УВОД

Процеси и процесни приступ су актуелна тема и у литератури и у пракси већ

неколико деценија и све више добијају на значају. Решавањем проблема у
процесима долази до повећања задовољства потрошача, смањења трошкова и
времена циклуса. Управо зато, побољшање пословних процеса представља основу
унапређења пословања. Процеси треба да се изводе на ефикасан и ефективан
начин, али и њима се мора управљати на ефективан начин. Управљање пословним
процесима (БПМ) је
достизање организационих циљева кроз побољшање, управљање и контролу
фундаменталних пословних процеса.
Математички модели оптимизације пословних процеса мотивисани су пре свега
наглим развојем модерних технологија, као и развојем глобалног тржишта, што
свакако отвара основно питање методологије управљања пословним процесима у
савременим условима када је конкурентност све већа. До реланих параметара који
описују неки пословни процес могуће је доћи само применом метода
квантитативне анализе, односно применом разних математичких модела
оптимизације појединих ситуација у пословању предузећа. Овакав приступ
управљању пословним процесима може на неки начин да обезбеди ефикасно
управљање и коначно стварање профита, што је свакао главни циљ сваке
компаније.
Математичко моделирање као методологија и процес који се континуирано
одвија у разним научним областима као што су Операциона истраживања,
специјално део
који се односи на економију, затим област Квантитативне анализе, непрекодно
мотивише научнике за креирањем нових математичких модела као и примену
постојећих у разним конфликтним ситуацијама које могу наступити у свакој
економији, па и у оним најразвијенијим. Егзактних примера има доста. Дакле,
предмет истраживања рада, су разни математички модели који се користе у

1
 пословним пословних процеса и њихове примене на решавање оних питања која су
пре свега везана за пословање компанија.

1. МАТЕМАТИЧКИ МОДЕЛИ У ПОСЛОВНИМ

ПРОЦЕСИМА

1.1. Математички модели и њихово моделирање

Модел неког објекта, по општој дефиницији, представља уређен скуп

информација којим се износи представа о ентитету. Ентитет је у овом случају,
реални објекат, односно објекат који је предмет и база за моделирање. Ако
математички модел добро презентује проблем, тада се очекује да и решење
добијено помоћу модела буде адекватно постављеном проблему. Да би се
применила нека метода, Познато је у већини случајева да је потребно на основу
модела математички формализовати проблем. Међутим, за решавање многих
модела још нису пронађене ефикасне методе решавања. Модели треба да омогуће
да предвиди и управља појавама, односно ентитетима. У техничким дисциплинама
тражи се математички модел који пружа рационалну интерпретацију
функционисања реалних ентитета. Математички модел стварног ентитета
представља уређен скуп математичких релација (формула, једначина, неједначина,
логичких услова, релационих оператора, операната и слично) који описују ентитет,
односно одређују његове карактеристике.1 Често се због сложености ентитета и
интеракције са његовим окружењем, усвајају само примарна својства ентитета и
одговарајућих перформанси и његове интеракције са околином. У том смислу, у
процесу математичког моделирања проблема који се везује за реални ентитет,
треба водити рачуна о следећем:2

1
Goodrich, M. T., Tamassia R., Algorithm Design, John Wiley & Sons, New York, 2002, стр. 112
2
Цветковић, Д., Симић, С., Одабрана поглавља из Дискретне математике, Академска мисао, Београд, 2002,
стр. 97

2
 ● Модел је само једна математичка формулација одређеног степена апроксимације
ентитета. Колико ће он бити детаљан, зависи од комплексности задатака,
расположивости метода (алгоритамских, хеуристичких) за његово решавање,
вештине и потребе корисника да развију модел на довољном и потребном нивоу и
аплицирају поступке за решавање таквог модела.
● Математички модел не може да пружи увек нову информацију о ентитету, као и
да га замени, али може на основу добијених решења да створи веродостојнију
слику о ентитету и његовим функцијама.
● Менаџеру операција и истраживачу се омогућава, на основу коректно
постављеног модела, експериментисање тим моделом, чиме се ствара већа
погодност за доношење квалитетнијих одлука на квантитативним и квалитативним
основама.
У операционим истраживањима модели су егзактне природе и обликују се на
основу формалних језика познатих у математици. Углавном сусрећемо следеће
начине и порекло њиховог обликовања:3
- На основу експерименталних података.
- На основу проверених математичко-физичких закона о понашању ентитета.
- Помоћу анализе и синтезе као оригиналног, комбинованог, односно изведеног
поступка о међусобним зависностима променљивих у ентитету и слично.
Математички модели садрже класу објеката симболички дефинисаних (скалари,
вектори, матрице) и релације између њих. Мноштво релација се описује
математичким операцијама које међусобно повезују један или више операната.
Модели се могу поделити по још неким карактеристикама:4
● Према динамици у времену, модели се деле на:
- статичке, где величине и релације нису функције у временском хоризонту модела,
односно стационарне су, или се моделом оправдано занемарује промена у времену,
- динамичке, где се моделом обухватају величине које су функције времена.

