11.

Тумори који стварају хрскавицу представљају најчешће

примарне туморе костију а уједно и најконтраверзније туморе

(неусаглашеност између хистолошког изгледа и биолошког понашања).

ХОНДРОМ (chondroma)

Бенигни тумор који се карактерише стварањем зреле

хрскавице.

- може бити локализован унутар саме кости (enchondroma),

тубуларне кости прстију руку и шаке, кости стопала, дуге цевасте

кости, ребра.

- ван кости (periostalnichondrom – juxtacortical chondroma), на

периферији кортекса, у метафизном кортексу дугих костију или ван

кости.

- мултипли хондром (enchondromatosis, Morbus Ollier),

истовремено у више костију једне или обе стране екстремитета.

ХОНДРОСАРКОМ (chondrosarcoma)

Малигни тумор чије ћелије стварају хрскавицу и који садржи

плеоморфно, целуларно ткиво састављено из великих ћелија моно и

мултинуклеарних уз ретке митозе.

Могу бити:

- примарни (настају на претходно неизмењеној кости)

- секундарни (малигном трансформацијом постојеће бенигне

лезије кости. Оралне манифестације:

Тумор се може јавити:

- у горњој вилици – 60% у близини антрума и пределу

алвеоларног гребена (секутић – очњак регион), тврдо непце,

- доњој вилици – 40% у премоларној регији кондиларном и

короноидном процесус.

Остеом (osteoma) је бенигна лезија која се састоји из зрелог

коштаног ткива ламеларне грађе, са ретким сржним шупљинама

испуњеним масним и фиброзним ткивом.

Остеом може бити:

- ендостални, настаје централно унутар кости

- периостални, настаје на површини кости.

Gardener-ов синдром

Gardener-ов синдром је наследно аутозомално обољење, које

карактерише: интестинална полипоза, мултипни остеоми, фиброми

коже, епидермалне и трихилемалне цисте, импактовани или

прекобројни зуби и одонтоми.

Torus palatinus et mandibularis

Екзостозе зреле кости у виду солитарних, мултиплих,

различитог облика и величине протуберанција зреле кости које се могу

јавити на тврдом непцу и лингвалној површини мандибуле чешће код

жена у ранијем животном добу уз могућу наследну етиологију и често

удружено

Остеосарком (osteosarcoma)

Остеосарком је малигни тумор чије ћелије

директно стварају кост или остеоид.

Према локализацији остеосаркоми се деле на:

- интраосеалне (централне) остеосаркоме (солитарни и

мултицентрични)

- екстраосеалне остеосаркоме

- периосталне остеосаркоме

- параостеалне остеосарком

EVING саркома

Малигни тумор који се карактерише ткивом једноличног

изгледа, саграђеног од густо постављених малигних ћелија, округлих

једара, без јасних граница цитоплазме и јасно уочљивих једараца

Плазмоцитом (multipni myelom)

Малигни тумор који захвата већи број костију саграђен од

незрелих и атипичних ћелија типа плазмоцита уз присуство

патолошких протеина у крви и урину и појавом амилоида у тумору и

другим органима.

Солитарни тип

Мултипни тип (дисеминација процеса

Анеуризмална коштана циста

Представља експанзивну остеолитичну лезију која се састоји

од шупљина различите величине испуњених крвљу а које су

преграђене тракама везивног ткива у којима се налазе трабекуле

кости, остеоидно ткиво и џиновске ћелије

Фиброзна дисплазија

Представља бенигну лезију која се карактерише

присуством везивног ткива и изувијаних трабекула незреле

нелемеларне кости са захватањем једне кости

(моностотична фиброзна дисплазија) или више костију

једне стане тела (полиостотична) фиброзна дисплазија

Ахондроплазија је једна од најчешћих аномалија коштаног

система где долази до поремећаја раста костију у ширину (кратки

екстремитети – патуљасти раст).

Osteogenezis imperfecta представља хетерогену групу

поремећаја који захватају кожу, склере, зубе, кости и лигаменте.

Обољење је доминантно и рецесивно наследно услед

поремећаја у синтези и секрецији колагена у ткивима мезенхималног

порекла.

