SVETI SAVA

Ljubinka Nedić

Lica:
Nađa, Đorđe,Smiljka, Todor,Janko i Teodora

Scenografija: na sceni se nalazi dečja soba – taburei, lejzibegovi, ili dvosed, ležaj,
strunjača sa jastucima za sedenje, radni sto i ... stolica, neka komoda ili polica. Po
želji se može dodati i neki rekvizit poput lopte, teniskog reketa, gitare i sl. Može i
poster na zidu, geografska karta Srbije, neki globus... U zavisnosti od scenografije,
đaci će sedeti oko radnog stola, ili na tabureima, jastucima...

Nađa malo posprema sobu, kada se začuje zvono na vratima. Otvara vrata i u sobu
ulaze njeni drugari.

N a đ a: Ćao, drugari! Upadajte!

Svi joj se javljaju. U rukama nose papire ili fascikle s papirima i pernice.

N a đ a: Sedite gde god vam odgovara. ( Svi se smeštaju, tako da su bar

delimično okrenuti ka publici ) Da krenemo odmah jer izgleda da nas mnogo
posla čeka.

Đ o r đ e (otvara fasciklu i vadi papire): E, da znaš da nas čeka. Šta sam sve
našao na internetu! Samo na jednom sajtu sam našao dvanaest strana!

S m i lj k a: Meni se čini da je Sveti Sava živeo nekoliko života! Uopšte

mi nije jasno kako je sve stigao da uradi za jedan ljudski život.

T o d o r: Pa, normalno kada mu je otac dao da sa 15 godina upravlja...

samo da nađem (kratko traži po svojim papirima) ... Humskom oblašću.

T e o d o r a: Gde ti je to?

T o d o r: Ček da nađem. (Opet kratko traži po papirima) E, to je bilo u delu

današnje Dalmacije i Hercegovine, znači Hrvatska i Bosna i
Hercegovina.

J a n k o: Stani malo! Imao je 15 godina kad mu je otac dao da upravlja

tom oblašću?! Moj brat ima 15 godina i ne ume jaja da isprži!
(svi se nasmeju)

N a đ a: Izgleda da su se tadašnja vremena mnogo razlikovala od

današnjih. I ja sam svašta saznala čitajući ovih dana o Svetom Savi. Ali,
moramo da krenemo od početka. Ko zna nešto o njegovom rođenju i
roditeljima?

Đ o r đ e: Evo ja to imam! Sveti Sava se rodio kao Rastko Nemanjić, ali

izgleda da se ne zna tačno kada. Pretpostavlja se da se rodio oko 1175.
godine. To je pre skoro 850 godina! Rodio se u Rasu, a umro u Trnovu.
(kratka pauza) Gde li je sad pa to? (češka se po glavi)

S m i lj k a: Tata mi je rekao da je Ras bio negde kod današnjeg Novog

Pazara, blizu manastira Sopoćani. A Trnovo, u kome je Sveti Sava umro
1236. godine, nalazi se i dan-danas u sred Bugarske. A što se roditelja
tiče...

J a n k o (upada joj u reč): E, to ja imam: otac mu je bio Stefan Nemanja,

veliki župan, a majka mu se zvala Ana. Njegova braća su bila mnogo
starija od njega i bili su kraljevi – Vukan i Stefan Prvovenčani. Deda mu
se zvao Zavida.

Đ o r đ e: Kako?

T e o d o r a: Z-a-v-i-d-a. Negde sam zapisala još neka neobična imena

na koja sam naišla čitajući ovih dana ( kratko traži po papirima i izvlači jedan
papirić sa koga čita). Evo! Stracimir, Manojlo, Evdokija, Vojslava (bez „i“),
Sandalj, Toljen, Jefimija, Predislav, Komnina. Jesu mi čudna, ali su i lepa
i baš starinska.

N a đ a: Mnogo je zanimljivosti, ali ako ovako nastavimo, nikada nećemo

završiti. Hajdemo dalje. Znači, znamo kada se i gde rodio i umro, ko su
mu bili roditelji i braća i da mu je otac poverio Humsku oblast na
upravljanje kada je imao samo 15 godina. Šta je posle bilo?

Đ o r đ e: Zna se da, ne samo da je bio pismen, nego je i mnogo voleo

da čita. Zanimala su ga dela ranohrišćanske, vizantijske i staroslovenske
književnosti. Pročitaću vam deo iz Žitija Svetog Save, koje je napisao
Teodosije.

