ОД ИСТОГ ПИСЦА

Т
И
И
К К
В Р

1
Copyright © , Вук Драшковић
Copyright © овог издања , ЛАГУНА

2
По е ник у ва алканска и у Великом ра у. Творац
Ју ославије и савеза међу алканским ржавама. Прва
жр ва фашизма у Евро и. О Велико Алексан ра веће је
само о решење о Алексан ра.
Ау ор

3
 Кућа Крсмановића

Пред залазак сунца, у су оту, . новем ра , врховни

командант српске војске и вршилац краљевске власти,
регент Александар Карађорђевић, стигао је у осло ођени
Београд. Тре ало је да у престоницу дође два дана раније,
али је замољен да сачека док се не рашчисте арем
централне улице порушеног и спаљеног града, док се не
поправе покидане телефонске линије и док се, што није ило
неважно, не пронађе и опреми нека пристојна кућа за
престолонаследника, јер су о а краљевска двора, и Стари и
Нови, ила тешко оштећена.
У Београд је ујахао на коњу, у већ из леделој маслинастој
униформи пешадијског пуковника, у којој је, као младић од
двадесет и четири године, . повео трупе на Отоманску
империју, годину дана касније поразио и угарску војску, а
наредног лета, кад је његов отац, краљ Петар, з ог олести и
старости, на сина престолонаследника пренео краљевска
овлашћења, постао и врховни командант армије мале
Краљевине Ср ије. Под заповедништвом младог краљевића,
пешадијског пуковника, његова војска је зачудила и
задивила и савезнике и непријатеље, када је, два пута, до
ногу потукла и понизила вишеструко ројније инвазионе
трупе моћне Аустроугарске царевине. Ни када су на Ср ију
удариле и елитне пруске дивизије, а угарска војска са

4
истока, пешадијски пуковник Александар Карађорђевић
није признао пораз ни прихватио тражену предају. Са својом
војском, министрима, посланицима, са државном лагајном,
са ђацима, студентима, са народом који је за то прегнуће
имао снаге, запутио се у из еглиштво. Остатке своје
краљевине водио је кроз врлетну и мразом оковану
Ал анију, остављајући десетине хиљада мртвих у
сметовима, журећи ка мору и Французима, својим ратним
савезницима, који еху једини спас. На грчком острву Крфу
опоравио је армију и пре ацио је на Солунски фронт. У
про ој тог фронта, у вихорни повратак у отаџ ину, кренуо је
. септем ра, у зору. „Хитајте, само хитајте, не смете застати
ни трена и пружити прилику непријатељу да се освести и
при ере!”, наредио је својим командантима. „Много је ово
ризично”, рекао му је командант савезничких снага,
француски генерал Франше д’Епере.
И, ево, само четрдесетак дана од Александрове наред е о
„вихорном повратку у Отаџ ину”, његова војска осло одила
је сву Ср ију. Немце, Аустријанце и Мађаре сада српске
трупе гоне кроз Панонију, прешле су и преко Дрине,
продиру у Босну, журе ка Загре у и Словенији, а јадрански
атаљони ка Црној Гори, Ду ровнику и Сплиту. „Молим вас,
Височанство, наредите да наша војска застане, да се не
удаљава од Ср ије, идемо у непознато”, тражио је војвода
Живојин Мишић. „Идемо у наше”, одговорио му је врховни
командант, сат пре него што се, на свом коњу, у пратњи само
једног ађутанта и двојице војника, појавио на тргу испред
хотела Славије.
И да је хтео, јашући, да продужи ка центру престонице,
он то није могао. Сјахао је, а окупљени свет, углавном
старци, жене и деца, гуркали су једни друге, да му се

5
при лиже и да га виде. Никаквих поклича, нити песама,
нити галаме није ило. Паралисани од радости и зачуђени
рзином којом је стигла сло ода, у тишини, као да су на
сахрани, дочекали су Александра. Једна девојчица подарила
му је укет хризантема, заустила да нешто каже, загрцнула
се и заплакала. Ни он није ништа рекао. Пољу ио је то дете у
чело, па у косу, из пуковничког шињела извукао марамицу и
принео је очима девојчице. Пешице је, упадљиво издвојен
испред народа, ишао ка Теразијама и краљевском двору, па
продужио Кнез Михаиловом улицом према Са орној цркви.
Сунце је већ ило зашло, новем арски мрак спуштао се на
Београд. Шапка на Александровој глави стара је и на
неколико места искрзана, шињел изгужван, чизме изношене
и прашњаве, лице му стегнуто и потамнело. „Дете наше
напаћено”, прошапутала је једна старица, а у тој оловној
тишини и шапат је одзвањао.
Служ а лагодарења Богу за српску по еду у том
страшном рату пре је личила на неки мистични о ред.
Водови за електрично осветљење још су или покидани, па
су већ густи мрак, и у цркви и у порти, препуној народа,
растеривале хиљаде свећа, жмиркала су упаљена кандила и
одзвањало хорско певање Слава е е, Гос о и! Изненада, у
цркву је улетео један гавран, гракћући узлетао до куполе,
одатле се, нагло привијајући крила уз тело, стрмоглаво
спуштао скоро до глава зачуђеног и заплашеног света. Многи
загаламише и, машући рукама, кренуше да ту птицу,
гласника несреће, истерају из цркве. Гавран излете напоље, у
помрчину, а регент Александар рече: „Мој гавран, прати ме
од почетка рата.“
У лизини цркве, док је служ а трајала, један француски
официр викао је у телефонску слушалицу, повремено и

6
псујући, јер се, на моменте, веза прекидала.
- Диктирам из Београда... ало, ало, диктирам полако и
гласно, записујте сваку реч... опростите што псујем... чим се
померим не чујем вас... сада вас опет чујем... Текст је за
насловну страну... ало, ало, да ли ме до ро чујете? Ако веза
пукне, зваћу поново. Идемо, журим, пишите... Александар
од Ср ије. Ко је он? Хани ал или Александар Велики? Или је
он и српски Бизмарк и Гари алди, који хоће да уједини
Југословене и створи државу Југославију? Пре две године
ио је Хани ал, када је преко ал анских планина превео
своју гладну, олесну и полумртву војску. Нама, Французима,
који смо те мученике дочекали у лукама јужног Јадрана,
поднео је спартански рапорт: Ср ија је ала, али није ала њена
војска, с ављамо се о франц ску коман у, а са Франц зима
и емо у смр или славу! Пишем ово у Београду, девети је
новем ар, Александар је у цркви, Богу се захваљује на
свршетку рата и савезничкој по еди. За ту по еду он је
најзаслужнији. Наравно, наш фронт према Немцима ио је
централни, највећи и најкрвавији. Али и тај фронт је
про ијен . септем ра, кад је Александар кренуо у про ој
фронта код Солуна. Од оне давне итке, кад је Александар
Македонски раз ио десет пута ројнију и моћнију силу
персијског цара Дарија, ништа слично није се поновило у
светској историји ратовања... Ало, ало... Чули сте, да ли је
потре но да поновим? У реду, настављам... Подвиг грчког
Александра поновио је и, чак, надвисио Александар од
Ср ије и Југославије, коју ствара. Одморна, у ункере
укопана и нај оље наоружана, угарска армија од триста
хиљада војника раз ијена је за три дана. Многи од тих
војника су веровали да су скоро сви Ср и помрли још у
гудурама Ал аније. „Бежимо, иду мртваци”, говорили су,

7
напуштали шанчеве и ацали оружје. Немци и Аустријанци
нису успевали ни да се утврде на новим положајима. Наша
коњица једва је сустизала српску пешадију. Пред том војском
или су само Бог и распамећена непријатељска сила у
паничном ежању... Пардон, шта кажете? У реду, понављам
последње две речи: паничном ежању... Могу ли да
наставим? Војничка генијалност... из аците то... Војничко
визионарство и неустрашивост, која је често фанатична и
венчана са смрћу, у крви су Александрове породице.
Родоначелник династије Карађорђевић је Карађорђе, Црни
Ђорђе, сељак из срца Ср ије, који је дигао устанак против
Турске царевине и ратничком генијалношћу задивио и
нашег Бонапарту. Отац Александров, краљ Петар, који је
стар и тешко олестан, још је у Грчкој, на лечењу. Ми,
Французи, памтимо га као нашег поручника, поручника
Кару, како смо га звали, у рату против Пруске... Ало, ало,
нешто сте питали? У рату против Пруса, против Немаца, а не
Руса... У реду, средите то, настављам... Александрови
команданти су официри о разовани на нашим, немачким,
аустријским и руским војним академијама. Нема у Европи
данас ни маршала ни фелдмаршала изнад њих. А скоро сви
Александрови војници су сељаци, многи и неписмени. Они
нису ранили само своју државу и свог краља, иако им је
ор ени поклич За краља и о аџ ину. Браних су своје њиве,
свој хле и муку, своје породице, гро ља, цркве... Летећи,
уквално летећи од Солуна ка Ср ији, ка својим кућама, они
су журили да виде ко је од њихових преживео, јесу ли им
њиве и воћњаци под коровом, да казне туђинске у ице и
пљачкаше, да о нављају живот, свад е и песме у својим
селима. У овоме рату није ило злочина равних злочинима
по Ср ији ни војника заветованих по еди или смрти као што

8
су војници регента Александра... Део текста који следи, да се
штампа масним словима... да, масним словима... Пирамиду
Централних сила минирали су Ср и и Французи, а Ср и
првенствено, про ојем Солунског фронта, и сва пирамида се
срушила. Признајмо то ез сујете и поклонимо се српским
јунацима!
Александар је напуштао цркву, а француски официр, који
је некоме диктирао свој чланак за новине, искорачио је пред
њега и салутирао:
- Ваше Височанство, поручник Жискар Соловје, уредник
листа Журнал.
- Драго ми је, господине поручниче. Веома сам захвалан
вашим новинама на свему што пишу о нама - осмехну се
Александар и пружи руку младом поручнику.
- Ваше трупе продиру далеко и на север и на запад. Докле
ћете ићи?
- Докле морамо. До наше северне, западне и јужне
границе на Јадрану.
- Многи вас оптужују да стварате велику Ср ију?
- Не велику Ср ију, него велику Југославију, господине
поручниче.
- Имате ли снаге за остварење тог циља? Ваши ратни
савезници, Италијани, прете ратом против вас. Словенија и
далматинска о ала Јадрана припадају њима. Тврде да им је
то дато , у Лондону.
- Нисмо ни у Лондону ни у . години. Рат је завршен, а
ратни циљ Ср ије ио је стварање Југославије. Уједињење
три листа наше народне детелине - Ср а, Хрвата и
Словенаца.
- Ваши ратни савезници, Енглези, спомињу и могућност
стварања демократске и репу ликанске уније између

9
Аустрије, Босне и Херцеговине, и Хрватске одмакнуте од
Јадранског мора. Има ли Ср ија снаге и за, могући, суко са
својим ратним савезницима?
- Наша снага никада није ила у сили, него у правди, у
вољи од ране онога што је наше. Ми поштујемо све ратне
савезнике Ср ије и неизмерно смо им захвални. Уверен сам
да је исти однос савезника према Ср ији.
- Хвала вам, Ваше височанство. Ваш француски је сјајан.
Живела Ср ија! - салутира поручник, наклони се и уђе међу
народ око престолонаследника.
Пуковник Јеврем Дамјановић, ађутант врховног
команданта, примети нагли грч на лицу Александровом.
Истога трена регент завуче леву руку испод шињела. Његов
верни пратилац је наслутио шта се десило.
- Је ли то оно, Ваше височанство? - упита шапатом.
- Оно, Јевреме - одговори му.

И даље у тишини, поворка Београђана допратила је

Александра до Куће Крсмановића. Тако су сви звали
господску кућу, тај двор наспрам краљевских дворова. Она је
из рата и окупације српске престонице изашла неоштећена.
Градио је, за владавине династије О реновића, неки трговац
Марковић, а од њега је купио Алекса Крсмановић, такође
трговац, који се о огатио извозом шљива. Кућу је доградио и
преуредио по угледу на куће ечких грофова. Умро је, ез
порода, уочи рата, а кућу завештао „свом отачаству”.
Традиција је ила у Краљевини Ср ији да нај огатији људи,
за живота, иметак дарују држави и оснивају задуж ине које
ће чувати успомену на њих. Алекса Крсмановић ни
наслутити није могао да ће ескућник који ће се, . новем ра

10
 , уселити у његову кућу, ити нико други до врховни
командант српске војске, млади краљевић Александар
Карађорђевић. У невиђеној жур и, Кућа Крсмановића
преуређена је у краљевски двор. Три дана и три ноћи у кући
је врвело од архитеката, молера, паркетара, керамичара,
тесара, столара, мајстора за инсталације, телефонске,
телеграфске и електричне линије. Намештај, скупоцене
тепихе, уметничке слике, жардињере са цвећем, поклањале
су нај огатије породице. Ништа од тога није се могло наћи у
предратним продајним салонима. Све је ило опљачкано.
Бежећи из Београда, окупатори су однели све са со ом и из
о а гранатама израњавана краљевска двора.
У ставу мирно, четворица гардиста дочекаше свог
врховног команданта испред Куће Крсмановића. Он се
окрену и махну народу који га је допратио.
- Лаку вам ноћ, и хвала на свему - рече.
- Лака ноћ и те и, господару - повика, снажно, неки сељак
у шумадијском оделу. Био је то једини поклич који се чуо тог
поподнева и вечери.
- Је ли минуо ол? - упита га ађутант док су ишли ка
трпезарији.
- До ро је - одговори.
- Да зовнем доктора Којена?
- Ја сам се и доктор, Јевреме. У Паризу су ми рекли да ћу,
док живим, трпети последице тифуса и Ал аније... Кад ме
жигне у желуцу, завучем руку испод униформе, притиснем
дланом то место, загрејем га и ол попусти или прође... Не
рини, седи да ручамо.
Ађутант зна да није језичка омашка у питању.
Александар једе само два пута дневно. Доручкује, о ично,
после подне, а руча увече. Устаје пре шест сати изјутра. И

11
одмах пали цигарету, француски голоаз са најжешћим
дуваном. Дрогира се и трује. Припаљује цигарету тек
допушеном цигаретом. Зачудо, не кашље од толиког отрова.
Лекари, и српски и француски, узалуд га саветују и
упозоравају.
На столу, за којим касно увече ручају, има вруће младе
јагњетине и прасетине, српских и француских сирева, говеђе
пршуте, свеже уловљених ри а у Сави и Дунаву, разних
салата, чак и кавијара. Александар узима само тањир пилеће
супе, две кришке препеченог пшеничног хле а, млади сир и
неколико језгри ораха. Појео је то рзо, као да испуњава неку
непријатну о авезу и жури да, што пре, догра и цигарету.
Ађутант је домаћици кухиње, која дежура у ћошку
трпезарије, већ пренео наред у да регента не сме нуткати
ило чиме нити показивати своје чуђење и жалост што он
тако мало и пре рзо једе.
- Где ми је радна со а? - упита ађутанта Дамјановића.
- Иза оних врата... и спаваћа со а је тамо. Дозволите да
вам покажем.
- Није потре но. Идем да погледам приспелу пошту. Брзо
ћу се вратити, па да прошетамо.
- Касно је, уморни сте. А и мрак је, многе улице нису
осветљене.
Александар је читао поверљиве депеше из Женеве,
Париза, Лондона, из Загре а, из Сплита, из Рима, из
Подгорице, из Вашингтона, мрштио се, прождирао
дувански дим, устајао иза стола и полугласно псовао. За то
време ордонанс његов, пуковник Јеврем Дамјановић,
издавао је наред е о ез еђењу. Морају, дискретно, пратити
Његово височанство и ити приправни на све. Мрак је, а
непријатељ је, могуће, у граду оставио и атентаторе.

12
- Идемо - рече Александар и, ужур ано, крену ка излазу.
Ишли су кроз парк, испред краљевских дворова, па
скренули десно, неосветљеним улеваром који је водио ка
Звездари. Никога, скоро никога, нису сретали. Из неке
кафанице чула се музика. Александар је, и у шетњи, пушио.
- Зашто сте тако снуждени, Ваше височанство? - упита
пуковник Дамјановић. - Зашто се не радујете по еди?
- Каквој по еди, Јевреме? - застаде он. - Ми смо иолошки
осакаћени. Више од милион мртвих, изгу или смо готово
половину пушци дораслих мушких глава, можда и целу
трећину народа - уздахну и у рза корак. - Земља нам
разорена, опљачкана и опустошена. Од Скопља до Београда,
куда сам прошао, само јад, смрт и глад. Ко ће да оре, да сеје,
да жање? Остало нам село и ез стоке, нема више ни коња -
опет застаде. - Знаш ли, Јевреме, да сам замолио Французе...
страшно, тешко ми је да то и те и кажем. Хиљаде наших
инвалида из њихових олница ускоро ће кренути у Ср ију.
Молио сам Французе да пусте само оне који имају ноге, јер
коња за инвалиде ез ногу ми немамо... Коју то по еду да
славим? Како да се радујем када ми се плаче!
- Немојте тако, Ваше краљевско височанство. Из једног
зрна пшенице никне стотину зрна. Умножићемо се ми и
оснажити врло рзо. Узлетећемо на крилима и снази наше
нове и велике државе.
- Да, да... Лицемери и преваранти...
- Не разумем нај оље.
- Изгинусмо за Југославију, а они... шпекуланти и
ездушни трговци, мој Јевреме... Јавља ми очајни Пашић из
Женеве да су нам припремили ултиматум. Јесу за

13
Југославију, али само као дуалну конфедерацију две државе,
Ср ије и Црне Горе, са једне, и њихове фантомске репу лике
Словенаца, Хрвата и Ср а, која и се простирала од Алпа до
Дрине, са друге стране... Та Југославија и имала две
престонице, Београд и Загре , и две владе. Једна и полагала
заклетву мени, а друга некаквом Народном вијећу у Загре у.
- Коцкају се, а никакве карте немају у рукама.
- Уздају се у Италију, Енглеску и америчког председника
Вилсона. Заклињу се у његову декларацију о сувереном праву
малих народа на самоопредељење.
- Па то исто право, Ваше височанство, припада и Ср има
у Босни, Херцеговини, у Хрватској, у Војводини, у
Далмацији.
- Како се узме, мој Дамјановићу. Од Дрине до Алпа,
удружени Словенци, Хрвати и муслимани у едљива су
већина. Ми смо у мањини и раштркани, раз ацани, а са
њима свуда измешани. Осим тога, сећаш се, Ср ија је
прихватила анексију Босне и Херцеговине Аустроугарској
монархији. До нове и другачије одлуке великих сила то нас
о авезује.
- Наше прихватање анексије Босне и Херцеговине ило је
изнуђено.
- Јесте, изнуђено је, али то нигде не пише.
- Дође ми да се у ијем! - повика пуковник Дамјановић. -
Значи да смо узалуд искрвавили и да су наше жртве пале за
нашу неверну раћу, која нас издају. Шта ћемо и куд ћемо,
Ваше височанство? - рашири руке, у помрачим, пред
врховним командантом војске коју, широм Европе и света,
о асипају похвалама и дивљењем.
Неочекивано, из кафанице, у којој се, и даље, чула
музика, на ту улицу изађоше тројица средовечних

14
мушкараца. Пијани, заносили су се у ходу и, заплићући
језиком, певали: Бре војво о, ре Мишићу, хај у самар, а на
Ска ар, кроз Ал анију. У трену једном о реше се пред њима
двојица момака из регентовог невидљивог о ез еђења и
скренуше их у споредну уличицу.
- Овамо не можете, уклањамо заостале мине - рече један
од пратилаца, а пијанци послушаше.
- Мамицу им швапску - рече један од њих. - И мамицу и
сестрицу - рече други.
Александар плану на ађутанта:
- Ово да ти је и први и последњи пут да мо илишеш икога
да ме о ез еђује у Ср ији!
Пуковник, увређено, одговори:
- То није ни разумно ни исправно, Ваше височанство.
Ваша глава је данас оно најскупље и највредније што има
Ср ија.
- Моја глава је стално на пању и чека секиру. Знам ја то,
мој Јевреме... Опрости, пренаглио сам. Крв ми плаховита,
рзо планем, а данас морам да по еђујем се е, да ми мач
уде разум, а не срце, да удем и нагао и тих, и до ар и зао,
искрен и лукав, препреден - застаде да припали цигарету.
- Не рекосте шта ћемо и куд ћемо? - загледа му се ађутант
у очи.
- Можемо ми, колико још сутра, стати са нашом војском
на западне и јужне границе које ода еремо и прогласити
Велику Ср ију. Пола Славоније, сву Босну и Херцеговину и
пола Далмације можемо да узмемо. Тамо све ври, локалне
власти траже сједињење тог простора са нама. Ја то нећу, ја
то не желим...
- Зашто, за име милосног Бога? - први пут му ађутант
ускочи у реченицу. - Па, све нам је то о ећано, усред рата,

15
Лондонским уговором.
- Зар и ти, пуковниче Дамјановићу, наседаш лажима,
пропаганди коју аписовци и многи још међу Ср има шире
против стварања Југославије? - изнервиран, вади цигарету
из паклице, а цигарета му гори међу прстима. - Ништа нама
тада, нити касније, није о ећано. Да и привукли Италију
се и, наши ратни савезници, и Французи и Енглези и Руси,
дали су јој, Лондонским уговором, пола Далмације, Боку,
пола Словеније са Љу љаном и главна острва у Јадрану. Све
су то дали Италији и оверили потписима и печатима,
кријући од Ср ије, иза леђа Ср ије, и ништа нас и не
питајући... Као ратни по едник, и то велики по едник,
каквим се представља, Италија на мировну конференцију у
Паризу, где ће се одређивати нове државне границе, иде са
Лондонским уговором у џепу... А ми на ту конференцију
морамо отићи са уједињеном Југославијом. Морамо,
господине пуковниче.
- Ипак ћемо, значи, нашом војском запосести све што ће
ити та Југославија?
- Нема нам другог из ора. Већ смо запосели Боку, из или
на далматинско море, за дан-два ићемо у Сплиту,
потпуковник Стеван Шва ић је са словеначким
до ровољцима стао на крајњу нашу западну границу.
Ризикујемо, наравно, оружане чарке, чак и већи суко са
Италијанима, али они ризикују много више. Они отимају
туђе, а ми ранимо своје. И знају, до ро знају шта је српска
војска - неочекивано се осмехну, али му се, већ следећег
трена, лице затегну у страх или ол. - У и ме Црна Гора! -
уздахну са муком коју, све да је и хтео, није могао да сакрије.
- Шта то рекосте? - зачуди се пуковник Дамјановић.

16
 - Суд ина Југославије одлучује се у Црној Гори... Кћерка
мог деде, мог ђеда краља Николе, а моја тетка Јелена,
италијанска је краљица. Зове оца у Рим. Замолио сам
Французе да некако спрече то пресељење мог деде из
Француске у Италију, јер је план да га Италијани врате у
Црну Гору. И, за сваки случај, наредио сам нашој војсци да
спречи повратак краља Николе на Цетиње, ако се докопа
Рима и отуда крене... Јесам ли грешан, питам се? Родила ме
је, као што знаш, Зорка, кћерка Николина... Нисам мајку ни
запамтио. Подизали су ме ђед Никола и ака Милена.
Црногорац сам, Јевреме, колико и Шумадинац - глас му је
подрхтавао, застао је пред Кућом Крсмановића.
- Хладно је, да не стојимо на улици - рече његов ордонанс.
- Живот је, мој Јевреме, велика замка и загонетка - рече у
кући, кад седоше. - Памтим до ро, имао сам шест или седам
година, седео сам ђеду на крилу. Наиђе неки краљев главар, а
мој ђед му рече: „Немиран ми овај унук, хоће да ми смакне
капу са главе.” Тај сердар му одговори: „Вјеру ти и Бога
задајем, господару, једног дана ће ти је и скинути... “ И
скидох му је, Јевреме. Морао сам, морам. Једна држава, а два
краља. То не може. Мој остарели и до ри деда Никола неће
да прихвати ову сурову истину, а говори да и он, као и ја,
хоће Југославију. Он је, каже, за федералну или
конфедералну Југославију. Није противан ни пројекту да ту
Југославију творе Краљевина Ср ија, Краљевина Црна Гора,
и Југословенска Репу лика Хрвата, Словенаца и Ср а...
Изманипулисали га Италијани. Таква Југославија је
немогућа. Понудили су му и јадранско приморје до изнад
Ду ровника... Старачка сујета, шта ли је? Не знам.
Југославија је идеал којем морамо да жртвујемо и Ср ију и
Црну Гору. Ово не разумеју ни многи овде ни многи на

17
Цетињу, у мом родном завичају... Поврх свега, Јевреме, неки
наши војници и жандарми чине страшне и неопростиве
гадости по Црној Гори! - Устаде, крену да шета по салону. -
Иди у своје одаје - рече ађутанту. - Мени се не спава, остави
ме самога... Врати се, да још мало поразговарамо -
предомисли се.
- О чему да поразговарамо? Много је касно и много сте
исцрпљени, Ваше височанство - седе ордонанс наспрам
Александра.
- О тајном Лондонском споразуму, о нечасном
ултиматуму Француске, Енглеске и Русије упућеном
Ср ији... Ујео си ме, малочас, за срце, Јевреме. Није могуће да
не знаш да је ултиматум наших ратних савезника, који нам је
испоручен у августу петнаесте, ио десет пута по нас
опаснији и мизернији од аустријског ултиматума
четрнаесте. И да не знаш да ни ја ни Пашић не знамо ни
данас шта је све, у највећој тајности, одлучено и потписано у
Лондону, у априлу петнаесте. Нешто знамо, а нешто не знамо
ни сада.
- Како да то ја знам када то, Височанство, не знате ни ви?
Само сам рекао оно што се прича увелико и јавно. А прича се,
Височанство, да су нам савезници или понудили Велику
Ср ију, и да смо то ми од или.
- За тајни Лондонски споразум са Италијом начули смо
крајем априла. Одмах сам у Петер ург упутио двојицу
наших академика, Александра Белића и Љу у Стојановића.
У руску престоницу стигли су двадесет и осмог априла, а
министар спољних послова Сазонов примио их је тек шестог
маја, дрско и езвољно.
- Десет дана су чекали на пријем. Увредљиво, з иља
увредљиво - рече пуковник Јевремовић.

18
 - Улазећи код њега, професор Белић је рекао: „Ми дошли,
а ви то, очито, нисте желели.“ То је ио професорски и
дипломатски шамар Сазонову... Да скратим. Руски министар
је од ио да каже шта пише у тајном споразуму са Италијом.
Само је наговестио да ћемо ми, вероватно, ити огорчени,
али да Ср и морају схватити да су Русији потре ни и други
ратни савезници, много важнији од Ср а. Рекао је да су
Италијани тај велики савезник и да Ср и не могу очекивати
да им Русија уде раме за плакање.
- То је рекао? - зачуди се пуковник Дамјановић.
- Баш тако је рекао и додао да раме за плакање тражимо у
Паризу, јер су Французи подозриви према Италијанима, у
њима виде своје ривале... Тек у августу сазнали смо за
ултиматум савезника. У поруци ез потписа и печата, Ср ији
је, у случају по еде савезника, о ећано проширење у
Војводини, а могуће и пола Славоније, цела Босна и
Херцеговина, као и јужна Далмација, коју ћемо делити са
Црном Гором. Могуће, могуће, тако су поручили. А могуће и
да ћемо, то што нам је о ећано, делити и са Хрватском, иако
та држава није ни постојала.
- Понудили су нам ражањ ез зеца - омаче се ађутанту.
- Нису нам понудили ни то. Да исмо то до или, морали
смо... морали смо, Јевреме, одмах, у августу петнаесте, да сву
источну Македонију предамо Бугарској! Како си то
за оравио? Два дана је о том ужасном ултиматуму, у Нишу,
расправљала наша скупштина. Захтевали су и да се
о авежемо да ће цео Банат до Дунава, укључујући и
Панчево, после по еде савезника припасти Румунији!
- То сам, ето, ио за оравио.
- Схваташ ли, Јевреме, колико су наши ратни савезници
или ездушни и рутални према нама? Да и се Бугарска

19
придружила Антанти, Ср ија је морала да погази крв своје
војске просуте у Првом алканском рату, кад смо осло одили
Македонију, и крв проливену на Брегалници, у Другом
алканском рату, кад нас је Бугарска напала и кренула да
оружјем узме источну Македонију... Ето, то је Лондонски
споразум. После Цера и Колу аре, где смо десетине хиљада
српских глава узидали у по еде над Аустроугарском,
тре ало је да потпишемо капитулацију пред Бугарском!
- Страшно и непојмљиво - рече ордонанс.
- Шта и се десило, Јевреме, да сам то прихватио?
- Војска и вас з ацила, а Апис у ио.
- Пусти Аписа и моју главу. Војска и од ила да се ори и
Ср ија и ила из ачена из рата и окупирана. Ср ија данас
не и ила ратни по едник. У воду и пао и онај ражањ ез
зеца, проширење државе на запад.
- Апсолутно и тако ило.
- Све ово, Јевреме, знају сви који ме данас, после страшне
и велике ратне по еде Ср ије, проклињу што нисам
прихватио понуђену Велику Ср ију петнаесте, или што
Велику Ср ију нећу ни сада, него сам луђак загледан у
Југославију. Сви они знају и то да је та њихова Велика Ср ија
немогућа. Ако нема Југославије, иће независне Словеније,
независне Хрватске, независне Босне и Херцеговине, можда
и независне Македоније. Мали народи морају, на Мировној
конференцији у Паризу, до ити право на своје државе, каже
амерички председник Вилсон, а он ће и ведрити и о лачити
у Версају.
- Много сте се уз удили, Ваше височанство. Све сте у
праву. Не замерите мом незнању и оној глупавој опасци о
Лондонском уговору.
- Иди, Јевреме, наспавај се. Ја идем да нешто пишем.

20
 Ра осле ра а

Стижу поверљиве депеше, звоне телефони. Италијанске

трупе ушле у Валону и Скадар, запоселе и Улцињ и Бар,
умарширале у Трст и Задар, опколиле Ријеку. Аустријски цар
Карло по егао у Швајцарску, потписао примирје пред
Италијанима и предао им све своје територије које су
Италији дали савезници Лондонским уговором. Мађари
склопили примирје са Ср има. Војвода Мишић испословао
потписе и печате поражене Угарске да Ср ији припада право
да својим трупама запоседне већину Војводине, Срем,
Славонију до Осијека, целу Босну и Херцеговину, као и
Далмацију до рта Планке изнад Сплита. Ордонанси
врховног команданта рапортирају о несрећама. Пуковник
Дамјановић јавља да је заостала ом а, на Дорћолу, разнела
и тешко ранила петнаесторо људи, међу њима и двоје деце.
Мајор Димитријевић доноси вест да су погинула два српска
војника код Бара, у окршају са Италијанима. Они су имали
седморицу мртвих.
На интервенцију Француза суко о устављен. Пуковник
Трифуновић псује док рапортира:
- Ваше височанство, и Румуни су покренули трупе према
нама, траже да напустимо цео Банат до Тисе и Дунава,
укључујући и Панчево, јер им то гарантује Лондонски
уговор.

21
 - Ово је рат после рата - устаде Александар од стола и, са
рукама на леђима, даде се у шетњу својим радним
ка инетом. Ратну униформу пешадијског пуковника није
заменио цивилним оделом. - Јесу ли сви позвани у сали? -
упита ордонанса Трифуновића.
- Сви. Војвода Степа ће можда закаснити који минут...
Први је стигао принц Ђорђе. Много је есан з ог нечега,
псује.
- Сви смо есни, пуковниче... По завршеном састанку
примичу Луку Месечину.
- Заказали сте и немачком новинару Лудвигу Фишеру,
после тога олничаркама из савезничких земаља... Ускоро ће
два сата, доручак вам је на столу.
- Јесу ли спремни стенографи за српски, француски и
енглески?
- На својим су радним местима, увек приправни, Ваше
височанство.

