Милорад Павић

Изврнута рукавица
(oдломци)

Павић је аутор романа-лексикона, романа-укрштенице, рома-

на-клепсидре, стваралац нелинеарне и интерактивне прозе, који је ве-
ровао у слободу читалачких избора и читања као активног стварања,
односно читаоца као приповедачевог саучесника. У одломцима из при-
поветке Изврнута рукавица видећеш како Доситеј Обрадовић утиче на
читалачка и сазнајна стасавања свог ученика Алексе, Карађорђевог
сина, а сагледавајући приповетку у целини, открићеш шта значи текст
читан „изврнуто”.

Тог јесењег поподнева 1810. године Доситеј1 хтеде да се остри-

же ножем гледајући у прстен који је уместо камена имао испупче-
но огледало. Али, не нађе рукавицу. А косу никада није дотакао
голом руком. Била је то лепа бела рукавица постављена зеленом
свилом. Загледао је потом по својој одаји, подизао антерију, али антерија – старинска
рукавице нигде. И помисли: као што се једном птицом лови друга хаљина
птица, као што се хртом лови вук, тако једном мишљу ловиш другу
мисао… Сиђе у башту својој младој и шареној кравици, дару војво-
де и сликара Петра Николајевића Молера, скиде јој с врата клепе- Петар Николајевић Молер
тушу и у њу по чобански намузе млека. Док се пео уза степенике, (1775–1816)
– устанички војвода и
мислио је како су се глади у њему истрошиле и онемоћале, а жеђи
сликар по манастирима
се подмладиле, разгоропадиле и прозлиле. Тако је ушао у собу где
клепетуша – звоно
је његов ученик Алекса писао задаћу. Имао је уста мала колико
око, те жмуре док очи гледају. Учитељ пружи дечаку клепетушу с
млеком и другом руком приклопи његово писаније. Док је дечак
пио, Доситеј му је придржавао клепетушу […]. Зној у очи, а сузе у
уста – мислио је при томе, а рекао је:
− Словеснејши господичићу Алексије, свет је пун тајни, а тај-
не су као ловачке замке разапете међу нама. Није свака за сваку
зверку, него је свака другој и другојачијој намењена. Мрежом за
лава миша нећеш уловити.
И пружио му је Фисику објављену у Будиму 1801. године да чита.
Дечак је читао мислећи свеједнако како му је учитељ обећао
да ће га превести Дунавом у Пешту, где киша не иде на воду, него
с воде, где Мађари у театру играју једно приказаније о Алексино-
ме оцу и Господару и где ће се видети у позоришту Алексин отац
као херој. Дечаку није све то било баш најјасније: да ли отац одлази
сам да игра у Пешти себе код Мађара у театру, напуштајући Београд
и ратовање и Турке, па га неко овде замењује припасујући његово
оружје и постаје Господар за то време, или опет тамо код Мађара
1 Доситеј Обрадовић (cca 1739–1811) најзначајнији писац српског просветитељства. 1
неко други припасује очево оружје и игра очев живот, док отац овде
престаје за једно вече бити вожд. И док се оно тамо игра, престају
га се овде бојати и слушати га… Али, ко ће своју мисао оптрчати? –
мислио је Алекса, док је из Фисике читао нешто сасвим друго:
„Када би наши родитељи и стари мало фисике знали, не би
ми од њих слушали да је овај и овај видио како се о Богојављењу
вода у вино претворила, како су гледали лончиће где путују од Ви-
дина у Кладово, нити би они нама казивали да је неко од њих срео
вилу, авет, или вампира, који за собом чаршав вуче… Сва ова сује-
верја која се међу нама находе, ништа друго нису, но живи и вечни
знак на каковом ниском степену просвештенија ми стојимо…”
На том месту дечак је застао, погледао учитеља, који је че-
шао длан о угао стола и рекао му:
− Када ћемо, учитељу, искоренити та сујеверја у народу нашем?
– Био је уверен да тако треба говорити, знао је да ће добити похва-
лу што тако говори; тако га је учитељ навикао. И сада је очекивао
уобичајени одговор. Дечакови погледи су блистали у полумраку,
његов слепи осмех је старио брже од његових очију и Доситеј је
помислио да душа човечија доиста носи радост и здравље, а тело
жалост и памет; да лица његових познаника могу да се упореде
најлакше са оброцима по тањирима и саханима, да великоре- сахан – здела
метски игуман Софроније Лазаревић изгледа у лику као порција
купуса с ребрима и да лик госпође Павковића из Земуна излази
сасвим као здела куваних печурки у сирћету… А рекао је милујући
ученика по потиљку следеће:
− Мој Алекса, дневи се и године подкраћују, тело изнемаже,
а душа би јоште нешто хотела…
Али дечак је седео зачуђен, јер је очекивао нешто друго.