J a n k o: Šta su žitija?

T o d o r: To ti je književni žanr. Njima se opisuju životi svetaca i starih

vladara. Zovu ga i životopis. To nisu obične biografije, nego je baš
trebalo da se zasluži da neko to napiše.
Đ o r đ e: Jeste, ali su pisana nekim starinskim jezikom. Slušajte sada
(čita sa papira, sporijim pripovedačkim tempom):
„Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi
stadoše razmišljati da ga po zakonu ožene.
A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način
da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga.
Jednog dana dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete gore
Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan
od njih bio rodom Rus. Božanstveni mladić sakrivši ovoga nasamo,
ispitivaše ga o Svetoj gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće
nikom otkriti njegovu tajnu. A ovaj mu ispriča sve po poretku
pustinjačkom. A mladiću dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za
Boga i njihovim dobrim zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz
očiju njegovih.“ (Podiže pogled) I odmah da vam kažem, inok je
crkvenoslovenska reč za usamljenika, pustinjaka, monaha, kaluđera.

J a n k o: Hteli su da ga ožene kad je imao 17 godina?

Đ o r đ e: Da. A on je umesto toga otišao na Svetu Goru, to vam je u

Grčkoj na Halkidikiju, s namerom da se zamonaši.

J a n k o: Odustao od toga da bude princ, da se oženi, možda nasledi

svog oca, i odlučio da umesto toga postane monah?

T e o d o r a: Da. Tolika je bila njegova ljubav prema Bogu i želja da mu

posveti svoj život.

(Tajac. Svi su zamislili nad ovim nekoliko sekundi.)

N a đ a (zamišljeno): Njegovom ocu to verovatno nije bilo baš po volji.

Đ o r đ e: Pa i nije. Teodosije Hilandarski, koji je napisao to žitije, kaže

da su Rastkovi roditelji poslali poteru za njim, pretpostavljajući da je
otišao na Svetu Goru. Međutim, ipak je uspeo da se zamonaši, i poručio
im je: „Sava je ime moje.“

J a n k o: I tako je Rastko postao Sava?

N a đ a: Da. Njegovo svetovno ime je bilo Rastko, a kada se zamonašio

u grčkom manastiru Svetog Pantelejmona 1191.godine, na Svetoj Gori,
postao je Sava. Ubrzo je prešao u manastir Vatoped i tu je ostao sedam
godina.
T e o d o r a: A da li znate da mu se posle nekoliko godina pridružio i
njegov otac, Stefan Nemanja, koji je presto prepustio srednjem sinu,
Stefanu Nemanjiću? Savin otac se takođe zamonašio, i to u Studenici,
koja je bila njegova zadužbina. Dobio je monaško ime Simeon. Zatim se
pridružio Savi i nekoliko godina su zajedno boravili na Svetoj Gori, a
onda su odlučili da tamo osnuju srpski manastir, i po dobijanju dozvole
počeli su da obnavljaju Hilandar.

T o d o r: Znači, Sava i Simeon su u stvari bili Rastko i njegov otac

Stefan Nemanja? I oni su osnovali srpski manastir na Svetoj Gori –
Hilandar?

Đ o r đ e: Baš tako! Moj ujak svake godine odlazi na Hilandar, ali ujna ne
može, jer je ženama zabranjeno da posećuju Svetu Goru. Inače, Simeon
je i umro u Hilandaru, a Sava je nastavio da radi na organizaciji
manastira.

S m i lj k a: Ja sam pročitala da je Sava bio izuzetno poštovan na Svetoj

Gori zbog svoje posvećenosti Bogu, ali i zbog velikog obrazovanja.. Od
kaluđera je vremenom postao đakon, a zatim i sveštenik. Kasnije je
postao arhimandrit, što je tada bio najviši kaluđerski čin i dodeljivao se
samo starešinama jednog ili više manastira. Uspeo je da 1219. godine
dobije od Vaseljenske patrijaršije dozvolu za stvaranje potpuno
samostalne srpske crkve. Zato se srpsko pravoslavlje često naziva
„svetosavlje“. Sava je bio prvi arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve.

J a n k o: Smiljka, a šta je (sriče) auto-ke-fal-na crkva?

