45) UKUPAN, PROSEČNI I GRANIČNI PRIHOD

⮚ Preduzeće ostvaruje prihod prodajom proizvoda i usluga na tržištu.

Ukupan prihod jednak je proizvodu količine prodatih proizvoda i
cene po jedinici proizvoda, menja se u zavisnosti od količine
realizovanih proizvoda na tržištu i tržišne cene. Uticaj promene
cena na visinu ukupnog prihoda zavisi od koeficijenta cenovne
elastičnosti tražnje. Ako je tražnja cenovno neelastična, onda se
cena proizvoda i ukupni prihod preduzeća menjaju u istom pravcu.
Ukoliko je tražnja cenovno elastična onda se cena proizvoda i
ukupni prihod preduzeća menjaju u suprotnom pravcu.

Ukupan prihod možemo ilustrovati površinom koja se nalazi

ispod krive tražnje za svaku kombinaciju cene i količine prodatih
dobara (sa temenima 0, P1, Q1 i tačka dodira sa krivom).

⮚ Prosečan prihod je prihod

po jedinici proizvoda. Izračunava se kao količnik između ukupnih
prihoda i ukupne količine prodatih proizvoda.
⮚ Granični prihod je prihod koji donosi dodatno proizvedena i
prodata jedinica proizvoda. Granični prihod pokazuje koliko će se
promeniti ukupni prihod preduzeća ako se obim prodaje promeni za jedinicu.

⮚ Ako preduzeće svaku jedinicu proizvoda prodaje po istoj ceni (tržište savršene konkurencije),
prosečan, granični prihod i cene su jednake veličine. Ako preduzeće mora da snizi cenu svojih
proizvoda u cilju povećanja obima prodaje, prosečan prihod jednak je ceni, a granični prihod nalazi
se ispod prosečnog prihoda.

46) TROŠKOVI PROIZVODNJE U KRATKOM ROKU

⮚ Eksplicitni troškovi (troškovi u knjigovodstvenom smislu) – novčani izraz utrošenih faktora
proizvodnje. Za pokriće ovih troškova preduzeće mora da izdvoji određenu sumu novca. Oni se
izračunavaju tako što se ukupna količina utrošenih faktora proizvodnje pomnoži sa cenom po jedinici.
Implicitni troškovi jednaki su zaradi koji bi ti resursi mogli da ostvare u najboljoj alternativnoj upotrebi
van preduzeća. Za donošenje ekonomskih odluka od značaja su ukupni troškovi koji obuhvataju i
eksplicitne i implicitne troškove. Razlika između eksplicitnih i implicitnih troškova važna je prilikom
utvrđivanja računovodstvenog i ekonomskog profita.
⮚ Ukupni troškovi proizvodnje preduzeća jednaki su proizvodu utrošenih faktora proizvodnje u
proizvodnji date količine proizvoda i cena tih faktora proizvodnje. Pri datim cenama faktora proizvodnje i
datoj tehnologiji, ukupni troškovi proizvodnje predstavljaju rastuću funkciju obima proizvodnje. Ukupni
troškovi nisu homogeni, tako da se promenom obima proizvodnje u kratkom roku ne menjaju sve
komponente ukupnih troškova. Dele se na fiksne troškove (deo ukupnih troškova proizvodnje čija
veličina ne zavisi od obima proizvodnje, ne menjaju veličinu ni kada dolazi do smanjivanja proizvodnje,
uključujući i pad proizvodnje na nulu) i varijabilne troškove (segment ukupnih troškova koji se menja sa
 promenom obima proizvodnje). Budući da su fiksni troškovi konstantni, promena ukupnih troškova u
uslovima promene obima proizvodnje jednaka je promeni varijabilnih troškova.
⮚ Prosečni troškovi mogu se sagledati kroz prosečne ukupne,
prosečne fiksne i prosečne varijabilne troškove.
⮚ Prosečni ukupni troškovi (ATC) predstavljaju ukupne
troškove za proizvodnju jedinice proizvoda i dobijaju se
deljenjem ukupnih troškova sa ukupnom proizvedenom
količinom.

⮚ Prosečni fiksni troškovi (AFC) dobijaju se deljenjem ukupnih fiksnih troškova sa ukupnom količinom
proizvoda. Budući da su fiksni troškovi konstanta, njihovo deljenje s rastućom proizvodnjom daje
opadajuću krivu prosečnih fiksnih troškova, Kriva prosečnih fiksnih troškova ima oblik hiperbole,
koja se približava obema osama.
⮚ Prosečni varijabilni troškovi dobijaju se deljenjem ukupnih varijabilnih troškova sa proizvednom
količinom, ovi troškovi najpre opadaju a zatim rastu.
⮚ Granični troškovi predstavljaju porast ukupnih troškova uzrokovan proizvodnjom dodatne jedinice
proizvoda.

47) ODNOSI IZMEĐU RAZLIČITIH KATEGORIJA TROŠKOVA I

OPTIMALNI OBIM PROIZVODNJE
⮚ Kriva prosečnih fiksnih troškova ima opadajući nagib,
što znači da sa porastom obima proizvodnje asimptotski
teži ka apscisi. Kriva graničnog troška opada brže od
svih kriva, prva dostiže minimum, a zatim najbrže
raste.
⮚ Kriva prosečnih varijabilnih troškova najpre opada,
dostiže minimum, a zatim raste jer su prosečni
varijabilni troškovi funkcija prosečne produktivnosti
varijabilnog proizvodnog faktora.
⮚ Kriva prosečnih ukupnih troškova najpre opada, a
nakon dostizanja tačke minimuma počinje da raste.
Minimum krive prosečnih ukupnih troškova nastaje
iza minimuma prosečnih varijabilnih troškova jer:

ATC = AFC + AVC

⮚ Vertikalno rastojanje između krive ATC i krive AVC jednaka je prosečnim fiksnim troškovima. Kriva
graničnih troškova (MC) seče krive ATC i AVC u tačkama njihovog minimuma.
⮚ Kada su MC ispod ATC, onda su troškovi poslednje proizvedene jedinice manji od prosečnih
troškova svih prethodno proizvedenih jedinica. U tom slučaju ukupni troškovi moraju biti manji od
prosečnih troškova svih prethodno proizvedenih jedinica, pa prosečni troškovi opadaju.
⮚ Kada su MC iznad ATC, tada su troškovi poslednje proizvodne jedinice veći od prosečnih troškova
svih prethodnih jedinica.
⮚ Kada su MC jednaki ATC, onda su troškovi poslednje proizvodne jedinice jednaki prosečnim
troškovima svih prethodnih jedinica.

Važne tačke na grafikonu:

1) Teme krive graničnih troškova (A) naziva se prag zakona o prinosima jer nakon ove tačke, zbog
delovanja zakona o opadajućim prinosima, troškovi rastu brže od proizvodnje;
2) Tačka preseka krive graničnih troškova i krive prosečnih varijabilnih troškova zove se tačka
zatvaranja (B) i ona na ordinati pokazuje najniži nivo tržišne cene proizvoda pri kojoj preduzeće
može, od prihoda ostvarenog prodajom obima proizvodnje (Q2) pokriti samo ukupne varijabilne
troškove;
3) Tačka preseka graničnih troškova i prosečnih ukupnih troškova zova se prelomna tačka (C) i na
ordinati pokazuje tržišnu cenu po kojoj bi preduzeće, uz proizvodnju i prodaju obima proizvodnje
(Q3) pokrilo ukupne troškove. Pri tom obimu proizvodnje postiže se jednakost graničnog i
prosečnog ukupnog troška (MC=ATC), pa bi sa stanovišta optimalne upotrebe resursa i ostvarenja
minimalnih troškova po jedinici proizvoda, to bio optimalni nivo proizvodnje u tehničkom
smislu. Po tom kriterijumu, kada su prosečni ukupni troškovi manji od graničnih troškova treba
smanjiti obim proizvodnje, a kada su prosečni ukupni troškovi veći od graničnih treba povećati
obim proizvodnje.

48) KRIVE DUGOROČNIH TROŠKOVA

⮚ U dugom roku nema fiksnih činilaca proizvodnje, pa prema tome ni fiksnih troškova. U dugom roku
svi troškovi proizvodnje su varijabilni. Kriva dugoročnih prosečnih troškova (LRATC) predstavlja
tangentu u odnosu na krive kratkoročnih prosečnih troškova (SRATC1, SRATC2...). U tom smislu,
kriva dugoročnih prosečnih troškova (LRATC) pokazuje minimalne troškove po jedinici proizvoda,
pri različitim obimima proizvodnje.
⮚ Dugoročna kriva prosečnih troškova je pljosnatija od kratkoročne, što pokazuje da u određenom
području može da postoji više proizvodnih jedinica s približnim nivoom minimalnih prosečnih
troškova.
 49) EKONOMIJA I DISEKONOMIJA OBIMA
⮚ Elastičnost ukupnih troškova predstavlja osetljivost ukupnih
troškva na promene obima proizvodnje. Meri se koeficijentom
elastičnosti (Ec) koji pokazuje za koliko procenata će se promeniti
ukupni troškovi ako se obim proizvodnje promeni za jedan
procenat.
⮚ Tačka preseka graničnih i prosečnih troškova označava granicu do koje brže raste proizvodnja od
ukupnih troškova jer su prosečni troškovi veći od graničnih troškova, što znači da je koeficijent
elastičnosti troškova manji od jedan (Ec < 1). Nakon ove tačke ukupni troškovi brže rastu od
proizvodnje jer su granični troškovi veći od prosečnih, pa je koeficijent elastičnosti troškova veći od
jedinice (Ec > 1). U tački preseka graničnih i prosečnih troškova elastičnost troškova jednaka je
jedinici (Ec = 1).
⮚ Sve dok su dugoročni prosečni ukupni troškovi veći od dugoročnih graničnih troškova, koeficijent
elastičnosti troškova manji je od jedinice (Ec < 1), što znači da proizvodnja raste brže od ukupnih
troškova. To je zona ekonomije obima, u kojoj povećanje kapaciteta dovodi do rastućeg prinosa.
⮚ Kad su dugoročni granični troškovi veći od dugoročnih prosečnih troškova, onda je koeficijent
elastičnosti troškova veći od jedinice (Ec < 1), što znači da ukupni troškovi rastu brže od proizvodnje,
a to je odlika zone disekonomije obima.
⮚ Obim proizvodnje u kome su dugoročni prosečni i dugoročni marginalni troškovi jednaki, odnosno
gde je koeficijent elastičnosti troškova jednak jedinici (Ec = 1), definiše optimalni obim kapaciteta i
proizvodnje konkretnog preduzeća, u kome su prosečni ukupni troškovi najniži.
a) kratak rok ; b) dug rok

50) IZVOĐENJE KRIVE PONUDE PREDUZEĆA

⮚ Cilj preduzeća je maksimizacija profita, odnosno pozitivne razlike između ukupnog prihoda i
ukupnih troškova. Uslov za maksimiziranje razlike ukupnog prihoda i ukupnih troškova je postizanje
obima proizvodnje pri kome su granični troškovi jednaki graničnim prihodima (primenjuje se pri
određivanju ravnoteže u svim tržišnim stanjima). Kada su cene proizvoda i faktora proizvodnje
stabilne bez obzira na nivo proizvodnje, preduzeće prilagođava obim proizvodnje tržišnoj ceni
proizvoda tako da taj obim uvek bude određen presekom cene i graničnog troška iznad prelomne tačke.
 Kriva prosečnih ukupnih troškova obuhvata i normalan profit. Viša cena obezbeđuje ektraprofit,
dok niža cena dovodi do gubitka.