Гледао је право у рупицу на бради учитељевој, која је личила на
ожиљак од ископаног ока.
Утом, неко удари доле звекиром и момак унесе пошиљку за звекир – метална алка на
Доситеја тек приспелу са земунске стране: од госпође Павковићa вратима
два лепа, јоште топла сомуна, аков који је Доситеј послао празан сомун – хлеб
преко Дунава, а сада га пун вина из Крушедола примио натраг и из аков – буре од 50 литара
австријске престонице округлу кутију, намирисану као госпођица.
Из кутије он и Алекса извадили су необичну и нову ствар, вешт вешт – предмет, ствар
невиђену јошт у овим крајевима, црн шешир од псеће длаке с дубо-
ким капиштем и пантљиком да се припне под браду. Клобук – пи- клобук – шешир са ободом
сало је у пропратном писму – какови се сада у Вијени, престоници око руба
австријскога царства, носи по новоме вкусу.
Обрћући га у рукама, Доситеј опази на пантљици шешира испи-
сане речи: „Твоја прошлост крије се у твом ћутању, твоја садашњи-
ца у твом говору, а твоја будућност у твојим погрешним корацима”.
− Шта то значи? – упита дечак, а Доситеј враћајући чудну ствар
у кутију одговори:
− Прво што вам казати имам, млади господичићу Алекса, је-
вештество – материја,
сте: човек ако ће и по стотину пута неку ствар илити вештество у
грађа
2
руку имати, опет ће сваким посмотренијем ново и неопажено што
наћи моћи…
А при том је мислио: мој пост је теби пелена, дете моје.
У зору која мирише на барут и блато Доситеј се загледа у своје
чизме као у бунар и виде да су без дна. Навуче их и запути се ка
скривеном лиману где ће га узети лађа за Кладово. Две кочије, лиман – издвојени део
тешка с господичићем Алексом и његовим момцима, и лака с клу- реке, вир
пом у облику поклопца на сандуку с пртљагом за учитеља, летеле
су дуж воде, а Алекса је мислио гледајући ту трку: брз је грош, бржи
од коња.
Чим стадоше, засија сунце, бацише под једну крушку гуњеве и гуњ – врста мушког
седоше да сачекају брод. Доситеј скиде бунду и нови клобук, окачи огртача, део народне
их о једну грану и поче шетати дуж обале помало клецајући, као ношње
да му ноге наизменично изговарају: „Суботица, Сегедин, Суботица,
Сегедин”. Дотле се лађари и кочијаши забленуше у црни невиђени
предмет окачен о дрво не знајући да је то шешир од псеће длаке
тек приспео из царствујућега града Вијене преко вода, граница и
битака. Лађа с веслима умотаним у кошуље пристаде нечујно и
Доситеја укрцаше на брзину додајући му бунду и путни ковчежић
преко ограде брода. Алекса му је махао из кола […]. А на обали ока-
чен о грану крушке остао је да се вијори својим пантљикама црни
заборављени шешир, невероватна вешт, за коју нико више не зна
чија је, одакле је дошла и шта је.
Само коњи пролазника зазиру од ње.
И тако су почела прикљученија те вешти. Сељачке жене из прикљученије – догађај
Вишњице прогласиле су је за тенџеру – бакрач, а рибари се закле- тенџера – дубок суд без
ше да су својим очима гледали како је тенџера прождерала пти- дршки, котао
цу болесну од мртве кости. На дан светога Вида, кад улази вино бакрач – котао
у грожђе, тенџера је удавила две девојчица, а када голуби почеше
викати да се сади лук, један непознати човек натаче тенџеру на
главу и оде. Нађен је удављен репом тенџере, а она се опет обрела
као нека црна животиња на свом месту на грани. Зимски ветрови
били су је у међувремену очерупали, изгледала је још крволочније.
Палили су под њом дуван да је дим отера, јер дуван тера нечасти-
ве силе, али узалуд. Војници што су пуцали у њу, после су по рас-
цветалим зовама виђали ђаволчиће у облику девојчица с три ока
и једино птице жујке, што се хране димом јабуке нису презале од
клобука и слетале су на његову крушку… […]
Било је време кад се перута кожа и смрде уши. Ученик је дошао
с вешћу да се око црнога клобука скупља суботом мноштво света • Извор: Милорад Павић,
и врача: играју немо коло „о себи” и пљују једни другима у уши. Изврнута рукавица, Сабрана
Сав свет има попљуване уши од Вишњице до ушћа Саве. Крајње дела Милорада Павића у
10 књига, књ. 4, приредили
је време да их учитељ разувери, да им отвори очи ума, да здрави Јасмина Михајловић,
разум зацари у њиховим главама, да покаже како тенџера не само Александар Јерков, Београд:
да не може никог удавити, но да је обичан клобук, што се на главу „Драганић”, 1996, стр. 11–15, 17.
натиче. Нема одлагања. […]

