sam se kao da ću da poletim. Sve mi je
izgledalo drugačije. Bio sam potpuno nova osoba. Promenio sam loše društvo s kojim sam 'visio okoIo.'
Promenio sam i posao. Iz kuhinje sam prešao u radionicu, gde sam naučio prvo zanat, a zatim sam dopisno
završio srednju školu. Vratio sam se crkvi i porodici. Počeli su da me posećuju. Imam nadu i volju da radim i
učim dalje. Hvala vam što ste mi promenili život!”

Korsini: „Ali ja nisam terapeuť,' odgovorio je zbunjeno psiholog,

„jeste li sigurni da sam to bio ja?”

Š.: „Naravno, nikada neću zaboraviti šta ste mi tada rekli.”

K.: „Šta sam vam rekao?”

Š.: „Rekli ste mi da imam visok IQ.”

Jed(i)na usputna informacija po završetku psihološkog testiranja njegove inteligencije imala je dubok efekat
na mladića kome su oduvek svi govorili da je glup i lud, pa je i sam u to verovao i imao je loše ocene, što je
dodatno učvrstilo njegovo uverenje. S novom informacijom, dobijenom od stručnjaka, mladić je doživeo
otkrovenje. PostaIo mu je jasno zašto je on uvek bolje od svojih drugova sklapao figure, zašto su ga
interesovale knjige, a ne stripovi, ozbiljna muzika i džez, dakle, sve što ga je činilo čudnim u datom
okruženju.

„Njegova interpretacija 'te tri reči'generisalaje masivnu promenu selfkoncepta i, konsekventno,

njegovogponašanja i doživljavanja sebe i drugih. Ukratko, ja sam izveo psihoterapiju na sasvim nevin i
neformalan način. Iako nije bilo dogovora između nas, ni teorije, ni namere da ga menjam, tri reči mog
komentara proizvele su dubok efekat, te je to bila psihoterapija” - zaključuje Korsini.

Ovaj primer iz psihološke prakse živo ilustruje čaroliju psihološke promene koja se može dogoditi različitim
putevima, u raznim kontekstima - i profesionalnim i neformalnim. On takođe ilustruje važan nalaz iz
kliničkog iskustva i iz empirijskih istraživanja psihoterapije — o klijentu kao ključnom nosiocu sopstvene
psihološke promene.

Psihoedukacija — davanje psiholoških informacija, učenje, vaspitanje

Psihoterapija je na različite načine povezana sa obrazovanjem.

Počeci savetovanja (davanje saveta u pogledu školovanja i izbora zanimanja), pa i dalji razvoj savetovanja
(Rodžers je radio najviše sa studentima) povezani su s delatnošća obrazovanja. Primarni pristup gotovo svih
terapijskih škola bio je u izvesnoj meri edukativan (Haley, 1996). Tako su, na primer, psihodinamski
orijentisani terapeuti (manje ili više eksplicitno) edukovali klijente u pogledu konstrukta nesvesnog, kao i
veze između njihovih sadašnjih i prošlih iskustava. Psihoterapeuti drugih škola (kao što su: transakciona
analiza, terapija realnosti, kognitivno-analitička terapija, REBT) često podučavaju klijente jeziku svoje
teorije, nudeći im time nešto drugačiji ugao gledanja na sopstvena iskustva i probleme. I bračni terapeuti
uče transgeneracijskom prenosu obrazaca ponašanja kada klijentu kažu: „Vaš otac je tukao vašu majku, pa i
vi tučete svoju ženu”. Šta terapeuti uče klijente enormno varira u zavisnosti od škole kojoj pripadaju, dok se
stav o potrebi klijenata za nekom vrstom učenja uzima zdravo za gotovo. To je donekle razumljivo s obzirom
na to da su i psihoterapiju i savetovanje stvarali akademski obrazovani ljudi koji su po prirodi stvari visoko
cenili (pa bili skloni i da precene) moć znanja i razumevanja u postizanju psihološke promene. Govoreći o
svojim iskustvima u edukaciji terapeuta, Hejli (Haley, 1996) primećuje da, što su terapeuti bili edukovaniji,
teže ih je bilo sprečiti u pokušajima podučavanja klijenata i interpretiranja njihove motivacije. On čak iznosi
i podatak o proceni da je 78% interpretacija koje su terapeuti davali klijentima bio pokušaj podučavanja u
nečemu što klijenti već znaju. Terapijska praksa je vremenom sve jasnije ukazivala da, ma kako dobar bio,
sam uvid najčešće nije dovoljan za postizanje psihološke promene. Štaviše, podučavanje u terapijskoj
situaciji često deluje patronizirajuće, stvara u klijentu osećaj nemoći ili krivice, te rada zastoje i otpore
terapijskom procesu. Drugim rečima, psihoterapija podrazumeva mnogo više od davanja psiholoških
informacija, učenja i vaspitanja, kao i više od davanje saveta, uputstva, preporuke, sugestije. Po dolasku na
psihoterapiju klijenti obično očekuju da će ih terapeut (kao lekar, psiholog, učitelj ili neka druga osoba od
stručnog autoriteta) posavetovati i uputiti, iako u praksi oni najčešće nisu skloni prihvatanju takvih direkcija.

Iskusni terapeuti se i ne upuštaju u igranje terapijske igre koju je Erik Bern nazvao „Zašto vi ne bi...? Da,
ali...” (Berne, 1964) znajući da je moć direkcije ograničena kada je u pitanju psihološka promena.

Zato psihoterapeuti izbegavaju davanje psiholoških saveta, preporuka i sugestija. Štaviše, takav pristup se u
psihoterapiji smatra kako profesionalno površnim, tako i ugrožavajućim po autonomiju ličnosti i prava
klijenta (Feltham, 1995).

Vođenje, usmeravanje/treniranje (engl. guidance, coaching)

Ove oblike psihološke pomoći i podrške moguće je locirati negde u prostoru između psihoedukacije i
konsultacija. Tradicionalno, četrdesetih godina prošlog veka oni su se uglavnom odnosili na pomaganje
pojedincima da se tokom života prilagode različitim sredinama, porodici, školi, zajednici i drugim
okruženjima (Gibson & Mitchell, 2003). Kako se svet u kom živimo od tada značajno menjao, život u njemu
postajao je sve ubrzaniji i složeniji, obnovljena je potreba za takvim vrstama psihološke pomoći, koje su u
međuvremenu dobile i neke druge dimenzije. Danas je prilično popularna delatnost koja koristi različita
psihološka znanja i veštine u „treniranju” (coaching) najčešće opštih veština življenja, kao i posebnih,
egzekutivnih veština upravljanja u poslu i u politici. Ta delatnost, za razliku od psihoterapije, još uvek je
nedovoljno naučno definisana i društveno regulisana. Na razlike između „koučinga” i psihoterapije ukazuju
nam rezultati kvalitativnog istraživanja (Hart i dr., 2001) sprovedenog nad stručnjacima koji obavljaju obe
delatnosti. Razlike se tiču fokusa, vremenske orijentacije, nivoa aktivnosti i tipa komunikacije. Fokus
psihoterapeuta, po njima, jeste na identifikovanom problemu bližem psihopatologiji, kojem se pristupa
retrospektivno, eksploracijom dubokih emocionalnih procesa ka uvidu u stručno i etički jasno definisanom
profesionalnom odnosu. Fokus „psihotrenera” je na ciljevima i potencijalima, vremenska orijentacija je
prospektivna, teži se stvaranju veze svesnost—akcija, dok je odnos s klijentom vrlo fleksibilan, gotovo
neformalan. Empirijski je takođe utvrdeno da uspešan rad s ljudima u visokoegzekutivnim kontekstima
pozitivno korelira sa savremenim i ekstenzivnim znanjima iz oblasti upravljanja i politike (Levinson, 1996).

Konsultacija

Za razliku od psihoterapije i savetovanja, upućenih direktno pojedincu i grupama ljudi sa različitim

problemima psihološke prirode, konsultacija je indirektna profesionalna aktivnost upućena
profesionalcima, institucijama i društvenim sistemima (npr. zdravstvo, školstvo, lokalna zajednica, vojska,
biznis), a fokusirana na rešavanje konkretnih situacija u kojima su problemi ne samo psihološke već i
relacione, organizacione, programske i administrativne prirode (Wyne, McDanie1, Weber, 1986).

Intervencija

Iako se sam termin intervencija u literaturi ponekad koristi kao sinonim za psihoterapijske strategije ili
tehnike, koncept psihološke intervencije obuhvata kratak i celovit proces postizanja ciljane, ograničene i
brze promene u specifičnim problemskim situacijama. To su, na primer, intervencije u krizi, rešavanje
konflikata, rešavanje problema, donošenje odluka, medijacija (Hackney & Cormier, 1996).

Biomedicinski tretman

Ovaj tretman danas najčešće podrazumeva terapiju lekovima (psihofarmacima). Njegovi klasični oblici su
zbog štetnih propratnih efekata ili izašli iz upotrebe (psihohirurgija) ili se koriste samo izuzetno u
slučajevima teških depresija rezistentnih na lekove (elektrokonvulzivna terapija).

Terapija lekovima neurolepticima primenjuje se u lečenju psihoza, u regulisanju simptoma, kao što su
konfuzije, iluzije i halucinacije. Lekovi antidepresivi imaju pozitivne efekte u tretmanu depresija, ali i drugih
psihičkih oboljenja, kao što su panični poremeĆaji, opsesivno-kompulsivni poremećaji i poremećaji ishrane.
Litijum pomaže da se stabilizuju dramatične promene raspoloženja u slučaju bipolarnih poremećaja afekta.
Lekovi anksiolitici snižavaju nivo aktivnosti u određenim delovima centralnog nervog sistema, koji uticajem
na simpatički nervni sistem usporava disanje i srčani ritam, smanjujući tako anksioznost i tenziju. Visok rizik
od neželjenih efekata biomedicinskog tretmana i činjenica da je njegov domet mahom ograničen na
regulisanje simptoma, a ređe na izlečenje psihičkih oboljenja predstavljaju stalni izazov psihoterapiji, koja i
u ovoj oblasti sve uspešnije trasira puteve svoga razvoja. Istraživanja su pokazala da su određene
psihoterapije uspešne kao i psihofarmaci u tretmanu anksioznih poremećaja i depresije, ali i da kombinacija
ta dva oblika tretmana daje još bolje efekte nego primena samo jednog od njih (Nevid, Rathus, Green,
2003). Psihoterapija je počela svoj razvoj po medicinskom modelu (terapeut-pacijent, bolest-lečenje),
međutim, između psihološkog i medicinskog tretmana psihičkih oboljenja oduvek su postojale značajne
razlike. Simptom u psihoterapiji često ima simboličko značenje (npr. knedla u grlu ukazuje na „nešto” što ne
možemo da „progutamo”). Psihoterapijski tretman koristi reč kao lek umesto pilule ili skalpela.
Psihoterapija u većoj meri posmatra čoveka kao celinu, a lični uticaj psihoterapeuta je ne samo važan (kao u
medicini) već i krucijalan.

Socioterapija

Socioterapija je oblik tretmana koji primarno deluje u domenu socijalnog funkcionisanja pacijenta tako što
stimuliše njihovu (re)integraciju u postojeće društvene strukture na dva (međusobno čvrsto povezana)
načina: grupnim aktivnostima (socioterapija u užem smislu) i socioterapijskim formama, sredinama ili
miljeima (socioterapija u širem smislu). Socioterapijske aktivnosti obuhvataju: radnu terapiju, okupacionu
terapiju, rekreativnu terapiju, socioterapijske grupe i terapijsku zajednicu. Pomenute aktivnosti se odvijaju
unutar socioterapijskih formi tretmana, kao što su: hospitalizacija, ambulantni tretman, kućni tretman,
socioterapijski klub i zaštitne radionice. Ovaj metod rehabilitacije nastoji da, uporedo s biomedicinskim
lečenjem, postigne i osposobljavanje psihički obolelih da se uključe u život svoje društvene zajednice, uz
istovremenu pripremu sredine da prihvati svog člana i da mu pomogne u njegovoj (re)socijalizaciji
(Kecmanović, 1978). Socioterapija ima dodirnih tačaka s nekim oblicima psihoterapije, kao što su: art-
terapija, grupna i porodična terapija. Ono što ih razdvaja jeste primarna usmerenost psihoterapije na
intrapsihičko i interpersonalno, za razliku od socioterapije, koja promenu očekuje na grupnom i
kolektivnom planu (Srna,Vukosavljević-Gvozden, 2007).

ISTRAŽIVANJE 113-124
Značaj istraživanja psihoterapije

Istraživanje psihoterapije je ne samo potreba već i obaveza (Lambert, 1991; McLeod, 2003), koju nalaže:

1. profesionalna etika (dobrobit klijenata);

2. nauka i profesija (razvoj i korigovanje teorije, metoda i prakse psihoterapije); d
3. društvo (koje obezbeduje sredstva a za uzvrat traži brz i uspešan tretman s trajnim efektima).

Strup i Hedlijeva (prema: Moras, 2002) još krajem 70-ih godina prošlog veka predložili su ovaj tripartitni
model (klijent, profesija, društvo) za razumevanje ishoda delatnosti u psihoterapiji i mentalnom zdravlju.
Model pomaže da se razluče nejasnoće nastale usled nedovoljnog slaganja između različitih perspektiva
koje imaju zainteresovane strane.

Model implicira da nijedna od tih perspektiva nije validnija od drugih, sugerišući usvajanje višestruke
perspektive kako u psihoterapijskoj praksi, tako i u istraživanjima psihoterapije.

Proces, vrste i ciljevi istraživanja psihoterapije

Istraživanje predstavlja metodičan (pažljiv, disciplinovan i posvećen), kritički distanciran proces otkrivanja i
proveravanja psihoterapijskih znanja (Barker, Pistrang & Eliot, 2002). Taj proces je cirkularan, beskrajan i od
evolucionog značaja jer pomaže sveta u nama i sveta oko nas. Ciklus istraživanja uobličavanjem ideje o
tome šta ćemo da kupljanjem podataka, interpretiranjem rezultata vanjem s originalnom idejom.

U procesu istraživanja je važno da istraživač sibilan, što znači sposoban i spreman da modifikuje ideje u
skladu s dobijenim podacima, kao i proces što je moguće više oslobodi od subjektivnih cija, stavova,
vrednosti) koji bi mogli na različite sliku (kliničari bi rekli: da zadrži test realnosti)

Sličan proces „mekog istraživanja” (Feltham, psihoterapijskoj praksi. Terapeut polazi od skog, empirijskog i
praktičnog) sa idejom o tome ljudi uopšte ili kod drugih kijenata) povezane. U klijenta on svoja znanja i
iskustva ne uzima hipotetički. Prikuplja od klijenta informacije, kliničko rasuđivanje (Korchin, 1976) i testira
svoje stao od onih koje nisu u skladu s konkretnim servira i ispituje klijenta kako bi izdvojio nove vo testirati.
Uspele hipoteze pretače u odgovarajuće klijentu prilagođene) intervencije, čiju vrednost ta ponovo testira.

U psihoterapijskoj praksi (ponajviše intuitivnoj) i veoma složenog istraživačkog rada, ništa manjeg nego što
je to slučaj u naučnim (racionalnim i empirijskim) istraživanjima. Razlike koje postoje su u korišćenju
različitih metoda, ciljeva i zadataka, u različitim ulogama i pravilima, vrednostima i interesima. Zajedničko
im je povećanje sveukupnog razumevanja onoga šta je psihoterapijsko i šta je psihoterapija (Wilson &
Barkham, 1994).
Istraživanja možemo klasifikovati na sledeći način (Barker, Pistrang & Eliot, 2002):

1) prema sadržaju: na bazična (stvaraju i testiraju teorije) i primenjena (bave se praktičnim pitanjima,
npr., Da li je odredena intervencija pogodna za određene klijente? Zašto se javlja osipanje klijenata
u psihoterapiji?).

Ovu podelu treba shvatiti kao kontinuitet, a ne kao dihotomiju, je, na primer, priroda istraživanja ishoda
psiho&rapije takva da su njoj zastupljena kako primenjena, tako i bazična istraživanja;

2) prema cilju istraživanja: na eksplorativna (koja otkrivaju nova znanja) i konfirmativna (koja potvrduju
ili opovrgavaju već poznato);

3) prema metodu: na konceptualna (teorijska) i empirijska (kvalitativna i kvantitativna) istraživanja.

Sam Sigmund Frojd, koji je zasnovao psihoterapiju kao naučnu disciplinu, video je psihoanalitičku praksu
kao neku vrstu naučne laboratorije za istraživanje ličnosti i njenog razvoja (Moras, 2002). Prvi teorijski
koncepti psihoterapije nastali su upravo iz njegovog direktnog rada s klijentima, gde su i kontinuirano
proveravani i korigovani. Stoga mnogi danas smatraju istraživanje Frojdovim legatom, a psihoterapiju i dalje
laboratorijom za ispitivanje individualnih razlika u odnosu na specifične tipove psihoterapijskih intervencija,
procesa i ishoda (Kazdin,1995).

U istraživanjima psihoterapije dominiraju empirijska istraživanja kvantitativan metod (Kline, 1992). Stoga
ćemo ovim istraživanjima posvetiti pažnju, iako su mnoge ideje kvalitativnog pristupa pogodniza istraživanje
u ovoj oblasti, ali, nažalost, ne i dovoljno primenjene istraživačkoj praksi (Feltham, 2000b).

Istraživanje psihoterapije na prvi pogled deluje paradoksalno s obzirom na to da istraživanje podrazumeva

spoljašnji pristup informacijama, a psihoterapija privatnost i poverljivost (McLeod, 2003).

Istraživanja psihoterapije predstavljaju „raznovrsne aktivnosti sa zajedničkim ciljem kreiranja naučne

osnove za psihoterapijsku praksu” (Moras, 2002, str. 526), kao i za edukaciju i trening psihoterpeuta
praktičara (Hoglend, 1999).

Zadatak dobrog istraživanja je da „drži kurs” između kvantifikaCije i značenja, zahteva nauke i potreba
prakse (Bateman, 2007).

Prema Kazdinu, istraživanja psihoterapije se sprovode u cilju: razumevanja raznih oblika tretmana,
mehanizama i procesa njihovog funkcionisanja i dejstva tretmana i moderirajućih uticaja na prilagođeno i
nerprilagođenofunkcionisanje (Kazdin, 1995, str. 405).

Za postizanje tih ciljeva istraživači psihoterapije služe se širokim spektrom strategija i metoda, od relativno
slobodnih metoda sistematske naturalističke opservacije do eksperimantalnih procedura koje koriste
rigoroznu kontrolu. Ta kontrola podrazumeva smanjenje mogućih uticaja jednih varijabli kako bi se dejstvo
drugih varijabli moglo posmatrati jasnije i preciznije i na osnovu toga zaključivati o (mogućoj) uzročnosti.

Metode empirijskog istraživanja psihoterapije

Metodologija nije samo set procedura koji vodi istraživanje već i način razmišljanja o pojavi koju
istražujemo i o sistematitizaciji podataka koje prikupljamo da bismo iz njih izvukli zaključke (Kazdin, 1995).
Metodologija, nacrt i analiza podataka prate ciljeve istraživanja i mogu u dobroj meri da „oboje” rezultate.
Tako se već različitim definisanjem pojave koja se istražuje dobijaju veoma različiti rezultati. Ako je, na
primer, u jednom istraživanju pozitivan ishod seksualne terapije bio široko definisan kao: „bolja erekcija bez
obzira na relaps” (povratak simptoma), poboljšanje se dobilo u 69% slučajeva, a ako je pozitivan ishod bio
definisan strože kao: „vremenski stabilno poboljšanje seksualnog funkcionisanja i postizanje zadovoljstva”,
procenat uspeha je bio čak deset puta manji (6,3%).
Brojni su metodološki problemi istraživanja psihoterapije. Njihovo rešavanje predstavlja trajan izazov
istraživačima. Jer, čak i kada bi se istraživanja idealno koncipirala, s odgovarajućim uzorcima i validnim
merama, istraživači bi morali da se suoče s nizom problema praktične, etičke, pa i političke prirode, čije
rešavanje iziskuje enormne resurse, daleko veće od, bar za sada, postojećih (Kline, 1992).

Kvantitativna i kvalitativna istraživanja

Kvantitativno istraživanje je metod modernog pristupa nauci koji možemo opisati kao ekstenzivan, jer teži
univerzalnom znanju. Ono barata podacima koji su izraženi brojevima. Cilj je dolaženje do naučnih zakona i
potvrda postojećih znanja. Istraživač teži da bude neutralan i objektivan a ishod je objašnjenje.

U kvantitativnim istraživanjima merenje i analiza varijabli obavljaju se testovima, upitnicima i skalama

procene, a osnov za interpretaciju je statistička analiza podataka.

Kvalitativno istraživanje je metod postmodernog pristupa u nauci, intenzivnog i orijentisanog na lokalno

znanje. Podaci su reči, a cilj je spoznaja značenja socijalnih aktivnosti i situacija i otkrivanje novih znanja.
Istraživač refleksivno participira, a ishod je razumevanje.

Kvalitativna istraživanja zasnivaju se na prikupljanju i analizi procena i priča koje ljudi nude o svom iskustvu.
Odvijaju se interaktivno tokom: intervjua, posmatranja s učešćem, stimulisanog sećanja, kao i analize
upitnika s otvorenim pitanjima i analize raznovrsne dokumentacije. Ličnim angažovanjem i kreacijom
specifičnog metoda (u okvirima, npr., fenomenološkog metoda, izgradnje modela, analize narativa) stiže se
do celovitog razumevanja istraživanog (McLeod, 1996).

Oba metoda imaju svoje prednosti i ograničenja (Hill & Lambert, 2004).

Prednosti kvantitativnog metoda istraživanja su: u korišćenju mera za koje već postoje podaci o njihovoj
validnosti i pouzdanosti, oslanjanju na brojeve u sumiranju i analiziranju podataka, što omogućuje
statističku analizu i poredenje rezultata. Ograničenja su to što brojevi ne odslikavaju tačno kliničku realnost,
a mere ne odražavaju precizno interesovanja istraživača.

Prednost kvalitativnog istraživanja je to što ono poštuje bogatstvo i kompleksnost fenomena koji proučava.
Ono je praktičarima bliže po stilu i vrednostima jer predstavlja inteaktivan i kreativan proces (kao i
psihoterapija). Ograničenja kvalitativog istraživanja leže u teškoćama utvrdivanja validnosti i pouzdanosti
podataka i procenjivača, kao i u mogućnosti poredenja rezultata. Osim toga, ono je veoma zahtevno, pre
svega psihološki (iziskuje refleksivnost, empatiju, lično iskustvo, autentičnost, kredibilitet), ali i tehnički i
vremenski.

Preporuke istraživača (Barkham, 1996) za izlaženje na kraj s ograničenjima ovih metoda su sledeće:

• izabrati pristup u skladu s istraživačkim problemom;

• zbog složenosti pojave koja se istražuje - koristiti više mera;
• meriti što češće, jer je psihoterapija proces;
• koristiti metode komplementarno a, po mogućstvu, i integrativno (metodološki pluralizam).

Principi empirijskog istraživanja psihoterapije

Klinička psihologija se tokom svoje istorije razlikovala od drugih disciplina u oblasti mentalnog zdravlja po
svojoj težnji da obučava naučnike — praktičare, kao i po svom uverenju da izgradnja znanja iziskuje
empirijsku osnovu (Zeldow, 2009). Te tendencije sadržane su u dva bazična principa koja vode savremena
istraživanja u psihoterapiji. To su: koncept naučnika-praktičara i empirijski zasnovani ili potvrđeni tretmani
(Kendal i dr., 2004).

