NEDELJA IV

Reynolds - ova transportna teorema

Pratiće se fluid (voda i zagađivač) mase M, koji se kreće. Zapremina ∀f, koju zauzima
fluid mase M, može se tokom vremena deformisati (smanjivati, povećavati, menjati oblik).

Ukupna masa zagađivača unutar posmatrane mase fluida M u ∀f (u bilo kom vremenu
t) iznosi:

MZ = ∫ dM
∀f
Z = ∫ ρCd∀
∀f

Promena ukupne mase zagađivača unutar posmatrane mase fluida se može izraziti kao:

DM Z D
Dt
=
Dt
∫ ρ Cd∀
∀f

D
gde označava materijalni izvod, t.j. ukazuje da se prati izabrana masa fluida. Ovo je tzv.
Dt
Lagranžijanski (Lagrange) pristup problemu, veoma pogodan za izvođenje jednačina kojima
se opisuju zakoni održanja.

Uvešće se nadalje sledeće obeležavanje:

∀f (t) - zapremina koju je posmatrana masa fluida zauzimala u t
∀f (t+δt) - zapremina koju posmatrana masa fluida zauzima u t+δt.

38
 Sada se ukupna promena mase zagađivača unutar posmatrane mase fluida može pisati
kao:

DM Z D  1  
= ∫ ρ Cd∀ = δlim  
t →0 δ t 
∫ ρ Cd∀ − ∫ ρ Cd∀
Dt Dt ∀f 
  ∀ f ( t + δt ) ∀ f (t ) 

pri čemu napisano predstavlja klasičnu definiciju izvoda.

Za rešavanje praktičnih zadataka je, međutim, nepraktično da se prati izabrana masa

fluida. Mnogo praktičnije da se izabere (fiksna) nepokretna zapremina i da se izučava
promena mase zagađivača unutar nepokretne kontrolne zapremine ∀k ograničene površinom
Sk , što je tzv. Ojlerijanski(Euler) pristup problemu.

Za kontrolnu zapreminu će se izabrati zapremina koju je fluid zauzimao na počerku

izučavanja - u trenutku t pa je:

∀ k (t) = ∀ f ( t)

Napisanom materijalnom izvodu će se dodati i oduzeti:

1
lim
δt → 0 δ t
∫ ρ Cd∀
∀ k ( t + δt )

tako da se dobije:

DM Z  1    1  
= lim   ∫ ρ Cd∀ − ∫ ρ Cd∀  + lim   ∫ ρ Cd∀ − ∫ ρ Cd∀  (*)
δt → 0 δ t
Dt   ∀ f ( t + δt ) ∀ k ( t + δt )  δt → 0  δ t  ∀ k ( t + δt ) ∀ f ( t ) ≡∀ k ( t ) 

Prvo će se razmatrati prvi član sa desne strane jednačine (*). Razlika integrala u
razmatranom članu se svodi na razliku (mase) fluidnih delića posmatrane mase M koji
napuštaju Vk kroz (deo površine) Sk, da zauzmu novu zapreminu (na skici obeleženu sa
“plus”) i (mase) “novih” fluidnih delića koji ulaze kroz (deo površine) Sk da zauzmu
zapreminu (na skici obeleženu sa “minus”) koju su delići mase M napustili. Stoga napisana
razlika integrala nije ništa drugo nego izlaz-ulaz tj. protok delića (koji nose neku masu
zagađivača) kroz Sk:

39
  1   1 r r
lim   ∫ ρ Cd∀ − ∫ ρ Cd∀  = lim ∫ ρ CV ⋅ n dS δ t
δt → 0 δ t
  ∀ f ( t + δt ) ∀ k ( t + δt )  δt → 0 δ t Sk ( t + δt )

gde
r je:
V - vektor brzine fluidnog delića,
r
nr - jedinični vektor (ort) spoljašnje normale na dS,
r
V ⋅ n - vektorskir proizvod koji označava komponentu upravnu na dS r
r r
(tamo gde je V ⋅ n > 0 delići napuštaju zapreminu, a tamo gde je V ⋅ n < 0 delići osvajaju
zapreminu).

Drugi član sa desne strane jednačine (*) zapravo predstavlja klasičnu definiciju
izvoda:

1   ∂
lim   ∫ ρ C d∀ − ∫ ρ C d∀  =
 ∂ t ∀ ∫(t )
ρ C d∀
δt →0 δ t 
  ∀k (t +δt ) ∀k (t )  k

što je lokalna promena (unutar nepokretne kontrolne zapremine) mase zagađivača.

Ako je ∀k ne samo nepokretna već i nedeformabilna zapremina, tj. ako je

∀k(t)=∀k(t+δt)=const., onda je:

∂ ∂ ( ρ C)
∫ ρ C d∀ = ∫
∂ t ∀ (t ) ∂t
d∀
k ∀ (t ) k

Konačno, ako je ∀k nepokretna nedeformabilna zapremina, jednačina (*) se može

pisati kao:

DM Z D ∂ ( ρ C) r r
Dt
=
Dt
∫ ρ Cd∀ = ∫ ∂t
d∀ + ∫ ρ CV ⋅ n dS
∀f ∀k Sk

Lagranžijanski Ojlerijanski

što zapravo predstavlja prelaz sa Lagranžijanskog na Ojlerijanski pristup izučavanja

problema. Ovaj prelaz je poznat kao Reynolds-ova transportna teorema.

40
 3. JEDNODIMENZIONALNO NEUSTALJENO TEČENJE
U OTVORENIM TOKOVIMA

3.1. Integralni oblik jednačina

Integralni oblik jednačina kojima se opisuje jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u

otvorenim tokovima će se izvesti polazeći od integralnog oblika osnovnih jednačina mehanike
fluida: jednačine održanja mase i jednačine održanja količine kretanja.

Ako se koristi Lagranžijanski (Lagrange) pristup, tj. ako se prati izabrana masa fluida
koja zauzima zapreminu ∀f, onda se jednačina održanja mase (jednačina kontinuiteta)
jednostavno formuliše kao:

D
Dt
∫ ρ d∀ = 0
∀f

gde je: ρ - gustina fluida.

Prelaskom na Ojlerijanski (Euler) pristup (Reynolds-ova transportna teorema), t.j. na

razmatranje promena unutar nepokretne zapremine ∀ ograničene površinom S, jednačina
održanja mase postaje:

∂
∫ ρ d∀ + ∫ ρ u j n j dS = 0
∂t∀ S

r
gde je: uj - komponenta vektora brzine v u pravcu j, a nj komponenta jediničnog vektora
r r r
spoljne normale n u pravcu j, tako da uj nj zapravo predstavla vektorski proizvod v ⋅ n . U
prethodnoj jednačini prvi član sa leve strane označava lokalnu promenu mase u ∀, a drugi
r r
član označava izlaz-ulaz mase kroz S (vektorski proizvod v ⋅ n > 0 predstavlja (pozitivan)
r r
izlaz mase, a proizvod v ⋅ n < 0 predstavlja (negativan) ulaz mase, što se može zaključiti i sa
skice).

Takođe, ako se koristi Lagranžijanski (Lagrange) pristup, tj. prati izabrana masa
fluida(koja zauzima zapreminu ∀f ograničenu površinom Sf), pa na tu masu primeni drugi
Njutnov zakon (koji tvrdi da je promena količine kretanja razmatrane mase jednaka sumi svih
sila koje na tu masu deluju), onda se jednačina održanja količine kretanja (napisana za pravac
i) može napisati u sledećem obliku:

88
 D
Dt
∫ ρui d∀ = ∫ ρ f i d∀ − ∫ pn i dS + ∫ σ jid n j dS
∀f ∀f Sf Sf

gde je: ui - komponenta vektora brzine u pravcu i, fj - komponenta vektora zapreminske sile
(po jedinici mase) u pravcu i, p - pritisak (sferni deo napona), σ jid - komponenta tenzora
devijatorskog dela napona, koja deluje u pravcu i na ravan sa normalom u pravcu j. U
prethodnoj jednačini član sa leve strane predstavlja promenu količine kretanja, a članovi sa
desne strane predstavljaju sile, i to prvi član zapreminsku silu a drugi i treći površinske sile
(razdvojene na površinsku silu usled pritiska i površinsku silu usled devijatorskog dela
napona).

Prelaskom na Ojlerijanski pristup (Reynolds-ova transportna teorema), tj. na

razmatranje promena unutar nepokretne zapremine ∀ ograničene površinom S, jednačina
održanja količine kretanja postaje:

∂
∫ ρ u d∀ = − ∫ ρ u j n j ui dS + ∫ ρ f i d∀ − ∫ p ni dS + ∫ σ jid n j dS
∂t∀ i S ∀ S S

gde prvi član sa leve strane označava lokalnu promenu količine kretanja u ∀, a drugi član sa
leve strane označava izlaz-ulaz količine kretanja kroz S. Članovi sa desne strane imaju isto
značenje kao u prethodnoj jednačini.

Razmatraće se kako se masa i količina kretanja menjaju tokom konačnog vremenskog

intervala od t1 do t2, pa će se zato polazne jednačine integraliti i po vremenu:

jednačina održanja mase:

∂
t2 t2

∫ ∂ t ∫ ρ d∀dt = − ∫ ∫ ρ u j n j dSdt
t1 ∀ S t1

jednačina održanja količine kretanja (za pravac i):

∂
t2 t2 t2 t2 t2

∫ ∂ t ∫ ρ ui d∀dt = − ∫ ∫ ρ u j n j ui dSdt + ∫ ∫ ρ f i d∀dt − ∫ ∫ p ni dSdt + ∫ ∫ σ jid n j dSdt

t
1 ∀ t S
1 t ∀ 1 t S 1 t S 1

Prethodno napisane jednačine su trodimenzionalne, kao što je to uostalom i tečenje u

otvorenim tokovima. Jednodimenzionalno tečenje je aproksimacija koja se može primeniti
samo u slučajevima kada važe određene pretpostavke.

Francuski hidrauličar de St. Venant (Jean-Claude Barre de Saint-Venant) je još 1870-

71. formulisao uslove pod kojima se neustaljeno tečenje u otvorenim tokovima može opisati
jednodimenzionalnim jednačinama i izveo odgovarajuće jednačine (koje se obično nazivaju i
de St. Venant-ove jednačine). Navešće se poznate de St. Venant-ove pretpostavke približno
onako kako ih je sam autor formulisao (a u zagradi će se dodati i dopunska objašnjenja):

1) Nivo slobodne površine se ne menja previše naglo (što znači da strujnice nisu previše
zakrivljene, ondosno da je vertikalno ubrzanje zanemarljivo, tj. da važi pretpostavka o
hidrostatičkom rasporedu pritisaka).

89
2) Promena nivoa slobodne površine poprečno na struju nema značajnog uticaja na
propagaciju talasa (što znači da se može pretpostaviti da je nivo slobodne površine upravno
na struju horizontalan).

3) Neuniformnost brzina po poprečnom preseku struje ne utiče značajno na propagaciju talasa

(što znači da se može pretpostaviti konstantna brzina po poprečnom preseku).

4) Gubici na trenje u neustaljenom tečenju ne razlikuju se značajno od onih u ustaljenom

tečenju (što znači da se mogu koristiti formule za trenje koje važe za ustaljeno tečenje).

5) Prosečni pad dna u podužnom pravcu je mali (tj. cos α ≅ 1 , odnosno sin α ≅ t g α , gde je
α ugao koji dno zaklapa sa horizontalom, kao na skici).

U nastavku će se izvesti jednačine za jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u otvorenim

tokovima (de St. Venant-ove jednačine), pri čemu se neće slediti originalno izvođenje, ali
će se koristiti originalne de St. Venant-ove pretpostavke, kao i dodatna pretpostavka:

6) Kod većine praktičnih problema može se smatrati da je gustina ρ = const. po poprečnom

preseku.

Razmatraće se kontrolna zapremina ∀ između x = x1 i x = x2 i t = t1 i t = t2, kao na

skici:

gde je: u - komponenta brzine upravna na poprečni presek struje (što je pod generalnom
pretpostavkom jednodimenzionalnog strujanja jedina komponenta brzine različita od nule), S -
površina koja ograničava zapreminu ∀, A - površina poprečnog preseka struje upravno na
pravac strujanja.

Izvođenje će krenuti od polaznih trodimenzionalnih jednačina, integraljenih po

vremenu.

Prvo će se razmatrati jednačina održanja mase, član po član.

Lokalna promena mase u ∀ , u intervalu t1 do t2:

90
 ∂
t2

∫ ∂ t ∫ ρ d∀dt
t1 ∀

je, ako se pretpostavi da je ρ = const po A, ekvivalentna sa:

∂
t2 x2

∫ ∂ t ∫ ρ A dxdt
t1 x 1

odakle se (trivijalnim) integraljenjem po vremenu dobija:

x2 x2

∫ ρ A dx − ∫ ρ A dx
x1 x1
t2 t1

što se sažetije može napisati kao:

x2

∫ ( ρ A) t2

− ( ρ A) t  dx
1
x1

(Izlaz-ulaz) mase kroz S, u intervalu t1 do t2:

t2

∫∫ ρ u j n j dSdt
t1 S

je, pošto su uz generalnu pretpostavku jednodimenzionalnog tečenja sve komponente brzine

osim one upravne na poprečni presek struje jednake nuli, odnosno pošto od čitave površine S
kod jednodimenzionalnog strujanja protok postoji samo kroz poprečne preseke A1 i A2,
jednak:

t2  
∫ ∫ ρ u dA − ∫ ρ u dA dt

t1 
A2 A1 

što se, ako se koriste pretpostavke da su ρ i u konstantni po poprečnom preseku pa

je ∫ ρ udA = ρ u ∫ dA = ρ u A , može pisati kao:
A A

t2

∫ ( ρ u A) x2

− ( ρ u A) x  dt
1
t1

Konačno, integralni oblik jednačine održanja mase za jednodimenzionalno neustaljeno

tečenje u otvorenim tokovima glasi:
x2 t2

∫ ( ρ A) t2 − ( ρ A) t1  dx + ∫ ( ρ u A) x2 − ( ρ u A) x1  dt = 0
x1 t1

Razmatraće se nadalje jednačina održanja količine kretanja, takođe član po član.

91
 Lokalna promena količine kretanja u ∀, u intervalu t1 do t2:

∂
t2

∫ ∂ t ∫ ρ u d∀dt
t1 ∀
i

je, pod pretpostavkom da su ρ  i u = const po A (gde je u = ui, i - pravac upravan na presek

struje, za koji se jadnačina i piše) , jednaka:

∂
t2 x2

∫ ∂ t ∫ ρ u A dxdt
t
1 x 1

odakle se (trivijalnim) integraljenjem po vremenu dobija:

x2 x2

∫ ρ u A dx − ∫ ρ u A dx
x1 x1
t2 t1

što se sažetije može pisati kao:

x2

∫ ( ρ u A) t2

− ( ρ u A) t  dx
1
x1

(Izlaz-ulaz) količine kretanja kroz S, u intervalu t1 do t2:

t2

∫∫ ρ u j n j ui dSdt
t1 S

je, pošto su uz generalnu pretpostavku jednodimenzionalnog tečenja sve komponente brzine

osim one upravne na poprečni presek struje jednake nuli, odnosno pošto od čitave površine S
kod jednodimenzionalnog strujanja protok postoji samo kroz poprečne preseke A1 i A2,
jednak:

t2  
∫ ∫ ρ u 2
dA − ∫ ρ u 2
dA  dt
t1 
 2
A A 1


što se, ako se koriste pretpostavke da su ρ i u konstantni po poprečnom preseku pa

je ∫ ρ u 2 dA = ρ u 2 ∫ dA = ρ u 2 A , može pisati kao:
A A
t2

∫ ( ρ u A) 2
x2 1

− ( ρ u 2 A) x  dt
t1

Dejstvo zapreminskih sila na fluid u ∀ , tokom intervala t1 do t2:

t2

∫∫ ρ f i d∀dt
t1 ∀

92
će se izraziti pod pretpostavkom da se od zapreminskih sila ovde razmatra jedino sila
gravitacije (težina). Onda je vektor zapreminske sile:
r r
f =g
r
gde je g - gravitaciono ubrzanje koje deluje vertikalno naniže. Pošto se kod
jednodimenzionalnog tečenja jednačine pišu za pravac tečenja, to je ovde potrebna
komponenta gravitacionog ubrzanja u pravcu x:

f i = gi = g x

što se, uz pretpostavku da je podužni nagib dna mali ( cos α ≅ 1 ), može pisati kao:

∂ Zd n a
g x = g sin α ≅ g tg α = − g = gS 0
∂x

∂ Zd n a
gde su uvedene oznake: Zdna - kota dna, − g = S 0 - lokalni nagib dna.
∂x

Dejstvo zapreminskih sila na fluid u ∀ tokom intervala t1 do t2 (pisano za pravac

tečenja) se onda može izraziti kao:
t2

∫∫ ρ gS 0 d∀dt
t1 ∀

što je, pod pretpostavkom da je ρ = const. po A, ekvivalentno sa:

t 2 x2

∫∫ρ g S 0 A dxdt
t1 x1

Dejstvo sile pritiska na fluid u ∀ , tokom intervala t1 do t2:

t2

− ∫ ∫ p ni dS dt
t1 S

se, u jednodimenzionalni jednačinama napisanim za pravac strujanja, svodi na dejstvo sile

pritiska u pravcu strujanja x.

