Desanka Maksimović

POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME

Ove dečje pesme,

neka deca znaju,
čula sam od česme
u rodnome kraju;

od livadskih trava
pred noć kad šumore.
od bića što cvrkuću,
ćute, zuje, zbore;

od zemljaka mrava
kad s milion unuka,
sitne dece žute,
krene se na pute;

i od mačka stara,
unučiće svoje
kada iza peći
tiho razgovara;

od starica žaba
u suton kad žabice
na spavanje zovu;
od deda i baba;
 od roda na krovu;

od sunčanog zraka;
bauka i mraka;
i od poderanih,
starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE

Prodala je baka
daleko u gradu
pet kila krušaka.

Pa se misli stara
što bi deci kupila
za to malo para.

Da li igračaka?
Igračke se lome,
zažalila baka.

A šećernog leda?
Što će deci šećer
kad imaju meda.

Da li opanaka?
Omalo je novaca,
pomislila baka.

– Kupicu im knjiga
odlučila stara,
za to malo para.

Može kraj praščića

knjigu svoju čitati
moj čobanin Mića.
 Može moja Mara,
kad poslove sredi,
da se razgovara.

Nedeljom i baki
moći će iz knjige
pročitati unuci
razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA

Ide đačić u školu,

o ramenu torbu
svaki čas zagleda:
tu je boja zelena
kao mlada pšenica
da bujaju dečica
uz nju nikla crvena,
da detetu škola
sva na radost bude;
pa modra kô šljiva,
da se šari čude;
pa kô dunja žuta,
da se đačić zvezda
i sunašca seti
koliko god u nju
pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA

Govorila stara Matica

svim pčelama kraljica:
"Pogledajte, kćeri, napolje,
kreće li se vreme nabolje,
 jesu li se noći skratile,
jesu li se laste vratile,
jesu li s reka pali okovi,
čuju li se gorski tokovi,
rumeni li pruće živice,
zelene li mlade njivice,
kukureci da li stasaše, –
da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI

Rasla su dva ždrebeta,

dva ždrebeta zelenka,
pokraj šuma i vrela,
uživala u sjaju leta,
u slasti biljnog mleka;
oko njih mora cela
livada i pašnjaka
od jutra pa do mraka.

Jahala dva dečaka,

unuci deda-Veljka,
do dva mlada zelenka,
tutnjalo od njinih koraka,
brdo, polje i reka,
od vetra jurili brže;
tek čuješ izdaleka
pevaju naglas dečaci
a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA

Pozvao je maj
sve bube na čaj,
 od ose do pčele,
da se provesele,
tihe bubamare,
leptire, bumbare,
i livadske popce,
i rudare rovce.

Spremio je maj
sudove za čaj,
izneo u polje
raznobojne šolje,
pozlaćene kupe,
čuturice skupe,
i rumene zdele,
i krčage bele.

Sipao je maj
svakom med u čaj
u crvene lale,
u zvončiće male,
u hajdučku travu,
peruniku plavu,
u žute ljutiće,
da zasladi piće.

Popio je svak,
i leptirić lak,
čaja pola litre,
zasvirale citre,
začula se truba
sviračica buba,
iz obližnjeg žbuna
zapevala žuna.

JUTARNJA PESMA PČELA

Valja meda skupiti,

 valja kuću kućiti
opet iz početka.
Vi, Osice, do kosice,
gde bagrenje raste!
A vi, Mlade, na livade,
travicu popaste!
Vi, Mazice, na stazice,
do cvetnih krušaka!
Vi, Krilate, pobirajte
slasti sa šljivaka!

Valja meda skupiti,

valja kuću kućiti
opet iz početka.

ŠUMSKA LJULJAŠKA

Zaspala je malo
paukova mama,
a on u šumu – klis!

Ljuljašku istiha
splete pa se njiha:
uvis, uvis!

Gledale ga ptice
tako na vrh žice,
zastao im dah.

Gledali ga mravi
u zelenoj travi
pa ih bilo strah.

Opazi ga cveće
kako kroz zrak šeće,
zaplaka uglas:
 – Šta će, šta će biti,
ako prsnu niti,
a paučić – tras!

LIVADSKO ZVONCE

Bim-bam,
udaram,
već je dan,
već je dan.
Mrav pošao
na put ran:
pčela poljem
traži stan.

Bim-bam,
udaram,
da se budi
cvet i kam,
da trepavice
dremljivice
bude sram.

Bim-bam,
udaram,
mili već
i pužić sam,
i miš slepi,
bunovan,
pobegao na tavan.
Bim-bam,
udaram.

BLIŽI SE, BLIŽI LETO

 Bliži se, bliži leto;
u duši već ga slutim.
Pomalja zlatnu kosu
u zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.

Pomalja usne rujne
u bulkama crvenim.
Mirišu livade bujne,
i polja i šumarci
koja u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.

Kao sjajna carska kruna
zlatna mu svetluca kosa
rumenih svitaca puna.
Svi su mi oni rekli
kad; ih u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

KIŠA NA LIVADI

Umijte, umijte dobro oči,

govorila livada deci-cveću,
dok kiša ovako iz neba toči
i pere krovove, krune drveću.

Umijte, umijte dobro lice,

dok pljusak ovako iz neba lije,
umijte rumene trepavice,
da budu još rumenije.
 Umijte se, perunike,
dok još kiša plaha ne susta,
ivanjska travo, raspleći kike,
kosa je u tebe duga i gusta.

Ima danas kišice mlade,

da se okupa sto livada,
rastočite se, bele rade,
dokle ovako snežno pada.

Perite rupce šarene, žute,

govori livada kćerima redom,
perite bele rukave, skute,
po celom polju, nedogledom.

Ima danas na nebu vode,

da se okupa sto pašnjaka.
Umijte se! Da, žive zgode:
kiša je tako bujna i mlada.

NAMERNIK

Vraćao se mrav sa puta,

pa omrko na stazi
kraj maslačka žuta
u tom kolibicu starog puža
opazi.

– Dobro veče,
mravak reče.
Putnik neznan izdaleka,
pred vratima tvojim čeka,
možeš li ga primiti.

– Kad bi sama
guja ljuta
omrknula nasred puta,
 ja bih i nju primio.
Uđi samo,
noć prespavaj,
namerniče premio.

VOŽNJA

Vozimo se. Pokraj puta

razasuta
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

Vrh potoka i šipraga

topla, blaga
večer pada.
Vozimo se. Sanja cveće:
miris sleće
sa livada.

Gle, seoske kuće bele,

kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
šiblje, žita,
lete, lete.

Gle, počinju i svetlaci,

lete zraci,
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao žive
zvezde male.

Po beskrajno nežnom, mekom,

i dalekom
 nebu plavu
nasmejani mesec bludi
što na ljudi
liči glavu.

Vozimo se. Pokraj puta

razasuta
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

BELA VRANA

Neka vrana samohrana

razbole se sred planine;
nigde sina,
nigde snahe;
što imala od rodbine,
otišlo joj u mornare
i monahe.