51) PROIZVOĐAČEV VIŠAK

⮚ Analiza ponašanja potrošača na tržištu pokazala je da, uz datu veličinu realnog dohotka i
nepromenjene cene ostalih dobara, granična korisnost nekog dobra određuje tražnju za njim. Imajući
u vidu da se granična korisnost poslednje jedinice nekog dobra za pojedinca se smanjuje sa
povećanjem količine tog dobra, kriva tražnje ima negativan nagib (opada sleva na desno). Ova
analiza je takođe pokazala da se kriva ponude preduzeća izvodi iz krive graničnih troškova.

⮚ Minimalno prihvatljiva cena za preduzeće predstavlja

granične troškove proizvodnje dodatne jedinice proizvoda.
Sve dok je tržišna cena iznad graničnih troškova,
preduzeće je motivisano da poveća obim proizvodnje jer
mu svaka dodajno proizvedena jedinica donosi više
prihoda nego troškova.
⮚ Proizvođačev višak predstavlja razliku između tržišne cene
nekog proizvoda i minimalne cene po kojoj bi preduzeće
bilo spremno da ponudi na prodaju još jednu njegovu
jedinicu.

52) RAČUNOVODSTVENI PROFIT I EKONOMSKI PROFIT

⮚ Računovođe razmišljaju o troškovima tako što imaju u vidu konkretne i stvarno učinjene troškove u
vezi sa proizvodnjom i prodajom proizvoda, dok ekonomisti ovoj listi eksplicitnih troškova dodaju i
implicitne (oportunitetne troškove).
⮚ Ekonomista procenjuje na koje načine preduzeće može aktivirati svoje resurse, odnosno koliko može
zaraditi kada bi resurse upotrebio na neke druge načine. Računovodstveni profit je jednak razlici
između ukupnog prihoda i eksplicitnih troškova, a ekonomski profit predstavlja razliku između
ukupnog prihoda i zbira eksplicitnih i implicitnih troškova.
⮚ Kada su prihodi jednaki troškovima imamo normalni profit. Ukoliko sva preduzeća ostvaruju tako
definisanu normalnu zaradu, onda ne postoje podsticaji za seljenjem resursa u druge privredne grane.
⮚ Ako neka preduzeća imaju prihode veće od ukupnih troškova možemo reći da ona ostvaruju ekstra
profit, to znači da resursi u tim privrednim oblastima generišu prinose veće od prinosa ostvarenim u
ostalim privrednim oblastima. Otuda je ekstra profit signal drugim preduzećima da presele svoje resurse i
okušaju se u tim atraktivnim privrednim granama.
⮚ Ukoliko prihod ne pokriva ekonomske troškove imamo gubitak, što je podsticaj neuspešnim
privrednim subjektima da svoju šansu potraže u profitabilnijim privrednim granama.
⮚ Slobodna konkurencija na dugi rok dovodi do ravnoteže proizvodnje u kojoj nema ekonomskog
profita. Međutim, iako je ekonomski profit jednak nuli, postoji računovodstveni profit i on obuhvata
nagradu proizvodnom faktoru preduzetništva.

53) MAKSIMIZACIJA PROFITA – MARGINALNO PRAVILO

⮚ Da bi maksimizirali profit preduzeća moraju prodati onaj
broj proizvedenih jedinica koji obezbeđuje pozitivnu
razliku između ukupnih prihoda i ukupnih troškova.
⮚ Suština marginalnog pravila je da se optimalni obim
prodaje može postići kada je granični prihod (od prodaje
dodatne jedinice proizvoda) jednak graničnim troškovima
(proizvodnje i prodaje te jedinice proizvoda).
⮚ Ako su granični prihodi od prodaje proizvoda veći od
graničnih troškova proizvodnje, onda će dodatna jedinica
proizvoda donositi profit. Zato preduzeće treba da
uvećava proizvodnju (proizvoditi dodatne jedinice
proizvoda sve dok je granični prihod veći od graničnih
troškova). Maksimizacija profita staje onog momenta
kada se granični prihod izjednači sa graničnim
troškovima.
⮚ Ako je granični prihod manji od graničnih troškova, onda
preduzeće na prodaji dodatne jedinice proizvoda
ostvaruje gubitak, što znači da tu jedinicu proizvoda ne bi
trebalo proizvoditi.

54) KARAKTERISTIKE TRŽIŠTA POTPUNE KONKURENCIJE

⮚ Karakteristike tržišta potpune konkurencije su:

 1) Na tržištu postoji mnoštvo kupaca i prodavaca -
2) Proizvođači nude homogene, jednorodne, odnosno potpuno standardizovane proizvode -
3) Postoji savršena informisanost svih učesnika o tržišnim kretanjima -
4) Postoji sloboda kretanja kapitala, rada i robe -
⮚ Svi učesnici na tržištu prihvataju tržišnu cenu kao datu veličinu.

PRIMER – Tržište nekog proizvoda

Nijedan kupac nema mogućnost da utiče na njegovu cenu, pošto je obim njegove kupovine
zanemarljiv u odnosu na ukupnu potražnju za ovim proizvodom. Takođe na cenu proizvoda ne može
uticati ni svaki pojedinačni prodavac, jer mnoštvo drugih prodavaca takođe nudi ovaj proizvod
(homogenost proizvoda).
Ukoliko neki prodavac pokuša da podigne cenu proizvoda iznad tržišne, kupci će se preorijentisati na
kupovinu tog proizvoda kod konkurenata. Zbog nemogućnosti kupaca i prodavaca da utiču na cenu
proizvoda, preduzeća u potpunoj konkurenciji se suočavaju sa horizontalnom krivom tražnje.
Na tržištu potpune konkurencije preduzeća mogu slobodno da ulaze i izlaze sa tržišta, tj. svako može
da otvori radnju i prodaje proizvod ili svako ko prodaje proizvod može odustati od toga.

55) RAVNOTEŽA NA TRŽIŠTU POTPUNE KONKURENCIJE U

DUGOM I KRATKOM ROKU

⮚ Na tržištu potpune konkurencije cena je data veličina, te se tražnja za proizvodom individualnog