Osteopetrozis – мраморна болест – osteosclerosis

fragilis generalisata

Представља наследно обољење које се

карактерише повећаном количином минерала у костима и

може се манифестовати на рођењу (osteopetorsis

congenita) или касније (osteopetrosis tarda).

Osteitis deformans (morbus Paget)

Представља обољење костију које се карактерише

наизменичном деструкцијом и стварањем коштаног ткива што доводи

до поремећаја архитектуре кости и повећања скелета.

12.

ТУМОРИ МЕКИХ ТКИВА

• Према дефиницији СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ

ОРГАНИЗАЦИЈЕ (СЗО) представљају све

мезенхималне пролиферације, локализоване

између скелетног система и коже.

Градус тумора детерминише

малигни потенцијал тумора

(степен малигности)

Стадијум тумора означава степен раширености

малигне болести у тренутку постављања

патохистолошке дијагнозе.

TNM класификација тумора меких ткива обухвата

градус тумора (G), величину тумора (T), присуство

или одсуство метастаза у лимфним нодусима (N)

или удаљених метастаза (M).

Од бенигних, најчешћи су липоми, фиброми,

хемангиоми и туморима сличне лезије

• Од малигних најчешћи су малигни фиброзни

хистиоцитом и липосарком.

ЛОКАЛИЗАЦИЈА: малигни се чешће јављају на доњим

екстремитетима (натколенице), а бенигни чешће на горњим

екстремитетима, трупу и глави

• Најчешћи бенигни тумори уста су: papilom, adenom,

neurofibrom, lipom, hemangiom, limfangiom, miom,

mioblastom.

• Од саркома меких ткива у пределу лица и вилице

најчешће се јавља фибросарком и спиноцелуларни

сарком (на непцу)

Рабдомиосарком се најчешће јавља у пределу лица и

вилица, претежно код деце. Он расте веома брзо и рано

даје хематогене метастазе

• Малигни тумори крвних судова хемангиосарком и

малигни хемангиоперицитом ретко се јављају у пределу

лица и вилица. Имају веома лошу прогнозу

• Саркоми меких ткива се најчешће налазе у пределу

алвеоларног наставка, на непцу, у меким ткивима

образа, понекад у језику и уснама

ФИБРОМАТОЗЕ

• Бенигне пролиферације везивног ткива, често агресивног

раста

• Разликују се од ожиљка (који је ограничен), инфилтришу

околину и често рецидивирају

• ДЕЛЕ СЕ НА:

1. СУПЕРФИЦИЈАЛНЕ (ФАСЦИЈАЛНЕ)

2. ДУБОКЕ (МУСКУЛОАПОНЕУРОТИЧНЕ)

ЕПУЛИС (EPULIS)

• није прави тумор и пре се

сматра гигантоцелуларним

репараторним грануломом

као реакција гингиве на

локалне повреде него као

права неоплазм

Хистолошки се разликују три типа епулиса:

1. Epulis gigantocellularis,

2. Epulis granulomatosa i

3. Epulis fibrosa

ФИБРОМ (FIBROMA)
• бенигни тумор везивног ткива

• Настаје обично на

унутрашњој страни образа,

усне, на гингиви или језику

ФИБРОСАРКОМ

• МАЛИГНИ ТУМОР ВЕЗИВНОГ ТКИВА

КОЈИ ДАЈЕ РЕЦИДИВЕ И МЕТАСТАЗЕ

• НАЈЧЕШЋЕ НАСТАЈЕ У ПЕТОЈ И

ШЕСТОЈ ДЕЦЕНИЈИ ЖИВОТА

• НЕШТО ЈЕ ЧЕШЋИ КОД

МУШКАРАЦА

• ЛОКАЛИЗАЦИЈА МУ ЈЕ НАЈЧЕШЋЕ У

ДУБОКИМ МЕКИМ ТКИВИМА

БУТИНЕ, НАДЛАКТИЦЕ,

ПОДЛАКТИЦЕ, ГЛУТЕАЛНОГ

ПРЕДЕЛА И НА ПОТКОЛЕНИЦИ

ТУМОРИ МАСНОГА ТКИВА

ЛИПОМ

• НАЈЧЕШЋИ ТУМОР МАСНОГ ТКИВА

• НАЈЧЕШЋА ЛОКАЛИЗАЦИЈА ЈЕ У

ПРЕДЕЛУ ТРУПА, ГЛАВЕ, ВРАТА, У

ЦЕНТРАЛНИМ ДЕЛОВИМА

ЕКСТРЕМИТЕТА

• НАЈЧЕШЋИ ЈЕ У ПЕТОЈ И ШЕСТОЈ

ДЕЦЕНИЈИ ЖИВОТ.