Lečila je seničica,
milosrdna, mala ptica;
položi je u postelju,
lišće suho,
poskida joj crno ruho
i obuče čisto, belo,
golubije;
ukuva joj gorke trave,
da ih pije.

Sretnete li u planini
na proplanku,
ili stazi,
belu vranu kako gazi,
to je vrana samohrana,
 u belome ruhu hoda, –
nije htela da ga skine
i kada je ozdravila
posle nege
seničine.

ŽMURA

Igraju se žmure
more i planina
od davnih davnina.
Uveče se gora
iza magle skrije.
More, pronađi je!
A more se zlatnim
zaogrne plaštom.
Potraži ga, goro,
ako vladaš maštom!
Ponekad planina
do oblaka segne.
Trči za njom, vodo,
da ti ne pobegne.
A nekad se more
šćućuri i šljone.
Pojuri ga, goro,
dokle ne potone.

JARE I VUCI

Igrala se koza
s belim jaretom,
svojim detetom.
– Jarence, jarence,
burence, burence,
 baš si debelo!
Da ne dođu samo
vuci u selo.

A u blizini,
iza bunara,
čučala strašna
dva vuka stara,
pa se zakleše:
– Glave nam stare,
ukrašćemo joj
belo jare.

To čuli lovci
negde iz mraka
pa pripucali
iz pušaka.
A vuci od straha,
deco draga,
pobegli u noć
bez glasa i traga.

HVALISAVI ZEČEVI

Hvalili se zečevi
u zelenoj travi.

Jedan rekô:
– Tako mi
ne otpala ruka,
ne bojim se vuka.

Drugi rekô:
– Majka
da me živa
ne gleda,
ne bojim se medveda.
 Treći rekô:
– Tako mi
kupusova struka,
ne bojim se lisice,
popca ni bauka.

Uto nešto šušnulo

negde ispod grana,
razbegli se zečevi
na stotinu strana.

JESEN

Ide, ide jesen.

Jadne lipe mlade,
šta li će da rade!

Šta li će da rade
srebrnastosive
kraj potoka ive!

Šta li će da rade
visoke topole
kad ostanu gole!

Čim će da se brane
hrastovi u gori
kad jesen zahori!

Kad jesen zahori,

čim će da se brane
stare bukve grane!

Čim će da se brane
od jeseni stroge
šumice uboge!
KO JE VEĆI

Pače patki do članaka,

patka koki do pazuha,
koka petlu do grudnjaka,
petô ćurki sve do uha,
guska s guskom podjednaka,
tele kravi do vimena,
ždrebe konju do stremena,
jagnjad ovci do srdaca,
prase jagi sve do runa,
a do njuške kuci maca,
vrabac čvorku ispod kljuna,
čvorak svraki do kolena,
svraka vrani do kovije,
žabac bari do okreka,
račić reci do kamena,
do obale njivi reka,
mravak cvrčku do gudala,
cvrčak pužu do rogova,
mišić maci do brkova,
jela zvezdi do očiju,
mesec suncu do plamena,
dete majci do krioca,
mama tati do ramena.

LIM I DRIM

Tekle reke Lim i Drim,

jedan drugom pobratim.
– Pa šta s tim?
Neka samo dalje teku
Lim i Drim.
 A u Limu živi rak
i s njim sitni mrmorak.
– Pa šta s tim?
Nek o tome brine Lim.
– Pokraj Drima vazdan šuška
belouška.
– Pa šta s tim?
Nek o tome brine Drim.
– A u Limu ptica štrk
ribicama masti brk.
– Pa šta s tim?
Nek o tome brine Lim.
– Pokraj Drima skače strinka
gatalinka.
– Pa šta s tim?
Nek o tome brine Drim.
– A u Limu ima dom
mali som.
– Pa šta s tim?
Nek o tome brine Lim.

SNEŽNI GOLUBOVI

Spazila dva goluba prava:

u vrtu, u jutro rano,
jato snežnih golubica spava
kao omađijano.

Prošlo i podne, i noć stigla,

spavaju, ne miču se s mesta;
nijedna krila da bi se digla
od njih stotinjak, dvesta.

Gledaju: golubovi pravi, živi,

čudom se samo čude,
ne može nijedan da se nadivi
šta li će to da bude.
 I poletjeli s krovova ničice
do jata golubjega,
kad tamo, na grani nisu ptičice
već bele grudve snega.

PTIČIJA NOVA GODINA

Godina će nova, a senice Senke

i gugutke Sive, golubice Belke,
ostale bez jelke.

Imaju u šumi i jele i smreke,

ali bez ukrasa, bez svećice neke,

bez srebra i zlata i bez igračaka

kojim jelke kite deci mama, baka.

I noć utom pade. Kad eto ti čuda,

šumom divne jelke zasijaše svuda.

Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata,

pravih su ih zvezda okitila jata.

A na vrhu svake stoji srp meseca,

kao na jelkama što imaju deca.

Čarobnjak je valjda to u šumi bio

i za ptice mesec jasni umnožio.

Iz neba vedroga domamio nežno

srebrnasto inje i pahulje snežne.

Povešao ptičje igračkice razne:

šišarke, žirove, pužje kuće prazne.

I ja sam vam bila sa senicom Senkom,

 i gugutkom Sivom, golubicom Belkom,
pod njihovom jelkom.

SKRETNIČAR

Stojte, automobili,
stojte, brzi tramvaji,
taljige voća pune,
sad će iz škole da grune
đačića nadošla reka,
u veseloj, ludoj graji.

Lakše, automobili,
dajite tačne znake,
kod kuće decu čeka,
da se radosna vrate,
ujak i stric i bake
i mama i brižne tate.

Stojte, automobili,
deca ulicom trče
kao poljem leptiri!
Vozaru, konje smiri!
Tramvaju, ne idi galopom!
Sad će iz školskog dvorišta
na ulicu jurnuti đaci
kao izbačeni topom.

DETINJSTVO

Dečače, ti sada gradiš

domove od kocaka,
malene puštaš niz vodu
čamčiće od novina;
prave brodove i kuće
dizaće tvoja ruka jaka
posle desetak godina.

Ti sada zabadaš pruće

po dvorištu, u pesku
rasadnik dižeš mladi;
a jednom ćeš saditi prave
voćke okolo kuće,
šljive, orahe i lesku.

Ti britvom kosiš sada

busenje ukraj jarka,
korov čupaš po luci;
a jednog leta žarka
prava čelična kosa
zablistaće ti u ruci.

Jednoga dana ti ćeš

sesti za kosilicu
blistavu od jutarnje rose,
pašće otkosi ravni
tu gde sad travu gaze
detinje noge bose.

U igri ti štitiš sada

druga svoga nejaka,
stojiš hrabar na meti;
a kad dođe doba
detinjstva i igračaka,
za pravdu ti ćeš se prvi
vatreno zauzeti.

Ti sada čitaš samo

istorije naše strane,
i ponosom se pune
tvoje dečije grudi mlade,
a jednog dana ćeš i ti
čovek odrastao biti,
uvrstiti se u one
 što povesnicu grade.