3
Klein, A., Matematical Methods in Theoretical Economics, Academic Press, New York, 1979, стр. 34
4
Саздановић, С., Мимовић, П., Економско-математички методи и модели, Економски факултет у Крагујевцу,
Крагујевац, 1998, стр. 47

3
 Према одређености компонената у моделу (“вероватноћи” и “расплинутости”)
деле се на:
- детерминистичке, где су компоненте строго одређене величине,
- стохастичке, где се ефекат величина описује као случајан (случајна променљива),
- фази, (фаззy) где се вредности моделирају као “расплинуте” величине
променљивих неког скупа.
 Према структури модела и поступака за њихово анализирање, модели се деле на:
- аналитичке, са функцијама у аналитичкој форми, са решењима у аналитичком или
нумеричком облику,
- нумеричке, са применом нумеричких поступака за њихово обликовање и
решавање и софтвера пројектованих на тим основама.
 Према структури метода за решавање проблема, модели се деле још на:
- алгоритамске, где се може очекивати једно од решења на основу примењене
методе са познатом уређеном и детерминисаном структуром поступака. Ове методе
представљају основне подлоге за писање рачунарских програма.
- хеуристичке, који немају фундирану алгоритамску структуру, већ се за решењем
трага на основу постојећег знања, интуиције и личне креативности истраживача.
Основна одлика хеуристичких поступака је неизвесност у трагању за најбољим
решењем. Вештачка интелигенција и експертни системи су у сталном развоју,
потпомогнути развојем хеуристичких метода.
Математичко моделирање је интердисциплинаран и тимски задатак, при чему
основни допринос дају познаваоци метода и методологије моделирања као и
познаваоци реалног проблема. Сваки модел проблема операционих истраживања и
менаџера је карактерисан формално-математичким описом са одређеним нивоом
апстракције. Вековна је тежња човека да пронађе најбоље решење проблема, почев
од техничких, економских, друштвених, политичких и слично. Како су проблеми у
овом времену многобројни, њихово решавање теоријским путем је изузетно
сложено. Истакнимо као пример да се једна врста методе, позната као нумеричка
симулација, може успешно примењивати почев од анализе глобалних природних
процеса као што је раст становништва на планети Земљи, па до апликације на
нивоу нанотехнологије и проучавања кретања атомских честица. Након уочавања

4
 карактеристичних величина ентитета, формирају се математичке релације између
њих, као последица анализе односно идентификације законитости између
структура и процеса у ентитету.

Облици формалних релација су разноврсни почев од:5

 функционалних једначина,
 диференцијалних и интегралних једначина,
 рекурентних релација,
 оријентисаних графова и слично.

Ограничења у моделу имају суштинско значење и одраз су, најчешће, физичких

и економских граница присутних у реалитету. Углавном су у питању ограничења у
количини ресурса, енергије, временског капацитета и друго. Строгост разматрања
ових релација мора бити увек присутна и углавном се дефинише релационим и
логичким операторима типа: , , , , , , , , , ,  и слично. Успостављање
знака једнакости оправдано је у случају да променљива може имати и граничну
вредност, или да нам то захтева методологија неке методе. У осталим случајевима
морају се изабрати увек сврсисходни математички оператори другог типа.
Математички модели представљају скуп математичких (аналитичких) једначина
(израза, релација) које описују понашање реалног система. Математички модели се
формирају постављањем одговарајућих математичких једначина (диференцијалних,
алгебарских или логичких) које описују понашање реалног система у стационарном
(устаљеном) или у динамичком (прелазном) стању.6
Сваки математички модел је заснован на одређеним претпоставкама које
поједностављују математиĉки модел. Претпоставке зависе од циљева истраţивања
реалног система и треба да буду реалне (засноване на теоријским основама,
експерименталним сазнањима, искуству и осећају инжењера) и да не уносе додатне
грешке у модел.
Математички модели се могу решавати:

5
Стојановић, В., Математичко програмирање, Природно - математички факултет Косовска Митровица, 2012,
стр. 73
6
Тоурки, М., Математички модели и методи у економији, ЦИД, Економски факултет, Београд, 1997, стр. 23

5
  аналитички и
 нумерички.