3
 РАД НА ТЕКСТУ

1. Зашто се као главни лик ове приповетке јавља Доситеј Обрадо-

вић? У чему је значај сусрета просветитељског знања са народ-
ним веровањима? Која је улога пословичних израза у тексту? По
чему се они разликују од уобичајених изрека? Покажи то анали-
зом једне од изрека која се приписује Доситеју у овим одломци-
ма, на пример: „[…] једном мишљу ловиш другу мисао”.
2. Какав је однос учитеља према ученику? Шта значе Доситејева
упутства и савети? Колико их Алекса разуме? Коју књигу Доситеј
пружа ученику? У чему се огледа значај читања Фисике Атанасија
Стојковића на почетку 19. века у односу на историјске околности
и целокупно стање у коме се српски народ налазио?
3. Како Алекса разуме театар? Шта то казује о статусу уметности
тога времена? У чему се истиче значај учења Фисике? Како се
кроз таква знања види нада за оплемењивањем духа и јачањем
свести? Како се наука поставља према народним веровањима?
4. Какав необичан предмет стиже из Беча? Зашто он интигира?
Како се бечка култура њиме посредује? Коју још тајанствену по-
руку предмет носи? Како се може тумачити натпис: „Твоја про-
шлост крије се у твом ћутању, твоја садашњица у твом говору, а
твоја будућност у твојим погрешним корацима”?
5. Симболи рукавице, огледала и клобука из приповетке имају зна-
чења двострукости на плану ликова, знања, форме приче. Како
се поља тих симбола укрштају? Како народ види необичан шешир
окачен на грани крушке? Зашто то изазива запитаност, страх, дис-
танцу? Због чега људи имају потребу да клобук другачије именују
и објасне? Зашто у њему препознају нешто сурово и опасно? На
који начин се кроз обредна поступања, под сујеверјем, боре про-
тив шешира? У каквој је то вези са сусретом култура на почетку
19. века? Читајући приповетку у целини, откриј да ли ће Доситеј
успети да их разувери или ће фантастични догађаји, ојачани кроз
моћ народног сујеверја, и њега савладати.