NAD KNJIGOM BAJKI

Dečače, priznajem ti, ni za mene nema

u svetu stvari ni mrtve ni neme,
kamenje hoda i pevaju trave;
sve stvari su u svetu žive, i goleme,
sve govore i imaju ljudske oči prave.

I meni svet se čini pun stvorenja,

pun stvorenja o kojima govore priče.
I ja u pravdu imam poverenja
i volim onog koji je proriče.

I ja verujem pobediti mora

dobri što pođe sa zlim da se tuče.
Pobediće dobri, nema razgovora,
ne mora imati ni prut čudotvorni,
ni čizme krilate, niti zlatne ključe.

Kad dobri samo stigne u carstvo mraka,

sve će početi tamo da se sija,
izleteće ptice svud iz krletaka
carstvo mraka nestaće svakako,
oduvek sam verovala i ja.

Ne prevrći unapred listove, čitaj mirno:

dobri će stići na vreme, kako ne bi,
i oslobodiće tri sužnja nejaka.
Kad svi pomisle: pobedi car mraka;
smoždiće ga dobri, a za ljubav tebi.

Za ljubav tebi neće biti skoro

nigde u svetu čoveka opaka,
ni zloga dela gdegod započeta.
Za ljubav tebi biće srećna svaka
 zemlja odavde – pa do na kraj sveta.

BAJKA O LABUDU

VETAR DADILJA

Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se
seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne
hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se s decom
zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde
tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu
radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu
ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:

Moj dragi prijane,

ti ne znaš zanata!
Prstom nisi taknuo
mnoge donje grane.
Kupi se na vrata!

Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao

je iščupati i poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj
je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:

Moj nevešti brale,

ne razumeš ti se
oko baštenskoga
ni posla ni bilja,
pa budi dadilja,
što ti je i otac
a i deda bio,
 moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike, već zaždi

niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. Kad
ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:

Da li staro lišće
treba, čika hraste,
malo da se strese?

Zbog njega ti, čiko,

novi list ne raste,
ne ukazuje se.

Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:

Kako li bi bilo,
teto, kad bi granje
slomljeno i suvo
malo ti oduvo?

Gde ugleda samog zečića, stane da ga ljuška pevušeći:

Malome bukvaku
odneli su baku,
odneli su deku –
ne dam svoga zeku.

Malome šljiviku
odneli su čiku
u goru daleku –
ne dam svoga zeku.

Drveće je odgovaralo bez volje, neko da čeka starog poznanika,

Razvigorca, koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja, neko
da voli samo da obavlja svoje poslove, a zečije majke su se izgovarale da su
sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se
on hrastu na obronku jaruge:

Da li imaš dece,
 da ti decu niham,
da im pevam tiho?

Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče:

Imam tri sinčića,

treba da se gaje:
ostali su siroti,
bez bake i naje.

Treba da se ljuškaju,
treba u zaranke
da im pevaš blage
šumske uspavanke.

Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu

umiljato zelenim šapicama. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i
ostade kod njih. Najzad je bio našao posao koji voli. Skide odmah kabanicu,
obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga
zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastići hteli da im vetar, koga nazvaše
Dujom, štogod priča. Pokuša vetar da izvrda, jer je više voleo da peva, ali
deca hrastova hoće pošto-poto priču. Duja onda poče nešto što je još od
svoje bake bio čuo:

Ukraj vode, kraj potoka,

hoda roda beloboka,
beloboka, rujna kljuna.

Puče negde puška puna.

Nema više ukraj vode
beloboke naše rode.

Duja to priča, a pruće uglas plače, žao mu rode. Onda on poče nešto
smešno, kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi, i
hrastići se odmah razveseliše. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom,
otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost.
Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli, reši da
ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu.
Tako je Duja pričao pruću smešne priče, ujutro mu retkim češljem
raščešljavao kosu da je ne bi čupao, uveče mu pevao uspavanku da zaspi.
Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. Malo, malo pa će
tek koja bukva doviknuti:

Dujo, dobri brale,

poljuškaj mi dete,
nemam jadna kad,
ovčicama moram
izatkati hlad.

Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i

hrastiće uspavljivao:

Ljuška, ljuška, ljuška,

daleko u gori
strašni medved njuška:
ne dam dece ja
za prolećna dana
obasjana dva.

Tek što on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu decu
dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. On
priskoči i tamo pevušeći:

Ljulja, ljulja, ljulja,

daleko u gori
kurjak se šulja:
ne dam dece ja
za sunce, ni zvezde,
ni meseca dva.

Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač, a on brzo ostavi breze

pa potrča njima, još izdaleka ih umirujući:

Nija, nija, nija,

daleko kroz goru
prikrada se lija:
ne dam dece ja
ni za letnja dva
lepa večera.
 I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu
nadoveže druge uspavanke, sve do same noći. Tada ih umije svežim
mirisima, pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. A kad bude zora,
poviče ispod hrastovog debla:

Ko hoće da bude
najviši u gaju
prvi mora spaziti
sunce na rođaju.

Ko hoće sve leto

da lista i buja
mora na stan primiti
drozda i slavuja.

Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca, i

tako svakog jutra pomalo porastu. A što su više rasli, sve više su pevačica na
stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene, granate krune kome
nije trebalo više pevati uspavanke, ali su Duju iz zahvalnosti što ih je
odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti
odmarao.

ORAŠČIĆI-PALČIĆI

Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Jedni su čistili pasulj da

sprave od njega čorbu za ručak, drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će
postaviti lonac, a dvojica su tresli orahe, skidali sa njih gornju zelenu
košuljicu i skupljali ih u torbu. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu
posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. Kad je već torba bila puna,
primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do
jarka, a za njim ih pobeže još nekoliko.
Čobani se radoznalo okupe oko torbe. Jedan reče:
– Sigurno smo prepunili, pa se presipaju.
Drugi se našali:
– Možda je zemljotres, pa ih izgoni iz torbe.
– Treći predloži:
– Zavežite torbu, pa da vidimo šta će biti.
 Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je, ali su se orasi u njoj
premetali, tiskali, zveckali, te se pastiri, koji se često ni vukova ne plaše,
uplašiše. Utom su se iz torbe čuli glasovi:

Pastiri, pastiri,
zašto vas je strah?
Pustite nas da vam
očistimo grah.

Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje, dogovarajući se šta

da čine sa tim neobičnim orasima. Ali što su se oni više izmicali, glasovi su
postajali sve jači:

Pastiri, pastiri,
odrešite torbu.
Mi ćemo vam pomoći
da skuvate čorbu.

Onda najmlađe pastirče, koje je zavezalo torbu, reče hrabreći ostale:

– Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao, ja ću je i odrešiti. Ne mogu nam
ništa, pa neka su u njima i sami đavoli.
Rekavši to, odreši torbu i prosu orahe na travu. A oni se stanu kotrljati i
skakutati, pevajući glasno:

Pustite nas iz ljuske,

iz oklopa kleta,
i nama se po polju
i planini šeta.