proizvođača može grafički predstaviti kao horizontalna linija, sa osnovom u datoj ravnoteži. S
obzirom na ovakav karakter tražnje u uslovima slobodne konkurencije, proizvođač će odrediti obim svoje
proizvodnje, odnosno ponude polazeći od svoje ciljne funkcije – maksimizacije profita.
⮚ Krive tražnje, prosečnog prihoda i graničnog prihoda poklapaju se zato što preduzeće mora da
prihvati cene koje su određene ponudom i tražnjom na tržištu na kojem plasira svoje proizvode.
⮚ Granični trošak menja se sa povećanjem proizvodnje. Za preduzeće je najbolje da proizvede onu
količinu pri kojoj su granični troškovi jednaki graničnim prihodima. Sve dok je granični prihod veći od
graničnog troška poslednje proizvedene jedinice, ukupan profit preduzeća raste. Kada su granični
troškovi veći od graničnog prihoda, ukupan profit preduzeća se smanjuje. Jednakost graničnog
troška i graničnog prihoda znači da je ukupan profit maksimalan.
⮚ Uslov ravnoteže preduzeća u potpunoj konkurenciji je jednakost graničnog troška i cene. Postoji
razlika u ravnoteži preduzeća u zavisnosti toga da li je u pitanju kratak ili dugi rok. preduzeće može da
ostvaruje profit, ali i gubitak ili ekstraprofit.
⮚ Ravnoteža preduzeća u kratkom roku određena je presekom graničnih troškova i tržišne cene, uz uslov
da je granični trošak rastući i da cena pokriva prosečni varijabilni trošak. U kratkom roku
⮚ Uslov ravnoteže preduzeća u dugom roku je da pored dugoročnog graničnog troška, cena pokriva i
dugoročne prosečne ukupne troškove. Za razliku od kratkog roka, na dugi rok zbog mogućnosti ulaska
preduzeća u granu i izlaska iz grane, nema ekstraprofita, već se ostvaruje normalan profit. U dugom
roku tržišna cena jednaka je minimumuu prosečnih ukupnih troškova, što bi značilo da konkurentna
preduzeća u dugom roku ostvaruju ekonomski profit jednak nuli. U dugoročnoj ravnoteži kada je
ekonomski profit jednak nuli, proizvodnja je sa društvenog stanovišta efikasna jer se ostvaruje sa
najnižim prosečnim troškovima.
 56) MONOPOL – UZROCI NASTANKA
⮚ Monopol postoji kada jedna firma dominira na tržištu. Pri tom, ta firma može imati karakter
„čistog“ monopola (poseduje 100% tržišnog učešća). U tradicionalnoj ekonomskoj teoriji,
monopolska pozicija najčešće se dovodi u vezu sa tržišnim učešćem od 40-50%, dok se u nekim
nacionalnim zakonodavstvima to vezuje za tržišno učešće veće od 25%.
⮚ Prema teoriji takmičarskih tržišta dominantno učešće jedne firme utiče na ulazak u granu drugih tržišnih
učesnika. Preduzeće postaje monopol ukoliko njegovi proizvodi nemaju bliske supstitute. A to se
dešava ukoliko postoje barijere pri ulasku na tržište, čime su drugi proizvođači onemogućeni da
konkurišu monopolisti.
⮚ Prepreke pri ulasku na tržište postoje u sledećim slučajevima:
1) ključnim resursom proizvodnje vlada jedna firma;
2) država je isključivo pravo na proizvodnju određenog proizvoda dodelila jednoj firmi (rezultat
političkog uticaja),
3) troškovi proizvodnje su takvi da se maksimalna efikasnost proizvodnje ostvaruje u uslovima
postojanja jednog proizvođača na tržištu.
⮚ Prirodni monopoli se javljaju kada jedna firma snabdeva tržište određenom robom ili uslugama po
nižim troškovima nego što bi to bio slučaj da u tome učestvuju dva ili više preduzeća. Kod prirodnih
monopola fiksni troškovi su vrlo visoki pa dugoročni prosečni troškovi po jedinici proizvoda znatno
opadaju sa povećanjem obima proizvodnje. Prvo preduzeće koje postigne dovoljan obim proizvodnje i
ostvari veoma niske troškove po jedinici proizvoda, može ukloniti konkurentske firme sa višim
troškovima, ostajući tako u monopolskoj poziciji.
⮚ Struktura troškova grane služi kao barijera pri ulasku u granu. U slučaju da jedno preduzeće može
da proizvede ukupan obim proizvodnje neke grane jeftinije nego bilo koja kombinacija dvaju ili više
preduzeća, postojanje jednog preduzeća u grani je društveno optimalna tržišna struktura.
 57) RAVNOTEŽA U USLOVIMA MONOPOLA
⮚ Monopolsko preduzeće formira obim proizvodnje pri kome je granični prihod jednak graničnom
trošku. Sve dok su granični prihodi veći od graničnih troškova, preduzeću se isplati da povećava
obim proizvodnje. Kada granični troškovi postanu veći od graničnih prihoda, preduzeću se ne isplati
da dalje povećava proizvodnju.
⮚ Sledeći opšte pravilo o maksimizaciji profita konkurentska
firma i monopol iskazuju određene razlike. U slučaju tržišta
potpune konkurencije, učesnici na tržištu nemaju uticaj
na cenu, pa se kriva tražnje predstavlja linijom koja je
paralelna sa x-osom. Preduzeća u potpunoj konkurenciji
svaku dodatno proizvedenu jedinicu prodaju po istoj
ceni, stoga su granični prihod, prosečan prihod i cena
jednake veličine.
⮚ U slučaju monopola ponuda monopolskog preduzeća je
istovremeno i ponuda grane, što znači da je kriva tražnje
za proizvodom monopolskog preduzeća istovremeno
tržišna kriva tražnje. Ukoliko monopolista želi da poveća
obim proizvodnje i prodaje za jedinicu, on mora da
smanji tržišnu cenu svojih proizvoda što smanjuje iznos
prihoda koji ostvaruje od svih prodatih jedinica. To znači
da je u slučaju monopola granični prihod manji od prosečnog prihoda tj. od tržišne cene.

58) REGULACIJA MONOPOLA

⮚ Blagostanje na monopolskom tržištu uključuje u sebi

blagostanje proizvođača i potrošača. Svaki put kada
potrošač preplati proizvod monopoliste, za taj iznos
raste blagostanje proizvođača. Taj „beg“ novca od
potrošača robe ka monopolisti ne manja veličinu
ukupne tržišne vrednosti.

⮚ Problem monopolskog tržišta je povezan sa tim što se obim proizvodnje formira na nivou nižem od
onog kojim se maksimizira ukupan višak. Problem dakle nije profit koliko nizak obim proizvodnje,
što predstavlja čist gubitak za društvo. Monopoli su za razliku od konkurenstkih tržišta reprezenti
neefikasne alokacije resursa. Zato je sasvim logično da država reaguje kako bi sprečila zloupotrebu
monopolskog položaja na tržištu.
⮚ U toj nameri država može da uradi sledeće:
1) Podsticanje konkurencije putem anitrustovskih zakona – donose se zakoni kojima se
zabranjuje monopolizacija tržišta, ograničavaju sporazumi načinjeni u cilju povećanja cena i
ograničavanja konkurencije.
 2) Regulisanje ponašanja monopola – primenjuje se u granama koje karakteriše prirodni
monopol (obim proizvodnje se povećava, dugoročni prosečni troškovi opadaju, a granični troškovi
su ispod prosečnih). Primena marginalnog pravila odvela bi monopolsko preduzeće u gubitak,
što državu obavezuje na subvencioniranje tog gubitka. Povećanje subvencija = povećanje
poreza, a poreski teret snose svi poreski obveznici koristili ili ne date proizvode ili usluge što dovodi
do smanjenja realnog dohotka.
3) Pretvaranje nekih privatnih monopola u državna preduzeća – umesto regulacije prirodnih
monopola, država se opredeljuje za opciju da ona bude vlasnik monopola. Ključni razlog za
davanje prednosti privatnom vlasništvu nego prirodnim monopolima jeste uticaj forme vlasništva
na troškove proizvodnje. Privatni vlasnici streme minimizaciji troškova kako bi prisvojili što
više profite.
4) Nečinjenje – svi predloženi političko-ekonomski metodi rešavanja problema monopola imaju
određene nedostatke. Praksa pokazuje da državna regulacija često više koristi monopolskim
preduzećima nego potrošačima, da je pre ograničavala nego li podsticala konkurenciju.

59) OLIGOPOLI

⮚ Kako bi odredili oligopol koristimo pojam racio koncentracije – slučaj kada na tržištu imamo četiri ili
pet ogromnih kompanija. Suština oligopolskog tržišta – svaka od nekoliko firmi ima veliki ili
značajan udeo na tržištu (zavisi od njegove uspešnosti i od ponašanja drugih preduzeća na tržištu).

⮚ Oligopoli imaju veliki tržišni udeo ponašaju se kao monopolisti i imaju odgovarajući uticaj na cenu po
kojoj se proizvod prodaje, ali moraju voditi računa o posledicama koje bi njihovo ponašanje moglo
da ima po odluke drugih oligopolističkih preduzeća. To znači da među oligopolskim firmama postoji
značajna međuzavisnost, gde su oligopoli vrlo osetljivi na sve poteze u poslovnoj politici svojih
konkurenata. Stoga se ponašanje oligopolističkog preduzeća stalno kreće u rasponu od konkurencije
do sporazuma.
⮚ Glavna osobina oligopola jeste protivurečenost između egoističnih interesa svake od njih i saznanje da
je nužna saradnja. Oligopolisti se radije odlučuju za necenovnu konkurenciju (konkurenciju kvalitetom,
dizajnom, ambalažom...). Na taj način se potrošačima nudi širi asortiman proizvoda nego u slučaju
čistog monopola ili potpune konkurncije gde se proizvodi homogen proizvod.
⮚ Osnovnu prepreku za ulazak u granu potencijalnih konkurenata u oligopolu predstavljaju visoki troškovi
(posledica visokih troškova kapitalne opreme potrebne za proizvodnju). Važna karakteristika oligopola je
laka supstitucija proizvoda (čisti oligopoli koji nude homogene proizvode). Kod oligopola koji nude
diferencirane proizvode supstitucija proizvoda nije savršena.
⮚ Najjednostavniji oblik oligopola je duopol – tržišna situacija kada se dva samostalna prodavca,
motivisana maksimizacijom profita, nalaze nasuprot mnoštvu kupaca koji, zbog brojnosti i nedovoljne
ekonomske snage, nisu u mogućnosti da utiču na nivo tržišne cene.

60) OLIGOPOLI I TEORIJA IGARA

⮚ Suštinu oligopola čini uzajamna uslovljenost odluka o proizvodnji i cenama. Proces donošenja ovih
odluka u uslovima oligopolske tržišne strukture otkriva teorija igara. Ključna analitička kategorija
teorije igara jeste strategija koju učesnici oblikuju. Strategija je plan igre, koji opisuje kako će igrač
 postupati ili kako će se ponašati u svakoj mogućoj situaciji, vodeći računa o reakciji drugih igrača na njihovo
ponašanje.
⮚ Primenom odgovarajućih strategija, učesnici ostvaruju oligopolsku tržišnu ravnotežu. Ravnoteža se
ostvaruje kada svaki učesnik za sebe bira najbolju strategiju. Ovako realizovana ravnoteža zove se
Nešova ravnoteža. Dominantna strategija je najbolja strategija za igrača, bez obzira na strategije
koje odaberu drugi igrači.

61) KARAKTERISTIKE MONOPOLISTIČKE KONKURENCIJE

⮚ O monopolističkoj konkurenciji govorimo kada postoji relativno veliki broj firmi koje međusobno
konkurišu i koje su upućene na jednu istu grupu potrošača. Učesnici na ovom tržištu svesni su da
ostvaruju relativno malo učešće u ukupnom prometu, tako da imaju ograničen uticaj na cenu.
⮚ Firme na monopolističkom tržištu suočavaju se sa silazno opadajućom krivom tražnje. Zato ako
povise cene svojih proizvoda i usluga mogu izgubiti izvestan broj potrošača, koji će svoje potrebe
zadovoljiti kod drugog konkurenta. Ako snizi cene svojih proizvoda mogu izvestan broj potrošača
preuzeti od konkurenata. Zato preduzeća pored cenovne sprovode i necenovnu konkurenciju.
⮚ U osnovi necenovne konkurencije upravo stoji diferenciranost proizvoda kao bitna karakteristika
tržišta monopolističke konkurencije. Ne postoji jedinstveno tržište proizvoda određene vrste, već niz
posebnih segmentiranih tržišta pojedinih varijanti datog proizvoda. Necenovnu konkurenciju preduzeća
koriste kako bi povećala tražnju za njihovim proizvodima. Kada tražnju učine prilično
neelastičnom (potrošači gaje preferencije prema njihovim proizvodima) onda proizvođači mogu povisiti
cene a da ne izgube mnogo kupaca.
⮚ Navedene težnje ekonomskih učesnika mogu se predstaviti preko marketinškog koncepta poznatog
kao marketing miks. Suštinu tog koncepta čine četiri elementa marketing miksa: cena, proizvod,
promocija i distribucija. Primenom navedenih elemenata marketing miksa firme na tržištu
monopolističke konkurencije mogu znatno unaprediti svoj imidž i kreirati robnu marku, odnosno
prepoznatljivi brend.
⮚ Vrlo važna karakteristika tržišta monopolističke konkurencije jeste slobodan ulazak i izlazak iz grane.
Monopolistička konkurencija predstavlja svojevrsni hibrid monopolskog tržišta i tržišta potpune
konkurencije. Ovo stanje ima znatne prednosti u odnosu na monopole i oligopole sa stanovišta
društva, ali treba napomenuti da alokacija resursa na monopolistički konkurentskim tržištima nije
savršena.
62) PONUDA I TRAŽNJA FAKTORA PROIZVODNJE

