2.

sedmica

3. ЗНАЧАЈНИЈИ ДОКУМЕНТИ

Општа декларација Уједињених нација о правима човјека

Општа декларација Уједињених нација о правима човјека је донесена 1948. године
од стране Организације уједињених нација и имала је за циљ поштивање људских права и
основних слобода. Она садржи 30 чланова који дефинишу права појединаца, а нека од
основних су:
- сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима;
- свако има право на живот и безбједност личности;
- нико не смије бити мучен или третиран на понижавајући начин;
- сви имају право да вјерују у шта желе и да кажу оно што мисле и;
- сви имају права да се слободно крећу, раде и да им се да подршка власти кад им
је потребна, као и многа друга права.
Усвајањем Опште декларације Уједињених нација о правима човјека први пут у
историји предвиђена су универзална правила која су све државе свијета требале да
примијене према својим грађанима или другим лицима

Европска конвенција о заштити људских права и основних

слобода
Консултативна скупштина Савјета Европе, а садашња Парламентарна скупштина
Савјета Европе је 1950. године дала у задатак свом Комитету за правна и
административна питања да детаљније размотри питање колективне гаранције људских
права и 4. новембра 1950. године у Риму је потписан текст Конвенције о заштити
људских права и основних слобода која је ступила на снагу 3. септембра 1953. године, и
имала је задатак да предузме прве кораке ка заједничком провођењу права наведених у
Општој декларацији. До данас је Конвенцији придодато 11 протокола, а до 1997. године
ратификовало ју је 39 држава – чланица Савјета Европе.
 Овом Конвенцијом успостављени су и посебни механизми за заштитиу права и
слобода, као што су Европски суд за људска права и Европска комисија за људска права
из 1954. године.

Структура Конвенције
Поглавље I
У овом поглављу Конвенције утврђена су сљедећа права и слободе:
1. право на живот;
2. забрана од мучења, нељудског или понижавајућег поступка;
3. забрана од ропства и принудног или обавезног рада;
4. право на слободу и безбједност личности;
5. право на правично и јавно суђење у разумном року;
6. кажњавање само на основу закона и слобода од ретроактивне примјене
кривичног закона;
7. право на поштивање приватног и породичног живота;
8. слобода мисли, савјести и вјероисповијести;
9. слобода изражавања;
10. слобода окупљања и удруживања;
11. право на склапање брака и заснивање породице и;
12. право на дјелотворни правни лијек.
Протокол 1 уз Конвенцију додаје сљедећа права:
1. право на мирно уживање имовине;
2. право на образовање и слободан избор образовања и
3. право на слободне изборе тајним гласањем.
Протокол 4 уз Конвенцију додаје сљедећа права и слободе:
1. забрана лишавања слободе по основу немогућности испуњења уговорних
обавеза;
2. слобода кретања и слобода избора боравишта унутар земље;
3. забрана протјеривања држављана и право држављана да уђу на територију
државе чији су држављани и
 4. забрана групног протјеривања странаца.
Протокол 6 уз Конвенцију додаје забрану изрицања смртне казне и забрану
њеног извршења.
Протокол 7 уз Конвенцију садржи сљедећа права и слободе:
1. процедуралне гаранције у случају протјеривања странаца који законито бораве
на територији једне државе;
2. право на преиспитивање кривичних предмета пред вишим судом;
3. право на накнаду лицу осуђеном за кривично дјело, ако неки нови докази
покажу да се радило о судској грешци;
4. једнакост супружника у правима и обавезама и;
5. забрана новог кривичног поступка за дјело за које је лице већ правоснажно
пресуђено.
Протоколом 9 уз Конвенцију који је донесен 1990. године допуњена је
Конвенција са циљем унапређења процедуре Европског суда за људска права тако да
је дата могућност појединцима да се директно обраћају Европском суду за људска
права
Протокол 11 који је донесен уз Конвенцију 1994. године имао је за циљ да
ријеши новонастале проблеме у застоју рада на Европском суду за људска права, па
је том смислу укинута Комисија за људска права и успостављен један орган −
стални Европски суд за људска права.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима

Међународни пакт о грађанским и политичким правима усвојен је Резолуцијом
2200А Генералне скупштине Уједињених нација 16. децембра 1966. године, а ступио је на
снагу 23. марта 1967. године. Међународни пакт о грађанским и политичким правима је
међународни инструмент о људским правима, а његовим одредбама утврђена су
индивидуална и колективна права, као и мјере за надзор над њиховим поштовањем. Истим
актом основан је Комитет за људска права који прати провођење одредаба из Пакта од
стране држава уговорница које су прихватиле и ратификовале Међународни пакт о
грађанским и политичким правима.
 Повеља о основним правима Европске уније
Повеља о основним правима Европске уније је донијета као документ са значајем
декларације политичке природе, која није била обавезујућа, али којом се утврђује низ
грађанских, политичких, економских и социјалних права свих грађана и лица са
пребивалиштем у Европској унији. Повеља је објављена на Самиту Европске уније у Ници
7. децембра 2000. године, а Уговором из Лисабона 2007. и 2009. године она је постала
правно обавезујући документ свим државама чланицама Европске уније. Повеља тако не
ствара нова права, већ се своди на својеврсну класификацију познатих и признатих
људских права и слобода, а уживање тих права повлачи за собом одговорност и обавезе у
односу на друга лица и будуће генерације.
Повеља обухвата она права која су утврђена у уставима држава чланица Европске
уније и која су загарантована међународним стандардима и актима, као и праксом
Европског суда за људска права, и сврстана су у 54 члана и седам поглавља, и то:
- Поглавље 1 − Достојанство;
- Поглавље 2 − Слободе;
- Поглавље 3 − Једнакост;
- Поглавље 4 − Солидарност;
- Поглавље 5 − Грађанска права;
- Поглавље 6 – Правда и
- Поглавље 7 − Опште одредбе Повеље.
На овај начин Европска унија има тачно утврђен каталог права и слобода које у
свом раду штити и примјењује.

Европска повеља о локалној самоуправи

Европска повеља о локалној самоуправи донесена је 15. октобра 1985. године у
Стразбуру од стране Савјета Европе и састоји се од преамбуле (у којој су садржани
принципи Повеље) и три дијела, а то су:
а) Први дио, који чине одредбе од суштинског значаја за изражавање принципа
Повеље;
 б) Други дио се односи на обавезе страна-потписница;
в) Трећи дио садржи уобичајне завршне одредбе за међународне правне акте.
Принципи Повеље су:
- допринос локалне самоуправе развоју демократије;
- ефикасна управа и децентрализација власти;
- важност локалне власти у изградњи Европе и њених вриједности;
- право грађана да учествују у вођењу јавних послова у складу са демократским
принципима који ће важити у свим земљама-чланицама Савјета Европе.

Европска социјална повеља

Ова Повеља је донесена 3. маја 1996. године у Стразбуру и промовише економска и
социјална права која имају за циљ да уједине народе ради побољшања њиховог животног
стандарда.
Права која промовише Европска социјална повеља, могу се сврстати у три
категорије, и то:
- Права у функцији права на рад и заштиту запослења;
- Права на заштиту ван радне средине;
- Права на заштиту свих народа.
Права прокламована у овој Повељи изражена су кроз сљедеће принципе:
- Право на рад и прилику за рад;
- Право на праведне, здраве и безбједне услове за рад;
- Право на правичну накнаду за свој рад;
- Право на слободу удруживања ради заштите својих економских и социјалних
интереса;
- Право дјеце и омладине на посебну заштиту, као и жена-мајки;
- Право на обуку и усавршавање;
- Право на социјалну и здравствену заштиту;
- Право инвалида на учешће у животу заједнице;
- Право породице на потпуну заштиту;
 - Право на запослење и зараду свим лицима без дискриминације по било ком
основу;
- Право држављана сваке од држава уговорница да се баве било којим уносним
послом на територији било које државе уговорнице;
- Право радника на достојанство у раду, на једнаке могућности и третман без
дискриминације;
- Право радника на учешће у одлучивању и унапређењу услова рада;
- Право старих лица на социјалну заштиту;
- Право радника на заштиту у случају престанка радног односа;
- Право свих лица на становање и заштиту од сиромаштва.

Оквирна конвенција о заштити права националних

мањина
Оквирна конвенција о заштити права националних мањина представља први
правно обавезујући вишестрани инструмент за заштиту националних мањина који је
усвојен од стране Комитета министара Савјета Европе, 1994. године, а ступила је на снагу
1. фебруара 1998. године и има за циљ да утврди обавезујућа начела за државе потписнице
ради обезбјеђења заштите националних мањина; ради се о сљедећим начелима:
- заштита права националних мањина као дио остварења људских права и
слобода;
- поштовање етничког, културног, језичког и вјерског идентитета сваког
припадника националне мањине;
- права националних мањина на изражавање свог националног, културног,
језичког и вјерског идентитета;
- заштита права националних мањина треба да буде саставни дио међународне
заштите људских права;
- заштита права националних мањина треба да подразумијева поштовање
територијалног интегритета и уставног поретка поједине државе.
4. Ограничења, одступања и заштита људских права
ПРЕПОЗНАВАЊЕ ПОВРЕДЕ ПРАВА И СЛОБОДА ЧОВЈЕКА