Naučnik-praktičar
 Naučnici-praktičari su oni istraživači koji ne teže samo „globalnoj spoznaji čoveka”, koji se ne boje da u
svojim istraživanjima postave relevantna pitanja o prirodi, merenju, tretmanu i prevenciji psihopatologije i
koji umeju da prevedu nalaze svojih istraživanja u informacije primenljive u terapijskoj praksi. To su
praktičari koji ne teže samo „pomaganju konkretnom pojedincu”, koji svaki slučaj u praksi tretiraju i kao
mogućnost prikupljanja važnih podataka o ljudskim problemima i načinima njihovog rešavanja (Compas i
Gotlib, 2002). To je još uvek samo ideal (Kendal i dr., 2004). A kako stoje stvari u realnosti? Šta kažu
istraživanja o istraživanju? Možemo li iz njih nešto više saznati o vezi empirijskih istraživanja i prakse?

Istraživanje sprovedeno krajem osamdesetih godina prošlog veka u Americi (Morrow-Bradley & Eliot,
prema: Barker, Pistrang & Eliot, 2002) imalo je za cilj da utvrdi izvore znanja psihoterapeuta. Pokazalo se da
psihoterapeuti uče iz iskustva s klijentima, praćenjem naučne i stručne literature, iz iskustva sopstvene
psihoterapije i supervizije, iz praktične edukacije (terapijske radionice) i iz istraživanja. U rangiranju tih
izvora znanja 10% ispitanih terapeuta je na prvo mesto stavilo istraživanje, a 48% njih svoje iskustvo s
klijentima.

Iako je 88% uzorka od 279 terapeuta imalo doktorat nauka (što znači da su dobili ekstenzivan trening u
oblasti istraživanja i sami su sprovodili istraživanja), čak 24% njih saopštava da uopšte ne prati literaruru iz
oblasti istraživanja a 45% njih saopštava da nijedan članak koji su pročitali nije imao značajnog uticaja na
njihov rad s klijentima. To istraživanje živo ilustruje jaz između praktičara i istraživača. Iste istraživače je
takođe interesovalo zašto psihoterapeuti (u većini obučeni kao naučnici-praktičari) izbegavaju da istražuju
psihoterapiju. Razlozi koje su oni naveli su sledeći: istraživanja psihoterapije su ireleventna za praksu,
uopštena su, slede pogrešnu (pozitivističku) paradigmu, nisu etična — intruzivna su po psihoterapijski
proces i dehumanizuju čoveka, zahtevna su vremenski i tehnički, vezana su za loša iskustva s edukacije i
opasna jer mogu uznemiriti psihoterapeute nečim što ne žele da čuju.

Drugo istraživanje (Milne, prema: Barker, Pistrang & Eliot, 2002) bavilo se ličnim razlozima koji opredeljuju
istraživače u istraživanju psihoterapije. Pokazalo se da se psihoterapija istražuje iz radoznalosti, iz ličnog
zadovoljstva (trening intelektualne oštrine), iz želje da se podstaknu profesionalne i društvene promene, iz
potrebe za legitimizacijom sopstvenog rada u kompeticiji profesija i teorijskih orijentaCija, zbog izgradnje
karijere, zahteva i očekivanja institucija u kojima rade, kao i zbog izbegavanja stresnog kontakta s
klijentima.

Osim slabe veze s praksom, čini se da istraživanja psihoterapije pokazuju i sve manje veze s teorijom
psihoterapije. Naime, 69% terapijskih istraživanja objavljenih šezdesetih godina u časopisu „Journal of
Consulting and Clinical Psychology” oslanjalo se na odredena teorijska znanja, dok je osamdesetih godina
taj procenat opao na 31%. Takvo stanje se može tumačiti većom popularnošću integrativnih pristupa, ali i
većom spremnošću istraživača da se (usled drastično smanjenih materijalnih resursa) radije fokusiraju na
praktične probleme u psihoterapiji, kao što su isplativost, nego na apstraktne teorijske spekulacije (McLeod,
2003). Isti autor ukazuje na činjenicu da su Rodžersova istraživanja (1941—1965) imala veći stepen
koherencije i uticaja, a da se kasnije javila veća fragmentacija profesionalnih uloga, što je smanjilo
mogućnosti stvaranja i održavanja pogodne istraživačke sredine.

Empirijski podržani tretmani

Poslednjih dvadesetak godina intenzivno se proklamuje vrednost psihoterapije zasnovane na naučnim

dokazima (engl. evidence based treatments - EBT) i odgovarajuće potrebe za razvijanjem empirijski
podržanih tretmana (engl. empiricaly supported treatment - EST) koji bi bili kratki i ekonomični u skladu s
očekivanjima koje ima upravljana nega (engl. menaged care) zdravstvenih osiguranja (Feltham, 2000b). Od
prvobitnog naziva „empirijski validirani tretmani” u meduvremenu se odustalo jer izraz validirani u nazivu
implicira da je lista tretmana konačna, što, naravno, nije tačno (Ingram i dr., 2000).
Empirijski podržani tretmani (EP T) mogu se definisati (Haaga, & Stiles, 2000) kao: tretmani koji su se
pokazali efikasni u randomizovanom kliničkom eksperimentu (skraćeno RKE ili engl. RCT), najpopularnijem
nacrtu istraživanja efekata psihoterapije.

Klinička psihologija, iako primenjena nauka, zadržala je svoje akademske korene i privrženost omiljenom
metodu prirodnih nauka — eksperimentu (Barker, Pistrang & Eliot, 2004). Ovaj nacrt je adaptacija
eksperimantalnog metoda, najpribližnijeg do kog je nauka za sada stigla u demonstriranju uzročnosti
(Kendal i dr., 2004). Nacrt je konceptualno i praktično analogan farmakološkim istraživanjima pozitivnog
dejstva određenog leka na određenu bolest (Bateman, 2007; Korchin, 1976). Formiraju se dve grupe
obolelih u identičnim kliničkim uslovima (zdravstvena nega, dijeta i sl.), ujednačene i po ostalim relevantnim
aspektima ( npr. demografski faktori i sl.). U jednoj grupi (eksperimentalnoj) pacijenti dobijaju pažljivo
izmerenu dozu odredenog leka koji se testira, dok druga (kontrolna) grupa, umesto leka, dobija placebo
(tabletu bez lekovitog dejstva, jednaku lekovitoj po veličini, obliku i ukusu). Ko dobija koju tabletu ne znaju
ni pacijenti, ni njihovi lekari (tzv. dvostruko slepi nacrt). Identično merenje se obavlja pre i posle tretmana i
nakon određenog perioda praćenja radi utvrđivanja brzine delovanja, širine spektra delovanja i trajnosti
lekovitog dejstva leka. Osim simptoma bolesti, mere se i druge funkcije pacijenta kako bi se ustanovile i
eventualne nuspojave leka. S dovolj uzorkom dobro dijagnostikovanih i pažljivo procenjenih pacijenata,
farmakolozi smatraju da mogu da se s određenom sigurnošću izjasne o tome da li se ispitivani lek može
smatrati lekovitim za odre denu bolest. Vrednost tog metoda u istraživanju efekata psihoterapije je u meri u
kojoj stoji analogija između psihoterapije i farmaceutskog leka.

Uopšte uzevši, medicinski model je u velikoj meri doprineo pojednostavljivanju elemenata koji učestvuju u
psihoterapijskoj promeni. Na snazi je dugo bio tzv. mit o uniformnosti (Kiesler, prema: Kor1976) - uverenje
da su pacijenti suštinski isti kao i terapeuti i da je psihoterapija takođe „u jednom komadu”. U suštini, stvari
stoje sasvim suprotno: variranje je ogromno unutar tih elemenata psihoterapije, a svaka njihova
kombinacija je jedinstvena. To je ono što čini i psihoterapijsku praksu i istraživanja psihoterapije izuzetno
složenim.

Rigorozni kriterijumi EP T iziskuju da se pokaže da je, uz odgovarajuću kontrolu, postignut odgovarajući

ishod. Odgovarajuća kontrola podrazumeva da su:

• poremećaji klijenata dijagnostikovani prema važećoj klasifikaciji (DSM IV);

• psihoterapijski tretmani standardizovani (priručnicima u kojima je veza između teorijskih
pretpostavki i metoda tretmana operacionalizovana);
• psihoterapeuti ujednačeni naknadnom obukom, koja treba da obezbedi strogo pridržavanje
priručnika, koje se prati, a sva odstupanja se superviziraju.

Odgovarajući ishod podrazumeva da je tretman eksperimentalne grupe statistički značajno bolji od

tretmana kontrolne krupe (ne tretmana/placeba, drugog tretmana);

• u najmanje 2-3 nezavisne studije;

• uz odsustvo konfliktnih rezultata.

Strogim kriterijumima EPT upućuje se mnoštvo zamerki (Bate2007), a pre svega - definisanje problema
klijenata isključivo putem dijagnoze. Pri tome se, zbog homogenizacije uzorka, u istraživanja uključuju samo
klijenti s jednom dijagnozom, što ne odražava realitet kliničke prakse, u kojoj su značajnije zastupljeni
komorbiditet i supklinički problemi (Lambert & Ogles, 2004). Time se klijent kao osoba stavlja u drugi plan,
zanemaruju se individualne razlike, a ljudi se svode na njihove probleme.

Kritičari takođe obraćaju pažnju na priručnike i protokole. Nesporno je da se na njihovo pojavljivanje može
gledati pozitivno, jer oni doprinose postizanju jasnijeg uvida u vezu između teorije, metoda i tehnika
psihoterapije. Međutim, priručnici i protokoli ne uzimaju dovoljno u obzir kliničko rasuđivanje i fleksibilnost
(Hoglend, 1999). Veliki problem predstavlja pitanje može li se psihoterpija učiti i raditi pomoću protokola
(ograničeno, svedeno, ukalupljeno, uniformisano), a da se time ozbiljno ne ugrozi kvalitet psihoterapijske
edukacije i buduće kliničke prakse.

Kritike se upućuju i rigoroznom zahtevu da istraživanja koja potvrduju vrednost tretmana moraju da budu
bez kontradiktornih rezultata, što je, bar prema dosadašnjem stanju stvari, gotovo nemoguć zahtev kada su
u pitanju istraživanja ne samo u psihoterapiji i kliničkoj psihologiji već i u bazičnoj psihološkoj nauci.

Najviše metodoloških kritika tiče se statističke značajnosti kao kriterijuma za određivanje uspešnosti
psihoterapijskih tretmana. Statistički značajan nalaz dobijen na grupi klijenata je ograničene praktične
vrednosti jer ne govori o kliničkoj značajnosti nalaza, niti o uticaju tretmana na konkretnog klijenta.

Pokret EP T se smatra prilično kontroverznim. Njegova „metodolatrija” (Lambert i dr., 2004) nimalo nije
doprinela smanjenju jaza između istraživanja i prakse. Naprotiv, umesto očekivanog konsenzusa, stvorila se
još veća distanca.

Kritike koje se upućuju ovom pokretu su višeslojne i pokreću brojna ozbiljna pitanja kako metodološke, tako
i etičke i političke prirode (Barker, Pistrang & Eliot, 2002). Pokret je započeo kao pokušaj da se stvori lista
tretmana za koje su se sistematskim empirijskim istraživanjima pokazali pozitivni ishodi. Nesporna je
vrednost jednog takvog projekta kao pokušaja sumiranja stanja naučnog istraživanja u psihoterapiji. Od
toga bi koristi mogli imati ne samo profesija već i klijenti i društvo u celini. Kritičari EP T, pak, smatraju da su
rigidna pravila o tome šta jeste a šta nije naučno u službi političkih interesa industrija upravljane nege u
zdravstvu (drastično smanjenje fondova javnog i privatnog zdravstvenog osiguranja), kao i interesa moćne
farmaceutske industrije (da istisne sve ozbiljniju konkurenciju psihoterapije i zadrži monopol nad
tretmanom psihičkih poremećaja). Statistički podaci ukazuju na to da se u periodu između 1997. i 2008. u
Americi broj pacijenata tretiranih psihoterapijom smanjio za oko 30%, a primena psihotropnih lekova se
utrostručila (Nordal, 2010).

Osim toga, u svemu ovom kritičari EPT vide i profesionalne interese istraživača u favorizovanju svoje
psihoterapijske orijentacije na račun drugih pristupa. Na listi empirijski podržanih tretmana najviše je
kognitivno-bihevioralnih tretmana, dakle onih čiji je terapijski metod najbliži dominantnom metodu
istraživanja.

Možemo li u suštini neslaganja u vezi s pokretom EPT prepoznati samo jedan od novih odraza starog
konflikata između psihoterapije i terapije ponašanja? Ili je taj konflikt, možda, još dublje prirode? Refleksije
u vezi s ovom temom predstavljaju i aktuelan sadržaj široke debate u vezi s pokretom EP T. Nesporno je da
psihoterapija treba da je naučno zasnovana, ali ne i „svedena na procedure koje su bile dokazane naučnim
istraživanjem (Petterson, prema: Zeldow, 2009). Većina praktičara i istraživača se slaže da je evaluacija
psihoterapijskih tretmana neophodna. Predmet njihovog (gotovo dramatičnog) spora jeste najbolji način da
se identifikuju takvi tretmani. Problem je, dakle, definisan, što predstavlja važan korak u njegovom
rešavanju. Medutim, tu nailazimo na praktičarima dobro poznatu situaciju, koja bi se metaforički mogla
opisati kao „vrh ledenog brega”, ispod kog se pokreću stare rasprave između naučnog znanja i kliničkog
rasudivanja (Wolf, 2009). Problem je delikatne prirode jer odražava suštinu razlika između dva pogleda na
psihoterapiju kao na nauku (opšte, pravilno, kontrolisano) i psihoterapiju kao umetnost (pojedinačno,
spontano, promenljivo).

Debata o EPT: Da li je psihoterapija više nauka ili više umetnost?

Psihoterapijska praksa ne može se oslanjati u potpunosti ili primarno na naučne dokaze i empirijski
podržane tretmane, jer su brojni problemi s kojima se terapeut susreće u praksi izvan referentnih okvira
postojećih naučnih dokaza (Zeldow, 2009). Priroda posla je takva da se radi s nesigurnim, vrednosnim i
pojedinačnim, što pored profesionalnog znanja iziskuje i lično iskustvo i angažman. Naučni dokazi imaju
privilegovan status u hijerarhiji dokaza, ali klinička praksa u medicini ili psihologiji nije samo naučna
aktivnost. To je i umetnost isceljenja, koja iziskuje prilagođavanje naučnih apstrakcija pojedinačnom slučaju.
Praktičari se slažu s principom da praksa treba da je zasnovana na dokazima, ali ne i s načinom integracije
dokaza prikupljenih istraživanjem s kliničkim rasuđivanjem i klijentovim očekivanjima i vrednostima
(Zeldow, 2009).

Iz momenta u momenat, seansu po seansu, pojašnjavanje je suštinski aspekt tretmana u psihoterapiji.

Njegov rezultat je to što se klijent bolje oseća i funkcioniše. A zašto? Da li je on produbio svest o sebi,
povećavao doživljaj kontinuiteta svog života ili doživljaj odgovornosti za svoje postupke ili je prevazišao
životne teškoće? To su sve same, kako Kazdin kaže, „labave i paperjaste” stvari (engl. loose and fuzzy), koje
istraživači izbegavaju. Zaključak na kraju seanse je rezultat mnogih malih odluka koje je terapeut morao da
donese (npr. Kada da reaguje a kada da ćuti? Da li da pita ili da samo komentariše?). Za kliničare su ove
teme važne. O njima se govori u kliničkoj literaturi. Istraživači psihoterapije za njih još uvek nisu pokazali
interesovanje ili nisu našli način da im se obrate.

Debata nudi i neke pomirljivije tonove, koji kliničko rasuđivanje eksperata u praksi i naučnu zasnovanost
psiholoških intervencija vide kao dva različita, ali jednako vredna izvora profesionalnih znanja i aktivnosti,
koji će uvek naći prostor za konflikt (kao što je to slučaj sa supružnicima u braku). Pa, kao što bračni parovi
nadu načina da obuzdaju konflikt i žive s njim, tako bi trebalo da bude i u psihoterapiji (Wolf, 2009).

PRAKSA PSIHOTERAPIJE 135-174

Nakon razmatranja fenomena psihoterapije kao civilizacijske tekovine, kao nauke i profesije u
sociokulturnom, istorijskom i razvojnom kontekstu, iz ugla teorije i empirijskih istraživanja, ostalo nam je da
jednostavna pitanja: Šta je to psihoterapija? i Kako ona funkcioniše? osvetlimo i iz još jednog značajnog ugla
— ugla psihoterapijske prakse. Prvo ćemo se pozabaviti elementima psihoterapijske prakse, a zatim nekim
za praksu značajnim pitanjima, kao što su: zadovoljstva i rizici profesije, profesionalna edukacija i
profesionalna etika.

Elementi psihoterapijske prakse

Sadržaj psihoterapijske prakse možemo najkraće da opišemo na sledeći način: čovek koji ne može sam da
reši svoj psihološki problem obraća se za profesionalnu psihološku pomoć i podršku psihoterapeutu,
stručno kompetentnoj i društveno priznatoj osobi. Specifičnim procesom, koji obuhvata specifičan odnos
između te dve osobe i primenu specifičnih strategija i tehnika, u specifičnoj postavci (definisane uloge i
pravila) čovek najčešće postiže promenu koja mu je potrebna.

U ovom opisu sadržano je nekoliko važnih stvari koje treba imati na umu kada govorimo o savremenoj
psihoterapijskoj praksi.

Prvo i osnovno je da su njeni ključni elementi ljudi u društvenim ulogama pacijenta ili klijenta i
psihoterapeuta, u specifičnoj interakCiji i saradnji na specifičnom zadatku, za čiji su uspeh obostrano
(komplementarno) odgovorni — klijent za svoju promenu, a terapeut za obezbeđivanje profesionalno
kvalitetnih i profesionalnoj etici primerenih uslova za tu promenu.

Savremena psihoterapijska praksa je značajno proširila svoje okvire izvan medicinskog modela koji je dugo
bio dominantan u psihoterapiji kao naučnoj disciplini i profesiji. Taj model, prema Korčinu (Korchin,1976), u
konceptualizaciji psiholoških problema akcenat stavlja na mentalnu bolest čije je poreklo prvenstveno
biološke prirode. U skladu s time, i tretman je zamišljen tako da se njegov cilj vidi kao lečenje, a pacijent kao
pasivan primalac ekspertske nege lekara, osobe od autoriteta i moći da ga izleči. U humanističkom pristupu
psihoterapiji, sve dominantnijem u psihoterapiji od polovine prošlog veka, psihološki problemi se
razmatraju prvenstveno u kontekstu psiholoških i socijalnih uticaja. Cilj tretmana ovde je aktiviranje i
proširivanje klijentovih zdravih, adaptivnih i razvojnih kapaciteta i snaga koje mu, uprkos problemima koje
ima, omogućuvaju da bude „ekspert za sebe” i, kao takav, aktivan agens i nosilac svoje promene.

Druga važna stvar koju sadrži prethodni opis psihoterapijske prakse jeste da je u njemu moguće prepoznati
bazične elemente psihoterapijske prakse.

Pod bazičnim elementima različiti autori u razna vremena podrazumevaju manje ili više slične stvari.

Tako, recimo, pod osnovnim elementima svih oblika psihoterapije, kao i drugih isceliteljskih formi Frank
(Frank, 1973) podrazumeva:

• osobu koja pati, traži olakšanje od iscelitelja;

• treniranog, društveno sankcionisaog iscelitelja čije isceliteljske moći priznaje osoba koja pati i
njihova društvena sredina (bar njen veći deo);
• propisanu, manje ili više strukturisanu seriju kontakata između osobe koja pati i iscelitelja,
tokom koje iscelitelj, često uz pomoć grupe, pokušava da produkuje određene promene
(osećanja, stavove, ponašanja) u osobi koja pati.

Berger ( 2002a, str. 10—11) govori o psihoterapiji kao delatnosti koja ima pet osnovnih činilaca:

• psihoterapeuta ili terapeuta, „profesionalnu kvalifikovanu osobu koja se psihoterapijom bavi

ovlašćeno i u skladu sa strukovnim,
• zakonskim i etičkim pravilima, koja, osim teorijskih i stručnih znanja, poseduje i posebna
svojstva ličnosti i ponašanja”; pacijenta ili klijenta — „osobu u ulozi tražioca pomoći zbog svojih
bolesti ili psiholoških problema”;
• pacijentovu ili klijentovu bolest — nemoć (simptom, patnja, kontrola) ili psihološki problem. To
je „sadržaj prema kom se odreduje vrsta terapijom strategija, taktika i tehnike”;
• metod i tehnike rada, „strukovni simboli terapije koji predstavljaju sponu s naukom za koje se
pretpostavlja da vrše bitan uticaj na ishod terapije i stabilnost rezultata”;
• odnos „između komplementarnih uloga i između konkretnih osoba (ličnosti) u dijadi ili grupi
t...] kao specifična odlika psihoterapije i njeno glavno oruđe rada”.

U daljem pojašnjavanju elemenata psihoterapije poslužili smo se

sledećim pitanjima:

1) kome se upućuje psihoterapija;

2) zašto se sprovodi psihoterapija;
3) šta obuhvata psihoterapijski tretman i kako se odvija;
4) šta je psihoterapijska promena i koji su njeni činioci;
5) ko pruža formalnu psihološku pomoć i podršku klijentu u tretmanu?

Kome se upućuje psihoterapija? - Klijent

Kako je psihoterapija proistekla iz medicinskog modela, ljudi kojima se ona obraćala prvobitno su nazivani
pacijentima i bili su poistovećivani s psihičkim oboljenjima, tj. dijagnozama koje bi dobijali u okviru sistema
zdravstvene zaštite (npr. neurotičari, depresivci). Sličan tretman ti ljudi su imali i u psihoterapijskim
istraživanjima sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada je poklonjena dužna pažnja tzv. mitu o
uniformnosti pacijenta i potrebi za razdvajanjem „varijable pacijent” od „varijable problem”.
Savremeno gledište je da se psihoterapija upućuje (psihološki, demografski, kulturalno i individualno)
različitim ljudima, koji imaju ne samo različite psihološke probleme već i odgovarajuće potrebe i očekivanja
povezane s rešavanjem tih svojih problema.

Stavljanjem u prvi plan čoveka i obraćanjem pažnje na ono što je u njemu psihološki zdravo, pored onog
patološkog, medicinski termin „pacijent” (u značenju: onaj koji pati i trpi, koji je strpljiv, istrajan, izdržljiv,
koji je podoban za lečenje i koji dopušta lečenje) sve više je zamenjivan terminom „klijent! Iako je
neutralnijeg značenja, taj termin i dalje ukazuje na pasivnu poziciju čoveka (štićenik, osoba koja sluša,
odaziva se i zavisna je od zaštitnika). U poslednje vreme u opticaju je i termin „korisnik” (poreklom iz
socijalnog rada), koji implicira aktivnu poziciju klijenta, ali još uvek nije zaživeo u psihoterapijskoj literaturi.
Promena konceptualizacije klijentovog problema iziskivala bi i promenu psihoterapijskog jezika. Ako bi
terapeuti, umesto „Klijent dolazi na tretman anksioznog poremećaja'; rekli: „Klijent dolazi da nauči kako da
redukuje ili kontroliše svoju anksioznost”, to bi značajno doprinelo osnaženju klijenata. U skladu s tim bi se i
termini „pacijent” ili „klijent” mogli zameniti terminom „student” (Schwartz, prema: Bohart, 2000a).

Ko su korisnici psihoterapije? Na to pitanje odgovor nudi Frank (Frank, 1996) svrstavajući psihoterapijske
klijente u šest velikih grupa. Prva grupa odnosi se na psihotično obolele, koje Berger ( Berger, 2000a) naziva
„Krepelinova deca': Njihova patnja ima pretežno organske uzročnike, a psihoterapija se obraća njihovoj
psihosocijalnoj vulnerabilnosti sa ciljem da im pomogne da prepoznaju svoje životne teškoće i razviju načine
uspešnijeg nošenja s njima.

U drugu grupu spadaju neurotično i granično poremećeni, po Bergeru, „Frojdova deca”. Oni pate usled
trajnih nedostataka ili psiholoških oštećenja koja datiraju iz ranog iskustva. Cilj njihove psihoterapije je
razvoj i učenje.