S m i lj k a: Pa to ti znači samostalna.

J a n k o: Jao, što je to meni komplikovano!

Đ o r đ e: Pa ne moraš sve da razumeš, a ni baš sve da zapamtiš.

Važno je da znamo da Srpska pravoslavna crkva možda ne bi ni
postojala da je Sveti Sava nije stvorio u XII veku, a Žiča je postala
sedište naše crkve.

J a n k o: E, to mi je već jasnije. Nego, ja sam se više bavio onim što se

dešavalo u Srbiji, nakon što se Stefan Nemanja, Savin otac, zamonašio.
On je presto ostavio srednjem sinu, Stefanu Nemanjiću, iako je običaj
nalagao da to bude najstariji sin, Vukan. Zbog toga su se Stefan i Vukan
jedno vreme svađali, pa čak i ratovali. U jednom trenutku je Vukan uz
pomoć Ugara preuzeo presto, ali ga je kasnije Stefan povratio. I da
znate, Sava je mnogo patio zbog toga.

T e o d o r a: U međuvremenu je Simeon, Savin otac, umro u Hilandaru,

tako da je Sava krenuo na dugo putovanje u Srbiju, noseći mošti svoga
oca i nadajući se da će pomoći da mu se braća pomire.

J a n k o: Šta su mošti?

T e o d o r a: Mošti su ili posmrtni ostaci, ili nešto što je pripadalo nekom

svetitelju. Vernici mnogo poštuju mošti svetitelja, pa i danas putuju u
manastire i hramove koji čuvaju neke mošti, da im se poklone

S m i lj k a: Meni je zanimljivo to što su sva tri brata zajedno i složno

mošti svog oca sahranili u Studenici, gde se i danas nalaze, a Sava je
zatim postavljen za igumana ovog manastira. Tu je napisao Žitije svetog
Simeona, o životu svoga oca. To žitije se smatra jednim od važnijih dela
srednjovekovne književnosti.

Đ o r đ e: Da li je Sava još nešto napisao?

N a đ a: O, da! Smatra se da je on začetnik samostalne srpske

književnosti. Do tada su Srbi samo prepisivali tuđe knjige i zapise.Žitije
Svetog Simeona je prvo originalno delo srpske književnosti. Osim žitija
napisao je i tri manastirska tipika - to su vam pravilnici o načinu i
redosledu vršenja crkvenih službi. Zatim je napisao Službu Svetom
Simeonu, Poslanicu igumanu Spiridonu, Ustav za držanje ‘Psaltira’ i
Nomokanon ili Zakonopravilo. Ovo poslednje predstavlja skup crkvenih i
svetovnih zakona i propisa, pa ga smatraju i nekom vrstom prvog ustava.

J a n k o: Znači, Sveti Sava je bio i književnik i, u neku ruku, pravnik. I

zakone je pisao.

T o d o r: Pa, da. Tada nije bilo mnogo pismenih i obrazovanih ljudi, a on

je bio izuzetno načitan i sve to znanje koje je godinama sakupljao sada
je mogao da iskoristi za ozbiljne stvari.

T e o d o r a: Bio je on i diplomata! Evo, zapisala sam da je u dogovoru

sa bratom Stefanom išao u dve važne diplomatske misije, u pokušaju da
od naših neprijatelja napravi prijatelje

S m i lj k a: Nije samo time zadužio crkvu. Bio je i veliki ktitor!

J a n k o: Jao, opet nova reč! Šta je ktitor?

S m i lj k a: To ti je osnivač i zaštitnik manastira, ili veliki darodavac.

Ktitor je grčka reč, a naša bi bila zadužbinar. Sava je najpre darovao
manastir Vatoped u kome je proveo sedam godina na Svetoj Gori. Zatim
je, zajedno sa ocem, podigao Hilandar. Pomogao je još tri svetogorska
manastira, kao i manastire u Carigradu i Solunu. U Srbiji je najpre
pomogao da se završi manastir Studenica, a onda je, zajedno sa svojim
bratom Stefanom, podigao Žiču, koja je bila prvo sedište naše crkve.
Pomagao je i izgradnju manastira Mileševa. Važno je znati da su mnogi
od tadašnjih manastira u Srbiji ujedno bili i bolnice.