Kad to ču najmlađe pastirče, reče drugovima:

– Moramo ih pustiti jadnike, pa ko su da su.
Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha.
Ostali su samo ćutali, bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. Ali
malo pastirče, ne pitajući ih više, uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi
ga kamenom, a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac, ogrnut zelenom
dolamicom, i pope se pastiru na rame. Kad su drugi videli kako se nevina,
smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. Začas je cela torba
oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. Prvo su se
poigrali po travi, ispreskakali se i isprevrtali preko glave, pa se setili i svoga
obećanja. Posedali su brzo oko šačice graha, očistili je, stavili u lonac da se
kuva. Videći da se vatra utišala, sto oraščića-palčića pojuri u šumu da
donese iverja, i vrati se svaki sa po dve iverčice. Oganj je začas opet buknuo
i počela čorba da se kuva. Svršivši posao, mališani su nastavili igru, veselo
podvriskujući. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo
odmore. Tada ih pastirče, želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha,
upita:
– Recite mi, oraščići-palčići, gde ste bili pre nego što ste se našli u
svojim kavezima?
Mališani se i sad pesmom odazvaše, jer su jedino tako umeli da govore:

Pod zemljom smo lutali

već vekova pet,
pre nego što opet smo
ugledali svet.

Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno, pa je dalje pitalo:

– Recite mi, oraščići-palčići, kako ste utonuli u zemlju?

Opet je hor mališana sa grane odgovorio:

Zemljotres je proguto
naš maleni grad,
naša sela i šume
i naš cvetni sad.

– A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče.

Kroz stablo smo oraha

staze prokopali,
i do ploda doprli
jer smo tako mali.

Otpevavši poslednji stih, oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se

kao vojska, odmarširaju veselo u planinu. O svom životu i poreklu nisu hteli
više ništa da kažu, samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek, ako bude u
nuždi, zove.
A ono je tako i činilo. Kad mu se zagube ovce, vikne samo: "Gde ste,
oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno
stado. Kad mu treba da naloži vatru, njih se samo seti, a oni, svaki sa
iverkom ispod pazuha, dotrče i nalože. A kad je mali čobanin ostario i stekao
unučice, oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im, da ne plaču.
Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na
njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu.

PATULJAK KUKURUZOVIĆ

Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze. S jedne
strane su rasli kukuruzi, s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze
ne bi otišle u štetu. Ali ponekad bi se zaneo u igri, pa ne bi primetio kad
koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. Bilo je mnogo stvari koje
su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci, žabe, gušteri; osim toga je
voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. Tako se jednom bio
zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u
zemlji, da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko
busenja. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum, kad ču iz
kukuruza neko pevuši, ni glasno ni tiho, ni tanko ni debelo:

Čuvaj, dečko, kozu,

obrstiće lozu,
i biće batina
ko na svadbi vina.

Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i

počela da brsti čokot loze. On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je
pevao. Ali nikoga nije mogao da pronađe. Vetar je lako šumio u dugom
sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu, a nikakav se ljudski glas
nije ponovo čuo.
Kad je došao kući, dečak ispriča majci šta se dogodilo, a ona mu reče:
– Sigurno ti se to od vetra učinilo, nemoj više o tome da misliš.
Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet
kukuruze, zavirivao ispod vreža bundeva i duleka, što su među njima
vijugale, i ništa. Vrati se tada na njivu, odlomi vrbov prut i zanese se u
deljanje sviralice. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je
vladala svud okolo.
Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši, ni glasno ni
tiho, ni tanko ni debelo:
 Kad bi dečak znao,
ne bi onde stao:
gde je kamen sivi,
ljuta šarka živi.

Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka

motkom, a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke.
– Da je igla, naći ću ga, poviče dečak, i pođe opet da ga traži.
Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. Svilene brade kukuruza su
blistale na suncu, kljucala u koru kruške ptica, i ništa više.
– Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci, vrativši se kući.
A ona se bojala da se dečak ne prepadne, pa iako je i sama mislila da je
duh, reče:
– To je žubor vode bio, nemoj više o tome da misliš.
Dečkova je mati bila sirota udovica, seoska vezilja. I danju i noću je
vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke, pa je tako već počela i vid da
gubi. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće, ali joj to nije
pomoglo. Jednog dana tako, kad su joj oči mnogo suzile, ona reče dečaku.
– Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena
česma, čija je voda lekovita za oči. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš;
ja ne znam da u blizini ima ikakva česma.
Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na
strnjiku kraj reke. Sedajući pod krušku, sav zadihan, reče:
– Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati!
– Kako on to izusti, a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti, ni tiho ni
glasno, ni tanko ni debelo:

U pećini gore,
eno takve česme,
samo niko ne sme
za nju, dete, znati,
osim tvoja mati.

Ode dečak do pećine u steni, u koju ranije nije nikad ulazio, koju su čak
i stari ljudi zaobilazili, jer je vrlo mračna i duboka bila, i nađe u samom
njenom dnu česmu, tanku, jedva čujnu. Odjuri tada radostan majci i javi joj.
I kako se zbilja tamo umila, oči su joj postale bistrije. Zato reče sinu, želeći
da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima:
– Razmotri, sine, sutra opet po njivi, možda ćeš pronaći gde se skriva
naš dobrotvor, pa ga pozovi u goste.
 Dečko ovog puta pođe bez koza, da bi na miru mogao tražiti
nepoznatog pevača iz kukuruza. Ali kako stiže na njivu, kiša udari, te
morade da se skloni pod krušku. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske
kukuruza kao niz oluke. I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde
pevuši poznati prijatni glas:

Oj, hoj, hoj,

sad kukuruz moj
raste na toj vodi;
dobro će da rodi.

I tako nekoliko puta: poćuti malo, pa opet nastavi svoju pesmu, videlo
se da je pevač bio veseo. Tad se učini dečaku, dok je motrio pažljivo odakle
glas dolazi, da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo
bolja od ostalih. Pritrči on tamo te zaviri. Kad ono čudo neviđeno: u onom
zelenom fišeku od lišća, gde obično stoji klip kukuruza, stoji čovečić i igra u
mestu.
Oči mu sitne kao u vrapca, ruke i noge majušne, samo brada velika
koliko ceo on.
– Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno.
– Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek, ne prestajući da
igra. U kojim se kukuruzima ja nastanim, rastu kao iz vode. Zato su i ovi
tako dobri. A tebe sam zavoleo, jer znam da si dobro dete. Čuvaću te uvek,
dok ovde budeš koze napasao.
– Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. Hčće da te počasti
što si mene spasao zmije, a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak.
Ali patuljak Kukuruzović odgovori:
– Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao, brada bi mi smesta sva
otpala. A imam svega što mi treba: kišom se pojim, a vazduhom hranim.
A rekavši to, opet nastavi svoju igru i pesmu, a dečak radosno otrča po
pljusku kući da sve ispriča majci.

MEDVEDOVA ŽENIDBA

Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otrča brzo na potok i
ogleda se u viru. Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom, jer se glasno
nasmejao i otrčao u šumu pevajući:

U medveda Dunda
povelika bunda,
staje suvog zlata,
hiljadu dukata.