U trećoj grupi, po Franku, nalaze se psihološki uzdrmani, ljudi u krizi, privremeno preplavljeni različitim
životnim nedaćama (npr. gubicima). Njihova patnja ima veoma širok spektar simptoma, a cilj psihoterapije
je uspostavljanje emocionalnog balansa.

U četvrtoj grupi su ljudi koje Frank naziva neuređeni (npr. deca i mladi s poremećajima ponašanja, odrasli
antisocijalnog ponašanja, zavisnici). Oni izazivaju patnju drugih, a na psihoterapiju su najčešće dovedeni i
slabo su motivisani. Psihoterapijski cilj za njih je postizanje samokontrole i samouredivanja.

U petoj grupi su nezadovoljni, po Bergeru, „Sasova deca”. To su psihološki zdrave osobe s problemima
življenja, kao što je dosada. Za njih je cilj psihoterapije unapređenje kvaliteta života.

Konačno, korisnici psihoterapije su i sami terapeuti — tokom svog profesionalnog treninga i razvoja (u cilju
unapređenja ličnih kvaliteta koje unose u psihoterapijski odnos) a i tokom ličnog života. Jer i psihoterapeuti
su ljudi i kao takvi nisu imuni na psihičko obolevanje, niti na druge životne nedaće.

Ko sve može da bude klijent u psihoterapiji? U psihoterapiji je najčešće pojedinac (individualna

psihoterapija), ali to može da dijada (npr. majka i dete), bračni par, porodica, zatim grupa pojedinaca i
grupa porodica, pa i cela mreža u društvenoj zajednici network terapija).

Rad s različitim vrstama klijenata iziskuje od terapeuta specifičnu edukaciju. Tako rad s decom (Srna, 2012)
zbog specifičnih karakteristiklijenata (npr. nezrelost i zavisnost) podrazumeva poseban terapijski proces
(npr. kraće seanse i uključivanje roditelja), poseban seting (npr. deci prilagođen ambijent), angažovaniji
terapijski odnos, kao i deci prilagodene tehnike tretmana (npr. igra, crtež, akcija).

Ko je tipičan klijent u psihoterapiji? Odgovor na to pitanje je veoma složen zbog ogromne varijacije u
onome što se podrazumeva pod psihoterapijom i klijentom. Prema američkim istraživanjima (Olson i
Pincus, prema: Weiten, 1998), uz ograničenje na ispitivanje demografskih karakteristika klijenata u
ambulantnom tretmanu i u kontekstu mentalnog zdravlja, tipičan klijent u psihoterapiji je: žena, srednjeg
doba (35—49 godina), visokog obrazovanja (više od 16 godina školorazvedena i zdravstveno osigurana.
Šta je tipično za klijenta u psihoterapiji? Manje od trećine ljudi bi mogli da imaju koristi od profesionalne
psihološke pomoći je spremno da takvu pomoć potraži (Vogel i dr., 2005). Za to se odlučuju tek kada su
iscrpeli sve druge mogućnosti i kada se suoče s posledicama svog izbegavajućeg ponašanja (Wills, 1992).

Epidemiološki podaci (Clarkin& Levy, 2004) ukazuju na dve tipične stvari:

• malo pacijenata započinje psihoterapiju.

Od 30% populacije sa dijagnozom nekog psihičkog oboljenja (od kojih oko 60% ima i više dijagnoza), samo
13% ostvaruje psihoterapijski tretman. Više od 80% pacijenata ostaje bez tretmana ili je, pak, obuhvaćeno
nekim drugim tretmanom (npr. medikamentoznim, alternativnim i sl.);

• mnogo pacijenata prekida psihoterapiju.

Procenat onih koji ne nastavljaju psihoterapiju posle prve seanse, u zavisnosti od istraživanja, kreće se
između 30 i 60%. To su češće osobe nižeg obrazovanja i slabijeg materijalnog stanja. Medu njima su
nezadovoljni psihoterapijom, ali i oni zadovoljni, a kojima je jedan takav tretman bio dovoljan (Steenbarger,
2002).

Uzimajući u obzir pomenute tipičnosti, s pravom se može postaviti pitanje validnosti zaključaka
psihoterapijskih istraživanja o klijentu.

Istraživanja o klijentu u psihoterapiji

Najčešća istraživanja o klijentu tiču se prihvatanja i ishoda psihoterapijskog tretmana. Klijenti koji dolaze na
psihoterapiju spontano, svojom voljom, bolje prihvataju psihoterapiju od onih koje su na nju poslala
različita stručna lica ili službe. Na psihoterapiju se najčešće dolazi (Weiner & Bornstein, 2009) iz potrebe, s
ograničenim znanjima, s netačnim predubeđenjima i pomešanim osećanjima. S jedne strane je klijentova
nada da će svoje psihološke probleme rešiti brzo i bezbolno, kompletno i trajno, a s druge strane su brojne
strepnje povezane sa slikom o sebi i responzivnošću terapeuta (Pipes i dr., 1985). U vezi sa njima samima,
klijente brine: da će ih terapeuti videti poremećenijim, lošijim i slabijim nego što to misle da jesu, da će
otkriti o njima nešto što oni ne žele, da će o sebi saznati nešto što ne žele da znaju, da će izgubiti
emocionalnu konrolu, postati zavisni od terapeuta, pokvariti druge socijalne odnose. U vezi s terapeutom,
klijenti se pitaju: da li će ih on ozbiljno shvatiti, zaista razumeti i prihvatiti, ili će ih tretirati samo kao
„slučaj”, hoće li terapeut biti kompetentan, poverljiv i iskren.

Zanimljivo je da odlazak na psihoterapiju u očima klijenata može da bude i statusni simbol i socijalna stigma
(Weiner & Bornstein, 2009).

Najčešće varijable klijenta korišćene u istraživanju ishoda psihoterapijskog tretmana (Clarkin& Levy, 2004)
jesu sledeće:

• demografske varijable (npr. socijalni status/obrazovanje, uzrast, pol, bračni status i sl.);
• psihološke varijable: ličnost klijenta (posmatrana na tri nivoa, kroz: dispozicione crte, životne
zadatke/projekte/planove, životni narativ — identitet), zatim, inteligencija, motivacija za
psihoterapiju, otpor psihoterapijskom uticaju (engl. reactance), ego snaga, „psihologičnost”
(engl. psychologicalmindness), očekivanja od psihoterapije, spremnost za promenu;
• interpersonalne varijable (npr. povezanost, participacija u tretmanu, socijalna podrška).

Nalaz da su klijenti višeg obrazovanja i socijalnog statusa češće na psihoterapijskom tretmanu od klijenata
nižeg obrazovanja i socijalnog statusa, za koje je rezervisana medikamentozna terapija — smatra se
ozbiljnim društvenim problemom (Peterson, 1997).

Većina drugih demografskih karakteristika klijenta (uzrast, pol, bračni status i dr.) nema naročiti značaj za
ishod tretmana.
Na pozitivan ishod psihoterapije utiču lične osobine klijenta i interpersonalni činioci, kao što su
funkcionalna očuvanost (uprkos problemu), ego snaga i adaptivni potencijal, motivacija, pozitivan stav,
aktivna participacija i prisustvo socijalne podrške.

Sudeći po istraživanjima, najviše koristi od psihoterapije imaju klijenti s manje problema i više resursa. Za te
„idealne kandidate” za psihoterapiju skovan je engleski akronim YAVIS u značenju: mladi, atraktivni,
verbalni, inteligentni i uspešni (Peterson, 1997). Po Bergeru bi to bili POMADES: pametni, obrazovani,
mladi/motivisani, aktivni, dobre ego snage.

Klijent kao bazičan element psihoterapije

Psihoterapijska istraživanja pokazuju (Clarkin& Levy, 2004) da najveći uticaj na psihoterapijsku promenu
(40% varijanse) ima ono što klijent sa sobom unosi u terapijski proces (faktori samog klijenta i faktori
njegove sredine u vidu povoljnih događaja i socijalne podrške). I pored toga, više od 80% istraživanja u
psihoterapiji je posvećeno specifičnim tehnikama i procedurama tretmana za koje se pokazalo da ne
doprinose značajno ishodu psihoterapije (Beutler, prema: Bohart, 2000b). Ovaj podatak jasno govori o
naklonjenosti istrąživača teorijskim modelima u kojima se terapeuti pojavljuju kao „glavni junaci”, što je čak
suprotno pozitivističkoj paradigmi za koju su podaci „zakon”.

U psihoterapijskoj praksi postoji jasna svest o klijentu kao aktivnom agensu promene. Međutim, koliko se
terapeuti snalaze u toj promeni glavne role, najbolje ilustruje poznati vic:

Na pitanje koliko terapeuta je potrebno da se promeni sijalica, odgovor je - jedan, pod uslovom da sijalica
hoće da se menja.

Vic razotkriva taj paradoks kliničke situacije, koji ga i čini smešnim: sijalica treba da bude voljna da se menja,
ali je terapeut još uvek taj koji „šrafi!

Promene u konceptualizaciji psihoterapije idu sporo, ali pravcem u kom se klijent sve manje vidi kao
pasivan primalac ekspertske pomoći psihoterapeuta, a sve više kao ekspert za sebe i svoj slučaj, aktivan,
angažovan i najznačajniji činilac sopstvene promene.

Nov koncept psihoterapije vidi klijenta i kao aktivnog samoiscelitelja (Bohart, 2000b), kome psihoterapija
obezbeđuje logističku i emocionalnu podršku (vreme, mesto, fokus, strukturu, ljudski odnos i ohrabrenje).
On je taj koji koristi tretman i proceduru za postizanje efekata koji su mu potrebni. On vodi i usmerava
terapijski proces, sam se u njemu čuva i menja.

Klijent kreira promenu koristeći prirodan proces promene (misli, istražuje, proba, proživljava), dok
psihoterapija samo stvara za to pogodne uslove (Bohart, 2000b).

Ono što klijentu onemogućava promenu prirodnim procesom (Tallman & Bohart, 1999), bez psihoterapije,
jeste:

• repetitivnost: ruminacija, „sve više istog” psihološkog sadržaja;

• konzervativnost: stara znanja više ne koriste u novim situacijama;
• bespomoćnost: izbegava, odustaje, krivi sebe/druge;
• nedostatak vremena, mesta, „sigurne spoljne perspektive” i dobrog sagovornika.

U svakodnevnom životu, smatraju klijenti, sagovornici obično „malo slušaju i odmah savetuju” (Cullari,
2001).

Zašto se sprovodi psihoterapija? - Psihološki problem, poremećaj, oboljenje

Konceptualizacija psihoterapijske problematike
Psihoterapijska problematika je različito konceptualizovana u različitim istorijskim, sociokulturnim
kontekstima, u različitim fazama razvoja psihoterapije, kao i u različitim psihoterapijskim školama pravcima,
i kada su u pitanju različiti terapeuti i klijenti.

U odnosu na vreme pre 18. veka, kada je bizarno ponašanje ljudi tumačeno opsednutošću demonima ili
božijom kaznom, pojava medicinskog modela predstavlja značajan napredak. Videni kao žrtve bolesti, ti
ljudi izazivaju u okruženju više simpatije i manje straha. Ali, mentalna bolest nosi i dalje negativnu
konotaciju u vidu socijalne stigme i pasivne uloge pacijenta. Noviji koncept psihopatologije obuhvata ne
samo psihička oboljenja nego i poremećaje uzrokovane psihološkim i psihosocijalnim činiocima (Korchin,
1976).

U savremenoj psihoterapiji srećemo različite pristupe razumevanju klijentove psihološke problematike

(Clare, prema: Felthman, 2000a). To su primarno naučni modeli (bio-medicinski i bihevioralni) fokusirani na
biologiju i ponašanje, orijentisani ka psihopatologiji i lečenju, kao i primarno praktični modeli -
zainteresovani za subjektivnost i kontekst, u kojima se čovek posmatra kao celina, a tretman se usmerava
ka stimulaciji i razvoju funkcionalnih i adaptivnih psiholoških procesa, dakle, ka psihološkom zdravlju i
potencijalima.

Psihičko oboljenje i psihički poremećaj

Psihičko oboljenje (engl. disease) smatra se fiksiranim stanjem koje odlikuju: deterioracija (nepovratan
gubitak funkcija), deficit (manjak) i retardacija (zaostajanje), dok se psihički poremećaj (engl. disOrder)
odnosi na dezorganizaciju, nedostatak kontrole i neusklađenost psihičkom funkcionisanju (Korchin, 1976).

Problem i poremećaj

Nije svaki problem poremećaj. Da bi jedan psihološki problem bio smatran psihičkim poremećajem, treba
da zadovolji sledeće kriterijume:

• atipičnost ponašanja, stavova, osećanja... klijenta;

• uznemiravajuće delovanje — ometa i zbunjuje klijenta;
• neprilagodenost/disfunkcionalnost;
• opasnost po sebe i/ili druge;
• trajanje - više od jedne ili nekoliko epizoda;
• bez obrazloženja je i doživljava se kao nešto strano, nepripadajuće (ego distono).

Najčešći poremećaji zbog kojih klijenti dolaze na psihoterapiju su intenzivna anksioznost i depresija
(Weiten, 1998).

Problem i tretman

Nije svaki psihološki problem/poremećaj/oboljenje na (psiho) tretmanu. U istraživanju sprovedenom

početkom devedesetih godina prošlog veka u Americi (Regier i saradnici, prema: Weiten, 1998) pokazalo se
da je tokom jedne godine različite vrste tretmana dobijalo: više od 60% osoba s psihotičnim poremećajem,
oko 40% s poremećajem raspoloženja, manje od 30% s anksioznim poremećajem, oko 25% s antisocijalnim
poremećajem i oko 20% osoba s poremećajem zavisnosti.

Koncepti vulnerabilnosti i rezilijentnosti

Prilikom proučavanja faktora rizika za pojavu psihijatrijskih poremećaja u detinjstvu i odraslom dobu
primećene su individualne varijacije u odgovorima ljudi na nepovoljne životne okolnosti (stres i životne
nedaće). Neki, vulnerabilni, psihički pokleknu pod teretom većih ili akumuliranih rizičnih iskustava tokom
dužeg vremenskog perioda. Drugi, pak, rezilijentni (otporni, elastični, žilavi), zadrže adaptivno psihološko
funkcionisanje uprkos postojećim rizicima (Rutter, 1990). Metafore rezilijentnosti su: životna snaga biljke
koja raste iz kamena, pustinjsko cveće fascinantnih oblika i boja, feniks koji se rada iz pepela. Rezilijentnost
je poznata i pod nazivima psihološka neranjivost, psihoimunitet ili fenomen Merso, po liku iz Kamijevog
romana Stranac.

Bračni par Volin (prema: Srna, 2002) podrobno je istraživao ovaj fenomen kod dece roditelja alkoholičara i
dece psihički teško obolelih roditelja i na osnovu tih istraživanja formulsao je razvojni model rezilijentne
ličnosti.

Ovaj model autori nazivaju još i model izazova, koji obeležava ponos preživelog, njegova snaga, otpornost,
„oslobođenje od prokletstva".

Praksa psihoterapije

Manifestacije izazova su: sloboda (po ovladavanju bolnim osećanjima), hrabrost (prihvatanja realnosti),
zadovoljstvo (kvalitetnim životom), samopoštovanje (zbog povratka dostojanstva ) i odgovornost (za prekid
začaranog kruga patnje).

Svoj model izazova autori suprotstavljaju tradicionalnom modelu oštećenja ili „zamci žrtve”, oličene u
ranjivosti, bespomoćnosti, umanjenju i „opčinjenosti krivim ogledalom”.

U manifestacije oštećenja spadaju: bol (nesrećnog detinjstva), gnev (zbog pretrpljenog poniženja), gubitak
(ljubavi i sigurnosti), strah (da „iver ne pada daleko od klade”) i stid (od svog porekla).

Dimenzije i razvoj rezilijentne ličnosti

Sedam dimenzija rezilijentne ličnosti, po Volinovima, su: uvid, nezavisnost, odnosi, inicijativa,
kreativnost/humor i moralnost.

Uvid se razvija od dečije intuicije, koja u adolescenciji prerasta u znanje do razumevanja u odraslom dobu.

Razvoj nezavisnosti ide od bega, preko oslobađanja do odvajanja. Odnosi se razvijaju od povezivanja, preko
pridobijanja do vezivanja.

Inicijativa se kreće od istraživanja, preko rada do stvaranja.

Kreativnost i humor se razvijaju od igre, preko oblikovanja do smeha i komponovanja.

Razvoj moralnosti polazi od procenjivanja u detinjstvu, preko vrednovanja u adolescenciji do služenja u

odraslom dobu.

Rezilijentne osobe prepoznajemo po tome što one:

• poznaju dobro svoje potrebe i ograničenja;

• aktivno i konzistentno se čuvaju svakog stresa (i onog pozitivnog);
• jasno i otvoreno rade za svoje dobro;
• kombinovano koriste svoje spoljašnje i unutrašnje resurse.

Trend eklektičnog i integrativnog razmišljanja u psihoterapiji izrodio je mnoge opšte, za psihoterapijske

škole nespecifične koncepte psihoterapijske problematike kao odgovor na pitanje šta je zajedničko ljudima
koji dolaze po psihoterapijsku pomoć i podršku. Jedan takav koncept je hipoteza demoralizacije koju je
formulisao Džerom Frank (Frank, 1996).

On demoralizacijom naziva psihičko stanje nastalo usled subjektivnog doživljaja nesposobnosti izlaženja na
kraj s tekućim životnim problema. To stanje može varirati u trajanju i intenzitetu, a njegova karakteristika je
gubitak poverenja u sebe usled smanjene sposobnosti ovladavanja ne samo spoljašnjim okolnostima već i
sopstvenim mislima i osećanjima. Takvo stanje pokreće osećanja kao što su krivica i stid, zbog kojih se
demoralisani izoluju, ozlojedeni na druge, koji neće ili ne mogu da im pomognu. Njihovo iritativno
ponašanje vraća im se kao bumerang, što još više pogoršava demoralizaciju, stvarajući tako začaran krug.
Demoralisani žive u svetu psihološke konstrikcije u prostoru i vremenu, samoapsorpcije i gubitka životnih
ciljeva. Dominantna osećanja demoralizovanih su anksioznost i depresivnost različitog stepena (npr. od
strepnje do panike i od tuge do beznađa). Blaži oblik demoralizacije je u stanju da nade izlaz iz te situacije uz
pomoć svoje okoline. Srednje demoralisani obično potraže psihoterapijsku pomoć, dok se teško
demoralisani povlače u sebe, odbacijući bilo kakvu pomoć, pa i samu mogućnost promene.

Dimenzije psihoterapijske problematike

U problematici psihoterapije razlikujemo sledeće dimenzije:

• prirodu problematike;
• • da li se radi o mentalnom oboljenju (npr. dijagnostikovnoj depreSiji ili anksiozno-
depresivnom sindromu) ili o psihološkom problemu (npr., problemu prilagođavanja s
tegobama, kao što su frustracija ili nesigurnost); kompleksnost problematike;
• da li se radi o jednom oboljenju (npr. socijalna fobija) ili komorbiditetu, tj. prisustvu više
oboljenja (npr. bulimija, suicidalnost, traumatizacija), ili je, pak, prisutno više problema (npr.
psiholoških i interpersonalnih) kod iste osobe;
• težina/intenzitet problematike obično su proporcionalni motivaCiji klijenta za psihoterapiju;
• • trajanje problematike (npr. akutno/aktuelno, goruće ili hronično/dugotrajno, tinjajuće);
oštećenje (npr. funkcionalno ili organsko);
• tok oboljenja (npr. šub, remisija ili bipolarna smena);
• poreklo problematike (npr. psihogeno, somatogeno, psihosomatsko).

Psihoterapijska procena

U skladu s različitom konceptualizacijom problema psihoterapeprimenjuju i različite oblike procene i

odgovarajuće metode za procenu klijentovog oboljenja, poremećaja, problema. Procena može bude
formalna, gde terapeut procenjuje klijenta i njegov problem odvojeno, pre početka tretmana, kao i
neformalna, zajednička procena, koju prave terapeut i klijent tokom psihoterapijskog tretmana.

Formalna procena je kompletna, najčešće pismena, gde terapeut koristi objektivne kriterijume (npr.
klasifikaciju psihijatrijskih poremećaja, kliničke testove, upitnike i skale procene). U neformalnoj proceni
terapeut se oslanja prvenstveno na svoje terapijsko iskustvo, impresije i kliničku intuiciju, a nalaze
proverava direktno i neposredno tokom kontinuirane terapijske komunikacije s klijentom.

Psihoterapijska procena obuhvata i procenu terapeuta o svojoj kompetenciji za rad s konkretnim klijentom i
problemom. U savremenoj literaturi se sve više naglašava i potreba za psihoterapijskom procenom koja bi
vodila optimalnom uklapanju ili uparivanju (engl. matching) klijenta i njegovog problema s odgovarajućim
terapeutom, terapijskim pristupom i modalitetom. Iako su neki od tih elementa prisutni, takva procena još
uvek nije sasvim zaživela u psihoterapijskoj praksi.

Eksploracija klijenta i njegovog psihološkog problema

Nakon uvođenja klijenta u ciljeve i okvire psihoterapijske eksploracije i/ili tretmana terapeut prepušta
vođstvo klijentu, koji objašnjarazloge svog dolaska na tretman. Iz klijentove spontane komunikacije i
odgovora na terapeutova pitanja pred klijentom i terapeutom izranja sve jasnija slika o klijentu i njegovom
psihološkom problemu: je klijent (demografski)? Kako on trenutno živi? Kakve su njegova porodična
istorija? Kada se i kako problem pojavio? Zašto baš Sa čime je problem koincidirao? Kako se problem dalje
razvijao (usložnjavao, eskalirao)? Koji su činioci predisponirali, precipitirali i perpetuirali (održavali)
problem? Raniji pokušaji rešavanja problema (Hackney & Cormier, 1996)?

Na osnovu tih informacija, a u skladu s mogućnostima klijenta (njegovim psihološkim snagama i resursima,
potrebama i aspiracijama) terapeut i klijent zajedno formulišu problem i odlučuju o daljoj saradnji na
njegovom rešavanju (Lemma, prema: Feltham, 2000). Proces eksploracije obuhvata veštine posmatranja,
ispitivanja, povezivanja informacija, stvaranje i testiranje terapijskih hipoteza.

Eksploracija klijenta i njegovog problema može da bude i visokoreaktivna, što znači da može inicirati proces
promene u klijentu.

Eksploracija je prvi i važan korak u psihoterapijskom radu, nakon kojeg se tek otvaraju različita pitanja
povezana s problemom klijenta.

U praksi se, naime, susreću različite terapijske situacije povezane s problemom (Calhoun, Acocella, 1990).
Takve situacije su:

o postojanje simptoma bez definisanog problema;

o definisan problem bez rešenja;
o definisan problem i rešenje bez mogućnosti postizanja.

Svakoj od tih situacija psihoterapeut prilagođava strategiju i metod daljeg rada — stavljajući akcenat na
razvoj klijentovih kompetencija u pravcu definisanja problema ili pronalaženja i postizanja njegovog rešenja.

Osim toga, problem koji klijent iznosi na početku terapije (tzv. predstavljen problem) ne mora uvek da bude
onaj jedini, pravi i najznačajniji problem (Feltham, 2000a).

U psihoterapijskoj praksi se često dešava da predstavljen problem (npr. zloupotreba alkohola) sadrži ili
maskira druge ozbiljne probleme ili stanja (npr. depresiju ili posttraumatski stresni sindrom) koji se
terapeutu i klijentu otkrivaju tek u kasnijim fazama psihoterapijskog procesa.

Šta se podrazumeva pod psihoterapijskim tretmanom?

- Psihoterapijski proces

Psihoterapijski tretman je interaktivan proces koji obuhvata specifične aktivnosti, iskustva i odnose između
terapeuta i klijenta, a koji se odvijaju u cilju postizanja klijentove promene (Patterson & Welfel, 2000).