93
 Pogodno je za dalje izvođenje da se dejstvo sile pritiska u x pravcu razdvoji na dva
dela:

a) dejstvo sile pritiska na poprečne preseke u x1 i x2, i

b) reakcija na dejstvo sile pritiska na omotač (čvrstu granicu) usled neprizmatičnosti korita.

a) Sila pritiska u (bilo kom) poprečnom preseku se računa na osnovu pretpostavke o

hidrostatičkom rasporedu pritisaka. Za poprečni presek kao na skici će se uvesti lokalni
koordinatni sistem sa koordinatom ζ umesto z.

Elementarna sila pritiska, tj. sila pritiska na elementarnu površinu (b dζ )

se dobija množenjem elementarne površine sa pritiskom u težištu površine:

ρ g( h − ζ ) b dζ

Sila pritiska na ceo poprečni presek dobija se integraljenjem elementarnih sila po

čitavom preseku (uz korišćenje pretpostavke da je ρ = const. po preseku):
h

ρ g ∫ ( h − ζ ) b dζ = ρ g I 1
0

gde je: I 1 = ∫ ( h − ζ ) b dζ - statički moment površine preseka u odnosu na nivo slobodne

0
površine.

Dejstvo sile pritiska u presecima x1 i x2, tokom intervala t1 do t2 se sada može izraziti
kao:
t2
 
g ∫ ( ρ I 1 ) x − ( ρ I 1 ) x  dt
1 2
t1

b) Reakcija na dejstvo sile pritiska na omotač (čvrstu granicu) usled neprizmatičnosti

će se izvesti tako što će se prvo razmotriti elementarna sila (sila na elementarnu površinu)
usled neprizmatičnosti pri istoj dubini: h( x1 ) = h( x 2 ) = h0 .

94
 ∂b
Sa skice se vidi da dx predstavlja povećanje širine elementarne površine (b dζ )
∂x
∂b
na rastojanju dx. Onda dx dζ predstavlja priraštaj elementarne površine na istom
∂x
rastojanju.

Pošto je jasno da se sile pritiska u dva susedna preseka na istu elementarnu površinu
pri istoj dubini poništavaju, onda će, ako su elementarne površine različite, pri istoj dubini
ukupna elementarna sila pritiska usled neprizmatičnosti biti jednaka sili na priračtaj
elementarne površine. Prema tome, reakcija na elementarnu silu pritiska usled
neprizmatičnosti pri istoj dubini (čiji je smer suprotan od smera same sile pritiska) se može
izraziti kao:

∂ b 
ρ g( h − ζ )  dx dζ
 ∂ x h =h
0

∂b ∂b
gde > 0 znači da je sila pozitivna (kao na prethodnoj skici), a < 0 znači da sila deluje
∂x ∂x
suprotno od pozitivnog smera ose x.

Reakcija na silu pritiska usled neprizmatičnosti na čvrsti omotač između dva preseka
na rastojanju dx dobija se kada se integrale po dubini elementarne sile reakcije (za istu
dubinu):

h
∂ b 
ρ g ∫ ( h − ζ )  dx dζ = ρ g I 2 dx
o  ∂ x h= h
0

h
∂ b 
gde je sa I 2 = ∫ (h − ζ )  dζ obeležen statički momenat promene površine u odnosu
o  ∂ x  h= h0
na nivo slobodne površine.

Ukupna reakcija na silu pritiska usled neprizmatičnosti na čvrst omotač između

preseka x = x1 i x = x2, tokom perioda t1 do t2 iznosi:
t 2 x2

g ∫ ∫ ρ I 2 dx dt
t1 x1

Očigledno je da izvedeni izraz važi samo za postepenu promenu širine.

Dejstvo površinske sile od devijatorskog dela napona na fluid u ∀ , od t1 do t2:

95
 t2

∫ ∫σ d
ji n j dSdt
t1 S

će se izvesti pod pretpostavkom da je u dejstvu devijatorskog dela napona dominantna dejstvo

napona trenja na dodiru sa čvrstom granicom. Ova pretpostavka opravdava se time što je
devijatorski deo napona propocionalan izvodima brzina, a ti izvodi su najveći uz čvrstu
granicu.

Sila trenja na dodiru sa čvrstom granicom, za poprečni presek kao na skici:

se može izraziti kao:

− ∫ τ d na dO
O

gde τdna označava napon trenja na dodiru vode sa čvrstom granicom (dnom), O označava
okvašeni obim, a znak minus označava smer suprotan od smera tečenja.

Ako se razmatra element okvašenog obima preseka (prikazan na prethodnoj skici) vidi
se da je:

dy dy
cos ψ = odnosno dO =
dO cos ψ

Stoga se sila trenja na dodiru sa čvrstom granicom za poprečni presek može izraziti
kao:
B
τ d na
−∫ dy
0 cos ψ

a ukupna sila trenja na dodiru sa čvrstom granicom, na rastojanju od x = x1 do x = x2, tokom

perioda t1 do t2 može izraziti kao:
t 2 x2 B
τ d na
−∫ ∫ ∫ dydxdt
t1 x1 0 cos ψ

Pošto je raspored napona trenja po okvašenom obimu većinom nepoznat, to se u

96
praktičnim zadacima obično koristi srednja (prosečna) vrednost napona trenja za presek:

1 τ d na
B

τ = ∫
~ dy
O 0 cos ψ

odakle se dobija da je:

B
τ d na
∫ dy = τ~ O
0 cos ψ

Ako se iskoristi poslednji izraz, ukupna sila trenja na dodiru sa čvrstom granicom, na
rastojanju od x = x1 do x = x2, tokom perioda t1 do t2 se može izraziti kao:
t 2 x2

− ∫ ∫ τ~ Odxdt
t1 x1

Prosečni (srednji) napon trenja za presek može da se izrazi i preko prosečne brzine za
presek:

ρ u2
τ~ = Cτ
2

gde je: u - prosečna (srednja) brzina za presek, a Cτ - koeficijent trenja.

Uz pomoć prethodnog izraza za prosečni (srednji) napon trenja za presek, ukupna sila
usled napona trenja postaje:

ρ u2
t 2 x2

− ∫ ∫ Cτ Odxdt
t1 x1 2

Prema de St. Venant-ovim pretpostavkama, za τ~ se mogu koristiti izrazi koji važe za

ustaljeno tečenje. Na primer, iz poznatog Darcy-Weisbach-ovog izraza:

L u2
E1 − E 2 = Ei z g = Cτ
R 2g
odnosno:

E1 − E 2 E i z g u2
= = S f = Cτ
L L 2 gR

A
gde je: R = - hidraulički radijus, Sf - nagib linije energije ili tzv. nagib trenja, dobija se da
O
je:

u2
Cτ = gRS f
2
odnosno:

97
 ρ u2
Cτ = ρ g RS f
2

Ako se iskoristi prethodni izraz, ukupna sila usled napona trenja postaje:
t 2 x2

− ∫ ∫ ρ gRS f Odxdt
t1 x1
A
ili, pošto je R = :
O
t 2 x2

− ∫ ∫ ρ gAS f dxdt
t1 x1

Za nagib trenja Sf, u prethodnom izrazu za ukupnu silu usled napona trenja, mogu se
koristiti uobičajene empirijske veze srednje brzine i nagiba trenja za ustaljeno tečenje. Na
primer, ako se koristi Manning-ova formula:

1 23
u = R Sf
n

gde je n Manning-ov koeficijent hrapavosti, dobija se:

u2n2 Q2n
Sf = 4 = 4
R3 A2 R 3

gde je sa Q obeležen proticaj. Ako se koristi Chezy-jeva formula:

u = C RS f

gde je sa C obeležen Chezy-jev koeficijent hrapavosti, dobija se:

u2 Q2
Sf = = 2 2
CR C A R

Kada se uvrste svi prethodno izvedeni članovi, dobija se integralni oblik jednačine
održanja količine kretanja za jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u otvorenim tokovima:

x2 t2

∫ ( ρ u A) t2 − ( ρ u A) t1  dx + ∫ ( ρ u 2 A) x2 − ( ρ u 2 A) x1  dt =
x1 t1
t 2 x2 t2 t 2 x2 t 2 x2
 
= g ∫ ∫ ρ A S 0 dxdt + g ∫ ( ρ I 1 ) x − ( ρ I 1 ) x  dt + g ∫ ∫ ρ I 2 dxdt − g ∫ ∫ ρ A S f dxdt
1 2
t1 x1 t1 t1 x1 t1 x1

Uočava se da izvedene integralne jednačine dozvoljavaju postojanje diskontinuiteta

(strmih talasa, hidrauličkog skoka itd.) u toku - jer nikakve pretpostavke o kontinualnosti
funkcija nisu uvedene tokom izvođenja. Takođe, tokom izvođenja nije zahtevano da ( x 2 − x1 )
ili ( t 2 − t 1 ) budu ograničeni (mali).

98
 3.2. Diferencijalni oblik jednačina

Diferencijalne jednačine će se izvesti od integralnih, uz pretpostavku da su zavisno

promenljive neprekidne i diferencijabilne funkcije.

Koristeći razvijanje funkcije u Taylor-ov red može se, na primer, pisati:

∂ f ∂ 2f (x − x1 )
2

( f )x 2
= ( f )x
1
+
∂x
( x2 − x1 ) + ∂ x 2 2

2!
+...
x1 x1

ili:
∂ f ∂ 2f (t − t1 )
2

( f )t 2
= ( f )t
1
+
∂x
( t 2 − t1 ) + ∂ t 2 2

2!
+...
t1 t1

gde f može biti ( ρ A) ili ( ρ u A) , ( ρ u 2 A) , itd.

Ako se u prethodnim izrazima zanemare svi članovi sa izvodima višim od prvog

izvoda, onda se sledeći integrali mogu pisati kao:

 
∫ [( f ) ] ∂ f ∂ f
t2 t2 t2

−( f )x dt = ∫ ( f ) x +
∂x
( x2 − x1 ) − ( f ) x1  dt = ∫ ∂ x (x 2 − x1 ) dt
t1  
x2

1 1
t1 x1 t1 x1

odnosno:

 
∫ [( f ) ] ∂ f ∂ f
x2 x2 x2

−( f )t dx = ∫ ( f ) t +
∂x
( t 2 − t1 ) + ( f ) t1 dx = ∫ ∂ t
 (t 2 − t1 ) dt
x1  
t2

1 1
x1 t1 x1 t1

Kada se pusti da x 2 → x1 i t 2 → t 1 i nađu limesi prethodnih integrala, dobija se:

∫ [( f ) x − ( f ) x ] dt = xlim
∂ f ∂ f
t2 t2 t 2 x2

lim
x →x
2 1 →x
2
∫ ∂ x ( x 2 − x1 ) dt = ∫ ∫ ∂ x dxdt
1 2 1
t1 t1 x1 t1 x1

gde je (videti skicu):

∂f ( f )x − ( f ) x1
(x 2 − x1 ) = ∫ ∂
x2
f
lim
x →x ∂ x
(x 2 − x1 ) = 2
dx
2 1
x1
x 2 − x1 x1
∂x

odnosno, dobija se:

99
 ∫ [( f ) ] ∂ f ∂ f
x2 x2 x2 t 2

lim − ( f )t dx = lim ∫ (t − t1 ) dx = ∫∫ ∂ t dtdx .

x ∂ t
t2 2
t 2 → t1 1 t →t
2 1
x1 1 t1 x1 t1

Ako se prethodno dobijeni izrazi primene na odgovarajuće članove u integralnim

jednačinama, odgovarajući članovi u jednačini održanja mase postaju:


x2

x2 t 2
∂ ( ρ A)
lim ∫ ( ρ A) t − ( ρ A) t  dx = ∫∫ dtdx
t 2 → t1  2 1 ∂t
x1 x1 t1


t2

t 2 x2
∂ ( ρ u A)
lim ∫ ( ρ u A) x − ( ρ u A) x  dt = ∫∫ dxdt
x2 → x1  2 1 ∂x
t1 t1 x1

a odgovarajući članovi u jednačini održanja količine kretanja postaju:

x2
 
x2 t 2
∂ ( ρ u A)
lim ∫ ( ρ u A) t − ( ρ u A) t  dx = ∫∫ dtdx
t 2 → t1
x1
2 1
x1 t1 ∂t

t2
  ∂ ( ρ u 2 A)
t 2 x2

lim ∫ ( ρ u 2 A) x − ( ρ u 2 A) x  dt = ∫ ∫ ∂ x dxdt
x2 → x1  2 1
t1 t x
1 1


t2

t 2 x2
∂ ( ρ I1 )
lim ∫ ( ρ I 1 ) x − ( ρ I 1 ) x  dt = ∫∫ dxdt
x2 → x1  2 1 ∂x
t1 t1 x1

Dobijeni članovi će se uvrstiti u integralne jednačine, pa jednačina održanja mase

postaje:

∂ ( ρ A)
x2 t 2 t x
∂ ( ρ u A) 2 2

∫ ∫ ∂ t dtdx + ∫ ∫ ∂ x dxdt = 0
x t
1 1 t x 1 1

a jednačina održanja količine kretanja postaje:

∂ ( ρ u A)
x2 t 2 t x
∂ ( ρ u 2 A) 2 2

∫ ∫ ∂ t dtdx + ∫ ∫ ∂ x dxdt =
x t
1 1 t x 1 1

t 2 x2
∂ ( ρ I1 ) t x t 2 x2 t x 2 2 2 2

= g ∫ ∫ ρ A S 0 dxdt − g ∫ ∫ dxdt + g ∫ ∫ ρ I 2 dxdt − g ∫ ∫ ρ A S f dxdt

t x 1 1 t x ∂x t x 1 1 t x 1 1 1 1

Napisane jednačine važe za proizvoljnu oblast integracije ( x1 , x 2 ) i ( t1 , t 2 ) , pa prema

tome važe i u diferencijalnom obliku:

jednačina održanja mase:

100
 ∂ ( ρ A) ∂ ( ρ u A)
+ =0
∂t ∂x

jednačina održanja količine kretanja:

∂ ( ρ u A ) ∂ ( ρ u 2 A) ∂ ( ρ I1 )
∂t
+
∂x
= −g
∂x
+ g ρ I 2 + g ρ A S0 − S f ( )
Ako se pretpostavi da je gustina ρ = const. i koristi Q = uA, dobija se sledeći oblik
jednačina:

jednačina održanja mase:

∂ A ∂Q
+ =0
∂t ∂x

jednačina količine kretanja:

∂ Q ∂  Q2 
+ 
∂ t ∂ x A
+ g I1  = g I 2 + g A S0 − S f

( )
Izvedeni oblik jednačina je tzv. konzervativni ili divergentni oblik jednačina
(jednačine su izvedene direktno iz osnovnih zakona održanja u integralnom obliku, a ako je
desna strana jednaka nuli sledi da je divergencija mase i količine kretanja po bilo kojoj
zatvorenoj konturi u ( x , t ) ravni jednaka nuli - tj. masa i količina kretanja su očuvani).