⮚ Faktori proizvodnje – resursi (zemlja, rad i kapital) koji se koriste u proizvodnji gotovih proizvoda i
usluga.
⮚ Pod zemljom se podrazumevaju ne samo zemljišne površine već i sve sirovine koje se mogu dobiti u
prirodi, jednom rečju – prirodni resursi.
⮚ Kapitalni resursi obuhvataju mašine, građevinske objekte, razne vrste alata,... Ovi resursi se ne
nalaze u prirodi već se proizvode uz pomoć ostalih resura.
⮚ Rad čine ljudske fizike i umne sposobnosti koje se mogu upotrebiti u proizvodnji dobara i usluga.
⮚ Tehnologija ili proizvodno iskustvo često se ubraja u radni resurs, jer je ono izvesna vrsta ljudskog
kapitala. Tehnologija određuje proizvodne sposobnosti jednog društva, uz raspoložive reurse.
⮚ Preduzetništvo predstavlja posebnu vrstu ljudske aktivnosti, značajno za proizvodne procese. To je
ljudska aktivnost čiji je cilj kombinovanje resursa na način koji će omogućiti maksimalne prinose.
⮚ Kada je u pitanju ponuda faktora proizvodnje osnovna razlika između zemlje, rada i kapitala je u
brzini prilagođavanja njihove ponude. Ponuda radne snage može se alanizirati pomoću teorije o
izboru potrošača. Pojedinac bira između dohotka i dokolice. Visoka realna zarada pruža mogućnost
ostvarenja većeg dohotka, ali takođe i mogućnost da se poveća dokolica.
⮚ Osnovna razlika između ponude rada i kapitala je da je kapital manje fleksibilan u kratkom roku,
dok se ulaganje rada može brzo menjati. U dugom roku može da se menja i količina kapitala kojom
jedno društvo raspolaže. Kada je u pitanju zemlja, ponuda ovog faktora proizvodnje fiksna je i u
kratkom, i u dugom roku. Kada se ponuda bilo kog faktora promeni, odvijaju se promene ne samo
na tržištu tog faktora, već i na tržištima ostalih faktora proizvodnje.
⮚ Preduzeća, čiji je cilj maksimizacija profita upošljavaju faktore proizvodnje zato što njihovo ulaganje
omogućuje proizvodnju roba koja su potrošači spremni da plate, sada ili u budućnosti. Prema tome,
tražnja za faktorima proizvodnje je izvedena tražnja.
⮚ Odluke preduzeća o obimu proizvodnje i količini faktora koje će angažovati u proizvodnji tesno su
povezane. Preduzeće će zapošljavati neki resurs sve dokle time povećava u većoj meri ukupan
prihod nego ukupan trošak. Preduzeća će vršiti dodajna ulaganja u nabavku datog faktora
proizvodnje sve do tačke u kojoj doprinos poslednje jedinice tog faktora vodi do izjednačenja
ukupnog troška i ukupnog prihoda. Tada je granični prihod jednak nuli, a ukupan prihod
maksimalan.

⮚ Za preduzeće koje posluje na konkurentskom tržištu (zarada je data veličina na koju ne može da utiče)
granična korisnost rada = vrednost graničnog proizvoda rada, a granični trošak = nivo zarade na
tržištu rada. U uslovima monopolske tržišne strukture, preduzeće se suočava sa rastućom krivom
ponude radne snage, tako da granični troškovi rada rastu i preduzeće mora da poveća zarade
ukoliko želi da privuče nove radnike. Međutim, sa povećanjem obima proizvodnje preduzeće mora
da snizi cenu svojih proizvoda.
⮚ Kada su u pitanju kapitalna dobra treba praviti razliku između cene kapitalnih dobara i cene njihove
upotrebe. Kupovina kapitalnog dobra omogućuje kupcu prisvajanje budućih prinosa kupljenog dobra.
Kada govorimo o kapitalu kao o faktoru proizvodnje mislimo na usluge koje pruža postojeća
količina kapitalnih resursa u privredi. Preduzeću se isplati da koristi usluge kapitalnih dobara sve dok
je vrednost graničnog proizvoda kapitala veća od njegove cene, odnosno dok se granični proizvod
kapitala ne izjednači sa cenom koju plaćamo za korišćenje datog kapitalnog dobra.
⮚ Ponuda i tražnja faktora proizvodnje određuju ravnotežne cene i količine na faktorskim tržištima.
Budući da visina cena faktora proizvodnje utiče na troškove proizvodnje, a samim tim i na ponudu
proizvođača, potebno je razmotriti kako se formiraju cene faktora proizvodnje.

63) TRAŽNJA ZA RADOM I GRANIČNI PROIZVOD RADA

 ⮚ Tražnja za faktorima proizvodnje predstavlja izvedenu tražnju jer zavisi od tražnje za gotovim
proizvodima. Preduzeća će prodati svoje proizvode i usluge na tržištu samo ukoliko postoji tražnja za
njima. Što je tražnja za nekim proizvodom veća, veća je i njegova tržišna cena i tražnja za radnom
snagom koja učestvuje u proizvodnji tog proizvoda.

64) PONUDA RADA

⮚ Kriva ponude radne snage je rastuća kriva. To znači da pri višim zaradama nezaposleni će da nađu
posao, dok će zaposleni želeti da rade veći broj časova. Suprotno tome, pri nižim zaradama
pojedinici neće biti stimulisani da traže posao, kao ni da rade veći broj sati.

⮚ Važno je napomenuti da kriva ponude rada ne mora uvek imati

rastući karakter. To se objašnjava time da je svaki pojedinac suočen
sa izborom između dokolice i rada. Pri višim zaradama radnici
nude više rada. Svaki pojedinac teži racionalnoj alokaciji svog
vremena. Međutim to ne znači da ljudi nikada neće promeniti
količinu rada koju žele da obavljaju za datu nadnicu.
S1 – alternativna kriva ponude, S2 – porast ponude rada; S3 – pad ponude
rada,
W – zarada, L – količina rada, D – kriva tražnje za radom.

⮚ Kao najvažniji faktori koji utiču na pomeranje krive ponude rada pominju se:
1) Emancipacija žena i zainteresovanost mladih ljudi za radno angažovanje – u današnje vreme sve
više žena i mladih ljudi želi da što pre dođe do zaposlenja, što dovodi do porasta ponude rada;
2) Promena alternativnih opcija – primer: plata radnika u proizvodnji igračaka raste, dok u tekstilu
stagnira. Što dovodi do opadanja ponude rada na tržištu tekstila i povećanja ponude rada na tržištu
igračaka;
3) Imigracije – kretanje radnika iz nedovoljno razvijenih u izrazito razvijene regione sveta. Što dovodi
do rasta ponude rada u imigracionim područjima i pada ponude u emigracionim područjima.

65) GRANIČNA PRODUKTIVNOST I RAVNOTEŽNA CENA RADA

⮚ Kriva tražnje za radom je opadajuća, jer niže zarade uz neizmenjene ostale faktore podstiču
zapošljavanje većeg broja radnika. Najznačajniji faktori koji utiču na samu tražnju za radom i kretanje njene
krive su:
 1) Vrednost marginalnog proizvoda – dobija se kada se marginalni proizvod rada pomnoži cenom
proizvoda preduzeća. Kada se cena proizvoda promeni, menja se i vrednost marginalnog
proizvoda rada, što dovodi do pomeranja krive tražnje za radom;
2) Produktivnost rada – pokazatelj radnikove proizvodnje u jedinici vremena. Možemo očekivati da
će tražnja za radnom snagom rasti sa njenim porastom, odnosno padati sa padom produktivnosti
rada;
3) Na tražnju za radom utiče raspoloživa ponuda ostalih faktora proizvodnje:
Primer: pad ponude semenskog materijala u poljoprivredi može da smanji granični proizvod
poljoprivrednih radnika, a time smanjuje i tražnju za tom kategorijom radnika.

66) RAVNOTEŽA NA TRŽIŠTU RADA

⮚ Savršeno tržište radne snage je uspostavljeno kada ni poslodavci ni radnici nemaju uticaj na nivo
zarada.
⮚ Radnici koji ne mogu naći posao u uslovima kada je na tržištu prisutan višak ponude radne snage,
moraju da prihvate da rade za niže zarade. Istovremeno, višak radne snage će se smanjiti zato što će
se neki radnici povući sa tržišta.
⮚ U objašnjenje ravnoteže na tržištu rada uzimaju se
promene u realnim zaradama, a ne nominalnim. U
suprotnom, može doći do pogrešnog tumačenja zato što
inflatorni procesi mogu bitno modifikovati kretanja na
strani ponude radne snage.
⮚ Međuzavisnost ponude i tražnje na tržištu rada
određuju veličinu ravnotežne zarade i obrnuto.
Pomeranja na krivi ponude i tražnje za radom,
pokazuju odstupanje od ravnotežnog nivoa. U isto
vreme, težnja poslodavca da maksimizira profit
garantuje da je ravnotežna zarada uvek jednaka
vrednosti graničnog proizvoda rada.

Ravnotežna cena rada formira se u preseku kriva

ponude i tražnje za radnom snagom (tačka E).

67) DIFERENCIJA ZARADA

⮚ Neoklasična teorija tržišta rada polazi od stava da se za homogeni rad isplaćuje ista zarada bez
obzira na granu privrede u kojoj radnici rade. Međutim, empirijske činjenice pokazuju da radnici
istih zanimanja, obavljajući gotovo identične radne zadatke, često ostvaruju različite zarade.