Definicija i značenja psihoterapijskog procesa

U literaturi srećemo četiri glavna značenja ovog pojma (McLeod, 2003).

Prvim, najširim značenjem određuje se proces kao sve terapijske aktivnosti koje uključuju promenu. U
njemu je sadržana ideja o dinamičnom svojstvu psihoterapije.

Drugim značenjem, prisutnim uglavnom u psihoterapijskim istraživanjima, pod procesom se podrazumevaju

različitifaktori koji doprinose terapijskom ishodu u smislu promocije ili inhibicije efekata psihoterapije (npr.
klijentova otvorenost i ekspresivnost, terapeutove veštine, radna alijansa, konsenzus o ciljevima
psihoterapije itd.).

Treće značenje dolazi iz pravca humanističke i narativne, sociokonstruktivističke perspektive, gde se proces
vidi kao „bivanje i postajanje”, odnosno kao iskustven tok (engl.flow) nastajanja novog, u kom ništa nije
fiksirano.

Četvrto značenje procesa odnosi se na način na koji klijent pokušava da razume i asimiluje svoja teška
životna iskustva (npr. na neku vrstu emocionalne prorade imenovanjem, ekspresijom i refleksijom
osećanja).

Ideja o psihoterapiji kao procesu implicira, pored dinamičnosti, i progresiju, koja se odvija postepeno, kroz
odredene stadijume ili faze, koji su zajednički svim klijentima, i kroz događanja unutar tih stadijuma, koja su
specifična za svakog klijenta.

Faze psihoterapijskog procesa

Iako se sadržaj psihoterapijskog tretmana umnogome razlikuje (u zavisnosti od teorijske orijentacije
terapeuta, od klijenta i njegovog problema, od terapijskog odnosa i terapijske situacije i sl.), u strukturi
terapijskog procesa možemo prepoznati tri krupne globalne faze (Moursund & Kenny, 2002), a to su:

• početna faza, koja obuhvata neophodne pripreme za rad na promeni;

• središna faza, u kojoj se odvija najveći deo terapijskih intervenCija, učenja i promene, i
• završna faza, u kojoj se radi na održavanju, generalizaciji i evaluaciji promene.

Karakteristično za te faze terapijskog procesa je da one logično prate tok procesa razvoja i učenja, da su
povezane s teorijskom orijentacijom terapeuta, da nisu linearne, niti striktno sukcesivne i da imaju za cilj da
iniciraju, olakšaju i učvrste promenu u klijentu.

Psihoterapijski proces je moguće posmatrati i s aspekta ključnih terapijskih zadataka koji se manje ili više
sekvencionalno pojavljuju od prve do poslednje terapijske seanse (Hackney & Cormier, 1996; Young, 1998).
Psihoterapija započinje aktivnostima na uspostavlju radnog saveza i izgradnji terapijskog odnosa. Nastavlja
se eksploracijom i definisanjem klijentovog problema, postavljanjem terapijskih ciljeva, planiranjem
tretmana i intervenisanjem u skladu s planom i ciljevima, sve do završavanja tretmana, evaluacije i praćenja
postignutog u tretmanu.

Kada je jedan klijentov problem rešen, moguće je započeti novi ciklus rešavanja nekog drugog problema ili
zaključiti terapijski proces (Young, 1998).

Na sledećem dijagramu vizuelno je pomoću pet ključnih terapijskih zadataka predstavljen uobičajen
progresivan tok od otvaranja do rešavanja klijentovog problema.

1. Psihoterapijski odnos je osnovni uslov svakog pomažućeg procesa i podrška ostalim terapijskim
aktivnostima. Uspostavljanje, izgradnja i održavanje povoljne psihološke klime uzajamnog
poštovanja, poverenja i bliskosti odvijaju se u kontinuitetu tokom psihoterapijskog procesa nalik
„lepku” koji održava njegovu celinu (Okun, 1997). Dobar psihoterapijski odnos iziskuje određene
socijalne veštine i ljudske kvalitete, što predstavlja svojevrstan izazov za obe strane. Za klijenta, čija
su loša iskustva na tom planu često srž njegovih psiholoških problema, kao i za terapeuta, koji taj
jedinstven odnos uspostavlja nanovo sa svakim novim klijentom.
2. Eksploracija i definisanje psihološke problematike klijenta odvijaju se u skladu s njenom
konceptualizacijom, a koju obavljaju i terapeut i klijent. Terapeut se služi svojim teorijskim
znanjima, po kojima klijentovi problemi obično proizlaze iz emocionalnih izvora, nepoželjnog
ponašanja, neadekvatne kognitivne interpretacije realnosti ili sistemskih i kontekstualnih neprilika.
Pored teorijskih znanja, terapeutovi orijentiri su nalazi empirijskih istraživanja i njegovo kliničko
iskustvo. Sve mu to pomaže u razumevanju načina na koji konkretan klijent konceptualizuje svoj
problem (npr. kao potrebu, kao stresor, kao disfunkcionalan socijalan obrazac ili kombinaciju tih i
nekih drugih faktora).
3. Postavljanje terapijskih ciljeva dešava se u saradnji terapeuta i klijenta. Ono predstavlja direkciju za
dalji rad, kao i osnov za procenu postignuća u radu i procenu momenta kada taj rad treba da
prestane. Terapijski ciljevi mogu da budu dugoročni, kao što je postizanje željene promene, do koje
se stiže realizacijom srednjoročnih, kratkoročnih i trenutnih ciljeva na osnovu kojih se pravi okvirni
plan tretmana. Ciljevi treba da su realistični (ostvarljivi), jasno i precizno formulisani, ali i dovoljno
fleksibilni da mogu da obuhvate i značajne sadržaje koji se otkrivaju tokom procesa terapije.
4. Implementiranje psihoterapijskih intervencija, strategija i tehnika je vremenski najduža faza
psihoterapijskog procesa, koja najviše varira od jednog do drugog psihoterapijskog pristupa. Ona se
odvija putem aktivnosti usmerenih ka započinjanju i olakšavanju klijentove ciljem zacrtane
promene. To je ponekad „fina dorada” ideja i postupaka koje je klijent već imao u vidu, ali bez
dovoljno mogućnosti da ih uspešno realizuje. Drugi put je pred klijentom složeniji izazov stvaranja
novih mehanizama prevazilaženja, učenja novih obrazaca ponašanja, emocionalnog reagovanja ili
 socijalne interakcije, sve do najkrupnijeg, kao što je uobličavanje drugačijeg pogleda na svet i
pronalaženje svog mesta u njemu.
5. Psihoterapijski tretman se može završiti planirano i neplanirano (Gonzalez & Welch, 2001a).
Planirani završeci tretmana su:
• prirodnim putem, kada tretman ispuni svoj cilj, i
• kada je tretman teorijski (u slučaju kratke psihoterapije) ili praktično (usled limitiranog
zdravstvenog osiguranja) vremenski ograničen brojem seansi.

Kriterijum za prirodan završetak tretmana je konsenzus terapeuta i klijenta o postignutim terapijskim

ciljevima. Znaci koji terapeutu nagoveštavaju kraj terapijskog procesa su sledeći: klijent se dobro oseća,
samostalniji je i funkcionalniji, traži proredivanje seansi, širi focus pažnje sa sebe i svog problema na druge
sadržaje, pa i na samog terapeuta. Završetak tretmana je veoma sadržajna i delikatna faza psihoterapijskog
procesa, koju bismo mogli opisati rečima: „Hvala, doviđenja i sve najbolje” (Srna, 1998). Terapeut pažljivo
planira i priprema završetak tretmana koji obuhvata postupke:

• sumiranja i evaluacije terapijskog procesa uz izražavanje uzajamne zahvalnosti;

• separacije iz stabilnog i visokogratifikujućeg odnosa, s emocionalnim osiguranjem u vidu
mogućnosti planiranja, praćenja i ostavljanja „otvorenih vrata” za neki nov ciklus tretmana,
ukoliko se kod klijenta javi takva potreba;
• učvršćivanja i generalizovanja postignute promene, što pruža realan osnov za pozitivna
očekivanja od budućnosti.

Završetak tretmana je neka vrsta kognitivnog (intelektualnog/ analitičkog) i emocionalnog rezimiranja. U

tom procesu je važno da klijent ima vodeću ulogu. Za to vreme terapeut uglavnom sluša, da bi na kraju
dodao ono što je klijent izostavio, a što je, po njegovom mišljenju, od značaja (Gonzalez & Welch, 2001a).

Psihoterapijski tretman se može završiti i neplanirano, kada klijent spontano prekine tretmana ili
upućivanjem klijenta na drugi tretman.

Visok je procenat klijenata koji prekidaju tretman, skoro 50% njih.

Istraživanja te pojave (Clarkin & Levy, 2004) ukazuju na mnoštvo faktora koji mogu da budu od uticaja, na
primer, veća disfunkcionalnost klijenta, slabiji psihološki i relacioni resursi, smanjena motivacija po prolasku
kriznog perioda, negativna prva impresija, neispunjena prvobitna očekivanja i sl. Jedan od faktora je i taj što
klijenti vide završetak psihoterapije u domenu svoje inicijative, za razliku od terapeuta, koji odluku o
završetku smatraju zajedničkom (Cullari, 2001).

Klijent može biti upućen na drugi tretman kada terapeut proceni da:

• nije u stanju da pomogne određenom klijentu jer nema dovoljno kompetencije (npr. za rad s
tom problematikom);
• pored različitih pokušaja, izostaje klijentov napredak u tretmanu;
• u datom trenutku potrebama klijenta više odgovara neki drugi oblik tretmana (npr., grupni ili
porodični).

Terapeut nadalje razmatra takvu situaciju s klijentom, ispituju postojeće resurse u okruženju, nakon čega
senzitivno priprema i koordinoše transfer tretmana kako se klijent ne bi osetio napuštenim ili odbačenim.

Psihoterapijski proces je takođe moguće posmatrati u vezi s procesom promene.

U prvoj fazi terapijskog procesa ostvaruje se remoralizacija. Ona se dešava relativno brzo, već nakon prvih
seansi, kada klijent doživljava povećanje subjektivne dobrobiti. U sledećoj fazi, fazi remedijacije, ublažavaju
se klijentovi simptomi, a u trećoj fazi, fazi rehabilitacije, poboljšava se i opšte životno funkcionisanje
klijenta.
Manifestna i latetna dimenzija psihoterapijskog procesa

Psihoterapijski proces je veoma složen jer se odigrava istovremeno na različitim nivoima vidljivosti i
svesnosti njegovih učesnika (terapeuta i klijenta) i pratilaca (supervizora i istraživača). Vidljivo u terapijskom
procesu je ono što klijent i terapeut (verbalno) iskazuju i (neverbalno) pokazuju. Što se tiče terapeuta, to bi
moglo da bude: uvažavanje i informisanje klijenta, davanje direkcija, postavljanje pitanja, parafraziranje,
interpretacija, konfrontacija i sl. Kada je u pitanju klijent, to bi bila: spontana ispoljavanja, reakcije, iskustva,
uvidi, pitanja, zahtevi i sl.

Vidljivo u terapijskom procesu ne znači uvek i svesno. Svojim najvećim delom terapijski proces je izvan
potpune svesne kontrole učesnika, delimično usled multidimenzionalnosti i složenosti, a delimično i zbog
brzine kojom se odigrava. Mnogo toga se u terapijskom procesu odvija „iza scene”. Prisustvo i uticaj te
latentne dimenzije sve češće postaje predmet savremenih istraživanja terapijskog procesa (McLeod, 2003).

Sekvence terapijskog procesa

Za potrebe istraživanja, terapijski proces je moguće razdvojiti u više vremenski ograničenih celina. Od
mikroplana ( interakcije u trajanju do dva minuta), preko epizode ili terapijskog događaja (serija interakcija
od nekoliko minuta oko jedne teme ili zadatka) i seanse (više grupisanih epizoda), pa sve do makroplana -
celokupnog tretmana. Terapijski proces, dakle, moguće je posmatrati i kroz mikroskop (koji uveličava
detalje) i kroz teleksop (koji pruža pogled na udaljene horizonte).

Interesovanje za terapijski proces je veliko. Potreba za njegovom spoznajom i razumevanjem dolazi s više
strana. Brojne psihoterapijske teorije nude objašnjenje za ono što se događa u procesu psihoterapije, kao i
predviđanje ishoda. Terapijski proces, uz terapijski ishod, jedna je od ključnih varijabli u istraživanjima
psihoterapije.

Razumevanje i istraživanje psihoterapijskog procesa služe kao temeljan vodič i kontrola terapijskoj praksi.
Ona podstiču terapijsku aktivnost, daju usmerenja terapeutu kako se ne bi izgubio u šumi brojnih
psihoterapijskih dimenzija, a uvećavaju i pogodnost terapijskog procesa i povoljnost terapijskog ishoda za
klijenta.

Interesovanja prate i brojni problemi spoznaje psihoterapijskog procesa. I pored značajnih napredaka na
planu osvetljavanja psihoterapijskog procesa, mnogo toga što se u psihoterapiji događa ostaje i dalje
nepoznanica, što predstavlja stalan izazov psihoterapijskim teorijama, istraživanjima i praksi.

Kako se odvija psihoterapijski tretman?

Psihoterapijski tretman se odvija kroz: psihoterapijski odnos kao interpersonalnu dimenziju
psihoterapijskog procesa; psihoterapijske strategije i tehnike kao instrumentalne dimenzije
psihoterapijskog procesa; u okvirima psihoterapijske postavke ili setinga, gde je moguće prepoznati obe
pomenute dimenzije.

Psihoterapijski odnos

Koncept i definicija

Psihoterapijski odnos je najčešće razmatran u okvirima psihodinamskog i humanističkog pravca. Na pitanje

šta to u psihoterapijskom odnosu pogoduje uspešnosti psihoterapije, psihoanalitičari kažu da je to doživljaj
klijenta da je zbrinut (terapeut brine o njemu), da je zaštićen, da je život u tom odnosu predvidljiv i da mu je
obezbeđena mogućnost stapanja s figurom negujućeg roditelja. Humanistički orijentisani teoretičari kažu:
to je sigurnost, odsustvo pretnji i kompletna sloboda izbora i donošenja odluka (Weinberger, 1993).

Psihoterapijski odnos je dugo poistovećivan s Rodžersovim uslovima koje terapeut obezbeduje da bi klijentu
olakšao promenu. Ti uslovi podrazumevaju: bezuslovno prihvatanje klijenta i tačnu empatiju, koje
autentično dožive terapeut i komunicirani klijent (Goldfried & Davila, 2005).
Terapeut komunicira klijentu (verbalno i neverbalno):

• da ga prihvata kao ljudsko biće, samim tim vredno poštovanja, bez obzira na to ko je on, šta
govori ili šta radi;
• da oseća i razume njegov pogled na sebe i svet oko sebe, zadržavajući pri tome i onaj sopstveni;
• svoju prirodnost, autentičnost i iskrenost, drugim rečima, uskladenost između onoga što kazuje
i pokazuje.

Takvu afirmaciju klijenta Rodžers je smatrao potrebnim i dovoljnim činiocem terapijske promene. Doživljaj
autentičnog prihvatanja, poštovanja i terapeutove naklonosti (iskustva kojih nije bilo u klijentovom ranijem
životu) osposobljavaju klijenta da na nov način doživi sebe i svoje odnose s drugima.

Rodžersovi uslovi, međutim, predstavljaju samo jednu stranu odnosa - terapeuta prema klijentu.
Vremenom, sa sve većim uvažavanjem klijentovog doprinosa tretmanu, psihoterapijski odnos se vidi kao
uzajaman.

Još jedna konceptualna konfuzija tiče se razumevanja pojmova psihoterapijskog odnosa i radnog saveza. U
opticaju su još i termini pomagački savez i terapijski savez (Gelso & Wallner-Samstag, 2008). Autori skloni
naglašavanju radnog aspekta interakcije između terapeuta i klijenta vide terapijski odnos kao deo (šireg
pojma) radnog saveza (Bordin, prema: McLeod, 2003). Drugi, kojima je važniji emocionalan ton interakcije,
smatraju radni savez, iako je univerzalan, samo jednim od modaliteta psihoterapijskog odnosa (Clarkson,
1994b).

Psihoterapijski odnos se definiše kao: „osećanja i stavovi koje učesnici terapije imaju jedni prema drugima,
kao i način na koji se oni izražavaju” (Gelso & Wallner- Samstag, 2008, str. 268).

Bordinov koncept radne alijanse, po mišljenju tih autora, obuhvata: a) tegobe koje klijent iznosi i ciljeve
tretmana, b) sporazum između klijenta i terapeuta u pogledu zadataka i tehnika za postizanje ciljeva
tretmana i c) uspostavljanje emocionalne veze (bazičnog poverenja i sigurnosti) neophodne za uspešno
postizanje ciljeva i zadataka.

Funkcije psihoterapijskog odnosa

Psihoterapijski odnos ima višestruku funkciju u terapijskom procesu i procesu promene (Hackney &
Cormier, 1996).

Prva funkcija je stvaranje atmosfere poverenja i sigurnosti, koja smanjuje klijentovu rezervisanost prema
terapeutu i tretmanu i njegovo oklevanje povezano s promenom. Dobar odnos je takođe medijum, pa i
zamajac za ekspresiju intenzivnih osećanja koja vodi emocionalnom rasterećenju i boljoj samokontroli.
Iskustvo kvalitetnog odnosa s terapeutom je i korektivno iskustvo, koje pogoduje poboljšanju klijentovog
odnosa prema sebi i odnosa s drugima. Konačno, psihoterapijski odnos ima i motivacionu funkciju, jer
sticanje poverenja u sebe podstiče klijentovu nadu i spremnost za postizanje drugih njemu potrebnih
promena.

Dinamika psihoterapijskog odnosa

Psihoterapijski odnos se uspostavlja u prvih nekoliko seansi psihoterapije i razvija se celim tokom
psihoterapijskog procesa.

Pozitivni radni savez je neophodno uspostaviti u ranoj fazi tretmana kako bi on podržao terapijski odnos u
teškim periodima srednje faze psihoterapijskog procesa, kada se odvija najintenzivniji deo rada na
klijentovoj promeni i time se uvećavaju šanse za remećenje interakcije između terapeuta i klijenta.
Remećenje se smatra normalnom pojavom u dinamici psihoterapijskog odnosa s obzirom na to da se
prelaskom iz početne u središnju fazu terapijski proces produbljuje (Moursund & Kenny, 2002). Prelazak se
odvija: s primarno spoljašnjih ka primarno unutrašnjim (intrapsihičkim) sadržajima; s primarno kognitivnih
ka primarno emocionalnim sadržajima, sa priče o odnosu ka sve dubljem proživljavanju psihoterapijskog
odnosa.

Istraživanja vrednovanja terapijskog odnosa u slučajevima pozitivnog terapijskog ishoda pokazuju

(Gelso&Wallner-Samstag, 2008) obrazac oblika slova V. U početku terapijskog procesa psihoterapijski odnos
se vrednuje visoko, u sredini nisko i na kraju opet visoko. Ovaj nalaz se poklapa s dinamikom odgovornosti
terapeuta za terapijski odnos (Good & Beitman, 2006). Ona je najveća na početku tretmana, u fazi iniciranja
i uobličavanja terapijskog odnosa, kao i na kraju, u fazi završavanja tretmana i emocionalnog
dezangažovanja psihoterapisjkog odnosa. U sredini tretmana terapeut prepušta kontrolu nad odnosom
klijentu, pažljivo vodeći računa o održavanju njegovog kvaliteta i popravljanju pukotina koje u njemu mogu
da nastanu (Good & Beitman, 2006).

Pomenuti autori opisuju dva oblika ponašanja koji ukazuju na poremećaj u terapijskom odnosu.

Prvi oblik ponašanja je klijentovo povlačenje iz odnosa, koje se manifestuje izbegavanjem terapijske
saradnje, na primer, minimalnom verbalizacijom, negiranjem očiglednih emocija, prelaženjem s teme na
temu, intelektualiziranjem, detaljisanjem, pričanjem o drugima umesto o sebi i sl.

Drugi oblik ponašanja je lakše prepoznati jer se radi o konfrontaciji s terapeutom odbijanjem predloženih
terapijskih aktivnosti, primedbama na terapeutovo ponašanje ili na nedovoljno napredovanje u tretmanu.
Pukotine u terapijskom odnosu se saniraju usmeravanjem pažnje na njih i njihovim prorađivanjem, što
doprinosi učvršćivanju terapijskog odnosa u daljem toku tretmana.

Karakteristike psihoterapijskog odnosa

Terapijski odnos u određenim aspektima nalikuje drugim socijalnim, profesionalnim uslužnim i saradničkim
odnosima, kao što su, na primer, roditeljski i prijateljski odnosi, odnos lekara i pacijenta, advokata i klijenta,
prodavca i kupca, odnos saradnika na određenom zadatku i sl. (McLeod, 2003; Holmes & Lindley, 1991).

Specifičnosti psihoterapijskog odnosa u odnosu na druge socijalne odnose je u tome što se on uspostavlja
formalno (upućivanjem, zakazivanje, ugovaranjem), strogo je definisan ciljem, odvija se u definisanom
kontekstu (na primer, institucionalne ili privatne prakse), definisane je strukture i trajanja.

Za razliku od odnosa u drugim pomažućim profesijama, odnos između terapeuta i klijenta u psihoterapiji je
bazičan instrument rada (Holmes & Lindley, 1991).

U odnosu na druge pomagačke odnose, psihoterapijski odnos je jedinstven po svom kvalitetu i intenzitetu
(Bachelor & Horvat, 1999). Osnovni kvalitet psihoterapijskog odnosa je asimetrija.

To je istovremeno i profesionalan odnos (odnos uloga), koji zadire u sferu privatnog, najintimnijeg kod
klijenta, ali i ličan odnos (odnos ljudskih bića), koji, pak, ne uključuje, niti razmatra privatnost terapeuta.
Terapeut radi za dobrobit klijenta (jedosmerno), stavljajući svoju dobrobit u zagradu. Njegova satisfakcija se
zadržava u sferi profesionalnog u vidu materijalne nadoknade za rad.

Psihoterapijski odnos je intenzivan vremenski, dubok je i suštinski.

Psihoterapijski rad podrazumeva:

• balans objektivnog (utemeljenog u realnosti) i subjektivnog (osećanja, snova, fantazija);

• balans jasnog i nejasnog (Bachelor & Horvath, 1999). Klijent se suočava s nepoznatim u sebi, a
terapeut, koliko god da zna o ljudima uopšte i koliko god da je vešt i iskusan, uvek je u
nepoznanici pred novim klijentom i onim što on može izazvati u njemu. Otvoriti terapijski
sistem i ostaviti ga otvorenim dovoljno dugo da bi se on razmatrao i upoznavao, razvijao i
menjao iziskuje da terapeut i klijent imaju mnogo strpljenja i tolerancije za nepoznato i nejasno;
• balans obostrane odgovornosti. Dok je u medicinskom modelu terapeut (kao i lekar) preuzimao
odgovornost za klijentovu promenu, u humanističkom pristupu klijent (kao aktivan učesnik i
 ekspert za sebe) preuzima odgovornost za svoju promenu, dok mu terapeut (odgovoran za svoj
rad) u tome kompetentno pomaže.

Osim tih karakteristika, u literaturi se još pominje i:

• paradoks psihoterapijskog odnosa (Holmes & Lindley, 1991). To je nerealan odnos koji vodi
realnosti i zavisan odnos koji vodi nezavisnosti. Nerealno je u odnosu očekivati da jedna osoba
drugu tako strpljivo, pažljivo i predano, intenzivno i kontinuirano sluša i razume, neguje i
zastupa, dugotrajno i bezrezervno prihvata i podržava, stavlja u prvi i jedini plan. Iz takvog
(privremeno nerealnog) i u socijalnoj sferi nepostojećeg odnosa razvija se realnost. Upravo
zbog prirode takvog nerealnog odnosa klijent se intenzivno vezuje za terapeuta (privremena
zavisnost) da bi iz sigurnog vezivanja kao razvojne laboratorije izrasla klijentova nezavisnosit.

