Просветитељсвто у српској књижевности

Књижевна делатност у духу идеја и тежњи европске просвећености јавља се код

Срба крајем 60-их година 18. века, да би 80-их, са појавом Доситеја Обрадовића, на тим
основама израстао покрет који је дао печат читавој српској култури у последњим
деценијама 18. и почетком 19. века.
Просветитељство се у српској књижевности развило у знаку политичких реформи
аустријске царице Марије Tерезије и њеног сина Јосифа Другог, о чему је било речи на
претходним часовима.
Просветитељски програм српских писаца био је посвећен искорењивању предрасуда,
незнања и неписмености; реформи азбуке, увођењу народног језика у књижевност и
одвајању грађанске ћирилице од црквене; критици нездравих народних обичаја, попут
сујеверја, просјачења и нерада; борби за равноправнни положај жене у породици и њено
право на образовање; верској толеранцији.
Просветитељске тенденције су и раније биле присутне у српској књижевности.
Говорили смо о Венцловићевом опредељењу за народни језик у беседама, као и о
просветитељским идејама у предговору Славеносербског магазина. Већ је било речи о
томе да се у 18. веку средиште културних активности помера са манастира на школе
(говорили смо и о оснивању школа од стране руских учитеља и о каснијим српским
школама). Рађа се и модерна српска педагошка литература. Написани су уџбеници за све
важније предмете. Већ смо говорили о томе да у овом периоду настаје и прва српска
средња школа (Карловачка гимназија), формира се позориште (подсетити се рада Јоакима
Вујића), настају први радови српске филологије, ударају се темељи свим важним
модерним књижевним врстама – роману, драми, различитим песничким жанровима.
У духовној клими јозефинизма (О јозефинизму смо већ говорили. Подсетите се.)
појавио се водећи писац српске просвећености – Доситеј Обрадовић. Он је у књижевност
увео народни језик, повезао нашу културу са Европом, поставио у њено средиште нове,
световне, грађанске идеале. Идеје Доситеја Обрадовића одиграле су пресудну улогу у
даљем развоју српске књижевности. Европеизација српске културе, коју је он извршио,
довела је до раскида са ранијом, црквенословенском традицијом и до формирања
књижевности сасвим различите од оне каква је била до тада. Темељи нове књижевности,
које је Доситеј поставио, били су с једне стране народни језик, а с друге – европска и
преко европске античка књижевна и културан традиција.
Процесу убрзане модернизације српске књижевности највећа препрека било је
нерешено језичко питање. Иако је Доситеј захтевао да се пише на народном језику, неки
писци су наставили да пишу црквенословенским језиком. Сматрали су да је народни језик
недовољан за неговање науке и филозофије. Већина писаца определила се за средње
решење, тј. за слободно мешање елеменаа српског народног језика и рускословенског, што
је довело до ситуације да је свако писао по својим правилима. Тако и настаје
славеносрпски језик. И сам Доситеј, образован на црквенословенском језику, није

1
довољно познавао чист народни језик, тако да ће идеју о увођењу народног језика у
књижевност остварити тек Вук Караџић.
У ово доба у српској књижевности јавља се и сентиментализам. И код Доситеја и код
других писаца епохе просветитељства се могу препознати неке одлике сентиментализма,
као што су величање осећања, култ природе, идеализација обичног човека и народа,
емоционални изливи, исповедни тон и сл. Сентиментализам готово да постаје владајући
стил епохе. Савременици су му дали назив ,,слатки стил“. Поука се у књижевним делима
прожима осећањима како би лакше продрла до срца читалаца. Из тога проистичу две
главне особине ,,слатког стила“ – сентименталност и дидактика. Сентиментализам се
јавља у свим књижевним врстама, а посебно у романима.
У том раном раздобљу нове српске књижевности почело се најпре преводима: 1776.
изашао је превод француског романа ,,Велизариј“, а 1799. штампан је превод ,,Робинзона
Крусоа“. Почетком 19. века јављају се први српски оригинални романи. Атанасије
Стојковић написао је дидактичко-идилични роман ,,Аристид и Наталија“ (1801), којим
почиње ова врста романа у српској књижевности. После њега јавља се Милован
Видаковић (1780-1841), који стиче велику популарност код читалачке публике. Међу
његовим романима издрвајају се ,,Усамљени јуноша“, ,,Велимир и Босиљка“, ,,Љубомир у
Јелисијуму“, ,,Касија царица“ и др. Ти романи настали су контаминацијом позноантичког
љубавног и барокног витешког романа, али у њима има и елемената сентименталног и
педагошког (васпитног) романа 18. века. Њихови јунаци су обично растављени љубавници
или изгубљени сродници, који се траже лутајући по свету. Такве типске јунаке Видаковић
је смештао у српски средњи век. Ови романи били су популарни код читалаца, нарочито
код жена, а оспоравани од стране критике (Посебно ћемо обрађивати Вукову критику
Видаковићевих романа.). Видаковићеви романи утицали су на Стерију, Богобоја
Атанацковића и Јакова Игњатовића, који су српски роман подигли на виши књижевни и
уметнички ниво.
Поезија је у раздобљу просвећености заузимала мање важно место.
Сентимантализму је блиска такозвана грађанска поезија, која представља прелаз између
народне и уметничке поезије. Њу чине песме за певање, најчешће анонимне по свом
пореклу, које су се шириле преко рукописних песмарица. У погледу тематике оне су биле
разноврсне: има религиозних, војничких, пригодних, љубавних, сатиричних. Иако
уметнички неразвијена, грађанска поезија одиграће значајну улогу у даљим песничким
токовима, нарочито у рађању наше грађанске лирске романтике. Њен утицај је
најприметнији у поезији Бранка Радичевића и Ј. Ј. Змаја.