Решавање математичких модела аналитички се врши применом математичке

теорије, теорема, закона и слично. Користи се када су у питању једноставнији
проблеми, као што су: алгебарске и једноставније диференцијалне једначине.
Решавањем математичких модела аналитички добија се тачнији резултат.
Решавање математичких модела нумерички се врши применом нумеричких
метода и употребом програмских језика (често употребом готових програмских
пакета) и дигиталних рачунара. Користи се за решавање сложенијих једначина.
Тачност решавања математичких модела нумерички зависи од прецизности
употребљене нумеричке методе. Тачност математичких модела се најадекватније
проверава поређењем резултата истраживања добијених на моделу са резултатима
добијеним одговарајућим експериментима. Тачност модела се најчешће
квантификује помоћу средње грешке (апсолутне, релативне, разлике квадрата,
стандардне девијације и слично).
Начин валидације модела и интерпретације грешке зависи од циљева модела и
начина решавања. Валидност модела зависи и од утрошка времена и ресурса.
Узроци грешака математичких модела су:7
 Погрешне (нереалне) претпоставке.
 Превелико поједностављење проблема.
 Погрешна математичка формулација проблема.
 Погрешне вредности константи (улазних) података.
 Избор неадекватне нумеричке методе.
 Погрешан редослед поступака у алгоритму.
 Велика толеранција у нумеричкој методи.
Према томе на који начин се променљиве модела мењају током времена, модели
се деле на:
 дискретне моделе, у њима се променљиве мењају само у појединим тачкама
током
7
Render, B., Stair, R., Quantitative Analysis for Menagment. Allin and Bacon, London. 1998, стр. 166

6
времена, нема континуалне промене стања. Те промене се називају догађаји.
 континуалне моделе, у њима се променљиве мењају континуално током времену.
 континуално-дискретне моделе, садрже и континуалне и дискретне променљиве.
Постоји више начина према којима се математички модели могу поделити, као
што су:
 У којој мери се модели заснивају на теорији или обсервацијама – теоријски
насупрот емпиријским моделима.
 У којој мери насумични догађаји и ефекти имају значајну улогу у проучаваном
систему, а самим тим и у моделу – детерминистички насупрот стохастичким
моделима.
 У којој мери се располаже знањем о проучаваном систему који модел треба да
представља – модел црне кутије (Black box) насупрот моделу беле кутије (White
box).
 Да ли се модел бави реалним процесима који су статични или динамични у
односу на простор и време – статички насупрот динамичким моделима.
 Да ли се модел бави реалним процесима за које се узима да функционишу на
континуалан или дискретан начин – континуални насупрот дискретним моделима.
 Како су просторно уређени подаци модела – модели са расподељеним
параметрима насупрот моделима са груписаним параметрима.

1.2. Врсте математичких модела у пословним процесима

Постоји велики број врста, типова економских и математичких модела

потребних за употребу у управљању процесима. Економско-математички модели се
деле на: макроекономске и микроекономске, овисно о нивоу моделираног објекта
управљања, динамичке, који карактеризирају промене у објекту управљања током
времена, и статичке, који описују однос између различитих параметара, индикатора
објекта на тог времена. Дискретни модели приказују стање контролног објекта у
одвојеним, фиксним тачкама у времену. Имитацијом се називају економски и

7
 математички модели који се користе за симулацију контролираних економских
објеката и процеса кориштењем информационе и компјутерске технологије. Тип
математички апарат који се користе у моделима, постоје економско-статистички,
линеарни и нелинеарни модели програмирања, матрични модели, мрежни модели.
Група економских и математичких факторских модела укључује моделе који, с
једне стране, укључују економске снаге, од којих зависи стање привредног објекта
којим се управља, а с друге стране, параметри стања објекта зависни од ових
фактора. Ако су фактори познати, тада модел омогућава да одредите жељене
параметре. Факторске моделе најчешће дају математички једноставне линеарне или
статичке функције које карактеризирају однос између фактора и параметара
економског објекта који о њима зависе.
Модели биланса, статистички и динамички, широко се користе у економском и
математичком моделирању. Креирање ових модела заснива се на методи биланса -
методи међусобног поређења материјалних, радних и финансијских средстава и
потреба за њима. Описујући економски систем у целини, његов балансни модел
разумева се као систем једначина, од којих свака изражава потребу за равнотежом
између количине производње коју производе појединачни економски објекти и
укупне потребе за овим производом. Овим приступом, економски систем се састоји
од економских објеката, од којих сваки производи одређени производ. Ако уместо
појма „производ“ уведемо појам „ресурса“, онда се балансни модел мора схватити
као систем једначина које задовољавају захтеве између одређеног ресурса и његове
употребе.
Најважније врсте модела равнотеже:8
· Материјални, радни и финансијски биланси привреде у целини и њених
појединачних сектора;
· Међусекторски биланси;
· Матрични биланси предузећа и фирми.

Велику класу економских и математичких модела чине оптимизацијски модели

који вам омогућавају да од свих решења одаберете најбољу оптималну опцију. У

8
Божиновић, М., Операциона истраживања, Економски факултет Косовска Митровица, 2012, стр. 59

8
математичком садржају под оптималношћу се подразумева постизање екстрема
критерија оптималности, који се назива и циљна функција. Оптимизацијски модели
се најчешће користе у проблемима проналажења бољи начин користити
економских ресурса, што вам омогућава постизање максималног циљаног ефекта.
Математичко програмирање формирано је на основу решавања проблема
оптималног резања шперплоче, чиме се осигурава најпотпунија употреба
материјала. Поставивши такав проблем, добро познати руски математичар и
економиста академик Л.В. Канторовицх је признат као достојан Нобелове награде
за економију.
Математички модели економских процеса и појава могу се укратко назвати
економско-математичким моделима. За класификацију ових модела користе се
различите основе.
Према намени, економско-математички модели се деле на теоријске и
аналитичке, који се користе у проучавању општих својстава и образаца економских
процеса, и примењени, који се користе у решавању конкретних економских
проблема (модели економске анализе, предвиђања, управљања).
Економски и математички модели могу бити намењени истраживању различите
странке национална економија (посебно њена производно-технолошка, друштвена,
територијална структура) и њени појединачни делови. Приликом разврставања
модела према проучаваним економским процесима и садржајним питањима могу се
издвојити модели националне економије у целини и њених подсистема –
индустрије, региони и слично, комплекси модела производње, потрошње,
формирања и расподеле дохотка, ресурси рада, цене, финансијски односи и слично.
У складу са опћом класификацијом математичких модела, они се деле на
функционалне и структурне, а укључују и међуоблике (структурно-функционалне).
У студијама на националном економском нивоу чешће се користе структурни
модели, јер за планирање и управљање велики значај имају међусобне везе
подсистема. Типични структурни модели су модели међугранских односа.
Функционални модели се широко користе у економска регулација када на
понашање објекта ("излаз") утиче промена "улаза". Пример је модел понашања
потрошача у смислу робно-новчаних односа. Један те исти објекат може се

9
истовремено описати и структурним и функционалним моделом. Тако се, на
пример, користи структурни модел за планирање засебног гранског система, а на
националном економском нивоу свака грана може бити представљена
функционалним моделом.

Дескриптивни модели одговарају на питање: како се то догађа или како ће се

највероватније даље развијати. Они само објашњавају уочене чињенице или дају
вероватну прогнозу. Нормативни модели одговарају на питање како би то требало
бити укључује сврсисходну акцију. Типичан пример нормативни модели су
оптимални модели планирања који на овај или онај начин формализирају циљеве
економски развој, могућности и средства за њихово постизање.
Употреба дескриптивног приступа у моделирању привреде објашњава се
потребом да се емпиријски идентификују различите зависности у привреди, утврде
статистички обрасци економског понашања друштвених група, проучавају
вероватни начини развоја било каквих процеса у непромењеним условима или без
спољних утицаја. Примери дескриптивних модела су производне функције и
функције потражње потрошача изграђене на основу статистичке обраде података.
Да ли је економско-математички модел дескриптиван или нормативан зависи не
само од његове математичке структуре, већ и од природе употребе овог модела. На
пример, модел међусекторског биланса је дескриптиван ако се користи за анализу
пропорција у протеклом периоду. Али исти математички модел постаје нормативан
када се користи за израчунавање уравнотежених опција за развој националне
економије које задовољавају крајње потребе друштва са планираним трошковима
производње.
Многи економски и математички модели комбинују карактеристике
дескриптивних и нормативних модела. Типична ситуација је када нормативни
модел сложене структуре комбинује засебне блокове који су приватни
дескриптивни модели. На пример, међуиндустријски модел може укључивати
функције потражње потрошача које описују понашање потрошача када се приход
промени. Такви примери карактеришу тенденцију да се ефективно комбинују