Đ o r đ e: Meni je naročito bilo zanimljivo da čitam o njegovom

ktitorskom radu u Palestini. Sava je dva puta tamo boravio. Ta putovanja
se nazivaju hodočašća, odnosno putovanja iz verskih razloga, koja su
podrazumevala obilazak Svete zemlje. Sava je obišao Jerusalim,
Vitlejem, Jordan.

J a n k o: A da li ljudi i danas idu na hodočašća?

N a đ a: Da. Kada obiđu Hristov grob i sveti grad Jerusalim, imaju pravo
da ispred svog imena stave „hadži“. To je velika čast!

J a n k o: A šta je to ha...
S m i lj k a (upada mu u reč): Janko, ovo je XXI vek! Možeš slobodno i sam
nešto da potražiš na internetu. Neće te ujesti!
(Svi se nasmeju, pa na kraju i Janko)

T o d o r: Zar nije Sava umro u povratku sa tog drugog hodočašća?

T e o d o r a: Da. Umro je u povratku, vraćajući se kroz Bugarsku.

Tačnije, preminuo je 14. januara 1236. i bio sahranjen u tadašnjoj
bugarskoj prestonici Trnovu. Posle godinu dana njegove mošti su
prenete u manastir Mileševa. Ubrzo zatim, Sava je proglašen za sveca.
U srednjovekovnoj Srbiji njegov grob je postao mesto hodočašća. U
doba turske vlasti, Srbi su ga nazivali svojim učiteljem i prosvetiteljem.

T o d o r: A onda je Sinan-paša njegove mošti oteo iz Mileševe i odneo

ih u Beograd, krajem XVI veka. Spalio ih je na Vračaru. Narodno
predanje kaže da je spašena ruka Svetog Save i da se i dan-danas
nalazi u manastiru Svete Trojice, kod Pljevalja, na severu Crne Gore. Na
mestu gde su spaljene mošti, nakon oslobođenja od Turaka podignuta je
crkva u čast Svetog Save, a na njenom mestu se danas nalazi Hram
Svetog Save, koji je jedan od najvećih pravoslavnih hramova na svetu.
Taj se hram gradio od... (kratko traži po papirima)... 15. septembra 1935, sa
manjim i većim prekidima, i još uvek nije sasvim završen.
(Kratka pauza. Svi glumci su zamišljeni. Tišinu prekida Janko bojažljivim pitanjem )

J a n k o: Ja moram da pitam. Zašto mi danas obeležavamo Dan Svetog

Save baš 27. januara?

S m i lj k a: Zato, Janko, što je preminuo 14. januara po julijanskom

kalendaru, a to ti je 27. januar po ovom našem, gregorijanskom
kalendaru.
(Janko značajno klima glavom i ponovo svi zamišljeno ćute nekoliko trenutaka. Prva
progovara Nađa, ozbiljnim i svečanim glasom)

N a đ a: Znači ovako: ako sam dobro zapisala (čita s papira), Sveti Sava je
bio srpski princ, monah, osnivač Hilandara, iguman manastira Studenica,
ktitor, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske
pravoslavne crkve?
T o d o r: Da, da. (značajno klima glavom) I sve to za šezdesetak godina
života. Inače, kao svetac Sveti Sava je poštovan i među rimokatolicima i
muslimanima, a u doba vladavine ruskog cara Ivana Groznog, bio je
naročito poštovan u Rusiji.

T e o d o r a: Dan Svetog Save, ili Savindan, je postao datum za

obavljanje raznih važnih događaja. Tako je na Savindan 1826. osnovana
Matica srpska. Od tada se sve više smatrao zaštitnikom srpskih škola.
Jedino se u vreme Tita nije proslavljao kao školska slava.

J a n k o (podiže obrve zabrinuto i začuđeno): I mi sada treba sve to da

opišemo i napišemo za školu?

S m i lj k a (odlučno): Nego šta nego da ćemo da napišemo. Gledaj šta je

sve uradio za sve nas, a nama da bude teško da napišemo!

Đo r đ e (svečanim glasom): I da napišemo, i da naučimo, i da zapamtimo! I

da znamo zbog čega je Sveti Sava školska slava!

S v i (ustaju i svečanim glasom govore): USKLIKNIMO S LjUBAVLjU

SVETITELjU SAVI! Zatim ponovo sedaju za sto i počinju da pišu,
ozbiljno i posvećeno.
KR A J