Kush ishte Doc Holiday?

John Henry Holiday, student 21 vjeçar nga Valdosta (Georgia, USA), diplomoi më
01.03.1872 në stomatologji në Philadelfia (Pennsylvania, USA). Po atë vit, ai u kthye në
shtetin amë dhe u punësua Atlanta në ordinancën e Arthur Ford-it. Por, dentist i ri nuk pati
fat - në verën e vitit 1873 diagnostifikohet me tuberkuloz. Me sygjerimin e mjekëve, qysh në
shtator ai shpërngulet në Dallas (Texas, USA) për shkak të klimës më të thatë që mbretëron
atje.

Pos paisjeve dentare, Holliday merr me vehte edhe një dhuratë nga xhaxhai, një Colt
marinarësh, model të vitit 1851. Deri atëherë, ai kishte shtirë vetëm në lepuj dhe ketra por
edhe në një grup tinejxherësh zezakë me qëllim të përzënies nga një lum ku ata laheshin.

Udhëve të këqia
Me kolegun John Sieger, dr.Holliday e hap ordinancën dentare në Dallas. Fillimi ishte
shumë i vështirë për shkak të recesionit të asaj kohe, por edhe për shkak të zjarrit që në atë
kohë e kishte gjymtuar qytetin. Këto nuk ishin të vetmet problem që ai i kishte. Stomatologu
trupthatë elegant dhe i pispillosur, fatin e vet mundohej ta shëronte me alkool dhe kumar. Ai
nuk ishte naiv-ditën ushtronte, natën luante bixhoz. Duke mos pasur rrugdalje tjetër,
dr.Sieger në 1874 e ndërpret ortakërinë.

Holliday-it kjo nuk i bëri përshtypje. Ai ashtu ashtu nuk konsiderohej si një qytetar i dalluar.
Disa herë, ky paguan gjoba për shkak të bixhozit ilegal dhe për sjellje të pahijshme nën
ndikimin e alkoolit.
Nga Dallas-i shpërngulet në Denison, një qytet ky i njohur për bordello dhe kumarhane. Aty,
kohë pas kohe mirret me profesionin e vet, për tu dalluar nga makrotë dhe hajnat e çfarëdo
lloji. Por, puna kryesore e tij ishte “rrjepja” në bixhoz e punëtorëve të shkretë të cilët punonin
në shtrirje të hekurudhës në ato anë…Kur myshterinjtë e tij filluan të pakësoheshin, ai
shkon në Denver (Colorado, USA).

Të bëhesh kumarxhi profesional nuk mjaftojnë vetëm shkathtësitë e gishtave por duhesh të
kesh reputacion të një njeriu me të cilin nuk është e udhës të ngatërrohesh. Përkundër
sëmundjes dhe të qenit nonstop i dehur, dr.Holliday-it i hipi reputacioni si telashexhi kur në
një salon kumari në Denver, me thikë e masakron njëfar Bad Bryant. Nuk ishte me rëndësi
nëse kjo ngjarje ishte e vërtetë, me rëndësi ishte se këtij iu ngrit reputacioni.

Në vitin 1876 sorollatet nëpër qytete të Colorados dhe Dakotas dhe atje në bixhoz i “rrjep”
minatorët. Pastaj prap këthehet në Texas. Por, atje i shkon puna ters. Më 04.07.1877, e
rrah kundërshtarin në kumar Henry Can, ndërsa ky të nesërmen në rrugë e plagos me
revole. Pas kwndelljes nga plagwt e marra, dr.Holiday shkon nw Fort Griffin tw Texas-it. Nw
hotelin “Plantazher” takohet me Kate Addler, njw zonjw me moral tw dyshimtw. Me te,
pwrkudwr ndwrprerjeve tw shumwta tw lidhjes, mbetet deri nw fund tw jetws sw tij. Nw tw
njejtwn kohw, njoftohet me Wyatt Earp, zwvendwsin e sherifit nw Dodge City, Kansas. Me te
do ti rritet popullariteti. Emri i tij do tw futet nwpwr gazeta, libra e mw vonw edhe nwpwr
filma tw Hollywood-it. Por, jeta e vwrtetw Holliday-it wshtw njw gwrshetim deprimues i
dehjeve tw shumwta, situatave tw ndera, kacafytjeve tw vrullshme me Kate-in dhe i ditwve
tw gjata tw kaluara i shtrirw me temperaturw nw shtrat pwr shkak tw swmundjes nga e cila
lwngonte.