Док иде према сали, да се посаветује шта и како да чини,

раздиру га сумње, многе сумње, чак и страх. За овај рат после
рата понестаје му и снаге и времена. Одлучују дани, можда и
сати. Поразио је непријатеље, али како да савлада
пријатеље? Италијане, Енглезе, Румуне, све загонетније
Французе, свога деду Николу, Југословенски од ор Хрвата,
Ср а и Словенаца који тражи дуалну конфедерацију, по уну
против се е у самој Ср ији и све гласније захтеве да се
заокруже границе Велике Ср ије, а Југославија, ила она
унитарна или конфедерална, аци у мутну Марицу? Он је
тај који одлучује. Посланици Народне скупштине његове
краљевине још су у из еглиштву или на путу ка Београду, а

22
свима им је, одавно, истекао и уставни мандат. Министри
раштркани, од Солуна до Париза, само тројица су у
Београду, председник Владе Никола Пашић је у Женеви, а
краљ Петар у олесничкој постељи, у Фаларону код Атине.
Он је држава. Он је краљ уместо краља, врховни командант,
Скупштина Краљевине, Влада Краљевине. Војска му уморна,
као поплава се расплинула од Ђевђелије до Су отице, од
угарске границе до предграђа Загре а и Љу љане, од Драве
до Јадрана. По еднички занос тих измучених сељака јењава,
гунђају, жури им се својим кућама, ораницама одавно
напуштеним, као да нису њиве него удовице. Оно што је
њихово и што је, пре рата, ила Ср ија, они су осло одили. А
раћа по Босни, Хрватској и Војводини? Свеже памте ту
раћу са Цера, Колу аре, из Макензенове офанзиве на
Београд... Мало је те раће пре егло у војску раће из
Ср ије... Не знају ти сељаци - војници ни где су Горица и
Целовец, шта ће тамо?
- Господо, дани пред нама су ити или не ити - рече,
уместо поздрава, чим је ушао. - Наша прескупо плаћена
по еда и наш ратни циљ сједињења троједног народа у исту
државу, у великој су опасности. Четири моћне силе
по еднице у овом крвавом рату одлучиће о свему.
Француска, Америка, Британија, Италија. Готово је са нама,
уду ли те државе одлучивале о нама ез нас. Држава, коју
хоћемо да створимо, држава је по едника и по еђених. За
наше ратне савезнике цео простор од Београда до Су отице
и од Дрине до Алпа територија је пораженог ратног
непријатеља, а за нас је то територија нашег народа. Како да
на Мировној конференцији у Паризу велике силе признају
као законит рак Ср ије и Црне Горе, њихових ратних
савезница, са њиховим, а и нашим, ратним непријатељима?

23
Ова дилема је више него хамлетовска... Шта можемо, шта
морамо, шта не смемо? Помозите, посаветујте ме. Слушам
вас.

Принц Ђорђе:
- Или а дицирај или не гурај више Ср ију у несрећу.
Југославија је грешка, ко на за луда, илузија.
Станимо са нашим челичним трупама на западне
границе Велике Ср ије, које су војводи Мишићу
признали Мађари. Не товари нам на леђа
италијанског непријатеља од четрдесет милиона
људи. Поделимо Далмацију са њима, а Скадар да
припадне Црној Гори.

Сло о ан Јовановић, универзи е ски рофесор рава,

ака емик:
- Споразум војводе Мишића са Мађарима, као и
споразум Италијана са Аустријанцима, правно су
ез значаја, као да их и нема. Важни су само
пропагандно. Аустријанци и Мађари су поражени.
Они више нису власни да ишта некоме дају или да
од иког другог нешто отимају. Њима ће ити
скројена капа у Паризу, а нико их неће питати ни за
њену меру. Југославија нам је ила ратни циљ,
по едили смо и нико нама неће моћи кројити ни
шити државно одело ез нас. Нећемо, свакако,
до ити све што тражимо и на шта полажемо право,
али ће већина наших захтева морати ити
прихваћена.

Војво а Живојин Мишић:

24
- Ја се при ојавам неких наших савезника. Више ме
рину Енглези него Италијани. Док су, као стрела,
наше дивизије и пукови продирали у Ср ију, један
енглески генерал не задржа ес у се и, него ми рече:
„Ви, Ср и, посе на сте раса. Пријатни и учтиви само
када сте у невољама и депресивни, а охоли и дрски
када по еђујете...“ Мене је, ипак, највише страх од
нашег незнања и наивности. Шта ми знамо о
Хрватима? Ништа, скоро ништа. Неколико
југословенски настројених хрватских политичара и
песника нису хрватски народ. Већина у том народу
о нама мисли веома наопако, како су их вековима
васпитали Беч и Ватикан. Већини њих жао је
Аустроугарске, иако су, стално, кукали на њу... И за
половину света у Босни данас смо више окупатори
него осло одиоци. Векови су, Височанство,
поставили неке преграде које се не могу уклонити
ни нишким, ни крфским декларацијама о ратству,
нити нашим ајонетима. Ево, Земун је ту, надохват
руке, али чим тамо дођемо, осећамо се прилично
као странци.

Војво а С е а С е ановић:
- Мене и наше трупе у Сарајеву су дочеках
овацијама. Клицали су и Ср ији и Југославији.
Додуше, снажније и масовније Југославији него
Ср ији.

С ојан Про ић, минис ар финансија:

- За проширену Ср ију, значајно проширену, свим
сам срцем и разумом, а за Југославију само из нужде

25
и привремено. Ако мора Југославија, јер нам данас
велике силе не допуштају Ср ију коју желимо, онда
је уредимо тако да, када то удемо могли, изађемо
из ње са целим нашим националним миразом.

Војво а Пе ар Бојовић:
- Амерички председник Вилсон гура пројекат
послератне Европе као Европе сло одних нација. То
за нашу ствар може ити опасно. Признали то ми
или не, и Хрвати и Словенци су нације, па могу у
Паризу испословати и своје националне државе.
Подршка Италије и Енглеске им је сигурна. Дође ли
до тога, са Хрватима ћемо морати делити и Босну и
Херцеговину, а Ср ија ће остати и ез изласка на
море. Према томе, Југославија није наша воља, него
наше морање. Ја сам војник, само се у то разумем, па
можда и грешим.

Алексан ар Белић, лин вис , ака емик:

- Вилсоново залагање за Европу уједињених нација
савршено нам одговара. Од Солуна па до Пуле,
Љу љане и Мари ора живи исти народ, истог
корена, истог језика. Неки од њих се е називају
Хрватима, неки Словенцима, неки се крсте са три,
неки са четири прста, а неки су прихватили ислам
за своју веру. Сви најмудрији и најугледнији људи
нашег троједног народа, већ дуже од једног столећа,
сањају уједињење, сањају Југославију.

Јован Цвијић, ео раф и е ноло , ака емик:

- Мој тим нај ољих стручњака, српских, хрватских и
словеначких, припрема мапе наше удуће велике

26
државе, за које ћемо се орити и, надати се,
из орити на паришкој мировној конференцији.
Предратне границе Краљевине Ср ије
проширићемо према Бугарској, северно од Саве и
Дунава идемо до Су отице и Сегедина, цео Банат је
наш, са Темишваром и Арадом, Срем и Барања
такође. Југословенска је сва о ала Јадрана до Трста,
сва острва на нашој страни мора, Горица и Сежана,
Мари ор и сва Корушка...

Ре ен Алексан ар:
- Да нисте, професоре Цвијићу, превише захватили?

Јован Цвијић:
- Можда, понешто сам научио и од Италијана. Кад
хоће један франак, они увек траже франак и по.

Принц Ђорђе:
- Гу имо време. Југославија је гро у који гурамо
Ср ију. Узимајмо макар Босну и Херцеговину док
можемо. Муслимани да ирају: или повратак у
православље или селид а у Турску!

Професор Сло о ан Јовановић:

- Височанство, ово за муслимане као да нисам чуо. А
шта ћемо са Ср има у Далмацији, Славонији, Лици,
некадашњој Војној крајини, у Загре у?

Принц Ђорђе:
- Размена становништва. Католици у Хрватску,
православни у Ср ију.

Јован Цвијић:

27
 - Височанство, молим вас да то више нигде не
говорите. У Аустроугарској царевини су, столећима,
заједно живели Немци, Ср и, Хрвати, Словенци,
Мађари, Чеси, Словаци... Никоме није ускраћивано
право на веру и нацију. Држава коју стварамо мора
ити само оља од царевине коју смо срушили.

Вељко Пе ровић, књижевник:

- Ја сам, Височанство, и Ср ин и Југословен.
Исходом овог рата први пут су створени услови да
територија Југословена не уде пресечена ду оким
јарком подела који су ископале Европа и
Османлијско царство, а пре тога ми сами, црквеним
расколом пре скоро хиљаду година. По едничка
Ср ија је данас историјски мост међу
Југословенима. И сви Југословени имају свету
о авезу да пригрле Краљевину Ср ију и Краљевину
Црну Гору као пијемонт.

Ре ен Алексан ар:
- Хвала вам, господо. Помогли сте ми више него што
мислите.

Док доручкује, у жур и, стојећи поред стола, а четири су

сата после подне, размишља о принцу Ђорђу. Старији му је
рат, тре ало је да он уде престолонаследник. Плаховите
нарави, пустахија, али душа као да му је од памука. Удари, у
срџ и, свог посилног ногом у стомак и у и га, пре десет
година! Морао је да а дицира. Свашта се причало и писало о
њему, најпосле и то да је, као престолонаследник,

28
присиљавао своје гардисте да, зу има, откидају главе живим
пацовима. Чак и то да је са професором математике Миком
Аласом имао недоличне односе. Балкански ратови и овај рат
повратили су хировитом принцу углед, у итке је ишао
испред својих војника и официра, двапут је и рањаван. Хтео
је да, у свему, надвиси млађег рата, престолонаследника, и
да, у свему, уде против њега. Александар тврдо верује да
принц Ђорђе не мисли оно што је малочас говорио. Ни о
муслиманима, ни о Хрватима, ни о Југославији. Газио је и
сопствена уверења, само да и ио против млађег рата.
Дрско и намерно, да рата унизи и повреди.
- Височанство, стигао је немачки дописник - рапортира
један од дежурних официра.
- Долазим. Зовните и писара Јована Ненадовића.
Само што је сео и загледао се у неку тек приспелу депешу,
уђоше и писар и новинар.
- Изузетна ми је част, Ваше височанство - наклони се
дописник.
- Седите, младићу. Изненадили сте ме. Говорите српски, а
ја позвао преводиоца за немачки. Студирао је права у Бечу.
- Поручник Јован Ненадовић - климну он главом и пружи
руку странцу, по свој прилици свом вршњаку.
- Лудвиг Фишер из Панчева, завршио сам студије српског
језика и књижевности код професора Александра Белића -
одговори Немац.
- Па ви нисте странац, ви сте наш - осмехну се регент и
припали нову цигарету.
- Све анатске Шва е су ваше, са Ср има живимо дуже од
два века... Нећу, Ваше височанство, да вам одузимам
драгоцено време. Дописник сам листа Берлинер цај ун .
Имамо информацију да су ваши војници заро или

29
фелдмаршала Фон Макензена. Где је он и шта ће ити са
њим?
- Аугуст фон Макензен - војнички одсечно рече регент. -
Наш велики непријатељ - пријатељ. Племић. Витез. Он нас је
једини по едио.
- Изволите, Ваше височанство, прочитати
фелдмаршалову изјаву за немачку штампу, коју је дао после
те по еде... Ево, преводим: „Ми смо се орили са војском о
којој смо слушали само у ајкама!”
- Да, да, то је фелдмаршал Фон Макензен. Кад је ушао у
Београд, почасним плотуном одао је пошту нашим мртвим
војницима, а у шуми Кошутњак подигао је споменик са
натписом: Ов е очивају ср ски јунаци! То је исписано и на
српском и на немачком... Јесмо, господине Фишер. Запала
нас је част да га заро имо... Заро ио га је управо овај млади
поручник који седи поред вас. Изволи, Јоване, испричај како
је то ило.
- Кад смо сазнали ко је, ми смо се према фелдмаршалу
поставили као према... према... не умем да нађем праву реч.
Рапортирао сам да нам је част што је под нашом заштитом.
Насмешио се и рекао: „Вама част, а мени срамота...”
О авестио сам Његово височанство, нашег врховног
команданта, а он је... Ви сте, Височанство, заповедили да
испоручим поздраве фелдмаршалу и да га, не као ратног
заро љеника, него као специјалног госта, отправимо лађом
до Смедерева, а одатле, возом, у луксузном купеу, до
савезничке команде у Солуну. Тамо ће, казали сте,
фелдмаршал ити смештен у вилу коју је користио турски
султан Хамид... Кад смо се растали, фелдмаршал ми је дао и
свој аутограм... Изволите, господине Фишер, погледајте -
извуче парче папира из џепа своје официрске лузе.

30
 - Имате ли још неко питање? - устаде Александар.
- Немам, Ваше височанство. Неизмерно се захваљујем.
- Височанство, у пријемном салону је Месечина -
рапортира ордонанс, а Лудвиг Фишер се зачуди томе што је
чуо. Киша пљушти напољу, још је дан, а у салону српског
врховног команданта је месечина!

И Лука Месечина је новинар. У новинама, које су штампане

на Крфу и дељене српским војницима, написао је: Ов е нас не
реје сунце Ср ије не о уђа месечина. Одмах до и надимак
Месечина. Нестало је његовог презимена. И своје чланке
потписује као Лука Месечина.
- Месечино, не љути се што мало касним - седе
Александар преко пута њега. - Читам, са пажњом, твоје
текстове у Поли ици. Много ми се свиђају дописи из Босне и
Далмације, а ови из Црне Горе... али, твоје је право да
мислиш и пишеш по своме.
- Грешим? У чему, Височанство?
- Краљ Никола није издајник и није кукавички по егао из
Црне Горе у Рим, кћерки под сукњу, како си написао.
- Само сам цитирао шта говоре Црногорци.
- Знам, знам за ту традицију да се пљује и псује по
нај ољим када падну... Шта је мој остарели деда друго
могао? Да чека Аустријанце на Цетињу, да га воде у ропство
и по Бечу показују као ратни плен?
- У праву сте, Височанство. Али да знате да и ваши
официри и агитатори у Црној Гори причају све најгоре о
краљу Николи.
- Немају памети, а ни части... Волео их, Месечино, да
одмах идеш у Загре . Тамо се припрема скупштина, конгрес,

31
некакав велики скуп Далматинаца, и Хрвата и Ср а. Молио
их те да ме извештаваш телефоном, са лица места, ево ти
три моја роја... Пиши за новине шта хоћеш, а мени јављај
огољену истину, ма каква да је. Наше дипломате и агенти ме,
углавном, о мањују. Говоре ми само оно што мисле да ће да
ми прија... Знаш, Месечино, да не волим улизице. Док смо
или у изгнанству, ти си, жестоко, неколико пута распалио
по мени. Волим такве...

- Височанство, председник Владе Никола Пашић јавља се из

Женеве, каже да је врло важно и хитно - салутира задихани
ордонанс.
- Казуј, Никола, шта је то тако хитно?
- Овај... Височанство... како да кажем, нудим своју
оставку!
- Зашто? Зато што то желиш или што знаш да не смем да
оставку прихватим?
- Зато, Височанство, што сам уцењен од наших... овај, од
наше ср ијанске опозиције у Југословенском од ору, а и од
неких Ср а из Хрватске и Босне... Некако сам поколе ао
Корошеца и Радића... овај... како да кажем, одустали су од
дуалне конфедерације, али не одустају од проглашења, како
је они називају, „Независне државе Словенаца, Хрвата и
Ср а“, која се протеже од Горице и Сежане па све до Дрине.
Хоће да од држава по едница траже признање те фиктивне
творевине.
- Кажеш да ту фикцију називају независном државом. Да
ли независном и од наше две краљевине, Ср ије и Црне
Горе?

32
 - Овај... како да кажем... и не и да. Ја сам их мало изломио,
па су у текст те њихове декларације унели и... овај... како су
записали, да ће се та њихова држава ујединити са
Краљевином Ср ијом и Краљевином Црном Гором у
демократску Краљевину Ср а, Хрвата и Словенаца, под
династијом Карађорђевића, задржавајући своју државну
целовитост... овај... Височанство, хоће да нам подвале.
- Николи Пашићу да неко подвали - засмеја се
Александар. - То се не може десити.
- Овај... хвала вам... не може, али може, јер наши
опозициони прваци из Ср ије траже да поднесем оставку и
прете да ће они гласати за федералну или конфедералну
Краљевину Југославију, ако одмах... овај, ако већ данас, не
одступим са функције председника Владе. Љу и
Давидовићу као да је сврака мозак попила... Шта да радим,
Височанство?
- Шта да радиш? Врлудај и пливај, како само ти умеш.
Купуј време. Вади се на мене, реци да чекаш моју одлуку.
Тражи да у текст те њихове декларације у аце одред у да ће,
одмах по формалном чину уједињења, ити расписани
из ори за Уставотворну скупштину која ће одлучити о
унутрашњем уређењу нове и заједничке државе... О ећај
нашој опозицији своју оставку, чим се уједињење о ави...
Завађај нашу опозицију са опозицијом, окрећи Словенце
против Хрвата, Далматинце против загре ачких аустрофила.
У томе си, Никола, ти ненадмашан... И још нешто. У еди
их да ће, чим све ово унесу у текст те њихове декларације о
независности, твоја влада признати државу Словенаца,
Хрвата и Ср а.
- Ризично је то много, Ваше височанство... Ама, опет,
свашта ја могу о ећати... Хвала вам, окуражили сте ме... овај,

33
узгред, шта ћемо са Црном Гором?
- То је моја мука, само моја... Зови ме у свако до а - спусти
слушалицу и хукну, седе и запали цигарету. Монокл му
замагљен, рише га марамицом, на тепих му испаде упаљена
цигарета, он се не сагиње да је подигне, гаси жар ђоном
војничке чизме, припаљује нову цигарету.

Скоро сат времена је са олничаркама. Три Францускиње, по

две Рускиње, Италијанке и Енглескиње, по једна Чехиња,
Босанка и Хрватица. Све их је одликовао Карађорђевом
звездом, свакој од њих зна име, упознао их је не само по
санитетским превијалиштима рањених и по олницама, кад
је тифус пегавац харао, него и на фронтовима. Неколико тих
племенитих жена су и рањене, три је однео тифус, Дарју
Александровну у и швапска граната на Гочу... Доделиће и
њима, посмртно, највиша одликовања. Данас је са
преживелим хероинама, тако их је назвао. Разговарао је,
присно и фамилијарно, са сваком од њих, фотографисао се и
распитивао за њихове породице. Желео и, рекао је, да
остану у Ср ији. Леди Пеџет му је одговорила: „Драги наш
врховни команданте, где год да одемо, са нама ће ити и
Ср ија.”
Та му њена реченица одзвања у мислима, и весели га и
растужује, док стенографима диктира строго поверљиве
наред е командантима војске и упутства дипломатским
посланицима у Паризу, Лондону, Вашингтону, Риму, у
Букурешту... Од олова му се грчи лице, као да му је жарач у
стомаку. Већ пола сата дланом леве руке притиска и масира
то олно место, али ол не попушта. Или му је, размишља он,
длан хладан или је прорадило жариште оне невоље из

34
Ал аније, кад је мраз изазвао упалу једног тестиса, па је, у
мукама, некако стигао до мора и ту, хитно, оперисан.
Доктори његови у Кући Крсмановића тего е свог пацијента
приписују Александровом „коцкању са животом”. Тако се
изразио доктор Којен. „Пуши, пуши, пуши, једе као да је
птица, не одмара се, напет је, као лук стреле, и када спава.”

Нареди дежурном официру да га не узнемирава рапортима,

ма какве вести да су и ма од кога. Поче да пише писмо
црногорском краљу Николи.

Дра и ђе е!
Не окривљуј нико а о мене, сво унука, а се е и, краљу
с ар анске Црне Горе, јунаку и о е нику у овом
рокле ом ра у, за рани овра ак у Црну Гору.
Срамо а ме оје е живо а, али ја сам морао а ај рех
очиним. Помози, реклињем е, а нам највећа и
најску ља ра на о е а, и Ср ије и Црне Горе, не у е
узалу на и а моћни ово све а и времена у мр вачки
ковче не оложе и вој и мој сан, најузвишенији наш сан о
Ју ославији, сан Ње оша, највеће и најславније у нашем
наро у и у Пе ровића оро ици. Крв ме, ђе е, воја
ро ила, уз е е сам рохо ао, ивио се војој о ро и и
аме и. Ти си, че рнаес е, мо ао а е ра зао иђе, и Беч
и Берлин су е о мићивали, али си и и своју малу и
славну краљевину и своју лаву оложио за о рану Ср ије.
Да и, ево, унук вој рођени наре ио а не можеш, а не
смеш о мојих ајоне а, а се вра иш кући, о Ловћен
вој, на Це иње! С рашни разло с оји изна ове моје
с рашне о луке. Име му је - им еријална И алија. Кћерка

35
 воја, а е ка моја, њима је краљица. Знам ја, ђе е, а
краљ, муж њен, не наређује, нема у моћ, али има у ле а
римском круном о у ре намеру римске вла е а с речи
ује ињење Ју ословена, а е е, највеће Ју ословена, омађија
а им у оме омо неш. Римује, о оже, с ало о оа а
о с ане Краљевина Црна Гора и а и нас авиш а у еш
њен Гос о ар. Трују е и раз ражују неис инама а је
Ср ија оку ирала Црну Гору, лаћају нај оље Црно орце,
који су из е ли са о ом, а ри ремају ра за осло ођење
о Ср ије. Све о уз омоћ и алијанских ру а, које су
оку ирале Улцињ и Бар. Не ају, оворе и, а Ср ија
ро у а Црну Гору. Лажу е, ђе е. Ако Црно орци, за који
ан, реше а се ује ине са Ср ијом, а решиће ако, веруј ми,
он а ће, за који ан, нес а и и Краљевине Ср ије.
С ворићемо Краљевину Ју ославију и о риса и онај ајни
Лон онски у овор, којим је И алија . о мићена
ју ословенским ери оријама а и рис у ила силама
Ан ан е. Молим е, ђе е, а својом му рошћу у асиш ес
рема мени. Како их ио срећан а из аш рокламацију
о ршке сје ињењу Црне Горе са Ср ијом, а и се о е
Краљевине, и воја и моја, слиле у велику реку Ју ославију.
Трена о а, ка а и ме ослушао, у Црну Гору вра ио и се
са свим очас има и уз захвалнос и ивљење. Лично их
е очекао, ђе о кажеш и ђе о ожелиш...

Налет ола у стомаку присили га да одложи перо. Диже

се, попи та лету, заложи и парче препеченог хле а. Опет седе
за сто, чита шта је написао, мршти се, мења неке речи и
реченице, замисли се. Недовршено писмо у аци у коверту и
похрани је, незапечаћену, у велики челични сеф.

36
Пуковник Трифуновић, тихо, уђе у ка инет, салутира и
рапортира.
- Телеграм из Русије, Ваше височанство. Из Мурманска.
Од Спалајковића.
Ордонанс изађе, а он, три пута, чита депешу. Подрхтавају
му руке, на лицу грчеви, монокл скрива овлажене очи.

Ваша сес ра жива. С о . У Шве ској, са ецом. С о .

Крећу за Франц ску. С о . Цар, царица и сва еца
с рељани. С о . У Јека ерин ур у. С о . Изван сваке
сумње. С о . О ширније ка у ем у мо ућнос и. С о .
С алајковић. С о .

Плаче му се, од радости, з ог сестре, кнегиње Јелене

Романов, и од жалости, з ог масакра у Јекатерин ургу.
Још у августу, док је припреман про ој Солунског фронта,
стигла је до њега вест, страшна али непроверена, да су
ољшевици, по Лењиновој наред и, у или цара Николаја и
царицу Александру. Само њих. У једној црквици, недалеко
од Солима, упалио је свеце и помолио се. Истога дана, увече,
из Лондона му је јављено да су цар руски и царица, са
породицом, на путу ка Британији. Бољшевици тражили и
до или големи откуп. Мирослав Спалајковић, посланик
српски, потврдио да сличне гласине круже и по Москви,
новој престоници нове, комунистичке Русије, али да он тим
спекулацијама не верује. Имао је честе и лиске контакте са
Лавом Троцким, упознали су се и з лижили четрнаесте, у
Ср ији, пред сами рат, када је Троцки ио новински
дописник и када, вероватно, ни он сам није размишљао о

37
 ољшевичкој револуцији и рушењу три столећа старе,
царске, династије Романових. Мирославу Спалајковићу је
Троцки, у поверењу, рекао да су „о ична глупост гласине које
колају Москвом, а ритански Гар ијан их назива својим -
до ро о авештеним извором”. Троцки, десна рука вође
црвене револуције, није рекао Спалајковићу да су Романови
у ијени, али то није ни порекао. Нагле нарави и рза језика,
тај крупни Крагујевчанин лако је могао да остане ез главе.
На дипломатском пријему који је, у Кремљу, Лењин
приредио за стране дипломатске представнике, вођи
ољшевика рекао је, гласно и пред свима: „Ви сте андит и ја
вам пљујем у лице!” Није протеран, није ни ликвидиран
наредних дана. По тајном налогу своје владе, тајно се
пре ацио до елих, до контрареволуционарних снага, код
којих заступа Краљевину Ср ију. Данас, са севера Русије, из
Мурманска, послао је телеграм престолонаследнику
Александру. Сестра Јелена жива, а сви остали Романови
мртви. Сви.
- Раз ојници, монструми, звери - говори гласно, стежући
длановима на рекле слепоочнице.
Пулсирају му и мисли и сећање. У или су и принцезе Олгу
и Татјану, лепотице, анђеле. О е је упознао, годину дана пре
из ијања Првог алканског рата, упознао их у Петер ургу, на
венчању своје сестре Јелене са Јованом Константиновичем
Романовим. Несрећни цар Николај ио кум. После венчања,
примио цар о ојицу, и краља Петра и њега, српског
престолонаследника. У шетњи вртом краљ Петар, као у
шали, рекао цару Николају: „Каква и то наша срећа ила да
принцеза Олга постане краљица Ср ије, Олга или принцеза
Татјана.” Император руски му одговорио: „Олга, она је
старија и на њу је ред.“ Почели, њих двоје, и да се дописују.

38
Тре ало је и да он оде у Петер ург до ње. Било све
договорено... Из и Први алкански и он поведе ударну
српску армију на Турке. Пуче савез са Бугарском, нападоше
на Брегалници, мучки нападоше, његове трупе раз ише и
њих. У јулу четрнаесте најављено ило виђење са принцезом
Олгом у Петер ургу... Баксузни Видовдан. Устрели, у
Сарајеву, Гаврило Принцип аустроугарског
престолонаследника Фердинанда и супругу му Софију.
Устрели и Ср ију. Све су војске у Европи иле постројене и
приправне за страшни ој. За катаклизму. И ез
Принциповог злочина, цар Фрањо и цар Вилхелм започели
и касапницу, али не и Ср ија, вероватно, ила прва њихова
мета и не и се, под лозинком освете за мртви царски пар, на
Ср ију сручили онако страшна мржња и ес...
- Боже, шта ја то, у се и, шапућем се и? - тргну се, устаде,
Спалајковићев телеграм одложи у сеф. - Идем до цркве - рече
ађутанту.
- Вероватно до Са орне? - приупита пуковник Јеврем
Дамјановић.
- Светог Марка - одговори, журећи ка излазу.

Као да никога нема у цркви, ни неколико старијих верника

ни тројице изненађених и з уњених свештеника, упалио је
две велике свеце, за цара Николаја и царицу Александру, и
сноп мањих, за њихову децу. Клечао је, неколико минута,
пред иконом Христа и немо се молио. Одједном, подигао се,
кренуо ка излазу, узео још две веће свеће, вратио се и упалио
их поред свеца руском цару и царици. „Покој душама вашим
и опростите”, прошапутао је, наклонио се и, ез поздрава са
свештеницима, одјурио из цркве. Ађутант његов, који га је,

39
по мраку, пратио до Куће Крсмановића, није могао да се
при ере. Нешто са Височанством није у реду, размишљао је.
Да се не поздрави са људима и поповима, да их и не
погледа... не личи то на Његово височанство. Пуковник
Дамјановић није знао, нити је то могао знати, да је
Александар, у души својој, ио као скамењен и о невидео, и
да је оне две последње свеће упалио у ијеним
О реновићима, свом имењаку, краљу Александру, и супрузи
његовој, краљици Драги. Смакнуће Романових покренуло је
унутрашњу уру, која је усковитлала мисли и осећања
младог краљевића.
Када уђе у Кућу Крсмановића, он од и свој ноћни ручак и
затвори се у спаваћу со у. Није скинуо униформу
пешадијског пуковника, нити је то намеравао. Само је шетао,
пушио и рвао се са мислима. Опасним мислима, како му се
причињавало. У Русији, руски комунисти учинише руском
цару и царици исто што, у Ср ији, српски официри учинише
српском краљу и краљици. У Русији, Лењин и Лењинови
раз ојници. У Ср ији, пуковник Драгутин Димитријевић
Апис и његови раз ојници. Има ли разлике између њих? Ако
та разлика постоји, она је само у томе што се у народу
српском, а и у војсци српској, злочин Аписове „Црне руке”
сваљује на његовог оца, тада сиромашног принца ез пасоша
своје државе, из еглицу и ескућника. Живели су, присети
се, у моменту масакра над О реновићима, у скромној
кућици у Женеви, он није имао ни четрнаест година. Отац
његов је вест из Београда примио са неверицом и у шоку. Да
ли се о радовао? Није, није, у то је у еђен. Није се, чак,
веселио ни када су Аписови емисари стигли у Женеву и
принцу Петру Карађорђевићу понудили окрвављену круну
Александра О реновића. Хладно и ез смешка на лицу,

40
прихватио је престо, рзо се спаковао и са двојицом синова,
са њим и старијим Ђорђем, отишао у Ср ију... Неколико
година касније отац му се поверио да је олестан „од свог
ропства и срамоте”. Апис и „Црна рука” господаре Ср ијом.
Не влада он, краљ, него у ице. А злочин који су починили
приписује се новом краљу. Народ верује, војска верује, да је
он све организовао и припремио. Немоћан је и у иће и њега,
ако крене на Аписа и „Црну руку”, која му је, стално, под
грлом. Мора да хвали, унапређује и одликује ту осиљену и
одметнуту силу... Апис и „Црна рука” припремили су и
у иство аустроугарског престолонаследника Франца
Фердинанда. У том тренутку краљ Петар је ио тешко
олестан и краљевску власт пренео је на њега, презноји се
регент у хладној спаваћој со и.
Погу нију новост, сети се, нису му могли јавити. Ср ија
тек изашла из два алканска рата, вида ране и стрепи од
новог рата који се у Европи припрема. Ср ин терориста у ио
у Сарајеву Франца Фердинанда и супругу му Софију! -
рујао је цео свет. „Пашићу, шта је ово?”, дрхтећи од еса,
питао је председника Владе. „Наша катастрофа,
Височанство, рат... Аписови прсти... овај... он, он, а злочин
ће се приписати Ср ији.” Проклети сарајевски Видовдан! -
само што не изговори. З ог покушаја да, усред рата, у ије и
њега, свог врховног команданта, Апис је осуђен на смрт и у
једном је, нео ележеном, гро у код Солуна. Апис је у гро у,
али у гро у није мрежа авантуриста и пустахија, у војсци и у
народу. Кваса култ у ица и насилника. И тек ће да нараста,
кад зло из Русије почне да плави и Ср ију. Спалајковић му
пише да је Лењинова армија, Црвена армија, „једна огромна
’Црна рука’”, само што терор и смрт правдају ор ом за
живот и срећну удућност гладних и едних. Зло се, увек,

41
позива на неко до ро. Национално, религијско, класно.
Коме, пита се, као у грозници, све то да каже? Никоме. Не
срне, ни од своје војске ни од свог народа. Коме да повери
своју патњу з ог тога што је несрећа династије О реновића
отворила врата срећи династије Карађорђевића? И да ли је
то срећа? Онај црни гавран, који га тако често надлеће, не
чини то случајно.
- Боже драги, помози ми, шта се ово дешава са мном?! -
рече и прекрсти се. По ожан је, али и сујеверан. Могу ли, то
двоје, заједно? Циганка једна, у Паризу, на Пигалу, а није
знала коме из длана чита суд ину, рекла му: „Кућа коју
зидаш те е ће притиснути.”

Као што кошава еоградска, рзо и са лакоћом, растера

маглу, Александрову малодушност и депресију пресече
позив из Загре а.
- Овде, Височанство, пржи далматинско сунце -
уз уђеним гласом јављао је новинар Лука Месечина. - Један
народ, један краљ, једна држава! - ори се у центру Загре а.
Готово је, Ваше височанство... Готово је, то ће ити и наслов
мог текста... ево, сад ми паде на памет.
- Шта је готово, Месечино? Чињенице, чињенице, молим
те.
- Више од две хиљаде делегата из целе Далмације и још
пет пута толико Загрепчана раз или присталице Анте
Старчевића и Стјепана Радића... Говорили Јосип Смодлака,
Мате Дринковић, вајар Иван Мештровић, песник Ујевић
рецитовао...
- Месечино, ти ниси сада песник него репортер. Шта су
говорили и какав је исход?

42
 - Ево, читам, све сам записао. Вајар Мештровић нагрдио
на пасја кола Хрватско народно вијеће. Рекао је: „Ви хоћете
да правите партнерство са једном сјајном фирмом, а нисте
никаква фирма.” Јосип Смодлака је ио још директнији.
Рекао је: „Сло оду нам није донео амерички председник
Вилсон. Сло ода је дошла кроз врата која су отворена
кундаком нашег рата, српског јунака...” Песник Тин Ујевић
је својим стиховима долио уље на ватру уједињења. Чујте,
Ваше височанство: „Данас растеш само из крви нај ољих,
што су мачу дали своја тела справна, лештећи у духу и у
чистој вољи, ожанствена, света, земљо православна.” Мени,
Височанство, потекле сузе, а видео сам их још и у очима
многих на тргу... Мате Дринковић је прочитао одлуку
Народног вијећа читаве Далмације, једнодушну одлуку
далматинских и Хрвата и Ср а. Безусловно уједињење са
Краљевином Ср ијом и Краљевином Црном Гором, под
династијом Карађорђевића, и то у року од седам дана, или
ће Далмација зао ићи Загре и присајединити се Ср ији и
Црној Гори! Дословце овако, Ваше височанство. Шах-мат.
Право у сриду, како кажу Далматинци.
- До ро је, до ро је... Богу хвала. Који је одговор
Хрватског народног вијећа?
- Прихватили. Све прихватили... Њихова делегација, за
који дан, стиже у Београд, да тражи уједињење.
- До ро је, до ро је... Да ли је, ипак, могућа некаква
киша? Или да месечина смени далматинско сунце? - насмеја
се регент.
- Никако, гарантујем... Готово је, Ваше височанство.
- Кад се враћаш у Београд?
- Крећем одмах, чим напишем извештај за новине. У
Загре у је све завршено. Готово је.

43
 - Наврати сутра, у ило које време. И хвала ти, Месечино.

Све се, у наредних неколико дана, догађало у рзано.

Народна скупштина у Новом Саду изгласала је
присаједињење целе Војводине и Барање Краљевини Ср ији,
а Народна скупштина у Подгорици одлучила да се
Краљевина Црна Гора сједини са Краљевином Ср ијом и,
тако сједињени, створе нову и велику државу од Солуна до
лизу Беча, Краљевство Ср а, Хрвата и Словенаца. Та
скупштина, у Подгорици, з ацила је са престола краља
Николу Петровића и за ранила му повратак у Црну Гору. Та
скупштина, у Подгорици, није се држала ни слова једнога
важећег устава постојеће и по едничке црногорске државе.
Ни Народна скупштина у Новом Саду, ни Народно вијеће у
Загре у нису поштовали ни устав, ни законе до тада њихове
државе. У смутном времену великих надања и циљева, али и
великих зе њи да те наде и циљеви могу да пропадну,
исписивана је рза и превратничка историја. Перо њено
ило је у Београду, у руци, у стварање Југославије загледаног,
ратног по едника, регента Александра.

44
 Ра ос и жалос

Проглашење Краљевства Ср а, Хрвата и Словенаца не изазва

очекивано одушевљење народа нигде у новој држави.
Потиштен и разочаран, регент Александар се заплете у
мисли које су узрок тражиле и проналазиле и тамо где
узрока није могло ити или он није ио значајан. Окриви,
најпре, се е. На свечаности проглашења новог краљевства
појавио се у, плавој, униформи генерала, са златним
еполетама и златним ордењем, са лентом преко прса.
Превисоко је, помишљао је, узлетео и узнео се, уздигао се
изнад своје војске, чак се, ето, постидео и ратне униформе
пешадијског пуковника. Она му, одједном, постала
недостојна тог, изузетног, дана историје. Сила, одозго,
опомиње га и да греши, неопростиво греши, и з ог своје
уо разиље да су Ср и, Хрвати и Словенци један те исти
народ са три различита имена. Који је то народ?, запита се.
Које је име тој његовој детелини са три листа? Југославија!
Само Југославија! То је, сети се, покушавао да, још на Крфу,
о јасни Анти Трум ићу и Франу Супилу, политичким
вођама „хрватских Југославена”. Ништа нису порицали, их
су сагласни са младим краљевићем, али га и у еђивали, на
крају и у едили, да Југославија и југословенство јесу
заједнички сан и циљ који може у сумње и опасност одвести
потирање националног имена и Хрвата и Словенаца и Ср а.

45
„Ваше височанство, Југославенство је огртач, а нација
кошуља”, рекао је Трум ић. Он то, ипак, није разумео, али
јесте прихватио. И, ево народног одговора. Нема радости и
песме по новој држави. На крштењу, у Кући Крсмановића,
дете је до ило три имена, има три оца и три мајке, не зна се
ни чије је. Сјединили се Југословени, а држава им се не зове
Југославија! Он је, и за то, крив. Није смео да то одо ри, да
попусти ни Трум ићу, ни Супилу, ни Николи Пашићу, који је
држао њихову страну.
Тек кад су емоције мало спласнуле, мисли су скренуле на
сасвим другу страну. Можда овако мора ити. Сјединили се
векови османлијског наслеђа и навика, који нису умрли
прогоном Турске са Балкана, са вековима германског и
угарског наслеђа, којег нису за со ом повукле у овом рату
поражене војске тих империја. Ујединили се римокатолички
запад и православни исток. Ујединили се по еђени са
по едницима. Ујединиле се аз ука и а ецеда, ћирилица и
латиница. Сада је, све то, у држави Југославији, иако се она
одриче се е. Али у тој држави Југословена милиони људи
нису Југословени. Немци, Мађари, Италијани, Ар анаси. А
многи нису ни хришћани. Сјединио се, ето, и крст са
полумесецом. Може он, размишљао је, да скине униформу
генерала и врати се својој ратној униформи пешадијског
пуковника, а то ће и да учини. Може и да, кад угра и
прилику, државу крсти поново, да уде Краљевина
Југославија, а и то је намеран да учини. Не може, међутим,
никако да премости, тако нагло и лако, толике шанчеве и
ровове копане столећима. И ајонет и топ су, на том фронту,
немоћни, како му рече војвода Живојин Мишић.

46
- Овај... како да кажем... дижем и ја чашу за ово велико дело
које смо о авили - суморан у лицу и са напором осмехнут
рекао је Никола Пашић, председник Владе Краљевине
Ср ије, на свечаном пријему код регента Александра. - Ја
вам, госпон Анте, од данас нисам председник Владе... овај,
како да кажем... од данас нема Краљевине Ср ије - подигао
је чашу према загре ачком стоматологу Анти Павелићу.
- До или сте, господине Пашићу, државу четири пут већу
од предратне Ср ије - пецнуо га је Павелић.
- Ко је шта до ио и ко је шта изгу ио показаће време -
одговорио је војвода Живојин Мишић.
- Најпрече је, господо, да одмах, већ вечерас,
дипломатским нотама страним владама, а пре свега
савезничких држава, затражимо да признају наше
краљевство. И да, најхитније, формирамо владу и
привремену скупштину.
- Наравно, Ваше височанство - рече академик Сло одан
Јовановић. - Најпрече је, међутим, да и Скупштина
Краљевине Ср ије изгласа укидање, правно гашење
Краљевине Ср ије, и да потврди уједињење.
- А шта ива ако парламент Краљевине Ср ије од ије
уједињење? - упита Јосип Смодлака, представник
Далмације.
- Неће, не може... овај, наша скупштина је уједињење
изгласала још усред рата, у Нишу, петнаесте - склони Пашић
раду са неке управо приспеле поруке.
- Нема државе која ће нам признати ову државу! -
повишеним гласом и са прикривеним прекором, упућеним
свом врховном команданту, поново се огласи војвода
Мишић. - Ваше височанство, у овоме часу нико не зна где су
нам државне границе. Сем наше предратне границе са

47
Грчком, све остале су спорне. Са Бугарском, Румунијом,
Мађарском, Аустријом, Италијом, Ал анијом. Ми не знамо
шта ће одлучити велики у Паризу. Једино што знам је да
наши од рата преморени војници још најмање две године, а
можда и дуже, неће моћи да се врате својим кућама.
- Тачно тако, држава нам је као њива ез иједне ограде, а у
њу хоће да провале сви - подржа војводу Анте Трум ић. - Ми,
Далматинци, у посе ној смо опасности.

Сутрадан, пред Кућом Крсмановића, заустави се чудна

погре на поворка. Двојица средовечних мушкараца у
војничким униформама носила су два крста, група
свештеника махала је кандилима и певала: „Вјечнаја памјат,
вјечнаја памјат...” На војничком лафету два мртвачка
ковчега. Наједном крупним ћириличним словима исписано
Краљевина Ср ија, а на другом Краљевина Црна Гора. Са о е
стране тог лафета, у ставу мирно, официри. Регент
Александар све посматра иза завесе. Он те официре познаје.
Од Куманова дванаесте, Брегалнице тринаесте, Цера и
Колу аре четрнаесте, Ал аније петнаесте и шеснаесте... па
до Солунског фронта, или су са њим. А сада се он крије од
њих, од свештеника који држе посмртно опело двема
државама, од светине која је, иза мртвачких ковчега, у том
спроводу. Поцрвене од еса и срамоте.
- Идем доле! - повика, као да је на фронту, а ордонанси и
гардисти појурише да га сустигну.
Свештеници прекидоше своје појање и нарицање, народ
се ускомеша, а официри поред лафета, на чуђење и регента и
свих, почеше да шкргућу зу има. Један од њих коракну
према команданту.

48
 - Шпиро, што сахрани Ср ију и Црну Гору? - упита, а
регент не разумеде што му рече да је Шпиро. Није знао да је,
у селу тог његовог поручника, до ровољца из Херцеговине,
некад давно, живео неки Шпиро, ио јатак хајдуцима, па их
шпијао и продао Турцима. Од тада, у том селу, а и шире у
Херцеговини, Шпиро је сваки човек склон издаји или
превари нај лижих.
- Ти и ови твоји сте, Голу ићу, за оравили на вашу
заклетву Ује ињење или смр и Полагали сте је са рукама на
ом ама и ајонетима - изненади их и з уни.
- А што нам у и Аписа, Шпиро?
- Суд га у ио, господине поручниче. Суд, а не ја.
- Ти, ти... само ти. Освета или смрт! То ми је, то нам је,
Шпиро, нова заклетва! - окрену се, оде до лафета са
ковчезима и заповеди поповима да крену и наставе са
опелом.
Штампа у Београду рујала је о „срамном чину
аписоваца”, али и о „патриотском отпору издаји Ср ије”. За
новине у Пешти, Бечу, Берлину, Риму, чак и за неке у Паризу,
Лондону и Загре у, „српска војска се по унила против
регента Александра и стварања Југославије”. По уна је ила
онолико масовна колико су власници и уредници тих
новина прижељкивали. Један ечки лист је о јавио: „Можда
је, заиста, ’Црна рука’ стрељаног пуковника Аписа ила
организација терориста, али ти хра ри и национално свесни
официри и војници сада се показују као хероји и спасиоци
Ср ије.“

Регента посети кнез Павле Карађорђевић, јединац син

његовог стрица, кнеза Арсена. Пет година млађи од

49
Александра, кратко ошишан, са упадљивим теменим
залисцима и снажним чеоним костима, подсећао је на
Бонапарту. Све остало, а нарочито нарав његова и
опседнутост сликарством и уопште уметношћу, одударали
су од ратничких гена и Наполеона и Карађорђевића. Иако је
рођен у Русији, у Петер ургу, васпитаван са принчевима
Романових, њега та средина није ничим посе но очаравала.
Привлачила га је традиција империјалне Енглеске. Завршио
је студије не у Петер ургу, не ни у Женеви, ни у Бечу, ни у
Паризу, ни у Берлину, где се, углавном, о разовала удућа
елита мале и заостале алканске краљевине. Павле је
иза рао Оксфорд и Британију. Вероватно и под утицајем
својих оксфордских професора, ио је сумњичав према много
чему што је одисало Паризом и Француском, а Бечом и
Берлином поготову. Свог нај лижег рођака, регента
Александра, он је и волео и поштовао. Дискретно и
деликатно, упозоравао га је да, ез о зира на све што је
Француска чинила за Ср ију, уде опрезан и да из егава њен
челични загрљај. Саветовао је престолонаследника и да,
колико год то може, кроти и стишава ватру у се и, која га
подстиче на рискантне и прејаке потезе и одлуке.
- Нисам могао да издржим, морао сам да дођем, Ваше
височанство - о рати му се по протоколу. - Они андити
морају ити ухапшени и послати пред Војни суд! - изненади
Александра есом у гласу и захтевом који од кнеза није
очекивао.
- То никако. Повредио их многе у војсци. Направили су
ружан испад, недолично се понели према мени као врховном
команданту, подгрејали наде наших непријатеља да ово тек
створено краљевство неће преживети... Све је то тачно, али
ти људи су, Павле, моји војници и официри. Нигде у рату

50
нису оманули... Њих да хапсим, а ускоро ћу, пријемом у нову
војску нове државе, награђивати војнике и официре који су
се против нас орили - изненади кнеза таквим одговором.
- Опростите, Височанство - одговори му са смешком. - Бес
ме ио савладао, уздигао се изнад разума.
На столу, за којим су седели, зазвони телефон.
Александар подиже слушалицу, а кнез Павле чује све,
препознаје и глас војводе Петра Бојовића.
- Јављају ми да је више од хиљаду угарских комита
провалило у неколико пограничних села у Македонији.
Пале, пљачкају, тероришу сиротињу. Наредио сам,
Височанство, жесток одговор наших трупа и продор на
угарску територију.
- Не жесток, него најжешћи наш одговор, господине
војводо. У живо месо! Пренесите да је ово моја заповест.
Телефон зазвони поново. Регент подиже слушалицу
помало плаховито, испаде му упаљена цигарета из десне
руке, кнез Павле је подиже са тепиха и угаси у пепељари.
Глас, који је допирао из слушалице, одавао је узнемиреност и
панику.
- Генерал Рајић, Ваше височанство. У Загре у, на Тргу
ана Јелачића, одвија се итка. Доста је рањених, има и
мртвих.
- Битка са нашом војском?
- Не, не, Ваше височанство. Из напуштене аустријске
касарне изашли наоружани хрватски војници и напали
грађане на тргу док су прослављали уједињење.
Интервенисала градска жандармерија, запуцали једни на
друге... Молим инструкције, Ваше височанство.
- Да ли је наша војска у граду?

51
 - Није. На прилазима смо Загре а, наредио сам пуну
ојеву готовост.
- Генерале Рајићу, останите ту где сте. У суко о коме
јављате нипошто се не мешати. Југословенске војске још
нема, а српска војска не срне интервенисати. Нека то реше
они сами. Српска војска да дејствује једино ако удемо
нападнути.
- Стараћу се, Ваше височанство.
По природи својој смирени кнез Павле није могао
прикрити ни колико је уз уђен, ни колико је уплашен. Рат је
завршен? Каква је то за луда. Рат, тежи и неизвеснији од
свршеног рата, сада се премеће у рат у кући, рат нас са нама
широм државе чије је рођење о јављено свету, али то рођење
свет не признаје, нити га хоће ни многи у овом, ипак,
настраном и тешко одрживом раку Ср ије са раћом њеном
која су и раћа и не раћа, непријатељи. Све што се гр о
роди, гр о и живи и умире! - приметно се штрецну од те
помисли.
- Молим те, Павле, да кренеш у Лондон - рече
Александар. - Наш тамошњи посланик, Пижон, ради
одлично, али твој углед, везе и мудрост су нам драгоцени...
Чим формирамо Владу, ја чу у Париз.
- Можда није подесан тренутак за вашу посету
Француској. Сви су тамо презаузети припремама мировне
конференције.
- Знам то, али морам у Париз. Тамо је нови Кајмакчалан,
нови Солунски фронт, и ја морам ити тамо... Желео их да
овај викенд проведемо у Тополи, на Опленцу. Уморан сам, а
не смем ити уморан.

52
Проведоше, њих двојица, само су оту на пространом имању
Карађорђевића, које је, десетак година пре рата, од сељака
куповао и стално проширивао краљ Петар. У средини
имања, на врху рега, саградио је велику, задуж ену, цркву и
крипту у њеним подрумима за мртве Карађорђевиће и за све
чланове те династије у удућности, када се растану са овим
светом. Недалеко од те цркве краљ је подигао и приземну,
скромну, кућу са неколико со а и споља, уз кухињу, малу
оџаклију, како су звали то огњиште у зиду, са оџаком од
етона, из кога и, о ично увече, при месечини, куљао дим.
Седело се у тој оџаклији, причало уз опленачко вино и вруће
печење. Томе послу вични сељаци на ражњу су, изнад
огњишта, окретали јагњад и прасиће, а у жар загртали
кромпире и опленачке ја уке. Те су оте Александра и Павла
послужи лепо време. Децем арски дан не еше хладан, ни
снега није ило, не о ведро, а месец пун. Оџаклија се напуни
гостима. Неколико сељака и двојица свештеника, више њих
та просторија није могла ни да прими. Александар је
машицама, као клештима, стезао клип кукуруза и пекао га
на ватри.
- Смешали се радост и жалост, па смо онемели, Ваше
височанство - рече један сељак. - Радујем се васкрсу ове наше
Ср ије, а срце ми пуца за синовима, за двојицом њих. Један
оста на Кајмакчалану, а други у Ал анији.
- Имаш ли још синова? - упита Александар.
- Још једнога. У војсци је, негде према Мађарској... Рата
више нема, не знам шта је ово.
- Створили смо велику државу, много већу од Ср ије,
морамо да је утврдимо - помало неопрезно рече кнез Павле.
- Молим се Богу, а молим се и вама, Височанство, да ми
кућа оживи, да ми се син врати, да га женим, да ме поспу

53
унучад. Свака част великој држави, али моја кућа је пуста и
празна, Ваше височанство.
- Даће драги и милосни Бог па ће ити пуна - прекрсти се
свештеник.
- Ти си, Височанство, прескочио и цара Душана - повика
други сељак, крупан и ркајлија. - И ја сам те и и Ср ији дао
једно своје дете... дао, морало је тако да уде.
- Је ли ти син ио јединац? - уздахну Александар.
- Богу хвала, имам још тројицу. Један је код некакве
Сежане, стигло ми јуче писмо од њега. Да се то место,
Височанство, не зове Снежана... можда је мој Раденко
погрешио при писању?
У оџаклију краља Петра, однекуд, улете гавран. Као црна
стрела нека, ез грактања и махања крилима, згра ио је
парче сира са тањира у Александровој руци, згра ио и некуд
одлетео.
- Бесе ли ово тица, људи? - упита неко.
- Сотона, а не тица - рече свештеник.
- Ако је гавран... гладан, а замирисала храна... није ми,
Височанство, нимало драго што га ђаво вечерас донесе -
хукну сељак у војничкој лузи.
У оџаклију уђе млади гардиста, салутира, предаде
запечаћени коверат врховном команданту и удаљи се. Чуло
се како ауто тог гардисте одлази. Мотор, у ноћи, рунда
гласније. Пешадијски пуковник отвори коверту.
Свако часа може лану и Црна Гора. Пашић.
Можда и Александар и рекао тим људима у оџаклији
шта му то јављају из Београда, иако не тако драматично како
је Пашић јавио њему, али одустаде. З ог гаврана. Уплашио
и их. - Ништа важно - рече уз смешак, а депешу гурну у џеп.

54
По изласку сунца и он и кнез Павле кренуше за Београд.
Возач, један капетан поред возача и њих двојица на задњем
седишту. Никакве друге пратње није ило. Чим стигоше до
Куће Крсмановића, регент нареди хитну седницу Врховног
савета. - Већ су горе, у сали, чекају - одговори пуковник
Димитријевић...
- Сви сте, видим, за ринути, смркнути, да не кажем и
уплашени - рече Александар у ходу према свом столу и
скидајући војнички шињел са униформе пешадијског
пуковника. - Господине Пашићу, дај ми чињенице за
драматичну процену о устанку нашег народа у Црној Гори.
- Овај... Ваше височанство... како да кажем, у новој смо
држави, па и... тре ало и, може ити, да на овом састанку
уду и наша раћа, Хрвати и Словенци.
- Је ли то некаква иронија, господине Пашићу?
- Никако, Ваше височанство. Само кажем... овај, да не
испадне како се они ништа не питају.
- Нека испадне, нека испадне! - лупи песницом о сто. -
Ово се њих не тиче. Ово се тиче само Ср а... Ако хоћете, ово
се, пре свега, тиче мене и мог ђеда краља Николе... Да чујем
чињенице, господине Пашићу.
- Овде су чињенице - подиже фасциклу и замахну њоме. -
Емисари краља Николе, у потаји, роваре широм Црне Горе.
Под уњују народ против окупације... овај, одлука оне
народне скупштине у Подгорици за њих је велеиздајнички
чин... Ево, овај, агитују да је Ср ија окупирала Црну Гору...
Неколико стотина Црногораца већ је кренуло из Италије.
Сви су наоружани... овај, према мојим изворима у Риму,
општи устанак може се очекивати за који дан.

55
 - И шта ми предлажете? - пређе погледом преко свих
присутних.
- Одмах похапсити све те агитаторе и под уњиваче - рече
генерал Пешић.
- Тиме се само досипа уље на ватру - успротиви се војвода
Петар Бојовић.
- Чини ми се да смо запоставили најмоћније оружје којим
располажемо, а оно није у сили, него у разложној и ратској
речи - тихим ће гласом академик Александар Белић. - Више
него ико у нашем народу, Црногорци држе до реци, до
говора и разговора. Њих атина мо илише на отпор. Сеоски
кнезови и угледни и умни Црногорци лако ће неупућеном
народу појаснити све. Ја тако мислим.
- Документи у овој фасцикли тако не мисле - узврати му
Никола Пашић. - Батина је... лижи сам генералу Пешићу...
овај... како то наш народ каже, атина је из раја изашла.
- Народ, Никола, каже и да атина има два краја -
подвикну Александар. - Ти ништа не знаш ни о Црној Гори
ни о Црногорцима! - понизи га пред свима. - Бугаре
познајеш, Црногорце не познајеш - додатно га уједе.
Чак се и војводама Живојину Мишићу и Степи
Степановићу учини да је млади краљевић реаговао и
ризично и пренагљено. Није поштовао ни четири деценије
разлике у годинама између се е и старца са радом до
средине прса. Као да је за оравио ко је Никола Пашић.
Мудрац и препредењак са стотину лица и трипут толико
наличја. Похађао, у Швајцарској, некакву техничку школу,
стипендирали га О реновићи. Отказао лојалност тој
династији, з лижио се са Бакуњином и руским анархистима,
постао след еник Маркса и Енгелса, заклети
антимонархиста, подигао уну против краља Милана

56
О реновића, на смрт осуђен пре егао у Бугарску. Краљ
Милан га помиловао, дао му и мандат за састав владе,
одметнуо се од Маркса и загледао у руског цара... Његови су
прсти у крвавом крају последњих О реновића и довођењу
Карађорђевића на престо. Од тада па до данашњег састанка
у Кући Крсмановића Баја је ио носећи сту Ср ије. Народ га
је тако прозвао. Баја. Харам аша, кројач државних послова, и
унутрашњих и спољних, и у миру, и у ратовима. Ћутљив и
загонетан, замуцкивао је кад и говорио, увек кратко, а у
народу се више ослушкивало шта ће мудри Баја да каже
неголи сами краљ. Ко год му се замерио лоше је завршио.
- Овај... Ви све, Височанство, знате нај оље... како да
кажем... зелен сам и неискусан, ништа не знам - на свој
начин успротиви се Александру.
- Срџ а није пријатељ. Ово су, Бајо, твоје речи - узмаче и
регент на свој начин. Да му мало поласка, назвао га је Бајом.
Веровао је да ће то пријати Николи Пашићу, иако је
времешни и седи премијер знао да престолонаследник и
врховни командант „ ајом“ сматра једино се е.
- За репресијом над народом Црне Горе нема никакве
потре е. Огромна већина је разумела да Ср ија није
прогутала Црну Гору, него је ова велика држава Југословена,
ако тако могу да кажем, прогутала и Краљевину Црну Гору и
Краљевину Ср ију - ужур ано припали цигарету. - Како рече
професор Белић, потре не су нам лаге речи и тврда
од рана Цетиња, ако Николине присталице крену на
Цетиње.
- А шта је са другим варошима? - сумњичаво заврте
главом војвода Степа Степановић.
- Циљ завере је да присталице краља Николе, скупљене
по целој Црној Гори, уз подршку завереника који ће стићи из

57
Италије, заузму Цетиње, прогласе осло ођење престонице и
затраже од великих сила по едница да допусте повратак
краља Николе у свој двор... Ако и узели Цетиње, завера и,
вероватно, успела, а уједињење Југословена ило спречено...
Сердар Јанко Вукотић ми јавља...
- Паклено смишљено - рече војвода Степа.
- Веома паклено - сложи се Александар. - Сердар Јанко
Вукотић је дознао да ће на Цетиње ударити уочи Божића
или на сам Божић... Тај дан су, изгледа, иза рали з ог
Божића шеснаесте, на Мојковцу. Њихова стратешка
погрешка, и то велика. На Мојковцу су, на Божић шеснаесте,
Јанко Вукотић и његови Спартанци гинули за спас Ср ије, а
овог Божића, који је пред нама, Црногорци ће ударити не на
туђинце, него на се е, и на Црну Гору, и на Ср ију, и на
Југославију... Та завера ће пропасти, мора пропасти.
Утврдимо Цетиње и нашим и црногорским снагама,
настојмо да нападаче уразумимо разговорима и договорима,
а сили при егнимо само у нужди.
- Ја се, Ваше височанство, осећам превареним и
несрећним - рече академик Белић. - Култ Црне Горе и
Црногораца прожима скоро све моје научне радове. Ово што
чујем нисам очекивао ни од једног Црногорца.
- Има, поштовани професоре, у томе и наше кривице.
Црна Гора јесте мала, али је Црногорци сматрају великом. И
њу и се е. Они верују да су олтар српског народа, и ником не
допуштају да у то посумња... Осим тога, многи официри и
војници њихови, који су се заклели на верност краљу
Николи, неће да погазе заклетву. Она је њима што и еса
Ар анасима - погледну на сат, већ је каснио на следећи
састанак.

58
Сутрадан је формирана и Привремена влада Краљевства за
које се није знало да ли ће преживети. Престолонаследник је
ио у еђен да и ило погу но пасивно чекати пресуду
Паришке мировне конференције. Као питомац царске војне
академије, у Петер ургу, Александар Карађорђевић волео је
да заигра рулет. Сада се коцкао у своје краљевство и,
највероватније, и у своју главу. Југославија или ништа! То је
ио његов Ру икон и он је, као некад Јулије Цезар, кренуо на
свој Рим. Ратне легије које је предводио шест олујних година
овенчане су по едом, али о исходу по еде одлучивали су
други по едници, много већи и моћнији од мале Ср ије. Он
није чекао диктат својих ратних савезника, него је њих
суочавао са својим диктатом. И у Паризу, и у Вашингтону, и у
Лондону, самовољно проглашење уједињења Југословена
примљено је са гунђањем, а из Рима су упућене и претње.
Како ли ће, размишљао је он, примити и вест да је то
Краљевство Ср а, Хрвата и Словенаца, које нико није
признавао, до ило и своју владу? Ту владу, сигурно, неће
прихватити, али јој се хоће изругивати и минирати је, и са
разлогом и ез разлога. Изненадио је не само велике ратне
савезнике него и људе у Ср ији нај лиже се и. „Шок
стратегија и терапија, драги професоре”, рекао је академику
Јовану Цвијићу.
Мандат за састав, првог и привременог, Министарског
савета државе којој се нису знале ни границе ни колико ће да
траје није поверио Николи Пашићу, како се очекивало и како
је са Хрватима и Словенцима ило и договорено, него
Стојану Протићу, човеку из Пашићеве Радикалне странке,
гласовитом пу лицисти и полемичару, уз то и министру у

59
неколико влада Краљевине Ср ије. Са разлогом или ез
разлога, и у Паризу и у Лондону, а у Риму нарочито
наглашено, Пашић је важио за „великоср ина” и притајеног
противника Југославије. Иако склон коцкању, регент
Александар није желео да за премијера државе уједињених
Југословена именује човека на кога се сумњало да је против
тог сједињења. Решио је да пороту велике четворке у Паризу
затрпа доказима да, од Солуна до Алпа, живи један те исти
народ и да је његово уједињење правично и „суд ински
неиз ежно”. Функција министра иностраних дела припала је
др Анти Трум ићу, а други један Хрват, Тугомир Алауповић,
постао је министар вера у држави православних,
римокатолика, протестаната, муслимана и мојсијеваца. За
потпредседника унитарне владе именован је некадашњи
католички свештеник, Словенац Антон Корошец. Посе на
комисија иза рала је и сим оле нове државе. Комисија?
Александар је ио та „комисија експерата”. У један државни
гр ушла су три гр а: српски, хрватски и словеначки. На исти
начин сјединиле су се и химне „троједног народа”. Званични
језик државе: „српскохрватски и словеначки”. А њена
застава? Плаво- ело-црвена. То је, изокренута, застава
Хрвата. Пешадијски пуковник Александар Карађорђевић
више није ио врховни командант српске војске, него
врховни командант Војске Краљевине Југославије! Он је, тој
новој војсци, дао име. Ако се већ нова држава није звала
Југославија, њена војска огрнула се тим именом. И наредио је
да Војска Краљевине Југославије прими лизу три хиљаде
Хрвата, Словенаца, Ср а и муслимана који су или официри
и подофицири у војсци непријатељске и поражене
Аустроугарске монархије. Поврх свега, за чланове државне
делегације на Мировној конференцији у Паризу одређена су

60
двојица Ср а, Никола Пашић и Миленко Веснић, Хрват др
Анте Трум ић и Словенац др Иван Жолгер. „У Паризу
чуђење, у Загре у ћутање, у Београду гунђање”, писао је
новинар Лука Месечина.

На православни Божић, . јануара , а понедељак еше,

леден и снежан, регент је, рано, прошетао до Са орне цркве,
кратко се у њој задржао и вратио у двор, у Кућу
Крсмановића. До мркле ноћи само је примао телефонске и
телеграфске поруке из Црне Горе. Све се, углавном,
дешавало како је ио и предвидео. Цетиње је нападнуто и
Цетиње је рањено. Шетао је по со и, сумануто пушио,
псовао, неколико пута се и прекрстио, галамио у слушалицу:
„Разговарајте са њима, преговарајте, за име ога!“ Ока, те
ноћи, није склопио. Желео је да доручкује, али уста нису
примала храну. У једном тренутку помутило му се у глави и
пао је. Доктор Којен је посумњао на потрес мозга, или нешто
још опасније. „Смирује ли се око Цетиња?“, прошапутао је
његов пацијент, склопио очи и заспао. А тре ало је, по
распореду, да оде у Врховну команду, па да, после тога, у
Кући Крсмановића прими Чарлса Ривета, дописника листа
Тан, затим управника еоградске вароши, па глумца Тошу
Ђурића, пуковника Ивана Павловића, министра полиције
Светозара При ићевића, дипломату Живојина Балугџића...
Све до иза поноћи иле су планиране аудијенције.

61
 Бело или црвено

Версај. Овај дворац, недалеко од Париза, од сутра ће ити

највећа и најдраматичнија судница у историји света.
По едници у крвавом и пре два месеца завршеном Великом
светском рату, а двадесет и седам је по едника, судиће
по еђенима. Званични, дипломатски, назив суђења је:
Мировна конференција. Незванично, недипломатски, али
истинито, неће ити, у Версају, никакве мировне
конференције ни судског процеса. У овом дворцу
раскалашних и последњих француских краљева о ављаће се
само егзекуција. Оптуженим државама, које су изгу иле рат,
иће изрицане казне а да њихови представници немају
право ни да присуствују изрицању. Конференција мира,
својим називом, сугерише да ће тужиоци и оптужени да
де атују о миру и условима мира. Не. Сви оптужени су,
унапред, осуђени. У Версај не смеју да дођу. Једино што ће
смети, а и морати, иће да приме пресуду и прихвате је
езусловно.
Карикатура једна, преко целе стране једног недељника,
приказује како, ланцима окованог, немачког џина спроводе
до гиљотине. На тој карикатури немачку империју ка
гу илишту спроводе Вудро Вилсон, председник САД, Дејвид
Лојд Џорџ, премијер Велике Британије, и Виторио Орландо,
премијер Италије, а главу ће кажњеном џину одсећи Жорж

62
Клемансо, председник француске владе, осветољу иво
насмејан и са огромним и седим рковима који му, попут
настрешнице, прекривају усне.

Версај је анас, заис а, ловачки авиљон, оно ш о је и ио

у свом заче ку, само хиља у у а већи и раскошнији.
Малу ловачку кућу Луја XIII ње ов син, Луј XIV, реуре ио
је и роширио не у ворац, не о у краљевску ала у ез
заш и них зи ина. Узор му еше им ера ор римски
Ха ријан, који је, у своје време, сличну ала у о и ао у
Тиволију. Имала је, а Лујева ала а, неколико хиља а
со а за ва есе ак хиља а њених с анара и ос ију. У њој
је Луј, као не а Нерон, риређивао раси ничке ријеме и
аканалије. Говорио је: Версај је за разоно у, а Париз за
славу. Се е је, изју ра, оис овећивао са зором, а ању је
ос ајао Краљ Сунце. Насле ници ње ови роширивали су
још више и раскалашније не ашњи ловачки авиљон и
украсили а чу есном Двораном о ле ала. На чи авом
је ном зи у се амнаес је о ромних и леш ећих о ле ала,
нас рам розора који ле ају у вр и, у вр у, ри широке
авеније, које зракас о во е ка р у ис ре Версаја и
ки арској ком озицији А олона са нимфама.
У Дворани о ле ала Бри анија је . ризнала
независнос САД. У Дворани о ле ала Пруси су .
онизили Франц зе. У Дворани о ле ала о ржава се и ова
мировна конференција. Про окол суђења сас авили су
Франц зи. У Дворани о ле ала они ће се осве и и
Прусима. По ом ро околу иће изречене казне свим
о еђеним ржавама, нај ре Немачкој као рвоо уженој
и рвоосуђеној.

63
 Клемансо, Вилсон, Лој , Орлан о. Њих че ворица
овлачиће нове ржавне ранице. Њихова воља је, оворе
они, воља свих о е ника, рихва али је они или не. Русије,
е о члана Велике оро е, нема у Дворани о ле ала.
О с ранили су је Лењинови ољшевици. Ко је, међу им, из
е Велике оро е уклонио Краљевину Ср ију? У име које
о и чије рав е се у за орав ура ис ина а су рсима
ср ских војника ро ијена и о а за а на фрон а, на
Вер ену и на Сочи? Ка је укла солунска рана, ала су и
сва ру а у врђења Цен ралних сила. Пе и члан Велике
оро е морао је и и ре ен Алексан ар. Не само а он
није за цен ралним с олом у Версају не о се чују и ре ње
а ће, у Дворани о ле ала, ује ињење Ју ословена и и
ониш ено, а њихова краљевина раскома ана...
У есу ишем ове ре ове. Гос о ин Ви орио Орлан о
овори а ће И алија, као велики ра ни о е ник, о и и
сваку с о у ју ословенске Далмације, и Боку нашу, и
Ска ар, све ш о јој је а о е наес е, ајним
Лон онским у овором са Франц ском, Русијом и
Бри анијом. За оравља, из ле а, ос о ин Орлан о а
о е ник на и алијанском ра ном фрон у, на Пијави и
Сочи, није ио он, не о аус роу арски фел маршал
Све озар Боројевић. И за оравља а је, у Лон ону,
И алији о ећана земља која није њена, ни и може и и
њена.
„Поклонимо се ол о ској жр ви и о е и Краљевине
Ср ије, на ра имо је за све њене а ње и о ви е!“,
сао ш ава амерички ре се ник Ву ро Вилсон. Ниш а се
оме не може ри овори и. Али, авај, он каже и ово:
„У Друш во наро а, које ће чува и евро ски и све ски
мир, морају ући Краљевина Ср ија, Краљевина Црна Гора

64
 и новос ворене ржаве аус роу арских Ју ословена!“ Да ли
ос о ин Вилсон черечење наше ново и велико
Краљевс ва сма ра ом на ра ом за „ ол о ске жр ве и
о е у” Краљевине Ср ије?! На а и се а је ио рилично
расејан ок је о оворио, јер је расејанос својс вена
универзи е ским рофесорима. У Дворани о ле ала,
суочен са вр о лавим чињеницама вр о лавих
Ју ословена, ре се ник најмоћније ржаве наше све а и
времена мораће о ус а и о својих нереалних,
не раве них и неос варивих ланова.

И смешка се и мршти регент Александар док, у једним

престоничким новинама, чита овај репортерски рапорт из
Париза Луке Месечине. Свиђа му се како пише тај новинар
коврџаве косе и, увек, поспаног погледа. Тре ало је да уде
професор светске књижевности, рат га затекао на Сор они,
при крају студија. На Крфу је уређивао новине Врховне
команде. У њима је о јављивао и своје песме... Пишеш
истинито, Месечино, али и помало нетактично, помисли
регент Александар и одгурну новине. Погледа у сат. Тачно у
минут, како је и заказано, стиже војвода Живојин Мишић.
Не рече ништа. Само се, лаго, наклони, раскопча шињел
и скиде шапку са главе.
- За шта сте, војводо? За чај, кафу или нешто жестоко?
- Француски коњак... Ви се спремате за Париз?
- Тајно, такорећи. Идем до Атине, да о иђем оца, имао је
нови мождани удар. Изгу ио је и моћ говора... Одатле ћу
родом до Тулона, па возом до Париза.

65
 - Дугачко и напорно путовање... Испоручите поздраве и
жеље за опоравком вашем оцу, а нашем краљу.
- Свакако, свакако... Французи ме не желе тамо. Неће да
им кварим пијачне планове у Версају. Клемансо ми је, ез
икаквог увијања, послао поруку преко Веснића да сам
уо ражен, самовољан и непослушан. Ево, погледајте
Веснићеву депешу.
- Вилсонове изјаве по нас су у итачне... Прочитах,
малочас, чланак овог нашег Месечине.
- И ја сам то прочитао. Паметан момак. Нудио сам му да
уде мој саветник. Неће. Хоће, рече ми, сло оду да пише
онако како он се и заповеда. Ужичанин. Такви су сви ти
ерцови.
- Ваше краљевско височанство... сине Александре,
прекинимо ово мучење - хукну војвода Мишић. - Заједничке
државе са Хрватима не може ити. Не може, па све да им
дамо и Београд!
- Шта се десило? Шта вас је тако ражестило?
- А шта није? Онај Радић... Стјепан Радић, вођа њихове
Сељачке пучке странке, прикупља потписе за рушење
уједињења, тражи некакву неутралну репу лику Хрватску
све до Земуна... заправо, и са Земуном. Тај захтев и потписе
хоће да шаље у Париз, Мировној конференцији... Осим тога,
пропагира и дизање устанка.
- Будалаштине. Нека пише шта хоће и нека шаље коме
хоће. Ништа он не може.
- Знао сам да ме чека такав ваш одговор. Можда он ништа
не може, али ја могу и ја сам то и учинио... Псу који уједа и
лаје показао сам ши у. Сву територију Хрватске и Славоније
прогласио сам за ратну зону. Наши непријатељи више нису
испред нас, на фронту, него су нам у држави... Војни суд је

66
Радићу одредио кућни притвор и одузео му прикупљене
потписе... Подржите ме или ме смените.
- Наравно да ћу вас подржати. У рату нисам опозвао
ниједну одлуку војводе Живојина Мишића. Нећу ни сада, у
миру.
- Хвала вам, Височанство. Тешко држави коју разарају
изнутра. Зато вас и молим да прекратимо ово мучење.
Размеђимо се са њима.
- Како? Куда? Где да поставимо међе између Ср а и
Хрвата у Хрватској, у Славонији, у Далмацији, у самом
Загре у? Свуда смо измешани. И где да поставимо међе
између Хрвата који су за Југославију и Хрвата који су против
Југославије?
- Не знам, Ваше височанство.
- И којих је Хрвата више?
- Не знам ни то.
Разговор прекиде регентов ордонанс. Рече да искуп
Јозић, коме је аудијенција заказана предвече, моли да га
регент одмах прими. Мајка му се, каже, поклизала на
поледици, сломила кичму, пре ачена је у олницу. Тако му је
јављено и он мора хитно назад, у Загре .
- Нека уђе - одговори Александар. - Војводо, останите, да
чујемо шта хоће.
Задихан, не од хода него од приметних наслага сала,
искуп Јозић за орави и да се наклони. Са некаквим
папиром у руци приђе регенту и као да се, тек тада, присети
ко је пред њим.
- З уњен сам много... не замјерите, Ваше височанство.
Част ми је, заиста, и хвала вам. Хвала и вама, веома
поштовани господине војводо.

67
 - У реду је, седите - осмехну се престолонаследник. -
Какав је то папир? Је ли то гр Хрватске?
- Није, Ваше височанство, и з ог тога сам дошао да
протестирам.
- Јесте, како није - опет се осмехну Александар.
- Није, јер је прво поље на овом гр у црвено, а не смије
ити црвено... Црвено поље сим олизира црвене Хрвате, а
ијело сим олизира ијелу Хрватску. Бијело поље има право
првенства.
- Да ли знате, поштовани искупе, да је, у првој верзији,
хрватска шаховница почињала аш са елим пољем?
- Знам, Ваше височанство.
- Онда, верујем, знате и то да се и политички и црквени
врх у Загре у по унио и запретио повлачењем Адресе о
уједињењу? Прво поље, запретили су, мора ити црвено.
Знате ли то?
- Знам, али они нису у праву. Важније је ијело од
црвеног. Бијела Хрватска постоји, а црвена... она је
пространија и старија, али многи њени крајеви нису више
наши.
- Који су то крајеви, које територије? - упита војвода
Мишић.
- Дијелови Украјине, прије свега. Некада су тамо живјели
Хрвати. Такођер је црвена Хрватска о ухватала и сву
јадранску о алу до Валоне у Ал анији и сливове свих ријека
у Црној Гори и Ср ији које теку ка Јадрану. Јадранске ријеке
су хрватске, а дунавске српске.
- Боже ми помози - прекрсти се војвода Мишић.
- Па шта је, поштовани искупе, прече: оно што је старије
и пространије или оно што је млађе и много мање? - спусти
му регент руку на раме.

68
 - Тешко се одлучити. Старије и веће... тако ми се чини.
- Значи црвено?
- Свакако, свакако... заправо, ијело.
- Много мање, сла ије и млађе?
- Нисам за то. Зашто мање и сла ије?
- Ипак сте, значи, за црвено?
- З унили сте ме, Ваше височанство. Може црвено, а
може и ијело. Нај оље и ило о оје, ако је изводљиво.
- Шаховско поље у две различите оје... то не постоји...
Него, откуда да шаховску плочу иза ерете за гр ?
Далматинци га никад нису прихватили.
- Нашег краља Суроњу, који је владао подручјем од Сиња
до Загре а, заро ио је ио млетачки дужд. Одиграли су три
партије шаха и наш краљ Суроња је све три партије до ио.
Дужд га је наградио сло одом, а краљ Суроња је шаховску
та лу уцртао у свој гр ... Тако се прича, али повијесних
доказа нема.
- До ро, све сам чуо. Шта да радимо, а да сви Хрвати уду
задовољни? Бело или црвено?
- Нека остане овако како је... Много вам хвала на пријему
и части коју ми је указало Ваше височанство... Нећу да више
одузимам ваше драгоцјено вријеме - устаде, три се пута
наклони престолонаследнику, наклони се и војводи
Мишићу, па оде ужур ано.
- Чули сте га, војводо. Такви су у свим својим захтевима.
Као деца, не знају ни шта хоће ни шта неће.
- Знају, знају. На памети им је само хрватска држава.
- Тачно, сви су за њу, али нико од њих не зна шта је
држава. Не зна то ни Стјепан Радић. Да није у Паризу, њега
и Пашић лако о рлатио и превеслао на праву страну...
Укините му тај кућни притвор, позовите га у Команду, да

69
 уде ваш специјални гост. Поклоните му пажњу, мало му и
поласкајте... Про ајте, војводо, то ништа не кошта.
- Да му ласкам? Не могу, Ваше височанство. Ја сам
војник... Опет, не знам, право да вам кажем. Овај искуп ме
је ошамутио. Старији човек, паметан и о разован, а дериште.
Право дериште... Идем, Ваше височанство. Нека вас срећа
прати и на путовању и у Паризу - устаде, закопча шињел,
војводском шапком покри главу и салутира врховном
команданту. Александар приђе и загрли га.

Подне је ило одавно прошло. Пожеле да доручкује и крену

ка трпезарији. Крену, па се врати, да састави поруку Николи
Пашићу. Телефонирати му не може. Почела је конференција,
сви чланови југословенске делегације су у Дворани огледала.
Они су тамо, на месту итке, и то одлучујуће, а он, где је? У
Београду, у Кући Крсмановића, прегања се са једним попом
око тога шта је прече, ело поље или црвено. Бол у стомаку
навуче му грч на лице. Поче да откопчава пуковничку лузу,
да завуче длан до коже и греје место испод кога оли. Тада
зазвони телефон и он подиже слушалицу.
- Александар. Слушам вас.
- Сло одан Јовановић, Ваше височанство. На отварању
Конференције Орландо је изазвао крупан инцидент,
дипломатски скандал.
- Слушам, професоре.
Памћење академика Сло одана Јовановића ило је
импресивно. Могао је, причало се, да понови, од речи до
речи, сваки говор или разговор који и чуо. Причало се и да
је тако памтио и све што и прочитао.

70
 - Први говорник по свечаном отварању Конференције ио
је Орландо. Устао је, кажипрст свој усмерио ка нашој
државној делегацији и продрао се, аш се продрао:
„Захтевам да из ове сале, одмах, уду удаљени представници
поражене Аустроугарске, Анте Трум ић, аустријски Хрват из
италијанске Далмације, и Иван Жолгер, аустријски
Словенац, који је крај рата дочекао у ечкој влади!”
У сали је, Височанство, завладао мук. Сви су или
шокирани. Орландо је искористио ту општу з уњеност и
наставио још агресивније. „Делегација Краљевства Ср а,
Хрвата и Словенаца је илегална, да не кажем и криминална,
јер та је самозвана држава илегална и криминална, њу нико
у Европи и свету не признаје. Из ацимо их, одмах, одавде.
Можемо прихватити једино делегације две по едничке и
савезничке државе, Краљевине Ср ије и Краљевине Црне
Горе.“ Био је, Ваше височанство, заустио да каже још нешто,
али се предомислио и сео.
- Како је реаговао Клемансо, председавајући
Конференције?
- Сметено и уплашено. Личио је на миша који и радо да
се сакрије иза својих ркова.
- А наши? Шта су они одговорили?
- Ништа. Веснић је длановима стезао главу, а Трум ић и
Жолгер уљили у Пашића, као да им је он дадиља. Никола је,
међутим, миловао своју дугачку раду и цинично се
смешкао.
- Катастрофа. Нокаутирани смо! - подрхтавала је рука
којом је Александар стезао слушалицу.
- Тако је, у том тренутку, и мени изгледало. Онда је
уследио нокаут, прави нокаут, а на патос је о орен Виторио
Орландо. Седећи, лежерно, амерички председник Вудро

71
Вилсон о ратио се Орланду. „Ја јесам универзитетски
професор међународног права, али познајем, изгледа, и
историју Италије оље од вас, господине премијеру.
Вековима сте или подељени на државице и градове,
ратовали сте између се е, ратовали сте са Аустријанцима
против Француза, са Французима против Германа и Руса.
Вас, Италијане, ујединио је Гари алди, и то не тако давно.
Југословене је ујединио Александар, српски Гари алди, а
Ср ија и Црна Гора су пијемонт Александрове Југославије.
Од Ср а, у овоме рату, није ило већих јунака ни већих
мученика. Сви ми, у овој Дворани огледала, морамо да им се
поклонимо и захвалимо!” Све је ово, Ваше височанство,
рекао амерички председник. Салом су прострујали жамор и
осмеси, чак и аплаузи, а Орландо је, у знак протеста,
напустио дворану. Накратко, наравно.
- Професоре драги, чујете ли како ми глас подрхтава.
Хвала вам што сте ми све ово јавили. Очекивао сам ор у и
расправу, и то тек за десетак дана. Орландову скандалозну
агресију нисам очекивао... Ипак, хвала му. У рзао је мој
долазак тамо. Тек смо загазили у минско поље.

Имало и се много тога написати о регентовом путовању

возом до Солуна, одатле родом до Атине, па опет морем до
далеке Француске. О томе у колико је сати кренуо из
Београда, тог . јануара , четири дана после почетка
паришке конференције, на којој се, у Дворани огледала, ез
њега, одлучивало о суд ини његове државе и народа. О томе
ко га је, зловољног и олесног, испратио до воза, ко је
отпутовао са њим, какве је лекове понео доктор Којен и да ли
су, у оној запечаћеној коверти, коју је, пред одлазак из Куће

72
Крсмановића, закључао у сеф, ила имена намесника, оних
који ће да воде Краљевство, ако он умре или погине. Могло
и се, надугачко, писати и о томе са ким је, у возу, и о чему,
разговарао. Зашто је, неколико пута, приносио марамицу
очима док је, кроз прозорско окно, посматрао своју
опустошену државу. Зашто је, негде после Ниша,
прошапутао: „Историјо, курво!” И зашто је, изненада, на
прилазу Солуну, рекао свом ордонансу, пуковнику
Дамјановићу: „Није, Јевреме, ни најскупља ни највреднија.”
Присетио се ио, по свој прилици, оне ноћне шетње
разореним Београдом, када му је пуковник Дамјановић
рекао: „Ваша глава је данас оно најскупље и највредније што
има Ср ија.” Нема писац времена да пише о свему томе.
Жури му се. Александар га пожурује. Хоће он да, што пре,
стигне до Париза.
На станици, у Солуну, дочекао га је командант
савезничких снага Франше д’Епере. Он у свечаној
генералској униформи, а југословенски регент у ратној
униформи пешадијског пуковника српске војске. Загрлили
су се и два пута, у лица, пољу или. „Још једном, три пута,
српски, рате мој Александре”, рекао је Франше д’Епере. А у
луксузној вили Команде, у којој су дуго разговарали, рекао је
свом ратном савезнику и пријатељу: „Наши политичари, као
и сви политичари, желе да тргују и варају. Ми, француски
команданти, то им нећемо дозволити.” Одговорио му је:
„Страшно и ило да нас савезници присиле на отпор
савезницима.” Знао је да ће генерал ту поруку, истога дана,
пренети Паризу.
Свратио је, у Солуну, и до Есад-паше Топтанија.
Прогнаника и сужња, а председника Ал аније. У
из еглиштво га, после рата, отерала војска Италије. За

73
петама су му, стално, и унајмљене у ице. Тога пашу, тада
турског генерала, у Првом алканском рату, у крвавој ици
за Скадар, потукла је црногорска војска. И заро ила и пашу и
његов гарнизон. Заро ила, и уз највеће војне почасти
испратила из града. Никог нису ни разоружали. Есад-паша,
Ар анас по рођењу, то никад није за оравио. При страшном
одступању српске војске и десетина хиљада цивила преко
Ал аније, Есад-паша издао је наред у својим
саплеменицима: „Ко се огреши о измучене и гладне Ср е,
уједаће се за шта се нико његов није уједао!” Са малом четом
својих Ар анаса придружио се, на Солунском фронту,
српској војсци, као по едник се вратио у Ал анију, постао и
председник те нове и малене репу лике. Желео је да утврди
трајни и стратешки савез са Ср ијом и Црном Гором.
По едничка Италија то није дозволила. И он се, ево, два сата
исповедао и поверавао врховном команданту Војске
Краљевине Југославије. Није тражио ни помоћ ни заштиту.
„Дадне ли драги Алах да поживим докле ти, Александре,
утврдиш Југославију, окупаторе моје земље отераћу из
Ал аније”, рекао је регенту и загрлио га. Није пропустио ни
да каже: „Буди, молим те, лагородан према мојим
саплеменицима на Косову.” Питао је престолонаследника и
да ли намерава да оде до Париза, док тамо траје Мировна
конференција. „Можда, двоумим се”, одговорио му је. И пред
Есад-пашом крио је тајну о свом путовању.
Са црвеним фесом на глави, можда оним истим под којим
је, дванаесте, испраћен из Скадра, тај паша, тај негдашњи
турски генерал, пратио је Александра све до пристаништа. И
махао старачком руком, још дуго, док је род гра ио ка
пучини. Фес његов, и седа рада, и туга у пашиним очима,
пратили су регента све до Атине. На тамошњем

74
пристаништу су постројени грчки гардисти, да му одају
почаст. Чекају га и премијер и двојица адмирала са њим.
Грчки краљ га не чека, јер Александар Карађорђевић није
краљ Југославије. Он ће то ити када његов отац, краљ Петар,
испусти душу, а ори се са душом недалеко одатле, у вили
која је сада олница. Пре седам дана још један мождани удар
парализовао је леву руку и ногу, лишио изнемоглог и старог
краља и моћи говора. На путу ка тој вили - олници, рекоше
престолонаследнику да се, јуче, говор његовог оца мало
повратио и да покреће руку. Може да прича, али шапатом и
са напором. Потања, нажалост, у сан, у мртвило неко, често и
нагло.
Син га затече у олничком апартману, немог и
непокретног, склопљених очних капака, као да је умро.
Дисао је тихо, једва приметно. На увенулом лицу његовом
некако су штрцале истурене јагодичне кости и крупни
ркови. Испод покривача вире ножни прсти, жути као восак.
Александар и најрадије заплакао, али не може, не срне, з ог
грчког премијера и з ог доктора који су са њим. Тек кад они
одоше и оставише га са оцем насамо, он привуче столицу до
краљевог узглавља, седе и, ето и ту, ето и тада, припали
цигарету. Вероватно није ни ио свестан тога да пуши и где
пуши. Брзо и вртоглаво, надирало је сећање... Види оца,
краља Ср ије, на носилима војника, док иду кроз ал анске
гудуре и мећаву. Па га, већ следећег трена, види крај
војничких ровова, на рдима изнад Ваљева. Иза тога, отац,
он и Ђорђе су у Женеви, у аштици једној ружној, а грми,
примиче се киша. Отац скупља и слаже неке папире, да их не
разнесе олуја. Ветар подиже један лист са стола, Александар
јури по ашти, да тај папир ухвати, кад падне. Преводио је
отац његов, на српски, есеј О сло о и Џона Стјуарта Мила. То

75
памти и тога се краљев син присећа. Времена оног, када је
отац његов, из еглица из Ср ије О реновића, похађао војну
академију у Мећу, или када је, као француски поручник,
ратовао са Прусима, а касније, у Босни, као Петар Мркоњић,
са Турцима, Александар не може ни да се сећа. Тада није ио
ни рођен.
- Сандро - тргну га шапат. Краљеви очни капци мало
отворени, а у лицу као да није лед, већ озарен.
Александар скочи са столице, пољу и старца у руку, па у
чело.
- Оче мој - само то рече.
- Хвала ти, Сандро, за моју Јелену... Да ли је стигла у
Француску или у Ср ију?
- Иза рала је Француску. Купљена јој је кућа у Ници...
Захвалност припада Спалајковићу, он је од ољшевика и
смрти отео и Јелену и њену децу.
- Спалајковић... Русија... Жени се, Сандро. Не чекај више
Олгу.
- Немам за женид у ни воље ни времена, оче. Теже ми је
него у рату. Тако ми се, понекад, учини.
- Све пратим, али све не разумем... Мој крај је лизу. Чувај
се и жени се, Сандро.
- Оздравићеш, оче. Брзо ћеш оздравити... Чека те
Ср ија... Ср ија и Југославија, оправка двора је при крају.
- Твога двора, а не мога, Сандро. Дадне ли Бог да се
придигнем, ја ћу у неку кућицу, подаље од вароши. Или на
Опленац... - склопи очне капке и потону. Александар крену
да зовне докторе, али се отац његов про уди.
- Молим те, Сандро, не од ацуј аустријске законе, ољи
су од наших. Не мењај ни судије ни чиновнике по Војводини,
Хрватској, Словенији, по Босни. Било је у ечкој царевини

76
много тога до рога - говорио је течно, ез замуцкивања и
мало гласније.
- Све то знам. Али је и наш устав, твој устав, ољи од
њиховог.
- Можда у понечему, али није... Немој се огрешити о
војнике, о сиротињу и сељаке наше. И држи се Француза.
Буди са њима и ако ти се учини да им постајеш терет или
сметња. Спасили су нас. Подигни споменик Француској у
Београду.
- И споменик цару Николају?
- И њему, мученику.
- И српском војнику?
- Најпре њему, Сандро... Кад се враћаш у Београд?
- Не знам, оче. Продужавам за Француску.
Намеравао је и да му исприча шта се догодило у Версају,
првог дана Конференције мира. Да му повери и своју сумњу и
стрепњу да Жорж Клемансо окреће леђа Југославији. А и
Ср ији, з ог Југославије. Хтео је да поразговара са оцем и о
свом старијем рату, принцу Ђорђу, о ожићној по уни у
Црној Гори, о мртвима и рањеним на сплитској риви, где су
се, пре неколико дана, суко или Италијани са
Југословенима. Краљ је, опет, заспао. Тако је он помислио,
али му доктори рекоше да тај сан, који је ио полукома, може
потрајати и данима.

Планирао је ио да према Француској заплови разарачем

грчке морнарице. Скандал у версајској Дворани огледала
опоменуо га је да и то могло ити веома ризично.
Империјално расположен Виторио Орландо решио и се
свог највећег противника, ако и, то оже ненамерно, ио

77
потопљен грчки разарач са југословенским
престолонаследником. Тајно, да не сазнају ни Италијани ни
Французи ни Грци, укрцао се на род америчке ратне
морнарице.

78
 Ву ро Вилсон

За трајања Великог рата врховни командант српске војске

говорио је, често, да му је Француска „друга отаџ ина”. У
недељу, . фе руара , непуних петнаест месеци по
окончању рата, он је у Француску стигао, такорећи,
илегално. Тек из Тулона, до којег је допловио разарачем
америчке ратне морнарице, ка инету Ремона Поенкареа,
председника Француске, јављено је за Александров долазак.
На хладном и ветровитом пристаништу тулонском дочекали
су га само Никола Пашић, академик Сло одан Јовановић и
новинар Лука Месечина. Скупа са регентовом пратњом, у
тишини и са скривеном нелагодом, ушли су у рзи воз за
Париз.
- Овај... како да кажем, ово је, Височанство, срамота за
Француску - рече Пашић, али регент Александар ништа не
одговори. - Нису желели да дођете, то смо вам јављах и
Веснић и ја.
- А где је Миленко? Зашто није дошао са то ом?
- Ја му, Височанство, нисам дозволио... Овај, јесте недеља,
али у Версају није недеља. Оставио сам га да пази на
Трум ића и Жолгера... Како да кажем, самовољни су и
се ични, веома нетактични. Као да их ово краљевство и не
занима. Само што се не потуку са Италијанима. Трум ић о

79
Далмацији, а Жолгер о Словенији, као два насртљива
папагаја.
- Боре се за своје - рече Александар.
- У томе и јесте невоља, Ваше височанство - опрезно ће
академик Јовановић. - Не спомињу Југославију и Југословене.
Понекад ми се учини, а волео их да грешим, да они, са
неким умишљеним правом, на песку сазиданом, огромни
ваш ауторитет који уживате код свих ратних савезника,
укључујући и Италијане, сматрају жирантом само за своје
интересе. Српску војску, Ср ију и жртве Ср ије спомену
једино када провоцирају Италијане, чак им и прете.
- Далеко ило... овај, да оправдавам Французе, али њих је
срамота од Лондонског уговора. Потписали су га и они, и
Енглези... да, тако је, и Руси, свашта су о ећали и
гарантовали Италији... овај, изгледа, читаву Далмацију,
Боку, Улцињ, Бар, Скадар, Валону, трећину Словеније...
овај... Не можемо да завиримо у тај уговор, не дају, крију га...
Чак је, чини ми се, и Орланда стид да покаже шта тамо пише.
Па, ето... сад Вилсон каже да је Лондонски уговор неважећи,
да се никоме не може дати туђе. Французе стид, Енглези
уздржани, а Италијани есне.
- Нека есне - од руси регент.
- Свакако... мени је драго да отимања нашег не срне
ити... овај... ипак... не замерите, Ваше височанство,
Италијанима се нешто мора дати. Трум ић и Жолгер никако
да ово схвате.
- Месечино, што ћутиш? - упита регент новинара.
- Моје је да слушам и да записујем, Ваше височанство.
- Овај... не смеш о јавити ни реч једну. Ово је веома
поверљив разговор.

80
 - Знам, господине Пашићу. Само записујем, може да
затре а.
- Шта, Месечино, причају твоје колеге, страни новинари?
- упита Александар.
- Углавном лове скандале и трачеве из ходника Версаја и
по ноћним аровима у Паризу. Има доста и немачких и
аустријских и мађарских новинара. Има и Руса, и елих и
црвених... Брада господина Пашића велика је атракција, а
одсуство Вашег височанства из Версаја изненађење и енигма
коју решавају сви.
- Енигма. Зашто?
- З ог тога што сви извештачи, и они који су из
по едничких и они који су из по еђених држава, о Вашем
височанству и о Ср ији говоре са нарочитим поштовањем.

Нео ично, да нео ичније ити не може, изузетно поштовање

према Његовом височанству исказао је и француски
председник Поенкаре. Формално и површно посматрајући,
то је поштовање личило на понижење. На перону
железничке станице у Паризу регента је дочекао ез војне
почасти, ез црвеног тепиха, ез икакве церемоније и
државног протокола. Дочекао га је сам, дискретно праћен од
о ез еђења. Седе и проређене косе, у свечаном црном оделу
и жалосно осмехнут, пружио му је руку и лаго се наклонио.
- До ро дошли, велики ратнице и пријатељу - рекао је и
о орио поглед ка војничким чизмама пешадијског
пуковника. - Опростите, молим вас... Моје срце је изнад
протокола - коракнуо је према Александру и снажно га
загрлио.

81
 - Све разумем и кад не разумем - осмехнуо се регент. - А
разумите и ви, овде се води итка за мој народ и ја сам, зван
или незван, морао доћи.
- Господин... господин Марјановић, знате ли где је он? -
неочекивано упита Поенкаре.
- Који господин Марјановић? Много је Марјановића у
Ср ији.
- Фотограф америчког Њујорк херал а, ако до ро памтим.
Пре две године у Паризу имао је излож у својих ратних
фотографија о Ср ији и Ср има, ја сам говорио на отварању.
- Риста Марјановић... у Београду је - присети се
Александар.
- Кад се заврши ова Мировна... овај циркус у Версају,
господин Риста иће мој специјални гост... Где сте одсели?
- У Кон инен алу. Хвала вам на до родошлици - пружи
руку француском председнику и крену ка аутомо илу који га
је чекао.
Намерно је, и дрско, прекратио разговор. Хтео је да
покаже да је повређен дочеком. Видео је да француски
председник не зна шта ће и куд ће са њим. Већ у ауту се
покајао. То Ремон Поенкаре није заслужио. До ро га познаје.
Он је, пре свега, француски академик, један од четрдесет
„живих есмртника” у том великом народу.
Председник је привремено и пролазно. И није Поенкаре,
малочас, нимало скривао да је њега дочекао испод сваког
протокола, јер је принуђен да поштује протокол који је, и
њему, наметнут у Версају, у версајском циркусу, како се
изразио. Сетио се, ето, Поенкаре и ратног фотографа Ристе
Марјановића... У трену том, регентово размишљање
пресекао је хладан зној. Риста Марјановић је у Београду, а
његово село, где је? Нигде, нема га више, спаљено

82
четрнаесте. Свако друго село у Ср ији или је спаљено, или
закоровљено и опустело. Риста је у Београду, а и Београд је
рушевина. Ша ац, Ваљево, Крагујевац, Ниш, Лесковац и
Врање преполовљени. Топлица истре љена, око Тимока
наричу удовице и црквена звона. Више је свежих гро ова по
Црној Гори и Македонији него кућних кровова. Како да се
кући, које више нема, врати Риста Марјановић? По
Словенији, по Славонији, по Хрватској, Далмацији и
Војводини, нема ни спржених ни сатрвених градова, вароши
и села. Нигде тамо нема трагова рата. Има, једино, рупа по
друмовима, којима су се војници, топови и коњи ваљали у
крваве офанзиве на Ср ију и Црну Гору. А највише, у тим
војскама и њеним походима, есе аустроугарских
Југословена, и Ср а, и Хрвата, и мухамеданаца српског
језика, и Словенаца. Лево од Таре, Дрине, Саве и Дунава, на
половини Југославије за чији се живот и границе он ори, не
еше, док рат трајаше, ни вешала, сем четрнаесте, по
Херцеговини и Босни, после оне Гаврилове лудости у
Сарајеву. И, на тим вешалима, њихала су се само тела Ср а...
Да ли је, заиста, Југославија зла ко и за луда? - питао се, у
се и, у ауту српског посланства у Паризу. Кад су Трум ић и
Жолгер, његовом вољом, одређени да се, у Версају, оре за
Југославију, Лука Месечина је написао да у Риму славе. Тада
је Виторио Орландо увидео велику прилику да, у Паризу,
адутира. Да каже, као што ће и рећи, да су се две по едничке
краљевине, Ср ија и Црна Гора, ујединиле са по еђеном
Аустроугарском монархијом, и да такав рак није само
наказан, него је и недозвољен. Али, али, шта и то, онда,
ило ненаказно и дозвољено? - умало не упита гласно. Да ли
то да Ср ија и Црна Гора, из овог ужасног полома, изађу
једино у својим ранама, са својим гро овима, на

83
инвалидским носилима? Да се одрекну свог народа у ечкој
царевини и да га некоме поклоне. Да Босну, Херцеговину,
Славонију и Хрватску оставе Аустрији, Војводину и Барању
Мађарској, а Далмацију... можда, уз Далмацију, и целу Боку,
да препусте Краљевини Италији? - снажно уздахну и трже
ордонанса поред се е. О ишао је, пред ово скривено
путовање у Париз, неколико гарнизона и, још увек, ратних
положаја своје војске. Туга преголема. Француске униформе
дотрајале и подеране, а нових нема. Ципела војничких нема
пола војника, а топлих чарапа нема готово нико. Омотавају
стопала крпама, неки и папиром. По еда или смрт! Са тим
покличем су га, ти војници његови, поздрављали и док је рат
вођен у Ср ији, и после, у изгнанству, док су се спремали за
повратак у Ср ију. Сада не говоре ништа. Ћуте. Опасно и
намргођено ћуте. Уморни су, и од смрти и од живота. То кажу
свом врховном команданту, говоре му погледима и псовкама
које шапућу. Ништа од овога не зна академик Ремон
Поенкаре. Трум ић и Жолгер знају. И јуначе се, по Версају.
Ништа не питајући те војнике, они и, изгледа, да их радо
гурну у нове поги ије. У праву је академик Сло одан
Јовановић.
Све је више до ровољних давалаца претекле крви
Ср ије! Не, он то не сме и неће да дозволи. Из нужде големе,
нужде правне, каквом је назива професор Јовановић, можда
ће прихватити и да Ср ија плаћа ратну штету коју су раћа
њена, аустроугарски Југословени, нанела и Ср ији и
другима...

Исцрпљен од мисли свакојаких, од налета сумњи да су олује,

и домаће и стране, јаче од његових жеља и воље, заспао је као

84
омамљен и спавао дуго, дуже него иједне ноћи за минулих
неколико година.
- Јављају из Атине да је краљу Петру оље - рапортирао је
ордонанс, можда и сат цео након што се он про удио. -
Изволите француске новине, свуда сте на насловним
странама.
Алексан ар у Паризу. То је ио наслов у свих пет листова. Не
може то, помисли регент, ити случајност. Месечина! Нико
други него Месечина. Он је то организовао. У свим важнијим
паришким редакцијама он има пријатеље.
Пи амо, јавно и ро ес но, ре се ника и ремијера Франц ске
заш о је ју ословенски суверен у Париз о у овао инко ни о?
Заш о није римљен са очас има као и ос али шефови
савезничких ржава? Не знамо, и ражимо о овор. Оно ш о знамо
је а, анас, није ан човек у Евро и и све у не олаже вече раво на
очас и захвалнос о Алексан ра о Ју ославије и Ср ије! У
потпису: Жискар Соловје. Регент се присети кратког
разговора са тим новинаром, испред Са орне цркве у
Београду, оног дана када је он, пешадијски пуковник, стигао
у осло ођену престоницу. И тај Француз је, тада, носио ратну
униформу, ио је поручник.
Брзо и нео рос иво за оравља е, ос о о. Алексан ар није ио
врховни коман ан само ср ске војске, којој смо се ивили. Он је ио
и наш, франц ски, коман ан . Наш енерал, а мирал, наш
маршал... Имена аутора у тим новинама нема. Аутор је
читава редакција.
Не може се рећи да му сви ти текстови нису пријали.
Били су мелем и за његову повређену сујету. Истовремено,
чинило му се, ти написи су га и понижавали. Цео Париз и сва
Француска сазнали су да, з ог нечег, он није ио пожељан у

85
тој земљи. А још поразнија је ила истина да ће се то прочути
и у Ср ији. Бесан на Луку Месечину, мрштио се и псовао.
Орасположио га је телефонски позив из Версаја.
Посланик Миленко Веснић није крио да је усхићен.
- Ваше височанство, заузели сте Дворану огледала. Сви
причају о вама. Атмосфера је таква да се свима чини да ви
председавате Конференцијом, а не Жорж Клемансо.
Председник Вилсон жели да се састане са вама.
- Прихвати, Веснићу. Не предлажи ни место ни време
састанка, препусти то Американцу.
Спремио се ио да прошета Паризом. Да оде до
Монмартра и Пигала, можда је тамо још она Циганка гатара.
Да оде до Јелисејских поља и Дома инвалида, где је
Бонапартин гро . Па да, тек иза тога, оде и до виле у којој је
посланство његове краљевине. Ненадано, телефонира му
маршал Фердинанд Фош, главнокомандујући свих
савезничких снага у Европи, и замоли га да дође. Он га, рече,
са радошћу и нестрпљењем, чека у згради Врховне команде.

Маршал Фош га дочека са почасном јединицом и са

француском и српском заставом на јар олу. Салутира,
војнички, и рече: „Слава и част те и, јуначе!” Александар
отпоздрави: „Слава и част ратској Француској и вама,
велики маршале.”
У ка инету маршаловом чекали су га његови ратни
другови, генерали и адмирали. Шарај, Мондезир, Гепрат,
Анри, Гијом. Сви устадоше да га поздраве. До ро су га
познавали. Не само са Крфа, где се опорављала полумртва
српска војска, и са Солунског фронта. Неколико пута је, за
време рата, Александар долазио у Француску и о илазио

86
фронт код Вердена и на Марни, дружио се са француским
командантима, хра рио војнике, осматрао утврђења и
ор ене линије немачког непријатеља.
- Чиме да залијемо ово наше виђење? - осмехну се
маршал Фош.
- Француским наполеоном - одговори Александар.
Док је маршал, као домаћин, сипао коњак у чаше, регента
је прогањала очевидност да је он, деценијама млађи од тих
људи, одударао од њих. Сви су или седи, сви су имали
гусарске и хајдучке ркове, и сви личили један на другога.
Такви су и његови команданти: Мишић, Степа, Бојовић,
Штурм. И војвода Радомир Путник. Умро је пре краја рата, у
олници, у Француској. Свима њима, по едничким
генералима, адмиралима, маршалима и војводама, слични
су и они други, на непријатељској страни. Док посматра
маршала Фоша, као да испред се е гледа немачког
фелдмаршала Фон Макензена. Осмехну се, а нико, од тих
људи, није могао ни наслутити з ог чега се осмехнуо њихов
ратни са орац, млади југословенски краљевић.
- Француска војска и француски народ желе ти
до родошлицу - подиже чашу маршал Фош. - То ти не
желимо кришом, као наши политичари, него јавно и снажно,
ратнички, из наших срца.
- Хвала вам, господине маршале, хвала свима вама, моји
ратни другови и пријатељи. Такође војнички, и не само из
мојих него и из груди читавог мог народа. Да не еше вас, да
не еше Француске, не знам шта и ило са Ср ијом. Ваше су
по еде и све наше по еде.
- Ти, Александре, имаш право да наздрављаш по еди, али
ми, француски команданти, то право немамо - намршти се
маршал Фош. - Наши политичари одузели су нам по еду.

87
Прихватили су примирје са потученим непријатељем. Ово
није мир, Александре. Ово је примирје на двадесет година.
Не дуже од тога. Живи или па видели. Немачка ће се
опоравити и напасти поново.
- У Версају ће потписати езусловну капитулацију - рече
Александар.
- То само тако изгледа. Овај рат се морао окончати нашом
тоталном по едом и немачким тоталним поразом. А није,
нажалост, тако. Враћају нам Алзас и Лорен, оно што је наше.
То није по еда. Морали смо да узмемо сву Немачку до Рајне.
И да остатак поделимо на окупационе зоне. Француску,
америчку, српску и енглеску. Да их опаметимо за векове
унапред.
- Српска окупациона зона - осмехну се Александар. -
Ср ија је мала и далеко је Немачка од ње.
- И Ср ија је, Александре, далеко од Немачке, па су
Немци дошли и окупирали Ср ију - досу у чашу још коњака.
- Умањили смо и српску по еду. Зауставили смо маршала
Мишића кад је кренуо ка Софији. Бугарску је тре ало
раскомадати. Тре ало је да идете и до Пеште... А Далмација?
То је наша, француска срамота. Ближи нам, одједном,
Италијани од Ср а. Мало Италијанима цела једна о ала
Јадрана, хоће и другу о алу... Чуо сам да је Ср ин онај
Боројевић, онај аустријски фелдмаршал који је потукао
Италијане на Сочи?
- Јесте, Светозар Боројевић је Ср ин, али наш ратни
непријатељ.
- Не претеруј, Александре - приђе маршал Фош и спусти
му руку на раме. - Ако је фелдмаршал Боројевић непријатељ
Ср а, шта су вам, онда, Југословени који су или у његовој
војсци?

88
 - Боројевић и ти Југословени, којима је он у рату
командовао, или су нам непријатељи само док је рат трајао -
покуша Александар да маршалу о јасни оно што је маршал
знао.
- Ми желимо да о авестимо француску јавност о нашем
сусрету. Ми смо војници и нећемо да се солидаришемо са
срамотом која није наша. Намеравамо и да то нагласимо у
саопштењу. И да јасно поручимо политичким вођама
Француске да је југословенска држава проистекла из
херојске ор е мученичке и спасене Ср ије и да је ту државу
нужно, изричито и ез премишљања, признати у твојој
личности, престолонаследниче Александре. Јеси ли
сагласан?
- Веома сам вам захвалан на пријему и разговору, а ви
кажите и о јавите шта год желите.
- Врло до ро, Александре. И не замери што ти нисам
персирао и уважавао протоколарно ословљавање. Не з ог
тога што сам ја тврди репу ликанац, него једино из разлога
што си дупло млађи и што те, веруј ми, доживљавам као
сина.
- Знам, господине маршале. То сте ми, сећате се, рекли и
на Марни, у јесен седамнаесте... Па, прошло је, од тада, мање
од осамнаест месеци. Боже драги, како се све драматично
изменило.
- Јавићу се, да ручамо или вечерамо - устаде маршал Фош
и крену да испрати свог госта.
Под снажним утиском тог сусрета и разговора, крену ка
посланству Краљевине Ср ије. Француска и цео свет, и даље,
признају ту државу, које више нема, а не признају нову и
велику државу чији су представници у Дворани огледала.
Француска и цео свет не признају ни њега као главу те

89
државе. Он је, за све њих, регент Краљевине Ср ије и
врховни командант српске војске. Ко је он, заиста? Ни њему
то није јасно. Маршал Фош, нити једном речју, не спомену
Краљевство Ср а, Хрвата и Словенаца. Предугачко, а и
ружно, па и неистинито име за државу! - помисли регент.
Маршал Фош је споменуо Југославију и ругао се
политичарима. Говорио је као војник. А он, како да говори?
Он је о оје: и војник и политичар. Он је и ватра и вода, и рат
и мир, и ајонет и марамица која рише крв са ратних
ајонета.

У згради посланства нису га чекали његови војници. Они, у

Паризу, више нису одлучивали ни о чему. Још у ратним
униформама, далеко од раскошног Версаја, ишчекивали су
пресуду дипломатије. Друга једна војска ила је окупирала
Париз. Са делегацијама двадесет и седам држава по едница,
допутовало је и десетак хиљада експерата: историчара,
врхунских зналаца за правна, економска и уџетска питања,
читави тимови географа, картографа, демографа, етнолога,
филолога, статистичара, религијских аналитичара, чак и
футуролога, чија су завиривања у удућност, најчешће,
личила на враџ ине. Поред Пашића, Трум ића, Веснића и
Жолгера, за Краљевство Ср а, Хрвата и Словенаца у Паризу
се орило још више од две стотине људи. И сви они су, тога
дана, нагрнули у зграду посланства, да виде и поздраве
Александра. Тре ало му је дуже од једнога сата да се, са
свима њима, рукује. Потом се, са десетак њих, издвојио у
Веснићеву канцеларију.
- Драго ми је, Тончи, да сте весели - прво се о ратио Анти
Трум ићу.

90
 - Захваљујући вашем доласку, Ваше височанство.
Расположење се о рће на нашу страну. Француска штампа
вас окива у звизде... у звијезде, што ви и заслужујете.
- Ваше височанство, из Љу љане су ме замолили да вам
прочитам неколико имена, рече Иван Жолгер. - Александар,
Ђорђе, Петар, Живојин, Светозар, Данило... Ово су, Ваше
височанство, имена словеначких дечака рођених за
последњих неколико месеци. Ових имена код нас раније није
ило.
- И у Далмацији је поплава ср офилије, само што су, увик,
многа хрватска имена ила као и српска - рече Јосип
Смодлака.
- Биће још снажне олује, па и громова, али ће ова
племенита воћка наша да све издржи и да се одржи - рече
академик Јован Цвијић. - О Југославији говорим, Ваше
височанство. Мој тим нај ољих стручњака из све три гране
нашег народа одредио је њене границе. Мапу државе
можемо да штампамо већ сутра.
- Овај... како да кажем, ја их да не журимо - рече Пашић.
- Са мапом академика Цвијића апсолутно сам сагласан -
рече Жолгер.
- И ја, уз мале корекције у Истри - рече Трум ић. - Ријека
мора ити далматинска и хрватска.
- Југословенска, Тончи - рече Александар.
- Далматинска и хрватска, самим тим и југославенска,
Ваше височанство. Не сумњајте у нас. Ми, Далматинци,
до ро знамо ко нам је донио сло оду.

Два је дана, после тог састанка, примао новинаре.

Француске, енглеске, америчке, грчке, турске, италијанске,

91
немачке. Војника Александра, у тим интервјуима, ило је у
репортерским питањима, али не и у његовим одговорима.
Балкан алканским народима. Са Немачком и Турском
Југославија нема више никаквих спорова. У Краљевини
Италији видимо свог суседа и савезника. Трагедија Русије
трагедија је свих нас у Европи. Од Истре и Корушке, па све до
границе са Грчком, живе Југословени, али сва права
мањинских народа иће као и права Југословена...
Никола Пашић је, читајући то, гладио раду и нешто
гунђао. „Он као да је свештеник, као да не зна да нисмо у
цркви, него у куплерају... овај, разумете шта хоћу да кажем”,
поверио се професору Јовановићу.
У Дворани огледала, Миленку Веснићу пришао је
Виторио Орландо и, помало изокола, изразио жељу да се
сретне са Александром. Престолонаследник је тај сусрет
желео, али га није прихватио. „Не смем, Миленко”, рекао је.
„Хрвати и Словенци и посумњали да нешто, на њихову
штету, тајно тргујем.”
Неочекивано, примио је писмо од Поенкареа. Звао га је на
вечеру и разговор у Јелисејској палати.

Овога пута, председник Француске примио је регента

Александра званично и најсвечаније. Црвени тепих између
два реда постројених гардиста, државне заставе и химне.
Највећу државничку почаст осенчио је и скандал. Тако је
Александар разумео. Дочекан је са заставом и химном
Краљевине Ср ије! Није могао да се уздржи, него је
протестовао.
- Нема никакве зле намере - одговорио је Ремон
Поенкаре. - Краљевство, које представљате, још није

92
признала ниједна држава, а Краљевину Ср ију признају сви.
- Сви, осим Краљевине Ср ије - одговорио је Александар.
- У реду је, опростите - насмешио се.
Разговарали су насамо, дуже од два сата. Присутна су
ила још само двојица стенографа. Разговарали су отворено,
ез дипломатских рукавица и доскочица.
- Ставили сте нас на велике муке. Желимо да подржимо
Ср ију, а не знамо како. Ујединили сте се са својим, а и
нашим, ратним непријатељима... Рећи ћу вам нешто, у
најстрожем поверењу. Да сте припојили Ср ији и Црној Гори
све што сматрате вашим, ми исмо то поздравили и
подржали. Ја их то, са радошћу, подржао, и наша војска, и
многи, многи Французи.
- Много је оних, и у Ср ији и у Црној Гори, који су то
тражили и који то, и сада, траже. Дража им је окупација од
уједињења.
- Каква окупација? Ви тврдите да су Ср и, Хрвати и
Словенци исти народ. Како Ср и да окупирају се е?
- Исти смо народ, али нам није исто име. И није нам иста
религија. Једни смо православци, други су католици, а трећи
Југословени су мухамеданци.
- Значи да, ипак, нисте оно што говорите... Тре ало је да
Ср ији припојите све о ласти у којима су Ср и већина.
Можда и то, ипак, ило оља солуција од ове коју сте
иза рали.
- Православни Ср и нису у већини у Босни и
Херцеговини, као целини, ни у Далмацији, ни у Славонији,
ни у Хрватској. У већини су у многим селима, варошицама и
ширим подручјима, али и ту смо измешани са Хрватима,
Далматинцима и муслиманима српског корена и језика, а
Ср а, такорећи, у Словенији и нема.

93
 - Тешко је и компликовано, али Француска ће вас
подржати. У сваком случају, предратне границе Краљевине
Ср ије и Краљевине Црне Горе неспорне су за све савезнике.
И неспорно је да Ср ији мора припасти скоро сва Војводина
и да морате до ити излаз на море.
- Наш ратни циљ ио је уједињење свих Југословена у
заједничку државу. Ту државу смо створили и она нам не
може ити одузета.
- Не може, надам се. Италија не одустаје од Лондонског
уговора, а ми смо потписник и гарант те нагод е... Можда је
и прерано и помало рискантно ово што ћу рећи. З ог Ср ије
ћемо повући свој потпис са Лондонског уговора. З ог Ср ије,
а не з ог Далмације.
- Хвала вам. Томе смо се надали и то смо од Француске и
очекивали.
- Британци се двоуме, нешто муте. Одједном им жао
Аустрије. Опипавају пулс осталих савезника за њихову идеју,
додуше незваничну, о стварању репу ликанске уније између
Аустрије и њених југословенских покрајина, уз значајне
уступке Италији... У Версају се, заиста, плету свакојаке
мреже.

Француски председник испратио је српског и југословенског

престолонаследника не само до платоа испред Јелисејске
палате. Отпратио га је и до регентовог аутомо ила и
загрљајем се опростио од њега. У возилу је Александар
затекао Миленка Веснића.
- Сутра, у подне, чека вас амерички председник - пружи
регенту коверат са позивницом.

94
 - Где је састанак? - упита нестрпљиво, не отварајући
коверту.
- У резиденцији америчког ам асадора... Предлажем,
Височанство, да одемо до моје резиденције... Бланш вас
очекује, спремила је малу закуску и лагани о рок који
волите.

Бланш Улман Веснић. „Она луда Американка”, како су је

звале еоградске госпође, завиднице и трачаре. Била је
пре огата, милијардерка, а и веома утицајна у Вашингтону.
Интимна пријатељица Едит Вилсон, супруге америчког
председника Вудроа Вилсона. Упорно су и узалудно, у
Београду, још увек алканској каса и са турским дамарима и
европском елитом која се уздизала, одгонетали како је
Миленку Веснићу, „сељачету са Пештера”, успело да освоји
једну од нај огатијих жена на свету и да се венча са њом. Он
јесте ио наочит и док се, рзо и пре рзо, на паришкој
Сор они пео степеницама науке, а у Београду журио ка
врховима велике дипломатије своје мале државе. Увек
углађен, о учен еспрекорно, стасит и са уфитиљеним
рковима, мамио је уздахе многих дама. У њега се, причало
се, загледала ила и удовица Драга Машин, док је у Београду
на српски преводила француске љу авне романе и док није
упознала младог принца Александра О реновића, свог
удућег мужа и последњег краља из те несрећне династије.
За Веснића се причало и да је „геније за иностране језике” и
да, савршено, познаје више од тридесет њих, чак и арапски,
јапански и кинески. А говорио је, само, француски, енглески,
немачки, италијански и руски, нешто сла ије турски и
грчки.

95
 „Луда Американка”, Бланш Улман Веснић, ила је, и те
како, заслужна за паришки сусрет председника Вилсона и
регента Александра. И Вилсонова супруга је, са мужем,
допутовала у Париз. И док је њен супруг дане проводио у
версајској Дворани огледала, њена пријатељица, Миленкова
супруга, њу је упознавала са знаменитостима Париза и са
много чиме што се дотицало и суд ине Ср ије, али
ненападно и са аристократским шармом. Говорила је тихо,
увек са осмехом, а веома сугестивно. Миленко је, у својој
резиденцији, кренуо ио да у еђује регента да, ипак, на
разговор са шефом најмоћније државе света, уз то и
универзитетским професором, не иде у својој ратној
униформи пешадијског пуковника. „Баш у таквој униформи,
Ваше величанство. Председник Вилсон нимало не воли
фракове, ленте и глупаву етикецију“, рекла је „луда
Американка”, на помало смешном српском. За њу је
Александар ио српски краљ и она, са њим, није хтела да
говори енглеским језиком.

- Који је то чин? - упитао га је, смешећи се, амерички

председник, чим су се руковали.
- Чин пешадијског пуковника српске војске - осмехнуо се
и Александар.
- Може да уде и чин наредника, али ви сте генерал раван
нашим највећим генералима. До ро дошли... Идемо до
салона. Ми, Американци, веома смо практични. Не волимо
церемоније и не волимо да гу имо време... Стеже ме
кравата, глуп и сувишан привезак око врата - одмрси чвор и
од аци кравату, онако у ходу.

96
 - Испоручујем вам, господине председниче, захвалност и
љу ав српског народа з ог заставе Ср ије на Белој кући - чим
седоше рече Александар.
- Да, да. У последњој години рата, Бог ми је пришапнуо да
то урадим. Да се, први пут у нашој историји, на Белој кући
залепрша и застава неке стране државе... Ви, сигурно,
верујете у Бога?
- Верујем, господине председниче.
- Ја припадам през итеријанској цркви, отац ми је ио
њен свештеник... Прошлог јула у Вашингтону је оравила
српска дипломатска и војна делегација. Величанствено су
примљени и у нашем конгресу и сенату. После таквог дочека
отишли су у једну през итеријанску цркву чије је име
„Голгота”. Едит, моја супруга, ила је у цркви и, уз уђена,
видно потресена, пренела ми једну реченицу вашег ратног
команданта. О раћајући се народу у цркви, он је рекао:
„Голгота је име цркви у којој смо, Голгота је име држави из
које смо!“ Те речи уз удиле су и уз униле и мене. Знате,
Александре, мучила ме је сопствена савест. Пратио сам,
наравно, све ужасе којима је Ср ија ила изложена у рату и
дивио се њеним подвизима, али сам ћутао. Америка није
ила у рату, па нисам, као председник, могао да, јавно,
исказујем оно што сам осећао... Уласком у рат, моје срце
постало је сло одно. Она реченица из цркве наредила ми је
да Ср ији, Ср има и српској војсци укажем поштовање као
никоме пре тога.
- Читана је, у свим црквама и државним установама, и
ваша посланица захвалности српском народу. Ми то никада
нећемо за оравити.
- То су, Александре, заслужили Ср ија и српски народ...
Чуо сам за трагедију ваше сестре у Русији.

97
 - Била је члан породице Романових. Она и двоје деце су
некако из егли из пакла, а мужа су јој у или.
- Несрећни руски народ, велики народ - рече амерички
председник и расприча се као да је за професорском
катедром. - То је народ који је, својом историјом, осуђен на
патњу - говорио је. - Народ сјајних умова и ро овског
менталитета. Народ који је, увек, о ожавао тиране, а наду и
спас тражио само у Богу. Сада Лењин у Русији у ија и Бога, а
огромна већина народа иде за њим. Како то разумете и
тумачите? - упита Александра.
- Русија је, господине председниче, земља у којој је
највише едних и гладних. Лењин је за њих оно што је
Спартак ио за римске ро ове.
- Слажем се, али до јуче су ти исти ро ови о ожавали
цара.
- О ожавају га и сада. Нови цар је Лењин, племенити и
праведни цар, који пљачка и у ија племиће, спахије, све
огаташе и господу, и који је ро овима, жељним освете за све
њихове вековне муке, поклонио и главе руског цара и целе
његове породице.
- Опасна је та црвена идеологија. Као што видите,
Лењинова влада, тај његов Совнарком, има ам ицију да
зарази цео свет, а најпре Европу. Подстичу по уну и
совјетске револуције у државама и народима који су
изгу или овај рат. Пре свега, у Немачкој, Мађарској,
Аустрији, Бугарској и... пријатељу драги, и у вашој земљи...
О јасните ми, молим вас, шта је то великосрпска
хегемонија?
- Аустроугарска монархија је великосрпском хегемонијом
називала тежње Јужних Словена за уједињењем. Сада је
држава Југославија та великосрпска хегемонија. Руским и

98
свим осталим комунистима стратешки је циљ да раз ију моју
државу, а великосрпска хегемонија и великосрпска
уржоазија центар су њихове оптужнице.
- И у Ср ији?
- Да, нажалост. И у Ср ији.
- Тешко је то разумети.
- Неколико векова, док смо или под турским царством,
словенска и православна Русија ила је народна вера у
осло ођење. Нарочито је култ Русије неговала српска
црква... Бољшевици руше цркве, вешају свештенике, али
митско веровање у Русију није угашено. И отров из Русије за
неке Ср е је лек.
- А за српску раћу, Хрвате и Словенце? Може ли руска
комунистичка пропаганда о великосрпској хегемонији да их
подстакне на мржњу према држави Југославији? И да их
покрене да је руше?
- Такву опасност нимало не потцењујем. Верујем,
међутим, да ће Југославија ити снажнија од сваке, па и
комунистичке завере против ње.
- Ваша мајка је кћерка црногорског краља Николе.
Краљевина Црна Гора је држава по едница, а њених
представника нема у Версају. Црна Гора је једина држава
по едница које нема у Версају. Ја то не разумем.
- Има, господине Председниче, још једна таква држава
по едница - одговори Александар са осмехом. Очекивао је да
ће, з ог Црне Горе, Вудро Вилсон да протестује и спремио је,
унапред, одговор.
- Која је то држава? - упита амерички председник.
- Краљевина Ср ија. О е наше државе, и Ср ију и Црну
Гору, жртвовали смо Југославији.

99
 - Велика жртва, достојна сваког поштовања...
Универзитетски професори умеју и да погреше, али и да
увиде грешку, како је написао један српски новинар. Супруга
ми је препричала шта је, тај репортер, мени замерио. Надам
се да знате о коме говорим.
- Знам. Он је, на Крфу, уређивао наше ратне новине -
одговори Александар.
Ни замислити није могао да ће амерички председник
сазнати за коментар Луке Месечине. И не и, помисли,
никада ни сазнао да „она луда Американка”, Веснићева
супруга, са тим текстом није упознала Вилсонову супругу.
- Не замерите, амерички председник и монархистичка
етикеција тешко да могу заједно... Драги наш ратни
савезниче, моја влада ће, званично, признати вашу нову и
велику државу!
- Хвала вам, хвала вам... ово је одлука за историју -
одговори Александар, а глас му је подрхтавао. - Велику вашу
земљу, светионик сло оде и правде, следиће све остале
државе. Огромне жртве Ср ије и Црне Горе нису иле
узалудне.
- Све су жртве узалудне. Узалудно ће ити и све што ћемо
створити у Версају, ако резултат не уде трајни мир у Европи
и свету. Моја је замисао да тај мир чува Друштво народа, које
ћемо основати.
- Драги господине председниче, моја држава ће ити
најоданији савезник Сједињених Америчких Држава. Многи
људи у Америци су југословенских корена.
- И лично познајем доста њих. Господина Теслу,
професора Пупина, ам асадора Михаиловића... Волео их да
подржите и мој предлог да све стране војске напусте Русију.

100
Бољшевизам је зло, али нико са стране не може донети
сло оду руском народу.
- Ја то најснажније подржавам. Бољшевичку власт не
признајем, јер је раз ојничка, јер је и антируска и
антицивилизацијска, али нека руски народ раскида своје
окове.
- Чини ми се да није до ро да Америка прва у свету
призна државу Југославију. Сачекаћемо Краљевину
Норвешку, да про ије лед. Они ће то учинити већ сутра...
Срећна вам Југославија, Александре од Југославије! Моја
жеља је да сви у Југославији уду Југословени, као што смо
Американци сви ми у Америци - пружи руку Александру, а
престолонаследник, пешадијски пуковник, узврати и
војничким поздравом.
Тога фе руарског дана . снег је падао у Паризу.

101
 Смо ра у Алзасу

Пролеће се примицало, а престолонаследник се, возом, из

Париза, враћао кући. Читао је новине. Паришке, ечке,
лондонске, ерлинске, вашингтонске. Као по неком тајном
договору, сви су одгонетали каква се личност скрива испод
Александрове ратне униформе. Каквог је о разовања и
моралних назора, да ли је религиозан, зашто је неожењен,
има ли љу авнице, које му је омиљено пиће, има ли истине у
гласинама да је, з ог тешког о ољења тестиса, постао
неплодан? Ипак, све те новине, и њихове експерте, највише
је занимала генеза „краљевске лозе” српског и југословенског
престолонаследника. Са којим су славним и старим
европским династијама или у сродству његови преци? Са
Викторијанском лозом, са Романовима, са Хоенцолернима
или Ха з урзима? И, са чуђењем, „откривали” да „краљевска
лоза” Карађорђевића нема „краљевске корене”.
Родоначелник династије ио је Ђорђе Петровић, сељак из
централне Ср ије, сељак и хајдук, трговац свињама, чак и
каплар у аустријској војсци. Није имао ни племићко порекло,
наглашавао је Берлинер цај ун . Њега су српски сељаци и
трговци иза рали да их поведе у рат против турских дахија.
Имао је нарав раз ојника. Преку нарав, или су лажи
паришки листови, али ни они нису пропуштали да кажу
како је Ђорђе Петровић у ио рођеног оца и наредио вешање

102
свог рата. Звали су га Црни Ђорђе, не з ог његове пути, него
з ог лаке одлуке да у ије. Црни Ђорђе или, на турском, Кара
Ђорђе, појашњавао је један ечки професор историје. Тај
турски надимак, Кара Ђорђе, примио се и код Ср а, али тако
да су они саставили придев и име. Кара Ђорђе постаде
Карађорђе, а његово потомство од аци презиме Петровић и
прихвати ново: Карађорђевић. Покрену Карађорђе Ср е
против велике Турске царевине, потуче их у скоро свим
иткама, задивио је ио и Бонапарту, писало је у паришким
листовима, али и у ечким и ерлинским, ез спомињања
Наполеона, и са наглашеном поентом да је, тај „страшни
Карађорђе”, чим га је „напустила Русија”, по егао из Ср ије.
Ту чињеницу, да је по егао из Ср ије, прећуткивали су и
француски и амерички новинари, доводећи и се е и своје
читаоце у велику неприлику. Прескачући Карађорђево
екство и слом његових устаника, неспретно су у причу
уводили Карађорђевог у ицу и новог српског вођу. За њега,
тог новог вожда, новог Карађорђа, писали су да је, после
слома Карађорђевог устанка, покренуо нови устанак и
склопио мир са Турцима, да је Карађорђе, по налогу Русије,
хтео да тај мир поквари, па га је Милош О реновић,
неписмени сељак и трговац, на превару у ио.
Бечка и ерлинска штампа је ила доста прецизнија.
Милош О реновић, зачетник нове српске династије, не само
да је у ио Карађорђа, него му је одрао кожу са главе,
напунио је сламом и послао, на дар, Турцима у Београду, а
они су тај страшни поклон проследили свом султану у
Стам олу! У наставку те „генетске истраге“ о породичним
коренима регента Александра Карађорђевића, углавном су
се поклапале приче свих новина које је он читао у возу, од
Париза ка Београду. Милоша О реновића, у ицу његовог

103
славног прадеде, Ср и су, ипак, отерали из Ср ије, а на
престо у малој и вазалној кнежевини довели Карађорђевог
сина. И он се звао Александар. О разован, са манирима
племића, и тихе нарави, ничим није подсећао на оца, и Ср и
су се, опет, окренули Карађорђевом у ици. Владавина
династије О реновића иће прекинута тек на почетку
двадесетог века, и то варварским официрским пучем. Петар,
унук Карађорђев, син Карађорђевог сина кнеза Александра
и отац регента Александра, доведен је, из Женеве, на
окрвављени краљевски престо Ср ије. Један детаљ, по њима
веома значајан, истицали су сви ти листови. И
Карађорђевићи и О реновићи женили су се Српкињама. За
принцезе са европских дворова кнезови и краљеви српски
нису марили. Само је краљ Милан О реновић међу
странкињама руских корена нашао се и супругу, Наталију,
али је тај рак ио тамница за о оје. И отац пешадијског
пуковника и наследника престола, краљ Петар, оженио се
принцезом, али не туђинком, него принцезом Зорком,
кћерком црногорског краља Николе...
Одгурну новине и крену, у мислима, да тражи празнине у
ономе што је прочитао. Његовог деду кнеза Александра су
споменули, а аку Персиду, из гласовите лозе Ненадовића из
Ваљева, сви су за орављали. И за орављали су да напису, јер
то, изгледа, и нису знали, да су му и деда и ака, по очевој
линији, по коренима Карађорђевим, умрли пре него што се
он и родио. Памти, тако, само једног свог деду, црногорског
краља Николу, и једну своју аку, црногорску краљицу
Милену. У њиховом двору, на Цетињу, он се и родио. Отац
његов, тада из еглица и сиромашни принц, ратовао је по
Француској, ратовао и по Босни, ретко је долазио на Цетиње,
а остајао је веома кратко и када и дошао. Мајка Зорка умрла

104
је две године након што га је родила. Није је ни запамтио.
Подизали су га и васпитавали деда Никола, ака Милена и
тетка Јелена, сестра мајке Зорке, а сада краљица Италије...
Ништа, од тога, не спомињу новине. Нити спомињу да су се
тетке његове, мајчине сестре Стана, Милица и Ксенија, удате
за Романове нај лиже руском цару, о њему ринуле и када га
је отац послао на школовање и војну о уку у Санкт
Петер ург... Не спомињу новине ни његову сестру Јелену, а и
Вудро Вилсон зна за њу. Јелена. Тако се звала и жена
Карађорђева. Буде ли се икад оженио и до ије ли кћерку,
даће јој, уде ли то изводљиво, два имена. Зорка и Јелена.
Ниједан од тих журнала странских није знао, па није ни
написао, ни то да је он, још у два алканска рата, говорио
нагласком свог родног Цетиња и да му се, и сада, омакну
изрази из Црне Горе. З ог тога, а и з ог посе ног његовог
поштовања према земљи своје мајке, неки у Ср ији, па и
међу официрима и на самом Двору, за њега, са призвуком
прекора, говоре „онај Црногорац”.
Једну тајну, која је у њему, неће сазнати нико. И њега је
самог страх од ње. И у том возу, од Париза ка Београду, она га
раздире, а он је, узалудно, истерује из се е. Од уне Милоша
О реновића па до уочи Берлинског конгреса, дуже од шест
деценија, Ср ија није ратовала. Њени вазални кнезови, а и
његов деда Александар међу њима, савијали су се пред
турским султанима, златом куповали повластице и за се е и
за своју малу земљу. О реновићи су после тога водили само
два рата, један против Турака и други против Бугара, али о а
краткотрајна. Русија их је, напросто, принудила да подрже
њен рат са Турцима, чак их и подмитила за ту авантуру. Нису
се, у том рату, прославили, а у оном другом, кад је краљ
Милан повео трупе на Софију, српска војска се о рукала. Ако

105
се по еде и порази једног народа мере само ајонетима и
проливеном крвљу, О реновићи су највећа срамота Ср ије.
За владавине њихове, по Ср ији су се, међутим, умножавали
животи, а не гро ови. Иако вазална кнежевина султана у
Стам олу, Ср ија се отимала из тих ланаца, а децу из својих
села слала не у Стам ол, да уду јаничари, султанова гарда,
него у развијене и хришћанске државе Европе, да се о разују
и припремају за велике и превратничке догађаје. Живојин
Мишић, сељаче из Струганика, ио је тринаесто дете свог
оца и мајке. Све славне војводе и генерали и дипломате са
којима је он, у три ужасна рата, прославио Ср ију и њену
војску, школовани су у Европи и под О реновићима. Гу или
су О реновићи ратове, а снажили Ср ију. Да ли је то пораз?
А он, ево, по едио у свим ратовима, слави га цео свет, а
Ср ија, иолошки, на умору. Да ли је то по еда? Ова дилема
је тајна која мучи и пече, изнутра, регента Александра, а он
ником неће, нити срне, да је повери.
- Наше по еде су по еде мртвих - загонетно се о рати
свом ордонансу, пуковнику Јеврему Дамјановићу.
- По еде мртвих које о авезују живе, Ваше височанство -
одговори му ез премишљања.
- На шта их о авезују? Да се и живи придруже мртвима?
Размисли мало, не одговарај из залета, Јевреме.
- Нисам се, изгледа, прецизно изразио. Мртви о авезују
живе да ране све за шта су они изгинули.
У томе и јесте трагедија, помисли регент, али не рече
ништа. И шта да каже пуковнику Јеврему? Неће да му
повлађује, а истину му казати не сме. Истину, сурову, да
његови сељаци - војници нису гинули за Југославију, за
Нишку и Крфску декларацију, за нестанак њихове
Краљевине Ср ије, за поништење тајног Лондонског

106
уговора, о коме нису ништа ни знали. У рату, који они нису
желели, принуђени су, напросто, или да ране своје и да
гину...
- Ја их да се повучем, Ваше височанство - рече ордонанс.
- Раскомотите се и мало одспавајте.

Отац му је причао, а и тетке су му причале, да његова мајка

није умела ничему да се радује. Лепа, али увек са сенком туге
у погледу. Па и када и се насмешила, насмешила и се
некако стидљиво и уздржано. Сталну за ринутост и страх од
радости он је од мајке наследио, а вртлози, у које је ацан,
све су чешће подстицали и депресију. Све и да је ио склон
радовању, зли догађаји и гушили такве емоције.
Америка признала Краљевство Ср а, Хрвата и
Словенаца. Признала то краљевство и Краљевина Норвешка.
Признање најавила и Француска. У Београду је славље. Као
по едник, Александар се вратио из Париза. Нема по еде,
далеко је она од њега. Надао се да ће, за Америком, у
признање Југославије, његове Југославије, кренути сви. Сем
Америке и Норвешке, ћуте друге државе. У знак протеста
з ог одлуке америчког председника, Виторио Орландо
напустио Мировну конференцију. Иван Франко, вођа
хрватске емиграције, тражи у Риму да Италија покрене и
плати антисрпске устанке у Хрватској и Босни, и да, поново,
крене на Црну Гору. „За неколико мјесеци, великосрпска
Југославија иће срушена”, изјављује он, а италијанска
штампа то о јављује на насловним странама. Стјепан Радић,
из Загре а, то страсно подржава и од судија у версајској
Дворани огледала тражи проглашење „неутралне репу лике
Хрвата”. Француска ћути. Зашто? Да и се Виторио Орландо

107
вратио у Дворану огледала, неко у Паризу му је о ећао да ће
Жорж Клемансо и Ремон Поенкаре, ипак, поштовати
Лондонски уговор и одрећи се подршке Ср има. Ко је тај
који је то о ећао? - хвата се за главу Александар и размишља
да се врати у Париз. Поврх свега, окуражили се и Румуни.
Затражили, званично, цео Банат, па и град Панчево. Иван
Франко и Стјепан Радић хоће и Земун, Виторио Орландо
прети да ће се, у рзо, италијанска застава завијорити на
Александровом родном Цетињу, и на врху Ловћена!
- Мајку им свима лешинарску! - експлодира од еса, на
саветовању са војводом Живојином Мишићем и сердаром
Јанком Вукотићем, командантом црногорске војске у
термопилској ици на Мојковцу, на православни Божић,
шеснаесте. - Наређујем пуну ојеву готовост свих наших
снага у Далмацији, Црној Гори и Банату.
- И у Хрватској, Ваше височанство.
- Свакако, свакако, и у Хрватској. Нећемо, мајку им
њихову, на Ловћену гледати арјак Италије. Нећемо са
Калемегдана гледати у шаховницу, па ма које да им је прво
поље на гр у. И нећемо на левој о али Дунава трпети
румунске заставе!
Раздражен и спреман за итку, шетао је и халапљиво
пушио.
- Сердаре и војводо наш - седе поред Јанка Вукотића.
- Хитно мо илиши што више Црногораца у ову нашу
нову војску. Зови и присталице краља Николе. Поручи им да
њима свима опраштам по уну... Затворите, чврсто, врата
Боке, ни тица из Италије не смије на црногорску о алу. У
од рани Црне Горе, ја се највише уздам у моје драге
Црногорце.

108
 - Не секирај се нимало, господару - одговори Јанко
Вукотић. - Повратићу и Улцињ и Бар.
- Опсадирај, само стегни о руч око Талијана, али не
гините, кумим те Богом. Једино ако они крену на вас...
- Неће се усудити, тврду ти вјеру задајем, господару -
о раћао се Александру онако како се о раћао свом
доскорашњем господару, краљу Николи. - Талијани ће се
повући и поскакати у море, чим нас чују и виде.
- Претекне ли ти, Јанко, што момака за ој, појачај и наше
снаге око Ду ровника и у средњој Далмацији.
- У јунацима никад нијесмо оскудијевали, господару.
Нема нас мало ни када нас је премало.
Александар га загрли. Устаде, згра и нову цигарету, сад
више не шета, него маршира салоном за пријем, а шкрипи
паркет под његовим чизмама.
- Војводо Мишићу, спремите се, идемо о ојица у Париз!

Бојева спремност војске је проглашена, али је путовање

одложено. Амерички председник Вудро Вилсон шокирао је
римске јастре ове.
- Преселите тајни уговор из Лондона у своје снове.
Александрова Југославија ужива сву подршку Сједињених
Америчких Држава, сву подршку, то нарочито наглашавам! -
изјавио је у Дворани огледала.
- И подршку Француске, такође - рекао је Жорж
Клемансо.
Александар је телефонирао о ојици, и Вилсону и
Клемансоу, захвалио се и, то оже у поверењу, рекао им да су,
у последњем минуту, спречили „офанзиву српске војске”. Да
ли му се омакла та погрешка, па Војску Краљевине

109
Југославије није ни споменуо? Вероватно је то рекао
смишљено и циљано, иако се у његовој писаној захвалници,
коју је Миленко Веснић срочио у Паризу, Александар
потписао као - врховни командант Војске Краљевине
Југославије.

Тих дана, када је олуја мало утихнула, стиже му, запечаћено,

једно писмо. Изненађење, пријатно, и више него пријатно,
одслика му се на лицу. Неколико седмица после тога, скоро
сваке друге или треће ноћи, увек пред зору, и увек у пратњи
само једног младог гардисте, некуд је одлазио и у Кућу
Крсмановића враћао се са изласком сунца. Где је одлазио и
зашто, то знају само њих двојица, млади гардиста и регент
Александар.
Као да му се, з ог тих тајних посета некоме, поглед ио
разведрио, а и апетит му се повратио. Не задуго. Радовање
ило коме и ило чему ежало је од њега.
Амерички председник Вудро Вилсон о јавио је свој план
да се разграничење између Италије и Југославије протеже
линијом од Јулијских Алпа, на северу, па до реке Раше у
Истри. Италијански премијер је реаговао као да је Америка
о јавила рат Италији, а министар спољних послова
југословенског краљевства, Анте Трум ић, не консултујући
се са ило ким, Вилсонов предлог је назвао „издајом Хрвата”,
јер је приличан део Истре, па и град Ријека, препуштен
Италији. Регент Александар је по еснео.
- Господине Трум ићу, налажем вам да повучете своју
опасну, а и нечасну... управо тако, веома нечасну изјаву
према Америци и њеном председнику, према држави коју

110
заступате, и према мени, као њеном суверену - галамио је у
телефонску слушалицу.
- Ми смо спремни да изгинемо за Истру и Ријеку -
одговорио је Трум ић.
- А који сте то ви?
- Ми, Хрвати и Словенци, а и Ср и из Далмације и
Хрватске.
- Већ сте једном за тај циљ изгинули. Три године сте се,
Тончи, на Пијави и Сочи клали са Италијанима.
- И по иједили, Ваше височанство.
- Да, Тончи, али сте гинули на погрешној, на пораженој...
извини, не смеш сметати са ума, да је та ваша страна ила у
рату против Ср ије и њених савезника... Чиним што могу, а
и више од тога, да спасим што се спасити може... Повуци
изјаву, пуцаш у своје тело.
- Мене ће о јесити, Ваше височанство, ако то учиним.
Два пута ће ме о јесити. Једном на сплитској риви, а онда у
Загре у, на Јелачића тргу.
Шеф дипломатије југословенске државе, која још није
ила ни призната за државу, није повукао своју изјаву, па је
Никола Пашић ио присиљен да вади кестење из ватре.
Прекасно. Америчком председнику је нагло позлило. Морао
је да се врати у Вашингтон, пре Пашићевог извињења. Сенат
и конгрес су га дочекали са протестима да је, у Версају, у
Дворани огледала, Вудро Вилсон прекорачио своја
председничка овлашћења. Америка не срне ити жандарм
Европе и света, Америка мора да се врати Америци, рекли су
Вилсону. У рзо после таквог дочека он се парализовао. Из
олничке постеље, непокретан и немоћан, пратио је вести о
новој ољшевичкој револуцији у Европи. Бела Кун је
прогласио Мађарску за совјетску репу лику, а се е за

111
мађарског Лењина. У Си иру је, као ратни заро љеник,
основао мађарски огранак Руске комунистичке партије,
приступио Црвеној армији и, уз њену подршку, у
Будимпешти покренуо ољшевичку револуцију. У Паризу је
завладала паника. Црвена војска Беле Куна загазила је и у
Словачку. Француске и румунске трупе крећу у напад, а
Поенкаре и Клемансо моле регента Александра да и његове
снаге крену ка Будимпешти. Кренуле су. Први пут од
проглашења Краљевства Ср а, Хрвата и Словенаца, у
Александровој војсци или су, поред Ср а, и Хрвати, и
Словенци, и Босанци све три вере, чак и један одред
Ар анаса са Косова... И, усред савезничке офанзиве на
црвену мађарску репу лику, на северу Јадрана је песник
један италијански, Д’Анунцио, прогласио се е за адмирала.
Са хиљадама до ровољаца, којих се званични Рим одрицао,
а мо илисао их је и наоружавао, поета - адмирал јурнуо је
низ југословенску о алу Јадрана. Окупирао је читаву Истру и
десетак острва, ушао и у Ријеку. Најавио је и „по еднички
поход на Сплит и Ду ровник”. Рат за Далмацију, целу
Далмацију, чинио се неиз ежним. Регент Александар,
врховни командант Војске Краљевине Југославије, и војвода
Живојин Мишић позвани су да хитно дођу у Париз.

Прес олонасле ник Алексан ар римљен је као а је он

врховни коман ан и франц ске, а не само ју ословенске
војске. У С раз уру, лавном ра у Алзаса, очекан је са
цвећем и урне есним овацијама, у ра њи ремијера
Жоржа Клемансоа и маршала Фер инан а Фоша. Славље
је ило равно оном као ка а су, не авно, Алзас на ус или

112
 Пруси. Прес олонасле ник је извршио и смо ру
франц ских укова, ос ројених њему у час .

Сажето, репортерски, Лука Месечина упознао је читаоце

својих новина са оним што је видео. Разговору Александра и
Жоржа Клемансоа није присуствовао, ништа није чуо, па је
о јавио само да су разговарали, али да никаквог саопштења
за јавност није ило. Већ и то је упућивало на закључак да је,
тим тајним дијалогом, некоме упућена порука.
- Јасно је, ез сумње, и нашој и вашој ратној савезници
Италији да смо јој овом церемонијом, и то аш у Алзасу,
послали снажну опомену - рекао је Клемансо на том
састанку. - Јутрос смо прогласили ојеву готовост свих
француских снага на Јадрану и од римске владе затражили
да, ез оклевања, разоружа руљу оног песника и лажног
адмирала.
- И ви верујете да ће то они учинити?
- Хоће, морају. Америчка делегација вратила се у Версај.
И они су есни на њих... Бољшевичка револуција у
Мађарској, црвени ветар захвата и Немачку, а Италијани,
никако, да за ораве на Лондон петнаесте.
- Ја сам спреман на разговор и договор са њима. Не желим
да удемо непријатељи.
- Знамо ми да то не желе Ср и, али је, изгледа, суко са
Италијом, и то ратни суко , Хрватима врховни циљ.
- Не Хрватима ни Словенцима, господине председниче,
него њиховим малоумницима, али они су у мањини.
- Можда су у мањини у Хрватској и у Словенији, али нису
у мањини у вашој државној делегацији у Версају. Очајни смо
и немоћни. Господин Трум ић тражи и Трст. Наша
упозорења да, З ог Ријеке и Трста, можете изгу ити читаву

113
Далмацију, као и да не чује. Помозите нам. Мировна
конференција је при крају, готово све је решено и ништа није
решено з ог инаћења и тврдоглавости југословенског
министра спољних послова.
- Шта ми предлажете?
- Да се данас, чим се вратимо у Париз, у вашем
посланству, Лојд Џорџ и ја састанемо са југословенском
делегацијом, како исмо постигли договор. И да на том
састанку удете и ви.

Састанак је трајао краће него што је ико очекивао. Отворио

га је Никола Пашић. На француском, он није замуцкивао.
- Изражавам поштовање и захвалност Вашем височанству
и вашим екселенцијама, председнику Владе Француске
господину Жоржу Клемансоу и премијеру Велике Британије
господину Дејвиду Лојду Џорџу. Поздрављам и чланове наше
државне делегације на Мировној конференцији у Версају.
Овде смо да уклонимо један камен са споразума са нашим
великим ратним савезницима, међу којима је и Италија. Тај
камен за све нас Југословене је драги камен, али су мир и
наша држава скупљи од њега. Говорим о Трсту, Ријеци,
Истри и деловима Словеније. Један други драги камен, а
Скадар му је име, епског је значења и за Црну Гору и за
Ср ију. Са олом у нашим срцима, између Скадра и
Југославије, трајног мира и сталног рата, Ср и и Црногорци
ирају ово друго. Спремни смо да уступимо... - није успео да
доврши мисао, Трум ић је устао и плануо.
- Уступајте оно што је ваше, али оно што је наше, ми не
дамо!

114
 - О уздајте се, господине министре - повикао је
ритански премијер. - О уздајте изазивање суко а са
Италијом. Знате ли ви да смо сва најважнија питања привели
крају, а да нас ви, Југословени, мучите и све доводите у
велику опасност? - ио је црвен у лицу, видно изнервиран.
- Господине премијеру, а знате ли ви да су се хрватске
легије, са савезницима, у Си иру ориле против ољшевика,
и да су, из Си ира, упућене на Солунски фронт? - узвратио је
Трум ић.
- Колико је војника ило у тим хрватским легијама? -
загледао се Лојд Џорџ у Анту Трум ића.
- Око четрдесет тисућа.
- Врло до ро - почео је Британац да рачуна на прсте. -
Четрдесет хиљада ваших земљака орило се за нас, а четири
стотине хиљада против нас.
- То је истина, то је истина - рекао је Жорж Клемансо.
- Став министра Трум ића није и став југословенске
делегације - можда и непотре но, огласио се Никола Пашић.
- Савест ми налаже - започео је свој подужи монолог
Жорж Клемансо - да кажем, како ми се чини, да међу вама,
постоје два утицаја. Један је српски, а други је хрватски,
много непомирљивији. Али, драга господо и пријатељи, ми
смо о авезни да водимо рачуна само о том да је Ср ија, од
првог дана рата, ила на страни Антанте, да је поднела
неизмерне жртве, а да је Хрватска ила против нас, са оне
стране арикаде. Ако што Ср ија до ија, то је стекла својом
крвљу. Хрватска крв више се проливала на другој страни...
Ово је врло непријатна констатација, али смо је, з ог
хрватских ултимативних захтева на Мировној
конференцији, морали учинити. Донедавно, о томе нисмо
водили рачуна, поштовани министре Трум ићу.

115
 Састанак је завршен. Регент Александар није проговорио
ниједну реч. Само је испушеним цигаретама пунио
пепељару.
О томе, шта је све речено на састанку, сазнао је, од неког,
Лука Месечина. Можда од министра Ивана Жолгера или од
његове лепушкасте унуке Валентине, коју је упознао у
Паризу и з лижио се са њом. Све је записао у свом Дневнику,
али ништа није о јавио. „Замрачим истине које могу да
узрокују штету”, поверио се једном свом пријатељу.

116
 Ноћ

Про удио га је кошмарни сан. Није се могао сетити ничег,

сем неке крезу е старице, налик вештици из прича које је
запамтио као дете. Смејала се, ружно, изнад њега, имала је и
крила, махала њима и нешто му говорила. Прометала се и у
змаја, у гаврана, у змију, да и, опет, постајала жена и
заклепетала крилима. Сав у зноју, дигао се из постеље,
догра ио цигарету и кренуо да сета по спаваћој со и.
Као запаљена ши ица принета ензину, тај сан је
распламсао не ројене и з ркане сумње и страхове у њему,
немоћ и очајање које је скривао од свих, чак и од се е. Све је
то покуљало из њега, у тој ноћи, у мрклом мраку. Помислио
је да упали светло у со и, или свећу, коју је држао на
ормарићу поред кревета, испод иконе Исуса Христа. Био је
по ожан. Кад год и му о авезе то дозволиле, одлазио је у
цркву, али су, у цркви, пред свештеницима и народом,
молитве његове иле празне и удаљене од срца. У рову, на
ратном положају, док се око њега распрскавају гранате, под
шаторским платном по коме удара киша, или у тој со и, у
самоћи, молитве су тихе, а мисли као водопади.
Упалио и свецу, само да прозори те со е, у Кући
Крсмановића, не гледају на главну улицу, а њоме, целе ноћи,
неко пролази, махом жандарми, пијанци и љу авници. Нови
двор, који је отац његов, краљ Петар, сазидао поред Старог

117
двора О реновића, излечен је од ратних у оја, осветљен,
гардисти стражаре испред њега, али у двору нема никога.
Чека краља. Вратио се краљ Петар из Грчке, у двор није хтео
ни да крочи. Двор је, рекао је, за „младог краља”, за његовог
сина. Пешадијски пуковник је од ио очеву мол у да се
пресели из Куће Крсмановића. „Двор је за краља, ја нисам
краљ”, одговорио је. И тако, двор је пуст, регент је у Кући
Крсмановића, а краљ је у омањој вили, коју је купио од једног
трговца. Удаљена је од градске вреве, на Сењаку, у винограду.
У тој осами, међу зеленилом, погодио га је нови мождани
удар. Поново је непокретан. При свести је, али више не може
ни да шапуће. У његово име, сутра ће се, на Видовдан ,у
Скупштини Краљевства Ср а, Хрвата и Словенаца, гласати о
Уставу нове државе. Ноћ је, уочи Видовдана, а вршилац
краљевске власти, регент Александар, још не зна има ли или
нема довољно посланичких гласова за усвајање Устава. Та
неизвесност и много тога још узроковали су, вероватно, и
његов кошмарни сан.
Зенице, мало раширене, привикле се на мрак, јасно види
икону, клекну и прекрсти се.
„Исусе драги, помози ми да нађем пут“, прошапута,
устаде и продужи да сета око кревета. Усне су подрхтавале,
али никакав глас преко њих није излазио. Говорио је
мислима, растрзано, ез хронолошког реда у тој исповести
пред самим со ом, онако како су и мисли навирале.

Плашим се Видовдана, а славим Видовдан. Тога дана,

изгинусмо на Косову. Тога дана, поче Први алкански рат.
Тога дана, Гаврило на челу Ср ије нацрта ратну мету. Тога
дана, пре две године, у Версају, у Дворани огледала, Немачку

118
прогласише за искључивог кривца ратног покоља, признаше
ову моју, ову нашу државу... Боже, изгу их присе ност од
среће, па пред свима који нагрнуше у ову кућу, да честитају,
стадох да љу им мапу Југославије... нацртали је професор
Цвијић и његов тим картографа, први примерак донели
мени. Милујем мапу, уснама прелазим преко Македоније,
Ср ије, Црне Горе, Војводине, Славоније, преко Далмације,
словеначких Алпа и вичем, галамим, аш галамим, а и сузе
ми кренуле. „Гледајте, људи, ово је све наше!“ Брана Нушић
рече: „Нисмо изгинули узалуд, нико, нико није пао узалуд, па
ни мој син...“ Лука Месечина ухвати професора Белића за
руку, поведоше ужичко коло, а његова млада супруга
Валентина, Словенка, поскакује у том колу, поскакује од
радости, а мало и од пијанства... Потегао и Јошка Смодлака,
започиње песму: „Далматинке фине, липе сињорине“. Јован
Дучић се удвара „оној лудој Американки”... У свакој
прилици, па и тој, он изиграва заводника. Ракић се попео на
сто и рецитује, двојица попова, католички и православни,
Словенац и Ср ин, грле се и о јављују уједињење религија.
Тин Ујевић сипа вино у свој цилиндар, Дучићу га отео, па
пије одатле... А ја? Сав изван се е, љу им мапу Југославије,
вичем: „Ово је све наше...“ Живојин Мишић суче ркове,
смрачио се у лицу, не издржа, него рече, мени рече, мене
упита: „Чије наше, Ваше височанство?”
Оде војвода... нема више Живојина, а мапе на којој је „све
наше” има...
Ево те мапе, не одвајам се од ње ни у спаваћој со и, али ја
више не знам ни ко смо ми, ни ко су они, ни шта је наше, а
шта њихово... Рече ми Вилсон у Паризу: „Нека у Југославији
живе Југословени, као што и у Америци живе Американци, а
састављени су од свих народа, свих раса и свих религија

119
овога света...” Онај луђак и кочоперни жа ац... заиста ми
Бенито Мусолини личи на жапца, прети: „Жртвоваћемо
педесет хиљада италијанских глава за пет стотина хиљада
глава југословенских варвара, иће то до ар посао...”
Делимично је он у праву. Варвари јесмо, али Југословени
нисмо. На из орима за Конституанту само две странке,
Радикална и Демократска, нису иле племенске, ар не по
свом имену. Већина Хрвата гласала за Хрватску сељачку
странку, већина Словенаца за Словенску људску странку,
већина осанских мухамеданаца за Муслиманску партију, а
већина у Црној Гори, Македонији и Београду изјаснила се за
Комунистичку партију... за совјетску Русију и Лењина...
Господине Вилсон, и ноћас вам се захваљујем... има, ево,
Југославије, али у њој нема Југословена! И међу Ср има их је
све мање... Ја сам, говоре и пишу, сахранио живу Ср ију и
створио наказу од државе... масон сам, слуга Запада, гро ар
светосавља. Гро ар чега? Ср и су, ваљда, Христови
след еници, као и римокатолици и протестанти...
Ујединих Југословене, да их их разјединио... Осилиле се
владике, тра уњају да је Ср ија, а не Југославија, свуда где су
њихове епархије, повлаче знак једнакости између вере и
нације, проповедају да нико не може ити Ср ин ако није
православац. Ива Војновића, песника великог и ду ровачког
госпара, исписују из Ср а. И Мустафу Голу ића... тај мој
поручник исписао је се е одсвуда. Примио Лењинову веру.
Аписову „Црну руку“ префар ао у црвено...
Крвави Александар је у Русији просипао ратску руску
крв! - пишу комунистичке новине у Београду. Послао сам,
кажу, српске војнике са Солунског фронта да помогну
царским генералима Дењикину и Врангелу. Јесам. А чију крв,
по Русији несрећној, просипа Лењин? Чија је крв

120
Романових? Јесам лија, или Лењин, из рата извукао Русију,
склопио примирје са Немцима и кренуо у крвави поход на
Русију? Оптужују ме и да сам, под лажним именом, као гроф
од Авале, посећивао Енглеску и тајно се договарао о нападу
на црвену мађарску репу лику Беле Куна. Јесам. Жао нашим
лењиновцима Беле Куна, а жао им и краља Карла мађарског
и пропасти његове намере да се о нови Аустроугарска
монархија. Све што је против Југославије и мене, у мојој
држави се слави и уздиже. Комунисти су за Лењинову
гу ернију, а међу Хрватима и Словенцима, нарочито
Хрватима, квасају носталгични уздаси за ечком царевином.
Јавно говоре и пишу да им је оље ило под Ха з урзима. Ја
сам им, насилно, навукао одело Југославије. Да их ранио
своју великосрпску хегемонију, а не да их спречио ревизију
Версаја и о нову Аустроугарске, створио сам Малу антанту,
војни савез Југославије, Чехословачке и Румуније. За ово ме
оптужују хрватски и словеначки аустрофили и угарофили,
једнако жучно и српски репу ликанци и комунисти.
Одушевљени су Мусолинијем и надају се да ће тај луђак
покорити Италију... Време је лудо. Можда је Мусолини пред
вратима Европе. Маршал Фош рече сурову истину: у Версају
није склопљен мир, него примирје, на двадесетак година. Не
дуже од тога... Згази ли Мусолини Италију, и Немачка ће,
неиз ежно, наћи свог неког луђака, и ето савеза међу њима.
Немци жељни освете, Италијани жељни наше јадранске
о але, Америка напустила версајску Европу... Зато сам
склопио војни пакт са Чесима и Румунима, намеравам да у
тај савез у вучем и Грчку, и Турску Кемал-паше, па и
Бугарску... Нарастајуће незадовољство готово свих мојом
државом, а нарочито незадовољство Хрвата, порука је и
Паризу и Лондону да је Југославија њихова ко на грешка.

121
З ог тога се мађарски Карло, после слома совјетске
репу лике Беле Куна, вратио у Будимпешту, прогласио
враћање на престо и најавио и повратак аустријског цара у
Беч. Припретио сам војном интервенцијом. Запретили су и
Чеси и Румуни. Морао је Карло да по егне из Мађарске, а
Стјепан Радић га зове да се врати. На из орима за
Конституанту до ио је највише гласова Хрвата, хоће своју
државу. Хоће хрватску репу лику. Пише ми, ез
устручавања, да са Ср ијом, као краљевином, Хрвати не могу
заједно. Не пише, а мисли, да са ечком царевином могу,
вековима су или у њој...
И шта да радим, драги Боже? Устав ће, сутра, до ити
већину у парламенту, уверава ме Никола Пашић. Како?
Подмитио је неке турске и ар анашке посланике из
Македоније и са Косова, још неколико муслиманских
посланика из Босне. То је по еда са моралним ожиљцима.
Али ез подвале, ез крађе, сутра и пали и Устав и држава.
Био и то и мој пораз и моја срамота. Присиљен сам, ето, на
срамотну по еду, а на такве по еде нисам навикао. На
фронту, све је страшно, али поштено. Куршум њима, куршум
нама...
Несрећни моји војници, ви сте жртва, и онда и сада. Од
дванаесте па до јуче такорећи, ви сте са пушкама и
ајонетима, а не са супругама и девојкама, са родитељима, са
својим њивама. Половину вас је земља прогутала, а
хиљадама је море гро ница. Ср ија у ранама, една и
опустела... стотину ратних одштета је мало да ви, војници
моји, повратите снагу, живот и песме у ваше домове... мало
и, заиста, ило и стотину ратних одштета, а само једна нам
је досуђена, па и она преполовљена... Зашто је преполовљена
накнада за вашу крв, зашто? - питате ме, псујете ме, неки и

122
проклињу. Морао сам да ирам само између ово двоје: да
Ср ији и Црној Гори ратну одштету исплаћују и Босна, и
Далмација, и Хрватска, и Војводина, и Славонија и
Словенија, јер су ратовали против нас, или да њихово, нама
нането зло и штету, примимо на се е, да све опростимо... И ја
сам њихов дуг опростио. Да нисам, не и ило Југославије,
јер је, у Версају, уједињење ратних по едника са ратним
непријатељима ило за рањено... Можете ли ми опростити?
Јесам ли се огрешио, јесам ли вас издао? На вас мислим са
тугом, а према ратним лиферантима и послератним
преварантима усмерени су мој презир и ес. Није мало у
Ср ији оних којима је рат ио рат... О огатили се
шпекулацијама и са нашом државом и са окупатором, од
рата сачували и се е и своју децу... Сад су они нај учнији и
најгневнији. Ја сам, говоре и пишу, у Версају издао и продао
њихове гро ове, њихове изгу љене руке и ноге, њихове
спржене куће, њихове о ешене фамилије... Они су, а не ви,
моји мучени војници, гинули, њих је гутала Ал анија, њих су
јеле ри е у Јонском мору...
Шта тек да мислим о црвеним хијенама што се враћају из
Русије? Отишли су, четрнаесте, на Русију, као војници
немачког и аустријског царства, тамо пали у
заро љеништво... Лењин им вратио пушке и ајонете,
о авили посао за ољшевике, сад се враћају овамо, враћају се
кући... Нема их много, а огромно су зло. Русију су усрећили.
Русија је данас једна велика пустош у којој људи имају само
једно право, да гладују и умру. Такву сло оду и срећу доносе
са со ом... Ја сам штампао један плакат, једно о авештење,
о знану народу, да зна ко су комунисти, рече ми министар
Драшковић. Нека си, велим ја њему, њихова сва моћ је у
о манама народа и у незнању народа... Замолих и Месечину

123
да мање пише о Паризу, а више о паклу Русије. Покренуо
нови лист, своје дневне новине, дао им име Ју ославија. По
Београду и Загре у пишу да су то моје новине, да сам ја дао
Месечини паре. Нисам, кесу је одрешила „она луда
Американка”, Веснићева супруга... Повукох Миленка из
Париза, ио ми је овде потре нији, али га мучка смрт однесе.
Спалајковића преместих у Париз... Морам скинути с врата
Италију, можда је Ракић нај ољи за Рим, а за Берлин кога да
шаљем... Морам градити мостове и са Немачком...
Спопаде га кашаљ, загрцну се, отрча до купатила. Остаде
тамо подуже, а кад се вратио у спаваћу со у, и у полумраку се
видело да су му очи још сузиле. Приђе икони и поново се
прекрсти. Седе на ивицу кревета, крај узглавља. Цигарета
међу прстима, на јастуку пепељара...

Крварим... све чешће крварим, и на уста, из утро е. Лекари

кажу да имам чир на желудцу. Ја мислим да ми је све од мене
и од Југославије. Напет сам као ом а, експлодираћу.
Тре ало и да прилегнем, да мало заспим. Сутра је Видовдан.
Дан Устава. А прекосутра ћу да се, у Скупштини, закунем
том Уставу... Уставу или куповини гласова за Устав,
политичком лоповлуку у хаљинама парламентарне
демократије? После заклетве, морам одмах у Париз. Тајно. Не
у Јелисејску палату, него у олницу... Чека ме, кажу, тешка
операција. Хоћу ли преживети?
Она аксузна Цана, право јој је име Спасенија, неудата, а
расна, Крагујевчанка... Шта ми оно рече у оџаклији, на
Опленцу? Рекох вам, Височанство, оно што сам, после
прележане упале мозга, ја видела. Нисам ни врачара ни
гатара. Ето, тако, укажу ми се неке слике и јаве гласови што

124
преносе нечије поруке. Умрећу, речено ми је, ако слажем,
морам истинито преносити све што удем чула и што ми се
укаже... Не љутите се на мене, Ваше височанство. Ваш отац је
почео да зида зграду Народне скупштине на месту на коме су
или џамија и муслиманско гро ље. Ни ваш отац ни ви
никада нећете ући у ту зграду, а озидаће се она, и иће
најлепша и најраскошнија у Београду... Ви сте, Ваше
височанство, највиша и најтврђа кула на Балкану. Громови
многи ће ударати у њу, а нема громо рана... Доста, Цано, не
понављај то и ноћас...
Желим да спавам, али не могу. Хоћу ли умрети, у Паризу?
И хоће ли, са мном, у гро , и ова држава, з ог које ме и славе
и проклињу? Како и зашто се топе она топла и дивна
веровања у Југославију? Они снови много старији од мене...
Век цео пре и Ниске и Крфске декларације о сједињењу
Југословена, тај идеал проповедали су најумнији и нај ољи
међу Словенцима, Далматинцима, Хрватима. Југославија је
њихов програм, а Ср ија га је само пригрлила, више из
нужде него из уверења. Ја сам, изгледа, своју веру у
Југославију подизао на песку. И тога песка, у који ми тоне
држава, највише је око мене и у народу у коме сам рођен...
Живела Југославија, ако је она Ср ија. Ако то она није, онда
је гро ница и Ср а и Ср ије... Стеријини родољупци.
Пијанци по механама. Свештеници све о лијих стомака.
Песници и мемоаристи. Вође странака. Аписови
заветници... Они су сада на фронту, они испаљују гранате,
они пре ројавају мртве... Они говоре и Хрватима и
Словенцима и Далматинцима да су им они донели сло оду и
да морају њима, тим родољупцима, да уду и захвални и
покорни...

125
 Толико пута отац ми је говорио: сло оду могу ранити
само сло одни људи. И рече ми да је ечка царевина ила,
заиста, демократски уређена држава и да морам учити од
ње. Имала је, та царевина, до ре законе, пристојне жандарме
и чиновнике, строге и правичне судије. А ја, шта имам?
Наредих генералу Вуковићу да испита шта се то з ива у
Македонији и на Косову, откуда толике притуж е и вапаји
хиљада људи што стижу до мене. У оно што ми рече тај часни
и хра ри човек није лако поверовати, није ми ило лако ни
слушати, а све је, знам, трагична истина...
Нема, ни у Македонији ни на Косову, ни грађанске ни
верске једнакости, нема сигурности ни за личну имовину,
нема у народу вере ни у правду ни у државну моћ. Државни
чиновници полуписмени, ахати, поткупљиви, траже од
сиротиње паре да не уде хапшена, траже паре и за излазак
из затвора. И све то раде, ез срама и отворено, у име краља и
државе. Жандарми пре ијају људе, упадају у куће, пљачкају,
у ијају... А угарске комитске анде по Македонији и
арнаутске анде по Косову несрећу народа чине још већом...
Наши чиновници и жандарми гори су од сваког окупатора! -
рече генерал Вуковић, сав дрхти од еса, а и з ог страха од
мог гнева, јер се плаши да ћу згазити истину коју ми он
саопштава. Настави, генерале, не криј ништа, не штеди
никога, рекох му. И он настави...
Тамошњи Ср и, а не само чиновништво и жандарми,
тежак су камен око врата државе. Као да су подивљали од
лудог поимања да муслимани не смеју ни да живе у српској
држави. Премлаћују комшије исламске вере, отимају им
шуме и њиве, отимају стоку, има и у истава. Отворено
говоре да Ар анасима и свим муслиманима враћају мило за
драго. Свете им се. Чине им исто што су и они, кад су или

126
власт, чинили Ср има. Виде да сам генерал, а знају и да то,
по закону, не смеју да чине. Закон они не признају. Чак и
свештеници говоре: Крајем прошлог века Ср и су или
већина на Косову, ићемо опет, запало нас, може нам се, сада
смо ми власт и сила... Жандарми, општинске ћате и судије не
знају језик Арнаута, нити хоће да га науче, па не разумеју
њихове притуж е и јадиковке. Између државне власти и
арнаутског народа нема никаквог разумевања, а камоли
поверења... Сви неваљалци у државној служ и међусо но су
повезани, и езакоње је немогуће суз ити, а законе узалудно
проглашавати... Закон укине кулук и нареди да нико не срне
радити ако неће и да свачији рад мора да се плати. Мртво
слово на папиру. Арнаутска сиротиња, и даље, кулучи, а
нема коме да се жали, нити има иког да те људе заштити.
Жал е и притуж е Вашем височанству кажњавају се смрћу! -
загледа ми се у очи генерал Вуковић. Мени се омаче, па
рекох: То је немогуће! Заледих се од срамоте, моје срамоте,
када чух шта су зликовци, који мене заступају на Косову,
учинили И рахиму Уки. Био је председник општине у Новом
Селу, у Срезу пећком, а млађи рат његов, Скендер, у
коњичком је ескадрону моје гарде... Сазнали жандарми да је
И рахим ио у Београду и да се жалио... Отишли у
И рахимову кућу, вечерали са њим, наздрављали му, па га, за
софром, у или. Пиштољ то оже опалио случајно...
Не могу, никако, да се удаљим од тог генераловог
сведочења, све ми се причињава да је генерал Вуковић, и
ноћас, у овој со и и да, поново, слушам оно што ми говори...
Готово сви Арнаути су нешколовани и неписмени, али они су
веома истри по природи и врло до ро знају основне
појмове о правди и неправди. Већина њих су до ри људи,
пружили и о е руке Ср ији ако и Ср ија њима пружила

127
само један прст. Трпе и пате. У тим до рим људима таложи се
гнев. Неки се одмећу у шуму и постају лак плен анди које
Италијани у ацују из Ал аније. Мањина Арнаута су опасни
и препредени људи, који се користе овим злим стањем и
чине га још тежим за сиротињу. То су неки егови и
полуинтелигенција, они који нису ни школовани ни
нешколовани, који су претворни и морално искварени.
Умећу се, као посредници, између несрећног народа и
лоповске и раз ојничке државе. Са народом арнаутским
говоре у име власти, а са влашћу у име народа. Варају о е
стране. Што им се више даје све су похлепнији, што им се
више верује све су невернији... Турска је, у свом опадању,
управљала са њима и преко њих... Учини ми се да је генерал
завршио са својим сведочењем. Он, међутим, упита:
Допуштате ли, Ваше височанство, да кажем и нешто што је
моје лично осећање, а изван је овог извештаја? Наравно,
одговорих му...
Морам ово, крену он са причом, да истресени из се е, па
ви одлучите шта ћете са мном. Данас, нешто иза поднева,
док сам се спремао за ову аудијенцију, кроз прозор своје
хотелске со е посматрао сам свад ено весеље срећног пара
из једне еоградске трговачке куће. Трешти музика, играју
сватови, скоро сви угојени, једва дишу од сала. Луксузно
одевени, сити и пијани. Хватају се у коло, али се рзо заморе
и озноје... Ја сам војник, живим у касарни, на Косову. Кад
сравним ове две слике, ову раскош сватова у Београду са
оном мизеријом од живота на Косову и у Македонији, ја
осећам, Ваше височанство, да ми неки тајанствени глас
заповеда да се уним против оваквог поретка, па ио он
створен и од самог Бога... Рекох ово, да спасим душу своју, а

128
ви ме, Ваше височанство, назовите и неверником и
издајником!
Генерале Вуковићу, и у мени је такво осећање, али ја
немам војску за унутрашњи рат... управо рат, а он је
неопходан. Устав Белгије ио је је узор мом оцу кад је писан
Устав Краљевине Ср ије. Имамо законе сличне француским,
аустријским их немачким. Имамо сјајне и о разоване војне
команданте и официре, дипломате, политичаре, писце,
журналисте, имамо и судија и лекара и етнолога са
престижних европских универзитета. Премало је то,
генерале. Пораженој армији генерала Врангела отворио сам
капије Југославије. Још пристижу. Међу тим из еглицама и
крем је руске науке, просвете, уметности. Скоро сви они
долазе у Београд... Неки ирају и Црну Гору за нову
отаџ ину. Ти Руси су нам преко потре ни. Али и са њима,
премало нас је за велико прегнуће духовног и културног
преокрета, сличног оном који су Петар и Катарина извели у
тадашњој Русији... Већина народа нам је неписмена, турски
векови су још у нама, провалија између раје и њених
господара, о ичајни закон да кадија тужи и кадија суди...
Такорећи јуче, једва је у Скупштини Ср ије усвојен закон о
железници. То је закон против светосавља, зло са јеретичког
Запада, у локомотиви воза седи ђаво, а дим ће да Српкињама
у ија и децу у утро и, говорила је готово половина народних
посланика . Свог конкурента на из орима, у једном
пожаревачком селу, радикали су испекли на ражњу... Далеко
је и предалеко савремена Европа од нас. Векови су протекли
док се та Европа није, колико-толико, примила у Војводини,
у Славонији, у Далмацији и Хрватској. Године и године су
потре не да описменимо народ, да школујемо и о учимо
десетине хиљада државних служ еника, жандарма,

129
контролора вршења власти, а можда и деценије да, из својих
навика, протерамо Азију, пад на колена пред сваким у коме
сужањ препозна атину...
Немам, генерале, ни војске, а ни хра рости, за подухват, а
знам да овакво стање подрива сваки опоравак и напредак...
У ице И рахима Уке лако ћемо ухапсити и осудити, али
мочвару несреће не могу лако исушити... Не могу, не смем ни
оно што могу и што желим. Да Хрватима, Далматинцима,
Босанцима, Словенцима, Војвођанима и Славонцима не
ускратим ништа од њихових управа и самоуправа које су
имали под ечким царем. И да, на сличан начин, тај систем
применим и у Македонији, у Црној Гори, на Косову, у читавој
Ср ији. Планула и по уна. У Хрватској национална, са
захтевом да се одвежу од Југославије. У Ср ији са захтевом
да се одвежемо од Хрвата и узмемо своје... Устав, који ће
сутра пред парламент, државу дели на тридесетак
самоуправних округа, који нису ни верски, ни национални
ни племенски. Нико тиме неће ити задовољан. То знам.
Како даље? То не знам. Једно морам. Да не дозволим распад
државе. До или смо рат против спољних непријатеља.
Морамо до ити и рат нас против нас. Није Југославија
грешка. Грешка смо ми сви, овакви какви смо сад...
Савлада га сан, а није га желео. Оглашавали су се први
петлови.

130
 Тес амен

Готово истовремено, у Скупштини Краљевства Ср а, Хрвата

и Словенаца проламали су се поклици и аплаузи, а на
хиљадама километара дугачким државним границама
огласили су се топови. Слављенички плотуни Војске
Краљевине Југославије, испаљивани з ог Видовдана и
проглашења Устава, чули су се далеко и преко граница нове
државе. Многи италијански цивили у Истри, а у граду
Ријеци најмасовније и најпаничније, напустили су своје куће
и станове. Топовску канонаду разумели су као најаву напада
југословенске војске. „Нека су се уплашили, то сам и хтео“,
рекао је регент Александар, кад му је јављено шта се десило.
„Свим суседним државама, осим Грчке, демонстрирали смо
и нашу војну силу.“
Та сила демонстрирана је и сутрадан, у центру Београда,
када је Александар кренуо ка Скупштини, да положи
заклетву Уставу. Из Куће Крсмановића изашао је у ратној
униформи пешадијског пуковника, са лентом, као
редеником, преко груди, која је ила у ојама заставе његове
краљевине, и са златном и лештећом Карађорђевом звездом
изнад срца. Од Куће Крсмановића па све до зграде
Скупштине иле су постројене трупе еоградског гарнизона.
Он и председник Владе, Никола Пашић, сели су у парадна
кола која су вукла четири као снег ела ата. Иза тих кола, а и

131
испред њих, јахао је по један коњички ескадрон Краљеве
гарде. У дворишту испред зграде Скупштине, која је заседала
у Коњичкој касарни, у Милошевој улици, почасна војна чета.
Зидови скупштинске дворане еху окићени цвећем,
пиротским, осанским и косовским ћилимима. Посланици,
сви, у народним ношњама. Шумадијским, црногорским,
далматинским, македонским, осанским, ар анашким,
словеначким, шокачким, личким. Шајкаче, зелени алпски
шешири, румени фесови... Наста урне ес кад
престолонаследник уђе у салу. Он мало застаде, отпоздрави,
сачека да се одушевљење примири, па крену ка столу, а на
столу су Устав, крст и Јеванђеље. Подиже крст, пољу и га,
подиже и Устав, спусти га на сто, па десну руку положи на
Јеванђеље. Рече, заповеднички, као да је на фронту:

У име Ње ово величанс ва краља Пе ра, заклињем се

свемо ућим Бо ом а ћу Ус ав не овре ан ржа и, а ћу
о њему и законима вла а и, а ћу чува и је инс во
наро а, независнос ржаве и целину ржавних о лас и, и
а ћу у свим својим ежњама и елима о ро наро а ре
очима има и. Тако ми Бо омо ао. Амин.

Испод текста заклетве, коју је прочитао, не потписа се као

престолонаследник, не написа ни своје презиме, нити назив
државе у чије се име заклео. Само написа, ћирилицом:
Александар.
Без задржавања и успутног ћаскања са ило ким, а и ез
позирања читавој чети фото-репортера између којих је
пролазио, он изађе из скупштинске дворане, седе у парадна
кола која су га чекала, грунуше фанфаре и војна музика,
осмеси на лицима војника, а по тротоарима, иза војске, тиска

132
се слављенички свет, маше му, кличе и пева. Бели атови, као
огромни голу ови, лагано су вукли парадна кола, одјекивао
је топот њихових копита са металним потковицама. Регент
се враћао у двор, у Кућу Крсмановића, где су га чекали
посланици страних држава. Чим прими њихова честитања,
извршиће смотру родова своје војске и о ратити се и војсци
и народу...

Видели су агенти из регентовог о ез еђења и да је доста

људи по алконима зграда и крај отворених прозора, видели
су и раднике на скелама једне троспратнице у изградњи,
видели су да Александру машу и они, а видели су и једног
гаврана како се, крештећи, спушта ка регентовим колима,
нагло се уздиже и некуд одлеће. Где одлеће та птичурина,
нико од њих није видео, јер њен лет није ни пратио. А гавран
се устремио ка једном од радника на грађевинским скелама,
ио је на трећем спрату и у ком инезону молера. И он је
махао Александру, а шака којом је махао ила је стиснута. У
трену оном када је шаку отворио, па замахнуо, гавран је
пролетео испред њега. Молер се тргнуо, мало и занео на
скели, а из десне шаке његове нешто је излетело... Бом а је
ударила у електрични сту , па у жице, и експлодирала у
ваздуху. Да је пала на улицу, пала и испред кола са
Александром и Пашићем...
Гелери су, ипак, лакше ранили седморицу војника, две
девојке и једног старца. Александар је чуо експлозију, али,
као да је није чуо, продужио је ка двору. Није видео како
радници на скели грађевине, са које је ачена ом а, хватају
ом аша молера, о арају га и ударају песницама и ногама.
Регент није видео ни полицију како хапси атентатора и

133
спасава га од сигурне смрти... Он је примао стране
дипломате, потом о авио и смотру трупа, а Београд, ускоро и
читава држава и цео свет, рујали су о атентату...

Телефони су, сатима, звонили у Кући Крсмановића. Никола

Пашић и Антон Корошец о јашњавали су многим
државницима шта се десило. Александар је одговарао само
на неке позиве.

Маршал Фер инан Фош:

- Много сам се ио уплашио, Александре. Сада ми је
лакше, прочитао сам саопштење твоје владе. Тог
умо олника је, видим, послао Лењин. Тре а ли ти
наша помоћ?

Алексан ар:
- Хвала на ризи, драги маршале. Срећа је у несрећи
да нема погинулих и теже рањених. Полиција каже
да је атентатор комуниста и да је ратовао у Русији.

Фош:
- И даље стојим на становишту да је совјетску Русију
потре но сасвим изоловати. Оградити је
санитарним коридором... Разговараћемо,
детаљније, кад дођеш овамо.

Франц ски ре се ник Алексан ар Милеран:

- Сви смо потресени з ог злочина и радосни што
терориста није успео. Преносим Вам поздраве и
Жоржа и Ремона... Сва Француска је уз вас.
Честитам усвајање Устава.

134
Алексан ар:
- Ово је ујед комарца, господине председниче, али и
опомена. Хвала на подршци и пријатељским
осећањима... Наш ам асадор ми је јавио да је све
договорено. И на томе вам се захваљујем.

Милеран:
- Све, како сте тражили. Најстрожа дискреција...

Ву ро Вилсон:
- Јављам се из постеље, драги пријатељу. Богу хвала
да је у ица промашио.

Алексан ар:
- Ганули сте ме вашим позивом, драги господине
председниче. Редовно пратим извештаје о вашој
ор и са олешћу и молим се Богу да по едите.

Вилсон:
- Ову итку ћу изгу ити... Сви гу имо итку за
живот. Тај пораз је неиз ежан.

Алексан ар:
- Знам, али ви сте далеко од тог пораза. Како је ваша
супруга, госпођа Едит?

Вилсон:
- До ро је, ја сам јој једина рига...

С је ан Ра ић:
- Кристу драгом хвала што вас је спасио. Неизмјерно
се радујем.

135
Алексан ар:
- Хвала вам, а још више ио их захвалан да нисте
ојкотовали Уставотворну скупштину.

Ра ић:
- Ништа ни осо но ни национално, Ваше
височанство. Напросто, моја странка и ја смо за
југославенску федералну репу лику, а против
монархије.

Алексан ар:
- Ви исте, значи, прихватили југословенску
репу лику и мене као њеног председника... Хвала и
на томе и на позиву. И јавите се Пашићу, има неке
занимљиве предлоге.

Бри ански ремијер Лој Џорџ:

- Наша подршка и радост што је Лењин промашио.

Алексан ар:
- Хвала вам, господине премијеру... Лењин је данас
промашио у Београду, али не промашује у Русији.
Уништи тај несрећни народ.

И алијанска краљица Јелена:

- Лесандро мој, много сам срећна што си жив и што
те чујем. Да тај терориста није Црногорац? Толики
наши више воле Русију него Црну Гору.

Лесан ро:
- Тетка Еке, и ја сам срећан што си се јавила...
Сјећаш ли се, код ђеда и аке на Цетињу сви су те

136
 звали Јеке, не ни Јелена ни Јеко, него Јеке, а ја, тек
проходао и проговорио, звао сам те тетка Еке?
Нијеси, ваљда, за оравила?

Те ка Еке:
- То се никад не за оравља, Лесандро... Чула сам се
са Јеленом, до ро је што си је пре ацио у Француску.
Зовем је да мало дође код мене, у Рим... Драга наша
Јелена. Ни душманину црном не их пожељела оно
што је она доживјела и преживјела у Русији... Него,
не рече ми, је ли атентатор Црногорац?

Лесан ро:
- Не знам, још не знам... Тетка Еке, мораш ми
вјеровати да су ми ђед Никола и ака Милена вазда
или на срцу. Сузе нијесам могао сакрити кад је ђед
умро. Сваки пут, у цркви, запалим му свијећу.

Те ка Еке:
- Нијеси аки послао ни телеграм саучешћа. Не
смијеш. Од кога не смијеш, Лесандро?

Лесан ро:
- Мој укет цвијећа је на ђедовом гро у... Тајни
укет... Зашто је овако како је, молим те да
разумијеш. Све ће доћи на своје... Испоручи моје
поздраве Његовом величанству, драга моја Тетка
Еке...

- Опростите на ометању, Ваше височанство - рече пуковник

Јеврем Дамјановић. - Ваш рат, принц Ђорђе, управо је

137
донео ово писмо. Захтевао је да вам га одмах уручим... На
пријем чека и министар унутрашњих дела.
- Нека уђе - одговори Александар, отвори ратовљево
писмо. Мишић један, на лицу, испод левог ока, поче да
подрхтава.

Тешко је замисли и е није ниш авије и о лије с вора

о е е, кукавички Ш иро. Ти си ми неки суверен, у у е ли
е и ио ско и кукавичко је ем!

Министар Милорад Драшковић стоји, чека да

Александар испусти писмо из руку и покаже му да седне...
Принц, још и рат рођени, старији и једини рат, а оволика
мржња и простачке увреде, размишља и чуди се. Шпиро! И
за поручника Мустафу Голу ића ја сам Шпиро. То је нека
ругалица, шта она значи? Ђорђе је писао писмо, познајем
рукопис, али га је, изгледа, Мустафа диктирао...
- Седи, Милораде... Седи, не замери, нешто сам се ио
занео.
- Неке ружне вести, Височанство?
- Ружне... аш ружне - одмахну руком у којој му је још
ило ратовљево писмо. - Слушам, Милораде.
Александар посе но цени тог човека. Коса му густа и
кратка, као у регрута, лице издужено, а густи ркови само
што не покрију горњу усну. У пуној је снази, још није зашао у
пету деценију. Рођен је у сељачкој задрузи, на о ронцима
Рајца, а пореклом је из Херцеговине. Омакне му се, док
говори, понека ијекавска реч. Сваки посао рзо научи, а
задатак изврши. Завршио је Правни факултет у Београду,
одмах се запутио у Швајцарску и Француску, али не да
усавршава правне науке него млекарство. У Смедереву је, по

138
повратку, отворио своју млекару, ускоро највећу у Ср ији.
Прихватио позив да уде министар грађевинарства и
привреде. Био и министар војни, док су војска и народ
одступали преко Ал аније. Сад је министар унутрашњих
дела у новој, великој и ровитој држави.
- Проверено, та итанга се, заиста, зове Спасоје Стејић, из
Новог Сада је, молер по занимању. Ваше височанство то,
може ити, не занима, али је мене занимало. Ср ин је. У
Русији је примљен у њихову комунистичку партију, овамо се
вратио пре две године. Има и надимак... Троцки. То му је
партијски надимак... Кукавица. Тресао се као прут на
испитивању. Прича као навијен. Било је, каже, планирано да
он данас уђе у скупштинску салу и аци ом у, двије ом е...
једну на Ваше височанство, а другу међу посланике...
- Господе, шта то чујем! - прекрсти се Александар.
- Утврдили су, каже, да му је ило немогуће ући поред
о ез еђења, па се пресвукао у одело молера и попео се...
Молим Ваше височанство да ми опрости.
- Шта да ти опростим, министре Драшковићу?
- На Солунском процесу од ио сам да сведочим против
Аписа... Страшна грешка. Он и његови су исто зло као и
комунисти... Чак ми се чини да наши комунисти уче од
Аписа и Гаврила Принципа, окивају их у звијезде. И попови
и владике и неки наши официри славе те у ице...
- Шта још прича тај Троцки? - не допусти му регент да
доврши мисао.
- Прича свашта, и све се поклапа са нашим оперативним
сазнањима. Налог за у иство Вашег височанства до ио је од
руководства Комунистичке партије Југославије, а ту наред у
му је пренео Владимир Ћопић, технички секретар Партије.
Он је данас, у време атентата, стајао на улици поред оне

139
грађевине и, договореном мимиком, охра ривао Стејића...
Тај Ћопић је рођен у Сињу, отац му је Ср ин а мајка
католкиња, и то задрта католкиња. Као студент, учланио се у
франковце, а нераздвојни друг ио му је студент права Анте
Павелић...
- Откуда све то зна тај молер?
- Опростите. Мешам оно што знају наша полиција и
служ а ез едности са исказом Стејића... Дакле, за данашњи
улазак у дворану Скупштине Стејић је имао и посланичку
пропусницу, о ез едио му је комунистички посланик
Никола Ковачевић, Ср ин из Босне. Дао му, заправо, своју
посланичку легитимацију, али су разумели да је операција
веома ризична. Он каже да је на оној скели, поред њега, ио
још један комуниста... опростите, да погледам, све ми је у
овим папирима... Тај је Мађар, зове се Лајош Чаки... Стејић је
рекао још нешто, мене је шокирао. Централа југословенских
комунистичких терориста је у Бечу, основали су и војни
комитет, а шеф му је поручник Мустафа Голу ић! Шокирало
ме је и сазнање да су његови прсти и у данашњем атентату...
Бих сте на Војној паради, нисам хтео да вас узнемиравам. На
своју руку, наложио сам хапшење Голу ића, пронашли смо
га у Скадарлији, ио је припит. Није у притвору. Одвели смо
га у манастир, у Раковицу, тамо је под стражом.
- На којој су страни предратни Туцовићеви и
Лапчевићеви социјалисти?
- Многи су, тренутно, под комунистичком анатемом, као
издајници руске револуције и великосрпски хегемонисти.
Били су сви приступили Комунистичкој партији. Дошло је до
расцепа међу њима. Већина је подржала стратегију црвеног
терора, њу заступају Сима Марковић и Филип Филиповић, а

140
мањина је то од ила. Та мањина је искључена из
Комунистичке партије, и они су под ојкотом.
- Ко су главни идеолози црвеног терора?
- На овом списку само су имена неких од њих, а списак је
знатно дужи... Владимир Ћопић, Моша Пијаде, Родољу
Чолаковић, Алија Алијагић, Никола Ковачевић, Филип
Филиповић, Ђуро Ђаковић, Аугуст Цесарец, Сима
Марковић, Рудолф Херцигоња, Камило Хорватин, Симо
Миљуш... Имамо оз иљне индиције и да је, поред Мустафе
Голу ића, још неколико аписоваца пришло црвенима.
- Изгледа ми да је међу терористима највише Ср а.
- Нажалост, тако је. Учили од Аписа, од „Младе Босне“,
сад од Руса.
- Какав је план, наш одговор?
- Одмах хапсити и судити, Ваше височанство. Али, пре
тога... она моја О знана је ништа, о ичан памфлет.
Најхитније, законом за ранити Комунистичку партију.
- Да то није одвећ радикално? Испашће да смо се
уплашили од шачице ољшевичких плаћеника... ипак су они
минорна снага.
- Французи кажу: Дави крокодила док је мали.
- Шта каже Пашић?
- Морамо... овај... свакако за ранити... опет,
комунистичке партије делују легално у свим демократским
државама... одлучно, свакако одлучно, али полако... Ово он
каже.
- А професор Јовановић? Шта мисли он? - осмехну се
Александар.
- Професор каже да ће, већ сутра, он лично, кренути да
пише закон о за рани Комунистичке партије. Код њега нема
и овако и онако.

141
 - Ја ноћас, као што знаш, морам у Париз. Знаш, Милораде,
и зашто морам. Не знам колико ћу тамо остати. Са мном иде
само кнез Павле... Јавићу професору Јовановићу да има моју
подршку за тај закон. Нека пише. Надам се да ћу се вратити
пре него што закон уде у Скупштини... Шта је, молим те, са
твојом грудо ољом?
- Не рините, Ваше височанство. Ви ћете у Париз, а ја у
Делнице, у ању. Лекари кажу да ће ми ања помоћи... Хвала
вам на ризи. И нека вам уду срећни и пут и рзи повратак,
Ваше височанство.

Те вечери, пред полазак у Париз, свратио је до оне самотне

виле, на Сењаку, у винограду, да се поздрави са оцем. Кнез
Павле ио је са њим.
Краља Петра затекли су отворених, али скоро угашених
очију. Лежао је у једној со ици, на гвозденом војничком
кревету. Крајем јуна врућина је и увече, а краљу хладно,
покривен је ио са два де ела ће ета. Усахли о рази
попримили оју жутог воска, па су нос и ркови изгледали
још већи.
- Оче, да ли ме чујете? - примакао се Александар
узглављу. Краљ је неколико пута трепнуо, а очи су овлажиле.
- Чује вас - одговорио је краљев лекар.
- Оче, да ли ме препознајете? - упитао је син.
- Препознаје, јаке је и чисте свести Његово величанство...
и снажног духа... опоравиће се - насмешио се доктор.
Тим осмехом као да је одрио олесника. Поред краљевог
кревета ила је само једна столица. Александар је показао
руком кнезу Павлу да седне на њу, а он је сео на кревет, крај
очевих ногу. Померивши мало ће ад, угледао је не ноге, него

142
кости, само кости, пресвучене кожом. И угледао је на очевим
ногама еле, вунене, чарапе. Подеране, при пети и прстима.
Краљев палац извиривао је из чарапе.
- Оче, Павле и ја морамо до Париза, рзо ћемо се вратити
- дигао се, затегао ће ад преко очевих ногу и вунених чарапа,
пришао краљу, целивао га, најпре, у руку, а онда у о разе...
- Чинимо све што можемо... дешавају се и чуда, али наш
краљ се гаси... шансе да се поврати веома су мале, Ваше
височанство - рекао је доктор кад су изашли из со е.

Одмах по версајском признању југословенске краљевине,

држава је до ила и своју новинску агенцију, која ће, у рзо,
постати угледна у читавој Европи. Основали су је један
Француз и један Ср ин. Новинар Ал ер Мисе и већ
прослављени ратни фото-репортер Риста Марјановић. Онај
фото-репортер чију је излож у фотографија о српској војсци
и ратном удесу Ср ије, у Паризу, отворио француски
председник Ремон Поенкаре. Новинској агенцији дадоше
име Авала. Још су се европска и америчка штампа авиле
комунистичким атентатом на Александра у Београду, када је
Авала засула свет провокативним фотографијама и кратким,
али у ојитим, вестима о незваничном и полутајном оравку
југословенског престолонаследника у Француској.
Данима је Авала емитовала фотографије на којима је
Александар, у својој омиљеној ратној униформи пешадијског
пуковника, позирао поред француских ор ених авиона, за
нишаном далекометних топова, поред тенкова, са
митраљезом у рукама... Риста Марјановић није само
фотографисао, он је састављао и вести. У томе му је, додуше,
помагао и Лука Месечина, чији су извештаји за његов дневни

143
лист Ју ославија или знатно дужи и милитантнији. Војска
Краљевине Југославије купује, најмање, хиљаду француских
топова, две стотине тенкова, стотину ор ених авиона,
неколико ратних разарача и крстарица, три подморнице... У
Софији, Пешти и Риму, те вести изазвале су панику и
дипломатске протесте. Александар хоће рат! Милитантни
француски генерали гурају Александра у опасну авантуру!
Ср и крећу ка Трсту, Скадру и Софији!
Писало се и говорило свашта тих дана, а пешадијском
пуковнику су ти чланци или и нека врста терапије. Рано
изјутра, из свог апартмана у Кон инен алу, тајно је одлазио
до једне клинике, на детаљне медицинске претраге својих
стомачних тего а. Риста Марјановић није ништа
фотографисао, а о Александровој олести није писао ни Лука
Месечина.
После лекарских прегледа регенту су о иласци фа рика
оружја и сусрети са маршалом Фердинандом Фошом,
генералом Франшом д’Епереом и адмиралом Емилом
Гепратом или пријатно опуштање и ежање од
размишљања о хируршком захвату, који је ио неиз ежан. И
веома деликатан, како су му рекли доктори. Крај тенкова и
топова, као да га ништа није олело.
Није, нимало, претерао Лука Месечина у свом коментару
да Александар дели стрепњу маршала Фоша о новом рату
који се назире и неће се моћи из ећи. Он се, куповином
силног оружја у Француској, спремао за тај рат. Као агресоре
на своју краљевину препознавао је Италију, којом ће
овладати Мусолини, опорављену Немачку и реванша
Ср има жељне Мађаре и Бугаре. Напросто, ио је опседнут
тим својим црним пророчанством. Веровао је у
југословенску војску. Нову војску. Њени војници више нису

144
 или војници из рата, ни на по едничкој ни на по еђеној
страни, него младићи за пушку стасали у миру, у држави
која је и српска, и хрватска, и словеначка, и муслимана, и
католика, и православних... Само су команданти те војске
ратни команданти, али и они сједињени и помирени истом
униформом, истом заставом и заклетвом...

Дан уочи операције Дворска канцеларија у Београду издала

је кратко и ни по чему узнемирујуће саопштење: „Његово
краљевско височанство, престолонаследник Александар,
з ог одмора и уо ичајене лекарске контроле, продужиће свој
оравак у Француској.” Агенција Авала емитовала је, у свет,
то саопштење, а регент је, у свој апартман, позвао кнеза
Павла.

Седели су, један наспрам другог. Александар се трудио да

уде смирен, а ио је, видно, и уплашен и узнемирен.
- Операција ће, Павле, трајати неколико сати,
компликована је, а исход је неизвестан.
- Кажете ли то ви или доктори?
- И ја, и доктори... Желудац, јетра, мокраћни канали... све
је у хаосу.
- Све ће се до ро свршити. Одспавајте, да ујутру удете
одморни.
- И ја се надам нај ољем... Али шта ако се деси оно
најгоре?
- Немојте, молим вас, ни да мислите о томе.