⮚ Zašto dolazi do segmentacije tržišta rada i diferencijacije zarada na istu vrstu rada?
Najjednostavniji odgovor je da se ponuda i tražnja razlikuju na zasebnim tržištima rada.
1) Neki radnici su po pravilu produktivniji od drugih – marginalni proizvod produktivnijih radnika
je veći a samim tim veće su i zarade;
2) Razlike u zaradama radnika potiču otuda što potrošači različito vrednuju pojedine proizvode
na tržištu – radnici koji se nađu u „privilegovanim“ granama po pravilu ostvaruju veće zarade za
isti rad u odnosu na neke tradicionalne grane privređivanja. Radna snaga pokazuje najmanji
stepen mobilnosti. Razlog je taj što je preseljenje u drugi grad ili kraj zemlje izvor stresa za
pojedinca i skopčano sa mnogim problemima. Relokacija rada skopčana je sa sticanjem novih
znanja i veština, što predstavlja svojevrsnu barijeru mobilnosti rada.
3) Iako je zarada nagrada za rad i napor radnika, ali i indikator primene ljudskog kapitala.
Ljudski kapital je rezultat ulaganja kapitala u ljude čime se povećavaju veštine i proizvodno
znanje radnika, što ima presudan uticaj na porast produktivnosti rada. Zato diferencija zarada
odražava napore i troškove koje su radnici bili voljni da učine kako bi stekli određene
kvalifikacije.
4) Diferencijacija zarada može biti posledica socijalne diskriminacije – rasne, religijske, nacionalne,
političke i polne. Pri tom je stepen diskriminacije veći kada su u pitanju niže zarade, dok je
očigledno povoljniji položaj radnika sa višim zaradama.

68) POJAM I OBLICI KAPITALA

⮚ Kapital predstavlja vrednost koja se oplođuje, bez obzira na svoj konkretni oblik oplodnje. Jedna
ista stvar može, ali ne mora da bude kapital. Pojam kapitala je u čestu upotrebu ušao još u 16. i 17.
veku u doba razvoja slobodne trgovine. Tada se ovaj pojam vezivao za trgovačku delatnost.
⮚ Kapital se najčešće definiše kao bogatstvo u vidu novca, dobara ili druge imovine koja se koristi
radi uvećavanja bogatstva. Kapital se može razumeti kao vrednost ali i kao skup dobara u svom
fizičkom obliku. Kako se istovremeno definiše i kao nečija imovina, kapital se može razumeti i kao
društveni fenomen. Isticanje upotrebe kapitala u uvećavanju bogatstva otvara i pitanje njegove
produktivnosti ili njegovog razumevanja kao faktora proizvodnje. Treba praviti razliku između
kapitalnih fondova i kapitalnih tokova, kao i između cene kapitalnih dobara i cene njihove
upotrebe.
⮚ Kapitalni fondovi predstavljaju količinu kapitalnih dobara u određenom vremenu. Kupovina kapitalnih
dobara svom vlasniku omogućava prisvajanje budućih prinosa po osnovu korišćenja usluga kapitalnih
dobara. Onaj ko je kupio kapitalno dobro mogao je umesto toga da uloži novac u banku i tako prisvoji
prihod u skladu sa važećom kamatnom stopom.
⮚ Kapital u tržišnoj privredi uvek može da se preobrazi u svoj novčani oblik. Ako gotov novac ne donosi
prinos, privredni subjekti nastoje da ga pretvore neki osnovni pojavni oblika kapitala:
1) Realni kapital – javlja se u sredstvima za proizvodnju (oprema, građ. objekti, reprodukcioni
materijal, zalihe poluproizvoda i gotovih proizvoda);
2) Finansijski kapital – egzistira u različitim finansijskim instrumentima (novčani krediti, štedni ulozi,
obveznice, akcije, komercijalni zapisi...) koji svome vlasniku donose prihod.
⮚ Ulaganje kapitala može biti u obliku kupovine finansijskih instrumenata koji donose prihode ili u obliku
kupovine sredstava za proizvodnju radi obavljanja privredne delatnosti čime se stiče profit i realni
kapital.

69) SADAŠNJA VREDNOST KAPITALA

⮚ Investicija – termin koji je u vezi sa realnim kapitalom. Ako to nije slučaj onda se izričito
napominje da se radi o finansijskim investicijama (kupovina finansijskih instrumenata radi sticanja
dobiti).
⮚ Važnost investicija za privredni i društveni razvoj proizilazi iz činjenice da
se investicijama stvara novi realni kapital.
⮚ Investicije u vremenu (It) predstavljaju razliku između sadašnjeg fonda
realnog kapitala (Kt) i fonda realnog kapitala iz prethodnog perioda
(Kt-1):

⮚ Investiciona i kapitalna dobra su trajna dobra koja pružaju usluge za vremenski period duži od
jednog obrta proizvodnog procesa (kapitalna dobra prelaze vreme trajanja svakog pojedinačnog obrta
faktora proizvodnje).
⮚ Pored prirodnih jedinica mere kao što su količina ili vrednost, neophodno je dodati i jedinicu za
merenje vremena. Karakteristika kapitala jeste da se on formira u jednom vremenskom periodu, a
da pruža usluge i daje prihode u nizu vremenskih intervala u budućnosti.
⮚ Problem kapitala zahteva usvajanje postupka kojim se izdaci i prihodi kapitala u različitim
vremenskim trenucima svode na izdatke i prihode jednog sadašnjeg vremenskog trenutka.
⮚ Pošto u ekonomiji vreme danas i vreme sutra ne predstavlja iste veličine, uvodi se kategorija znava
diskontovanje čime se realizuje postupak svođenja kapitalnih prihoda i izdataka na istu vremensku
jedinicu mere.

70) KAMATA
⮚ Realni i finansijski kapital su međusobno povezani. Ako ne bi postojale prepreke za slobodno seljenje
novčanog kapitala i ako ne bi postojale različite vrste rizika vezane za konkretne oblike plasiranja
kapitala, prihodi od realnog i finansijskog kapitala bi morali biti jednaki.
⮚ Tržište zajmovnog kapitala je relativno stabilno, dobro razvijeno i dostupno brojnim subjektima.
Zbog toga svaki vlasnik kapitala uvek ima mogućnost da svoj kapital plasira u neki od oblika bankarskih
depozita i time ostvari odgovarajuću kamatu. Zato se kaže da kamata igra ulogu oportunitetnog troška
kapitala. Društvo može da zamenjuje sadašnji nivo potrošnje za budući viši nivo, po ceni koju
predstavlja kamatna stopa.
⮚ Prema neoklasičnoj ekonomskoj teoriji kamata bi bila razlika između vrednosti sadašnjih i budućih
dobara koja će se tek stvoriti angažovanjem datih proizvodnih faktora. To znači da je kamata nagrada za
štednju, odnosno naknada za uzdržavanje od potrošnje.
⮚ Kejnz je osporio shvatanje da kamatu određuje presek ponude i tražnje; štednja se drži u različitim
oblicima a gotov novac uopšte i nedonosi kamatu. Zato je kamata cena likvidnosti, jer pojedinci
preferiraju da drže gotov novac i svaki prelazak u manje atraktivan oblik mora donositi kamatu.
⮚ Marksistička ekonomska teorija kamatu objašnjava kao cenu upotrebne vrednosti kapitala. Na taj
način kamata se pojavljuje kao ekonomski oblik realizacije svojine nad zajmovnim kapitalom.
 Upotrebna vrednos zajmovnog kapitala sastoji se u proizvodnji profita kada se on pretvori u proizvodni
kapital. Ova cena je iracionalna, jer ona nije novčani izraz vrednosti kapitala već je cena robe specifične
vrednosti za upotrebnu vrednost pozajmljenog kapitala.

71) PROFIT
⮚ Profit i tržišni uspeh preduzeća rezultat su delovanja velikog broja različitih faktora. Nastojanje da
se identifikuju i objasne priroda i izvori profita iniciralo je nastanak nekoliko teorija profita:
1) Kompenzacione ili funkcionalne teorije profita – profit se javlja kao nagrada za rizik i
neizvesnost. Preduzetnik kao nagradu za prihvatanje rizika očekuje veći profit. Što je rizik veći i
očekivani profit mora biti veći kako bi preduzetnik bio motivisan da započne neki poslovni poduhvat;
2) Frikcione ili monopolske teorije profita – preduzeće koje ima monopolski položaj, ostvarivanjem
manjeg obima proizvodnje uz više cene, ostvaruje veći profit od onoga koji bi se ostvario u uslovima
potpune konkurencije. Ovde je profit rezultat veštačke retkosti, odnosno egzistira na nesavršenim
tržištima na kojima je obim proizvodnje manji, a potrošači lišeni mogućnosti snabdevanja datim
dobrom od drugih ponuđača;
3) Inovacione teorije – izvor profita su nove tehnologije i inovacije koje utiču na povećanje prihoda
ili na smanjenje troškova. Inovatori su oni koji prvi primenjuju novu ideju ili pronalazak. Oni
ostvaruju visoke profite zato što su potrošači spremni da plate veću cenu za njihove proizvode ili
usluge.

⮚ Ove teorije su donekle komplementarne, budući da su neizvesnost, inovacije i monopol faktori koji
utiču na kapacitet preduzeća za ostvarivanje profita i njegove poslovne odluke. Poznavanje teorija profita
koristi preduzetnicima jer ukazuje na tri važna faktora koja determinišu profit. U praksi se od
preduzeća često može zahtevati da opravdaju profit koji ostvaruju. Profit kao nagrada za rizik,
neizvesnost i inovacije ima opravdanje jer predstavlja nagradu za obavljanje važnih ekonomskih
funkcija. Monopolski profit posmatraju kao rezultat eksploatacije tržišnog položaja i vlade su u tim
slučajevima prinuđene da preduzmu mere za regulisanje monopolskog profita.
⮚ Savremena ekonomska teorija profit tretira kao ekonomski višak koji se formira kao privremeni
rezultat prvređivanja u uslovima ekonomske neravnoteže. U uslovima dugoročne ravnoteže nagrade
faktora proizvodnje se ispoljavaju u sumi njihovih prirodnih dohodaka – najamnine, kamata i rente.
⮚ Kao vlasnici kapitala pojavljuju se preduzeća pa su prema tome ona i prisvajači dohotka od kapitala.
Različitim načinima i putevima taj dohodak će se ipak vratiti domaćinstvima.