Četiri šubare
vrede silne pare,
a čizme duboke
teške do tri oke.

Sva će čarna šuma

sići za njim s uma:
veverica lepa,
lija dugog repa.

Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice. Izađe pred njega
stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj, a
Dundo se pokloni do zemlje, pa reče:

Pametnice, lijo,
daj mi svoju kćer,
ja sam najsnažnija
u planini zver:
ruka mi je buzdovan,
brdo su mi leđa;
u času ću smrviti
svakog ko je vređa.

A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori:

Sve je lepo,
sve je krasno,
al' si, medo,
stigô kasno:
kćerka mi se mala
prekjuče udala
za suseda svoga
 lisca repatoga.

Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško, ali se brzo uteši
misleći: "I bolje što se već udala; nisam valjda lud da se ženim takvom
dugorepatom zverkom." I na um mu pade da njegov sused zec ima vrlo
umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio
medveda kad je naišao. Ugledavši ga onako veselog, začuđeno upita kojim
dobrom je došao. Medo se i pred njim pokloni i reče:

Sused-zeče, čuj me sad:

s tvojom kćerkom ja sam rad
da se oženim,
s tobom orodim.

Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama:

Baš si čudan, medo, stvor:

sav si truntav,
sav si spor,
kao da sto kila nosiš,
a zečevu kćerku prosiš.

Uzdahnu Dundo kad ovo ču, ali se opet brzo uteši, govoreći sam sebi:
"Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca; i ona sigurno voli
mnogo da trči, pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti." Pa se seti da krezubi
vuk ima jedinicu, te pođe da nju zatraži. Vuka zateče gde se pred kućom
sunča pa ga oslovi:

Striče-vuče,
kćer mi daj!
Ako nećeš,
dobro znaj,
napašće te
sav naš rod.

A vuk nemarno zevnu pa odgovori:

Moja kćerka ne gleda

veseljaka medveda.
Medved zimi spava
 otekne mu glava,
medovinu pije
od mraza se krije.

A mi smo vuci-halauci,
hrabra srca, zuba ljuta,
svako nam se sklanja s puta;
ne pijemo nikad meda,
niti se bojimo snega,
niti se bojimo leda.

Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio, ali steže srce i pomisli: "Šta
će meni vukova jedinica. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem
junaštvu." Utom skoči s drveta veverica. Bila je sjajne dlake i okretna, pa se
medi mnogo svide, te je zaustavi:

Veverice lepa,
udaj se za mene,
bićemo lep par;
kruščice medene
daću ti na dar.

Ali ona gotovo i ne zaslade, samo mu u prolazu dobaci:

Pođi zbogom, medvede,

veverice ne jedu
medenih krušaka;
lešnikom se hrane
sa zelene grane.

Šta će, kud će, pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se
ženim vevericom, morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću."
Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije:

Lasice malena,
budi moja žena!
nosiću te na dlanu
kroz zelenu poljanu.
Igraću ti kolo
svaki božji dan.
 Uzbraću ti cvet
još neuzabran.

Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati:

Ti si, dragi medo, slep:

hrapav imaš glas,
trapav imaš stas;
a lasu malenu
hteo bi za ženu.

Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. Umesto da zaprosim svoju

susedu medvedicu, obraćam se raznim uobraženim palčicama", i naže natrag
kući koliko ga noge nose. Kad tamo, a medvedica sedi pred svojom pećinom
i cedi med. Dundo joj se obrati laskajući:

Susedice medvedice,
udaj se za mene!
Slušaćemo ptice
sred gore zelene.
Ići ćemo svuda
zajedno u lov.
Stvorićemo sebi
ispod bukve krov.

Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala, pa brzo ostavi posao i

potrča mu u susret, pevajući:

U medveda Dunda
povelika bunda,
staje suvog zlata
hiljadu dukata.

I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni.

MACAN-BRACAN
 Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak, Macan-Bracan.
Starac nije imao ni dece ni unučadi, pa je zato još više voleo svog jedinog
druga mačka. Obojica su bila nezapamćeno stara, obojica su ujutro mnogo
kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. Samo nikad nisu
spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario
kad se drugom pridrema. I posao su u svojoj kućici bratski delili, Macan je
repom čistio sobu, a starac ložio vatru; kad starac stavi ručak da se kuva,
mačak pazi da ne iskipi, a kad starac nešto šije, mačak mu uvlači konac u
iglu. Legne li Macan-Bracan prvi da spava, starac mu peva uspavanku:

Buji-paji, Macane,
sad će noć da nastane,
vetar će da duva,
stražu će da čuva:
da ne padnu gromovi,
i ne sruše krov,
da ne svrate vukovi
kad pođu u lov.
Buji-paji, Macane,
sad će noć da nastane,
sad će pasti kiša,
uspavaće miša
na našemu tavanu
pa će mišić Macanu
dopadnuti šaka
pre prvoga mraka.

Slušajući starčevo pevušenje, mačak je spokojno spavao, znao je da mu

se nikakvo zlo ne može dogoditi. A kada se on dobro ispava, spava starac;
Macan legne kraj njegovih nogu, gleda ga netremice i prede:

Spavaj mirno, deda,

Macan tebe ne da.
Pređicu ti prede
od poda do grede,
da mesec ne smeta
kad kraj kuće šeta,
da te dobro čuva
pauka i muva.
 Kad starac pođe u šumu da kupi drva, ostavi mačka da čuva kuću,
zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. Mačak se obično nije plašio da
ostane sam, očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć.
Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. Bio je u selu ukrao
petla, kokoš, kravu, ovcu, i psa, taman toliko da zakući. Samo mu je još
nedostajao mačak. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na
prozoru, pa ga stane mamiti:

Macane-Bracane,
izađi ovamo,
da povečeramo.
Doneo sam mleka
tebi izdaleka,
iz daleke daljine
doneo sam slanine.

Macan je, istina, bio gladan, jer starca nije bilo kod kuće ceo dan, ali
ipak odole srcu i pobeže sa prozora. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz
ključaonicu stade zvati:

Macane-Bracane,
izađi ovamo,
da povečeramo.
Doneo sam šećera,
biće slatka večera,
doneo sam meda
i masla sa leda.

Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. Tad

lopov poče kroz dimnjak da ga mami:

Macane-Bracane,
izađi ovamo,
da povečeramo.
Doneo sam luka,
paprike i soli –
sve što gladan voli.

A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu, nećeš ni

na luk", pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa, zovući u
pomoć. Utom se baš starac vraćao iz šume, pa čuvši da mačak zapomaže,
seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. Lopov u taj čas šmugnu
kroz mrak, ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima.
Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. Nigde nisu išli jedan
bez drugog, jer su se bojali da lopov opet ne dođe. A čega su se bojali, to se i
desilo. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i
nagovori tri razbojnika da ubiju starca. Srećom, mačak ih, sedeći na prozoru,
još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu, a on ih, praveći
se nevešt, dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac, odgovori lukavo:

Mijau, on je tu,
sakrio se na tavanu.

Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu, stanu da viču na

mačka što ih je prevario, ali on nastavi da zavarava trag:

Mijau, on je tu,
sakrio se u podrumu.

Razbojnici grunu u podrum, ali starca ni tamo ne nađu, te navale ljutito

na mačka da im odmah kaže istinu, a on nastavi svoju šalu:

Sada ću vam pravo reći,

pobeg'o je iza peći.

Oni tada tamo, ali ne našavši ni tamo starca, potrče na mačka da ga

tuku, a on će opet:

Moj je starac još pre zore

iza kuće, vrtić ore.

Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt, pa kad ni tamo ne nađu koga su

tražili, povade kolje pa drži za mačkom. Da bi ih još malo zadržao, dok
starac daleko ne odmakne, on im pokaza bunar:

Poslušajte mačka stara,

starac je na dnu bunara.

A kad razbojnici siđu u bunar, on beži u šumu za starcem i nađe ga u

nekoj pećini. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući. Tamo više
nije bilo razbojnika, digli su ruke i od starca i od mačka, ne želeći da imaju
ikad više s njima posla. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju
mleka i legnu da spavaju.

PRIČA O RECI

Još pre hiljadu i više godina, kad se starom Izvoru rodilo stotinu
najmlađih kćeri, padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s
drugom. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje, a Izvorove
kćeri, kapljice, gutale su im svaku reč. Kad su ptice odletele, nastao je kraj
Izvora veliki metež, kapljice su skakale, prskale okolnu mahovinu, činilo se
da je voda prosto provrela od neke radosti. To su se Izvorove kćeri
dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. Ali
bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu, zato starije nagovore onu
stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. Ove mu se obese o vrat kao
ogrlica pa umiljato zažubore:

Oj, dobri oče, pusti nas, pusti,

kroz čestar gusti,
do dolje zelene,
tamo nas čeka
velika reka
u nepoznati dalek kraj
da s nama krene.

Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da

o njihovoj molbi razmišlja. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov
ozbiljni glas:

Ne ludujte, kćeri malene,

ne odlazite u svet od mene!
Isprečiće se pred vas brda,
krša i kamena cela krda,
neće vam lako dati puta.
Upoznaćete vrlo brzo
kako je zemlja tvrda
i ljuta.
 Ali se kapljice nisu dale urazumiti. Sada je sa dna izronilo stotinu
njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući:

Pusti nas, oče,

i ptica pušta poletarce,
i gnevna oluja povetarce,
i guje stare
puštaju mlade
u čestare,
i medved pušta svoje meče
da strči u dolju
kud potok teče.
Blaži je od tebe i vuk sami,
pušta da vučići svet upoznaju.
Pusti nas, oče, svet nas mami!

Izvor se sad još dublje povuče, čak u tamne bunare u zemlji, a njegove
kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. Da je putnik tada
naišao, čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni, stari Izvor. Tek
pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas:

Kapljice kćeri,
i ovde u šumi ima lepote.
U svetu kud žurite,
ljudi krote,
mora i reke,
stavljaju im uzde i okov.
Kajaćete se gorko, duboko,
krenete li u kraje daleke.

Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. Idućeg jutra, dok je
starac još spavao, iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak
otisne niz brdo. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. I tako sto
po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. Na nekoliko stotina
metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se, sjure u podnožje
prve kose. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i
Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje. U
početku, dok još nisu bile istrošile snagu, kršile su sve što im se našlo na
putu. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja:
 Mrmorimo, žuborimo,
dok grlo ne umorimo.
Igrajmo, skačimo,
stene plačimo,
livade rubimo,
šumimo, trubimo.
Hujimo, šumimo
dok gore ne zagluvimo.
Kikoćimo se, ćaskajmo,
žuborimo, praskajmo,
hrašće obarajmo,
pećine stvarajmo,
rovimo, vajajmo.

Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im

se stadoše javljati sve veće prepreke. Ispred sto najmlađih ispreči se
ogromna neprobojna stena. One se uhvate za ruke i stanu jurišati, ali ona
osta nepomična. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama:

Oj, sestrice, oj!

Na putu nam stoji
tvrd kamena sloj.

Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih

Izvorovih kćeri:

I moj, sestre, put

naporan je vrlo,
svu me kupa znoj.

S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje:

Hej, sestrice, hej!

Na mom putu brdo,
presede nam smej.

Kako su se prepreke iz dana u dan množile, Izvorove kćeri su

pomišljale da se vrate kući. Kad druge kapljice pridremaju, one se uhvate za
ruke da bi pošle uz potok. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po
sto puta se vratile dva natrag. Ova malodušnost je, srećom, kratko trajala, a i
starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u
detinjstvo. One se, sirotice, postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na
stene pred sobom. U kamenu se uskoro nađoše pukotine, te potok uskoro
odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. To je bio
valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. Protežući se lenjo na
suncu zažubore:

Sestrice kapljice,
sad se odmarajmo,
dremajmo, spavajmo,
sanjajmo mir.
Brda smo oborile,
nova smo stvorile,
stene smo digle,
najzad smo stigle
umorne u vir.

Vir je ležao u poljani, baš pred ušćem u veliku plovnu reku. Odmorivši
se u njemu, sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se
izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. Ona je bila mutna i troma i
nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive.
Međutim, još nije bio kraj naporima naših putnica. U dalji se ukaza
nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da
se dogovaraju kako da ih prevrnu, dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše
pesmom punom poleta:

Dolazi brod uglja pun,

putnička lađa i za njom čun.
Zasučimo, sestre, zelene rukave,
prenesimo ih čak do širine
morske plave.

Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra, nošeni mladim
rukama Izvorovih kćeri, te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini
zajedno s njima. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu
mora podižući kaplje planinke pod oblake. I kao nekim čudom, ti oblaci u
svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako
su bili mnogo umorni, spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini.
Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci
opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. Tako
se to ponavlja otkad je šuma, reka i oblaka.