Largimi nga Fort Griffin doli tw ishte pa plan dhe shumw dramatik. Gjatw njw partie pokeri,
dr. Holliday e therri me thikw kundwrshtarin nw lojw, njwfar Ed Baley. Tw njejtwn natw u
arrestua, por sw shpejti u lirua sepse vrasjen e kishte bwrw nw vetwmbrojtje, sepse i ndjeri i
pari kishte nxjerrw revolen. Disa nga qytetarwt e Fort Griffin nuk u pajtuan me lirimin e
Holliday-it dhe organizuan linçimin e tij. Sidoqoftw, ky bashkw me Kate-in, ia dalin tw ikin
dhe nw verwn e vitit 1878, çifti vendoset nw Dodge City.

СУКОБИ У ТОМБУСТОНУ
Мада је двадесетседмогодишњи стоматолог у новинском огласу
понудио своје услуге, снови о грађанској каријери и угледу били су још
само нелагодно подсјећање на проиграну младост у посебно тешким
мамурлуцима. Можда је до тада добивао нападе грижње савијести
праћене обећањима да ће се оканути боце, карата, куплераја, лошег
друштва; могуће и да се повремено стидио оног у што се претворио па
је, ту и тамо, користио псеудоним Том Маки… Но, у сада се заувијек у
помирио са судбином и постао „онај“ Док Холидеј. То је значило још
неуреднији, погубнији и насилнији живот, али и велико пријатељство са
Вајатом Ерпом након што му је спасио живот запуцавши током опасне
гужве у неком салуну…

Док је за пар мјесеци потпуно колабирао у Доџ Ситију, па је био

принуђен да са Кејт оде у Лас Вегас у Новом Мексику у љечилиште за
обољеле од туберколозе. Чим му се здравље донекле стабилизирало,
све наставља тамо гдје је стао…

Постоје људи који напросто морају упадати у невоље: некад су питању

околности, некад их сами стварају, а најчешће – обоје. Један од таквих
је и Док. Када је 1879. отворио салун, точније дашчару пет пута девет
метара, Нови Мексико усваја закон о забрани хазардних игара; када му
је требао што мање скретање пажње на себе како би наставио са
илегалном коцком, у кафанском обрачуну револвером лакше рањава  у
главу извјесног Чарлија Вајта… Све у свему, мало тко жели имати
посла с њим без преке потребе. Изузетак је Вајат Ерп. На његов позив
Док крајем љета 1880. стиже у Томбустон, Аризона и укључује се
породичне послове четири брата Ерп – од чувања закона до закупа
рударских и коцкарских концесија, односно, свега на чему се може
зарадити. Иде им са половичним успјехом.    

Стари проблеми прате Дока и у новом окружењу. Већ 11. октобра 1880.
након свађе са локалним ђилкошем Џонијем Тајлером и узајамног
потезања оружја, обојицу разоружава и избацује особље салуна
„Оријентал“. Нешто касније Док се враћа и, витлајући резервним
револвером, захтјева да му врате оне одузете… Милт Џојс, власник
локала, успјева да га изненада обори и док су се ваљали по поду,
одјекнула су два хица: Милт је рањен у лијеву шаку, шанкер у лијево
стопало. Захваљујући притиску браће Ерп, Док се извлачи само са
глобом од двадесет долара.

Међутим, сукоби у Томбустону далеко су озбиљнији од пијаних

пуцњава. У току је рат за политичку превласт: на једној страни су
Републиканци, махом власници рудника сребра са браћом Ерп, а на
другој Демократе, ранчери, чију групу за притисак чине хетерогене
групе каубоја. Како ови потоњи протуправно заузимају земљу и
масовно краду стоку у Мексику и, циљ им је одржавање анархије и
безакоња. Али, разлика између сукобљених група веома је
растегљива.

Фото: Ëikipedia

РАЂАЊЕ ЛЕГЕНДЕ
Све је почело 15. марта 1881. неуспјешним покушајем пљачке кочије
компаније Велс Фарго недалеко од Томбустона када су убијени кочијаш
и један путник. Како ни након више мјесеци нису похватани сви
разбојници, а наводно у оквиру изборне кампање за уносну функцију
шерифа округа Кочиз, Вајат Ерп је у августу исте године повео потјеру
сачињену од његове браће и Дока… Вратили су се, наизглед,
необављена посла. Нешто касније, нађено је на самој граници са
Мексиком пет лешева – један пљачкаш и четири каубоја, сви ривали
екипе Ерп-Холидеј. Нападнути су у праскозорје на биваку поред
украдене стоке и ликвидирани послије краће борбе.