72) ZEMLJA I ZEMLJIŠNA RENTA

⮚ U svakodnevnom govoru pojam renta podrazumeva dohodak koji je ostvaren mimo rada. U
ekonomskoj nauci renta predstavlja dohodak faktora proizvodnje čija je ponuda savršeno
neelastična u dugom roku i svako plaćanje za upotrebu fiksnih faktora proizvodnje.
⮚ Zemljišna renta označava naknadu koju zakupac zemljišta daje vlasniku po osnovu korišćenja zemlje
(dohodak koji zemljovlasnik prisvaja po osnovu vlasništva nad zemljom). Teorija rente zasnovana je na
graničnim kategorijama i veličinama.
⮚ Za objašnjenje zemljišne rente treba imati na umu činjenice:
1) Zemljišni kapital ima jednu posebnu specifičnost u
odnosu na druge oblike kapitala. Naime, svi drugi oblici
kapirala proizvedeni su i stvoreni u prethodnim procesima
proizvodnje i mogu se dalje uvećavati, dok se zemljišni
kapital ne može proizvesti. Sa stanovišta društva kao
 celine zemlja predstavlja faktor proizvodnje koji je ograničen po obimu i ima neelastičnu
ponudu. Kriva ponude za zemljom je savršeno vertikalna i neelastična, dok je kriva tražnje za
zemljom je kriva graničnog prihoda proizvoda sa datog zemljišta. Tačka u kojoj se kriva ponude
i tražnje za zemljom seku određuje ravnotežnu tačku ka kojoj teži zemljišna renta.
2) Zemljišna renta rezultat je tržišnih cena
poljoprivrednih proizvoda. Pošto je ukupna ponuda
zemlje neelastična, one će se uvek koristiti za
proizvodnju onih proizvoda koji se na tržištu traže.
Prema tome, vrednost zemlje je potpuno izvedena iz
vrednosti proizvoda, ne obrnuto.
Cena proizvoda koji se proizvede na zemlji određuju
zemljišnu rentu umesto da je zemljišna renta trošak
koji ulazi u cenu ostalih dobara (ako se renta posmatra
sa aspekta privrede kao celine) Ako se posmatra na
nivou pojedinačnih preduzeća onda se renta
pojavljuje kao trošak. Budući da zemljište možemo
koristiti za različite namene – cena zemljišta i visina
zemljišne rente igraju važnu ulogu u alociranju fiksne ponude zemljišta ka najproduktivnijoj
upotrebi.

73) TRŽIŠTE POTPUNE KONKURENCIJE I EKONOMSKA EFIKASNOST

⮚ Ekonomska efikasnost podrazumeva upotrebu raspoloživih resursa na najefikasniji način. Vilfredo
Pareto je definisao uslove koji moraju da budu ispunjeni da bi se ostvarila efikasna alokacija
resursa.
Po njemu, ako se pri datoj alokaciji resursa i dobara njihovom realokacijom može popraviti
ekonomski položaj nekih učesnika bez promene položaja drugih, prvobitna alokacija je bila
neefikasna.
Ukoliko nije moguće realokacijom resursa popraviti položaj nekih pojedinaca bez promene
položaja, onda govorimo o Paretovom optimumu.
⮚ Ekonomska efikasnost podrazumeva efikasnost u proizvodnji i potrošnji.
⮚ Efikasnost u proizvodnji postoji kada uz date resurse i tehnologiju proizvodnje nije moguće povećati
proizvodnju bilo koje robe, a da se pri tome ne smanji proizvodnja neke druge robe.
⮚ Efikasnost u potrošnji podrazumeva da uz raspoložive količine potrošnih dobara, postojećih želja i
ukusa potrošača nije moguće poboljšati položaj nijednog potrošača, a da se pritom ne pogorša položaj
nekog drugog potrošača.
⮚ Kako bi ostvarili veću korisnost pojedinci učestvuju u razmeni sve dok je njihova individualna
granična korisnost (MUi) jednaka individualnom graničnom
trošku (MCi).
Individualna granična korisnost (MUi) predstavlja priraštaj
korisnosti koju pojedinac uživa od dodatne jedinice nekog dobra
(opada sa svakom dodatnom jedinicom tog dobra).
⮚ Kako bi maksimizirali profit preduzeća se opredeljuju za obim
proizvodnje gde su individualni granični troškovi (MCi) jednaki
tržišnoj ceni (P).
Individualni granični trošak predstavlja priraštaj troškova koji
preduzeće ima da bi pribavilo ili proizvelo dodatnu jedinicu nekog
 dobra. U ravnoteži tržišne cene (P) = graničnim troškovima (MCi) = graničnoj korisnosti (MUi) za
potrošača.
⮚ Uslovi Pareto optimalne alokacije resursa:
● društvena granična korisnost (MUs) = individualna granična korisnost (MUi);
● društveni granični troškovi (MCs) = individualni granični troškovi (MCi).
⮚ Iz prethodnih uslova Pareto optimalnost sledi da je društvena granična korisnost (MUs) = društvenim
graničnim troškovima (MCs).

74) ODSTUPANJE OD OPTIMALNE ALOKACIJE RESURSA

⮚ Pareto uslovi optimalne alokacije resursa i raspodele dohodaka mogu se postići samo na tržištu
potpune konkurencije. Jednakost društvene i privatne korisnosti ili društvenih i privatnih troškova
narušava se u sledećim slučajevima:
1) Asimetrične informacije -
2) Javna dobra -
3) Eksterni efekti -
⮚ Može da se desi da su ispunjeni svi uslovi Pareto optimalnosti, a da se jave situacije koje se smatraju
tržišnim neuspesima.
● raspodela dohotka – tržište može da dovede do vrlo nejednake raspodele dohotka. Tada je jedan od
osnovnih zadataka države da odgovarajućim merama izvrši preraspodelu dohotka. Osim toga,
postoje dobra za koja država smatra da ih potrošači samoinicijativno ne bi trošili u dovoljnoj
količini. Zato država obavezuje pojedince da troše takva dobra koja se nazivaju dobrima višeg
reda;
● simultano delovanje tržišnog mehanizma i državne intervencije – tržište nije uvek u stanju da
osigura optimalna rešenja na temeljna ekonomska pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi, savremene
privrede moraju se temeljiti na simultanom delovanju tržišnog mehanizma i izvesnog oblika državne
intervencije. Naravno, postojanje tržišnih neuspeha nije dovoljan razlog za državnu intervencije,
jer država često nije u stanju da ispravi tržišne neuspehe (dovede privredu u stanje Pareto
optimalnu alokaciju resursa). Pored toga, neophodno je voditi računa i o troškovima državne
intervencije, koji često prevazilaze očekivane koristi.

75) TRŽIŠTA SA ASIMETRIČNIM INFORMACIJAMA

⮚ Jedan od uslova koji mora da bude ispunjen da bi konkretno tržište postiglo Pareto optimalnu
alokaciju resursa je da postoji savršena informisanost učesnika na tržištu. Međutim, učesnici na
tržištu nemaju potpune informacije zato što je prikupljanje informacija skupo.
⮚ Potpuna informisanost učesnika na tržištu podrazumeva da svaki potrošač ima potpune informacije
o svim karakteristikama proizvoda koji kupuje. Problem informisanosti potrošača je zanemarljiv u
slučaju dobara koja se svakodnevno kupuju.
⮚ Ako nezadovoljstvo sadašnjih potrošača može negativno da se odrazi na buduće prodaje, onda
preduzeće ima interes da pruži tačne informacije potrošačima. U ovom slučaju postoji harmonija
interesa prodavca i kupca, jer i jedni i drugi imaju korist ako je kupac zadovoljan kupljenim
proizvodom. Problemi nastaju kod dobara koja se ne kupuju često (teško oceniti karakteristike i njihov
karakter) i kod dobara koja mogu imati štetne efekte (nepoznati
običnom čoveku) U ovakvim slučajevima tržište ne može da da
zadovoljavajući rezultat i otvara se prostor za državnu
intervenciju.
⮚ Pružanje adekvatnih informacija o proizvodima koje prodavci prodaju, ima karakteristike javnog dobra
u Samuelsonovom smislu. Individualni potrošači nemaju interesa da obezbeđuju ove informacije zato
što je to veoma skupo. S druge strane, pojedinačni prodavci se mogu angažovati u pružanju neophodnih
informacija ali, s obzirom na njihove moguće eksterne efekte, obim tih informacija može biti ispod
optimalnog nivoa. Zato se otvara širok prostor za angažovanje države, pre svega u domenu regulacije
zdravstvenih bezbednosnih standarda i standarda kvaliteta, mada nema garancije da će u svim
slučajevima koristi od državne akcije prevazići njene troškove.
76) MORALNI HAZARD I PRINCIPAL-AGENT PROBLEM
⮚ Moralni hazard predstavlja pojavu koja je povezana s asimetričnim informacijama i karakteristična
je za tržište osiguranja. Kada pojedinac koji želi da se osigura od šteta nastalih nastupanjem
određenog događaja ima bolje informacije od osiguravajućeg društva, on može tu svoju prednost
iskoristiti. Sve dok je pojedinac u potpunosti osiguran za slučaj nastupanja određenog događaja, on gubi
motivaciju da o njemu vodi računa.
⮚ Osiguravajuća društva angažuju statističare da izračunaju verovatnoću nastupanja određenih
događaja. Statistički proračuni koji se rade za celu populaciju nisu više pouzdan pokazatelj ni rizika ni
premija osiguranja koje treba da odrede osiguravajuća društva. Zbog toga osiguravajuća društva često
osiguravaju imovinu samo do određenog procenta njene stvarne vrednosti. Time ona preuzimaju
deo rizika, ali istovremeno podstiču pojedince da budu obazriviji i da svojim ponašanjem ne
povećavaju verovatnoću nastupanja neželjenog događaja, jer će u slučaju da do njega dođe uspeti
da naplate samo jedan deo štete.
⮚ U tesnoj vezi sa asimetričnim informacijama je i principal-agent problem. Ovaj problem postoji uvek
kada blagostanje jednog ekonomskog aktera zavisi od ponašanja drugog. Agent je ekonomski akter koji
obavlja rad, a principal je strana na koju taj rad utiče. Ako principal nije u stanju da u potpunosti
nadzire agentovo ponašanje, agent je sklon da ulaže mnogo manje napora nego što prinicpal smatra
poželjnim. Problem je u tome što interesi agenta ne moraju biti identični interesima principala. Kada
postoji problem asimetrične informisanosti, principalu je teško da nadzire agenta (proverava da li agent
radi u njegovom najboljem interesu).
⮚ Kada bi nadziranje svih zaposlenih bilo lako, vlasnici preduzeća bi mogli da osiguraju da njihovi
radnici i menadžeri rade efikasno. Međutim, u praksi to nije slučaj. Postojanje principal-agent
problema znači da će menadžeri i zaposleni težiti ispunjenju svojih ciljeva, što može uzrokovati niži
profit za vlasnika. Rešenje principal-agent problema sastoji se u tome da principal pronađe
adekvatan način kojim će obezbediti da agent radi u njegovom interesu.