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАТАК

1. Сагледај у целини приповетку „Изврнута рукавица” и опиши њену компо-

зицију. Уочићеш да се у другом делу приповетке јављају пасуси из првог
дела, али да је њихов распоред другачији. У поређењу оба дела размис-
ли шта се губи, а шта се добија на плану значења.
2. О феномену структуре ове приповетке као о примеру нелинеарне прозе
који је сличан наративу видео-игара пише Јасмина Михајловић:
„[…] Чини ми се да прича ’Изврнута рукавица’ представља најбољи
и најјаснији образац неких базних својстава хипертекста. У првом делу
приче читалац има утисак да је то једна класично-линеарна (додуше
павићевски класична) приповест, с једносмерним током. Међутим, од
4
 средине приче излагање тече унатраг ка почетку. Тако су у другом делу
фрагменти, заменивши места, остали смисаоно повезани, али стварају
сасвим нову целину са другачијим почетком и крајем, као и другачијим
током догађаја. Дакле, блокови текста који су у првом делу приче изгле-
дали сасвим узглобљени, као да су потом одлебдели у простор и затим
се наново слегли, попут измешаних карата, направивши нове везе међу
собом и променивши значење целини.
На другим причама могу се пратити и остале особине хипертекста,
које је могуће, као што је овде већ учињено, повезати са принципима
видео-игара. […]”
(Јасмина Михајловић, Павић и хипербелетристика,
www.khazars.com/recepcija/pavic-i-hiperbeletristika2, одломак)

3. Имајући у виду претходни одломак, размисли какав тип наратива, описа-

них догађаја, ликова, може да буде подстицајан за креирање нелинеарне
прозе. Која је веза књижевности и видео-игара? Колико у том контексту
могу да се успоставе релације између прошлости и садашњости? Спре-
ми се да своје мишљење поделиш са разредом.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Милорад Павић (1929–2009) – прозни писац, историчар и про-

фесор српске књижевности, посебно посвећен изучавањима књи-
жевности 17, 18. и 19. века, преводилац са руског и енглеског језика.
Редовни члан САНУ постао је 1991. године, а био је члан и српског
ПЕН-а. Значајне су Павићеве књиге посвећене истраживањима
историје српске књижевности: Историја српске књижевности
барокног доба (1970), Историја српске књижевности класицизма и
предромантизма (1979), Рађање нове српске књижевности (1983).
Уз збирке поезије Палимпсести (1967) и Месечев камен (1971), из-
узетну славу је стекао као приповедач збиркама Гвоздена завеса ■ Милорад Павић
(1973), Руски хрт (1979) и као романописац делима Хазарски речник
(1984), Предео сликан чајем (1988), Унутрашња страна ветра (1991),
Последња љубав у Цариграду (1994), Кутија за писање (1999), Уни-
кат (2004). Павићева дела преведена су на више десетина језика.

КЉУЧНЕ РЕЧИ
слика просветитељства у савременој књижевности, елементи фантастике,
сујеверје, наука, нелинеарност, савремена приповетка

Литература: Jovan Delić, Hazarska prizma: tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd: Prosveta, Dosije;
Titograd: Oktoih; Gornji Milanovac: Dečje novine, 1991; Aleksandar Jerkov, Nova tekstualnost: ogledi o
srpskoj prozi postmodernog doba, Nikšić: Unireks; Beograd: Prosveta; Podgorica: Oktoih, 1992; Јасмина
Михајловић, Прича о души и телу: слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд: Просвета,
1992; Петар Пијановић, Павић, Београд: „Филип Вишњић”, 1998; Милош Јевтић, Печат времена:
разговори с писцима, Београд: Службени гласник, 2015.

5
6