Међу побијеним налазио се и Њумен Старина Клејтон, отац Ајка

Клејтона. Овај је до тада шуровао са обје стране и пошто се шушкало
да иза напада на мексичкој граници стоје Ерпови и Холидеј, окренуо се
против њих. И није био сам. Након што је провео ноћ у провео у
пијаним разметањима и претњама, Клејтон се 26. октобра 1881. нашао
са четворицом каубоја – својим братом Билијом, Билом Клејборном,
браћом Френком и Томом Маклоријем. Што им је точно била намјера,
никад се неће сазнати. Углавном, шериф Томбустона Вирџил Ерп
тврдио је касније да је са браћом Вајатом и Морганом, те Доком као
замјеницима кренуо да их разоружа…

Једни насупрот другима стали су на размаку од три-четири метра око

пола два 26. октобра 1881. код ОК Корала у Томбустону и готово одмах
запуцали. Послије тридесет секунди и тридесет испаљених метака, на
тлу је било пет људи – лакше рањени Вирџил и Морган, мртва браћа
Маклори и Бил Клејтон; његов брат Ајк и Клејбурн успјели су побјећи
прије почетка паљбе. Сам Док убио је из сачмаре Тома, а потом је из
револвера пуцао на рањеног Френка Маклорија и вјероватно га
погодио у главу, из уха. Кејт Едлер је послије причала да је, кад се
вратио у њихову хотелску собу, сјео на кревет и понављао „грозно,
грозно, грозно“.

Али, легенда је рођена. Новине су „Обрачун код ОК корала“ истог

трена претвориле нешто најближе измаштаним двобојима
револвераша какви никад нису постојали: насиље и крв зачињени
тобожњим кодексом части, измишљеним ритуалима и романтиком
најбољи су гаранти високих тиража. А сама браћа Ерп и Док, иако
ослобођени за убојства код ОК корала, наставили су да и даље
обезбјђују материјале за новинске текстове на насловним странама.

Наиме, када је из освете у засједи 23. децембра 1881. рањен Вирџил, а

потом на исти начин 18. марта 1882. убијен Морган Ерп, Вајат је узео
правду у властите руке. Заједно са Доком и још неколико пријатеља,
између 20. марта и 14. јула 1882. ликвидирао је пет људи које је сматрао
одговорним за смрт Моргана: двојицу у размјени ватре, тројицу у
хладнокрвним сачекушама, налик на данашња мафијашка убојства.
Уједно, то је представљало и слом амбиција Ерпових и Дока у
Томбустону. Осумњичени или оптужени за читав низ кривичних дјела,
разишли су се по разним крајевима Сједињених Америчких Држава.
Сретни да су им коначно видјели леђа, нитко из Аризоне није их ни
тражио.      

ПЕТ ДОЛАРА ДРУЖЕ   

Док Холидеј и Вајт Ерп растали су се надурени један на другог. Први је
пребацивао другом везу будућом супругом Јозефином Маркус због
њеног жидовског поријекла…

Од 1883. Док живи у Ледвилу, Колорадо.  Мада једна од највећих

звијезда новинских „црних кроника“, услијед туберколозе и тешке
зависности од алкохола и лауданума (дериват опијума) није у стању
задржати посао крупијеа и једва да још ишта зарађује са друге стране
коцкарског стола. Сиромашан, тежак једва педесет и пет килограма,
погурен, осједио и клецавог корака, постао је рушевина од човјека у
раним тридесетим.

То не пролази непримјећено. У Ледвилу су два и ђилкоша из

Томбустона, Џони Тејлор и Вилијам Ален. Раније су зазирали од Дока,
а сада га вријеђају и провоцирају на сваком кораку – уколико га један
од њих убије у инсценираном двобоју, прославиће се за читав живот.
Али, чувени револвераш више није носио оружје јер нема за глобу
уколико га шериф затекне наоружаног на улици. Његову биједу, на
крају, користи Ален и посуђује му пет долара знајући да их неће моћи
вратити на вријеме. А када се то и десило, кренуо је средином аугуста
1884. са револвером испод капута да свог дужника „научи поштењу.“
Нашао га је за шанком „Хајмановог салуна“ и одмах пао рањен:
угледавши Алена на вратима, Док је одмах опалио из револвера кога
му је из хотелске собе донио пријатељ. Вјероватно би га и докрајчио да
му шанкер није задржао руку…

Ослобођен још једном услијед самообране, Док је попут сјенке све

слабији и беспомоћнији, мирно живио са Кејт углавном од њене
скромне уштеђевине. Из Ледвила прешли су маја 1887. у Гледвуд
Спрингс надајућо се да ће му тамошњи сумпорни извори воде помоћи.
Заправо, све су само погоршали. Доктор Џон Хенри Холидеј умро је у
соби хотела Гленвуд 9. новембра 1887. око десет сати ујутро. Имао је
тридесет и шест година.