77) JAVNA DOBRA

⮚ Privatna dobra – najveći broj dobara i usluga koja

predstavljaju predmet razmene na tržištu. Privatno
dobro određuju iscrpivost (potrošač koristi privatno dobro
individualno) i isključivost (svako ko nije platio neko dobro
može biti isključen iz njegovog korišćenja).

⮚ Javna dobra karakteriše neiscrpivost i neisključivost,

troše se zajednički i njihova potrošnja neće smanjiti
raspoloživu ponudu. U slučaju javnih dobara
individualna granična korisnost i društvena granična
 korisnost ne poklapaju i tržište neće obezbediti društveno optimalni obim proizvodnje.
⮚ Priroda javnih dobra je takva da pojedinac mora prihvatiti datu količinu i kvalitet javnog dobra koji
se nudi. Odluka o tome kolika će biti ponuda nekog javnog dobra, koliko će svaki pojedinac da plaća za
njegovo korišćenje i hoće li neke kategorije potrošača imati popust, donose se u političkoj sferi.
⮚ Sami pojedinci svojim ponašanjem utiču na to da neka dobra koja su bila privatna postanu javna
dobra. Jedna od karakteristika javnih dobara je da produkuju pozitivne eksterne efekte.
Ko ne plati ne može ni da koristi/troši određeni proizvod ili uslugu, a sve dok potrošači traže i
plaćaju dobra na tržištu proizvođači imaju interesa da povećavaju ponudu.
⮚ Još jedan uzrok nedovoljne ponude javnih dobara su rastući prinosi. Ako bi se javna dobra
obezbeđivala putem tržišta svako bi imao interes da postane „slobodni korisnik“ – onaj ko koristi
dobro, a ne plaća. Zbog ovakvih karakteristika javnih dobara koje ih čine neatraktivnim za privatne
investicije, država mora da obezbedi njihovu proizvodnju i potrošnju. Njihova proizvodnja
finansira se iz državnog budžeta, a oporezivanje je zamena za tržišnu cenu.
⮚ Kod javnih dobara postiže se neoptimalna ravnoteža, pa tržište ne može biti isključivi instrument
efikasne alokacije, već su potrebna netržišna rešenja. Država može na dva načina alocirati
odgovarajuće resurse na proizvodnju javnih dobara: direktnom proizvodnjom javnih dobara ili
ugovaranjem proizvodnje sa privatnim preduzećima uz odgovarajuću naknadu. U oba slučaja svi
potrošači kroz poreze plaćaju javna dobra, bez obzira na to da li koriste ili ne.

78) EKSTERNE ŠTETE

⮚ Proizvodnja i potrošnja određenih dobara može dovesti do pojave eksternih šteta koje tržište neće
registrovati. Ovi efekti javljaju se onda kada aktivnosti pojedinaca/grupa ljudi utiču na blagostanje
drugih.
⮚ Eksterni efekti sastoje se od troškova koji se nagomilavaju drugim pojedincima ili društvu kao celini,
predstavljaju primer odstupanja od društveno optimalne alokacije resursa u Paretovom smislu.
⮚ Eksterni efekti mogu biti pozitivni (eksterne koristi) i negativni
(eksterne štete). Svakodnevni život obiluje primerima eksternih šteta.
⮚ Sa stanovišta ekonomske efikasnosti, neku aktivnost bi trebalo započeti
samo ako koristi od te aktivnosti prevazilaze troškove koje ta
aktivnost nameće čitavom društvu. Pod društvenim troškovima
podrazumevamo:
● Individualne troškove koje preduzeće ima u obavljanju svoje
aktivnosti;
● Troškove koji pogađaju druge subjekte koji ne učestvuju u toj
aktivnosti.
⮚ Šta može država da uradi kada postoje negativni eksterni efekti?
U nekim slučajevima je dovoljno samo jasnije definisati svojinska prava i striktnije ih štititi. Ali, to
nije moguće uvek učiniti, naročito u slučaju vazduha i vodenih resursa. Država može određivati i
maksimalnu količinu štetnih materija koju preduzeće sme da ispusti.
⮚ Državna intervencija zahteva osnivanje regulatorne agencije i trošenje ograničenih ekonomskih
resursa. Zato, kada su negativni eksterni efekti neznatni najbolje rešenje je ne činiti ništa, jer će
troškovi državne intervencije u cilju otklanjanja negativnih eksternih efekata verovatno prevazići
realizovane koristi.

79) EKSTERNE KORISTI

⮚ Kod eksternih koristi dolazi do nepodudaranja individualne granične korisnosti i društvene
granične korisnosti, što rezultira obimom proizvodnje koji je ispod društveno optimalnog.
⮚ U slučaju eksternih koristi ukupna društvena korisnost je iznad nivoa korisnosti koju ostvaruje
pojedinac ili privredni subjekt. Aktuelna kriva tražnje na tržištu neće odražavati ukupnu
društvenu korisnost, odnono neće biti obuhvaćena korist koju ostvaruju ostali subjekti
⮚ Negativni eksterni efekti rezultiraju ponudom koja je iznad društveno optimalne a pozitivni eksterni
efekti ponudom koja je ispod društveno optimalne, postojanje eksternih efekata ističe se kao razlog za
angažovanje države u cilju otklanjanja negativnih i korišćenja pozitivnih eksternih efekata.

80) NEJEDNAKOSTI U RASPODELI DOHODAKA

⮚ Prema teoriji granične produktivnosti faktora proizvodnje, ukupan proizvod je funkcija angažovanih
faktora proizvodnje: rada, kapitala i zemlje. Proizvodna funkcija pokazuje maksimalni proizvod koji
se može dobiti različitim kombinovanjem proizvodnih faktora. Budući da svaki faktor proizvodnje
učestvuje u stvaranju bruto domaćeg proizvoda, te svakom faktoru pripada dohodak srazmeran
njegovoj graničnoj produktivnosti, i to: radu – najamnina, kapitalu – profit, zemlji – zemljišna
renta.
⮚ Ukoliko bi država intervenisala u sferi raspodele, smanjio bi se podsticaj za povećanje
produktivnosti faktora, bilo bi manje investicija u ljudski kapital i obim društvene proizvodnje bio
bi manji. Ako društveno-ekonomski sistem obezbeđuje pravičnu raspodelu, nameće se zaključak da
su siromašniji slojevi stanovništva sami krivi za svoj neuspeh u tako savršenom sistemu.
⮚ Nedavne studije Svetske banke pokazale su da visok nivo nejednakosti u raspodeli dohodaka mogu
negativno uticati na privredni rast. Empirijska istraživanja Istočne Azije potvrđuju da zemlje sa
ravnomernijom raspodelom dohodaka imaju veće stope privrednog rasta.
⮚ Produktivnost rada zavisi od radnikovog znanja, veština, motivacije i zdravlja. Smanjenja ekstremnog
siromaštva, održavanje ljudskog kapitala i njegovo prilagođavanje potrebama tržišnog sistema predstavlja
podršku rastu.
⮚ Kako doprinosi pojedinaca u finansiranju mera preraspodele imaju zanemarljiv uticaj sa stanovišta
preraspodele, javlja se problem „slobodnog korisnika“. Zato je jedino država u poziciji da značajnije
utiče na raspodelu dohodaka u društvu.

81) SIROMAŠTVO (koncept apsolutnog i relativnog siromaštva)

⮚ Siromaštvo se smatra društvenim problemom za koji bi se moralo pronaći rešenje. Prvi korak u
pronalaženju rešenja je ustanovljavanje problema, a za to je potrebna definicija siromaštva: Međutim,
svaka definicija siromaštva nužno uključuje i vrednosne sudove.
⮚ Merenje apsolutnog siromaštva određujemo preko granica siromaštva na osnovu vrednosti sredstava
neophodnih za život. Apsolutno siromaštvo često se naziva i siromaštvom na rubu opstanka.
⮚ Pojam apsolutnog siromaštva doživeo je ozbiljnu kritiku jer počiva na pretpostavci da postoje
minimalne osnovne potrebe za sve ljude u svim društvima (meri u količini hrane, odeće, apsolutnih
standarda stanovanja, osnovne kulturne potrebe...).
⮚ Koncept relativnog siromaštva zasniva se na poređenju dohotka pojedinaca ili domaćinstava sa
dohotkom drugih. Sa stanovišta dohotka, pojedinac je relativno siromašan ako pripada donjoj
dohodnoj grupi.
⮚ Neki autori smatraju da se siromaštvo ne može definisati isključivo u materijalnom smislu već da tu
definiciju treba proširiti. Siromaštvo je višedimenzionalni fenomen, koji mora da se sagledava preko
skupa različitih pokazatelja. Ukupna stopa siromaštva izračunava se kao procenat porodica koje su
ispod linije siromaštva u datoj godini.

82) MEHANIZMI I GRANICE PRERASPODELE DOHODAKA

⮚ Preraspodela dohodaka može da bude eksplicitna i skrivena.

