Sve sto smo smislili

bilo je u travi,
u zemlji,
koja se natapala godinama
suzama i krvlju-
biljnom, zivotinjskom i ljudskom;
jedni druge smo gutali,
ne mareci za bol
osim sopstvenog.
Sve sto smo zeleli
bilo je u nebu,
iza plavog i cistog,
iznad glava i srzi;
u Ocevo narucje,
nedorasli da stignemo dostojanstveno,
merom uzrastanja ginuli
ubijajuci se medjusobno;
nicega nema da se pohvalimo,
osim razornih moci
i razornih reci,
stenjuci svoju krivicu
skrusavajuci se nad samim sobom,
opravdavamo sve one
u kojima smo prepoznali sebe-
drugima je kazna i smrt milost!

Usvajali smo sve nesvete ovoga sveta

kao rec koja zaceljuje patnju;
sve Svete smo prognali iz noci
i digli poglede u nebeska hladna tela.
I kakvu prazninu da trazimo,
u koju bismo ulili sadrzaj svoje vere,
ako ne ovu koju smo izdubili sopstvenim prstima?