ЛИПОСАРКОМ

• НАЈЧЕШЋЕ НАСТАЈЕ У ШЕСТОЈ И

СЕДМОЈ ДЕЦЕНИЈИ ЖИВОТА

• МИКСОИДНА ВАРИЈАНТА НАСТАЈЕ У

ЧЕТВРТОЈ ДЕЦЕНИЈИ

КАПИЛАРНИ ХЕМАНГИОМ

• НАЈЧЕШЋИ БЕНИГНИ ТУМОР МЕКИХ

ТКИВА ПОСЛЕ ЛИПОМА

KAPOSI-јев САРКОМ

• ЕНДЕМСКИ СЕ ЈАВЉА У ЦЕНТРАЛНОЈ

АФРИЦИ И ЧИНИ 9% СВИХ МАЛИГНИХ

ТУМОРА, СПОРАДИЧНО У ЕВРОПИ И

СЕВЕРНОЈ АМЕРИЦИ

• ЧЕСТО ЈЕ УДРУЖЕН СА AIDS-ОМ

ЛИМФАНГИОМ

• БЕНИГНИ ТУМОР ЛИМФНИХ

СУДОВА

ЛЕЈОМИОМ

• ЧЕШЋИ У ЖЕНСКОМ ГТ И ГИТ-у, РЕЂИ У

КОЖИ И ПОТКОЖНОМ ТКИВУ

• НАСТАЈУ ОД ГЛАТКОГ МИШИЋА ЗИДОВА

КРВНИХ СУДОВА ДЕРМА И ПОТКОЖНОГ

МАСНОГ ТКИВА

ЛЕЈОМИОСАРКОМ

• НАЈЧЕШЋЕ ЈЕ ЛОКАЛИЗОВАН У

РЕТРОПЕРИТОНЕУМУ, А РЕЂЕ У ОМЕНТУМУ И

МЕЗЕНТЕРИЈУМУ

РАБДОМИОМ

• БЕНИГНИ ТУМОР ПОПРЕЧНОПРУГАСТОГ МИШИЋНОГ

ТКИВА

13.

Дијабетес је често праћен и полипоидном

хипертрофијом папила гингиве, периодонталним

апсцесима, са деструкцијом алвеоларног коштаног

ткива и испадањем зуба.

•Микроангиопатија одговара атеросклерози која је

код дијабетичара брзонапредујућа,

генерализована и јавља се знатно раније неко код

других особа.

Код дијабетичара се често

јавља и алвеоларна

пиореја (parodontitis

piorrhoica) - означава

излажење гноја из

гингивалног руба
Црвенило и пецкање у угловима усана појава је

која се виђа код дијабетичара који имају дуже

време нерегулисану шећерну болест.

ПАРАДЕНТОЗА (PARADONTHOPATHIA)

• обољење потпорног ткива зуба.

• у почетку без посебних знакова за уочавање.

•Касније долази до карактеристичног задаха из уста

(и поред здравих или добро негованих зуба).

•Последица парадонтопатије је климавост или

(безболно) испадање здравих зуба.

•Основни узрок парадонтозе је бактеријски плак,

лепљива провидна материја која се константно

формира око зуба.

Angularni heilitis је упала углова усана.

 Клинички се манифестује црвенилом и осећајем

печења коже на споју усана, а у тежим

случајевима могу настати рагаде (бразде)

покривене крастама.

ПИОГЕНИ ГРАНУЛОМ:

• најчешће су у питању промене које показују брзи

раст и лако крваре

• округласте творевине, са површном улцерацијом

У току менструације (анемија и хормони) често се

могу јавити афте у усној дупљи

•Иако је узрок непознат, сматра се да је реч о

имунопатолошком процесу као последици

присуства неког антиген

Постоје три врсте афти: Aphthae minores, Aphthae

maiores, Aphthae herpetiformes

14.

КРВ

• Високо специјализовано ткиво

ФУНКЦИЈЕ У ОРГАНИЗМУ:

• транспорт хранљивих

материја, кисеоника,

продуката метаболизма и

хормона

• регулација температуре тела,

одржавање хемостазе,

осмотског притиска и

ацидобазне равнотеже

• заштита организма од

инфекција транспортом

имуноглобулина и лимфоцита
ЕРИТРОЦИТИ

• Нормалан број еритроцита

у периферној крви

мушкарца износи 5 до 5,5

милиона, док је код жена

тај број 4,5 до 5 милиона.

• Хематокрит је %

ћелијске компоненте у

укупној запремини

центрифугиране крви, код

мушкараца нормално

износи 0.42 – 0.49%, а

код жена 0.39 – 0.46%

АНЕМИЈЕ

• АНЕМИЈЕ СУ ОБОЉЕЊА КОД

КОЈИХ ПОСТОЈИ РЕДУКЦИЈА

МАСЕ ЕРИТРОЦИТА У

ЦИРКУЛАЦИЈИ ИСПОД

НОРМАЛНИХ ВРЕДНОСТИ ИЛИ

МАЊАК ФУНКЦИОНАЛНО

СПОСОБНОГ ХЕМОГЛОБИНА У

ЈЕДИНИЦИ ЗАПРЕМИНЕ КРВИ

Анемије су често праћене

променама на сузокожи усне

дупље. Међу њима се издвајају:

пернициозна, мегалобластна,

сидеропенична, апластична

анемија.

Сидеропенијска (хипохромна) анемија - најраспрострањенија

болест на Земљи ---------око пола милијарде људи болује од

недостатка Fе.

ПЕРНИЦИОЗНА АНЕМИЈА

Хантеров глоситис

Пратећа

манифестација

пернициозне

анемије, целиакије

АГРАНУЛОЦИТОЗА

• Нормалан број леукоцита

4 – 10 x 109∕ л

• Нормалан број неутрофила

1,8 – 7,7 x 109∕ л

Промене на оралној слузници

чине врло важну клиничку

карактеристику

агранулоцитозе

некротизирајуће улцерације

покривене сивкастоцрнкастим
мембранама, са врло

оскудном запаљенском

инфилтрацијом

Крвављења: спонтана или

Испровоцирана

15.

Кожна обољења се локализују и у усној дупљи:

Pemphigus chronicus vulgaris

Pemphigoid mucosae oris

Erythema exudativum multiforme

Sclerodermia

Lupus erythematodes

Dermatitis herpetiformis

Lichen planu

Херпес симплекс дерматоза (HS)

Oко усана и носа (HS тип1)

Генитална регија (HS тип2)

Примарном инфекцијом преко сензитивних нерава задржава се у

периферним гаглионима до активације

Везикуле на еритематозној основи чијом руптуром заостају ерозије и крусте

Варичела-херпес зостер вирус

дерматоза (VZV)

У оквири системске дисеминације

вируса и тропизмом вируса за кожу.

Вирус насељава ганглионе

кранијалних и спиналних нерава са

активацијом и унилатералном,

болном, везикуларном ерупцијом у

току пада имунитета на подручју

инервације сензорног нерва.

Лихен планус – Lichen planus

Обољење непознате етиологије вероватно имунолошки

посредовано

Локализује се око ручних и скочних зглобова, поглавини-lichen

planopilaris, на ноктима

и у усној дупљи, букалној слузници и језику

Љубичасте полигоналне папуле и плакови са беличастим

линијама у облику мреже – Викхманове стрије

Лупус еритематозус- lupus erythematosus

Аутоимуно обољење са кожном и системском манифестацијом (бубрези,

зглобови, крвни судови)

По току акутно, субакутно и хронично

Етиологија – Генетска предиспозиција, циркулишући комплекси антиген

антитело, сунчева светлост и вирусна инфекција.

Дискоидни лупус еритематозус, хронична форма кутаног лупуса

Stivens-Johnson-ov sindrom

Изразито тежак облик мултиформног еритема

У око 70% завршава летално

Поред оралних и кожних промена присутне и

промене на оку и на полним органима

Могу настати промене на рожњачи са потпуним

губитком вида.