⮚ Eksplicitna preraspodela dohodaka vezana je za transferna plaćanja (vrše preraspodelu prava na
potrošnju dobara, utiču na način raspodele ukupnog dohotka na članove društva, ali ne utiču na ukupnu
količinu privatnih dobara koja stoje na raspolaganju društvu). Država može da utiče na raspodelu
dohodaka direktno (putem transfera) i indirektno (preko poreza, subvencija i određenih kategorija
državnih izdataka).
⮚ Visoke poreske stope mogu smanjiti sklonost ka investiranju i udeo štednje u dohotku. Ako
ekstraprofit opteretimo visokim poreskim stopama, preduzetnici se neće upuštati u rizične
aktivnosti. U ekstremnim slučajevima, preraspodela može uzrokovati negativne posledice na bruto
domaći proizvod, u takvim uslovima dostižu se granice preraspodele.
⮚ Granice preraspodele mogu se odrediti na osnovu troškova preraspodele. U tom slučaju, granice
preraspodele dostignute su:
1) kada porezi politike preraspodele postanu tako visoki i destimulativni (dolazi do pada
proizvodnje, smanjuje sadašnja i buduća potrošnja);
2) Poreski obveznici ilegalnim radnjama izbegavaju poresko opterećenje;
3) Kada su transferi koje daje država visoki da podstiču zloupotrebu.

83) PRAVEDNOST I EFIKASNOST

⮚ Proizvodna efikasnost – optimalnu upotrebu raspoloživih proizvodnih resursa, postiže se kada svaki
proizvodni faktor dobija zaradu jednaku njegovoj graničnoj produktivnosti.
⮚ Artur Okun je rekao „Ne možemo uživati u kolaču tržišne efikasnosti podelimo li ga na jednake
delove“. Razlog tome je činjenica da je društveni dohodak neravnomerno raspoređen između
pojedinih ekonomskih učesnika, a tržišni mehanizam daje dobra u ruke onih koji imaju novčane
glasove. Jedino kada bi raspodela inicijalnog bogatstva, sposobnosti i mogućnosti bila etički
optimalna i kada ne bi bilo spoljnih uticaja, monopolske nesavršenosti tehnologije i tržišta, onda bi
savršena konkurencija mogla da dovede do najboljeg rešenja šta, kako i za koga proizvoditi“.
⮚ Pravednost se često smatra preduslovom kohezije i stabilnosti jednog društva.
Savremena tržišna privreda može obezbediti određeni stepen ekonomske efikasnosti u
upotrebi ograničenih resursa i socijalnu pravdu samo uz odgovarajuću intervenciju
države.
 ⮚ Pravednost i efikasnost često se postižu jedno na račun drugog, tako da se javlja fundamentalni
trade-off između pravednosti i efikasnosti.
⮚ Država porezima na dohodak smanjuje razliku u raspoloživim dohocima, te se tim sredstvima iz poreza
vrše transferi onima koji nemaju dovoljno sredstava za život.
⮚ Koncept Pareto-efikasnosti nam ukazuje na moguća poboljšanja položaja nekih učesnika bez
promene položaja drugih.

⮚ Samo slobodno društvo ima osnovne pretpostavke da odgovori na pitanje

kolika je spremnost da se plati veća jednakost na račun efikasnosti, i
obrnuto. Društveno prihvatljiva preraspodela nacionalnog dohotka u
uslovima privatne svojine pojavljuje se kao jedna od ključnih determinanti
makroekonomske efikasnosti tržišne privrede.

84) PRAVNI PROPISI I REGULATIVA – oblici državne intervencije

⮚ Vrlo važna uloga države u privredi odnosi se na ustanovljavanje pravila/zakonskog okvira unutar
kojeg pojedinci i preduzeća ostvaruju ekonomske transakcije. Zakoni snižavaju transakcione troškove
time što neutrališu i otklanjaju prepreke koje stoje na putu razmene svojinskih prava. Transakcioni
troškovi su opšti pojam za sve prepreke u postupku ugovaranja i izvršenja razmene svojinskih
prava. Te prepreke deluju u svim ekonomskim sistemima, ali mogu biti manje ili veće efikasnosti.
Zakon smanjuje transakcione prepreke tako što minimizira nesporazume koji nastaju iz različitih
interesa.
⮚ Zakoni i drugi propisi koji regulišu ekonomske odnose određuju ko snosi troškove a ko zahteva
koristi od ekonomske aktivnosti. Propisi o svojini određuju dozvoljene oblike svojine nad resursima
i kapitalom, obim vlasničkih ovlašćenja, sticanje, prenos, gubitak i zaštitu svojinskih prava.
⮚ Pravni sistem mora da obezbedi i poštovanje ugovora. Tržišne transakcije nisu ništa drugo nego
zaključivanje i ispunjavanje ugovora o kupovini i prodaji stvari.
⮚ Postoje i propisi kojima se reguliše odvijanje određene privredne aktivnosti (radno zakonodavstvo
opšte uslove tržišta radne snage => ako poslodavac želi da uposli nove radnike mora da zaključi ugovor o
radu u skladu sa opštim i posebnim kolektivnim ugovorom.).
⮚ Vladavina prava podrazumeva ograničavanje delovanja pojedinaca (u međusobnim odnosima) i
države (bez sužavanja polja slobode pojedinca).
⮚ Zadatak pravne regulative je da stvori uslove za efikasno privređivanje. Treba imati u vidu da
pravna regulativa nije besplatna, već podrazumeva direktne troškove (troškovi državne aktivnosti u
vezi sa donošenjem i primenom pravnim propisa) ili indirektni troškovi (mogućnost gubitka alokativne
efikasnosti ukoliko pravna regulativa ne poštuje ekonomsku logiku).

85) PROIZVODNJA I KUPOVINA DOBARA I USLUGA – obl. drž. intervencije

⮚ Najpre su proizvodnja duvana, šibica i alkoholnih pića potpali pod državno vlasništvo. Zatim je
država postepeno počela da se širi na grane za koji privatni kapital nije bio zainteresovan. Tako je u
 mnogim zemljama država nacionalizovala železnicu, poštu, proizvodnju i distribuciju električne
energije, gasa, vode... Povećanje državnog sektora prvenstveno je ostvareno putem nacionalizacije i
konfiskacije, ali je država pribegavala i osnivanju sopstvenih preduzeća ili povećanju svog
finansijskog učešća u privatnim preduzećima.
⮚ Uspeh ili neuspeh u razvijanju tih grana odražavao se i na razvoj ostalih grana nacionalne privrede.
Preko nacionalizacije i širenja javnog sektora, država je stekla mogućnost da neposredno utiče na
nivo zaposlenosti, investicija, alokaciju resursa i ritam razvoja nacionalne privrede. Vremenom su
državna preduzeća nagomilala znatne gubitke, a u životu su opstajali zahvaljujući državnim subvencijama
i povoljnim kreditima. Podržavanje neefikasnosti državnih preduzeća „mekim“ budžetskim ograničenjem
doprinelo je crowding out efektu – istiskivanju privatnih investicija sa tržišta u uslovima raastućih
javnih dugova i kamatnih stopa na tržištima kapitala.
⮚ Pod državnim kupovinama podrazumevamo iznos novca potrošen na dobra i usluge dostupne
stanovništvu. Kupovinom proizvoda i usluga država formira platežnu tražnju za tim proizvodima i
motiviše preduzeća da ih proizvode. Država takođe ima značajan uticaj na proizvodnju dobara
preko poreza, subvencija i regulacije, kojima utiče na ponašanje privatnih preduzeća.

86) POREZI I SUBVENCIJE – oblici državne intervencije

⮚ Porezi predstavljaju instrument fiskalne politike putem kojeg država uzima deo dohotka od fizičkih i
pravnih lica. Pored toga što služe prikupljanju prihoda za finansiranje rashoda države, mogu uticati
na alokaciju resursa, raspodelu dohodaka, stabilizaciju privrednih tokova... Veoma je važno da se
upotrebom poreza ne stvaraju nikakvi dodatni poremećaji u privredi.
⮚ Jedan od instrumenata putem koga država može da utiče na privredne tokove jesu subvencije. Iako
je visinu subvencija teško precizno izmeriti činjenica je da one predstavljaju značajan deo BDP-a
⮚ U užem smislu, subvencija predstavlja novčani iznos kojim država pokriva razliku između cene koju
plaća potrošač i troška proizvođača. U širem smislu subvencije predstavljaju državnu pomoć
proizvođačima ili potrošačima za koju država ne prima nikakvu protivnaknadu, a koja je uslovljena
posebnom vrstom delatnosti ili ponašanja primaoca. Subvencije mogu biti eksplicitne (neposredan
novčani izdatak), ili implicitne (neposredni novčani izdatak nije prisutan).
⮚ Osnovna svrha subvencija je da se njihovom primenom podstaknu promene u privrednoj aktivnosti
u skladu sa ciljevima ekonomske politike. Proizvođačke subvencije su eksplicitno ili implicitno
plaćanje države preduzećima čiji se razvoj želi podstaknuti.
⮚ Kada država daje subvencije ona menja tržišne signale i veštački podiže profitabilnost izabranih
privrednih aktivnosti. Krajnji rezultat je da se resursi sele u subvencionirane grane, ali ti isti resursi daće
manji obim proizvodnje od onog koji bi proizveli da su upotrebljeni u drugim granama. Pored toga,
subvencije smanjuju podsticaj za povećanje produktivnosti i rentabilnosti proizvodnje i smanjuje
se ukupna efikasnost privrede.

87) REGULACIJA TRŽIŠTA – oblici državne intervencije

⮚ Regulacija tržišta predstavlja skup državnih mera kojima se direktno ograničavaju ili kontrolišu
odluke pojedinih preduzeća kako bi se zaštitio društveni interes. Razlikujemo dve regulacije tržišta:
1) Ekonomska regulacija - skup mera kojima se određuju cene i količine proizvoda i usluga, i određuju
pravila ulaska novih preduzeća i izlaska postojećih preduzeća sa tržišta. Osnovni razlog ekonomske
regulacije je postojanje monopola. Najčešći oblik ekonomske regulacije je određivanje cena;
 2) Socijalnom regulacijom – država propisuje kvalitet proizvoda i usluga čime određuje pravila zaštite
i sigurnosti radnika i potrošača.
⮚ Regulacija često gubi svoju početnu svrhu, pa umesto da služi zaštiti potrošača, počinje da služi
regulisanim preduzećima. Ova preduzeća mogu svoju ekonomsku moć iskoristiti da preko političkog
procesa utiču na aktivnost države u sferi regulacije.