Modaliteti psihoterapijskog odnosa

Terapijski odnos se u različitim psihoterapijskim školama pojavIjuje u različitim oblicima (Clarkson, 1994b).
To su:

• radni savez, koji je prisutan u svim psihoterapijskim školama, uključujući i savremene

bihevioriste, koji smatraju da njihove procedure i tehnike bolje deluju u dobrom saradničkom
odnosu (Tryon, 2002). Za radni savez je karakterističan racionalan i realitičan stav klijenta i
terapeuta i njihova spremnost na angažman i saradnju;
• transferno/kontratransferni odnos. U transfernom odnosu klijent prenosi svoja emocionalna
iskustva povezana s najbližim osobam, najčešće iz perioda ranog detinjstva, u odnos s
terapeutom. Kontratransfer, kao što mu ime kaže, odvija se u suprotnom pravcu, od terapeuta
prema klijentu. Ti odnosi vode poreklo iz psihoanalize. U drugim terapijama se prepoznaju i
prihvataju, ali se na njima ne radi kao u psihoanalizi, gde analiza tih odnosa ima ključno mesto u
metodologiji terapijskog rada;
• reparativan/razvoju potreban odnos. Takav odnos se uspostavlja s klijentima koji su imali
iskustvo deficijentnog zlostavljajućeg ili prezaštićijućeg odnosa roditelja prema njima. Odnos s
terapeutom ima funkciju korekcije emocionalno neprimerenog i/ili nadoknade razvojno
propuštenog. Primeri takvog odnosa su: zastupnički odnos (Alise Miler), holding sredina
(Vinikota) u psihodinamskoj psihoterapiji, kao i tehnike ponovnog roditeljstva (Šifa i saradnika)
u transakcionoj analizi;
• ja-ti odnos. Po Buberu, to je odnos subjekata - stvaran, autentičan, spontan, egzistencijalan
susret dve osobe u ovom trenutku, na ovom mestu („sada i ovde”);
• transpersonalan odnos. To je bezvremen odnos koji u osnovi ima duhovnu dimenziju i „uvažava
uticaje kvaliteta koji za sada prevazilaze granice našeg razumevanja” (Clarkson, 1994b, str. 41).
Takav je, na primer, odnos nesvesnog analitičara s nesvesnim pacijentom (kod Junga), viši self
(kod Asanjolija), koncept milosti (kod Peka).

Mnogi autori smatraju da, osim pomenutih odnosa, između klijenta i terapeuta postoji još jedan modalitet
odnosa — realan odnos. Taj odnos čine veličina i valenca prirodnosti i realizma (Gelso & Wallner-Samstag,
2008). Koncept realnog odnosa je teorijski osporavan, ali i empirijski potvrđen. Istraživanja pokazuju da
klijenti visoko cene realan odnos s terapeutom, kao i da je on povezan s pozitivnim ishodom terapije.

Pomenuti autori formulišu trodelni model terapijskog odnosa koji počiva na pretpostavci da svaki terapijski
odnos sadrži, u manjoj ili većoj meri, radni savez, transferno-kontratransfernu konfiguraciju i realan odnos.

Značaj psihoterapijskog odnosa je danas jasno prepoznat u različitim psihoterapijskim pristupima, od kojih
neki (prvenstveno humanistički) definišu psihoterapiju psihoterapijskim odnosom: „Odnos je terapija”, kaže
Kan (Kahn, 1991, str. 1).
Nalazi empirijskih istraživanja (Rodžersa i saradnika), kao i oni najnovijeg datuma (Norkrosa i saradnika)
jasno govore u prilog takvim teorijskim gledištima.

Terapijska alijansa je značajan činilac i ishoda psihoterapijskog tretmana, i to nezavisno od: procenjivača
(terapeut, klijent ili nezavisan posmatrač), korišćenih mera ishoda, vremena u kom je alijansa procenjivana
(u ranijim ili kasnijim fazama terapijskog procesa), kao i od vrste terapijskog pristupa (Tryon, 2002).

Terapijski odnos je zaslužan za 30% varijanse promene (Norcross, 2002) a njegov doprinos promeni je
značajno veći od pojedinačnog doprinosa samog terapeuta (0-18%) i doprinosa psihoterapijskih tehnika
(15%).

Posvećenost terapeuta i klijenta (jednog drugom i ciljevima tretmana) pokreće, inspiriše i uobličava
psihološke procese koji vode promeni na različitim nivoima, od ponašanja i relacija do intrapsihičkih dubina.
Psihoterapijski „susret” klijenta i terapeuta jeste suštinski jedinstveno, upečatljivo i duboko intimno ljudsko
iskustvo.

Psihoterapijske strategije i tehnike

Psihoterapijske strategije i tehnike predstavljaju instrumentalan aspekt psihoterapijskog procesa. To su

terapeutova oruđa, svi oni manevri i aktivnosti koje terapeut koristi u nameri da olakša klijentu potrebnu
promenu. Kliničke strategije odražavaju koncepte i pretpostavke specifičnih teorija ili modela o određenim
grupama problema i usmerene su ka postizanju opštih i dugotrajnih ciljeva, dok su njima odgovarajuće
tehnike ciljane aktivnosti primerene konkretnim situacijama (Okun, 1997).

Terapijska oruđa mogu da budu od pomoći direktno ili indirektno kao aktivatori drugih elemenata
psihoterapijskog tretmana i prinCipa promene.

Terapeut primenjuje odgovarajuće strategije i tehnike na osnovu ekspertskog razumevanja klijenta i

njegove psihološke problematike. Terapeutova ekspertiza proizlazi iz njegovog praktičnog/kliničkog iskustva
i njegove teorijske orijentacije, koja definiše konceptualizaciju i metodologiju njegovog rada (Jinks, 2000). U
zavisnosti od toga da li terapeut u svom radu prednost daje teoriji ili praksi, strategije i tehnike koje koristi
mogu da budu:

• striktno propisane terapijskim protokolom;

• prepuštene terapeutovom slobodnom izboru iz postojećeg asortimana jednog psihoterapijskog
pristupa ili više terapijskih pristupa;
• kreirane za specifične potrebe konkretnog klijenta ili određenog problema.

Psihoterapijska oruđa mogu da budu:

1) opšta (npr. veštine psihoterapijske komunikacije) i specifična za određene psihoterapijske škole i pravce;

2) usmerena ka promeni u oblastima: kognicije, emocija, ponašanja i relacija, kao što su:

• osporavanje — koje predstavlja izazov klijentovim iracionalnim uverenjima u racionalno-

emotivno bihevioralnoj psihoterapiji Alberta Elisa,
• interpretacija koja pospešuje uvid u psihodinamskoj psihoterapiji,
• igranje uloga — koje proširuje klijentovu svesnost i ekspresiju osećanja, u iskustvenoj
psihoterapiji,
• ekonomija žetona — kojom se učvršćuje klijentovo poželjno ponašanje, u bihevioralnoj
psihoterapiji,
• uspostavljanje granica — koje omogućava diferencijaciju unutar porodičnog sistema, u
porodičnoj terapiji.

Funkcije psihoterapijskih tehnika

Psihoterapijske tehnike deluju tako što stimulišu i energizuju psihoterapijski proces i olakšavaju
psihoterapijsku promenu. One terapeutu obezbeđuju strukturu i pomažu mu:

o da proširi repertoar terapijskog sadržaja;

o da podstakne, kontroliše (ubrza ili uspori) i rasvetli terapijski proces;
o da zaobiđe zastoje ili klijentove otpore promeni.

Pomoću tehnika klijent aktivno participira u tretmanu, otvara nove i integriše stare sadržaje, stiče uvid i
emocionalno rasterećenje (Gonzales & Welch, 2001 b).

Izbor psihoterapijskih tehnika voden je terapijskim planom i ciljevima, ali i treba da je u skladu s terapijskim
stilom i ličnim vrednostima terapeuta, a pre svega da je prihvatljiv za klijenta. To znači da terapeut koristi
tehnike na način koji je promišljen i senzitivan prema klijentovim potrebama i reakcijama (Jinks, 2000).

Preporuke o tehnikama

Za psihoterapeute početnike, koji, po pravilu, visoko vrednuju tehnike, nestrpljivi da što pre otkriju tu
„tajnu zanata” i odmah krenu u akciju, od koristi mogu da budu preporuke „velikih majstora”.

Porodični terapeut Salvador Minućin (Minuchin, 1981) o tehnikama poručuje sledeće:

• teorija i metod se uče (nauka) a tehnika se stvara (umetnost);

• ako znaš kuda ćeš, lako ćeš naći kako;
• tehnike dobro nauči i zaboravi da si ih naučio. Usvoji ih, kao što su to činili samuraji, tako da
one postanu „tvoj produžetak”;
• svaka tenika je korisna sve dok izaziva uzbuđenje i radoznalost terapeuta;
• tehnika nije magična. Ona, kao i medalja Čarobnjaka iz Oza, daje hrabrost samo hrabrima.

„Bez terapijskog odnosa - tehnika je samo 'pucanj naslepo”' (Gonsales & Welch, 2001 b) ili „Tehnika
tretmana treba da budeš ti sam” (Adler, prema: Spinelli, 2006, str. 179).

Odnos ili tehnika u psihoterapiji?

Ova klinička dilema (Scaturo, 2005) odraz je dihotomija prisutnih u teorijskim pristupima (npr.
humanističkim ili bihevioralnim) u filozofskim pogledima (npr. etika ili tehnika) i u epistemološkim
raspravama (npr. da li je psihoterapija primarno umetnost ili nauka).

Gotovo pola veka pošto su pomenutu dilemu podrobno razmatrali Rodžers i Skiner, ona ponovno oživljava
početkom devedesetih godina putem inicijative potekle iz sekcije kliničkih psihologa Američke psihološke
asocijacije, za utvrđivanje liste empirijski podržanih, protokolizovanih psiholoških intervencija za specifične
psihičke poremećaje, zasnovane na strogim metodološkim kriterijumima randomiziranog kliničkog
eksperimenta. Kako se u empirijski podržanim tretmanima, po Norkrosu (Norcross, 2002), nije mogao
prepoznati čovek (klijent, terapeut i njihov odnos), početkom 21. veka usledila je nova inicijativa, sada iz
psihoterapijske sekcije APA. Cilj je bio da se utvrde elementi uspešnog terapijskog odnosa i efikasne metode
prilagodavanja psihoterapije klijentu i njegovim nedijagnostičkim svojstvima. Nekoliko godina kasnije
usledila je još jedna inicijativa. Ona je okupila neke od istraživača psihoterapije iz prethodnih timova sa
idejom da iznađu načine za prevazilaženje postojeće dihotomije. Pitanje koje je tog puta postavljeno nije
bilo da li psihoterapijskoj promeni doprinose psihoterapijski odnos ili tehnika, već kako psihoterapijski
odnos, procedure tretmana i njihovi učesnici doprinose procesu promene kad su različiti tipovi kliničkih
problema u pitanju (Goldfried & Davila, 2005).

Psihoterapijski odnos i tehnike su, po ovim autorima, u funkciji olakšanja opštih principa koji leže u osnovi
procesa promene. To su, na primer, očekivanja klijenta da će mu tretman pomoći, uspostavljanje
optimalnog terapijskog saveza, terapeutov fidbek koji pomaže klijentu da poveća svoju svesnost,
ohrabrenje klijenta za sticanje korektivnog iskustva i za kontinuirano testiranje realnosti.
Daljim naporima u specifikovanju medijatora i moderatora promene, smatraju ti autori, biće moguće
približiti se odgovoru na osnovno istraživačko pitanje koje je još krajem šezdesetih godina formulisao
Gordon Pol: „Koji i čiji tretman je najefektivniji za ovu osobu, s ovim specifičnim problemom i u kojim
okolnostima! To je pitanje koje ostaje otvoreno za prave odgovore.

Psihoterapijska postavka

Psihoterapijska postavka (engl. setting) može se posmatrati iz više uglova (Temperley, 1984). Najšire, ona
podrazumeva sociokulturni kontekst psihoterapije, zbog čega treba posebnu pažnju obratiti na transfer
psihoterapijskih metoda i tehnika iz jednog u drugo društvo ili kulturu. U užem smislu, tim terminom
određuju se različiti društveni konteksti u kojima se odvija psihoterapija (npr. zdravstveni, školski, radni), u
institucijalnoj ili u privatnoj praksi. U najužem smislu, koji nas ovde interesuje, postavka se odnosi na
kontekst psihoterapijskih susreta između klijenta i terapeuta u kom se odvija proces tretmana i proces
promene. Psihoterapijska postavka je neka vrsta okvira koji obezbeđuje nesmetano odvijanje tih procesa,
pojačava se psihoterapijski odnos (Frank, 1996) i definišu se granice između psihoterapijskog i drugih
socijalnih susreta.

Psihoterapijska postavka definisana je specifičnim prostorom, vremenom i pravilima.

U redim slučajevima, kada je potrebno da se psihoterapija odvija izvan uobičajenog psihoterapijskog

ambijenta (npr. u kući klijenta), neophodno je obezbediti granice profesionalnog odnosa (npr. terapeut nije
gost) dodatnim pravilima kako bi se sačuvale struktura i sigurnost psihoterapijskog tretmana (Knapp &
Slattery, 2004).

Terapijska postavka prenosi na simboličan način važne poruke klijentu:

• poruku o psihološkoj sigurnosti — ugodnošću i toplinom prostora u kom se odvija tretman;

• poruku o privatnosti - zvučnom izolacijom prostora, odvojenim ulazom i izlazom;
• poruku o stalnosti i kontinuitetu - uvek u istom prostoru, u isto vreme, s istom osobom;
• poruku o neutralnosti - minimalistički uređenim enterijerom.

Takav spoljašnji ambijent pogoduje klijentu jer stvara balans njegovom unutrašnjem haosu, nemiru,
strepnjama u vezi s tretmanom. Stalnost i predvidljivost terapijske postavke su uslovi koji pogoduju
klijentovoj promeni. Rad u takvom ambijentu pogoduje i terapeutu, čini spremnijim za brojne psihološke
izazove svoga rada.

U opremi terapijskog prostora moguće je prepoznati detalje koji ukazuju na teorijski pristup (npr., terapijski
kauč kod psihoanalitičara, strunjače na podu kod telesnih terapeuta), kao i na modalitet tretmana (npr. veći
broj jednakih stolica u grupnoj terapiji, igračke i pesak u dečijoj terapiji igrom). Zajedničko različitim
pristupima je svetao, ugodan i lep prostor, minimalistički opremljen neophodnim nameštajem, nekom
neutralnom slikom i/ili biljkom, bez telefona i kompjutera (Moursund & Kenny, 2002). Na zidu se obično
nalaze police knjigama i terapeutova diploma, simboli njegove stručnosti (Frank, a na stolu je često otvoren
paket maramica, koji, osim simboima i sasvim praktičnu vrednost.

Psihoterapijske seanse u individualnoj psihoterapiju obično traju 50-60 minuta (vreme u kom je moguće da
terapeut održi punu koncentraciju na klijenta), oko dva sata u grupnoj terapiji a oko 30 minudečjoj
psihoterapiji.

Učestalost terapijkih seansi je najčešće jedanput nedeljno (u psihoanalizi i više puta nedeljno), s tim da se
obično proreduju, na dve nedelje do mesec dana, shodno napredovanju procesa tretmana.

Trajanje celog tretmana takođe varira u zavisnosti od terapijskog pristupa, od nekoliko meseci u kratkoj
terapiji do više godina u psihoanalizi.
Pravila definišu psihoterapijski odnos (asimetričnost, neutralnost, poverljivost i ograničenja poverljivosti i
sl.) i način rada (vreme održavanja i učestalost psihoterapijskih susreta, uslove odsustvovanja, način
plaćanja i sl.).

Plaćanje kao važan deo svake profesionalne razmene posebno doprinosi očuvanju okvira i granica
psihoterapijskog odnosa, koji, osim profesionalne, ima i značajnu ličnu dimenziju (Temperley, 1984). Zato su
precizna pravila o regulisanju materijalne nadoknade za rad psihoterapeuta posebno značajna u privatnoj
praksi, gde troškove snosi sam klijent, nego u institucionalnoj praksi, gde troškove pokrivaju treća lica (npr.
osiguranje ili donacija).

Sta se i kako menja u psihoterapiji?

- Psihoterapijska promena

Promena je cilj psihoterapije a manifestuje se u njenom ishodu. Psihoterapijska promena ima i određena
svojstva, i to su:

 mogućnost promene (definisana je stavom: „Šta god da je problem, na to je moguće uticati na neki
način”);
 brzina promene (brza i spora promena); trajnost promene (održanje promene ili povratak na
staro);
 obim promene (minimalna, optimalna, maksimalna promena);
 valenca promene (pozitivna i negativna promena).

Promena se može postizati kontiunuirano, stupnjevito ili diskontinurano, skokovito.

Ona može da bude spontana, stimulisana i indukovana.

Promena može imati različite oblike: započeti nešto ili zaustaviti, povećati ili smanjiti, eliminisati ili
modifikovati nešto, a može i održati postignuto.

U psihoterapijskoj promeni se mogu uočiti tri nivoa (Good & Beitman, 2006).

Promena prvog reda je površnija i kratkotrajnija. Odnosi se na jednostavna rešenja problemske situacije
(metaforički rečeno: „nahraniti gladnog ribom”). Prepoznaje se po tome što klijent učini nešto drugačije od
onoga što je ranije činio. Kada, na primer, žena koja trpi fizičko nasilje u porodici potraži sklonište, taj
momenat predstavlja rešenje trenutne krizne situacije, ali ne i sistemsku promenu u njenim obrascima
osećanja, razmišljanja i njenom odnosu prema nasilniku.

Promena drugog reda podrazumeva promenu disfunkcionalnog obrasca (metaforički rečeno: „opskrbiti
gladnog štapom za pecanje i uputstvom kako da upeca ribu”). Na našem primeru to bi bilo kada žrtva
nasilja, najčešće uz asistenciju terapeuta, spozna na drugi način sebe, svoj život i svoja prava i zatraži od
nasilnika izvinjenje i promenu ponašanja.

Pod promenom trećeg reda podrazumeva se da je osoba naučila kako da se menja (ne samo da više nije
gladna već je, metaforički rečeno: „spremna da započne posao s ribom, a možda i da unapređuje
ribarstvo”). To je promena kada žena koja je preživela nasilje postane sposobna da se samostalno nosi sa
životnim izazovima (zaposli se, nade stan, stara se o deci) a možda i da se angažuje na pomaganju drugim
ženama da ostvare život bez nasilja.

U različitim pristupima psihoterapijskoj promeni, generalno gledano, može se prepoznati put: od bolesti ka
zdravlju ili disfunkcije ka funkciji, od zavisnosti ka samostalnosti, od ekstrema ka optimumu, od
nekontrolisanosti ka (samo)kontroli, od patnje ka zadovoljstvu, od trpljenja ka rešavanju, od fragmenata ka
celini, od haosa ka skladu.
U empirijskim istraživanjima efikasnosti psihoterapijskog tretmana koriste se sledeće zavisne varijable:
veličina promene (npr. mera u kojoj su redukovani klijentovi simptomi); opštost promene (mera promene u
domenu različitih simptoma i/ili različitih problemskih situacija, na primer, situacije na poslu i situacije u
međuljudskim relacijama); univerzalnost promene (procenat ljudi koji pokazuju pozitivnu promenu u
odnosu na izostanak promene, negativnu promenu ili deterioraciju); prihvatljivost promene (spremnost
klijenata da završe tretman u odnosu na tendenciju preranog prekidanja tretmana); sigurnost promene
(povoljan ishod tretmana u odnosu na neželjene komplikacije u vidu propratnih efekata tretmana);
stabilnostpromene (trajnost održavanja postignute promene). Konačno, statististički značajna promena ne
znači da je ona od značaja i u kliničkom i praktičnom smislu (Ingram i dr., 2000).

Činioci promene

Podela na specifične i nespecifične činioce psihoterapijske promene je starog datuma. Za razliku od

specifičnih činilaca promene (specifičnih po tome što se pripisuju aktivnom dejstvu psihoterapije), u
psihoterapiji, prema Volbergu (Wolberg, 1977), prisutni su i nespecifični činioci promene (koji deluju i izvan
psihoterapije). Njih Volberg deli u dve grupe. U prvu grupu spada spontana promena, dok drugu grupu čine
uticaji koji proizlaze iz svake situacije pomaganja, bilo da je ona formalne, bilo da je neformalne prirode. To
su: placebo efekat, sugestija i autosugestija, emocionalna katarza, ljudski odnos i grupno iskustvo (Srna,
2004a).

Nespecifični činioci promene

Spontana promena je neminovan deo ljudskog iskustva. Ona se, kao što, uostalom, i samo ime kaže, dešava
spontano i nepredvidljivo. Tačni mehanizmi njenog delovanja nisu poznati, ali je vrlo verovatno da spontana
promena nastaje iz različitih izvora, a to mogu da budu:

• promena toka bolesti. Sve bolesti, pa i one psihičke imaju svoj prirodan tok, koji, pored
spontanih pogoršanja i platoa, beleži i periode poboljšanja ili tzv. spontane remisije. U takvim
periodima se i najteži bolesnici bolje osećaju i bolje funkcionišu;
• promena životnih okolnosti, koja otvara ljudima nove mogućnosti. Tako, stipendija u
inostranstvu, ključ od svog stana ili položen vozački ispit mogu da promene ne samo kvalitet
života već i životnu perspektivu;
• ublažavanje ili iščezavanje provokativnih stresnih momenata tako što, na primer, nasilni vršnjak
biva isključen iz škole, „zadrti” komšija se odseli, a „strašni šef” biva premešten na novu
dužnost.

Spontana promena može da nastane i spontanom obnovom ili izgradnjom novih prirodnih odbrana i
spontanim učenjem. Izbegavanje, izolacija ili racionalizacija tegoba mogu privremeno da budu od pomoći
dok čovek ne ojača dovoljno da se s teškoćama nosi na duže staze. Do relevantnih saznanja o sebi, drugima
i svetu oko sebe on može spontano da dođe preko knjige koja mu je slučajno dopala u ruke ili nakon nekog
sasvim neobaveznog spontanog razgovora.

Konačno i sam razvoj može da bude jedan od izvora spontane promene (npr. kada četvorogodišnje dete
preraste fazu samovolje i napada besa ili, pak, šesnaestogodišnjak buntovnu fazu rane adolescencije).

Placebo efekat prepoznaju i koriste medicinska istraživanja. On nastaje kada kod pacijenta koji je, umesto
leka (aktivne supstance), dobio neku neutralnu supstancu (npr. šećernu tabletu ili injekciju sterilisane vode)
nastupi relevantna promena simptoma. O moćnom dejstvu placeba govori i podatak da se pacijentima koji
veruju da im placebo ne pomaže javljaju i prave nuspojave, kao što su: slabost, muka, bol u želucu, kožne
promene (Wolberg, 1977).

Placebo efekat je registrovan i u psihoterapijskim istraživanjima. Umesto specifične terapijske intervencije,

prosto „ćaskanje” s nekom stručnom osobom (pandan šećernoj vodici) takođe je davalo rezultate.
Terapijsko poboljšanje, dakle, ne javlja se zbog specifičnog leka ili saveta, već zahvaljujući prostoj činjenici
da su lek ili savet dati. Kako u placebo tretmanima zapravo nema aktivne terapijske supstance, promena se
pripisuje pacijentovom ubeđenju da se leči, njegovim pozitivnim očekivanjima, nadi i volji za izlečenjem.
Pored ubeđenja pacijenta, tu je i ubeđenje terapeuta, koje takođe može delovati kao placebo. Verujući u
svoju teorijsku istinu terapeut prilazi pacijentu s više odlučnosti i samopouzdanja. Pacijent tada misli: „Ovaj
zasigurno zna šta i kako treba”, što mu dodatno učvršćuje prvobitnu veru u pozitivan ishod. U prilog tome
govori i straživanje Noblina i saradnika (prema: Stieper i Wiener, 1965), kojim je početkom šezdesetih
godina pokazano da interpretacije u psihoterapiji produkuju dobre efekte bez Obzira na svoju tačnost.
Uverenje terapeuta i/ili pacijenta da je interpretacija lekovita izgleda da je često dovoljno da ona počne da
deluje. Shodno tome, svaki tretman, uključujući i one alternativne (travama, amajlijama, znamenjima i sl.),
može da produkuje neku vrstu promene ukoliko bar jedan od učesnika (još bolje oba) u njegovu efikasnost
dovoljno čvrsto veruje (Frank, 1996).

