UVOD

Relativno uspešno funkcionisanje Evropske Monetarne Unije (EMU) koja je formirana

1. januara 1999. godine, uticalo je na sve države članice EU, osim Velike Britanije,
Danske i Švedska da izraze čvrstu posvećenost da postanu članice EMU za najkraće
moguće vreme. Evropska monetarna unija je heterogena ekonomska oblast, jer obuhvata
pojedine države sa različitim ekonomskim i finansijskim strukturama. Prema činjenici da
se ne može izbeći heterogeni uticaj različitih država članica, sve države upravljaju
logikom ekonomskih koristi od ujedinjenja, uvereni da će beneficije prevazići probleme
monetarne integracije. Međutim, brojni problemi ne mogu se lako izmeriti, a teško je
razumeti njihovu prirodu i značaj. Prilikom pristupanja EMU najveći strah za države i
najveći nedostatak jeste mogućnost asimetričnih poremećaja. Evropskim monetarnim
integracijama ovaj problem je reaktuelizovan i postao sastavni deo analize, često sa
dijametralno suprotnim rezultatima. Tako je, na primer, tačka gledišta Evropske komisije
da su u EMU nisu mogući asimetrični šokovi, jer monetarnom integracijom dolazi do
proširenja obim trgovine i korelacija privredne aktivnosti, dok neki drugi analitičari tvrde
da eliminisanje trgovinskih barijera, zbog pridruživanja EMU, pojedinim zemljama, utiče
na lokaciju industrije i efekat regionalne koncentracije aktivnosti, koja utiče na
sposobnost kriza koju dobijaju pojedine zemlje i postaju asimetrične.
Tako 2008-me godine globalna finansijska kriza sa svojim destruktivnim elementima
su potresli evropske ekonomske optimiste. To je stvorilo evroskepticizam, otvorio mnogo
pitanja o negativnim efektima EMU i ukazao na kratkovidost i nestabilnost strategije
evra.
Poslednjih nekoliko godina pokazalo se da su uporne posledice krize u evrozoni trajni
test za EMU. Implikacije globalnih kriza za evrozonu u celini ne može se sagledati bez
jasnog razumevanje heterogenosti između država članica, okvira EMU i njene uloge u
jačanju EU.
Globalna kriza je samo istakla mnogo slabosti evropskih monetarnih struktura, što i
jeste predmet ovog rada.

1
 1. IMPLIKACIJE GLOBALNIH KRIZA NA ZEMLJE
ČLANICE EVROPSKE MONETARNE UNIJE

Dve krize su narušile tržišno zasnovane mehanizme podele rizika u EMU. Prva je
globalna finansijska kriza 2007-08.godine i krize državnog duga u Evropi koja je
usledilanakon toga, a počela 2010.godine. Pošto fleksibilnost ili konvergencija nije
postignuta u potrebnoj meri, a nacionalna fiskalna politika je imala ograničenu
sposobnost da obezbedi samoosiguranje, dve krize su ostavile evrozonu sa nedovoljnim
aranžmanima za podelu rizika. Delovanje Evropske centralne banke (ECB) i drugih
javnih institucija, koje deluju u okviru svojih domena iu skladu sa svojim mandatom,
imalo je za posledicu privremeno popunjavanje ove praznine.
Arhitekti evra su očekivali da će Monetarna unija podsticati fleksibilnost nacionalnih
ekonomija i međusobnu konvergenciju, i isticali potrebu da ekonomska politika prati i
ubrzava ovaj proces. Štaviše, naglasili su da nivoi državnog javnog duga u proseku
moraju biti umereni, kako bi se fiskalna politika mogla koristiti za ublažavanje efekata
negativnih ekonomskih šokova. Oni su takođe verovali da je većina šokova za nacionalne
ekonomije pre EMU rezultat odluka monetarne politike i politike deviznog kursa, i
očekivali su da će one biti manje izražene kada Monetarna unija bude uspostavljena.
Međutim, ishod je bio drugačiji od onog koji su predvideli arhitekti evra. U prvim
godinama EMU-a, tržišni mehanizmi podele rizika su se razvili iznenađujuće brzo, dok je
politika učinila premalo da izazove fleksibilnost ili konvergenciju, a nacionalne fiskalne
institucije su loše funkcionisale.
Kako bi EMU bila postavljena na zdrave i trajne temelje, moraju se obnoviti i ojačati
tržišno zasnovani mehanizmi podele rizika. Štaviše, potreba da kreatori politike neguju
fleksibilnost i konvergenciju i da se nacionalna fiskalna politika ponaša odgovorno mora
se shvatiti ozbiljno. Razvoj novih panevropskih institucija je takođe poželjan, ali kao
dopuna, a ne kao zamena, za delovanje politike na nacionalnom nivou.

2
 1.1. Osnivanje i ciljevi Evropske Monetarne Unije

Teorija optimalnih valutnih područja, razvijena početkom 1960-ih godina, polazi od u

prednosti zajedničke valute koja nadmašuju troškove povezane sa gubitkom nezavisnosti
monetarne politike i fleksibilnost deviznog kursa. Ideja je bila da slični poslovni ciklusi,
fleksibilnost cena i plata i mobilnost radne snage preko granica, smanjuju troškove
povezane u monetarnu uniju i učiniti je verovatnijim da bi valutno područje bilo
optimalno za svoje članove. Takođe ideja je sugerisala da produbljivanje prekograničnih
tokovi kapitala ili politike preraspodele fiskalnih davanja među članovima sindikata može
obezbediti stepen podele rizika i olakšati teret monetarne unije.
Teorija je stavljena na probu kada je jedanaest članice Evropske unije debitovalo o
zajednočkoj valuti evro 1999.godine. Prvobitnih jedanaest članica monetarne unije su:
Austrija, Belgija, Finska, Francuska, Nemačka, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija,
Portugal i Španija, zatim je usledila Grčka 2001. godine, Slovenije 2007.godine, Kipar i
Malta 2008.godine, Slovačka 2009.godine, Estonija 2011.godine, Letonija 2014.godine i
Litvanija 2015.godine. Zemlje članice su na taj način predale nezavisnost nad njihovom
monetarnom politikom, očekujući da bi se na taj način mogle produbiti trgovačke i
političke veze. Monetarna unija je shvaćena kao unija koja može smanjiti transakcione
troškove i povećati transparentnost cena i konkurenciju, stvarajući veće trgovinske i
finansijske mogućnosti.1
EMU se smatra neophodnom za rad Jedinstvene Evrope. Politički je namera da služi
kao pokretačka snaga daljoj ekonomskoj integraciji. Svakako da koristi od EMU-a
proizilaze iz povećane unutarregionalne trgovine i ulaganja koja proističu iz eliminacije
deviznog rizika i bankarskih troškova povezanih sa multivalutnom trgovinom. Veća
transparentnost cena i troškova takođe unapređuju konkurenciju proizvoda i tržišta rada i
pokreću dalje povećanje efikasnosti. Uočene koristi od evra proizilaze iz širenja trgovine,
snižavanja transakcionih troškova i olakšavanja prekograničnih tokova rada, kapitala i
informacija. Tokom prvih osam godina evra, desio se izuzetan stepen nominalne
konvergencije.

1
Baldwin, R., Wyplosz, C., The Economics of European Integration, McGraw Hill Publishers, New York, 2012.,
str. 121

3
 Kritike EMU se odnose uglavnom na njene političke i ekonomske ciljeve. Osnovna
politička kritika odnosi se na gubitak nacionalnog suvereniteta, dok se ekonomske kritike
se odnose na gubitak suverenitet za učesnike u pogledu monetarne politike i politike
deviznog kursa.
U vreme pripreme Ugovora iz Mastrihta početkom 1990-ih godina mnogi komentatori
su posmatrali EMU kao visoko rizičnu ekonomsku i političku avanturu. Verovatne koristi
od EMU-a su ocenjene kao potencijalni rizici. Ipak, zemlje članice Evropske unije su
postigle značajan napredak u smislu ekonomske konvergencije: stope inflacije su niske i
javni sektor budžetske pozicije je poboljšan. Ova dostignuća, međutim, ne znače nužno
da će monetarna unija biti stabilna na duži rok, posebno sada kada zonu evra čini široka
grupa zemalja, koje ne pokazuju karakteristike optimalnog valutnog područja.2
Evolucija i razvoj EMU-a je bila dug proces sa mnogo etapa i značajnih istorijskih
iskustava. Koncept jedinstvene valute se smatra najznačajnijim korakom koji je ikada
učinjen u finansijskoj istoriji. U praksi se smatra da je razvoj EMU rezultat stabilnog i
progresivnog procesa ekonomske integracije. To je proširenje jedinstvenog tržišta EU sa
zajedničkim propisima o proizvodima i slobodnim kretanjem robe, kapitala, radne snage i
usluge.
Međutim, kada su dve zemlje vezane zajedničkom valutom i zajedničkom
monetarnom politikom, to stvara potrebu za drugim mehanizmima za deljenje rizika i
apsorbuju kriza. Tako na primer 2008.godine sa svetskom finansijskom krizom, uprkos
zajedničkoj monetarnoj politici, povećan je rizika zemalja članica.
EMU iskustvo pokazuje kako se može nositi sa stresovima i ukazuje na važnost dublje
integracije u postizanju punog potencijala regionalnog sporazuma. Uspeh EMU se može
pripisati održavanju stabilnosti cena kao i pozitivnom rastu na znatno duži period.
Međutim, finansijska i politička stabilnost u regionu još uvek nije realizovana. Osim
održavanja stabilnosti cena i pozitivnih stopa rasta, kriterijumi za uspeh EMU nisu u
potpunosti ispunjeni.3

2
De Grauwe, P., The Economics of Monetary Integration.: Oxford University Press, Oxford, 2016., str. 79
3
Milow, U., Is the European Monetary Union a success story? IOSR Journal of Economics and Finance, No. 2321,
2014., str. 72

4
 1.2. Uticaj globalne finansijske krize na države članice Evropske
Monetarne Unije

Prvi ozbiljan izazov za EMU bila je upravo svetska finansijska kriza, što je nametnulo
pitanje mogućnosti da EMU opstane. Iako je počelo u SAD neočekivano, kriza se ubrzo
proširila na evropski kontinent i ozbiljno oštetila EMU. Pojavu globalne finansijske krize
u SAD u avgustu 2007. godine niko nije mogao predvideti, i definitivno nijedan
ekonomista nije mogao da odredi brzinu širenja globalne finansijske krize na celokupnu
svetsku ekonomiju.
Destabilizacija je nastala kao posledica finansijske krize koja je nastala u Sjedinjenim
Državama, koji je otkrio latentne neravnoteže, posebno nedostatak konkurentnosti u
nekim od zemalja evrozone, koje su indikatori upravljanja evrozone prevideli. Ovaj „šok“
je imao različite posledice i doveo do različitih tipova ponašanja privrede svake države
članice, posebno zbog značajne heterogenost njihovih proizvodnih, finansijskih i
institucionalnih struktura. Drugim rečima, destabilizacija evrozone je nastala kao rezultat
divergentne reakcije svake njegove komponente na jednan zajednički štetni događaj,
krizu.
Odmah od uvođenja evra, tržišta su izgledala kao da nije bilo značajnih razlika u
suverenim rizicima i da nema stvarne razlike između zemalja u centru zonu i onih koje se
nazivaju „periferne zemlje“.4 Ovo je pretpostavljalo jaku i trajnu solidarnost između svih
članica EMU. Kriza je sve ovo dovela u pitanje. Investitori su postali svesni da će
različite ekonomije bi bile različito pogođene ovim šokom, u zavisnosti od njihovog
nivoa duga, njihovih javnih finansija i krhkosti njihovog bankarskog sistema. Investitori
su takođe shvatili da su u zabludi u pogledu solidarnosti koju bi zemlje članice trebale
imati. Ovo preispitivanje suverenih rizika, pogoršano preteranim reakcijama tržišta,
povećalo je razlike u kamatnim stopama i izazvalo nagli pad kretanja kapitala unutar
evrozone, što je zauzvrat proširilo diferencijale između pojedinih zemalja.

4
Zestos, G. K., The Global Financial Crisis: From US Subprime Mortgages to European Sovereign Debt,
Routledge Publishers, New York, 2016., str. 247

5
 Upravo ovi mehanizmi su doveli do uticaja da se prvo poveća javna potrošnja, zatim
poveća suverenog rizika premije na javnu potrošnju. U prvom slučaju povećanje
budžetskog deficita stvara tenzije oko uslova finansiranja u čitavoj zoni. Na kraju, ova
politika dovodi do pogoršanja svih makroekonomskih pokazatelja. Navedeno sugeriše da
u monetarnoj uniji, neke zemlje mogu imati koristi od popustljivih i labavih stavova
jednog ili više svojih partnera. U drugom slučaju, povećanje premije za rizik dalje dovodi
uglavnom do nižih troškova finansiranja u ostatku unije. Kao što vidimo, i ovde, kriza
javnog duga koja pogađa jednu od privreda zone, može biti od koristi nekim od njenih
partnera. Navedeno može objasniti neke situacije koje je evrozona doživela.5
Sve veće razlike među državama članicama doprinele su neočekivanom negativnom
uticaj globalne finansijske krize. Jaz između razvijenih i niže razvijenih zemlje EMU,
eskalirao je uoči globalne finansijske krize, umnožavajući razlike u kapacitetu
zaduživanja. Na primer, kamatna stopa na dugoročne hartije od vrednosti u Grčkoj bila
pet puta veća od kamatnih stopa na nemačke hartije od vrednosti.
Međuzavisnost između domaćeg javnog duga takođe može stvoriti negativan uticaj na
sve države članice. Ovo se dešava kada zaduženost jedne zemlje utiče na stvarnu ili
očekivanu solventnost cele zone. Ova vrsta uticaja je više ili manje verovatna u zavisnosti
na period, a posebno je verovatna tokom perioda stresa, kada stope ili cene imovine
dostignu ekstremne nivoe. Evrozona je iskusila ovaj fenomen tokom krize, koji se najviše
identifikovao u zemljama u kojima je povećanje zaduženosti imalo najveći uticaj, u
stresnoj situaciji, na očekivani prosek prinos javnog duga u zoni, odnosno u onim
zemljmam za koje je granični trošak zaduženja u krizi najveći.
EMU nije imao mehanizam koji bi mogao da ograniči različite stepene uticaja izazvan
finansijskom krizom na specifične nacionalne situacije i na troškove koje bi morale da
snose pojedine zemlje. Štaviše, sva rešenja koja su predložena da bi se stvorila neka vrsta
solidarnosti između zemalja članica dobijala su otežane odgovore ili čak potpuno
odbijanje. Dakle, relativno mala težina budžeta Evropske unije, koja posledično nije bila
u stanju da ublaži efekte izazvane veoma različitim situacijama za pojedinačne zemlje,
nije bila nadoknađena diskrecionim javnim finansijama ni transferima između zemalja.

5
Ibid., str. 255

6
 Osim navedenog, Evropska centralna banka, jedina prava federalna institucija EMU je
bila onemogućena da deluje na neslaganja privrede država članica, kako po svom statusu
tako i po politikama i smernicama koje je imala. Kako se pridržavala svog principa
reagovanja samo prema evoluciji agregiranih indikatora evrozone, odlučila je da ignoriše
neslaganja između situacija pojedinih zemalja članica. Pored toga, njena konzervativna
politika nije ublažila relativna prilagođavanja cena. Konačno, njeno odbijanje da otkupi
javni dug, značilo da nije reagovala ni kada su se tržišta kapitala u evrozoni raspadala.
Generalno, posmatrajući uticaj na EMU, mogu se identifikovati dva ključna problema,
koji ometaju efikasan odgovor na krizu kao što su:6
• Nedostatak koordinacije između makroekonomskih politika (kao rezultat heterogene
fiskalne politike sa nejasno definisanim fokusom na EMU) i
• EMU pokriva samo deo teritorije EU (funkcioniše Evropska centralna banka samo na
delu teritorije, a institucije EU deluju na države EMU i druge države EU van EMU).
Drugi nedostatak je posebno evidentan u vreme krize kada je neophodno koordinirano
delovanje svih ekonomskih politike i njenih glavnih instrumenata fiskalne i monetarne
politike, što nije izvodljivo u EMU.
Globalna finansijska kriza je samo istakla problem koji postoji od godine osnivanje
EMU. Jedinstvena monetarna politika ne može imati jedinstven efekat tokom krize, ako u
EMU ne postoji jedinstvena ekonomska politika. Zato što se EMU stvara bez političke
integracije, ekonomska politika je u nadležnosti nacionalne vlade i monetarna politika
kao instrument ekonomske politike ograničena je neusklađenošću fiskalne politike u
EMU. Nakon uticaja svetske finansijske krize 2008.godine, osnovni ekonomski
parametri su značajno poremećeni u nekim zemljama što se može videti u tabeli 1.

6
Furtula, S., Fiskalni kriterijumi konvergencije kao potencijalni katalizator neuspeha EMU, Univerzitet u Nišu, Niš,
2011., str. 210

7
Tabela 1: Uticaj EMU na 12 država osnivača, Veliku Britaniju, Dansku i Švedsku, kao
procenat promena prosečne vrednosti, tokom vremenskog perioda 2008-2011.godine, u
odnosu na 2008.godinu, nakon uticaja svetske finansijske krize

Izvor: http://epp.eurostat.ec.europa.eu

Napomena: Kolona BDP predstavlja procenat povećanja nominalnog iznosa BDP-a, u

2011.godini u odnosu na 2008.godinu. Kolona Budžet/BDP odnosi se na prosečan
budžetski suficit odnosno deficit kao procenat BDP-a od 2008-2011.godine. Kolona
Dug/BDP odnosi se na prosek vrednost duga kao procenat BDP-a od 2008-2011.godine.
Kolona inflacije predstavlja procentualno povećanje/smanjenje prosečne stope inflacije
od 2008-2011.godine, u odnosu na 2007.godinu. Kolona kamatne stope koja predstavlja
procentualno povećanje/smanjenje na duži rok prosek kamatnih stopa 2008-2011.godine,
u odnosu na 2008.godinu. Kolona stopa nezaposlenosti predstavlja procentualno
povećanje/smanjenje stope nezaposlenosti u proseku od 2008- 2011.godine, u poređenju
sa 2008.godinom.

8
 Kada je globalna finansijska kriza 2007-2008.godine pogodila evropski finansijski
sistem, tržišno zasnovani mehanizmi podele rizika u EMU bili su narušeni.
Novorazvijeno međubankarsko tržište u evrozoni, posebno neobezbeđeno
međubankarsko tržište, prvo se zamrznulo, a kada se oporavilo, postalo je fragmentirano
po nacionalnim linijama. Do pogoršanja je došlo i u segmentu obezbeđenog tržišta,
obično otpornijem na tržišni stres.7 Danas su se prinosi na instrumente tržišta novca, a još
više na državne obveznice, razlikovali u zemljama evrozone. Prekogranične obveznice
banaka su delimično uklonjene, a panevropske bankarske grupe su u iskušenju da
alociraju likvidnost u nacionalne fondove. Na tržištima kapitala, čini se da je uticaj
finansijske krize na prekograničnu integraciju bio ograničeniji, ali generalno gledano,
veliki deo napretka pre 2007. u smislu rizika finansijske integracije je izbrisan.
Pošto fleksibilnost i konvergencija nisu postignuti u potrebnoj meri, a nacionalna
fiskalna politika je imala ograničenu sposobnost da obezbedi osiguranje, evrozona je
ostala sa nedovoljnim aranžmanima za podelu rizika. Delovanje ECB i drugih javnih
institucija u okviru svojih domena iu skladu sa njihovim mandatima, imalo je efekat
privremenog popunjavanja ove praznine. Postoji i problem neusklađene fiskalne politike
sa jedinstvenom monetarnom politikom od početka godine funkcionalne EMU, a ona je
eskalirala i došla do izražaja tokom globalnih previranja i kriza.
Zvanični paketi pomoći podržani od strane Evropskog fonda za finansijsku stabilnost
(EFSF) i Međunarodnog monetarnog fonda, obezbedili su elemente međudržavne podele
rizika za Grčku, Irsku i Portugal, koje su bile odsečene od međunarodnih tržišta.
Preduzeti su i drugi politički koraci ka vraćanju poverenja u finansijska tržišta i stabilnost
banaka, kao na primer, uvođenje kapitala Evropskog bankarskog autoriteta (EBA) i
injekcije javnog kapitala u banke u nekim zemljama evrozone.8
U međuvremenu, akcije ECB i nacionalnih centralnih banaka evrozone imale su za cilj
da obezbede ujednačen prenos jedinstvene monetarne politike i nesmetano funkcionisanje
platnih sistema evrozone, u stvari zamenjujući nefunkcionisanje međubankarskog tržišta
evrozone. Tako je ECB snizila referentne kamatne stope na suviše niske nivoe i odlučila
7
Mongelli, F. P., Vega, J. L., What effects is EMU having on the Euro Area and its Member Countries? ECB
Working Paper Series, No. 599, 2006., str. 47
8
Kösters, W., Challenges facing the European Monetary Union: Rules and assignment or discretion and
coordination, Inter Economics, 45(2), 2010., str. 86

9
 da u potpunosti odgovara povećanju tražnje banaka za rezervama, kako bi podržala
ekonomsku aktivnost, sprečila deflatorne pritiske i obezbedila ujednačen prenos
jedinstvene monetarne politike. Takođe je produžen rok dospeća na koji se obezbeđuju
rezerve bankama pokretanjem dve trogodišnje operacije dugoročnijeg refinansiranja.
Ponekad su se preduzimale direktne intervencije na odabranim finansijskim tržištima.
Intervenisalo se samo na privremenoj i ograničenoj osnovi na jasno nefunkcionalnim
tržištima za koja se smatra da su od kritične važnosti za transmisiju monetarne politike
ECB. 9
Obim finansijske napetosti i pritiska na smanjenje ekonomske aktivnosti varirao je u
zemljama evrozone. Tipično, banke koje su iskusile pritisak na finansiranje rade u
zemljama koje su imale velike deficite tekućeg računa u eri pre krize. Direktna svrha
intervencije ECB-a je bila da osigura da svaka banka, bez obzira na njenu lokaciju u
određenoj zemlji evrozone, ima dovoljno rezervi da se nosi sa mogućnošću da kreditori
odbiju da proslede kredite toj banci. Konkretno, u nekim slučajevima rezerve koje su
pozajmljivale banke u krizi su prebačene na kreditore tih banaka, često banke u glavnoj
zemlji evrozone sa suficitom na tekućim računima. ECB je delovala, na privremenoj
osnovi, kao zamena za decentralizovana tržišta unutar evrozone.
Kao nusproizvod ovog razvoja, pojavile su se takozvane TARGET 2 neravnoteže.
Nacionalne centralne banke u evrozoni, članice Evrosistema, mogu vremenom da
povećaju potraživanja prema TARGET 2, koje je samo ogledalo osnovnih ekonomskih i
finansijskih neravnoteža. Uz pravilno funkcionisanje međubankarskog tržišta, nijedno
potraživanje se ne bi pojavilo u TARGET 2, a osnovna ekonomska situacija bi bila
potpuno ista. Ograničavanje protoka sredstava kroz TARGET 2 bi se pozabavilo
simptomom krize bez rešavanja njenih uzroka. To bi otežalo slobodu kretanja kapitala,
kao i nesmetano funkcionisanje platnih sistema, što je osnovni zadatak Evrosistema kako
nalaže njegov Statut.
Konačno, s obzirom na nedostatak dovoljne solidarnosti i koordinacije među državama
članicama, samo je izbegnut raspad evrozone, zahvaljujući donošenju mera štednje pod
maskom konkurentske deflacije. Statistike pokazuje da je dvanaest članica evrozone

9
European Commission., Economic and Financial Affairs, Economic and Monetary Union, 2012., Dostupno na
https://ec.europa.eu/info/business-economyeuro/economic-and-fiscal-policy-coordination/economic-and-monetary-
union_en, pristupljeno 25.06.2022.

10
 doživelo pad BDP-a između 2007. i 2013.godine, sa izuzetkom Nemačke + 4% i
Francuske + 2%. Među članicama Kojima je pao BDP su Španija – 6%, Italija – 8,5% i
Grčka – 23%, koja je posebno doživela ozbiljnu recesiju. Nasuprot tome, BDP Kanade je
porastao za 8,5%, Švedske za 6%, Sjedinjenih Država za 5,5% tokom istog perioda.
Gledajući ove cifre, možemo zaključiti da je evrozona mogla i morala bolje od toga.10
Kao što možemo videte, ogroman problem u EMU je nedostatak upravljanja krizom, ili
adekvatnog odgovora na finansijsku krizu. U slučaju Irske može se primetiti da je u
periodu pre globalnog finansijske krize 2008.godine, Irska je imala budžetski suficit i
duplo manji javni dug nego što to zahteva Pakt stabilnosti i rasta. Posle krize, bankarski
dugovi i ogroman budžet deficit je pretio da ugrozi, ne samo Irsku, već i zonu evra.

1.3. Evropska kriza suverenog duga

Američka kriza prvorazrednih hipoteka ušla je u Evropu putem finansijskih i

ekonomskih integracija. To predstavlja prvi veliki asimetrični šok evrozone, a različito je
uticalo na dve grupe zemalja EMU. Članice evrozone koje su bile u zaostajanju u
međunarodnoj konkurentnosti i koje su prekomerno nagomilale koeficijente javnog duga
prema BDP-u, najviše je pogodila kriza. Grčka je zemlja koja je izazvala krizu kada je
premijer Jorgos Papandreu, nakon pobede njegove stranke na nacionalnim izborima u
novembru 2009.godine obavestila Komisiju EU da je prethodna vlada namerno
potcenjivala projektovani grčki javni deficit za 2009.godinu. Agencije za kreditni rejting
su odmah počele da smanjuju javni dug Grčke nakon objavljivanja takve vesti. Ovo je
podstaklo investitore da masovno prodaju iznose državnih hartija od vrednosti Grčke i
drugih prezaduženih zemljama evrozone, čime su cene takvih hartija od vrednosti dovele
do neviđeno niskog nivoa. Takva masovna prodaja dala je ovlašćenje Agencije za
kreditni rejting da državnim obveznicama ovih zemalja dodeljuju status nepoželjnih.
Nemačka kancelarka Angela Merkel, kao kancelarka ekonomski najjača zemlja EU,
umesto najave solidarnosti sa Grčkom za smirivanje tržišta je insistirala da pozove MMF
10
Dabrowski, M., Economic and Monetary Union: Past, Present, and Future, Monetary Dialogue, European
Parliament ECON Committee, 2019., str. 62

11
 da učestvuje u obezbeđivanju sredstava finansijski ugroženim zemljama evrozone i
nadgledanju zajmova. Zemlje primaoci pomoći, međutim, bile su obavezne usvojiti
politiku štednje, smanjiti plate i penzije i pokrenuti politiku poslovanja na strani ponude.
Takve politike predstavljaju ozloglašenu uslovljenost MMF-a, koje fond uvek nameće
prilikom davanja kredita zemljama. Često se u debatama ovakav korak Merkelove
karakteriše kao „prvi pogrešan korak” u suočavanju sa evrokrizom. Posle Grčke, još
četiri zemlje, Irska, Portugal, Španija i Kipar, su primili paketi pomoći.11
Sve zemlje evrozone doživele su veliku recesiju tokom evrokrize, ovo je prikazano na
slici 1, gde se vidi da zemlje južni evrozone su bile više pogođene od severne evrozone.
Navedeno jasno ukazuje da je EMU još uvek nedovršen monetarni program i da nema
potrebnu makroekonomsku politiku da se oporavi od asimetrični šokovi.

11
Issing, O., The crisis of the European Monetary Union: Lessons to be drawn, Journal of Policy Modeling, 33(5),
2011., str. 737

12
 Slika 1: Realni rast BDP-a u evrozoni, 2000–2017.godine
Izvor: Zestos, G., Benedict J. M., European Monetary Integration, Encyclopedia of
International Economics and Global Trade, No. 2, 2018., str. 163

13
 Slika 2: Realni rast BDP-a u EU, evrozoni u odnosu na SAD 2000–2017.godine

Izvor: Zestos, G., Benedict J. M., European Monetary Integration, Encyclopedia of

International Economics and Global Trade, No. 2, 2018., str. 164

Kriza je pogodila Grčku više nego bilo koju drugu zemlju. Grčka je izgubila četvrtinu
svog BDP-a pre krize i njena stopa nezaposlenosti je porasla preko 25%. Dubina krize
ogleda se u činjenici da je Grčka ostala najduže u okviru programa spasavanja, dok su
ostale četiri zemlje uspešno izašle mnogo ranije. Grčka je konačno izašla iz paketa
pomoći u avgustu 2018,godine, nakon 10 godina oštre štednja. Sredstva stavljena na
raspolaganje Grčkoj iznosila su 288,7 milijardi evra. Iako je do početka 2019.godine
stopa nezaposlenosti u Grčkoj pala i dalje je ostala na veoma visokom nivou, oko 18%.
12
Zemlja i dalje prolazi kroz humanitarnu krizu jer mnogi njeni ljudi nemaju pristup
potrepštinama kao što su kao hrana, sklonište i osnovna zdravstvena zaštita. Zbog krize,
Grčka je doživela povećanje samoubistava, beskućništva i siromaštva. Ovo su neki od
efekata prime programa ekstremne štednje. Plate, penzije i druge beneficije radnicima i
12
De Grauwe, P., The Greek crisis and the future of the Eurozone, Inter Economics, 2010., str. 89

14
 penzionerima su smanjene nekoliko puta, pošto je grčka vlada morala da ispoštuje
zahteve svojih kreditora.
Moglo bi se zapitati zašto programi spasavanja nisu funkcionisali u Grčkoj iako jesu
pomogli drugim zemljama da relativno brzo napuste svoje pakete pomoći i vrate se u
normalu. Postoje posebne okolnosti koje su izuzetno otežale oporavak Grčke. Pošto je
Grčka bila zemlja koja je primila prvu pomoć, to je bilo veoma oštro tretirano strogim
uslovima spasavanja. Ovo je odlučeno kako bi se obeshrabrile druge zemlje evrozone da
lako traže spasavanje. Na taj način, Nemačka i njeni severni saveznici su imali za cilj da
reše problem moralnog hazarda svojstvenog spasavanju. Osim toga, Grčka je bila jedina
zemlja koja je pregovarala o smanjenje javnog duga koji drže privatni poverioci. Ovaj
aranžman je dogovoren na insistiranje kancelarke Merkel čiji je cilj bio da zaštiti poreske
obveznike. Sve ovo je uplašilo investitore, koji su brzo povukli svoje investicije iz Grčke
i drugih južnoevropskih zemalja, čime su pogoršali krizu.13 Drugi problem je što značajan
deo sredstava iz grčke pomoći nije zaista dostigao industrijski, poljoprivredni ili uslužni
sektor privrede, odnosno realne ekonomije. Ogromna većina sredstava otišla je za otplatu
kreditora ili za dokapitalizaciju grčkih banaka. Na primer, Janssen je izjavio da svrha
prvog grčkog spasavanja nije bila spasavanje Grčke, već Nemačke i Francuske banke
koje su dale kredite Grčkoj.14
Glavni razlog što evrokriza traje tako dugo je taj što je EU od početka krize primenila
kontrakcijsku politiku, za razliku od SAD, koja je pokrenula vanrednu ekspanzivnu
fiskalnu i monetarnu politiku i pomogla ubrzavanju svog oporavka u periodu kraćem od
dve godine. Primene kontrakcijske fiskalne politike prema kejnzijanskoj teoriji je
posebno recesiona u vreme recesije, tako da jednostavna aritmetika pokazuje da je
evrozona sledila netačnu fiskalnu politiku. Navedeno stoga što su arhitekti EMU hteli da
spreče da EU postane sindikat transfera, doneli su „Klauzulu bez spasavanja” prema
kojoj su ograničile broj zemlja. EU je težila da spreči transfere iz zemalja sa visokim
dohotkom u zemlje sa niskim prihodima.

13
Zestos, G. K., Taylor, T., Patnode, R., Causality within the Euro Area? Trade Surplus in the North versus Public
Debt in the South, Journal of Economic Integration, 31(4), 2016., str. 898
14
Janssen, R., Greece and the IMF: Who Exactly is Being Saved? Center of Economic Policy, Research Discussion
Paper, 2010., str. 211

15
 1.4. Reperkusije na implikacije uticaja globalnih kriza na zemlje članice
Evropske Monetarne Unije

Kada se razmišlja o krizi u evrozoni u smislu mehanizama za podelu ekonomskih

rizika unutar EMU-a, pojavljuju se određena zapažanja.
U godinama između stvaranja evra i globalne finansijske krize došlo je do
neočekivano brzog razvoja tržišno zasnovanih mehanizama podele rizika u EMU.
Međutim, vlade nisu adekvatno pratile neravnoteže tekućeg računa, a rizici koje
preuzimaju učesnici na finansijskom tržištu nisu bili dovoljno shvaćeni. Te godine su
takođe videle, suprotno odredbama Ugovora o Evropskoj uniji, malo aktivnosti kreatora
politike da podstaknu fleksibilnost i konvergenciju ili da isprave javne finansije. Istorija
će pokazati da li je to bilo zbog benignog globalnog okruženja, prekomerne vere u
endogene efekte monetarne unije ili zbog loše dizajniranih institucija. Evrozona je postala
ranjiva na slom finansijskih tržišta.
Političke intervencije su privremeno obezbedile aranžmane za podelu rizika za Evropu,
ali na kraju, tržišni mehanizmi podele rizika moraju biti obnovljeni i ojačani. Štaviše,
potreba da kreatori politike podstaknu fleksibilnost i konvergenciju i da se nacionalna
fiskalna politika ponaša odgovorno mora se shvatiti ozbiljno. Nove panevropske
institucije mogu biti važna dopuna, a da ne budu zamena za, aktivnosti politike na
nacionalnom nivou.
Očigledno je da se neophodnost savršenog poverenja u trajnu fiksnost deviznog kursa
u monetarnoj integraciji, kako je definisano u ovom eseju, u krajnjoj liniji suočava sa
realnošću nacionalnog suvereniteta, što podrazumeva pravo i moć jedne nacije da
promeni mišljenje. Evropa je do sada potencijalni sukob između suvereniteta i
federalizma rešavala pregovorima i kompromisom. Takvo rešavanje može postati sve
teže kako integracija postaje bliža. Bez nekih znakova političkog ujedinjenja, možda će
biti posebno teško ubediti tržišta kapitala da su kursevi neopozivo fiksirani.15
Trenutna situacija nije održiv aranžman za podelu rizika na duži rok. Danas se podela
rizika između zemalja evrozone odvija u značajnoj meri preko javnih institucija i samo u
15
Ingram, J.C., The Case for European Monetary Integration, Essays in International Finance, Princeton University,
1973., str. 92

16
 ograničenoj meri preko tržišta. Ovo je predstavljalo optimalan odgovor na privremeni
nefunkcionisanje tržišta. Međutim, finansijska integracija ostaje ključna za efikasnost i
konkurentnost evropske privrede. EU je ekonomija zasnovana na tržištu i tržišta moraju
igrati primarnu ulogu u raspodeli ekonomskih resursa u zemljama EMU, slanju signala
cena i praćenju povezanih rizika pod adekvatnim nadzorom.
Zemlje sa velikim deficitom tekućeg računa u EMU imaju tri alternative:16
• Adaptacija na nacionalnom nivou (uključuje neophodne strukturne reforme, koje država
mora da učini kako bi povećala konkurentnost domaćih preduzeća, povećati
produktivnost, povećati fleksibilnost plata i radne snage);
• Posebnim propisima treba uticati na vreme krize u EMU da zemlje sa konstantno većim
izvozom povećaju unutrašnju trgovinu i uvoz iz zemlje sa deficitom (prema nekim
analizama postoji mišljenje da ova mera u EMU ne bi imala očekivane efekte);
• Kao dominantno potencijalno rešenje za deficit platnog bilansa, budžet I javni dug to je
nametnuta promena i konsolidacija fiskalne politike u EMU. Od Kejnza, koji je istakao
tokom prve i najveće svetske krize 1929-1933, važnost fiskalne politike, fiskalnoj politici
se obično pridaje primarni značaj u otklanjanje finansijske krize. U EMU u relativno
kratkoročnim, fiskalnim problemima Grčke i neke države članice zapretile su da će
potkopati stabilnost finansijskog sistema u EMU, pa su EMU i EU, u maju 2010. godine,
odlučile da sprovedu dalekosežne mere i pomoć zemljama u nevolji. Cilj ovih mera bila
je fiskalna konsolidacija i harmonizacija fiskalnih politika u EMU. Fiskalni konsolidacija
podrazumeva fiskalno zatezanje i radikalno smanjenje potrošnje i povećanje budžetskih
prihoda, a fiskalnom disciplinom i usklađivanjem pravila očekuju harmonizovano dejstvo
javnih finansija.17 Međutim, da bi se u potpunosti ostvarili ovi ciljevi neophodno je
revidirati osnovne principe Pakta o stabilnosti i rastu. Pakt o stabilnost i rast
podrazumeva političku odluku o sankcionisanju pojedinih zemalja, pa je neophodno
ugraditi sistem automatskih sankcija. Pored toga, potrebno je izvršiti praćenje
makroekonomskih događaja i efikasnog upravljanja krizama.
Ostatak evrozone treba da nastavi da podržava proces prilagođavanja zemalja evrozone
koje su morale da se pozabave neodrživim fiskalnim deficitom ili deficitom tekućeg

16
Talani, L.S., The Future of EMU, Palgrave Macmillan, New York, 2009., str. 213
17
Stanković. M., The advantages of being a member of the European monetary union and its influence on trade in
the Eurozone, Škola Biznisa, No. 2, 2013., str. 3

17
računa, pod uslovom da postoji adekvatna uslovljenost i praćenje. Uspostavljanje
Evropskog mehanizma za stabilnost čini trajnom mogućnost eksterne podrške zemlji
članici evrozone kojoj je potrebna.
Ugovor o stabilnosti, koordinaciji i upravljanju u ekonomskoj i monetarnoj uniji,
poznat kao Fiskalni dogovor, mora se dosledno primenjivati. Dosledna primena njegovih
odredbi, posebno pravila izbalansiranog budžeta, vratiće poverenje tržišta i sposobnost
nacionalne fiskalne politike da ublaži efekte negativnih ekonomskih šokova. Ideja je da
se definišu jasni i sprovodljivi ciljevi fiskalne politike na dugi rok, uz ostavljanje prostora
fiskalnoj politici da reaguje na negativne šokove učestalošću poslovnog ciklusa.
Evropa treba da obnovi i ojača svoju podelu rizika preko finansijskih tržišta i
finansijskih institucija. EMU je stvorena kao nezamenljiva dopuna jedinstvenom tržištu.
Ironično je da je ishod kriza, EMU dočekao sa malom mobilnošću kapitala među
zemljama. Popravka jedinstvenog tržišta kapitala je kolektivni poduhvat u kojem ECB
ima ulogu, u koordinaciji sa Evropskom komisijom i Evropskim nadzornim organima.
Evropski kreatori politike treba da shvate ozbiljno ideju da je na njima da neguju
fleksibilnost institucija tržišta rada, mobilnost radne snage između regiona i zemalja
evrozone i integraciju evropskih tržišta roba i usluga. Ostaje da se napravi veliki
napredak kako bi Evropljani živeli na zaista jedinstvenom tržištu. Političke inicijative za
podizanje potencijala ekonomskog rasta nakon ovih kriza biće dobrodošle. Ključno je da
njihovi promoteri zauzmu perspektivu jedinstvenog tržišta, za razliku od perspektive
nacionalnih ekonomija.

ZAKLJUČAK

Ekonomska istorija koja je dovela do EMU je duga i uključuje niz različitih koraka,

18
uključujući:
(1) stvaranje zajedničkog tržišta i trgovinu u Evropi 1992. godine i inicijativu za
integraciju investicija;
(2) EMS i ERM, koji su ograničavali fluktuacije kursa među evropskim zemljama;
(3) Ugovor iz Mastrihta, kojim su utvrđeni kriterijumi konvergencije koji su potrebni
zemljama kandidatima za EMU;
(4) SPG, koji je zahtevao od zemalja članica da održe svoj odnos javnog deficita prema
BDP ispod 3% i njihov odnos spoljnog duga prema BDP ispod 60% (ovi zahtevi su
razvojeni 2005. godine i kasnije nisu sprovedeni).
Očekivalo se da će EMU imati značajan pozitivan uticaj na dugi rok, ekonomski rast
zbog potencijalnih efekata na smanjenje transakcionih troškova i povećanje trgovine
među zemljama članicama unije, kao i podsticanjem veće makroekonomske stabilnosti
kroz težnju za kredibilnom niskom inflacijom. Čini se da je EMU bila uspešna na oba
polja.
Međutim, uprkos prednostima stvaranja monetarne unije, postoje i potencijalne
opasnosti vezane za takve režime, posebno ako nisu postojali preduslovi ili istovremeno
nisu stvorene određene institucije zajedničke valute. Jedna od ključnih poteškoća
monetarne unije je da ako su zemlje članice ekonomski različite ili su se specijalizovali
za različite sektore proizvodnje, zajednička valuta otežala bi prilagođavanje ekonomskim
poremećajima.
Mobilnost faktora može umanjiti ovaj problem jer može delovati kao zamena za
promene deviznog kursa u generisanju ekonomskih prilagođavanja u okviru monetarne
unije. Međutim, iako se mobilnost kapitala povećala kao deo evropskih integracija,
mobilnost radne snage se odvija mnogo sporije.
Drugi alternativni put je usvajanje fiskalne politike u celoj Uniji koja cilja na zemlje
ili regione unutar zone zajedničke valute koji pate od lokalne recesije. Takav mehanizam
politike imaju Sjedinjene Države. Savezna vlada SAD ima niz programa koji prenose
resurse različitim državama i lokalnim samoupravama, u zavisnosti od njihove
ekonomske situacije, što omogućavaju valutnoj uniji da se suprotstavi uticaju
asimetričnih šokova. Navedeno zahteva da monetarnu uniju prati i fiskalna unija, što se
nije dogodilo u EMU.

19
 Delovi koji nedostaju u EMU za koje su ekonomisti sugerisali kao neophodne da
zajednička valutna unija efikasno funkcioniše, izašla je na površinu nakon krize
hipotekarnih kredita u SAD 2007–2008. Globalna finansijska kriza izazvala je veliki
asimetrični šok za evrozonu jer je imala dublji uticaj na njihove članice koje su
zaostajale u međunarodnoj konkurentnosti, poput Španije ili je akumulirao preveliki
odnos javnog duga prema BDP-u, kao što je u Grčkoj. Tokom vremena, Grčka, Irska,
Portugalija, Španija i Kipar zapale su u ozbiljne finansijske krize i imale za sprovođenje
program spasavanja koje su organizovale EU i MMF. Oporavak od ekonomske krize u
evrozoni je bio spor i jeste izazvao ogroman stres na političke sisteme zemalja članica.
Jedno od glavnih razloga što kriza traje toliko dugo je taj što su zemlje EU donele
kontrakcione politike za suočavanje sa rastućim budžetskim deficitom i suverenim
dugom. Fiskalna štednja bila je reč dana u EU, za razliku od SAD koje su pokrenule
vanredne ekspanzivne fiskalne politike, koje su pomogle da ubrza svoj oporavak.
Odsustvo fiskalne vlasti na nivou EU i EMU koja bi mogla da deluje kao anticiklična
sila protiv ekonomskog pada pogoršalo je problem.
Za razliku od raznih pozicija, bilo da je u EMU odsustvo ili prisustvo asimetrično
šokova, većina ekonomista se slaže da opstanak EMU samo zavisi od mogućnosti da
otklanjanje kriza. Može se zaključiti da su problemi i rešenja za asimetrične šokovi
ugrađeni u ideju EMU, dok je finansijska kriza izuzetna okolnost, van evropskih
asimetrija, a lideri EMU nisu dizajnirali unapred rešenja.
Međutim, uprkos ovim disparitetima i nedostatku adekvatnog upravljanja krizom,
može se pretpostaviti koliko bi zadatak upravljanja kriznim situacijama bio mnogo teži
bez postojanja EMU, odnosno sa nekoliko različitih nacionalnih valuta i jednom
dominantnom.

LITERATURA

20
1. Baldwin, R., Wyplosz, C., The Economics of European Integration, McGraw Hill
Publishers, New York, 2012.
2. Dabrowski, M., Economic and Monetary Union: Past, Present, and Future, Monetary
Dialogue, European Parliament ECON Committee, 2019.
3. De Grauwe, P., The Economics of Monetary Integration, Oxford University Press,
Oxford, 2016.
4. De Grauwe, P., The Greek crisis and the future of the Eurozone, Inter Economics,
2010.
5. European Commission., Economic and Financial Affairs, Economic and Monetary
Union, 2012., Dostupno na
https://ec.europa.eu/info/business-economyeuro/economic-and-fiscal-policy-
coordination/economic-and-monetary-union_en
6. Furtula, S., Fiskalni kriterijumi konvergencije kao potencijalni katalizator neuspeha
EMU, Univerzitet u Nišu, Niš, 2011.
7. Ingram, J.C., The Case for European Monetary Integration, Essays in International
Finance, Princeton University, 1973.
8. Issing, O., The crisis of the European Monetary Union: Lessons to be drawn, Journal
of Policy Modeling, 33(5), 2011.
9. Janssen, R., Greece and the IMF: Who Exactly is Being Saved? Center of Economic
Policy, Research Discussion Paper, 2010.
10. Kösters, W., Challenges facing the European Monetary Union: Rules and assignment
or discretion and coordination, Inter Economics, 45(2), 2010.
11. Milow, U., Is the European Monetary Union a success story? IOSR Journal of
Economics and Finance, No. 2321, 2014.
12. Mongelli, F. P., Vega, J. L., What effects is EMU having on the Euro Area and its
Member Countries? ECB Working Paper Series, No. 599, 2006.
13. Stanković. M., The advantages of being a member of the European monetary union
and its influence on trade in the Eurozone, Škola Biznisa, No. 2, 2013.
14. Talani, L.S., The Future of EMU, Palgrave Macmillan, New York, 2009.

21
15. Zestos, G. K., The Global Financial Crisis: From US Subprime Mortgages to
European Sovereign Debt, Routledge Publishers, New York, 2016.
16. Zestos, G. K., Taylor, T., Patnode, R., Causality within the Euro Area? Trade Surplus
in the North versus Public Debt in the South, Journal of Economic Integration, 31(4),
2016.
17. Zestos, G., Benedict J. M., European Monetary Integration, Encyclopedia of
International Economics and Global Trade, No. 2, 2018.

22