Људска права и слободе, загарантоване уставом, могу бити ограничене само у

случајевима предвиђеним уставом или законом у обиму неопходном да се уставна сврха
ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину загарантованих
права. Поред тога, устав је предвидио начело сразмјерности којим треба да се руководе
сви државни органи, а посебно судови, при ограничењу људских права. Тако органи који
ограничавају људска права морају да воде рачуна о суштини права које се ограничава,
важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења
Дакле, људска права и слободе се могу ограничити само ако је то неопходно да би
се остварио одређени циљ као што је нпр. национална безбједност, јавни ред и мир и сл.
Најбољи примјер за ово јесте случај „привременог ограничења слободе кретања“, као
једног од основних људских права које је прописано Законом о кривичном поступку
Републике Српске (члан 228.)1 и Законом о полицијским службеницима Републике
Српске2 (члан 20.), а којима је предвиђено да „полицијски службеник може привремено
ограничити кретање лица на одређеном подручју или објекту када је потребно да спријечи
чињење кривичног дјела или другог забрањеног понашања или угрожавања јавног реда и
мира, све док се не постигне циљ, али не дуже од шест сати без одобрења надлежног
руководиоца“. Ово је примјер ограничавања људских права и слобода, као и неких других
случајева које је законодавац прописао уз наглашавање да морају бити испуњени
потребни услови за то како се ти изузеци не би злоупотребљавали од стране надлежних
институција.
Такође су могућа и привремена одступања од људских права у неким ванредним
околностима, а која опет морају бити предвиђена у уставу, с тим да је наведено која то
људска права и слободе морају бити загарантоване без обзира на околности (то су у
већини устава најчешће ова права: право на живот, слобода мисли, вјероисповијести,
слобода националне припадности, забрана изазивања националне, расне и вјерске мржње,

1
„Службени гласник Републике Српске“, број 53/2012.
2
„Службени гласник Републике Српске“, бр. 43/2010 и 78/2011.
права дјетета, право на брак, забрана насилне асимилације, слобода кретања и
настањивања, право на приватност и друга).

Кад је ријеч о механизмима заштите људских права, мисли се, прије свега, на
органе и правна средства која грађанима стоје на располагању.
Већина устава као највиших аката једне државе на различите начине обрађује и
регулише област људских права и слобода грађана, уз поштовање међународно признатих
људских права и основних слобода. На тај начин устав је сам по себи гарант и заштитник
тих права и слобода, док се другим нижим актима може прописати нпр. начин остварења
људских права, с тим да се не смије улазити у њихову суштину која је загарантована
уставом. Сасвим је јасно да од низа механизама заштите уставом прокламованих
људских права, од највећег значаја јесте установљавање њихове судске заштите.
Органи за заштиту људских права у модерним и савременим правним порецима
јесу правосудни органи, како домаћи тако и међународног карактера. Национални судски
систем је предмет уставног уређења, а заштита људских права у том систему је
организована и као заштита уставности, будући да су људска права загарантована
уставом. Поред кривичноправне и грађанскоправне заштите, већина устава предвиђа и
друге механизме заштите као што је право на вођење управног спора, тј. право да о
законитости коначних појединачних аката којима се одлучује о нечијим правима или
обавезама, одлучује надлежни суд у управном спору, ако законом није предвиђена
евентуално другачија заштита.
Поједини устави такође предвиђају и друге начине заштите људских права и
слобода, као што је нпр. уставна жалба институција заштитника грађана и сл.
Што се тиче међународне заштите људских права и органа надлежних за такво
дјеловање, треба истаћи значајније акте међународног карактера којима се гарантују или
штите поједина људска права и слободе, затим институције као што су Савјет Европе и
Европски суд за људска права.
Посебан значај у међународној заштити људских права и слобода засигурно има
Европски суд за људска права који је успостављен 1959. године и дјелује у оквиру Савјета
Европе, а надлежност овог суда је да обезбиједи механизам за праћење провођења
Конвеције о заштити људских права и основних слобода и да својим радом утиче на развој
и заштиту људских права у свим државама чланицама. У активностима које се односе на
провођење и праћење провођења Европске конвенције о заштити људских права и
основних слобода, успостављен је систем провођења и праћења провођења њених
одредаба који чине Европска комисија за људска права, основана 1954. године, и
Европски суд за људска права, основан 1959. године, а значајну улогу у томе има и
Комитет министара Савјета Европе, који чине министри вањских послова земаља-чланица
или њихови стални представници.
Задатак Суда у овом случају јесте да обезбиједи да државе чланице поштују права
зајамчена Конвенцијом о заштити људских права и основних слобода, а он то чини кроз
разматрање представки (апликација, тужби) поднијетих од стране појединца или државе.
Након завршеног поступка, суд доноси пресуде које су обавезујуће за државу на коју се
пресуда односи.
Услови за обраћање Европском суду за људска права јесу :
- ако лице сматра да је лично било жртва кршења права зајамчених Конвенцијом
или њеним протоколима, које је учињено од стране земље потписнице
Конвенције;
- не могу се подносити генералне притужбе на закон или поступак нпр. ако их
лице сматра неправедним;
- не може се лице-појединац жалити у име других лица, осим ако је у питању
лице које заступа интересе других у складу са прописима;
- прије обраћања овом Суду, лице мора искористити сваки правни лијек унутар
државе у којој се води предмет против којег лице жели да се обрати Суду;
- рок за подношење представке Европском суду за људска права је шест мјесеци
од дана доношења коначне пресуде у домаћем правосуђу;
- представка може бити уложена против једне или више држава потписница
Конвенције које су кршиле права појединца загарантована Конвенцијом.
Људска права и слободе штите се, прије свега доношењем, усвајањем и
ратификацијом појединих аката међународног карактера као и успостављањем
одговарајућег механизма за провођење и праћење провођења ових аката.