BAJKA O LABUDU

Živela je na vrhu planine mala Snežana, kraljica zime. Na nožicama je

imala cipele od srebra, bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim
zvezdama, na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja
kad sunčev zrak na nju padne. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu
planine. Spavala je u snežnom gnezdu, golišava se valjala po smetovima,
loptala se po ceo dan pahuljicama, vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici
tužno oborene glave. Kako je Snežana bila vrlo mala, mogla je sasvim
udobno da joj sedne na krilo. Padale su na to jezero i druge ptice, divlje
patke i guske, ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime
služiti umesto čamčića.
Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna, zašto uvek obori
glavu, i jednom je upita:
– Moj crni čamčiću, zašto si uvek toliko tužan?
– Kako, mala kraljice, znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći
jezerom; kad te na obali ugledam, uvek ti radosno mahnem krilom –
odgovori ptica okolišeći.
– Tužan si, tužan, čamčiću, uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu.
Reci mi šta te to mori, možda ću ti pomoći – reče Snežana opet.
Ali ptica ne odgovori ništa, samo još više pognu glavu i zaplovi brže.
Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima, ali se čvrsto u sebi
odluči da dozna tajnu crne ptice. Stalno je krišom posmatrala iz svog
snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. Tako posle nekoliko dana opazi
da je ptica još više pogla glavu, kao da se zagledala u svoju sliku u vodi, i
plovi lagano, lagano, rekao bi čovek ne miče se. Samo kad nekoliko
trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero,
opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Brzo se iz svog gnezda
spusti do jezera, pa ponovo upita:
– Čamčiću moj crni, reci mi što si tužan. Ja sam kraljica sve ove beline,
kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde,
provozaj me jezerom, pa ćeš mi onda reći svoju tajnu.
 Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog
talasića, pruži svoje krilo, i kad Snežana sede na njega, otisnu se polako
sredini jezera. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća, beleli
se oblaci na nebu, belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu,
blistala se od beline Snežana kraljica zime.
– Mala kraljice, odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti –
prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti.
Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. Kad
se smrklo, otišla je na obalu jezera, gde je crna ptica već čekala. Skrivena u
noći, ispovedala se tiho kraljici zime:
– Sve je oko mene belo: i drveće, i nebo, i zveri, i ti, mala kraljice;
samo sam ja od noći crnja. Zato me mori tuga.
Čuvši to, Snežana radosno reče:
– Kad ti je to jedina nevolja, čamčiću , ne brini! Učiniću da postaneš i ti
beo; zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj.
Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule, među stenje, gde je živela
Srebrna Zvezda, majka svih pahuljica. Mogla joj je i zapovediti, ali Srebrna
Zvezda je bila veoma, veoma stara, pa je Snežana zbog toga umiljato
zamoli:
– Dobra, Snežna Zvezdo, ti što si još mojoj majci odeću tkala, pošalji
noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno
crno perje. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola.
Tako je molila Snežana, a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera.
Kad bi oko ponoći, san pticu savlada, ona položi glavu na krilo i ostade
nepomična. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja, te u trenu
postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime.
Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud, prvi na svetu, drugi su
se posle toga rađali i umirali, ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru
vozi Snežanu, kraljicu zime.

KĆI VILINOG KONJICA

Pođite kroza šumu stazom pravo, onda skrenite desno, pa kod jaruge
levo zaobiđite šumarevu kuću, i opet krenite desno, pa kad najzad udarite još
jednom ulevo, u pravcu stare bukve, tamo je panj gde živi kći vilinog
konjica.
Ona je mala, mala devojčica, vesela i prozračna kao vilin konjic. Svi do
poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. Bube, pauci, komarci,
svici, mravi i patuljci rado se s njom igraju. Kad pođe daleko u šumu,
patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. Kad padne mrak, svici
dolete da joj svetle. Kad zadrema, komarci i pčele zuje, da je što pre
uspavaju. Ako joj se voza, mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih
dvadeset upregne, da bi mogli juriti kao strela. Ako zaželi da se ljulja, pauci
načine začas ljuljaške, obese ih o kakvu grančicu, i mala kći vilinog konjica
se njiše na njoj po čitav dan.
Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama
pobeže na reku. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Sedne na list bukve
što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase.
Plovila je tako ona, plovila, i bila mnogo vesela, posmatrajući krajeve kroz
koje je tekla reka. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali, nikad nisu videli
tako male devojčice. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale, a ptice
letele kraj nje obalom.
Sve je bilo ne može biti lepše, ali nesreća se uvek iznenada dogodi.
Naišavši na nekakvu maticu, čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se
udavi. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog
konjica. Tuda slučajno naiđe vrabac, njen sused, pa kad vidi da je sirota
mala devojčica umrla, prhnu odmah da javi njenim prijateljima. Tako se glas
o njenoj smrti raširi brzo po šumi, i patuljci brzo otrče da odnesu glas
njenom ocu, vilinom konjicu. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj
nekog potoka. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici, vilin konjic pojuri
na livadu gde je ležalo njeno telo, ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno
brzo.
– Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne
žali svoju kćer.
– On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi.
Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male
utopljenice, zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga
na livadu, jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla, niko joj
više ne može pomoći.
Čuvši ovo, pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni
vetar, ali, kao za pakost, od njega ni traga ni glasa, jer je već bilo prevalilo
podne. Jedva u zlo doba, kad se sunce stalo kloniti zalasku, nađu ga u jaruzi,
zavukao se i ćuti.
– Mala kći vilinog konjica je umrla, hajde brzo do nje, jer će skoro noć
– doviknu mu patuljci.
 I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba, pa se odmah digne iz
jaruge i brzo, za tren oka, nađe se na livadi. Ugledavši ga, vilin konjic ga
zagrli preklinjući:
– Oživi moju malu kćer, molim ti se, oživi što pre, jer će za koji čas
zaći sunce i biće kasno. Oživi mi je, ti jedini to možeš učiniti.
A istočni vetar stade prvo tiho, tiho, pa onda sve jače duvati u krioca
obamrle devojčice, ne bi li ih pokrenuo. Zanjiha se od njegova daha okolna
trava, potom šumica oko livade, a krila male devojčice još ležahu
nepomična. Njeni drugari, misleći da je ni vetar ne može oživeti, stanu
plakati neutešno. Uto on još jednom iz sve snage dunu, a njena krilca se
lagano pokrenu, oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz
dubokog sna.
– Oživela je, oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci, a vilin
konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima.
Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu, posade mravi svoju ljubimicu
u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. Kraj kola pođu
svici sa svojim svećicama, jer je već padao mrak, bube udese najlepšu
svirku, a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao.