Iako je tokom izvođenja divergentnog oblika diferencijalnih jednačina pretpostavljeno

da su zavisno promenljive neprekidne (što isključuje diskontinuitete, strme talase, hidraulički
skok i sl.), može se pokazati da divergentni oblik još uvek omogućava tzv. "slabo" (weak)
rešenje u okolini diskontinuiteta (tj. obezbeđuje očuvanje mase i količine kretanja u okolini
diskontinuiteta).

U slučajevima kada se ne očekuje pojava strmih talasa, hidrauličkog skoka i sličnih

diskontinuiteta, obično se eliminišu šlanovi sa integralima I1 i I2 , jer je ove integrale teško
sračunati.

Ako je f = f ( x , y , z, t ) bilo kakva funkcija, onda se na osnovu Leibnitz-ove teoreme

može pisati da je:

z2
z2
∂ f ∂
z2
 ∂ z
∫ ∂ z dz = ∂ x ∫ f dz −  f ( x, y, z, t ) ∂ x  z
z1 z 1 1

Ako se prethodno primeni na član:

∂ I1 ∂ h
=
∂x ∂x0
∫ ( h − ζ ) b dζ

kao krajnji rezultat se dobija:

101
 ∂ I1 ∂h
=A +I
∂x ∂x 2

Kada se prethodni izraz uvrsti u poslednji napisani oblik jednačine održanja količine
kretanja, diferencijalne jednačine postaju:

jednačina održanja mase:

∂ A ∂Q
+ =0
∂t ∂x

dinamička jednačina:

∂ Q ∂  Q2  ∂ h 
+   + g A − S0  + g A S f = 0
∂ t ∂ x A  ∂ x 

Poslednja jednačina nije više u tzv. divergentnom obliku i ne omogućava očuvanje

količine kretanja u slučaju pojave diskontinuiteta, pa se zato za nju koristi izraz dinamička
jednačina a ne više jednačina održanja količine kretanja.

Dobijene su dve jednačine sa dve zavisno promenljive Q ( x , t ) i h ( x , t ) (dok je npr.

površina A = A ( h, x , t ) , itd.).

Jednačine se inače mogu formulisti tako da zavisno promeljive budu:

a) Q ( x , t ) i h ( x , t ) , ili

b) Q ( x , t ) i Z ( x , t ) , ili

c) u ( x , t ) i h ( x , t ) , ili

d) u ( x , t ) i Z ( x , t )

gde je sa Z obeležen nivo slobodne površine vode.

Na primer, ako se sa Z d na obeleži kota dna, a sa S 0 obeleži lokalni nagib dna, onde se
može pisati da je:

h = Z − Zd n a

∂ Zd n a
S0 = −
∂x

Takođe, sa skice se vidi da je priraštaj površine poprečnog preseka usled priraštaja

kote slobodne površine:

102
 dA = BdZ

pa je:
dA
=B
dZ

Konačno, pošto je A = A ( Z ) , uz pomoć prethodnog izraza dobija se da je:

∂ A ∂ A∂ Z ∂Z
= =B
∂t ∂Z ∂t ∂t

Ako se prethodni izrazi uvrste u diferencijalne jednačine, dobija se sledeći oblik

jednačina:

jednačina kontinuiteta:

∂Z 1∂Q
+ =0
∂t B∂x
dinamička jednačina:

∂ Q ∂  Q2  ∂Z
+  + g A + g ASf = 0
∂ t ∂ x A  ∂x

Ovo je i najčešće korišćeni oblik diferencijalnih jednačina, i to iz praktičnih razloga.

Naime, lokalni pad dna S0 i dubinu h je lako odrediti za kanal, ali ne i za reku, što se vidi i sa
skice. Zato je pogodnije koristiti oblik jednačina sa kotom slobodne površine vode Z.

103
 3.3. Granice važenja jednodimenzionalnih jednačina.
Složeni preseci

Pod složenim presecima ovde se, pre svega, misli na složene preseke u prirodnim
vodotocima, ali se slični primeri mogu naći i kod kanala, npr. u mešovitoj kanalizaciji.

Kod prirodnih vodotoka se razlikuje tzv. glavno korito i inundacija:

Voda većim delom godine teče kroz glavno korito, osim u kišnim periodima kada
ispuni i inundacije. Otpor trenja u inundacijama je obično veći od onog u glavnom koritu
(zbog vegetacije)

Postavlja se pitanje kako formulisati nagib trenja (nagib linije energije) za složeno
korito?

U poglavlju 3.1. je rečeno da se nagib trenja (nagib linije energije) izražava pomoću
istih impirijskih izraza koji se koriste i za ustaljeno tečenje, kao što su npr.:

- Manning-ov (odnosno Strickler-ov) izraz:

2 2
1
Q = AR 3 S f ( Q = K S t r AR 3
Sf )
n

gde je n (KStr) - Manning-ov (Strickler-ov) koeficijent hrapavosti,

- Chezy-jev izraz:

Q = CA RS f

gde je C - Chezy-jev koeficijent hrapavosti,

- Darcy-Weisbach-ov izraz:

L u2 f L u2
Ei z g = Cτ =
R 2g 4 R 2g

gde je f - Darcy-Weisbach-ov koeficijent hrapavosti.

Darcy-Weisbach-ov izraz se može preformulisati kao:

104
 Ei z g u2 u2
= S f = Cτ = f
L 2 gR 8 gR
odakle sledi da je:

8 gRS f
u=
f
odnosno:

8 gR
Q= A Sf
f

Kao što se vidi, svi prethodni izrazi mogu se napisati u opštem obliku:

Q = K Sf

tj., nagib trenja se uopšteno može izraziti kao:

Q2
Sf = 2
K

gde je, ako se koristi Manning-ov (Strickler-ov) izraz:

2 2
1
K= AR 3 ( K = K S t r AR 3 )
n

ako se koristi Chezy-jev izraz:

K = CA R

a ako se koristi Darcy-Weisbach-ov izraz:

8 gR
K=A
f

U prethodnim izrazima K (conveyance) definiše propusnu moć korita, jer u sebi sadrži
i koeficijent trenja i geometrijske karakteristike preseka: površinu porečnog preseka A i
hidraulički radijus R.

Kod složenih korita se propusna moć glavnog korita i inundacija značajno razlikuju.
Tečenje u inundaciji je, zbog velikog trenja, znatno sporije od tečenja u glavnom toku.

Jedan način da se razlike u propusnoj moći glavnog korita i inundacija uključe u

jednačine je da se napravi razlika između širine toka koja se koristi u dinamičkoj jednačini
(tzv. Baktivno) i širine toka koja se koristi u jednačini kontinuiteta (tzv Bakumulisanja), kao što je
pokazano na skici.

105
 Baktivno ili tzv. "aktivna" širina se onda koristi u dinamičkoj jednačini uz pretpostavku
da su brzine u inundacijama toliko male da ne daju značajan doprinos dinamičkoj jednačini.
Pri tome u dinamičku jednačinu ulazi propusna moć K za "aktivnu" površinu (skica).

Bakumulisanja ili "akumulaciona" širina se koristi u jednačini kontinuiteta uz pretpostavku

da je dominantna ulogs inundacije da akumuliše višak vode.

Drugi (bolji) način da se u jednačinama uzmu u obzir razlike u propusnoj moći

glavnog korita i inundacija je da se definiše propusna moć K za složeno korito i cela unese u
dinamičku jednačinu. Propusna moć za celo korito definiše se kao:

K= ∑K i
i

gde je, ako se koristi Manning-ova formula:

5
2
1 1 Ai3
K i = Ai Ri3 =
n ni 23
O
ili, ako se koristi Chezy-jeva formula:

3
2
A
K i = Ai C i Ri = C i i
1
2
O

i gde "i" označava element preseka (kao na skici), pri čemu je zanemareno trenje na dodiru
površina A1 i A2, A2 i A3 itd.

Onda se (za ceo presek) može pisati:

Q = ∑ Qi = ∑K i Sfi
i i

106
 Uobičajeno je, međutim, da se pretpostavi da je pad linije energije konstantan po
poprečnom preseku, pa se može pisati da je:

Q= ∑K i Sf
i

odnosno da se u jednačinama koristi:

Q2
Sf =
∑ Ki2
i

Razmotriće se koliko je ova poslednja pretpostavka dobra.

Obeležiće se, za trenutak, brzina u jednoj tački preseka sa u, brzina osrednjena po

dubini (srednja brzina u jednoj vertikali poprečnog preseka) sa u~ , a srednja brzina za ceo
~
presek sa u~ .

Raspored brzina po dubini toka, posebno u razvijenom turbulentnom tečenju, je takav

da nema velikog odstupanja brzina u tačkama duž vertkale od u~ :

h
1
gde je: u~ = ∫ udz .
h0

Međutim, raspored brzina u~ (tj. brzina osrednjenih po dubini) u pravcu upravno na tok
može biti veoma nejednolik u slučaju složenih preseka, kao što se vidi sa skice:

U ovakvom slučaju je pretpostavka da je nagib trenja (nagib linije energije) konstantan

po poprečnom preseku u suprotnosti sa jednom od osnovnih de St. Venant-ovih pretpostavki -

107
 ∂E
da je nivo slobodne površine konstantan po preseku (ako se pretpostavi da jekonstantno
∂x
∂  u2  ∂ Π
po preseku, onda pošto brzina odnosno   varira po preseku, mora i varirati po
∂ x  2g  ∂x
preseku).

Ako se pak želi zadržati de St. Venant-ova pretpostavka da je nivo slobodne površine
konstantan po preseku, onda se u slučaju neravnomernog rasporeda brzina po širini toka mora
menjati i nagib trenja po širini toka, tj. trebalo bi u jednačinama koristiti:

Q = ∑ Qi = ∑K i Sfi
i i

Ovo poslednje je, međutim, veoma teško (ili nemoguće) uključiti u

jednodimenzionalni model.

Zato se zadržava pretpostavka da je nagib linije energije ( Sf ) uniforman po preseku,

što je tačno jedino ako je raspored brzina uniforman po preseku. U slučaju složenih preseka sa
značajnom neravnomernošću brzina po preseku, pretpostavkom da je nagib linije energije
( Sf ) uniforman po preseku se u proračun unosi greška. Ovo su istovremeno i situacije na
granici važenja jednodimenzionalnih modela.

Da bi se ipak donekle uzeo u obzir uticaj neravnomernosti rasporeda brzina po širini

toka, u drugi član u dinamičkoj jednačini se uvodi tzv. koeficijent neravnomernosti rasporeda
brzine α. Umesto:

∂ ∂  Q2 
∂x
( uQ) =  
∂ x A 
piše se:

∂  Q2 
α 
∂ x A 
gde je:

1
B
~ 1 B 
α =~
~2 ∫ u~ 2 ( y ) h ( y ) dy  u~ = ∫ u ( y ) h ( y ) dy 
u A0  A0 

U praktičnim zadacima koeficijent α postaje parametar kalibracije: podešavanjem

vrednosti koeficijenta α postiže se slaganje merenih i sračunatih vrednosti nivoa slobodne
površine vode. U većini slučajeva kalibracijom se dobija da je α ≅ 1 . Ako se dobije da je α =
2 ili 3, to znači da je raspored brzina po širini toka toliko neravnomeran da St. Venant-ove
pretpostavke više ne važe - tečenje više nije jednodimenzionalno. Na ovaj način koeficijent α
se može koristiti i za procenu granice važenja jednodimenzionalnih jednačina.

108
 NEDELJA V
2. JEDNODIMENZIONALNI NEUSTALJENI TRANSPORT ZAGAĐIVAČA

Proučavanje transporta zagađivača zahteva da se prethodno poznaje strujno polje

(brzine), što se može postići numeričkim rešavanjem jednačina kojima se opisuje strujanje
fluida. U poglavlju 2 se pretpostavlja da je strujno polje već sračunato i poznato. Jednačine
kojima se opisuje jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u otvorenim tokovima i njihovo
numeričko rešavanje izučavaju se u poglavlju 3.

Cilj ovog poglavlja je da se prouče:

− jednačina transporta zagađivača, tj. poreklo i značenje oba transportna mehanizma

zagađivača, a to su advekcija i difuzija,
− numeričko rešavanje jednačine advekcije zagađivača primenom različitih šema metoda
konačnih razlika,
− numeričko rešavanje jednačine advekcije primenom metoda karakteristika,
− numeričko rešavanje jednačine difuzije primenom različitih šema metoda konačnih razlika,
− numeričko rešavanje kompletne jednačine transporta zagađivača (sa oba transportna
mehanizma, advekcijom i difuzijom), pri čemu će se koristiti postupci (npr. hibridni metod
ili metod razdvojenih operatora) koji omogućuju da se kombinuju različiti numerički
metodi za različite transportne mehanizme, kao na primer metod karakteristika za
advekciju i metod konačnih razlika za difuziju.

2.1. Jednačina održanja mase zagađivača

(jednačina transporta zagađivača)

Razmatraće se zapremina ∀, ograničena površinom S, koja sadrži vodu i zagađivač,

kao na skici.

Uvode se sledeće oznake:

d∀ - elementarna zapremina (voda i zagađivač)
dM - ukupna masa (voda i zagađivač) u d∀
dMZ - masa zagađivača u d∀
dM
ρ= gustina mešavine (vode i zagađivača)
d∀

Koncentracija zagađivača može da se definiše kao:

dM Z
C= bezdimenzionalna koncentracija [-],
dM

ili:

37
 dM Z
C∀ = dimenzionalna (zapreminska) koncentracija [M/L3].
d∀

Veza između dve definicije koncentracije je sledeća:

dM dM Z dM Z
ρC= = = C∀
d∀ dM d∀

Masa zagađivača se može izraziti (izračunati) pomoću dimenzionalne (zapreminske)

koncentracije C∀:

dM Z
dM Z = d∀ = C∀ d∀
d∀

ili pomoću bezdimenzionalne koncentracije C:

dM Z
dM Z = dM = Cρ d∀
dM

Zbog daljih izvođenja će se ukratko ponoviti:

Reynolds - ova transportna teorema

Pratiće se fluid (voda i zagađivač) mase M, koji se kreće. Zapremina ∀f, koju zauzima
fluid mase M, može se tokom vremena deformisati (smanjivati, povećavati, menjati oblik).

Ukupna masa zagađivača unutar posmatrane mase fluida M u ∀f (u bilo kom vremenu
t) iznosi:

MZ = ∫ dM
∀f
Z = ∫ ρCd∀
∀f

Promena ukupne mase zagađivača unutar posmatrane mase fluida se može izraziti kao:

DM Z D
Dt
=
Dt
∫ ρ Cd∀
∀f

D
gde označava materijalni izvod, t.j. ukazuje da se prati izabrana masa fluida. Ovo je tzv.
Dt
Lagranžijanski (Lagrange) pristup problemu, veoma pogodan za izvođenje jednačina kojima
se opisuju zakoni održanja.

Uvešće se nadalje sledeće obeležavanje:

∀f (t) - zapremina koju je posmatrana masa fluida zauzimala u t
∀f (t+δt) - zapremina koju posmatrana masa fluida zauzima u t+δt.

38
  1   1 r r
lim   ∫ ρ Cd∀ − ∫ ρ Cd∀  = lim ∫ ρ CV ⋅ n dS δ t
δt → 0 δ t
  ∀ f ( t + δt ) ∀ k ( t + δt )  δt → 0 δ t Sk ( t + δt )

gde
r je:
V - vektor brzine fluidnog delića,
r
nr - jedinični vektor (ort) spoljašnje normale na dS,
r
V ⋅ n - vektorskir proizvod koji označava komponentu upravnu na dS r
r r
(tamo gde je V ⋅ n > 0 delići napuštaju zapreminu, a tamo gde je V ⋅ n < 0 delići osvajaju
zapreminu).

Drugi član sa desne strane jednačine (*) zapravo predstavlja klasičnu definiciju
izvoda:

1   ∂
lim   ∫ ρ C d∀ − ∫ ρ C d∀  =
 ∂ t ∀ ∫(t )
ρ C d∀
δt →0 δ t 
  ∀k (t +δt ) ∀k (t )  k

što je lokalna promena (unutar nepokretne kontrolne zapremine) mase zagađivača.

Ako je ∀k ne samo nepokretna već i nedeformabilna zapremina, tj. ako je

∀k(t)=∀k(t+δt)=const., onda je:

∂ ∂ ( ρ C)
∫ ρ C d∀ = ∫
∂ t ∀ (t ) ∂t
d∀
k ∀ (t ) k

Konačno, ako je ∀k nepokretna nedeformabilna zapremina, jednačina (*) se može

pisati kao:

DM Z D ∂ ( ρ C) r r
Dt
=
Dt
∫ ρ Cd∀ = ∫ ∂t
d∀ + ∫ ρ CV ⋅ n dS
∀f ∀k Sk

Lagranžijanski Ojlerijanski

što zapravo predstavlja prelaz sa Lagranžijanskog na Ojlerijanski pristup izučavanja

problema. Ovaj prelaz je poznat kao Reynolds-ova transportna teorema.

Jednačina održanja mase zagađivača

Ako se sada za trenutak pretpostavi da se masa zagađivača, unutar posmatrane mase

fluida M koju pratimo kroz vreme, ne menja i ako se koristi Lagranžijanski pristup, jednačina
održanja mase zagađivača je veoma jednostavna:

DM z
=0
Dt

Ako se pomoću Reynolds-ove transportne teoreme pređe na Ojlerijanski pristup,

prethodna jednačina postaje:

40
 ∂ ( ρ C) r r
∫ ∂t
d∀ = − ∫ ρ CV ⋅ n dS
∀ S

gde leva strana jednačine predstavlja lokalnu promenu mase zagađivača u ∀, dok desna strana
jednačine predstavlja ulaz-izlaz zagađivača kroz S odnosno transport zagađivača kroz S
brzinama fluida, što se još naziva i transport advekcijom (konvekcijom) ili prosto advekcija
(konvekcija).

Kao što se vidi, koncept advekcije se javlja kada se sa Lagranžijanskog pređe na

Ojlerijanski pristup izučavanju problema, tj. kada se pređe sa izučavanja promena unutar
zapremine koju zauzima razmatrana masa fluida koji se kreće na izučavanje promena unutar
fiksne zapremine.

Nadalje će se razmatrati još jedan mehanizam (u ovom slučaju fizička pojava) koji
može da promeni masu zagađivača, a to je difuzija.

Započeće se sa tzv. molekularnom difuzijom. Ovde se razmatra zagađivač koji je sa

fluidom (vodom) pomešan na molekularnom nivou (razne hemikalije, boje i sl.). Čak i kada
fluid miruje (kada su brzine jednake nuli), slučajno (haotično) molekularno kretanje, zvano
Brown-ovo kretanje, će izazvati difuziju zagađivača, odnosno transport zagađivača iz zone
visoke u zonu niske koncentracije. Ako se razmatra početni raspored koncentracije zagađivača
(crvene boje u vodi) kao na skici (sa početno oštrom granicom između “čiste” i “ofarbane”
boje):

uočava se da se tokom vremena oštra granica ubrzo gubi (usled razmene “čiste” i “ofarbane”
vode kroz granicu) tako da raspored koncentracije posle nekog vremena izgleda kao na
sledećoj skici:

r
Sa q m će se obeležiti protok (pronos, transport) mase zagađivača usled molekularne
difuzije. Protok zagađivača usled difuzije ili, kako se još naziva, difuzioni fluks, definisan je
poznatim Fick-ovim zakonom.

Fick-ov zakon glasi: protok mase zagađivača usled molekularne difuzije

proporcionalan je negativnom gradijentu koncentracije:

q m = − Dm ∇ C∀ = − Dm ∇ ( ρ C )
r
→ →

41
gde je sa Dm obeležen faktor proporcionalnosti, tzv. koeficijent molekularne difuzije.

Ako se koristi Lagranžijanski način izučavanja problema (ako se prati razmatrana

masa fluida) i pošto, osim difuzije, drugih uzroka promene mase zagađivača nema, kompletan
zakon održanja mase zagađivača glasi:

DM Z
= − ∫ q m ⋅ n dS
r r
Dt Sf

gde Sf - označava površinu koja okružuje zapreminu ∀f koju zauzima razmatrana masa fluida,
r r r r
q m ⋅ n > 0 - označava masu zagađivača koja napušta ∀f kroz Sf, q m ⋅ n < 0 - označava masu
zagađivača koja ulazi u ∀f kroz Sf.

Kada se sa Lagranžijanskog pređe na Ojlerijanski pristup, koristeći Reynold-ovu

transportnu teoremu, zakon održanja mase zagađivača postaje:

∂ ( ρ C) r r
∫ ∂t
d∀ = − ∫ ρ CV ⋅ n dS − ∫ q m ⋅ n dS
r r
∀ S S

gde član sa leve strane jednačine predstavlja lokalnu promenu mase zagađivača u ∀, prvi član
sa desne strane
r predstavlja ulaz-izlaz zagađivača kroz S usled kretanja fluidnih delića
brzinama V , tj. transport zagađivača advekcijom, a drugi član sa desne strane jednačine
predstavlja ulaz-izlaz zagađivača kroz S usled molekularne difuzije.

Prelaskom na tenzorsko obeležavanje (kartezijanske koordinate), jednačina održanja

mase zagađivača postaje:

∂ ( ρ C)
∫ ∂t
d∀ = − ∫ ρ C u j n j dS − ∫ q m j n j dS
r
∀ S S

Površinski integrali se mogu zameniti zapreminskim, koristeći Gauss-ovu teoremu:

∂ aj
∫a j n j dS = ∫∂ x d∀
S ∀ j

tako da jednačina održanja mase zagađivača postaje:

∂ ( ρ C) ∂ ρ Cuj ( ∂ qm j )
∫ ∂t
d∀ = − ∫
∂ xj
d∀ − ∫ d∀
∀ ∀ ∀ ∂ xj

Napisano predstavlja integralni oblik jednačine održanja mase zagađivača. Poslednja

jednačina važi za bilo koju zapreminu ∀ pa i za elementarnu zapreminu d∀, pa se može
napisati diferencijalni oblik jednačine održanja mase zagađivača:

∂ ( ρ C) ∂ ∂ qm j
∂t
+
∂ xj
(
ρ Cuj = −
∂ xj
)

42
 Pošto je iz Fick-ovog zakona poznato da je:

q m = − Dm ∇ ( ρ C )
r
→

onda se komponenta molekularnog difuzionog fluksa u tenzorskom obliku može pisati kao:

∂ ( ρ C)
q m j = − Dm
∂ xj

Ako se još uvede da je ρC = C∀ - zapreminska koncentracija, jednačina održanja

mase zagađivača u diferencijalnom obliku može se pisati kao:

∂ C∀ ∂ ∂  ∂ C∀ 
+
∂ t ∂ xj
(
C∀ u j = ) D 
∂ xj  m ∂ xj 

gde prvi član sa leve strane predstavlja lokalnu promenu, drugi član sa leve strane predstavlja
advekciju, a član sa desne strane predstavlja molekularnu difuziju.

U poslednjoj jednačini u i C∀ su trenutne vrednosti brzine fluida i koncentracije

zagađivača. Poslednja jednačina će se prilagoditi turbulentnom tečenju, tako što će se trenutne
vrednosti razdvojiti na osrednjene veličine i na fluktuacije:

C∀ = C∀ + C∀′

u = u + u′

gde su:
C∀ , u - veličine osrednjene po vremenu
C∀′ , u ′ - fluktuacije (odstupanja trenutnih vrednosti od C∀ , u ).

Osrednjena vrednost npr. brzine je definisana kao:

t 0+ T
1
u=
T
∫ udt
t 0

gde je T - kratak vremenski interval, ali dovoljno dug u poređenju sa periodom fluktuacija. Na
skici je prikazana promena trenutnih i osrednjenih brzina kroz vreme.

43
 Ako se u jednačinama C∀ zameni sa C∀ + C∀′ i u sa u + u ′ , pa onda primene pravila
osrednjavanja:

∂ f ∂ f
f ′ = 0, f g = f g, f ′ g = 0, = , f g = f g + f ′g′
∂x ∂x

(gde su f, g bilo koje dve turbulentne veličine) dobija se jednačina održanja mase zagađivača
za osrednjeno strujanje:

∂ C∀ ∂ ∂ ∂  ∂ C∀ 
+
∂ t ∂ xj
(
C∀ u j + )
∂ xj
(
C∀′ u ′j = ) D 
∂ xj  m ∂ xj 

Član: C∀′ u ′j se obično naziva član turbulentne difuzije ili protok mase zagađivača
r
usled turbulentne difuzije, jer ima isti efekat kao i molekularna difuzija, samo sada za V ≠ 0 .

Da bi se prikazao efekat turbulentne difuzije, zanemariće se za trenutak molekularna

difuzija, pa će se razmatrati kako se zamišljeni početni raspored koncentracije, prikazan na
skici, transportuje nizvodno.

Ako se, zbog jednostavnosti, pretpostavi da je tečenje ustaljeno i jednoliko

(uniformno), očigledno je da bi se bez člana turbulente difuzije u′ C ′ (i bez molekularne
difuzije), očuvao početni oblik rasporeda zagađivača, sa oštrim granicama kao na skici, bez
obzira na njegovo putovanje niz struju (transport brzinama fluida).

Razmotriće se sada uticaj člana turbulentne difuzije. Na skici je prikazano stvarno

ponašanje trenutnih veličina, u ovom slučaju brzine, u turbulentnom tečenju.

Očigledno je da će u turbulentnom tečenju različiti fluidni delići biti transportovani do

različitih pozicija - neki preko, a neki ispod originalno oštre granice između C = 0 i C > 0. Pri
tome je efekat isti kao kod molekularne difuzije - originalno oštra granica između C = 0 i C >
0 se gubi. Ovo je potpuno razumljivo ako se ima u vidu da su u ′, C ′ takođe slučajnog
karaktera kao i Brown-ovo kretanje. Pri tome se, kao i kod molekularne difuzije, zagađivač
transportuje od zone veće koncetracije ka zoni manje koncentracije zagađivača.

44
 Zbog svega navedenog, član turbulentne difuzije se definiše po analogiji sa
molekularnom difuzijom kao:

∂C
u ′ C ′ = q t = − Dt
∂x

odnosno usvaja se da je protok mase usled turbulentne difuzije proporcionalan gradijentu

(osrednjene) koncentracije, gde je faktor proporcionalnosti Dt tzv. koeficijent turbulentne
difuzije.

Jednačina održanja mase zagađivača za osrednjeno strujanje:

∂ C∀ ∂ ∂ ∂  ∂ C∀ 
+
∂ t ∂ xj
(
C∀ u j = −)∂ xj
C∀′ u ′j +( D ) 
∂ xj  m ∂ xj 

uz korišćenje:

∂ C∀
C∀′ u′j = q t j = − Dt
∂ xj

i spajanje članova molekularne i turbulentne difuzije u jedinstveni difuzioni član:

∂  ∂ C∀  ∂  ∂ C∀  ∂  ∂ C∀ 
 Dt +  Dm = D 
∂ xj  ∂ xj  ∂ xj  ∂ xj  ∂ xj  ∂ xj 

(gde je D = Dm + Dt - koficijent difuzije) i uz izostavljanje oznaka za osrednjene u, C∀,

postaje:

∂ C∀ ∂ ∂  ∂ C∀ 
+
∂ t ∂ xj
( C∀ u) = D 
∂ xj  ∂ xj 

Uvodeći zamenu C∀ = ρC, jednačina održanja mase zagađivača za osrednjeno

strujanje postaje:

∂ ( ρ C) ∂ ∂  ∂ ( ρ C) 
∂t
+
∂ xj
(
ρ Cuj = ) D
∂ xj  ∂ xj 


gde je prvi član sa leve strane član lokalne promene, drugi član sa leve strane član advekcije, a
član sa desne strane član difuzije (zbirno molekularne i turbulentne).

Poslednja jednačina se može dalje preurediti kao:

∂C ∂ ρ ∂C ∂ ρ uj ( )
∂  ∂ ( ρ C) 
ρ +C + ρ uj +C = D 
∂t ∂t ∂ xj ∂ xj ∂ xj  ∂ xj 

45
odnosno:

 (
∂ ρ ∂ ρ uj )  ∂ C ∂C ∂  ∂ ( ρ C) 
C + + ρ + uj = D 
 ∂ t ∂ xj  ∂t ∂ xj  ∂ xj  ∂ xj 

Na osnovu jednačine kontinuiteta (jednačine održanja mase fluida):

∂ ρ ∂
+
∂ t ∂ xj
(
ρ uj = 0)
vidi se da je prvi član prethodno napisane jednačine jednak nuli, pa se jednačina održanja
mase zagađivača može pisati i u sledećem obliku:

∂ C ∂C ∂  ∂ ( ρ C) 
ρ + uj = D 
∂t ∂ xj  ∂ xj  ∂ xj 

U većini praktičnih zadataka može se pretpostaviti da koncentracija zagađivača ne

menja značajno gustinu fluida, t.j. da je ρ = const, pa su najčešće praktično korišćeni oblici
jednačine održanja mase zagađivača:

∂C ∂C ∂  ∂C 
+uj = D 
∂t ∂ xj ∂ xj  ∂x 
 j 

odnosno:

∂C ∂ ∂  ∂C
+
∂ t ∂ xj
(
Cuj = ) D 
∂ xj  ∂ xj 

Dobijena jednačina je trodimenzionalna linearna parcijalna diferencijalna jednačina (u,

D - poznate funkcije), sa jednom nepoznatom C(x, y, z, t). Jednačina ima kombinovani
hiperboličko-parabolički karakter, pri čemu advekcija prouzrokuje hiperbolički, a difuzija
parabolički karakter. U oba slučaja potreban je početni uslov. Što se tiče graničnih uslova,
advekcija zahteva granični uslov samo na uzvodnoj granici, dok difuzija zahteva granične
uslove na svim granicama.

Uočava se da u jednačini održanja mase zagađivača postoje dva mehanizma transporta

zagađivača, različita ne samo sa fizičkog, već i sa matematičkog i numeričkog aspekta.
Advekcija, koja jednačini daje hiperbolički karakter, prouzrokuje niz problema pri
numeričkom rešavanju. Difuzija, koja jednačini daje parabolički karakter, ne stvara skoro
nikakve probleme pri numeričkom rešavanju (mada je izvođenje tzv. “radnih” jednačina, onih
koje se konačno programiraju, komplikovanije).

Pošto nijedan numerički metod nije dobar za oba mehanizma, to će se advekcija i

difuzija u početku razmatrati odvojeno.

46
 1.3. Metod konačnih razlika (priraštaja)

Osnovna ideja metoda konačnih razlika je da se parcijalni izvodi u parcijalnim

diferencijalnim jednačinama aproksimiraju (približno predstavljaju) kao konačni priraštaji
koristeći vrednosti funkcija u diskretnim tačkama.

Ravan (oblast) x - t (prostor - vreme) se izdeli u računsku mrežu diskretnih računskih

tačaka, kao na skici:

gde indeks i označava prostor, a indeks n vreme.

Pogodno je razmatrati opštu tačku xi, tn (bilo koje n i i), tako da postupci objašnjeni za
opštu tačku važe i za sve ostale računske tačke:

gde je:

∆xi = xi +1 − xi
∆xi −1 = xi − xi −1

Funkcije, koje su inače neprekidno definisane u čitavoj oblasti, zamenjuju se tzv.

funkcijama mreže, definisanim jedino u diskretnim računskim tačkama.

Ako je f neprekidna funkcija, onda će se sa f$ obeležiti tzv. funkcija mreže. Uvešće se

sledeće obeležavanje:

f$i n = f$ ( xi , t n ) ≅ f ( xi , t n )

Koristiće se razvijanje funkcija u Taylor-ov red da bi se izabrale aproksimacije izvoda

i procenila greška koja se pri tome pravi.

19
 Razmatraće se, za početak, prvi izvod (po prostoru). Funkcija f će se razviti u Taylor-
ov red oko tačke (xi, tn), od (xi, tn) do (xi+1, tn):

∂ f ∂ 2f ∆xi2 ∂ 3 f ∆xi3
f ( xi +1 ) = f ( xi + ∆xi ) = f ( xi ) + ∆xi + + +⋅⋅⋅
∂x xi
∂ x2 xi
2! ∂ x3 xi
3!
gde je:

∆x i = x i +1 − x i , xi +1 = xi + ∆xi

Odavde je:

∂f f ( x i + ∆x i ) − f ( x i ) ∂ 2 f ∆x i ∂ 3 f ∆xi2
= − 3 − 3 −⋅⋅
∂x xi ∆xi ∂x xi
2! ∂x xi
3!

Ako se na desnoj strani prethodnog izraza zanemare (odbace) svi članovi osim prvog,
može se pisati:

∂f f ( x i + ∆x i ) − f ( xi )
= + O(∆xi )
∂x xi ∆xi

gde je sa O(∆xi) obeležena greška zanemarenja (odbacivanja).

Red aproksimacije se definiše kao eksponent priraštaja ∆xi kojim se množi prvi
zanemareni (odbačeni) član. U ovom slučaju:

∂ 2f ∆xi ∂ 3 f ∆xi2
O( ∆xi ) = − − −⋅⋅⋅
∂ x2 xi
2! ∂ x 3 xi
3!

pa se zanemarivanjem O(∆xi) u ovom slučaju dobija aproksimacija prvog reda.

Ako ∆xi→0, aproksimacija se svodi na tačnu definiciju izvoda:

∂ f f ( xi + ∆xi ) − f ( xi )
= lim
∂x xi
∆xi → 0 ∆xi

Međutim, u praktičnim inženjerskim zadacima ∆x nije nikada nula (niti čak blisko
nuli), pa je zato ispravno pisati:

∂ f f$i +1 − f$i
≅ (aproksimacija prvog reda)
∂x xi
∆xi

Prethodno napisano je jedna od (a ima ih više) mogućih aproksimacija prvog izvoda

izražena pomoću diskretnih vrednosti u računskim tačkama. Prikazaće se još jedna moguća
aproksimacija prvog izvoda. Razviće se f oko xi, prvo od xi do xi+1 (∆xi =xi+1 - xi):

20
 ∂ f ∂ 2f ∆xi2 ∂ 3 f ∆xi3
f ( xi +1 ) = f ( xi ) + ∆xi + + +L (1)
∂x xi
∂ x2 xi
2! ∂ x3 xi
3!

a zatim od xi do xi-1 (∆xi-1=xi - xi-1):

∂ f ∂ 2f ∆xi2−1 ∂ 3 f ∆xi3−1
f ( xi −1 ) = f ( xi ) − ∆xi −1 + − +L (2)
∂x xi
∂ x2 xi
2! ∂ x3 xi
3!

Oduzimanjem (2) od (1) dobija se:

∂ f ∂ 2f ( ∆x 2
− ∆xi2−1 ) ∂ 3f ( ∆x 3
+ ∆xi3−1 )
f ( xi +1 ) − f ( xi −1 ) +
∂x
( ∆xi + ∆xi−1 ) + ∂ x 2 i

2!
+
∂ x3
i

3!
+L
x
i xi xi

odnosno:

∂ f f ( xi +1 ) − f ( xi −1 ) ∂ 2 f ∆xi2 − ∆xi2−1 ∂ 3f ∆xi3 + ∆xi3−1

= − − −L
∂x xi
∆ x i + ∆ x i −1 ∂ x 2
xi
2 !( ∆x i + ∆x i −1 ) ∂ x 3
xi
3!( ∆x i + ∆x i −1 )
1444444444 424444444444 3
O∆x)
gde je O (∆x) greška zanemarivanja.

Prvi član greške pokazuje da je i ovo aproksimacija prvog reda, osim ako računska
mreža nije uniformna (ekvidistantna) po x (∆x =const. t.j. ∆xi =∆xi-1). U tom slučaju član sa
∂ 2f
2 nestaje, a prvi zanemareni član množi se sa ∆x , pa je ovo aproksimacija drugog reda:
2
∂x
O(∆x2).

Može se dakle pisati:

∂ f f$i +1 − f$i −1
≅
∂x xi
∆xi + ∆xi −1

što je aproksimacija prvog reda za ∆x≠const., odnosno drugog reda za ∆x=const.

Na osnovu reda aproksimacije može se utvrditi kako se smanjuje greška ako se

smanjuje ∆x. Smatra se da je najveći deo greške zanemarenja sadržan u prvom zanemarenom
članu. Zato, ako se ∆x prepolovi, kod aproksimacije prvog reda, gde je greška odbacivanja
O(∆x), prvobitna greška se množi sa jednom polovinom, a kod aproksimacije drugog reda,
gde je greška odbacivanja O(∆x2), sa jednom četvrtinom. Iz ovoga se može zaključiti da se
što je aproksimacija višeg reda, sa smanjenjem ∆x prvobitna greška brže smanjuje.

Međutim, red aproksimacije ništa ne govori o veličini prvobitne greške (sa prvobitnim
∆x). Uopšte, red aproksimacije nije jedini kriterijum za ocenu valjanosti određene
aproksimacije. Tako aproksimacija prvog reda ne mora uvek biti lošija od aproksimacije
drugog reda, jer o tome odlučuju i drugi kriterijumi (stabilnost, konvergencija), o kojima se
govori u poglavlju 1.4.

21
 Prvi izvod po vremenu (slično izvodu po prostoru) se može aproksimirati sa:

∂ f f i n+1 − f i n
≅
∂t tn
∆t

što je aproksimacija prvog reda O(∆t).

Za prve izvode (po prostoru i vremenu) mogu se koristiti i opštije aproksimacije:

∂ f f$i +n1+1 − f$i n+1 f$i +n1 − f$i n

≅θ + (1 − θ )
∂x ∆xi ∆xi

gde je 0 ≤ θ ≤ 1 težinski faktor po vremenu, odnosno:

∂ f f i n +1 − f i n f i +n1+1 − f i +n1
≅ψ + (1 − ψ )
∂t ∆t ∆t

gde je 0 ≤ Ψ ≤ 1 težinski faktor po prostoru.

Napisana uopštena aproksimacija izvoda po prostoru je zapravo

osrednjena vrednost aproksimacija izvoda po prostoru u dva susedna
vremenska nivoa, dok je napisana uopštena aproksimacija izvoda po
vremenu zapravo osrednjena vrednost aproksimacija izvoda po vremenu u
dve susedne računske tačke (prostorne lokacije), što se vidi i na skici:

Postoji takođe i više mogućih aproksimacija za drugi izvod. Na

primer, ako se saberu jednačine (1) i (2), uz pretpostavku da je ∆x=const.,
dobija se sledeća aproksimacija drugog izvoda:

∂ 2f f$i +1 − 2 f$i + f$i −1

≅
∂ x2 ∆x 2

što je, uz pretpostavku da je ∆x=const., aproksimacija drugog reda.

22
 Može se napisati i uopštena verzija prethodne aproksimacije:

∂ 2f f$i +n1+1 − 2 f$i n +1 + f$i −n1+1 f$i +n1 − 2 f$i n + f$i −n1
≅θ + (1 − θ )
∂ x2 ∆x 2 ∆x 2

Pokazana aproksimacija drugog izvoda je poznata kao tzv. Crank-

Nicholson-ova aproksimacija.

Crank-Nicholson-ova aproksimacija se može izvesti i na osnovu

proste logike, koristeći kombinaciju aproksimacija za prve izvode po
prostoru, kao što se vidi sa skice:

∂f ∂f
− f i +1 − f i f − f i −1
∂x 1 ∂x 1 − i
∂ f
2
∂ ∂ f  i+ i−
∆x ∆x f − 2 f i + f i −1
=   ≅ 2 2
≅ = i +1
∂ x2 i
∂ x  ∂ x  i ∆x ∆x ∆x 2

Primena metode konačnih razlika (uz korišćenje navedenih ili sličnih

aproksimacija za parcijalne izvode) se može sumirati u nekoliko tačaka:

1. Parcijalni izvodi u parcijalnoj diferencijalnoj jednačini se zamene

odgovarajućim aproksimacijama, koristeći diskretne vrednosti u računskim
tačkama;
2. Napišu se rezultujuće “diskretne” (algebarske) jednačine za svaku
računsku tačku (dobija se sistem algebarskih jednačina sa nepoznatim
vrednostima u računskim tačkama);
3. Reši se sistem algebarskih jednačina uz korišćenje graničnih
uslova.

23
 3.4. Kratak pregled šema metoda konačnih razlika

Uobičajeno je da se različite šeme metoda konačnih razlika, koje se žele primeniti na

jednačine kojima se opisuje jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u otvorenim tokovima,
prvo primene na pojednostavljene (linearizovane) jednačine tečenja o otvorenim tokovima:

∂h ∂u
+ h0 = 0 h0 = const .
∂t ∂x
∂u ∂h
+g =0
∂t ∂x

Pojednostavljene (linearizovane) jednačine tečenja imaju jasan matematički karakter

(jednačine su hiperboličnog tipa), kao što je pokazano na početku poglavlja 1, pa se jasno
mogu definisati potrebe za početnim i graničnim uslovima. Takođe, pojednostavljene
jednačine se mogu svesti na tzv. “karakteristični” oblik (slično kao što je to urađeno za
kompletne de St. Venant-ove jednačine u poglavlju 1.2), pa onda rešiti metodom
karakteristika, koja, ako se ne koristi interpolacija, daje tačno rešenje. Konačno, pošto su test
jednačine linearne, to se na njih i predloženu šemu metoda konačnih razlika može primeniti
Von-Neumann-ova analiza stabilnosti, prikazana u poglavlju 1.4.

Tek kada se predložena šema testira na pojednostavljenim jednačinama, prelazi se na

njenu primenu na pune jednačine za jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u otvorenim
tokovima. Pune jednačine su komplikovanije, a uz to i nelinearne, pa se na njih ne može
primeniti rigorozna matematička analiza. Stoga se testiranje predložene šeme primenjene na
pune jednačine većinom svodi na numeričke eksperimente i poređenje sa rezultatima merenja.

Predložen je i koristi se veliki broj šema metoda konačnih razlika za rešavanje

jednačina kojima se opisuje jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u otvorenim tokovima.
Ne postoji "najbolja" šema. Među najčešće korišćenim (najpoznatijim) šemama nema
značajne razlike u tačnosti. Zato je praktična primenljivost važan parametar u izboru šeme.

Šeme metode konačnih razlika za rešavanje jednačina kojima se opisuje

jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u otvorenim tokovima se mogu razvrstati u dve
grupe:

1) šeme zasnovane na diferencijalnim jednačinama, koje mogu biti:

a) eksplicitne šeme, ili

b) implicitne šeme, i

2) šeme zasnovane na integralnim jednačinama.

Šeme zasnovane na diferencijalnim jednačinama

Ove šeme su zasnovane na direktnim aproksimacijama izvoda u parcijalnim

diferencijalnim jednačinama pomoću konačnih razlika, kao što je pokazano u poglavlju 1.3.
Eksplicitne šeme su one kod kojih postoji eksplicitno rešenje za nepoznate u bilo
kojoj tački (ne rešava se sistem jednačina za sve tačke).

109
 Ključne prednosti eksplicitnih šema sastoje se u tome da su eksplicitne šeme
jednostavne za programiranje i da, potencijalno, daju dobru tačnost u slučaju proračuna
propagacije strmih talasa.

Jedan od osnovnih nedostataka eksplicitnih šema je u tome da su eksplicitne šeme

većinom uslovno stabilne. Uobičajeni uslov stabilnosti je:

Cr ≤ 1
c∆t
gde je: Cr = - Courant-ov broj, a c = gh - brzina propagacije talasa.
∆x

Uslov stabilnosti često zahteva mali računski korak po vremenu ∆t, posebno ako
problem zahteva malo ∆x, pa je potrebno veliko računarsko vreme da bi se sračunao ukupan
period propagacije talasa.

Takođe, za šeme kod kojih aproksimacija izvoda po prostoru uključuje tri tačke po
prostoru (čime se postiže da šema bude drugog reda), nije sasvim očigledno kako treba
računati zavisno promenljive na granicama, jer se jedna od zahtevanih tačaka u aproksimaciji
izvoda po prostoru nalazi van razmatrane oblasti strujanja, što predstavlja praktičnu poteškoću
u primeni šeme.

Ukratko će se prikazati par primera eksplicitnih šema.

Lax-ova šema kao aproksimacije izvoda po prostoru i vremenu koristi sledeće

aproksimacije za izvode po prostoru i vremenu:

∂ f f n − f i −n1
≅ i +1
∂x 2 ∆x

∂ f f n − f 0n
≅ i
∂t ∆t

što je prikazano i na skici:

gde je:

 f i n1 + f i −n1 
f 0n = α f i n + ( 1 − α )  + 
 2 

110
 Šema daje tačno rešenje linearizovanih (pojednostavljenih) jednačina tečenja
∆x
za slučaj kada je α = 0 i = gh0 .
∆t

Ukoliko je α = 0 i ∆x = const., Lax-ova šema je šema drugog reda, a ukoliko je α > 0

šema je prvog reda. Ukoliko je α = 1 šema je nestabilna. Ako je α = 1, aproksimacije izvoda
po prostoru i vremenu postaju:

∂ f f i +n1 − f i −n1
≅
∂x 2 ∆x

∂ f f i n+1 − f i n
≅
∂t ∆t

što je zapravo ona ista šema čija je primena na čistu advekciju analizirana u poglavlju 1.4 (gde
je takođe zaključeno da je šema nestabilna).

Leap-frog šema koristi sledeće aproksimacije za izvode po prostoru i vremenu:

∂ f f i +n1 − f i −n1
≅
∂x 2 ∆x

∂ f f i n+1 − f i n−1
≅
∂t 2 ∆t

kao što je prikazano i na skici:

Leap-frog šema je šema drugog reda za ∆x = const., a inače je prvog reda. I ova šema
daje tačno rešenje linearizovanih (pojednostavljenih) jednačina tečenja za slučaj kada je
∆x
= gh0 .
∆t

Osim problema sa aproksimacijama izvoda po prostoru na granicama, primena ove

šeme stvara i dodatnu praktičnu poteškoću: potrebna su dva početna uslova (dva vremenska
nivoa) da se započne proračun.

Implicitne šeme su one kod kojih se ne može dobiti eksplicitno rešenje u jednoj tački,
već se mora mora napisati i rešavati sistem jednačina, što je i osnovna poteškoća kod primene
implicitnih šema. Osnovna prednost implicitnih šema je u tome što su implicitne šeme

111
većinom bezuslovno stabilne, što dozvoljava da se u proračunima koristi relativno veliki
računski korak po vremenu ∆t. Ukratko će se prikazati par primera implicitnih šema.
Abbott-Ionescu šema koristi tzv. smaknutu ili pomerenu računsku mrežu (staggared
grid), tako da se zavisno promenljive Z i Q ne računaju u istim, već u različitim ili
"smaknutim" tačkama, kao na skici:

U jednačini kontinuiteta koriste se aproksimacije izvoda po prostoru koje su centrirane

oko tačaka u kojima se računa kota Z (skica), dok su u dinamičkoj jednačini aproksimacije
izvoda po prostoru centrirane oko tačaka u kojima se računa protok Q.

Abbott-Ionascu šema je šema drugog reda. Šema je bezuslovno stabilna, nema

amplitudnu, ali ima faznu grešku, što se manifestuje kroz numeričke oscilacije, kao u slučaju
hidrograma na skici:

Stoga je kod primene ove šeme uobičajeno da se u jednačine doda tzv. disipativni član ili član
veštaške difuzije, čime se postiže da se "izglade" oscilacije.

Šema koristi tri tačke u aproksimacijama izvoda po prostoru, što stvara probleme pri
primeni na granicama. Takođe, pošto se zavisno promenljive Z i Q računaju u različitim
tačkama, to stvara dodatne praktične poteškoće pri primeni šeme na granicama.

Šema ne daje tačno rešenje pojednostavljenih (linearizovanih) jednačina tečenja ni za

jednu kombinaciju parametara ∆x , ∆t , gh0 .

Vasiljev šema koristi sledeće aproksimacije izvoda po vremenu i prostoru:

∂ f f i n+1 − f i n
≅
∂t ∆t

∂ f f i +n1+1 − f i −n1+1
≅
∂x 2 ∆x

što je prikazano i na skici:

112
 Šema koristi tri tačke u aproksimacijama izvoda po prostoru, što stvara probleme pri
primeni na granicama. Takođe, šema ima značajnu amplitudnu grešku (tj. prouzrokuje
značajnu numeričku difuziju). Ova ista šema, ali primenjena na jednačinu čiste advekcije,
analizirana je i u poglavlju 2.2.1 - tamo je to tzv. implicitni polukorak kombinovane
implicitno-eksplicitne šeme - gde je takođe zaključeno da šema prouzrokuje značajnu
numeričku difuziju.

Šeme zasnovane na integralnim jednačinama

Prikazaće se osnovna ideja od koje polaze šeme zasnovane na integralnim

jednačinama. Razmatraće se integralni oblik de St. Venant-ovih jednačina. Koristiće se, zbog
jednostavnosti, jednačina kontinuiteta. Pretpostaviće se, zbog jednostavnosti, da je ρ = const i
koristiće se da je uA = Q, tako da jednačina kontinuiteta u integralnom obliku glasi:
x2 t2

∫( A t2 ) ( )
− At1 dx + ∫ Qx2 − Qx1 dt = 0
x1 t1

Ako se posmatra element računske mreže, kao na skici:

vidi se da je:
x2

∫A t2 dx - integral duž BC, od x1 do x2 u t2 (što predstavlja ukupnu masu, po jedinici gustine,

x1

unutar kontrolne zapremine u tranutku t2),

x2

∫ A dx - integral duž AD, od x1 do x2 u t1 (što predstavlja ukupnu masu, po jedinici gustine,

t1
x1

unutar kontrolne zapremine u trenutku t1),

113
t2

∫Q x2 dt - integral duž DC, od t1 do t2 u x2 (što predstavlja ukupan izlaz mase, po jedinici

t1

gustine, tokom razmatranog vremenskog intervala kroz presek u x2),

t2

∫Q x1 dt - integral duž AB, od t1 do t2 u x1 (što predstavlja ukupan ulaz mase, po jedinici

t1

gustine, tokom razmatranog vremenskog intervala kroz presek u x1).

Raspored funkcija duž pojedinih segmenata konture ABCD će se aproksimirati

koristeći "podatke" u računskim tačkama:

duž BC: A( x , t n+1 ) ≅ ψ Ain+1 + ( 1 − ψ ) Ain++11

duž AD: A( x , t n ) ≅ ψ Ain + ( 1 − ψ ) Ain+1

duž DC: Q( xi +1 , t ) ≅ θ Qin++11 + ( 1 − θ ) Qin+1

duž AB: Q( xi , t ) ≅ θ Qin+1 + ( 1 − θ ) Qin

gde su 0 ≤ ψ ≤ 1 i 0 ≤ θ ≤ 1 težinski faktori po prostoru i vremenu.

U prethodnim izrazima je vrednost određene funkcije duž odgovarajućeg segmenta

predstavljena kao prosek vrednosti iz računskih tačaka na krajevima segmenta, pomoću tzv.
“težinskih” faktora ψ i θ .

Kada se prethodne aproksimacije uvrste u jednačinu kontinuiteta u integralnom obliku,

dobija se:

x2

∫ [ψ A i
n +1
+ ( 1 − ψ ) Ain++11 − ψ Ain + ( 1 − ψ ) Ain+1 ] dx
x1
t2

+ ∫ [θ Qin++11 + ( 1 − θ ) Qin+1 − θ Qin+1 + ( 1 − θ ) Qin ] dt = 0

t1

Vrednosti integrala u prethodnoj jednačini se sada mogu jednostavno odrediti.

Integracija je trivijalna, pošto se vrednosti funkcija u tačkama mogu izvući ispred integrala.
Da bi se krajnji rezultat napisao u opštijem obliku, zameniće se x1 i x2 sa xi i xi+1, odnosno t1 i
t2 sa tn i tn+1 (kao što je to i obeleženo na poslednjoj skici). Kada se uvede obeležavanje
xi +1 − xi = ∆xi i t n +1 − t n = ∆t n , pa cela jednačina podeli sa ∆xi ∆t n i preurede članovi, dobija
se:

Ain+1 − Ain Ain++11 − Ain+1 Qin++11 − Qin+1 Qin+1 − Qin

ψ + (1 − ψ ) +θ + (1 − θ ) =0
∆t ∆t ∆x ∆x

Kao što se vidi, pri izvođenju se pošlo od integralne jednačine, a došlo se do

algebarske (približne) jednačine koja izgleda kao da je dobijena primenom najopštije šeme
metode konačnih razlika na jednačinu kontinuiteta u diferencijalnom obliku:

114
 ∂ A ∂Q
+ =0
∂t ∂x
gde se kao “najopštija šema metode konačnih razlika” smatra šema koja koristi uopštene
aproksimacije za izvode po vremenu i prostoru kakve su prikazane u poglavlju 1.3. Dva
parametra, ψ - težinski faktor po prostoru i θ - tažinski faktor po vremenu, služe da se odrede
osrednjene vrednosti izvoda za element računske mreže (kontrolnu zapreminu), kao na skici:

Uočava se da se pri izvođenju pošlo od integralnih jednačina, odnosno da nisu

uvođene pretpostavke o postojanju izvoda.

Patametri ψ , θ definišu čitavu familiju šema. U principu, šeme zasnovane na

integralnim jednačinama su implicitne. U ovom slučaju nepoznate su:

Ain+1 , Ain++11 , Qin+1 , Qin++11

odnosno:
Zin+1 , Zin++11 , Qin+1 , Qin++11

jer je A = A(Z).

Šeme zasnovane na integralnim jednačinama imaju niz povoljnih osobina sa stanovišta

praktične primene. Kao što se vidi, približne (aproksimirane, algebarske) jednačine uključuju
samo dve tačke u prostoru, pa nema prektičnih poteškoća pri primeni na granicama, kao kod
pojedinih šema zasnovanih na diferencijalnim jednačinama koje uključuju tri tačke u prostoru.
Pošto se jednačine pišu za kontrolnu zapreminu (računsku deonicu od x1 do x2) a ne za
računsku tačku, onda je postupak rešavanja za svaku računsku deonicu je (pa i za graničnu
deonicu) isti. Takođe, susedne kontrolne zapremine mogu imati različito ∆x, a da to ne utiče
na aproksimacije. Obe zavisno promenljive se računaju u istim tačkama, što je takođe
pogodno sa stanovišta primene graničnih uslova. Konačno, približne jednačine zadržavaju isto
fizičko značenje kao i polazne integralne jednačine, tj. njima se izražavaju zakoni održanja
(mase, količine kretanja) unutar kontrolne zapremine (elementa računske mreže), što
omogućava i jasnije fizičko tumačenje rezultata.

Najpoznatija šema metode konačnih razlika zasnovana na integralnim jednačinama

(istovremeno i jedna od uopšte najčešće korišćenih šema metode konačnih razlika) je tzv.
Preissmann-ova šema ili, kako se još naziva šema 4 tačke, box šema itd.

115
 3.5. Preissmann-ova šema

Preissmann-ova šema je zasnovana na integralnim jednačinama, napisanim za

kontrolnu zapreminu (element računske mreže). Šema se naziva još i šema četiri tačke jer
četiri računske tačke, kao na skici, definišu kontrolnu zapreminu (element računske mreže,
“računsku ćeliju”).

Preissmann-ova šema predlaže sledeće aproksimacije (približne vrednosti) izvoda

funkcije f ( x , t ) po prostoru i vremenu, kao i aproksimaciju same funkcije f ( x , t ) :

∂ f f i +n1+1 − f i n+1 f i +n1 − f i n

≅θ + (1 − θ )
∂x ∆x ∆x

∂ f f i n +1 − f i n f i +n1+1 − f i +n1
≅ψ + (1 − ψ )
∂t ∆t ∆t

f i +n1+1 + f i n +1 f i +n1 + f i n
f ≅θ + (1 − θ )
2 2

pri čemu se, kako je to pokazano na kraju prethodnog poglavlja, predložene aproksimacije
funkcije i njihenih izvoda po prostoru i vremenu odnose na računsku ćeliju, a ne na računsku
tačku. Funkcija f ( x , t ) može biti bilo koja funkcija koja se javlja u jednačinama (Q, Z, A,
1
K,....). Težinski faktor po vremenu ima vrednosti θ ≥ , dok težinski faktor po prostoru po
2
1
originalnoj šemi ima vrednost ψ = . Pogodnije je, međutim, da se pri izvođenju približnih
2
jednačina težinski faktori ψ i θ ne zamenjuju konkretnim vrednostima, već da se ostane pri
opštim oznakama, jer to omogućava veću fleksibilnost pri kasnijem korišćenju šeme.

1
Preissmann-ova šema je šema prvog reda, osim ako je θ ≡ ψ ≡ , kada je šema
2
drugog reda. Šema daje tačno rešenje za pojednostavljene linearizovane jednačine tečenja (za
posebnu kombinaciju ∆x i ∆t).

De St. Venant-ove jednačine:

jednačina kontinuiteta:

∂ A ∂Q
+ =0
∂t ∂x

116
i dinamička jednačina:

∂ Q ∂  Q2  ∂Z
+ α  + gA + g ASf = 0
∂ t ∂ x A  ∂x

Q2
(gde se član trenja može pisati kao S f = ) čine sistem od dve nelinearne parcijalne
K2
diferencijalne jednačine (nelinearnost se očigledno vidi kod dinamičke jednačine). Kada se
navedene aproksimacije primene na funkcije i njihove izvode u de St. Venant-ovim
jednačinama dobija se sistem od dve nelinearne algebarske jednačine koje se mogu
linearizovati i rešiti primenom Newton-Raphson-ovog iterativnog postupka. Primena
Preissmann-ovih aproksimacija, kao i linearizacija tako dobijene nelinearne algebarske
jednačine će se detaljno prikazati na primeru jednačine kontinuiteta, jer je jednačina
kontinuiteta relativno jednostavna. Primena Preissmann-ovih aproksimacija na dinamičku
jednačinu (i linearizacija tako dobijene nelinearne algebarske jednačine) se neće detaljno
prikazivati, jer bi to odnelo previše prostora, već će se samo izneti sugestije za pojedine
članove jednačine.

Jednačina kontinuiteta

Kada se na jednačinu kontinuiteta:

∂ A ∂Q
+ =0
∂t ∂x

primene Preissmann-ove aproksimacije, dobija se sledeća približna (algebarska) jednačina:

Ain+1 − Ain Ain++11 − Ain+1 Qin++11 − Qin+1 Qin+1 − Qin

ψ + (1 − ψ ) +θ + (1 − θ ) = 0 (*)
∆t ∆t ∆x ∆x

Za linearizaciju i rešavanje dobijene nelinearne algebarske jednačine će se koristiti

Newton-Raphson-ov iterativni postupak.

Leva strana približne jednačine kontinuiteta (*) je funkcija četiri nepoznate

(Qin+1 , Qin++11 , Ain+1 , Ain++11 ), pa se približna jednačina kontinuiteta može uopšteno pisati kao:

F ( Qin+1 , Qin++11 , Ain+1 , Ain++11 ) = 0

Iterativni postupak podrazumeva postepeno približavanja tačnom rešenju dok se

konačno u poslednjoj iteraciji ne dobije rešenje koje zadovoljava jednačinu. Razmatraće se
dve uzastopne iteracije ( m) i ( m + 1) (indeks “m” će se koristiti da obeleži iteraciju).

Sa m+1Qin+1 , m+1Qin++11 , m+1Ain+1 , m+1Ain++11 će se obeležiti vrednosti nepoznatih u “sledećoj” ili

( m + 1) iteraciji za koje se traži da zadovolje približnu jednačinu kontinuiteta, tako da je:

F ( m+1Qin+1 , m+1Qin++11 , m+1Ain+1 , m+1Ain++11 ) = 0

117
ili, skraćeno:
m+ 1
F=0

Sa m Qin+1 ,m Qin++11 , mAin+1 ,m Ain++11 će se obeležiti vrednosti nepoznatih u prethodnoj ili ( m)

iteraciji koje još uvek ne zadovoljavaju približnu jednačinu kontinuiteta, tako da je:

F ( m Qin+1 , m Qin++11 , m Ain+1 , m Ain++11 ) ≠ 0

ili skraćeno:
m
F≠0

Vrednost funkcije F u sledećoj (m+1) iteraciji može se izraziti razvijanjem funkcije u

Taylor-ov red u okolini vrednosti iz prethodne (m) iteracije, uz zanemarenje izvoda višeg reda
od prvog:

m+1
∂F ∂F ∂F ∂F
F = mF + n +1 ∆Qi + n +1 ∆Qi +1 + n +1 ∆Ai + ∆Ai +1
∂Q i m
∂Q i +1 m ∂ A i m
∂ Ain++11 m

odnosno, pošto je A = A( Z ) :

m+1
∂F ∂F ∂F ∂ Ain+1 ∂ F ∂ Ain++11
F = mF + ∆Qi + ∆Qi +1 + ∆Z + ∆Z i +1
∂ Qin+1 m
∂ Qin++11 m
∂ Ain+1 m
∂ Z i
n +1
m
i
∂ Ai
n +1
+1 m
∂ Z i
n +1
+ 1 m

gde su ∆Q i ∆Z priraštaji (promene) Q i Z između dve uzastopne iteracije, npr:

m+1
∆Qi = Qin+1 − mQin+1

m +1
∆Z i = Z in+1 − mZ in+1

Pošto se zahteva da vrednost funkcije F određena sa vrednostima nepoznatih iz

sledeće (m+1) iteracije bude jednaka nuli, dobija se:

∂F ∂F ∂F ∂ Ain+1 ∂ F ∂ Ain++11
∆Qi + ∆Qi +1 + ∆Z + ∆Z i +1 =− mF
∂ Qin+1 m
∂ Qin++11 m
∂ Ain+1 m
∂ Z i
n +1
m
i
∂ A n +1
i +1 m ∂ Z n +1
i +1 m

što je zapravo linearizovana približna (algebarska) jednačina kontinuiteta, sa nepoznatima ∆Q

i ∆Z.

Izvodi funkcije na levoj strani prethodne jednačine , kao i funkcija na desnoj strani
jednačine određeni su sa vrednostima promenljivih poznatim ili iz poznate prethodne iteracije
(m) tekućeg vremenskog nivoa (n+1) ili iz poznatog prethodnog vremenskog nivoa (n), tj. to
su poznati koeficijenti u jednačini. Prema tome, ostaje da se odrede izvodi:

∂F θ
n +1 =−
∂Q i m
∆x

118
 ∂F θ
n +1 =
∂Q i +1 m ∆x

∂F ψ
n +1 =
∂ A i m
∆t

∂F 1− ψ
n +1 =
∂ A i +1 m ∆t

∂ Ain+1 m n+1
= bi
∂ Z in+1 m

∂ Ain++11
n +1
= m bin++11
∂ Z i +1 m

Poslednja dva izvoda su određeni na osnovu uobičajene aproksimacije. Pošto je (videti skicu)
dA
priraštaj površine poprečnog preseka (približno) dA = bdZ , to se može pisati da je = b.
dZ

Kada se uvrste dobijeni izvodi, linearizovana jednačina postaje:

θ θ ψ 1 − ψ m n +1
m n +1
− ∆Qi + ∆Qi +1 + b ∆Z i +
bi +1 ∆Z i +1 =
∆x ∆x ∆t i
∆t
m n +1 m n +1 m n +1 m n +1
Ai − Ain Ai +1 − Ain+1 Qi +1 − Qi Qin+1 − Qin
= −ψ − (1 − ψ ) −θ − (1 − θ )
∆t ∆t ∆x ∆x

što se može pisati kao:

A∆Zi +1 + B∆Qi +1 = C∆Z i + D∆Qi + G

gde su ∆Z i +1 , ∆Qi +1 , ∆Z i , ∆Qi nepoznate, a:

1 − ψ m n+1
A= bi +1
∆t

θ
B=
∆x

119
 ψ m n +1
C=− b
∆t i

θ
D=
∆x
m
Ain+1 − Ain m
Ain++11 − Ain+1 m
Qin++11 − mQin+1 Qin+1 − Qin
G = −ψ − (1 − ψ ) −θ − (1 − θ )
∆t ∆t ∆x ∆x

poznati koeficijenti čije se vrednosti mogu sračunati iz vrednosti zavisno promenljivih

poznatih ili iz poznate prethodne iteracije (m) tekućeg vremenskog nivoa (n+1) ili iz poznatog
prethodnog vremenskog nivoa (n).