Sugestija i autosugestija

Svi ljudi su u manjoj ili većoj meri otvoreni za prihvatanje novih ideja i alternativnih rešenja koja im se nude.
Oni su naročito podložni sugestiji (Wolberg, 1977) u situacijama:

• kada im sugeriše osoba od poverenja ili autoritet;

• kada je sadržaj sugerisanog za njih posebno značajan;
• kada su u stanju povećane anskioznosti ili smanjene kritičnosti.

I autosugestija može imati udela u svakoj, pa i psihoterapijskoj promeni.

„Mnogo mi je bolje”, rećiće pacijent prvo sebi, a onda i drugima. „Mora mi biti bolje kad ulažem vreme,
napor i novac - kada me terapeut pažljivo sluša, prihvata, uvažava i oko mene se toliko trudi.”

Emocionalna katarza

I neobavezan ljudski razgovor može da relaksira čoveka. Terapijska komunikacija nudi još pogodnije uslove
za rasterećenje napetosti: izražavanjem najintimnijih razmišljanja i osećanja, poveravanjem dobro čuvanih
porodičnih tajni, emocionalim pražnjenjem plačem, smehom i drugim (najčešće motornim) aktivnostima.

Dimenzija odnosa

Ljudima trebaju drugi ljudi da im pruže toplinu i oslonac, podršku i utehu, da im prave društvo, da ne budu
sami, da im pomognu da prepoznaju, postignu i održe promenu.

Grupno iskustvo

Pripadanje i zaštita, stimulacija i saradnja, saznanje da i drugi imaju (slične ili još teže) probleme su
blagotvorna grupna iskustva. U grupi se rađaju brojne ideje povezane s promenom, kao i prilike za
takmičenje u njenom postizanju, što pogoduje kako spontanoj, tako i terapijskoj promeni.

Dejstvo nespecifičnih činilaca promene mnogo je češće nego što se misli, a češće je i nego što su
psihoterapeuti doskora bili spremni da to prepoznaju (ili priznaju). Nespecifični faktori promene su predugo
ignorisani. Danas je nesporno da oni deluju u psihoterapiji, kao i izvan nje, bez obzira na to da li to uzimamo
u obzir ili ne. Stoga, dobro je da ih terapeuti prepoznaju i prihvataju, koriste, podstiču i neguju, ili bar da
dobro vode računa da ih ne sputaju i ne uguše viškom svojih specifičnih teorijskih i tehničkih doprinosa.

Pogodna klima za uspešnu psihoterapiju, po Volbergu (Wolberg, 1977), obuhvata: pacijentovu nadu i
očekivanja (u slučaju placebo efekta), poverenje (u slučaju faktora sugestije), slobodu da se reaguje (kad se
radi o katarzi), naklonost (u ljudskom odnosu), pouzdanje i oslonac (u grupnom iskustvu).

Specifični i zajednički činioci promene

Različiti psihoterapijski pristupi pod promenom podrazumevaju različite stvari (npr. promenu nesvesog u
svesno sticanjem uvida; promenu ponašanja zasnovanu na principima učenja; promenu u domenu mišljenja
- od iracionalnog ka racionalnom itd.).

Ti specifični elementi promene razlikuju se od jednog do drugog psihoterapijskog pristupa. Razvoj

eklektičke i integrativne misli u psihoterapiji podstakli su teorijska i empirijska razmatranja zajedničkih
činilaca koji doprinose psihoterapijskoj promeni. Zajednički činioci se definišu kao „efektivni aspekti
tretmana prisutni u različitim oblicima psihoterapije” (Weinberger, 1993, str. 43). Početkom osamdesetih
godina prošlog veka Džerom Frank je proširio i operacionalizovao konstrukte koje je još krajem tridesetih
godina predlagao Rozencvajg, citirajući pri tome i empirijske podatke koji ih potvrđuju. Frank je izdvojio
četiri zajednička činioca koji, po njemu, vode remoralizaciji (demoralisanog) klijenta, i to prevashodno tako
što mu vraćaju ili osnažuju nadu. Ti činioci, po Franku (prema: Weinberger, 1993), ne deluju samo u
psihoterapiji već su karakteristični i za druge promene, kao što su promena stava, politička indoktrinacija,
pa čak i promena u tzv. tradicionalnim i religioznim isceljenjima.

Ljudi traže pomoć kada su demoralisani. Češće traže onu neformalnu, na primer, prijateljsku nego
formalnu, profesionalnu pomoć. Sve psihoterapije u borbi protiv demoralizacije nude:

1) blizak odnos (intenzivan, emocionalno šaržiran, poverljiv i pouzdan);

2) odgovarajuću lekovitu postavku (ili ambijent), koja simbolično potkrepljuje odnos;
3) objašnjenje (ili mit), koje daje smisao klijentovoj patnji i poboljšanju, iz kojeg proizlazi i
4) skup propisanih tretmana (ili rituala) za otklanjanje klijentovog problema, u kojim aktivno
učestvuju terapeut i klijent verujući da oni vode klijentovoj dobrobiti.

Ta četiri činioca deluju sinhrono tako što blizak odnos i lekovita postavka doprinose klijentovom aktiviranju
na postizanju promene („Ja to mogu”), a objašnjenje i procedura trasiraju mu put do promene („Evo kako
to mogu”).

Psihoterapijske škole, prema Franku (Frank, 1996), mahom se slažu u tome da nude suštinski isto kada je u
pitanju terapijski odnos, ali svaka od njih ističe posebne vrednosti svojih objašnjenja procedura.

Tačku konsenzusa različitih definicija psihoterapije predstavljaju, prema Mahoniju (Mahoney, 1995), tzv. 3R
psihoterapije: odnos (engl. relationship), objašnjenja promene (engl. rationale) i procedure (engl. ritual),
koji imaju za cilj da olakšaju promenu.

Tokom razvoja psihoterapije definisani su i različiti načini pristupanja zajedničkim činiocima promene, s
teorijskog i empirijskog stanovišta.

Tako, Goldfrid (prema: Weinberger, 1993) smatra da se zajednički činioci promene najlakše mogu
posmatrati s aspekta kliničkih strategija koje predstvaljaju srednji nivo apstrakcije između teorijskih okvira i
terapijskih tehnika. Kada određena klinička strategija dobije empirijsku potvrdu, ona se može smatrati
principom promene. Istraživanja principa promene su u toku. Do sada je (Hofmann &Weinberger, 2007)
moguće identifikovati sledeće principe promene: promociju klijentove vere da mu psihoterapija može
pomoći; uspostavljanje optimalne terapijske alijanse;

• osvešćivanje faktora koji održavaju teškoće;

• olakšavanje korektivnog iskustva (trenutna promena);
• stalno testiranje realnosti sve dok kritična masa korektivnih iskustava ne omogući trajnu
promenu.

Jedan od empirijskih pokušaja da se napravi dobar most između različitih psihoterapijskih pristupa jeste
istraživanje Lamberta i saradnika, za koje se s pravom može reći da je unelo pravu „revoluciju” u poimanje
psihoterapijske promene tako što je „trglo” psihoterapeute iz preduge zagledanosti u uske atare svojih
škola i pravaca.
Nalaz ovog istraživanja je da u psihoterapijskoj promeni najveći udeo, od 40%, imaju uticaji koji dolaze od
klijenta i njegove sredine. Psihoterapijski odnos učestvuje u promeni sa 30%, a p015% udela u
psihoterapijskoj promeni imaju terapijske tehnike i placebo efekat.

Ako je udeo tehnika tako mali, po mnogima, sasvim logično postavlja se pitanje: Čemu onda tolika
edukacija?

Implikacije ovih rezultata istraživanja zavise od njihovog tumačenja. A tumačenja su različita. U realnosti,
smatra Seligmanova (Seligman, 2001), više od 60% promene može se pripisati uticaju sistema i strategija
tretmana. Pored direktnog uticaja (tehnika), tu je indirektan uticaj na razvoj terapijskog odnosa buđenjem
nade i pozitivnih očekivanja kod klijenata, kao i korišćenjem drugih vanterapijskih resursa, kao što su
društveni resursi i sistemi podrške.

Prema drugom tumačenju istih rezultata (Tallman & Bohart, 1999), klijent je odgovoran za 70% i više
varijansi ishoda. Ti autori, naime, pored vanterapijskih uticaja, u klijentov doprinos ubrajaju još i placebo
efekat i bar polovinu uticaja psihoterapisjkog odnosa. U prilog ovom tumačenju su i nalazi istraživanja
prema kojima se kod 40-66% klijenata značajna promena dešava pre prve seanse, dakle, pre nego što je
terapeut uopšte stigao da primeni neko od svojih oruđa (Lawson, prema: Snyder i dr., 2000).

Ko je onda glavni agens (ili „heroj”) promene? Terapeut/tretman ili klijent?

Brojna istraživanja koja su usledila potvrđuju stabilnost Lambertovih nalaza. Iz njih je moguće izvući
zaključak (Orlynsky i dr., 2004) da je psihoterapija više od onoga što terapeut čini a klijent pasivno
doživljava. Ishod terapije je rezultat sinergije klijentovih problema i resursa — terapeutovih veština i
ograničenja. Terapijski odnos i intervencije, participacija klijenta i uticaj terapeuta zajednički oblikuju ishod
terapije.

Terapeut pomaže klijentu da prihvati da je promena moguća, ohrabruje ga da preuzme odgovornost za

promenu i olakšava mu da stvori nova emocionalna iskustva, razmišljanja, ponašanja, relacije. Terapeut,
međutim, nije kreator promene (Good & Beitman, 2006). Promenu postiže klijent uz pomoć terapeuta, ali
pre svega zahvaljujući svojim resursima, kapacitetima i potencijalima, očekivanjima i, naravno, naporima.

LIČNOST 178-190
- Psihoterapeut

Uspeh svake psihoterapije je nezamisliv bez dva važna momenta. Prvi se odnosi na klijenta, njegovu želju da
se otvori, poveri terapeutu svoje tegobe i strepnje, nade i očekivanja, kao i na njegovu sposobnost da
putem psihoterapijskog tretmana postigne psihološku promenu koja mu je potrebna. Drugi se odnosi na
sposobnost i spremnost terapeuta da mu u tome pomogne.

Ko sve može biti terapeut u psihoterapiji?

Psihoterapeuti se regrutuju iz različitih pomagačkih profesija. Najviše njih su specijalisti u oblasti kliničke
psihologije i psihologije savetovanja, psihijatrije i kliničkog socijalnog rada. Psihoterapijske usluge pružaju i
za to posebno obučeni stručnjaci, kao što su: savetnici u mentalnom zdravlju, pastoralni savetnici i
psihijatrijske kliničke sestre (Weiner & Bornstein, 2009). Terapeut može da bude:

 pojedinac, u individualnoj psihoterapiji koja se odvija „1 : 1”;

 koterapijski par, često različitog pola, u grupnoj psihoterapiji;
 terapijski tim od četiri terapeuta, u Milanskoj školi porodične terapije;
 grupa terapeuta/edukanata, koja čini „grčki hor” u strateškoj školi i reflektivan tim u
konstruktivistički orijentisanoj porodičnoj terapiji.
Uloga i ličnost psihoterapeuta

Kompetencija terapeuta ima profesionalan i ličan aspekat. Profesionalni aspekat kompetencije terapeuta,
ono što terapeut čini, odnosi se na terapeutova znanja, veštine i profesionalne stavove stečene tokom
inicijalne edukacije i treninga i održavane daljim profesionalnim razvojem.

Lični aspekt kompetencije terapeuta, ono što terapeut jeste, proizlazi iz njegovih ličnih svojstava,
psihološkog razvoja i životnog iskustva, što, putem specifične povezanosti (terapijski odnos), rezonira s
onim što klijent jeste.

U početku razvoja psihoterapije, dok je ona stasavala kao naučna disciplina i profesija, pod kompetencijom
terapeuta je podrazumevan uglavnom njen profesionalan aspekt, manje ili više stereotipna uloga,
hijerarhijski odnos s jasnim naglaskom na suspenziji ili uzdržavanju od svega što bi bilo odraz terapeutovog
ličnog.

Ličnost terapeuta, skrivena iza uloge, provirivala bi često odabirom neke od fasada ili maski, kao što su:
maska „učenjaka”, koji ispituje, analizira, intelektualizira; maska „čarobnjaka”, koji mistifikuje i dramatizuje;
maska „propovednika”, koji pridikuje, morališe i po uzoru oblikuje; maska „službenika”, koji beleži skriven
iza procedura i papira (Gonzalez & Welch, 2001a).

Vremenom je postajalo sve jasnije da (autentična) ličnost terapeuta i sama predstavlja važan instrument
terapijskog procesa i aktivan sastojak (egalitarnog, saradničkog) terapijskog odnosa i promene. Na to
ukazuju i empirijska istraživanja, prema kojima je efektivan terapeut osoba prijateljski nastrojena,
razumevajuća, zainteresovana i prirodna (Weiner & Bornstein, 2009). Pozitivan uticaj terapeutove topline,
empatije i prirodnosti na klijentovu promenu pokazao se u različitim psihoterapijskim pristupima, kod
različitih klijenata u individualnoj, kao i u grupnoj psihoterapiji (Weiner & Bornstein, 2009). Prema ovim
autorima, kapacitet terapeuta da primeni te interpersonalne veštine zavisi od: terapeutovog treninga i
iskustva, od odsustva neurotičnih potreba i konflikata koji bi ga ometali da fleksibilno odgovori potrebama
svojih klijenata i od uklopljenosti (eng. matching) između njega i klijenta, koja bi pospešila doprinos svakog
od njih napredovanju i uspešnom završetku tretmana.

Gledano iz perspektive klijenta (Mearns& Dryden, prema: CuIlari, 2001), važne osobine psihoterapeuta su:

• transparentnost: da klijent u terapeutu može da opazi i stvarnog čoveka, a ne samo njegovu

ulogu;
• posvećenost: da terapeut bude tu kada je klijentu potreban, visokoprofesionalno i ljudski
dovoljno fleksibilno;
• angažman: da terapeut bude spreman da radi u referentnim okvirima klijenta pre nego u
sopstvenim;
• sadržavanje (engl. containment): da se klijent oseća dovoljno sigurno kako bi bez rezervi izrazio
svoje misli i osećanja, koje tarapeut prihvata, prerađuje i vraća klijentu u njemu prihvatljivom
obliku.

Stvari stoje slično gledane iz ugla terapeuta (Combs, prema: Okun, 1997). Na osnovu pregleda trinaest
studija efektivnog i neefektivnog pomažućeg odnosa, može se zaključiti da medu terapeutima različitih
profesija postoji saglasnost o tome da uspešan terapeut unosi u terapijski odnos:

• stav prema ljudima: da su sposobni, vredni pažnje, prijateljski i optimistički nastrojeni;

• doživljaj sebe: kao adekvatne osobe, okrenute ka ljudima i same vredne pažnje i poverenja;
• pristup pomaganju: zainteresovanost za ljude (više nego za stvari) i za rad s njima iz njihove
perspektive (pre nego iz sopstvene).

Potreba za dobrim balansom između uloge i ličnosti sadržana je i u Volbergovoj (Wolberg, 1977) definiciji
psihoterapeuta. To su osobe različitog kliničkog obrazovanja koje su prošle odgovarajući trening i
superviziju i koje imaju osobine ličnosti pogodne za uspostavljanje i održavanje odnosa empatije i
razumevanja.

Poželjne lične osobine terapeuta

Od terapeuta se u praksi očekuje da poseduje određene lične kvalitete koji ga osposobljavaju da uspostavi i
održi odgovarajući odnos s klijentom. Poželjno je (Wolberg, 1977; Hackney & Cormier, 1996) da terapeut
bude:

• zreo: celovit - stabilan - autentičan - životan — realan;

• sposoban: zdrav - inteligentan - obrazovan metodičan/sistematičan - kreativan;
• senzitivan: topao - otvoren - spontan — empatičan;
• motivisan: radoznao - zainteresovan - posvećen poslu;
• moralan: iskren - pošten - odgovoran; poštuje sebe, druge i pravila;
• tolerantan za nejasno i različito;
• fleksibilan u prihvatanju i razumevanju klijenata i njihovih problema, u postavljanju terapijskih
ciljeva, implementaciji terapijskih tehnika;
• strpljiv i taktičan u ophodenju s klijentom.

Ukratko, terapeut je onaj koji ima i ume, može i hoće drugima da dâ.

Ovaj dugačak spisak na prvi pogled može da imponuje kao spisak „lepih želja” koji pokreće pitanje: Koliko
takvih ljudskih bića hoda ovim svetom? Uz to, pomenuta očekivanja mogu da obeshrabre one koji žele da se
ozbiljno posvete ovom pozivu. Međutim, taj spisak ne postoji da bi nas plašio, već da bi njegovom sadržaju
težili i neprestano proveravali gde smo, koliko toga već imamo, šta nam valja još dodati.

Jer, terapeut se ne rada, on se stvara i postaje tokom jednog dugačkog, sadržajnog i kontinuiranog procesa
ličnog i profesionalnog razvoja, kom se dodaje i odrednica: celoživotan (Mahoney, 2000b).

Empirijska istraživanja o terapeutu

Varijable korišćene u empirijskim istraživanjima o terapeutu grupisane su prema dvema dimenzijama: jedna
dimenzija je definisna objektivnim/opservabilnim, nasuprot subjektivnim/izvedenim odlikama terapeuta, a
druga dimenzija crtama/izvan terapije, nasuprot stanjima/u terapiji.

Pregled rezultata istraživanja tih varijabli (Beutler i dr., 2004) ukazuje na to: da su se objektivne crte
(demografske varijable) i objektivna stanja (profesionalan aspekt) pokazali kao slabi prediktori terapijskog
ishoda, a da se subjektivne crte (lični aspekt) i subjektivna stanja (terapijski odnos i teorijska orijentacija)
nisu pokazali uticajnim u meri u kojoj se to očekivalo. Rezultati istraživanja su zbunjujući, često
kontradiktorni (od statistički beznačajnih do visokopozitivnih uticaja različitih varijabli terapeuta na
terapijski ishod). Osim toga, uočljiv je pad interesovanja istraživača za sve što nije u vezi sa specifičnim
efektima i implementacijom tretmana (objektivne i subjektivne crte) iako su neke od varijabli unutar tih
grupa bile viđene kao obećavajući prediktori ishoda tretmana. Promenila se i konotacija nekih (npr.
demografskih) varijabli tako što istraživače sada više od bioloških interesuju njihovi društveni i kulturalni
korelati. Prateći sve te promene, autori izražavaju bojazan da na izbor predmeta istraživanja u psihoterapiji
više uticaja imaju različiti politički i praktični činioci (društvene promene i način finasiranja istraživanja) nego
stručni ciljevi (stvarno unapređenje psihoterapije).

U drugom sveobuhvatnom pregledu istraživanja (Teyber & McClure, 2000) sumirani nalazi istraživanja
fokusirani su: a) na varijable terapeuta kao diskretne ili izolovane dimenzije koje utiču na ishod tretmana
(npr. pol, uzrast, etnicitet, iskustvo i trening terapeuta) i b) varijable terapeuta posmatrane u
interpersonalnom ili relacionom kontekstu (npr. terapeutovo korišćenje sebe samouključivanjem i
samootkrivanjem; empatija, terapijska relacija i njene krize tokom procesa tretmana). Autori zaključuju da
se mnogo više smislenih zaključaka, relevantnih za psihoterapijsku praksu, edukaciju i trening terapeuta,
može izvesti iz istraživanja koje terapeuta posmatraju u interakciji s klijentom. Takva istraživanja ukazuju,
na primer, na to da je za dobar ishod terapije važno da se terapeuti neutralno, empatički i eksplorativno
odnose prema krizi terapijskog odnosa, što implicira potrebu za temeljnijim obučavanjem budućih
psihoterapeuta u tim specifičnim veštinama.

Istraživanja individualnih razlika terapeuta pokazala su da se značajna proporcija varijanse terapijskog

ishoda može objasniti uticajem terapeuta; da su neki terapeuti (globalno) uspešniji od drugih, ali se još ne
zna dovoljno u čemu se sastoje specifične razlike, kao i da je malo terapeuta koji imaju superiorne ili
inferiorne rezultate u radu s većinom kliničkih problema. Većina ima superiorne rezultate u tretmanu
određene psihopatološke problematike (npr. depresije, anksiozbosti i sl.).

Jedan od obećavajućih pravaca istraživanja efektivnosti terapeuta mogao bi da bude povezanost ličnih
karakteristika terapeuta s naprednim terapijskim veštinama, kao što su metakomunikacija, samootkrivanje i
upravljanje kontratransferom, za koje se u dosadašnjim istraživanjima pokazalo da koreliraju s ishodom
terapije.

Fokus daljih istraživanja bi valjalo usmeriti i na pitanja: ko je psihoterapeut i šta on treba da radi u tretmanu
da bi olakšao promenu u klijentu (Castonguay, 2011).

Odgovori na ta pitanja bi dali informacije od značaja za psihoterapijsku praksu a doprineli bi i preispitivanju

samog koncepta psihoterapije, suočenog s nekim novim momentima. To su, prilično ubedljivi nalazi
istraživanja o klijentu kao ključnom činiocu svoje psihoterapijske promene, daleko značajnijem od
terapeuta i tretmana. Rezultati istraživanja, pak, nisu tako ubedljivi u pogledu izdvajanja specifičnih činilaca
povezanih s terapeutom i tretmanom, a koji doprinose promeni.

Mogu li terapeuta zameniti kompjuterski programi tretmana ili knjige, audio i video-zapisi iz repertoara
samopomoći, a koji su se u priličnom broju istraživanja (Tallman & Bohart, 1999) pokazali kao podjednako
efektivni? Njih, doduše, još uvek kreiraju terapeuti prema postulatima psihoterapije. Možda je s ovim novim
momentima (moć klijenta) na pomolu još jedan veliki izazov psihoterapiji, ravan onom Ajzenkovom iz
polovine prošlog veka (moć spontane promene), koji bi mogao isto toliko da unapredi dalji razvoj
psihoterapije kao nauke i kao profesije.

Rizici i zadovoljstva profesije

Biti psihoterapeut je mač sa dve oštrice (Gonzalez& Welch, 2001a).

Za ovu profesiju se vezuju ozbiljna društvena očekivanja, ali je njen društveni status kao samostalne
profesije neregulisan.

Na jednoj strani je uvažavanje psihoterapije kao pomagačke profesije i nečeg što ona u sebi nosi od
Eskulapovog (mudrosnog, moralnog i harizmatskog autoriteta). Na drugoj strani je lagan zazor od te
profesije, pa i od ljudi koji se njome bave. Veći deo zazora proizlazi iz nedovoljnog poznavanja suštine
psihoterapije, njenih ciljeva i dometa, što otvara prostor za pretpostavke i fantazije, stereotipe i
predrasude, sumnje i strepnje, koje plastično ilustruju brojni vicevi i karikature na temu psihoterapije i
psihoterapeuta. Različiti mitovi o psihoterapeutu (Gonzalez & Welch, 2001a; Pope i dr., 2006) odražavaju
pomenutu ambivalenciju:

• mit o osobi „posebno nadarenoj i pozvanoj” da isceljenjem čini ljudima dobro, nasuprot mitu o
„ranjenom iscelitelju", koji lek za svoja turbulentna rana psihološka iskustva nalazi u svom
profesionalnom radu;
• mit o „ludom ekscentriku” ili, naspuprot tome, mit o „savršenstvu", svemoćnom i sveznajućem,
nesalomivom i imunom na ljudske probleme.

Izvan svih mitova, u realnosti, ova profesija, kao i sve druge, ima svoje lice i naličije, ali i sasvim specifična
zadovoljstva i rizike.
Posao terapeuta je višestruko zahtevan jer podrazumeva kompleksno, dugotrajno i permanentno
obrazovanje. Posao je prilično složen, iziskuje dobar balans između uloge i ličnosti, ali je i delikatan zbog
stalnog suočavanja s ljudskom patnjom, što nosi određene psihološke rizike. Ali, posao terapeuta je i veoma
sadržajan i dinamičan, višestruko izazovan i nagrađujući, a donosi i značajnu profesionalnu i ličnu
satisfakciju.

Kako psihoterapeut koristi sebe kao oruđe rada, izvesno je da se u takvoj interakciji s ljudima i on menja na
neki način, pozitivno i negativno.

Rizici profesije

Proces psihoterapije teče u dva pravca. Jedan je psihoterapeutov uticaj na kljenta a drugi je povratni uticaj
klijenta na teraputa (Kottler, prema: Baird, 1999).

Kontinuirano svedočenje ljudskoj patnji i destrukciji, za koju nema brzog i direktnog odgovora, u okruženju
koje je prema tome često gluvo ili indiferentno, ostavlja na terapeuta kumulativan stresni efekat, koji može
rezultirati emocionalnim iscrpljenjem i demoralizacijom.

Oblici profesionalnog rizika su različiti. Medu njima je na)cescł profesionalni stres.

Redi su rizici od obolevanja i viktimizacije.

Profesionalni stres se u psihoterapiji najčešće opisuje kao:

• empatski zamor i zaraza preteranom empatijom ili identifikacijom s klijentom;

• sekundarna traumatizacija teškim terapijskim sadržajima;
• sindrom izgaranja — kod posvećenih teškom poslu, kada se predu granice raspoložive energije i
resursa, što se ne uvida ili se poriče.

Spoljašnji izvori profesionalnog stresa su najčešće: veliki broj klijenata, teški psihološki problemi, slaba
organizacija rada, vremenska stiska, poremećeni međuljudski odnosi, restriktivna poslovna politika,
birokratija. Od unutrašnjih, ličnih, to je sklonost terapeuta perfekcionizmu i spasilaštvu, fragilnost,
manjkavost edukacije i treninga (Baird, 1999).

Terapeuti su, kao i svi drugi ljudi, izloženi i stresnim životnim događajima, kao što su somatsko obolevanje,
ozbiljna bolest i smrtni slučajevi u porodici, problemi u odnosima, finansijski problemi.

Rasprostranjenost različitih oblika profesionalnog i ličnog stresa varira 20—70%, zavisno od istraživanja.
Znaci emocionalnog iscrpljenja uočavaju se kod 40%, a znaci depersonalizacije kod 30% ispitivanih
terapeuta (Baird, 1999).

Zanimljivo je da više od 60% psihoterapeuta u stanju distresa radi s klijentima, iako većina, 85% njih,
prepoznaje da to nije etički (Weifel, 2006).

Profesionalnom stresu su više izloženi terapeuti koji rade u državnim ustanovama i s teže obolelim
klijentima (Hellman i dr., 1987).

Manje je stresa nađeno kod psihoterapeuta koji su fleksibilni, koji imaju dobru profesionalnu distancu, koji
umeju da se čuvaju od stresa i koji brinu o sebi (Welfel, 2006).

Obolevanje

Psihoterapeuti, naravno, nisu imuni na psihička oboljenja. Istraživanja registruju zloupotrebu supstanci kod
oko 10% terapeuta, depresiju kod 10-15% terapeuta, što je u granicama rasprostranjenosti tih oboljenja u
populaciji. Međutim, suicidi su češći medu psihoterapeutima nego medu stručnjacima drugih profesija
(Welfel, 2006).
Istraživanja o lečenju teraputa ne daju unisone rezultate. Prema nekima, psihoterapeuti traže profesionalnu
psihološku pomoć tek kada obole, na primer, od depresije, ali ne i kada imaju druge lične ili profesionalne
probleme, na primer, sindrom izgaranja (Siebert & Siebert, 2007). Druga istraživanja (Baird, 1999), pak,
nalaze da su psihoterapeuti spremniji da zatraže pomoć drugih (80%) nego da se sa svojim psihološkim
problemima nose sami (svega 17%). Medu onima koji se odlučuju da zatraže pomoć oko 70% bira
psihoterapiju.

Blizu 90% terapeuta je u nekom momentu svog života imalo iskustvo lične psihoterapije. Najčešće je to
zbog problema kao što su depresija, ali i anksioznost, nedostatak sigurnosti i samopouzdanja, stres na
poslu, problemi u bračnim i porodičnim odnosima. Iskustvo psihoterapije većina psihoterapeuta ocenjuje
kao pozitivno na ličnom, kao i na profesionalnom planu (Pope & Tabachnick, prema: Baird, 1999).

Psihoterapeuti najčešće za sebe biraju pomoć kolega koji su integrativno i eklektički orijentisani, primarne
psihološke edukacije, koji su sredovečni, bele rase, ženskog pola. Kriterijumi njihovog izbora su
kompetencija kolega, iskustvo, otvorenost i reputacija (Norcross i dr., 2009).

Viktimizacija

Iako većina klijenata, čak i onih ozbiljno mentalno obolelih, nije opasna, njihovo ponašanje može da bude
nepredvidljivo (Baird, 1999).

Istraživanja (Bernstein, 1981; Guy i dr., 1990) pokazuju da je značajan broj psihoterapeuta tokom karijere
imao bar jedno iskustvo viktimizacije koje su uzrokovali njegovi pacijenti. Oblici viktimizacije su različiti, od
uvreda i pretnji (oko 36%) do napada (14-23%) i progona (20%).

Nasilnici su dvostruko češće muškarci, najčešće teško psihički oboleli (od shizofrenije i poremećaja ličnosti),
kao oni s istorijom nasilnog (75%) i suicidalnog ponašanja (35%).

Nakon incidenata 1/4 terapeuta je prebacila pacijenta drugom kolegi, a 1/3 njih je ozbiljno razmišljala o
napuštanju profesije.

Zašto je potrebno da terapeut naglašeno vodi računa o sebi?

U savremenom treningu psihoterapeuta posebna pažnja se obraća na prevenciju profesionalnih rizika, koja
se smatra kompetencijom podjednako važnom kao i sticanje profesionalnih veština. U prevenciji stresa
polazi se od podizanja svesti o sebi i o različitim profesionalnim rizicima, kao i o potrebi za postavljanjem
odgovarajućih profesionalnih granica (Gonzalez & Welch, 2001a) i uspostvaljanjem ravnoteže izmedu
profesionalnog i ličnog, između davanja i primanja (Mahoney, 2000b). Nadalje, terapeuti uvežbavaju
aktivnosti u pravcu stvaranja pogodne radne klime (npr. upravljanje vremenom, postavljanje prioriteta),
očuvanja i negovanja svojih resursa (briga o sebi), obezbedivanja odgovarajuće profesionalne i lične
podrške kolega i supervizora, porodice i prijatelja. Radi se i na razvijanju pozitivnih stavova prema traženju
profesionalne pomoći za prevazilaženje rizika koje ovaj posao nosi.

Briga o sebi

Briga o sebi na profesionalnom planu podrazumeva negovanje svojih profesionalnih resursa odabiranjem
kvalitetne edukacije i treninga, kontinuiranim profesionalnim razvojem, korišćenjem supervizije i
konsultacija i nakon dobijanja licence.

Na ličnom planu (Baird, 1999) brinuti o sebi znači negovati svoje telo, svoje misli, svoja osećanja, svoje
relacije. To znači:

• voditi zdrav život, aktivno se odmarati (boraviti u prirodi, fizički vežbati, putovati);
• negovati realistična uverenja i očekivanja, i to kako specifična
• (povezana sa sebom, klijentima, psihoterapijom), tako i globalna
• (o životu i svetu);
 • pratiti svoja emocionalna stanja i održavati emocionalnu ravnotežu procesima pražnjenja i
punjenja (ventiliranja emocionalnih pritisaka i akumulacije pozitivnog) u emocionalnom
prostoru;
• negovati profesionalne i privatne relacije dodavanjem novih kvaliteta i blagovremenim
rešavanjem relacionih problema i konflikata.

Suštinu brige o sebi je lako zapamtiti kao „preporuku 4R”: odmori se (engl. rest), razmisli (engl. reflect),
oslobodi se (engl. release), druži se (engl. relate).

Brigu o sebi je moguće definisati i pomoću dva načela.

Prvo načelo glasi ovako: Dati prvo sebi da bi i drugi imali. Iako na prvi pogled može zazvučati sebično, ovo
načelo je zapravo vrlo praktično. Važno je da terapeuti primarno brinu o sebi da bi bili u stanju da pruže
dobar psihološki oslonac klijentima. Kao što se, na primer, roditeljima uvek preporučuje da, u slučaju pada
pritiska u kabini aviona, masku s kiseonikom stave prvo sebi, a tek potom svojoj deci.

Drugo načelo brige o sebi bi moglo da glasi ovako: Dati prvo sebi da bi dobio i od drugih.

U praksi je poznato da narodnu mudrost koja kaže: „Ko se čuva i Bog ga čuva”, stručnjaci pomagačkih
profesija po pravilu ne uvažavaju u potrebnoj meri.

Zadovoljstva profesije

Iako je psihoterapija zamišljena kao asimetričan oblik psihološke pomoći i podrške, što znači da je
psihoterapeut uvek i samo u službi klijenta i njegovog interesa, ne možemo zanemariti ono što se
neminovno (kolateralno) događa u psihoterapiji. To su pozitivni psihološki uticaji koje psihoterapija ima na
profesionalan i lični život samog terapeuta.

Ta psihološka dobit očigledno prevazilazi teškoće posla i rizike koje on nosi.

O tome svedoči nesmanjena motivacija stručnjaka različitih profila koji biraju da se obučavaju, kontinuirano
rade i usavršavaju u različitim domenima psihoterapije. Tu motivaciju čini (Halgin & Murphy, 1995):

• prirodna radoznalost, želja za otkrivanjem i razumevanjem zamršenosti psihičkog života,

ponašanja i ljudskih odnosa,
• želja za pomaganjem ljudima da prevaziđu svoje psihološke probleme, da unaprede svoj razvoj i
ostvare dobrobit na psihološkom, socijalnom i biološkom planu.

Ostvarivanje tih motiva ima i empirijsku potvrdu. Psihoterapija zaista pomaže klijentima da se promene, a
donosi i psihološku dobrobit terapeutima.

Dokaz za to su empirijska istraživanja koja pokazuju (Mahoney, 2000b) da su psihoterapeuti u praksi

generalno zadovoljni, često i obogaćeni svojim radom.

Poredenje ličnog života psihologa koji se bave psihoterapijom i onih koji se bave empirijskim istraživanjem
(Radeke & Mahoney, 2000) pokazalo je da su psihoterapeuti saopštavali značajno više ličnih problema, kao
što su emocionalna iscrpljenost, anksioznost i depresija, da su značajno manje zadovoljni svojim periodom
detinjstva, ali i da njihov posao ima znatno više pozitivnog uticaja na njihov lični život, i to u skoro svim
merenim dimenzijama. Psihoterapeuti saopštavaju da je njihov posao uticao: da postanu bolje i mudrije
osobe, da povećaju svest o sebi i kapacitet da uživaju u životu, da više uvažavaju ljudske odnose i da
menjaju svoj vrednosni sistem.

Istraživanja pokazuju (Zur, 1994) da bavljenje psihoterapijom prožima ne samo lični već i porodični život
psihoterapeuta, ostavljajući u njemu različite tragove. Supružnici i deca ne vole kada psihoterapeuti kod
kuće „nastave da rade” — dijagnostikuju, reflektuju, „sve razumeju”. Ljubomorni su na pažnju i energiju
koju klijenti apsorbuju, ostavljajući porodici umornog ili emocionalno distanciranog roditeIja/supružnika.
Terapeutova znanja i iskustvo, samosvesnost i empatija, veštine komunikacije i prosocijalno ponašanje, pak,
dobar su uzor deci i značajan porodični resurs u svakodnevnom životu, kao i u kriznim vremenima.

Psihoterapijski rad je očigledno višestruko izazovan. Ljudi i problemi s kojima psihoterapeut radi su često
izrazito složeni, u igri su brojni psihološki, socijalni, ekonomski, fizički, pa i genetski činioci (Baird, 1999).
Složen je i terapeutov način rada. Raznolikost zadataka koji su pred njim predstavlja veliki intelektualni
izazov (nalik onom detektivskom). Raznolikost ljudi i problema s kojima se susreće je značajan emocionalan,
relacion i kulturalan izazov. Uzbudljivo je saznati i spoznati koliko je različitih ljudi i načina na koji oni
doživljavaju ovaj isti svet u kom zajedno živimo, kako oni misle, osećaju, kako se ponašaju, odlučuju, kako
prevazilaze životne teškoće i pronalaze nova značenja, nov smisao životu, čak i kada je to naizgled
„nemoguća misija”. Gratifikujuće je pomoći ljudima da se reše svoje patnje, emocionalne i intelektualne
konstrikcije, stresa, neodlučnosti, konfuzija, beznađa. Privilegija je zaslužiti poverenje klijenta (Patterson &
Welfel, 2000), podeliti s klijentom njegov intiman svet i biti čuvar njegovih osećanja, strepnji i fantazija, koje
on nije nikom otkrio, čak ni sebi (Holmes & Lindley, 1991).

Terapijska praksa predstavlja svojevrsnu kreaciju i majstoriju.

Terapeutova kreativnost se ogleda u tome što iz bogate ponude različitih škola i pravaca terapeut pravi
odabir onoga što će učiti na samom početku, kao i tokom celog svog profesionalnog razvoja; stvara sintezu
različitih psihoterapijskih pristupa s dragocenim iskustvima iz prakse; spaja stečeno znanje i iskustvo s
ličnim kvalitetima da bi sve to stalno prilagođavao dinamičnim potrebama svoje prakse.

Terapeutov rad sadrži i razne majstorije: krojenje intervencija po meri svakog pojedinačnog klijenta,
porodice ili grupe; štimovanje terapijskog odnosa prema klijentu i problemu tokom terapijskog procesa,
ugradnje u terapijski odnos (onog boljeg) dela sebe. Kreacija i majstorija praktičara najčešće su interne
prirode, za potrebe prakse i eventualno bližeg profesionalniog okruženja, ali ona može da bude
prepoznatljiva i van domena terapijske prakse, u domenu naučnog, strukovnog, pa i društvenog angažmana
psihoterapeuta.

Terapijska praksa je svojevrsno čudo i čarolija.

Pravo je čudo šta je sve i koliko toga čovek u stanju da izdrži i podnese, prevlada i preživi. Čudnovat je
fenomen psihološke promene, postepene, a još više one skokovite, opisane poznatim metaforama — kada
se čaura, ružno pače i žaba pretvore u leptira, labuda i princa. Čarobno je učestvovati u tom činu kada
adolescent nakon pokušaja samoubistva odluči da živi, kada „žrtva” nasilja postane „preživeli” a ratni
veteran postane borac za mir i aktivista pomirenja (Srna, 1996; Srna, 2008).

Lepota pomažućeg procesa je u tome što pomagač mnogo toga daje ali i dobija, što obogaćuje svoja životna
iskustva i unosi dodatni smisao u svoj život.

Konačno, uz doživljaj ispunjenosti psihoterapeut tokom svog rada dobija potvrdu svojih vrednosti i ličnu
afirmaciju (Zur, 1994). Od preporuke zadovojnih klijenata nema bolje, a ni ekonomičnije reklame. Uz to,
zanat je zlatan. Kako stvari stoje, za psihoterapeute je uvek bilo i biće uvek posla.

ETIKA 202-209
Dva ključna pitanja (Holmes &Lindley, 1991) profesionalne etike u psihoterapiji su: šta čini etički prihvatljivu
praksu i kako je najbolje takvu praksu sprovoditi.
Od dobre psihoterapijske prakse se očekuje da daje pozitivne rezultate, da se sprovodi u skladu s
profesionalnim standardima, pravnim propisima i moralnim normama.

Pod lošom psihoterapijskom praksom podrazumevamo: terapeutovo pogrešno ili neodgovarajuće izvodenje
profesionalnih dužnosti, koje nanosi štetu klijentu (Knapp, 2001). Takva praksa rede se javlja iz namere, a
daleko češće iz nemara. Pod nemarom se podrazumeva da terapeut ne preduzima razumne mere kako bi
osigurao da drugi ne budu oštećeni njegovim postupcima. Namerom i nemarom terapeut može naneti štetu
direktno - samom klijentu, ili indirektno, kada klijent nanese štetu sebi ili trećem licu.

Postupak za utvrđivanje loše terapijske prakse olakšavaju kriterijumi (Baird, 1999), kojima se podrazumeva
postojanje:

• profesionalnog odnosa između terapeuta i klijenta;

• standarda tretmana koje terapeut nije obezbedio klijentu;
• klijentovog oštećenja, koje je uzrokovano time što terapeut nije obezbedio standard tretmana.
• Profesionalna etičnost neguje se pomoću različitih strategija (Barnett, 2008), koje obuhvataju:
• pozitivnu ili aspiracionu etiku — ogleda se u terapeutovoj težnji za postizanjem najviših
profesionalno etičkih standarda (npr., dobrobiti za klijente i drugih etičkih principa);
• upravljanje rizikom - delanje u pravcu smanjenja mogućnosti za stvaranje etički neprihvatljivih
situacija (npr., praktikovanje informisane saglasnosti, supervizije i sl.);
• odbrambenu praksu - usmerenu na zaštitu samog terapeuta (npr. smanjenje broja klijenata ili
ograničenje rada na teškoj psihološkoj problematci).

Profesionalna etičnost se reguliše na dva načina (Knapp, 2001): 1) preventivno — pre potencijalnih
incidenata, 2) sankcijama - nakon incidentnog događaja.

Mehanizmi kontrole u pravcu sprečavanja pojave incidenata su: psihoterapijska edukacija i trening,
licenciranje i kontinuiran profesionalni razvoj.

Cilj naknadnih kontrolnih mehanizama je sankcionisanje počinilaca već nastalih profesionalnih prekršaja.
Kontrolu kvaliteta psihoterapijske prakse obavljaju za to nadležne profesionalne institucije etički komiteti i
državni odbori za licencu, i to tako što propisuju i

sprovode odgovarajuće mere. Mere se, u zavisnosti od ozbiljnosti profesionalnog prekršaja, kreću od
preporuke za dodatnu edukaciju i superviziju, preko ukora i ograničenja rada sve do isključenja iz članstva i
oduzimanja državne dozvole za psihoterapijski rad (Baird, 1999).

Moralno ponašanje i rezonovanje

Moralno ponašanje je proces u kom je moguće prepoznati odredene komponente, a to su (Rest, prema:
Welfel, 2006):

• moralna osetljivost - odnosi se na prepoznavanje situacija koje imaju uticaj na dobrobit drugih;
• moralno rezonovanje — vrednovanje različitih opcija u pravcu odlučivanja o najpogodnijoj
opciji;
• moralna motivacija — izbor da se sprovede u delo ono što je procenjeno kao najbolja opcija;
• moralni karakter — odlučnost u preduzimanju izabrane opcije, koju čine saosećajnost,
integritet i hrabrost.

Koje su to moralne norme koje doprinose razlikovanju dobre od loše terapijske prakse? Da li je dovoljno da
psihoterapijsku praksu reguliše samo terapeutova moralna intuicija (svest ili savest)?

Odgovore na ta pitanja nude različiti modeli moralnog i etičkog rezonovanja. Model koji se često sreće u
literaturi (Shillito-Clarke, 1996), nastao kao nadogradnja ranijih modela (Beauchamp & Childres, 1989. i
Kitchener, 1984), razlikuje dva nivoa etičkog rezonovanja: intuitivan nivo i kritičko-evaluativan nivo.
 Intuitivan nivo moralnog i etičkog rezonovanja je trenutni odgovor svesnosti i savesti poučene odgojem i
iskustvom. On je dobar vodič za etičko ponašanje u većini situacija, ali ne i u situacijama koje su posebne i
složene, neobične i nepredvidljive, kakve se često sreću u psihoterapijskom radu. Tada je potrebno uključiti
kritičko-evaluativan nivo, koji osvetljava, pročišćava, oplemenjuje i vodi moralno rezonovanje.

Kritičko-evaluativan nivo se sastoji od najapstraktnijih etičkih teorija koje je moguće pretočiti u etičke
principe, a njih u još konkretnija etička pravila. Za profesionalan razvoj terapeuta važna su oba nivoa —
intuitivan i kritičko-evaluativan, jer se oni međusobno dopunjuju i tako obogaćuju moralno rezonovanje.

Model moralnog i etičkog rezonovanja je hijerarhijski organizovan tako da ono što je teško rešivo na nižem,
konkretnijem nivou, postaje jasnije na višem, apstraktnijem nivou.

Etičke teorije

Etika je filozofija morala ili nauka o moralu koja teži da ustanovi smernice pomoću kojih se ljudski karakter i
ljudsko ponašanje mogu ceniti kao dobri ili loši, pravilni ili pogrešni (Shillito-Clarke, 1996). Tim pitanjima su
se bavili još starogrčki filozofi Platon i Aristotel u raspravama o ciljevima ljudskog ponašanja: Da li ljudi
primarno teže zadovoljstvu i sreći (hedonizam) ili njihove postupke primarno vodi razum (racionalizam)?
Spisi srednjovekovnog filozofa Tome Akvinskog ukazuju na to da hrišćanske vrednosti i „Božija volja”
dominiraju etičkim standardima zapadne Evrope njegovog vremena. Od perioda renesanse raspravu
nastavljaju filozofi koji zagovaraju utilitarizam (najveće dobro i sreću za najveći broj ljudi) s filozofima koji
ističu prioritet dužnosti nad pravima i srećom. Engleski filozof Džon Stjuart Mil širi ideju utilitarizma
opisujući integrisan sistem u kom se nijedno pravilo ne može posmatrati izolovano, već relativno u odnosu
na druga, možda i značajnija pravila. Za nas je ovde značajan njegov princip autonomije (upravljanja sobom)
kao glavni kriterijum ljudske dobobiti. Dobrobit, po njemu, jeste ono što preferiraju ljudi čiji izbori nisu
sapeti neznanjem i iracionalnošću. Dakle, ljudi mogu žrtvovati neka zadovoljstva zarad očuvanja i uvećanja
svoje autonomije. Drugačije stanovište je prisutno u delima nemačkog filozofa Imanuela Kanta, kojim se
zagovara univerzalan i apsolutan standard za „pravilno” i „pogrešno”. Tog kategoričkog imperativa treba da
se pridržavaju svi ljudi, uvežbavajući tako svoju individualnu savest u svim životnim okolnostima u kojima se
nadu.

Da ta filozofska rasprava ima svoje odjeke u savremenoj psihoterapiji, možemo videti na primeru diskusija o
etičnosti primene paradoksalnih intervencija u sistemskoj porodičnoj terapiji. Logika paradoksalne
intervencije je sledeća: terapeut „propisuje” porodici održavanje simptomatskog ponašanja kao dobar
način da se izbegnu strepnje povezane s promenom, a u cilju (sasvim suprotnom) podsticanja porodice da
se usprotivi njegovoj direkciji i da mobiliše svoje resurse za promenu (Srna„2000b).

„Kantovci” će takve intervencije smatrati etički pogrešnim s Obzirom na to da njihovo korišćenje narušava
univerzalno pravo klijenta na informisan izbor i odnos poverenja. „Milovci”, pak, smatraće da korist od te
intervencije, u smislu njenog pozitivnog ishoda (postizanje kontrole simptoma), opravdava njenu upotrebu.

Pitanje vrednosti u psihoterapiji

U osnovi svakog psihoterpijskog rada je terapeutova neutralnost - objektivno prihvatanje klijenta i njegovog
problema, uz uzdržavanje od svakog vrednovanja i nametanja sopstvenih moralnih vrednosti i izbora u
terapijskom tretmanu (Karasu, 1996).

Da li je psihoterapija, realno gledano, zaista oslobođena vrednosti? Nisu li one implicitno prisutne u
društvenim standardima, profesionalnim vrednosnim orijentacijama, pa i ličnim preferencijama
psihoterapeuta? Na primer: Kada se terapeut manje ili više svesno zalaže za to da njegov mladi klijent
nastavi školovanje ili da se zaposli, deluje li on zapravo kao „agent društva”? Možda kroz njega progovaraju
profesionalne vrednosti (dobrobit klijenta), ili, čak, njegova lična preferencija višeg obrazovanja i finansijske
samostalnosti? Osim toga, terapeuti u svom radu neguju i implicitne pretpostavke svojih škola (npr. o
destimulativnom delovanju psihomedikacije u psihoanalizi) ili metoda (npr. izbegavanje da se dâ savet).
Konačno — Da li terapeuti treba da budu vrednosno neutralni kada su u pitanju problemi, na primer, nasilja
ili samoubilaštva?

Sva ta pitanja nisu samo filozofske prirode, jer se psihoterapeuti s njima susreću i prema njima se već
nekako (manje ili više svesno) određuju u svojoj svakodnevnoj praksi. Za sve zainteresovane je bolje da to
odredivanjene ne bude stihijsko, već, što je moguće više, osvešćeno, savesno i kritičko.

Vrednosti je teško razmatrati izvan sociokulturnog i istorijskog konteksta. To se jasno vidi iz aktuelnih
etičkih rasprava u psihoterapiji koje se tiču, na primer, pitanja dominantnog etičkog principa u psihoterapiji:
da li je to (klasičan) princip: ne naudiditi ili (savremen) princip autonomije (Welfel, 2006), ili, na primer,
pitanja koje se tiče terapeuta kao agensa ne samo pojedinačne već i društvene promene: može li terapeut
ignorisati velike društvene „boljke”, na primer, siromaštvo i diskriminaciju, koje i stvaraju i uvećavaju
psihološke probleme pojedinca (Corey, 2001).

Pitanje vrednosti u psihoterapiji se razmatra i na empirijskom planu. Tako je jedno istraživanje

profesionalnih vrednosti psihoterapeuta (Kelly, prema: McLeod, 2003) pokazalo da je kod psihoterapeuta, u
odnosu na populaciju, visoko zastupljeno: dobročinstvo, samodirekcija i samoekspresija, autonomija,
širokoumnost i tolerancija, a nisko su zastupljene moć - definisana kao aspiracija ka socijalnom statusu i
autoritetu, i tradicija - definisana kao prihvatanje i poštovanje običaja.

Zaključak ovog istraživanja je da je vrednosni obrazac psihoterapeuta pod uticajem vrednosti koje potiču iz
humanističke filozofije, feminističkog društveno-političkog pokreta, kao i hrišćanske i budističke religije
(izražene kroz duhovnost, pre nego kroz konvencionalnu religioznost).

Etički principi

Osnov profesionalne etike u psihoterapiji čine moralni principi (Kichener, prema: Welfel, 2006).

Bazičnim moralnim principom u psihoterapiji, od kog polaze i sve druge pomažuće profesije, dugo je
smatran Hipokratov princip: „Primum non nocere” ili „Pre svega ne nauditi”( Baird, 1999). Drugim rečima:
psihoterapijsku pomoć valja pružati na način koji neće povrediti klijenta (Koocher, 1995). Medutim, sigurno
je da psihoterapijom koja samo ne čini štetu klijenti ne bi bili zadovoljni, jer oni od psihoterapije, s punim
pravom, očekuju odgovarajuću dobrobit.

U skladu s tim, drugi moralni princip glasi: „Raditi za dobrobit klijenta”.

Treći princip se odnosi na poštovanje autonomije klijenta - njegovog dostojanstva i prava na sopstvene
poglede, slobodan izbor i delanje u skladu s ličnim uverenjima i vrednostima. Ovaj princip se danas smatra
ključnim jer većina terapeuta ne može ni da zamisli terapiju u kojoj klijent nije slobodno izabrao da
učestvuje (McLeod, 2003).

Četvrti princip je princip vernosti/ispravnosti, pod kojim se po drazumeva terapeutova obaveza da dela
iskreno, pouzdano i lojalno, u službi klijenta.

Peti princip je princip pravednosti, a odnosi se na dostupnost terapeuta svakom klijentu. To znači da
terapeut ima jedan fer i nediskriminativan odnos kako prema klijentima, tako i prema njihovim psihološkim
problemima.

Šesti princip je princip samonege. Terapeut treba da se dobro stara o sopstvenoj fizičkoj i psihološkoj
dobrobiti kako bi uopšte bio u mogućnosti da u svom radu iskaže prethodno nabrojane vrline (Barnett,
2008).

Ti principi, naravno, vrlo su opšti. Nešto specifičnije ideje vodilje o tome kako sprovoditi te moralne principe
možemo pronaći u etičkim kodeksima različiti pomažućih profesija (lekara, psihologa, socijalnih radnika),
kao i u kodeksima psihoterapeuta različitih škola i pravaca.
Etička pravila/kodeksi

Etički kodeksi su zvanična dokumenta strukovnih organizacija i drugih profesionalnih tela koja definišu
parametre moralno prihvatljivog ponašanja svojih članova. Oni najčešće sadrže minimalne standarde
etičkog ponašanja uz identifikaciju i zabranu ponašanja koja se smatraju neetičkim. Ta dokumenta ne
pretenduju na „konačnu istinu”, koja je došla „odozgo”. Kreiraju se i usvajaju nakon detaljnog promišljanja,
brojnih stručnih diskusija i javnih rasprava. Pored toga, etički kodeksi se neprestano dopunjavaju i razvijaju
u pravcu dveju svojih važnih funkcija: strukturalne i senzitivne. Strukturisanje ovde ima preventivnu
vrednost (da se njime spreči impulsivno ili nemoralno profesionalno ponašanje), dok je senzitivna funkcija
(podizanje nivoa moralne svesti) bazično edukativna (Karasu, 1996).

Etički kodeksi su se od početka njihove detaljne razrade i masovne primene (osamdesetih godina prošlog
veka) pokazali kao koristan vodič odgovornoj psihoterapijskoj praksi i kao dobar stimulator njenom razvoju
(McLeod, 2003).

I pored toga, etički kodeksi imaju i odredena ograničenja (Prilleltensky, 1997; Welfel, 2006). Ona se odnose
na:

• uopštenost etičkih kodeksa, koja proizlazi iz velike varijabilnosti psihoterapijske prakse;

• brzo zastarevanje, koje proizlazi iz dinamičnosti psihoterapijske prakse;
• kompromise koji se prave u kreiranju i donošenju etičkih kodeksa usled različitih interesa
brojnih strukovnih udruženja. Etičke kodekse, naime, kreiraju najčešće sami stručnjaci uz
veoma mali upliv korisnika i šire javnosti.

Šta sadrže etički kodeksi psihoterapeuta?

Iako se etički kodeksi različitih strukovnih organizacija, psihoterapijskih škola i modaliteta unekoliko
razlikuju (od države do države, pa čak i unutar jedne države), u svima ćemo naći pravila koja su
obavezujuća, kao i pravila koja imaju status preporuke.

Ta pravila se odnose na različite aspekate delatnosti psihoterapeuta (Bond, 2000): psihoterapijsku praksu,
psihoterapijska ispitivanja i istraživanja, kao i na određena pitanja značajna za obavljanje psihoterapijske
delatnosti kao zaposlenja (npr. reklamiranje, finansiranje, naplaćivanje i sl.).

Specifična etička pitanja u psihoterapijskoj praksi

Četiri najvažnija etička pitanja u psihoterapijskoj praksi (Knapp, 2001; Corey, 2001; Welfel, 2006; Cuillari,
2001), koja regulišu etički kodeksi, jesu pitanja: kompetencije terapeuta, informisane saglasnosti klijenta,
poverljivosti i višestrukih odnosa između terapeuta i klijenta.

BUDUĆNOST 225-231
Kritika se upućuje psihoterapiji uopšte i posebno, nekim njenim aspektima: teorijskim pristupima (najčešće
psihoanalizi kao najstarijem i najprovokativnijem), metodama i tehnikama psihoterapije, psihoterapijskoj
praksi, kao i empirijskim istraživanjima psihoterapije.

Kritika dolazi iz različitih izvora: interno - kao neka vrsta samokritike, koju vrši stručna javnosti, i eksterno -
koju vriši šira javnost, aktuelni i potencijalni korisnici, dobronamerni i oni drugi, posmatrači i analitičari, pa i
finansijeri (osiguravajuća društva). Psihoterapija je često kritikovana žestoko i ostrašćeno, jednostrano i
pristrasno, uporno, pa i nekritično, iz neznanja, predrasuda i subjektivnog odnosa prema njenoj delikatnoj
prirodi (intimnim, dubokim i uznemiravajućim sadržajima). Kritikovana je i objektivno, argumentovano,
ozbiljno, zainteresovano i angažovano, što je doprinosilo njenom čvršćem utemeljenju i razvoju.

Za psihoterapiju su najkorisnije konstruktivne kritike: objektivne, fleksibilne, date na prihvatljiv način,

organizovane, promišljene i sasvim specifične.

Psihoterapija se kritikuje i s različitih aspekata: filozofsko-moralnog, društveno-političkog, rodnog i

multikulturalnog i naučnog (Spinelii, 2006).

Filozofsko-moralni aspekt kritike psihoterapije

Filozofske kritike psihoterapije imaju pretežno vrednosni i moralni aspekt.

Psihoterapiji je dugo zamerana njena mističnost, tajnovitost njenih „ispovesti” i rituala, kao i neupitne
klijentove vere u terapeuta, koji je često viden kao harizmatski voda. Po tome je kritičarima psihoterapija
nalikovala nekom savremenom obliku religije ili magije. Te kritike su karakteristične za same početke
psihoterapije, kada se ona odvijala iza zatvorenih vrata. Kasnije se psihoterapija otvorila i prestala je da i
sama neguje tu tajnovitost.

Sedamdesetih godina prošlog veka, u doba ekspanzije psihoterapije („jedem, spavam, dišem”
psihoterapiju), nekima je ona ličila na kult koji zapravo stvara zavisnost umesto proklamovane autonomije
(Dryden & Feltham, 1992). Utopistički je zvučala i tadašnja ideja o psihoterapiji kao panacei — leku za sve
što postoji.

Psihoterapija je kritikovana kao bezvredna (šarlatanstvo, dugotrajna i skupa prodaja magle), kao
manipulativna (koristi ljudske slabosti) i kao takva potencijalno opasna po pojedinca i po društvo u celini
(Masson, 1992).

Konačno, u razvoju brojnih škola psihoterapije moguće je prepoznati ekonomske motive i pretenzije novog
biznisa, tržišta, brendova (Mair, 1992).

Društveno-politički aspekt kritike psihoterapije

S društveno-političkog aspekta psihoterapiji se zameralo da je elitistička, jer je proizašla iz privatne prakse s

bogatim i inteligentnim klijentima bele rase, dok su za one druge bili rezervisani lekovi i azili (Holmes &
Lindley, 1991). Psihoterapija je kritikovana i kao jedan oblik društvene kontrole koji vodi adaptaciji i
pacifikovanju pojedinca. Smatralo se da je čovek, usredsreden na sebe, manje u stanju da sagleda uzroke
svog nezadovoljstva u anomalijama društva u kom živi i manje je spreman da se angažuje na ostvarenju
društvenih promena (Halleck, 1971).

Ako epidemiološki podaci jasno ukazuju na to da se 85% svih stresova nalazi u ekonomski slabije stojećoj
polovini Američke populacije (Mirowski & Ross, prema: Albee, 2000), kritičari se s pravom pitaju: kako to da
psihoterapijske teorije i metode ne uvažavaju dovoljno specifične psihološke potrebe tih ljudi.

Psihoterapiju kao dugotrajnu i skupu metodu lečenja kritikuju osiguravajuća društva kao njeni finansijeri
(Shaw-Austad & Hoyt, 1992).
Društvene kritike, sa druge strane, dolaze i iz pravca neispunjenih velikih (i nerealnih) očekivanja da će
psihoterapija rešiti probleme ljudskih odnosa i doprineti ubrzanju društvenih procesa i transformacija. To je
tema dijaloga vodenog početkom devedesetih godina između psihoanalitičara i publiciste (Hilman &
Ventura, 1992), a objavljenog u knjizi koja nosi karakterističan naslov Sto godina psihoterapije, a svet je sve
gori.

Rodni i multikulturani aspekt kritike psihoterapije

Feministički pokret sedamdesetih godina dvadesetog veka kritikuje psihoterapiju kao patrijarhalnu i
paternalističku i njenu tendenciju da favorizuje zapadne ideale i vrednosti (Albee, 2000). Veći deo istorije
psihoterapije pisan je iz perspektive privilegovanog roda (engl. his-story), što je sarkastično komentarisano
opaskom: „U psihologiji su čak i pacovi beli i muški” (Sommers-Flanagan & Sommers-Flanagan, 2004).

U praksi su psihoterapeuti većinom bili beli muškarci a klijenti bele žene, što je još jedan u nizu dokaza o
nejednakoj raspodeli društvene moći, koja se uočava i na psihoterapijskom odnosu (Peterson, 1997).

Pod uticajem tih kritika stvorena je tendencija ka parcijalizaciji psihoterapije na rasno, rodno i seksualno
orijentisanu psihoterapiju, koja je otvorila novo pitanje: Vodi li taj put ciljanoj promeni ili, pak, još dubljoj
segregaciji?

Psihoterapija se vremenom menjala. Postajala je spremnija da pojedinca sagleda u kontekstu ne samo

individualnih nego i kulturalnih razlika, izvan okvira psihološkog i psihopatološkog, u njegovom društvenom,
kulturalnom i istorijskom kontekstu.

Naučni aspekt kritike psihoterapije

Psihoterapiju su kritikovali praktičari zbog nesaglasja između velikih zahteva i brojnih neslaganja u pogledu
preciznog određenja predmeta, ciljeva, metoda i ishoda tretmana. Početkom pedesetih godina prošlog veka
oni su psihoterapiju definisli kao „Neidentifikovanu tehniku, primenjenu na neodređen problem, s
nepredvidljivim ishodom, za koju se preporučuje rigorozan trening (Lehner, prema: Koocher, 1995). Brojne i
različite psihoterapijske škole i pristupi različito vide čoveka, njegov problem, tretman i promenu. Od
psihoanalize, preko humanističke, kognitivno-bihevioralne i sistemske psihoterapije moguće je videti
kontinuum od fokusa na subjektivna iskustva ka sve objektivnijim i širim pogledima i merilima.

Kritike su se doticale i naučne zasnovanosti psihoterapijskih teorija, naročito ako se za ključni kriterijum
naučnog uzme mogućnost pobijanja. Tako je psihoanaliza smatrana pseudonaukom, jer su njena
objašnjenja takva da ih je nemoguće pobiti (Holmes i Lindley, 1989). Kritike su često i same bile značajno
daleko od onog što bi se moglo smatrati neutralnim (Spinelli, 2006). Pitanje nije, po ovim autorima, da li je
psihoterapija naučna, već da li ona postiže ono što proklamuje: smanjenje i otklanjanje značajnog obima
psihičkih poremećaja nesreće i patnje.

Ali, i pitanje uspešnosti psihoterapije otvara niz novih pitanja povezanih s metodološkim problemima
istraživanja psihoterapije: značenjima i merenjima uspešnosti, varijansama terapeuta, klijenta, terapijskog
odnosa i procesa; problemima povezanim s nacrtom istraživanja, s izvorom podataka, kontrolnom grupom,
s validnošću i pouzdanošću psiholoških instrumenata, studije praćenja, istraživački bias (Kline, 1995).
Rezultati istraživanja su različiti do kontradiktornosti, pa samim tim i prilično zbunjujući. Na primer: neka
istraživanja ukazuju na podjednaku uspešnost edukovanih volontera i iskusnih terapeuta. Druga, pak,
ukazuju na suprotno. Šta onda zaključiti? Možda se može zaključiti to da je za uspešnost psihoterapije
edukacija terapeuta važna, ali da nije i ključna, odnosno da je potreban dobar spoj edukacije s talentom,
motivacijom i drugim faktorima, koje još valja podrobnije istražiti.

Najbolji odgovor na ovu vrstu kritike je izazov koji se manifestuje u stalnim naporima u pravcu rešavanja
metodoloških problema razvoja i unapređenja metodologije istraživanja psihoterapije.
Nezadovoljstva psihoterapijom (Dryden & Feltham, 1992), osim navedenog, tiču se i stalno aktuelnih podela
na konzervativno i inovativno, doktrinarno i eklektičko, dugo i kratko, psihoterapiju i savetovanje. Te podele
ne pogoduju kredibilitetu psihoterapije, a vode i njenoj stagnaciji, od čega nemaju koristi ni klijenti, ni
terapeuti.

Umesto na podele, energiju je svrsishodnije usmeriti na preispitivanje aktuelnih mogućnosti psihoterapije i

njenih ograničenja. Zašto ne i na „psihoterapiju psihoterapije”?

Model autonomnog kritičkog (pre)ispitivanja u psihoterapiji

Autonomno kritičko preispitivanje smatra se delom etičke odgovornosti terapeuta, a podrazumeva

spremnost terapeuta da razmotre kritike psihoterapije i da iz njih uče.

U ovom modelu autor (Feltham, 2000b) vidi savremenog praktičara psihoterapije kao istraživača, ali i kao
kritičara i kreatora. On opisuje i razvoj psihoterapijske prakse od:

• nekadašnje tradicionalne, nekritičke prakse, zanosvane na pasivnoj receptivnosti („što si kupio,

to prodaješ”) preko
• novije, ali, po njemu, još uvek tradicionalne prakse, obogaćene informisanjem i refleksijom,
zasnovane na modelu praktičara — istraživača, i preko
• modifikovane prakse, u duhu radikalnog razmatranja, zasnovane na kontinuiranom kritičkom
preispitivanju svog rada i rada drugih, sve do
• kritički informisane, inovativne prakse, zasnovane na kreativnom mišljenju.

Takvu praksu karakteriše otvorenost (prijemčivost za uticaj i različita značenja promene: teorijska,
društvena...) i prisutno stanje uma (povećana svest o osebi i drugima, kao i spremnost za kreativan rad) u
seansi.

Ukratko, ovaj model naglašava spremnost praktičara da kritički preispitaju nasledene modele, da prema
potrebama klijenata kreiraju nova rešenja, koja bi se neprestano preispitivala i (re)kreirala.

Aktuelan status i budućnost psihoterapije

Psihoterapija danas ima potrebu za samoodređenjem (kao i klijent u psihoterapiji).

Ona je još uvek neregulisana kao samostalna profesija i kao jedinstvena klinička i akademska disciplina.
Aktuelnu tendenciju za profesionalnom regulacijom prate i određene strepnje da bi čvršća regulacija mogla
voditi birokratizaciji.

Pored toga, uočljivi su makrointegrativni i interdisciplinarni trendovi u psihoterapiji. U njima je moguće

prepoznati potrebu za konvergencijom i približavanjem različitih domena psihoterapije, ali i potrebu za
izlaženjem iz tesnih okvira psihologije kao tradicionalno dominantnog diskursa psihoterapije i savetovanja.

Obuka psihoterapeuta je sve više integrativna, obuhvata i akademski nivo, skuplja je, ali i temeljnija.
Interdisciplinarne struje okrenute su holistitičkom razumevanju mentalnog i društvenog zdravlja (Feltham i
Horton, 2000).

Aktuelna je debata o praksi zasnovanoj na naučnim dokazima i o empirijski podržanim tretmanima.

Klijenti i treća strana (zdravstvena zaštita), sve svesniji svojih prava i, samim tim, agresivniji u traženju
rezultata psihoterapije, učestvovaće u profilisanju njenih budućih obrisa - tehnički kratke i fokusirane,
empirijski proverene i etički prihvatljive psihoterapije.

Jedan pesimističan pogled na budućnost psihoterapije (prema: Mahoney, 1995) zasnovan je na predviđanju
Grupe za napredovanje psihoterapije povezanom s profilom psihoterapeuta 21. veka. To je, po njima, žena
nemedicinskog obrazovanja, koja radi kratku (najčešće grupnu) psihoterapiju u setingu mentalnog zdravlja i
društveno upravljane nege. Taj profil se dosta razlikuje od profila psihoterapeuta 20. veka: mahom
muškarac, lekar, najčešće sprovodi individualan tretman, dovoljno dugog trajanja, u medicinskom setingu ili
u privatnoj praksi. Psihoterapiji bi, prema ovom pogledu, budućnost mogla doneti redukciju psihoterapijske
ponude, statusa i zarade, čime bi i njena društvena moć bila znatno smanjena.

U osnovi jednog realističkog pogleda (Mahrer, 1992) jeste stanovište da budućnost psihoterapije oblikuju
promene u sadašnjosti. Te promene bi trebalo da budu vodene prepoznavanjem aktuelnih potreba za:

• definisanjem psihoterapije kao jedinstvene nauke i profesije.

Psihoterapija je generičko ime za različite teorijske pristupe (psihodinamska, racionalno-emocionalna) i

različite modalitete (dečija, porodična), kao i za familiju pomažućih profesija, od kojih nijedna na' nju ne
polaže ekskluzivno pravo vlasništva;

• uspostavljanjem jedinstvenog organizacionog glasa psihoterapeuta različitih profesija,

orijentacija i specijalizacija, umesto dosadašnjih organizacionih afilijacija po osnovu profesija
(npr. asocijacija psihologa) ili oblasti interesovanja (npr. asocijacija istraživača);
• uniformnom edukacijom psihoterapeuta (na doktorskom nivou studija), umesto dosadašnjih
razlika u nivou edukacija, koje su odražavale (i održavale) istorijske naučne i profesionalne
razlike unutar psihoterapije (Snyder & Ingram, 2000);
• zamenom kanona monolitne univerzalne istine (jedne perspektive) principom istovremenih
brojnih alternativnih perspektiva od kojih nijedna ne bi bila tretirana kao bazična ili
fundamentalna;
• premošćavanjem jaza između istraživanja i prakse u pravcu rešavanja večite kliničke dileme:
kako koristiti nomotetske informacije u davanju odgovora na idiografska pitanja (Levine i dr.,
1992).

Konačno tu je i potreba za

• uobličavanjem društveno osvešćene globalne perspektive psihoterapije (Shaw-Austad & Hoyt,

1992). Ova perspektiva podrazumeva uvažavanje potreba društva za kratkim eklektičkim i
efektivnim tretmanom koji obezbeduje usluge u domenu mentalnog zdravlja velikom broju
ljudi, a koji drugačije ne bi mogli da ostvare psihoterapijski tretman. Psihoterapiju, smatraju ovi
autori, ne treba posmatrati kao izolovanu interakciju, nego kao milione takvih interakcija koji
se dnevno događaju u društvu i proizvode kumulativan povratan uticaj na filozofiju, vrednosti i
ekonomiju sistema zdravstvene zaštite.

Optimistični pogledi u budućnost dočaravaju nam psihoterapiju u 21. veku kao i dalje potrebnu i cenjenu
(Mahoney, 1995). Po njima, u budućnosti će se zadržati aktuelni trendovi kraće, fokusirane, integrativne
psihoterapije, kao i trend stimulacije razvoja psihoterapije empirijskim istraživanjima i kritičkim
preispitivanjima.

Budućnost, smatra ovaj autor, može da bude na strani psihoterapije ako se problemi balansiranja njenih
suprotnih trendova (npr. fragmentacije nasuprot integraciji, uma nasuprot telu i duhu, kompleksnosti i
stega nasuprot rezilijenci i plasticitetu promene) dožive kao izazovi i pristupi im se dijalektički.

Kontinuirana potreba za psihoterapijom i dalje će opstati, prilagodena novim problemima i izazovima novog
vremena, novih tehnologija, novih društvenih i međuljudskih odnosa.