TRI PATULJKA

Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. Roditelji

su po ceo dan orali, kopali i želi kod drugoga, da bi svoju decu ishranili. Za
to vreme, deca, dva manja dečaka, ostajala su kod kuće sama i igrala se.
Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. Ovi mališani su pravili
sviralice od vrbova pruća, pleli kotarice, pravili vodenice na potoku što je
tekao pored kuće. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza
žbunje.
Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan, tako su se zvala deca
seljaka, na potok i počnu graditi vodenicu. Prvo naprave branu
nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. Pod slap što je padao sa brane
stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca
kao pauci na točkovima. Motku naslone na drvene račve, zabodene s obe
strane reke. Tako je voda padajući okretala točak, i nije ga mogla odneti.
Ovaj posao bio je gotov tek uveče, i deca se vrate kući kad je već uveliko
pao mrak. Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. Kad
imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. Potok samo
teče kao što je i pre tekao. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak
gdegod zaustavio, zakačio za kamen. Tako idući niz vodu, daleko naiđu na
svoju vodenicu, stoji ista istovetna, samo na sasvim drugom kraju potoka.
Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Pokušaju da opet vrate točak na
staro mesto, ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. Zato se
Milan i Stojan tužni vrate kući, čudeći se šta će to biti, ali ne mogući da se
dosete.
A evo šta se dogodilo.
Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi,
Crnobradi i Riđobradi. Dok su deca pravila svoju vodenicu, patuljci su virili
iza grma, a čim su otišli kući, Sedobradi reče:
– Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. Mogli bismo
na njoj brašno mleti.
Crnobradi patuljak pristade odmah, ali Riđobradi primeti:
– Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine, jer vi znate: vidi li
nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko, odmah ću se ja pretvoriti u grumen
zlata, Sedobradi u grumen srebra, a Crnobradi u grumen uglja.
Kako te noći nije bilo mesečine, patuljci slobodno iziđu na reku i
premeste dečiju vodenicu, udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila,
pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan.
Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću, ograde je
prućem, i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. Uveče,
kad su bili gotovi, odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru.
Ali čim su deca otišla kući, patuljci, koji su virili iza žbuna, iziđu na
obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. Kako su
bili vrlo mali, mislili su da se sva trojica u njoj nastane.
Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice, stanu je tražiti
po okolini. I zbilja je nađu među žbunjem, stoji ista onakva kakvu su je ona
sazidala, i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. Pokušaju deca da je vrate
na staro mesto, ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći, kao da su
prikovani.
Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored
svoje rukotvorine, te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona
nameste kraj potoka. I tako, kad posle nekoliko dana sazidaju malu
hlebarnicu, samo časkom svrate kući, da bi zavarala trag, i odmah opet
kradom dođu da vrebaju lopove.
Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. Opazivši
mesečinu, Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu, plašeći se da ga kakvo
ljudsko oko ne opazi, ali ga druga dvojica nagovore:
– Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u
krađu. Video si kako je lepa mala hlebarnica, treba da je prenesemo kraj
kućice, pa da u njoj pečemo hleb.
Tako i Riđobradi pristade, te pođu u krađu. Ali tek što su oni počeli da
prenose hlebarnicu, deca ih ugledaše, pa se Riđobradi pretvori u grumen
zlata, Sedobradi u grumen srebra, Crnobradi u grumen uglja.
Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli
spokojno i imala čime da se školuju.

LEPO JE BITI DETE

Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. Daleko u
krugu gde stoji pesak deca se igraju. Do Mare dopiru zvonki razdragani
glasovi. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama, pucketaju
točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. A Mara nema
ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. I što je
najgore, mama polazeći zaključa kapiju, da dete ne bi moglo samo izaći na
ulicu.
Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte
skakućući deklamuju:

Lepo li je skakati
po uzanoj stazi,
po travi se valjati.
Pazi, Maro, pazi!

A kante zveckaju:

Lepo se je brčkati
po česmenoj vodi,
po pesku se brljati.
Hodi, Maro, hodi!

Kad se mama vrati kući, jedva odvoji Maru od plota. Ponekad pokuša s
detetom da se igra, ali ne ume. Ne znaju to sve mame. Kad je bila mala, nije
to naučila, jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko
kupovao igračke.
 Noću kad se umorna iza sna trgne, učini se mami kao da u detinjem
disanju čuje uzdahe:

Ja sam jošte sasvim mala,

s decom bi se poigrala,
između cveća na slobodi.
U igru me, mama, vodi!

Pre nego pođe na rad, mama nađe poneku staru stvar, da detetu bude
igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč
sa bureta. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po
pokaldrmljenom dvorištu, ali kako nema dovoljno prostora, obruč svaki čas
udari u zid, plot ili prag i preturi se. Zato se ona brzo zadovolji svojom
igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne
vrati. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park
među decu, pa smišlja kako bi to mogla učiniti. Nedeljom, istina, i
siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park, ali se Marinoj mami,
koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući, da
sve to mora nedeljom da posvršava. Kad bi inače okrpila i oprala Marino
rublje, kad bi izvetrila i isunčala kuću, počistila i popravila sve što se preko
nedelje uprlja.
Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu, te
mama jedne nedelje ustane rano, rano, i uze da umotava neke krpe od
Marine stare haljine u čvrsto klupče. Kad se Mara probudi, kraj nje je stajala
krpena, crvena lopta, a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i
kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. Sem toga,
već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina
košulja i čarape.
Mama uze dete za ruku i povede ga u park. Iz njene koštunjave,
nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su
jedva stizali mamu, koja je i u šetnji brzo koračala. A u parku je već vrilo od
dece. Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. Mama sede na
prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece
što su se u velikom krugu igrala. Goneći, međutim, svoj veliki obruč dete se
brzo nađe tamo i stade očarano. Okolo su trčali drveni konjići, crveni, žuti, i
plavi. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. Svetla lica
gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. Jurile su sve vrste točkova i
kolica i kola. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele:

Lepo li je dete biti,

 dan u igri provoditi,
i imati lopte nove
i konjiće i točkove.

Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu

i vozila u kolicima lutku. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da
odskače. Marina je, istina, bila velika, ali gde bi pala, tu bi se i zaustavila,
činila se nekako bolesna i umorna. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i
Mara potrča da se njome malo poigra. Pod ručicama oseti glatku elastičnu
gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. Ali ta je radost bila
kratka. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku. Na stazi su stajala
bez gospodara kolica natovarena peskom, i Mara htede da ih malo povoza.
Ali samo što je tri koraka koračila, pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. Ona
onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica
prljala građenjem kuće od peska. Bilo je neobično slatko držati porculansku,
u svilu obučenu lutku; međutim, nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku:
čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari.
I tako, čega god bi se dotakla, otimali su joj, a okolo su igračke u horu
zveckale:

Lepo li je biti dete:

što želite, to i smete:
kupuju vam mama, baka
svakog dana igračaka.

Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan, gorak plač. Mama
dotrča, uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga. Želeći da
je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati
bacajući uvis i dočekujući je u ruke, zatim joj pokaza kako i njen obruč
može daleko da se kotrlja a da ne padne.
U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile
domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. To su bile šolje bez
drške i okrnjene tacne, slomljene mašice i viljuške, raznizane, razne boje i
oblika đinđuve, krpene lutke i lopte. Devojčica što se igrala štipaljkom za
rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz
jarka pokraj staze. To Maru uteši, jer se na šolji smejala neka beba, a
štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. Uskoro se njima dvema
pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor
kao i u velikom krugu. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu
od peska, a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih
devojčica. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane
igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare.
A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene
kantice:

Lepo li je dete biti,

dan u igri provoditi,
i imati lopte nove
i konjiće i točkove.

BILJEŠKA O PISCU

Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku

knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj
knjiga pjesama, priča, bajki, romana za djecu. Podjednako plodna i
stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu, ova
pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih stvaralaca.
Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga
priznanja, nagrade, plakete, povelje, do onih najvećih književnih koje se
dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu.
Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija), 16. maja 1898.
godine. Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim
mjestima kao prosvjetni radnik, a velik dio života provela je pišući svoja
djela. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu, od kojih
izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. To su
knjige: "Buntovni razred", "Đačko srce", "Bajka o kratkovečnoj",
"Pradevojčica", "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir", "Bela vrana",
"Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim
lektirama u čitavoj našoj zemlji. Djela Desanke Maksimović prevođena su u
svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji
žive u Jugoslaviji, kao i na mnoge svjetske jezike.
Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima,
panoramama, i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije, zatim u
zbornicima, izborima, čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu.