Како разумем хуманизам

У контексту постмодернизма, хуманизам је било која афирмативна теорија о

универзалној, објективној и вечној људској нарави, без обзира како је дефинисали, према
хуманистичкој парадигми, људска нарав остаје увек иста, без обзира на историјски
контекст, културу, образовање, животно искуство, технологију, знање и слично. Латинска
реч humanitas из које је настао хуманизам означавала је, првобитно, образовање на грчко-
римским обрасцима - тада су почели да се изучавају и грчки језик и античка књижевност.
Међутим, касније то значење се шири и реч означава један нови поглед на свет, нову
филозофију живота, а хуманистима се називају људи који су се одликовали тим новим
особинама и духом.

Хуманизам започиње битку на свим пољима, уместо апстракције појмова захтевају

се ствари, творбу речи желели су да замене језиком образованог света, а ситничаве доказе
приказивањем са много укуса. Сматрало се да то проучавање старих писаца и усвајање
њихових мисли усавршава и оплемењује човека, па су то проучавање назвали човечанском
науком humanitatis studia, те је по томе и читав нови покрет назван хуманизам, чиме се
остварује духовно и уметничко образовање, чији је образовни степен уједно и мерило
његове моралне квалитете. То је период у којем у први план доспева оно променљиво,
појединачно, акцидентално, контингентно. Другим речима, људско се мишљење више не
примерава истини битка, него је из себе конструише. Као идеалан човек тог периода
потенцира се онај који има античку образовање. Нова култура настојала је да измири и
споји хуманистичке идеје са духом хришћанства чији је утицај био веома велики. Доба
хуманизма је обележја које означавају прелаз из средњег у нови век. На тим новим
схватањима и осећањима развила се сва нововековна култура, просвета и уметност.
Италија је била огњиште те нове културе. Хуманистичке школе одликовале су се нарочито
учењем језика, књижевности и филозофије старих Грка и Римљана. Хуманизам
представља један глобалан препород човечанства. И у наставном градиву оживљава
антика и човек и овоземаљско уживање поново су у центру пажње. Велики значај
хуманистичке педагогије је у томе што се тада први пут педагогијом баве лаици,
световњаци, а не искључиво свештенство. Тиме црква губи монопол на важном
идеолошком подручју. Инсистирало се на томе да се наставно градиво схвати, да се о
њему размишља, а не само да се учи напамет као у догматском средњем веку. Са
реформацијом почиње да се јавља велика промена у погледу организације школства –
неки протестанти се приближавају идеји основне школе. Такође, води се рачуна о детету
као појединцу и његовим разликама у могућности. Успоставља се веза између човека и
природе, као у античко доба., и полако се почињу образовати сви слојеви друштва. Знање
се схвата као практично знање које се може технички искористити. Даље, природа је у
антици имала божански статус, у средњем веку је била извор греха, а у модерно доба
природа је извор моћи. Раздобље XVII и XVIII века је у историји педагогије изванредан
напредак који је важан за економски, политички и културни развој саме буржоазије. То је
време првих великих педагошких система и време борбе нових друштвених снага против
феудализма. Дух нове педагогије је оживео у сјајним тековинама природних и уопште
позитивних наука, а с друге стране у филозофском материјализму, емпиризму,
рационализму и просветитељству. Школство се отуђује утицају цркве и прелази под
управу државе. Спроведена је диференцијација између основне и средње школе, односно
стручне школе. Нарочито је важно и оснивање учитељских припремних школа, семинара,
тадашњих учитељских школа. Револуционарну промену доживљава важност телесног
здравља и васпитања, као и дидактика и погледи на школство. Значајни представници
овога доба су: Никола Коперник, Галилео Галилеј, Никола Макијавели, Томазо
Кампанело, Виторио де Фелтре, Франсоа Рабле, Мишел Монтењ, Еразмо Ротердамски,
Мартин Лутер, Томас Мор, Јан Амос Коменски, Џон Лок, Жан Жак Русо, Денис Дидро,
Хелвеције, Френсис Бекон... Ови ствраоци су актуелни током XV и XVI века. Поред
постављања таквих питања везаних за човека, тог интелектуалног напретка, оживљавања
након мртвила у средњем веку, поставља се још једно значајно питање, а то је питање
везано за човекову суштину, његову есенцију и егзистенцију , што хуманисти повезују са
појмом васпитања. То је период када човек почиње да поставља питања, о себи, о својим
могућностима. Човек је настојао да преиспита и провери, у свакој области је хтео да
створи нешто ново. Он ствара нову визију о себи и свом месту и улози на земљи.
Различита гледишта у области васпитања и образовања, још у хуманизму окрећу се детету
као центру педагошких и друштвених збивања. Критикујући средњовековни утицај цркве
и религијских стега, као и схоластички начин образовања, којим се гуше дечији природни
потенцијали и способности а намећу сувишна и бескорисна знања, педагошка и
друштвена стварност се почиње окретати детету, човеку, истичући гледиште о човеку као
мерилу свих ствари, чиме се се изражава вера у човекову доброту, у његове природне
могућности и способности, а пажња се усмерава и на начине и методе којима ће се
омогућити свестрани развој сваког појединаца а тиме и општи човечански прогрес. Све се
више истиче природа детета, његови урођени потенцијали и радозналост, као и важност
планирања и организовања васпитних поступака, којима ће се омогућити испољавање и
подстицање човекове природе. Оваква схватања и гледишта, која у центар педагошких и
друштвених збивања стављају човека, односно дете, његову природу, индивидуалност
даље ће се развијати а свој велики утицај на целокупну друштвену стварност ће пре свега
остварити у XVIII веку. Најзначајније идеје и схватања о поштовању природе детета,
његових урођених потенцијала и способности, пружио нам је хуманиста Жан Жак Русо.
Својим захтевом да васпитање детета треба да буде пре свега природно, и веома
израженим педагошким оптимизмом, поверењем у способности које рођењем доносимо на
овај свет, Русо је инспирисао многе касније педагоге да своје педагошке концепције
заснују управо на постулатима које је поставио. Настала у Немачкој, у противставу према
традиционалној школи, индивидуална педагогија тежила је да изврши обрт у педагогији
захтевајући да се у васпитању полази од детета, његове природе, интересовања и потреба,
а као основни принципи проглашени су слобода детета, љубав, активност. У свом
васпитном деловању Русо полази од дечије природе, онакве каква јесте у датом тренутку,
а не од замишљеног идеала коме треба тежити. Верује у природну доброту и чистоту
људског разума и срца, па тако указује на карактеристике дечије природе – оне су
урођене, универзалне добре особине, својствене сваком човеку. Свако дете у себи носи
врлине које се манифестују на различите, индивидуалне начине, па их треба открити,
пробудити и развијати. Русо упозорава друштво на грешке које чини васпитним
поступцима, којима уназађује по природи човеку дату добру природу. Он тражи да
тежимо да развијамо дате нам, урођене врлине које носимо у себи, и да не дозволимо да
нас спољашње околности учине окрутним и злим. Поставља се питање како вапитавати
човека да се његова природа и суштина максимално развију и испоље? Такво питање
произашло је из настојања хуманиста да човека ослободе средњовековних стега, да га
врате самом себи и својим животним потребама. Самим тим се у хуманизму и рађа идеја о
неопходности повезивања васпитања са животом. Јер, васпитање је требало да буде како у
функцији личног човековог развијања, тако и у функцији личног и друштвеног
ослобађања. У тој намери хуманисти настоје да радикално и критички преиспитају
основна педагошка питања, а пре свега, питање циља васпитања, односе према
васпитанику, садржаје, методе, и организацију васпитања. У том склопу они постављају
многа нова, за средњовековно васпитање непозната питања. А једно од таквих питања је и
радно васпитање, због чега се хуманизам може означити као период рађања и првог
развијања идеје и теорије радног васпитања. Намера овог рада је да поближе објасни
виђења и ставове најзначајнијих хуманистичких мислиоца на тему односа рада и
васпитања. Доминантна је разлика између ауторитарне и хуманистичке савести. Садржаји
ауторитарне савести проистичу из заповести и забрана ауторитета, њена се снага корени у
емоцијама страха и дивљења према ауторитету. Хуманистичка савест није глас
ауторитета, којем желимо угодити и страхујемо да га не наљутимо, она је наш властити
глас, присутан у свакоме људском бићу и независан од спољне санкцијама и наградама.
Насупрот ауторитету (којег повезује са негативним одредницама - заповести, забране и
страх) треба поставити љубав према самоме себи као главну норму разлучивања.
Ауторитет су родитељи, ауторитет су учитељи, ауторитет је Бог. Не, они нису више
потребни, јер ауторитет заповеда, поставља забране, улива страх, суди, кажњава и омета
људски его.

Хуманизам је био културни и филозофско-научни покрет који је тежио образовању

личности по античким узорима, у ширем смислу речи представљао је покушај обнове
класичне културе. Овај интелектуални покрет је настао у XV веку. Италија представља
колевку хуманизма, одакле он наставља даље ширење. Настао је као реакција на свемоћ
цркве. Ако се љубав може дефинисати и као афирмација могућности и као брига и респект
за јединственост љубљене особе, хуманистичка савест могла би се с правом назвати глас
наше бриге која је пуна љубави за нас саме.