10
дескриптивни и нормативни приступи моделирању економских процеса.
Дескриптивни приступ се широко користи у симулацијском моделирању.
Према природи одраза узрочно-посљедичних веза разликују се ригидно
детерминистички модели и модели који узимају у обзир случајност и неизвесност.
Неопходно је разликовати несигурност и неизвесност за коју су закони теорије
вероватноће непримењиви. Други тип неизвесности је много теже моделирати.

Према начину одраза временског фактора, економски и математички модели се

деле на статичке и динамичке. У статичким моделима, све зависности се односе на
исти тренутак или временски период. Динамички модели карактеришу промене у
економским процесима током времена. Према трајању разматраног временског
периода разликују се модели краткорочног (до годину дана), средњорочног (до 5
година), дугорочног (10-15 година и више) предвиђања и планирања. Само време у
економским и математичким моделима може се мењати континуирано или
дискретно.
Модели пословних процеса су изузетно разнолики у виду математичких
зависности. Посебно је важно издвојити класу линеарних модела који су
најпогоднији за анализу и прорачуне и који су као резултат тога постали широко
распрострањени. Разлике између линеарног и нелинеарни модели значајно не само
математичка поента гледано, али и у теоретском и економском смислу, будући да
су многе зависности у привреди у основи нелинеарне: ефикасност коришћења
ресурса са повећањем производње, промене у потражњи и потрошњи становништва
са повећањем производње, промене у потражња и потрошња становништва са
повећањем прихода и слично. Теорија "линеарне економије" битно се разликује од
теорије "нелинеарне економије". Да ли су скупови производних могућности
подсистема (индустрије, предузећа) претпостављени конвексни или неконвексни
битно утиче на закључке о могућности комбиновања централног планирања и
економске независности економских подсистема.
Према односу егзогених и ендогених варијабли укључених у модел, могу се
поделити на отворене и затворене. Не постоје потпуно отворени модели, модел
мора садржавати најмање једну ендогену варијаблу. Потпуно затворени економско-

11
математички модели, који не укључују егзогене варијабле изузетно су ретки,
њихова конструкција захтева потпуну апстракцију од "окружења", односно
озбиљно грубље реалних економских система, који увек имају екстерне везе.
Велика већина економско-математичких модела заузима средњу позицију и
разликује се по степену отворености (затворености).

Дакле, општа класификација економских и математичких модела укључује више

од десет главних карактеристика. Развојем економско-математичких истраживања,
проблем класификације примењених модела постаје све компликованији. Заједно
са појавом нових типова модела (посебно мешовити типови) и новим
карактеристикама њихове класификације, спроводи се процес интеграције модела
различитих типова у сложеније структуре модела.

1.3. Економско-математичке методе и модели

Као и свако моделирање, економско-математичко моделирање се заснива на

принципу аналогије, односно могућност проучавања објекта кроз конструкцију и
разматрање другог њему сличног, али једноставнијег и приступачнијег објекта,
његовог модела.
Практични задаци економско-математичког моделирања су, прво, анализа
економских објеката, друго, економско предвиђање, предвиђање развоја
економских процеса и понашања појединачни индикатори, треће, развој
управљачке одлуке на свим нивоима власти.
Опис економским процесима и појава у виду економско-математичких модела
заснива се на употреби једне од економско-математичких метода. Општи назив
комплекса економских и математичких дисциплина - економске и математичке
методе - увео је почетком 60-их академик В.С. Немцхинов. Уз одређени степен

12
 конвенционалности, класификација ових метода може се представити на следећи
начин:9
1. Економске и статистичке методе:
- економска статистика;
- математичка статистика;
- мултиваријантна анализа.

2. Економетрија:
- макроекономски модели;
- теорија производних функција;
- међусекторски биланси;
- национални рачуни;
- анализа потражње и потрошње;
- глобално моделирање.

3. Оперативно истраживање (методе за доношење оптималних одлука):

- математичко програмирање;
- планирање управљања мрежом;
- теорија масовног сервиса;
- теорија игара;
- теорија одлука;
- методе моделирања економских процеса у индустријама и предузећима.

4. Економска кибернетика:
- системска анализа привреде;
- теорија економских информација.

5. Методе експерименталног проучавања економских појава:

- методе машинске симулације;

9
Божиновић, М, Боичић, Р., Економетрија, Економски факултет Косовска Митровица, 2016, стр. 36-44

13
 - пословне игре;
- методе реалног економског експеримента.

У економским и математичким методама користе се различити делови

математике, математичке статистике и математичке логике. Рачунска математика,
теорија алгоритама и друге дисциплине играју важну улогу у решавању
економских и математичких проблема. Употреба математичког апарата донела је
опипљиве резултате у решавању проблема анализе процеса проширене
производње, матричног моделирања, одређивања оптималних стопа раста
капиталних улагања, оптималног пласмана, специјализације и концентрације
производње, проблема селекције, најбољи начини производња, одређивање
оптималног редоследа пуштања у производњу, оптималне опције за резање
индустријских материјала и састављање мешавина, задаци припреме производње
по методама планирање мреже и многи други.
За решавање стандардних проблема карактеристичан је јасан циљ, способност да
се унапред развију процедуре и правила за провођење прорачуна. За кориштење
метода економско-математичког моделирања постоје следећи предуслови:
најважније од њих су, прво, високи ниво знање економска теорија, економски
процеси и појаве, методологија њихове квалитативне анализе; друго, висок ниво
математичке обуке, владање економским и математичким методама.10
Пре почетка израде модела потребно је пажљиво анализирати ситуацију,
идентифицирати циљеве и односе, проблеме које је потребно решити и почетне
податке за њихово решавање, увести систем нотације, а тек онда описати ситуацију
у облику математичке везе.
У самом управљању пословним процесима најважнији су, пре свега, економских
и математичких модела, често комбиновани модели у модел системе.
Главне врсте модела у пословним процесима су:11
Екстраполацијски модели
Факторски економетријски модели

10
Barnet, A. R., Zigler, R. M., Byleen, E .K., Aplied matematics for business, economics, life sciences and social
sciences, Mate DOO Zagreb, 2006, стр. 78
11
Миловановић, И., Миловановић, Е., Дискретна математика. Електронски факултет, Ниш, 2000, стр. 127

14
 Оптимизацијски модели
Модели равнотеже, међуиндустријски балансни модел (ИСБ)
Стручне процјене
Теорија игара
Мрежни модели
Модели система чекања.
Како смо већ неке описали, осврнућемо се само на неколико. Екстраполациона
анализа укључује сагледавање промена стања анализираног система и
екстраполацију, односно проширење постојећих карактеристика овог система за
будуће периоде. У процесу имплементације ове врсте анализе могу се издвојити
следеће главне фазе: примарна обрада и трансформација почетне серије доступних
података; избор врсте емпиријских функција; одређивање главних параметара ових
функција; екстраполација; утврђивање степена поузданости анализе.12
У економској анализи користи се и метода главних компоненти. Користе се у
сврху компаративне анализе појединих компоненти, односно параметара анализе
активности организације. Главне компоненте су најважније карактеристике
линеарних комбинација саставних делова, односно параметри урађене анализе који
имају најзначајније вриједности дисперзије, односно највећа апсолутна одступања
од просечних вредности.
Теорија игара такође налази широку примену, баш као и теорија чекања, теорија
игара је једна од грана примењене математике. Теорија игара проучава оптимална
решења која су могућа у ситуацијама игре природе. Ово укључује такве ситуације
које су повезане са избором оптималних управљачких одлука, са избором
најприкладнијих опција за односе са другим организацијама и слично. За решавање
оваквих проблема у теорији игара користе се алгебарске методе које се заснивају на
систему линеарних једначина и неједначина, итеративне методе, као и методе за
свођење овог проблема на одређени систем диференцијалних једначина.
Једна од економско-математичких метода која се користи у анализи економске
активности организација је анализа осетљивости. Ова метода се често користи у
процесу анализе инвестиционих пројеката, као иу циљу предвиђања износа

12
Младеновић, З, Петровић, П., Увод у Економетрију, Економски факултет Београд, 2003, стр. 141