Dinamička jednačina

Drugi član u dinamičkoj jednačini će se napisati kao:

∂  Q2  Q∂ Q Q2 ∂ A
α  = 2α −α 2
∂ x A  A∂x A ∂x

tako da dinamička jednačina postaje:

∂Q Q∂ Q Q2 ∂ A ∂Z
+ 2α −α 2 +gA + g ASf = 0
∂t A∂x A ∂x ∂x

U nastavku će se izneti sugestije kako da se primene Preissmann-ove aproksimacije na

svaki član dinamičke jednačine.

∂Q
Prvi član jednačine, , je jednostavan, pa se može direktno primeniti Preissmann-
∂t
∂ f
ova aproksimacija za izvod po vremenu .
∂t

Q∂Q ∂ f
Drugi član, 2α , može da se piše kao g , gde g i f označavaju odgovarajuće
A∂x ∂x
funkcije, pa se mogu koristiti Preissmann-ove aproksimacije:

gin++11 + g in+1 g in+1 + gin

g ≅θ + (1 − θ )
2 2

∂ f f i +n1+1 − f i n+1 f i +n1 − f i n

≅θ + (1 − θ )
∂x ∆x ∆x

Q2 ∂ A ∂ f
Treći član, α 2 , se takođe može pisati kao g , gde g i f označavaju
A ∂x ∂x
odgovarajuće funkcije, pa se mogu koristiti iste Preissmann-ove aproksimacije kao u drugom
članu. Ovde, međutim, treba uočiti da se:

120
 Q2
2 = u
2
A

može aproksimirati na dva načina, ili kao kvadrat srednje brzine:

2
 ui + ui +1 
u =
2
 
 2 

ili kao srednja vrednost kvadrata brzina:

ui2 + ui2+1
u2 =
2

Tek nakon detaljnije analize (jer to nije unapred očigledno) može se pokazati da je prva od
navedene dve aproksimacije bolja, jer daje tačnu energetsku jednačinu za ustaljeno tečenje,
dok je druga lošija jer za ustaljeno tečenje i naglu promenu preseka veštački "proizvodi"
energiju. Zato je bolje koristiti:

2 2
Q 2 θ  Qin++11 Qin+1  1 − θ  Qin+1 Qin 
≅  +  +  + 
A 2 4  Ain++11 Ain+1  4  Ain+1 Ain 

∂Z
Četrvrti član, g A , je takođe jednostavan, jer je g = const., pa takođe može da se
∂x
∂ f
piše kao g , gde g i f označavaju odgovarajuće funkcije, tako da se mogu direktno
∂x
primeniti Preissmann-ove aproksimacije, kao u drugom članu.

Peti član, ili član trenja gASf, se može aproksimirati na više načina, pa će mu se ovde
posvetiti i više pažnje.

Pre svega, nagib trenja:

Q2
Sf = 2
K

se zapravo mora pisati kao:

Q Q
Sf =
K2

jer jedino tako član tranja može imati odgovarajući znak u zavisnosti od smera tečenja.

Nadalje, pošto je dinamička jednačina (kao i jednačina kontinuiteta) napisana za

deonicu između računskih tačaka ( i ) i ( i + 1) , to Sf predstavlja nagib energetske linije za
čitavu deonicu. Istovremeno, Q i K su definisani samo u računskim tačkama (presecima) ( i ) i
( i + 1) . Znači, mora se koristiti neka vrsta osrednjenih Q i K u ( i ) i ( i + 1) , da se izrazi Sf za
deonicu
121
 Još uvek ne postoji odgovor na pitanje koji način osrednjavanja je najbolji (najbolje
odslikava fizičko značenje člana trenja i sl.), pa se u modelima mogu sresti različiti načini
osrednjavanja. Međutim, treba imati u vidu da različiti načini osrednjavanja mogu dati
značajno različite rezultate.

Da bi se ilustrovalo prethodno rečeno, razmatraće se, kao primer, ustaljeno tečenje,

gde je:

Qi +1 = Qi = Q

Posmatraće se četiri uobičajena načina osrednjavanja:

2 Q2
1) osrednjeno K : Sf1 =
β Ki2 + ( 1 − β ) Ki2+1

Q2 Q2
2) osrednjeno Sf : Sf2 =β + (1 − β )
Ki2 Ki2+1

2 Q2
3) "otežana" geometrijska sredina K : S f3 =
(K ) ⋅ (K )(
i
2 β 2
i +1
1− β )

Q2
4) osrednjeno K: Sf 4 =
[β Ki + ( 1 − β ) Ki +1 ]
2

gde je β - težinski faktor.

Ako je Ki ≅ Ki +1 , onda sva osrednjavanja daju približno isto Sf . Međutim, ako je

Ki ≠ Ki +1 , onda za usvojeno β, vrednost Sf puno zavisi od načina osrednjavanja. Na primer,
1
za Ki = 2 Ki +1 i β = , dobija se da je S f 2 ≅ 1,5S f 1 , dok S f 3 i S f 4 daju vrednosti između prve
2
dve. Zbog toga u praktičnim primenama β postaje parametar koji se kalibriše (podešavanjem
vrednosti koeficijenta β postiže se slaganje merenih i sračunatih rezultata), tako da korisnici
programa naviknu da kalibrišu β zavisno od vrste osrednjavanja u programu.

Ovde se predlaže da se koristi osrednjeno Sf , tj.:

Qi Qi Qi +1 Qi +1
S f = β S f i + ( 1 − β ) S f i +1 = β 2 + (1 − β )
K i Ki2+1
odnosno:

 Q n+1 Q n+1 Qin++11 Qin++11   Qn Qn Qin+1 Qin+1 

 + (1 − β )  + (1 − θ ) β n 2 + (1 − β ) n 2
 
i i i i
Sf =θ β
 ( Kin+1 ) 2 ( Kin++11 ) 2   ( Ki ) ( Ki +1 ) 

Takođe, član gASf sadrži i A, pa treba i na A primeniti Preissmann-ovu aproksimaciju i

pomnožiti sa aproksimiranim Sf.

122
 Nakon primene Ppreissmann-ovih aproksimacija, dinamička jednačina postaje
algebarska nelinearna jednačina, koja se uopšteno može pisati kao:

F ( Qin+1 , Qin++11 , Z in+1 , Zin++11 , Ain+1 , Ain++11 , Kin+1 , Kin++11 ) = 0

Kada se primeni Newton-Raphson-ov iterativni postupak, dobija se:

∂F ∂F ∂F ∂F ∂ F ∂ Ain+1
∆Qi + ∆Qi +1 + ∆Z + ∆Z + ∆Z
∂ Qin+1 m
∂ Qin++11 m
∂ Z in+1 m i ∂ Z in++11 m i +1 ∂ Ain+1 m ∂ Z in+1 m i
n +1
∂F ∂ A i +1 ∂F ∂ Kin+1 ∂ F ∂ Kin++11
+ ∆Z i +1 + ∆Z + ∆Z i +1 =
∂ Ain++11 m
∂Z n +1
i +1 m ∂ Kin+1 m
∂ Z i
n +1
m
i
∂ K i
n +1
+1 m
∂ Z i
n +1
+1 m

= − F ( m Qin+1 , m Qin++11 , m Z in+1 , m Z in++11 , m Ain+1 , m Ain++11 , m Kin+1 , m Kin++11 )

odnosno:

 ∂F ∂F ∂ Ain++11 ∂F ∂ K in++11   
 + + ∆Z i +1 +  ∂ F ∆Qi +1 =
 ∂ Z in++11 ∂A n +1
∂ Z in++11 ∂K n +1
∂ Z in++11   ∂ Qin++11 
 m i +1 m m i +1 m m   m 

 ∂F ∂ F ∂ Ain +1 ∂F ∂ K in +1   ∂F 
=−  + + ∆ Z −  ∆Qi −
 ∂ Z in +1 ∂ A n +1
∂ Z n +1
∂ K n +1
∂ Z n +1  i
 ∂ Qin +1 
 m i m i m i m i m   m 

( n +1 m n +1 m n +1 m n +1 m n +1 m n +1 m
− F Qi , Qi +1 , Z i , Z i +1 , Ai , Ai +1 , K i , K i +1
m m n +1 m n +1
)
Poslednja jednačina je zapravo linearizovana približna (algebarska) dinamička
jednačina, napisana u obliku:

A′∆Zi +1 + B ′∆Qi +1 = C ′∆Z i + D′∆Qi + G ′

gde su A′, B ′, C ′, D′, G ′ poznati koeficijenti.

Praktične napomene

Može se usvojiti da je vrednost funkcije f u prvoj (početnoj, nultoj) iteraciji tekućeg

vremenskog nivoa (n+1) jednaka vrednosti funkcije f iz prethodnog vremenskog nivoa (n):
n +1
0
f = f n

gde je f bilo koja zavisno promenljiva. Uz ovu pretpostavku, koeficijent G u linearizovanoj

približnoj jednačini kontinuiteta postaje:

Qin+1 − Qin Qin+1 − Qin Qin+1 − Qin

G = −θ − (1 − θ ) =−
∆x ∆x ∆x

123
Očigledno je da se za ustaljeno tečenje koeficijent G takođe svodi na prethodni oblik, pa pošto
je za ustaljeno tečenje ∆Z = ∆Q = 0 (jer nema promene po vremenu, pa ni između dve
iteracije), onda se linearizovana približna jednačina kontinuiteta svodi na:

Qin+1 − Qin
G=− =0
∆x
t.j.

Qin+1 = Qin

čime je zapravo provereno da li se linearizovana približna (algebarska) jednačina kontinuiteta

svodi na odgovarajući oblik u slučaju ustaljenog tečenja. Slična provera se može napraviti i
za linearizovanu približnu (algebarsku) dinamičku jednačinu, koja u slučaju ustaljenog tečenja
treba da se svede na Bernoulli-jevu jednačinu.

Još jedna uobičajena provera da li su linearizovane približne (algebarske) jednačine

dobro izvedene je provera dimenzija članova jednačina.

Poslednja napomena odnosi se na određivanje geometrijskih karakteristika poprečnog

preseka struje. Za svaku poznatu kotu Z (bilo da je to Z n poznato iz prethodnog vremenskog
nivoa, ili m Z n+1 poznato iz prethodne iteracije tekućeg vremenskog nivoa) mogu se uvek
 ∂ A
odrediti odgovarajuće geometrijske karakteristike preseka (širina b  = , površina A,
 ∂ Z
∂K
okvašeni obim O, hidraulički radijus R, propusnost K, izvod ). Kod jednostavnih preseka
∂Z
(trougaoni, trapezni, itd., lao na skici) to je moguće uraditi i analitički, dok se kod proizvoljnih
preseka prirodnih vodotoka to uglavnom radi grafički, tako što se presek izdeli na niz
elemenata (kao na skici), pa se geometrijske karakteristike kao što su površina A ili okvašeni
obim O, za određenu kotu Z sračunavaju kumulativno.

124
 3.5.1. Primena Preissmann-ove šeme

Pošto su parcijalne diferencijalne jednačine kojima se opisuje jednodimenzionalno

neustaljeno tečenje u otvorenim tokovoma (jednačina kontinuiteta i dinamička jednačina)
diskretizovane primenom Preissmann-ovih aproksimacija, i pošto su tako dobijene nelinearne
algebarske jednačine linearizovane primenom Newton-Raphson-ovog iterativnog postupka,
problem je sveden na rešavanje sistema linearnih algebarskih jednačina u svakoj iteraciji
svakog vremenskog koraka.

Ako se razmatrana jednodimenzionalna oblast tečenja podeli na I računskih tačaka,

kao na skici:

pri čemu dve susedne računske tačke definišu tzv. računsku deonicu, onda se za svaku
računsku deonicu mogu napisati dve jednačine:

linearizovana približna (algebarska) jednačina kontinuiteta:

A∆z i +1 + B∆Qi +1 = C∆z i + D∆Qi + G

i linearizovana približna (algebarska) dinamička jednačina:

A′∆z i +1 + B' ∆Qi +1 = C ′∆z i + D ′∆Qi + G ′

Pošto je ukupan broj tačunskih deonica (I-1), to se ukupno može napisati 2(I-1)
linearizovanih algebarskih jednačina za sve računske deonice. Pošto su nepoznate ∆Q i ∆Z u
svakoj računskoj tački, to je ukupan broj nepoznatih u napisanim jednačinama 2I. Znači
potrebna su dva granična uslova da bi se "zatvorio" sistem jednačina.

Jednačine graničnih uslova, takođe u linearizovanom algebarskom obliku, se uopšteno

mogu napisati kao:

α ∆ Z + β ∆Q = γ

što je zapravo uopšten izraz za vezu Q i Z, tj. ∆Q i ∆Z, ali se pod ovaj opšti oblik mogu
podvesti i jednostavniji granični uslovi, kao što su poznati hidrogram Q(t) ili poznati
nivogram Z(t). Kako se pojedini tipovi granični uslova svode na napisani uopšteni oblik se
detaljno razmatra u poglavlju 3.5.2. U ovom poglavlju se isključivo razmatra postupak za
rešavanje sistema algebarskih jednačina.

Nadalje će se razmatrati mirno tečenje, što znači da je potreban po jedan granični

uslov na uzvodnom i nizvodnom kraju (postupak za rešavanje burnog tečenja je principijelno
isti, mada bi algoritam bio nešto drukčiji, jer se kod burnog tečenja oba granična uslova
zadaju na uzvodnoj granici).

125
 Napisaće se kompletan sistem algebarskih jednačina, zajedno sa jednačinama
graničnih uslova. U napisanom sistemu indeks uz koeficijente A, B , C , D, G i A′, B ′, C ′, D ′, G ′
odnosi se na računske deonice (jer su i jednačine pisane za računske deonice), dok se indeks
uz nepoznate ∆Q i ∆Z odnosi (kao i same nepoznate) na računske tačke. U jednačinama
uzvodnog i nizvodnog graničnog uslova, uz odgovarajuće koeficijente koriste se indeksi uz i
niz. Jednačine su obeležene brojevima, tako da je jednačina (1) zapravo linearizovana
približna jednačina kontinuiteta za prvu računsku deonicu, a jednačina (1’) linearizovana
približna dinamička jednačina takođe za prvu računsku deonicu, itd.

α u z ∆Z1 + β u z ∆Q1 = γ u z (0)

− C1 ∆Z1 − D1 ∆Q1 + A1 ∆Z 2 + B1 ∆Q2 = G1 (1)
− C ′ ∆Z − D ′ ∆Q + A ′ ∆Z + B ′ ∆Q
1 1 1 1 1 2 1 2 = G1′ (1’)
− C2 ∆Z 2 − D2 ∆Q2 + A2 ∆Z 3 + B2 ∆Q3 = G2 (2)
− C2 ′ ∆Z 2 − D2 ′ ∆Q2 + A2 ′ ∆Z 3 + B2 ′ ∆Q3 = G2′ (2’)
.
.
.
− Ci ∆Zi − Di ∆Qi + Ai ∆Zi +1 + Bi ∆Qi +1 = Gi (i)
− C ′ ∆Z − D ′ ∆Q + A ′ ∆Z + B ′ ∆Q
i i i i i i +1 i i +1 = Gi′ (i’)
.
.
.
− C I −1 ∆Z I −1 − DI −1 ∆QI −1 + AI −1 ∆Z I + B I −1 ∆QI = G I −1 (I-1)
− C I −1′ ∆Z I −1 − DI −1′ ∆QI −1 + AI −1′ ∆Z I + B I −1′ ∆QI = G I′−1 (I-1)’
α n i z ∆Z I + β n i z ∆QI = γ n i z (I)

Napisani sistem algebarskih jednačina se, naravno, može rešiti tako što bi se direktno
invertovala matrica koeficijenata, ali je sa stanovišta rada računara, direktno invertovanje
matrice jedna od “najskupljih” operacija. Računarsko vreme potrebno za direktno
invertovanje matrice koeficijenata proporcionalno je sa I3.