15
профита који остаје на располагању овој организацији. У циљу оптималног
планирања и предвиђања активности организације, потребно је анализираним
економским показатељима предвидети оне промене које се могу догодити у
будућности. На пример, потребно је унапред предвидети промјену вредности оних
фактора који утичу на висину добити: ниво набавних цена за набављене
материјалне ресурсе, ниво продајних цена за производе дате организације, промене
у потражњи купаца за овим производима. Анализа осетљивости се састоји у
одређивању будуће вредности генерализирајућег економског индикатора, под
условом да се промени вредност једног или више фактора који утичу на овај
индикатор. Тако, на пример, утврђују за који износ ће се променити профит у
будућности, подложно промени количине производа који се продају по јединици.
Дакле, анализирамо осетљивост нето добити на промену једног од фактора који на
њу утиче, односно у овом случају фактор обима продаје. Остали фактори који
утичу на профитну маржу остају непромењени. Висину добити могуће је одредити
и уз истовремену промену у будућности утицаја више фактора. Дакле, анализа
осјетљивости омогућава утврђивање јачине одговора генерализирајућег економског
индикатора на промене појединачних фактора који утичу на овај индикатор.

16
 ЗАКЉУЧАК

Испред успешног менаџера, у савременим економским условима, као и брзим

протоком информација, поставља се безброј питања, на која треба правовремено и
успешно одговорити. Од успешног менаџера у сваком случају се очекује да доноси
одлуке са којима треба ”победити тржиште”. Да би се све то постигло на
најоптималнији начин, потребно је бити и добар визионар, односно на најбољи
могући начин извршити прогнозу у пословним процесима, а то значи бавити се
једном комплексном, захтевном, прецизном уметношћу, која поред континуираног
праћења савремених економских токова захтева и јаке образовне темеље из
различитих области и све више познавање математичких и статистичких метода
којима се може извршити оптимизација различитих пословних процеса.
Опис економским процесима и појава у виду економско-математичких модела
заснива се на употреби једне од економско-математичких метода. Употреба
математике у економији дала је потицај развоју како саме економије тако и
примењене математике, у смислу метода економског и математичког модела.
Прорачуни засновани на моделима омогућавају да се унапед оцене последице сваке
одлуке, одбаце неприхватљиве опције и препоруче најуспешније.
На свим нивоима управљања, користе се методе економског и математичког
моделирања. Тако се користи развој модела као алат за координацију и
оптимизацију планираних одлука, као и за решавање проблема управљања
пословним процесима.

17
 Економско-математичке методе добијају посебно велику улогу како се
информационе технологије уводе у све области праксе.
Развојем економско-математичких истраживања, проблем класификације
примењених модела постаје све компликованији. Заједно са појавом нових типова
модела и новим карактеристикама њихове класификације, спроводи се процес
интеграције модела различитих типова у сложеније структуре модела. Познавање
математичких метода и модела оптимизације, постају више него потребни,
интересантни и неопходни.

ЛИТЕРАТУРА

1. Barnet, A. R., Zigler, R. M., Byleen, E .K., Aplied matematics for business, economics,
life sciences and social sciences, Mate DOO Zagreb, 2006.
2. Божиновић, М., Операциона истраживања, Економски факултет Косовска
Митровица, 2012.
3. Божиновић, М, Боичић, Р., Економетрија, Економски факултет Косовска
Митровица, 2016.
4. Goodrich, M. T., Tamassia R., Algorithm Design, John Wiley & Sons, New York, 2002.
5. Klein, A., Matematical Methods in Theoretical Economics, Academic Press, New York,
1979.
6. Миловановић, И., Миловановић, Е., Дискретна математика. Електронски факултет,
Ниш, 2000.
7. Младеновић, З, Петровић, П., Увод у Економетрију, Економски факултет Београд,
2003.
8. Render, B., Stair, R., Quantitative Analysis for Menagment. Allin and Bacon, London.
1998.
9. Саздановић, С., Мимовић, П., Економско-математички методи и модели,
Економски

18
 факултет у Крагујевцу, Крагујевац, 1998.
10. Стојановић, В., Математичко програмирање, Природно - математички факултет
Косовска Митровица, 2012.
11. Тоурки, М., Математички модели и методи у економији, ЦИД, Економски
факултет, Београд, 1997.
12. Цветковић, Д., Симић, С., Одабрана поглавља из Дискретне математике, Академска
мисао, Београд, 2002.

19