U ovom slučaju se, međutim, može uočiti da je matrica koeficijenata tzv. trakasta
dijagonalna matrica, pa se i ovde može koristiti Thomas-ov (ili double-sweep) algoritam, čije
je potrebno računarsko vreme proporcionalno samo sa I.

Thomas-ov (“double-sweep”) algoritam

Jednačina uzvodnog graničnog uslova:

α u z ∆Z1 + β u z ∆Q1 = γ u z

se može napisati kao:

∆Q1 = E1 ∆z1 + F1 (a)

gde su:

126
 α uz γ
E1 = − , F1 = uz
β uz β uz

Takođe, iz jednačina ( 1) i ( 1′ ) :

− C1 ∆Z1 − D1 ∆Q1 + A1 ∆Z 2 + B1 ∆Q2 = G1 (1)

− C1′ ∆Z1 − D1′ ∆Q1 + A1′ ∆Z 2 + B1′ ∆Q2 = G1′ (1’)

se može eliminisati ∆Qi, tako da se dobije:

∆Z1 = L1 ∆Z 2 + M 1 ∆Q2 + N 1 (b)

gde su:

A1 D1′ − A1′ D1
L1 =
C D ′ − C ′D
1 1 1 1

B1 D1′ − B1′ D1
M1 =
C D ′ − C ′D
1 1 1 1

D1G1′ − D1′ G1
N1 =
C D ′ − C ′D
1 1 1 1

Ako se izrazi (a) i (b) uvreste u jednačinu (1), dobija se:

∆Q2 = E 2 ∆Z 2 + F2
gde su:

L1 ( C1 + D1 E1 ) − A1
E2 =
B1 − M 1 ( C1 + D1 E1 )

N 1 ( C1 + D1 E1 ) + D1 F1 + G1
F2 =
B1 − M 1 ( C1 + D1 E1 )

Uopšteno, može se pretpostaviti da postoji veza:

∆Qi = E i ∆Zi + Fi (*)

Ako se zatim eliminiše ∆Qi iz ( i ) i ( i ′ ) dobija se:

∆zi = Li ∆Zi +1 + M i ∆Qi +1 + N i (**)

gde su:

127
 Ai Di ′ − Ai ′ Di
Li =
C D ′ − C ′D
i i i i

Bi Di ′ − Bi ′ Di
Mi =
C D ′ − C ′D
i i i i

Di Gi ′ − Di ′ Gi
Ni =
C D ′ − C ′D
i i i i

Zamenom izraza (*) i (**) u jednačinu (i), dobija se:

∆Qi +1 = E i +1 ∆Zi +1 + Fi +1
gde su:

Li ( Ci + Di E i ) − Ai
E i +1 =
Bi − M i ( Ci + Di E i )

N i ( Ci + Di E i ) + Di Fi + Gi
Fi +1 =
Bi − M i ( Ci + Di E i )

Kao i u poglavlju 2.3, uočava se rekurzivni karakter izraza za E, F: da bi se sračunale

vrednosti koeficijenata za narednu tačku, potrebno je znati vrednosti koeficijenata za
prethodnu tačku u nizu. Thomas-ov (“double-sweep”) algoritam, koji je zasnovan na
rekurzivnom karakteru izraza za E i F, sastoji se iz dve faze:

1) proračun unapred (tzv. “forward sweep”), pri čemu se računaju koeficijenti L, M , N , E , F i

2) proračun unazad (tzv. “backward sweep”) pri čemu se:

a) koristi jednačina (**) da se sračuna ∆Zi za poznate ∆Zi+1, ∆Qi+1, i

b) koristi jednačina (*) da se sračuna ∆Qi za poznato ∆Zi.

Pošto su Li, Mi, Ni koeficijenti koji omogućavaju da se sračuna ∆Z na jednom kraju

deonice ako su poznati ∆Z, ∆Q na drugom kraju deonice, može se reći da ovi koeficijenti
određuju uticaj računske deonice na rešenje.

Koeficijenti Ei, Fi omogućavaju da se sračuna ∆Q za poznato ∆Z u istoj računskoj

tački, pa se može reći da ovi koeficijenti određuju uticaj računske tačke na rešenje.

Postupak rešavanja za jednu iteraciju sastoji se iz sledećih koraka:

1) Primeniti uzvodni granišni uslov da se sračuna E1, F1.

2) Sračunati koefisijente A,...G, i A′, ... , G′ za računsku deonicu 1, između računskih tačaka 1
i 2. Nema potrebe da se ovi koeficijenti obeležavaju indeksima, jer će se odmah upotrebiti za
računanje koeficijenata L,M,N,E,F.

128
3) Sračunati L1, M1, N1 za deonicu 1.

4) Sračunati E2, F2 .

5) Ponoviti korake 2 - 4 za svaku deonicu i, sve do I-1.

6) Kraj proračuna unapred. Kao poslednja jednačina proračuna unapred obijeno je:

∆QI = E I ∆Z I + FI

7) Kombinovati jednačinu nizvodnog graničnog uslova:

α n i z ∆Z I + β n i z ∆QI = γ n i z

sa poslednjom jednačinom dobijenom iz proračuna unapred, tako da se sračuna ∆ZI, ∆QI.

8) Sračunati:

∆Z I −1 = LI −1 ∆Z I + M I −1 ∆QI + N I −1

9) Sračunati:

∆QI −1 = E I −1 ∆Z I −1 + FI −1

10) Ponoviti korake 8 - 9 za sve tačke i = I-2, ... , 1.

11) Sračunati:
m+1
Zin+1 = mZin+1 + ∆Zi

m+1
Qin+1 = mQin+1 + ∆Qi

koji će se u sledećoj iteraciji koristiti kao poznate vrednosti iz prethodne iteracije. Ovim je
završen proračun unazad.

Tokom svakog vremenskog koraka prethodno opisani postupak se ponavlja za sledeću

iteraciju itd., sve dok promene proticaja i kote između dve iteracije ∆Q i ∆Z u svim računskim
tačkama ne budu manji od unapred zadatih malih vrednosti ε ∆Q i ε ∆Z .

Jasno je da prilikom sračunavanja koeficijenata L,M,N odnosno E,F imenilac u

odgovarajućim izrazima mora biti različit od nule. Pokazuje se da je, ako tečenje nije blizu
kritičnog, uvek:

CD ′ − C ′D ≠ 0 ( CD′ ≠ C′D )
B − M i ( C + DE i ) ≠ 0 ( B ≠ M ( C + DE ) )
i i

129
tako da pri sračunavanju koeficijenata Li, Mi, Ni, Ei, Fi ne dolazi do deljenja sa nulom. Ali
ako tečenje teži kritičnom, može se javiti problem deljenja sa nulom, pa za takav slučaj treba
razviti poseban postupak rešavanja.

3.5.2. Granični uslovi

U poglavlju 1.2., gde je izučavana metoda karakteristika, kao primer su korišćene

jednačine za jednodimenzionalno neustaljeno tečenje u otvorenim tokovima. Tamo je
zaključeno da:

a) Mirno tečenje (Fr < 1) zahteva po jedan granični uslov na uzvodnom i nizvodnom
kraju, kao što se vidi sa skice.

b) Burno tečenje (Fr > 1) zahteva oba granična uslova na uzvodnom kraju (skica):

Kao što je pokazano u prethodnom poglavlju, u slučaju mirnog tečenja postupak

rešavanja zahteva i proračun unapred (tzv. “forward sweep”) i proračun unazad (tzv.
“backward sweep”). U slučaju burnog tečenja, postupak rešavanja za mirno tečenje, prikazan
u prethodnom poglavlju, se mora modifikovati, pri čemu je dovoljan samo proračun unapred
(“forward sweep”). Nadalje se razmatra samo slučaj mirnog tečenja.

Postoje tri tipa graničnih uslova:

1) Poznati (zadati) protok kao funkcija vremena Q( t ) (što je čest uzvodni granični
uslov - uzvodni hidrogram),

2) Poznata (zadata) kota slobodne površine kao funkcija vremena Z ( t ) (što je čest
nizvodni granični uslov - nizvodni nivogram, ušće kanala u jezero i sl.).

3) Poznata (zadata) veza protoka i kote Q( Z ) (što je takođe čest nizvodni granični
uslov - kriva protoka, tečenje preko preliva na nizvodnom kraju itd.).

130
 Pošto su osnovne jednačine linearizovane, moraju se linearizovati i jednačine
graničnih uslova. Uopšteno će se granični uslov u linearizovanom obliku formulisati kao:

α ∆ Z + β ∆Q = γ

pa će se za svaki tip graničnog uslova izvesti koeficijenti α, β, γ. Na taj način postupak

rešavanja, opisan u prethodnom poglavlju, ostaje nepromenjen, a za različite granične uslove
menjaju se samo vrednosti koeficijenata α, β, γ. U nastavku će se razmotriti sva tri tipa
graničnih uslova.

1) Koristeći poznati hidrogram Q( t ) , na granici treba zadati vrednost protoka u

nepoznatoj ( m + 1) iteraciji u razmatranom vremenskom nivou t n+ 1 . Granični uslov se onda
može pisati kao:
m+1 n +1
Q = Q(t) t
n +1

gde je Q ( t ) t n +1
vrednost protoka određena iz poznate funkcije Q( t ) za t = t n+ 1 .

Pošto je:
m+1
Q n+1 = mQ n+1 + ∆Q

dobija se:

m
Q n+1 + ∆Q = Q ( t ) tn +1

pa se granični uslov može pisati u opštem obliku:

α ∆Z + β ∆Q = γ

ako je:

α =0 β =1 γ = Q(t) tn +1
− m Q n +1

2) Koristeći poznati nivogram Z ( t ) , na granici treba zadati vrednost kote u nepoznatoj

(m+1) iteraciji u razmatranom vremenskom nivou t n+ 1 . Granični uslov se može pisati kao:

m+1
Z n+1 = Z ( t ) tn +1

gde je Z ( t ) tn +1 vrednost kote određena iz poznate funkcije Z ( t ) za t n+ 1 .

Pošto je:

m+ 1
Z n+1 = mZ n +1 + ∆Z
dobija se:

m
Z n+1 + ∆Z = Z ( t ) t n +1

131
pa se granični uslov može pisati u opštem obliku:

α ∆ Z + β ∆Q = γ
ako su:

α =1 β =0 γ = Z (t) t n +1
− m Z n +1

3) Koristeći poznatu zavisnost Q = f ( Z ) , na granici treba zadati vezu protoka i kote u

nepoznatoj ( m + 1) iteraciji u razmatranom vremenu t n+ 1 . Granični uslov se može pisati
kao:

m+ 1
Q n +1 = f ( m+1Z n+1 )
gde je f ( m+1Z n+1 ) vrednost funkcije f ( Z ) određena za Z = m+1Z n+1 .

Nelinearna funkcija f ( Z ) se može razviti u Taylor-ov red u okolini m Z n+1 :

∂ f
f ( m+1Z n+1 ) = f ( m Z n+1 ) + ∆Z + ....
∂Z m
Z n +1

gde je:
∆Z = m+1Z n+1 − mZ n+1

Ako se zanemare članovi sa izvodima drugog i višeg reda, i pošto je:

m+1
Q n+1 = mQ n+1 + ∆Q
dobija se:
∂f
m
Q n +1 + ∆Q = f ( m
)
Z n +1 +
∂Z
⋅ ∆Z
m
Z n +1

što se može pisati u opštem obliku:

α ∆Z + β ∆Q = γ

ako je:

∂ f
α = β = −1 γ = mQ n+1 − f ( m Z n+1 )
∂Z m
Z n +1

Uočava se da će u sva tri slučaja koeficijent γ imati vrednost približnu nuli, ali ga ne
treba nasilno izjednačavati sa nulom, jer bi se time akumulirala numerička greška.

U nastavku će se ukazati na par praktičnih problema (i sugerisati rešenje) koji se

javljaju pri korišćenju graničnog uslova tipa poznato Z(t).

132
 Započinjanje proračuna unapred
(određivanje koeficijenata E1, F1)

Uzvodni granični uslov u opštem obliku:

α u z ∆Z1 + β u z ∆Q1 = γ u z

napisan je kao:

∆Q1 = E1 ∆Z1 + F1

gde je:

αuz γ uz
E1 = − F1 =
β uz β uz

Pošto je za poznato Z ( t ) koeficijent β = 0, javiće se problem deljenja sa nulom, pa se

postupak rešavanja za ovaj slučaj mora modifikovati.

Postupak rešavanja će se modifikovati tako što će se lokalno izmeniti uloge ∆Q1 i ∆Z1,
tj. granični uslov će se napisati kao:

∆Z1 = e1 ∆Q1 + f 1 (e 1 ≠ E1 f 1 ≠ F1 )

gde je:

β uz γ uz
e1 = − f1 =
α uz αuz

(zapravo e1 = 0 jer je βuz = 0, tj. u ovom slučaju ∆Z1 ne zavisi od ∆Q1).

Iz jednačina (1) i (1′):

− C1 ∆Z1 − D1 ∆Q1 + A1 ∆Z 2 + B1 ∆Q2 = G1 (1)

− C1′ ∆Z1 − D1′ ∆Q1 + A1′ ∆Z 2 + B1′ ∆Q2 = G1′ (1’)

će se eliminisati ∆Z1, tako da se dobije:

∆Q1 = l1 ∆Z 2 + m1 ∆Q2 + n1 (l 1 ≠ L1 m1 ≠ M 1 n1 ≠ N 1 )

gde su:

C ′A − CA′
l1 =
C ′D − CD′

C ′B − CB ′
m1 =
C ′D − CD ′

133
 CG ′ − C ′G
n1 =
C ′D − CD′

Takođe, ako se ∆Z1 = e1 ∆Q1 + f 1 uvrsti u jednačine (1) i (1′), pa onda iz te dve
jednačine eliminiše ∆Q1, dobija se:

∆Q2 = E 2 ∆Z 2 + F2

gde su:

A′D − AD′
E2 =
BD′ − B ′D

(Cf 1 + G )D ′ − (C ′f1 + G ′)D

F2 =
BD ′ − B ′D

Nadalje je postupak rešavanja isti kao i kod originalnog postupka, izloženog u

prethodnom poglavlju. Kao i kod originalnog postupka, osim za slučaj kada tečenje teži
kritičnom, uvek je BD ′ − B ′D ≠ 0 t.j. BD′ ≠ B ′D , pa nema deljenja sa nulom.

Započinjanje proračuna unazad

(sračunavanje ∆ZI, ∆QI)

Proračun unapred završava se određivanjem koeficijenata EI, FI u jednačini:

∆QI = E I ∆Z I + FI (a)

Jednačina nizvodnog graničnog uslova u opštem obliku glasi:

α n i z ∆Z I + β n i z ∆QI = γ n i z (b)

Eliminisanjem ∆QI iz jednačina (a) i (b) dobija se:

γ ni z
− FI
β ni z
∆Z I = (*)
α ni z
EI +
β ni z

Uočava se da je i ovde, za granični uslov tipa poznato Z ( t ) , koeficijent β = 0, pa bi se

dobilo deljenje sa nulom. Međutim u ovom slučaju originalna jednačina graničnog uslova
glasi:

m
Z In+1 + ∆Z I = Z ( t ) t n +1

134
pa se umesto jednačine (*), u slučaju graničnog uslova tipa zadato Z(t) na nizvodnoj granici
jednostavno može pisati:

∆Z I = Z ( t ) t n +1
− mZ In+1

Kada se iz prethodnog izraza sračuna ∆ZI, jednostavno se odredi:

∆QI = E I ∆Z I + FI

i započne proračun unazad.

135