145
 - И да нећу, ја на то морам ити приправан. Зато сам те,
вечерас, и позвао да поразговарамо... Краљ Петар умире,
видео си у каквом је стању. Мој рат, принц Ђорђе, изгу ио је
достојанство, можда и памет. Жао ми је з ог тога. Он није
достојан круне... У овој коверти је мој тестамент. Коверта је
затворена, узми је... Отвори је, у случају најгорег... Не, Павле,
нећу никакву расправу. Догоди ли се оно што не желимо ни
ти ни ја, ти си регент... Хоћу да то знаш, а у коверти су моја
воља и мој потпис испод ње.
- Ваше височанство... рате, у шоку сам... не знам шта да
кажем.
- Ништа... Пожури са женид ом... ја чекао Олгу, па жалио
за Олгом... Морам ти поверити једну тајну.
- Слушам... у шоку сам, заиста.
- Пред сами рат, упознао сам овде, у Паризу, једну дивну
студенткињу медицине... Шарлот Котијар њено је име... Баш
смо се или... знаш већ. Пре две године, ила је неколико
месеци у Београду, као лекарка, у некој служ еној мисији...
Послала ми писмо... посећивао сам је тајно. Крајем прошле
године Шарлот је до ила кћерку... нашу кћерку. Дала јој...
дали смо јој име Јелена. Шарлот је у Марсељу... у овој коверти
је њена адреса... Немој за оравити ни Шарлот ни Јелену...
Помажи им, дискретно, наравно. Она се верила са неким
Грком, вероватно ће се и удати за њега. А када Јелена...
- Ваше височанство, ви ћете, а не ја, ринути и о Шарлот
и о Јелени... Одагнајте, молим вас, ружне и лажне мисли од
се е.
- Шарлот и ја смо се договорили да Јелена, на крштењу, у
цркви, до ије име Зорка. Желим да и ово знаш.
- А ја желим да, заједно, чим се опоравите од операције,
одемо до Нице, да о иђемо вашу сестру Јелену... нашу Јелену

146
и њену децу.
- Хоћемо, Павле... Још ово да ти кажем... Не гу и веру у
Југославију. Само мудрости и одлучности, иће то до ра
држава. Она може ити раз ијена једино споља, никако
изнутра. Снажна војска је њена спољна од рана... Знам, као
што знаш и ти, да заједнички живот народа који никада
нису живели заједно порађа и силне про леме, сумње, па и
мржњу. Све те невоље могу се решавати само ако смо заједно,
у истој држави. Све и да нисмо хтели Југославију, морамо да
је чувамо. Када и се она распала, очи исмо једни другима
вадили...

Тога лета, у Паризу, Александар се зидао и о урвавао, као

зидине Скадра на Бојани, у епској песми. Операција је ила
изузетно деликатна, трајала је скоро пола дана, али све се
до ро завршило. Александар никоме, па ни кнезу Павлу, није
хтео да каже од чега је лечен хируршким ножем, а доктори
су морали да чувају тајну. Кренуле су свакојаке гласине.
Болује од рака, одстрањен му је цео желудац и пола јетре.
Остао је ез једног у рега, о а тестиса, извађено му је и
слепо црево. Њему су дани од ројани...
Премештен је у једну вилу, у шуми, лизу Версаја, з ог
њега преуређену и у ам уланту. Ту се опорављао. Ту му је,
нагло, и позлило. Мирослав Спалајковић, посланик у Паризу,
донео је телеграм од Николе Пашића. У Делницама је, .
јула, у ијен министар унутрашњих дела Милорад
Драшковић. У њега је, у парку, док је седео на клупи, пуцао
комунистички терориста Алија Алијагић, столарски радник,
по мајци потомак еговске породице из Зворника.
Организатори злочина су чланови комунистичке групе

147
„Црвена правда”: Рудолф Херцигоња из Загре а, Родољу
Чолаковић из Бијељине и Јанко Мишић из Само ора.
Алијагић, Чолаковић и Мишић су ухапшени, а Херцигоња је
по егао из земље...
Дуго је Александар у рукама држао Пашићеву депешу,
читао је неколико пута. Хладне грашке зноја појавиле су се
на његовом челу. Диктирао је, није диктирао, него је
галамио: „Одмах превентивно хапсити све који су сумњиви,
по кратком поступку за ранити Комунистичку партију,
њеним посланицима одузети мандате, деловати ез
милости...”, загушио се од кашља и некуд потонуо...
Мало при ран и окрепљен лековима, данима је до ијао
вести, од Пашића и од Авале. Сасвим неочекивано, јавност у
целој држави ила је огорчена на комунисте. Одржавани су,
масовни и спонтани, протестни скупови. У Београду је
демонстрирало више од тридесет хиљада људи, а у Загре у је
полиција једва успела да од линча разјарених
демонстраната спаси групицу студената, комуниста и
франковаца... Те новости регент је читао са приметним
смешком. Чланак Луке Месечине га је и узнемирио и
уплашио. Не з ог тога што је Месечина, и даље, ио у Паризу,
него з ог садржине текста. Терориста Рудолф Херцигоња
ио је, пре рата, члан „Младе Босне”, осуђен је на осам
година ро ије и упућен у затвор, у Лепоглаву. Слом
Аустроугарске донео му је сло оду... Овај део Херцигоњине
иографије назначен је и у извештајима агенције Авала.
Александар се узнемирио з ог извода из затворског
дневника терористе, којег је, у Паризу, Месечини показала
лиска рођака Рудолфа Херцигоње, уз признање да она
поседује само копију рукописа.

148
 Ја р ам ове ланце, ро ес ирам и ризем. Руши и, руши и!
Све руши и! У ија и се нећу, ра е се орим... Признајем се
Ју ославеном и рис аша сам ју ославенске ржаве. И за о сам
склон свакој акцији која и е за ос варењем ју ославенске и еје... У
наставку свог дневника ро ијаш из Лепоглаве више није
члан „Младе Босне”, него Комунистичке партије и њене
терористичке ћелије „Црвена правда”. Док је читао тај део
рукописа, регент се мрштио и нешто гунђао. Сву ја ну нашу
земљу још ризу и сишу вам ири, чи ава кр а вам ира, екорираних,
ривиле ираних и о и ну их на висока руш вена мјес а. Хиља е
су љу и оу ијали, хиља ама су з њечили лаву само за је ан си ан
очасни колу - ме аљу. И чи аву и Ју ославију ро али за свој
је ноноћни лични ин ерес. О, ај е инами а, мно о инами а...
Депресију његову појача и писмо грофице Лидије
Николајевне. Стигло је, то писмо, у двор, у Кућу
Крсмановића, а маршал двора га је отправио Александру у
Париз. Та руска емигранткиња имала је, очито, неки
нарочити однос са њим, више него фамилијарни. О раћала
му се са „ти”, што је доста чудно, и наглашено љутито.
Ти си ми изволео овори и а је за ор у са ољшевицима нужно
а сваки човек својом ужношћу сма ра а, овако или онако, не
ш е и се е цело а у о рачуну са њима. И? На е е ацише ом у, а
во минис ра изреше аше у о ела ана. У Евро и већ ос оји
Ли а за ор у ро ив Треће ин ернационале, и у већини ржава
оснивају се ирои е ли е. Ју ославија је је ина земља у којој а ор а
није ор анизована. Ти чиниш нама, Русима, олика о рочинс ва.
Ти си, ринци ијелно, не рија ељ ољшевика, али ироа за ор у са
им злом у војој земљи нема. Као а неко с речава и сме а а се
она во и. Молим се за е е. Л. Николајевна.

149
Спремао се да напусти версајску вилу - олницу, па да, са
кнезом Павлом, оде до Нице, да посети сестру Јелену. Не
еше, нажалост, онако како је желео. Половином августа
до и ронхитис, а за ронхитисом и галопирајућу упалу
плућа. Падао је у кому када му је Спалајковић донео
телеграм из Београда: Краљ је мр ав, живео Краљ!
Чуо је и разумео ту вест. Умро је његов отац, краљ Петар,
он је постао краљ. „На многаја љета, Ваше краљевско
величанство”, рекао је Спалајковић, а он се жалосно
осмехнуо и склопио очи. Лекари су рекли да је „веома, веома
критично”. Кнез Павле се хватао за главу. Није крио сузе. У
трену једноме нешто је помислио и уплашио се од те мисли.
Умре ли његов рат, краљ Александар, он неће ити
престолонаследник, него краљ. Пришао је кревету, клекнуо,
и пољу ио Александра онако како је Александар, на
растанку, пољу ио свог оца, краља Петра, најпре у руку, па у
о разе. Недуго иза тога олесник је прогледао. Професор
један измери му температуру. Опадала је. „Оно најгоре је
прошло, рзо ће оздравити”, рекао је са олакшањем, а кнез
Павле и Мирослав Спалајковић грлили су се, од радости, са
њим.

150
 Марија

Месецима је Александрово здравље подсећало на клатно

зидног часовника у салону за пријем, у Кући Крсмановића.
Са ивице смрти, он се враћао у живот, црпео однекуд нову
снагу и чудну, фанатичну веру да њему олест не може
ништа. Он је медицински феномен, или су сагласни
дворски доктори, и српски и француски. Две седмице пре
усвајања Видовданског устава и ом ашког напада
комуниста, лекари су проценили да регент не може живети
дуже од два месеца. Нису умели да о јасне ни како већ није
ио подлегао. Крварио је из стомака, имао високу
температуру, суво грло, честу несвестицу, сла пулс и
у рзано дисање. Давали су му ињекције са камфором, и
чекали да издахне. Клатно смрти се, међутим, зауставило на
ру у провалије и кренуло у супротном смеру. Лекари нису
знали како се то десило. То клатно се, у Паризу, опет
устремило према провалији и зауставило се, поново, у њеном
предсо љу. Опет ез разложног медицинског о јашњења.
Отац његов, краљ Петар, преминуо је . августа. Тога
дана, у Паризу, у олничком кревету и на самрти, Петров син
Александар постао је нови краљ Ср а, Хрвата и Словенаца.
Он је, по Уставу, ио о авезан да, из Париза, најкасније за
десет дана, дође у Београд и положи краљевску заклетву у
Скупштини. Није могао да дође. Био је везан за олесничку

151
постељу. „Краљ је а дицирао, нема више Југославије,
живјела независна држава Хрватска!”, узвикнуо је, у Загре у,
на Марковом тргу, Стјепан Радић, вођа Хрватске
репу ликанске сељачке странке. „Живео Краљ Ђорђе!”,
говоркало се, а и писало, у Београду. Краљевски престо
нуђен је Александровом рату.
Војска је, међутим, ила уз свог, олесног, врховног
команданта. И већина посланика сматрала је нечасним то
лешинарење. Болест је изнад Устава. Александар ће доћи у
Београд, чим то његова олест дозволи, и положиће
краљевску заклетву.
Једна вест из Париза ила је радосна. Он се успешно
опоравља, шаље поздраве свима у држави, па и онима који
и да га живог сахране. Као у својим славним ратничким
данима, наредио је офанзивни покрет војске према граници
са Мађарском. Савезницима у Паризу и Лондону послао је
поруку: „Карло Ха з уршки мора да а дицира, а Хаз уршка
монархија да се укине!” Не уде ли тако, трупе Мале антанте
(Југославије, Чехословачке и Румуније) окупираће Мађарску.
Французи и Енглези су знали да та претња није значила
махање празном пушком. Војничка нарав Александрова ила
им је до ро позната. Мађарски парламент прихватио је
ултиматум и поступио по њему. И овај повратак Карла
Ха з уршког на престо завршио се неславно. Протеран је из
земље.
Почетком новем ра Александар се вратио у Београд.
Припреман му је величанствени дочек, али је он, такав
дочек, за ранио. Правдао се жалошћу за оцем. У престоницу
је дошао тихо, скоро непримећен, као и деветог новем ра
осамнаесте. Овога пута изгледао је здравије и снажније. У
Париз је отпутовао мршав, изможден и опако лед у лицу.

152
Вратио се здравог погледа и војничког корака, видно
подгојен. Вратила му се и навика да се шали.
- Кажите ми, професоре, ко сам ја сада: регент, који је
краљ, или краљ, који је још регент?”, питао је академика
Сло одана Јовановића.
Краљевску заклетву је положио тек половином децем ра
, скоро четири месеца по смрти краља Петра.

У Дневнику, који је уредно водио, Лука Месечина је

записивао и доста тога што није желео да о јави. Да ли з ог
тога што су неке чињенице иле сумњиве а извори
непоуздани, или з ог „државног интереса”, како је, често,
умео да каже? Једно такво поглавље имало је наслов Љу авна
са а. Наводно, крајем децем ра , Бошку Чолаку Антићу,
тада ам асадору у Румунији, наједном дворском пријему
пришао је румунски краљ Фердинанд и, прилично
недипломатски, изразио жељу да се једна његова кћерка уда
за Александра. Тај рак и, додао је, веома помогао и да се,
мирно и на о острано задовољство, реши и спор око Баната.
И краљица је пришла ам асадору: „Мислите ли ви женити
Александра?” По пријему том, у Београд су послали и
фотографију своје старије и прелепе кћерке, принцезе
Јелисавете. Из Београда су, међутим, замолили да им се
пошаље фотографија млађе кћерке, принцезе Марије. Према
запису Луке Месечине, Александар је ио далеко и од
помисли на женид у. Није могао да пре оли у иство
принцезе Олге, кћерке руског цара Николаја, а ио је и
невољан за нежније односе какве је практиковао као млади
принц, пре ратова. Огру ео у шестогодишњим иткама,
дружио се само са војницима. Није волео, а није ни умео, да

153
ласка девојкама и дамама, да плеше са њима и клања им се на
пријемима и аловима. Показали су му фотографије и
принцезе Јелисавете и принцезе Марије. Он их је само
погледао, летимично и ез рећи. Није хтео ни да принцезама
румунским пошаље своју фотографију, а о е су је тражиле. У
Букурешту нису могли да одгонетну такво понашање
престолонаследника, па је упорна и напрасита краљица
Марија допутовала у Земун и затражила да је прими
Александар. Тек тада је он пристао да принцезама пошаље
своју фотографију. Ратну, у униформи пешадијског
пуковника. Наводно је рекао: „Мој из ор је принцеза
Марија”. Мајка њена, румунска краљица Марија, узвратила
је: „Ми њу зовемо Мињон, зато што личи на колачић, а и з ог
тога што сам и ја Марија.” Александар је узвратио: „Принцеза
Марија Мињон, допада ми се.”
Верид а је озваничена већ деветог јануара. Александар је
кренуо у званичну посету Румунији, а и да види удућу
супругу. Носио је са со ом њену фотографију и иографију.
Била је дванаест година млађа од њега. Рођена је деветог
јануара , у варошици Готи, у Немачкој, у кући своје аке
по мајци, војвоткиње од покрајине Сакс Ко ург, кћерке
руског цара Александра Другог. По мајци, румунској
краљици Марији, водила је порекло од војводе од Един урга
и енглеске краљице Викторије. Принцеза Марија Мињон
школовала се у Енглеској, у Хилдфил колеџу. Говорила је
румунски, енглески, немачки и француски, помало и руски.

Венчање је заказано за април, али је неколико пута одлагано.

Младожења је још живео у Кући Крсмановића, а реновирање
Новог двора није ило завршено. Одлагање је тражио и

154
патријарх Димитрије. Са орна црква, предвиђена за
церемонију венчања, изгледала је као да је рат тек завршен.
Окупатор је са цркве скинуо акарни кров, покрао сву
позлату, чак и звона. Тре ало је, на рзину, реновирати и
зграду Народног позоришта, за краљевске пријеме и
концерте. Поврх свега, крајем марта, Београд је погодио и
снажан земљотрес. „Опомена Свевишњег да је Југославија
дјело Сатане”, проповедао је искуп загре ачки Јозић, онај
искуп који се, у аудијенцији код Александра, јадао з ог
„погрешне” оје првог квадрата на хрватској застави. Ново
одлагање венчања изазвала је олест принцезе Јелисавете,
Маријине сестре. Коначно, договорено је да рак уде
склопљен осмог јуна.
У од ору за припрему свечаности улога церемонијал-
мајстора припала је комедиографу Браниславу Нушићу.
Тре ало је, по његовој замисли, да венчање украси и
дивизион од хиљаду најлепших девојака из свих покрајина
државе, и да све оне уду у народним ношњама. Александар
и Марија и, кроз шпалир те младости и лепоте, ушли у
Са орну цркву. Нушић је ио планирао и да Александар и
Марија, сутрадан по венчању, присуствују фуд алској
утакмици између репрезентација Југославије и Румуније.
На захтев полиције и државне ез едности, многе
манифестације су отказане. Специјални агент из Париза
дојавио је да је неки комунистички терориста упућен из
Загре а у Београд, да на Александрова кола, на дан венчања
и у погодној прилици, аци ом у. Британци су јавили да
атентат припремају и угарски и хрватски терористи.
- Ваше величанство, за рањујем ваш одлазак на
фуд алску утакмицу - рекао је краљу министар унутрашњих
дела Војислав Маринковић.

155
 - З ог чега?
- З ог ваше ез едности.
- Какве ез едности? Ја се не плашим.
- Знам да се Ваше величанство не плаши, али ја се
плашим.
- Примам сву одговорност на се е.
- То је врло лепо, Ваше величанство. Али, ви сте
неодговорни, па на се е не можете примити никакву
одговорност. За вашу ез едност одговоран сам ја, и пред
вама и пред народом. Док сам министар унутрашњих дела, о
вашем присуству тој утакмици не може ити ни говора!
Данима пре венчања краљу су стизали свакојаки
поклони. Од грађана, удружења, општина, војних
гарнизона. Народна ношња, оружје, опанци, војнички
шлемови из ушени куршумима, седла, сатови... Један
Ар анас из околине Пећи дотерао је, на дар, стотину овнова.
Сви су имали позлаћене рогове, по једно огледалце на челу, а
на сваком петом рогу висила је од злата ја ука. Тај Ар анас
је, у народној ношњи, са тим својим караваном,
промарширао главним еоградским улицама.

Низ Дунав, све до Оршаве, по младу, њене родитеље и

пратњу отпловила је јахта Алексан ар, у пратњи речног
разарача За ре . Пристанак јахте у еоградску луку
поздравили су топовски плотуни са Калемегдана и
ескадрила авиона у ришућем лету. Краљ се попео на род и
пољу ио младу. Села је у његов аутомо ил и, са њим, отишла
у двор. Окупљеном народу о ратила се са алкона, на
српском. „Ја вам од срца лагодарим“, рекла је.

156
 Сутрадан, Маријин млађи рат, принц Никола, као њен
девер, допратио је сестру до свечане кочије, са запрегом од
шест елих атова. Грмела је свад ена музика, од двора све до
Са орне цркве. Краљ је ио у свечаној војничкој униформи,
искићеној многим орденима, са лентом преко груди,
војнички и насмејан. А Мињон? „Сва њена фигура, а глава
посе но, подсећали су, заиста, на мињон, на колачић”,
записао је Лука Месечина. У цркву је ушла у елој хаљини
дугачког шлепа, са младеначким венцем од мирте на глави.
Имала је, око врата, ђердан крупних плавих дијаманата и
смарагда, а преко груди ленту елог орла. Стари сват ио је
кнез Арсен, Александров стриц и отац кнеза Павла.
- Узимате ли Александра за мужа? - упитао је патријарх
Димитрије.
- Да... хоћу - одговорила је Мињон на српском. Тог трена,
она је постала краљица Марија.
У књизи венчаних записано је: „Краљ Александар, вере
православне, народности српске. Краљица Марија, вере
православне, народности румунске“.
На Теразијама постројени војници. На свима њима нове
униформе Војске Краљевине Југославије, а у рукама им
по едничке ратне заставе Војске Краљевине Ср ије.
На степеништу двора краљу Александру и краљици
Марији склапање рака честита један слепи војни инвалид.
- Као да сам од среће прогледао, краљу наш и краљице
наша - рече им. Краљ му приђе и загрли га. Већ неколико
месеци, Марија је, ужур ано, учила српски. Заплака пред
свима. Разумела је ратника инвалида.
На свечаном ручку, у двору, краљ устаде и упита:
- Јесу ли овде сви са Кајмакчалана?

157
 - Сви, Ваше величанство, осим оних који су тамо пали -
одговори један од ратних ветерана.
- Помолимо се Богу за њихове сени, јер су им душе данас
са нама.
Већ тога дана, увече, краљ и краљица су отпутовали у
Словенију, на Блед. У ившу вилу једног аустријског
генерала, коју је Александар купио и дао јој име Суво ор.

Бракови, као што је Александров и Маријин, не склапају се

из љу ави. Не склапају се ни из морања, под принудом, што
се дешавало у многим сељачким породицама у Ср ији, када
су родитељи договарали рак, а младенци, пре свега млада,
ивали присиљени да се венчају. Не склапају се ни из хира ни
у пијанству, па супружници, најчешће, горко зажале з ог
тога.
Марија и Александар венчали су се „из државног
интереса”, и то се није ни крило. Такви су, уосталом, или
готово сви ракови у краљевским породицама. Да руски цар
Николај није а дицирао, у рзо и у ијен са целом својом
породицом, кћерка његова, принцеза Олга, постала и
југословенска краљица. Стицајем околности, она и
Александар су се упознали у Петер ургу, једно другоме су се
допали, размењивали су и писма, али је и та веза
успостављена „у државном интересу”. Све и да Романови
нису у ијени, „државни интерес” наложио и Александру да
за орави Олгу. Брак са принцезом из династије ез круне
користио и само њој, али не и Александровој држави.
Кћерка румунског краља у мираз је доносила не само велико
злато него и цемент за учвршћивање савезничког
партнерства између државе њеног оца и државе њеног

158
супруга. Савезништво са суседном Румунијом о ез еђивало
је сигурност на истоку Александрове краљевине. Стрепња од
угарског ножа, у случају рата на западу или југозападу, са
Италијом, ила је умањена. Пакт са Југославијом ио је и
ослонац румунском краљу, уду ли напали Мађари, Бугари
или совјетска Русија.
Упадљиво лепа и веома о разована, Марија је мужа
упознала тек на меденом месецу на Бледу, где су провели
скоро шест недеља. Одмах је разумела да није удата за
љу авника, него за војника. Тако се и опходила са мужем.
Своју нежност му је давала, а његову није тражила. Он се
трудио да уде нежан, желео је то, али је, и у рачној
постељи, Александар ио војник, стално напет и ужур ан.
- Сандро, па ово је пруски орао - прошапутала је
зачуђено, а и тада мазно, када је угледала овећу тетоважу на
грудима мужа.
- Пруски, Мињон.
- Кад је угравиран? - Рекла је „угравиран” а не
утетовиран.
- Кад сам ио млади кадет, у Петер ургу... Мени су, тада,
као војници, Пруси или узор.
На Блед, у вилу Суво ор, долазили су министри и шефови
странака из Београда, команданти армија, дипломате,
новинари. Њему те посете нису сметале, он им се и радовао,
јер и му самовање са супругом ило и досадно. Захтевала је
од њега да разговарају на српском. Учила је језик свог новог
народа и, често, засмејавала мужа. „Сандро, не хоћу
француски... српски Марија... српски или Југославија
краљица... ти моја професор... моли твој Мињон.” Испрва,
њему је то ивало и за авно, али је, у рзо, те часове српског
почео да из егава. „Мињон... у Београд... када ти и ја удемо

159
у Београд... иде Мињон у Топола, на Опленац... све тамо
научи”, говорио јој је, однекуд верујући да ће га она оље
разумети ако и он уде грешио у говору.

Већ идуће године Марија роди сина. Дадоше му име Петар,

по краљу Петру, очевом оцу те е е престолонаследника. Као
да израстоше крила Александру. За суд ину Круне, ако њега
у ију или умре, више није стрепео као пре. Рођен је удући
краљ, син његов, а кнез Павле је и млад и здрав да води
намесништво до Петровог пунолетства. Веровање да му
Марија доноси срећу о узело га је не само рођењем
наследника Круне, него и у рзо после венчања. У Бугарској
се десио преврат. За премијера је иза ран вођа
Земљорадничке странке, Александар Стам олијски. Одмах је
дошао у Београд и састао се са краљем Александром.
- Ви Александар, ја Александар. Ви Југословен, ја
Југословен - рекао је чим је сео.
- Бугарин Југословен - осмехнуо се краљ.
- Ваше величанство, нисам ни Бугарин ни Ср ин. Ја сам
Јужни Словен. Југословен, као и ви... Донео сам нацрт устава
федеративне југословенске царевине.
- Царевине?
- Управо тако. Наш цар Борис и а дицирао, а ви исте
или крунисани за цара југословенске федерације. Један
цар, један централни парламент у Београду и покрајински
парламенти у Софији, Загре у, Љу љани, Скопљу, Сарајеву,
Сплиту, Цетињу и Новом Саду.
- Историјска визија. Да ли је и остварива, господине
Стам олијски?
- Одредимо циљ, па кренимо ка циљу.

160
 - Достаје препрека. Претензије на Македонију и
агресивно понашање ВМРО сада су главна сметња помирењу
и пријатељству Ср а и Бугара.
- Моја влада ће уклонити ту сметњу. Македонија је ваша,
нећу на њу ни да мислим. А ВМРО је анда. Они су
терористи. Они су словенски Ирци.
Александар је знао да Стам олијски говори аш оно што
мисли и жели, али се при ојавао да тај до ри човек и
романтичар свој врат примиче са љи. Многи Бугари или су
кивни на Ср е, з ог ратног пораза, и завидели им на великој
држави коју су из орили. Бугарску, као покрајину те државе,
сем Александра Стам олијског, није желео нико.
Стам олијски је успео да пљачкашке групе паравојне
странке ВМРО уклони из Македоније. Из орио се и за
подршку неких високих официра, па је у Нишу потписао и
Декларацију о пријатељству са Југославијом, чак и о војном
савезу, ако такав савез подрже и Чехословачка и Румунија.
Некако у исто време Кемал-паша је по еднички окончао
рат са Грчком и зарио нож у версајску Европу. Тај генерал,
који је у Великом рату потукао Енглезе, од ио је да прихвати
капитулацију Отоманске империје, потписану у предграђу
Париза, у Севру, центру индустрије порцелана. По тој
версајској пресуди Турска је из ачена из Европе, одузети су
јој и Босфор и Дарданели, а њена источноазијска о ала
припала је Грчкој. „Не прихватам порцелански мир“,
узвикнуо је Кемал-паша и започео рат. Лењин му је слао
наоружање и руске инструкторе. Грчки краљ Константин
тражио је од југословенског краља да, против Турака,
пошаље своје трупе. Александар је одговорио: „Ми смо се са
Турцима раздужили дванаесте, у Кумановској ици.“
Од ијањем да се уплете у тај рат и помогне „грчкој

161
православној раћи”, замерио се, тешко, многим српским
генералима и владикама, а задо ио мршаву наклоност
турске мањине у Македонији и на Косову, ар анашких
муслимана и осанских мухамеданаца словенских корена.
Можда и он поступио и другачије да се Италија,
непрекидна мора југословенског суверена, није сврстала уз
Грке и под уњивала их да упадну у Македонију и узму оно
што је њихово. По еда Кемал-паше вратила је, међутим,
Турску на Балкан, а главна жртва ила је Бугарска
Александра Стам олијског, а у рзо и он. Пучисти у Софији
преузимају власт, хапсе Стам олијског, одсецају му десну
руку којом је потписао Ниски споразум, одсецају му и главу, а
раскомадано тело ацају у Марицу. Краљ Александар
покреће трупе ка угарској граници. То чини и његов таст,
краљ Румуније.
Италијански фашисти преузимају власт у Риму. „Божија
је промисао да о новимо Римско царство и да Јадранско
море уде наше језеро!”, говори Бенито Мусолини својим
успаљеним след еницима. Прво је ударио на клонулу и
осрамоћену Грчку. Окупирао је острво Крф. У Београду је то
примљено са олом. На том острву у живот је враћена српска
војска, на том острву ило је и ратно седиште Парламента и
Владе Краљевине Ср ије. „Нећемо више ни Лондонски
уговор, наше су целе о е о але Јадрана”, претио је он.
„Бенито је ио новинар, писао је о нашој војсци и дивио јој
се”, одговорио је Александар. „Он, изгледа, жели да јој се
задиви поново!” Прогласио је ратну готовост трупа дуж
читаве јадранске о але, а у Рим, за новог ам асадора, упутио
песника и дипломату Милана Ракића. Престолонаследник
Петар прослављао је већ трећи рођендан, а мајка његова,
краљица Марија, солидно је говорила српски.

162
Стјепан Радић, харизматични и непредвидљиви вођа
Хрватске репу ликанске сељачке странке, опстанак
Краљевства Ср а, Хрвата и Словенаца угрозио је, изненада,
опасније и подмуклије него Бенито Мусолини. Од
проглашења нове државе он и његови след еници нису
признавали њен Устав, ојкотовали су Парламент и
пропагирали проглашење репу лике Хрватске у
југословенској монархији. Мимо тог захтева, за који је и он
знао да је правно немогућ, Радић није ишао. На програму
независне хрватске репу лике скупљао је гласове хрватских
сељака, иако сељацима није припадао, а са двором у
Београду одржавао везе и заклињао се у лојалност. Такав,
дволичан и превртљив, ио је по природи. Пре рата нико од
Хрвата није се, као он, тако жестоко и уверљиво, о рушавао
на ечку царевину, не устручавајући се ни да говори да је
стварање Југославије национални идеал његовог народа.
Нико се, истовремено, као он није истицао у хвалоспевима
католичкој Ха з уршкој монархији. О јављивао је и песме.
Свима вјеру аје Рим, свима Ис ок крвц о и, писао је песник
Стјепан Радић. Тај Исток или су православци, пре свих Руси
и Ср и. Руси су или удаљени од Хрвата, а Ср и поред њих и
помешани са Хрватима, и у Хрватској, и у Славонији, и у
Далмацији, и у Босни. Проповедао је, тако, и мржњу према
Ср има и ратство и државно сједињење са њима. На двору,
у Београду, све су то знали и Радићевој кампањи за хрватску
репу лику у југословенској монархији још су се и смејали.
Радић је, неочекивано, отпутовао у Будимпешту и
понудио унију Хрватске и Мађарске, са границама какве су
иле пре . Мађарској и припала „Јужна Угарска”,

163
односно Војводина, све до Саве и Дунава, а Хрватској
Славонија и Далмација. Уверавао је Мађаре и да ће осански
муслимани стати уз осанске Хрвате, па ће и Босна и
Херцеговина ити отргнута од „великосрпске диктатуре и
хегемоније”. Из Пеште је отишао у Лондон, да тражи
подршку Британије, а одатле је стигао у Беч. Уз хвалоспеве
Ха з уршкој монархији, изражавао је и јавно дивљење
према Мусолинију. Играо је свим картама у које се уздао.
Мусолини, на преговоре са Радићем, шаље свог пријатеља,
пу лицисту Атилу Тамара. Вођа италијанских фашиста нуди
вођи хрватских сељака и војну помоћ. Радић кипти од
радости, али не задуго. Сазнаје да и Мусолини има неколико
лица. Један његов изасланик ио је у Београду и понудио
краљу Александру уговор о „вечном пријатељству”, само ако
се одлучи да ампутира „неверну Хрватску”. Другог
изасланика послао је у Пешту, са предлогом да Италија и
Мађарска раскомадају Хрватску и Далмацију. У свим
Мусолинијевим ком инацијама, Хрвати су или само плен.
Стјепан Радић одлази у Москву. Примљен је са похвалама и
почастима. У Москви о јављује да је Хрватска репу ликанска
сељачка странка приступила Трећој интернационали! Враћа
се у Загре и одмах ива ухапшен.
Краљ Александар је затражио да се, на основу закона о
за рани Комунистичке партије, свим Радићевим
посланицима одузму мандати. Лидер хрватских Ср а,
Светозар При ићевић, и вође неких српских странака из
Ср ије, од ацују краљев предлог. На своју руку, Никола
Пашић одлази да разговара са ухапшеним Радићем. Може
само да се нагађа шта му је рекао, да ли га је нечим уценио
или га је нечим купио и подмитио. Велики орац за хрватску
репу лику, противник Југославије и монархије

164
Карађорђевића, шокирао је и пријатеље и непријатеље,
нарочито своје ватрене присталице. Потписао је изјаву да
прихвата Видовдански устав, Југославију и династију
Карађорђевића. Његова странка више неће ити
репу ликанска, него само сељачка.
Њени посланици враћају се у парламент Краљевине, као
коалициони партнери странке Николе Пашића...
- Шта се то догађа код вас? - телефонирао је Николи
Пашићу француски премијер.
- Пролазне страначке чарке, уо ичајене за парламентарне
демократије - одговорио је он.
Председник француске владе имао је пред со ом
друкчији извештај из Београда:

Парламен је у расулу. Све је у хаосу. Д ачке и јалове

рас раве, свађе у ме ијима, хрва ски ојко ржаве,
оружане ан е у Маке онији и на Косову, чак и у Црној
Гори, ср ски ра ни инвали и и ве ерани окрећу се ро ив
краља, сељаци очајни, ин ели енција свих ов ашњих
нација и рели ија о леже вирусу леменских с рас и и
мржње. Сви су на е и, сви су у с раху, сем ре се ника
Вла е Николе Пашића. Тај с арац не оказује никакве
емоције, он у аруш ини лива нај оље. Ње ова Ра икална
с ранка најмоћнија је у ржави. Њени чланови су верници
за ле ани у Пашића, у сво Бо а, слично као ш о су
и алијански фашис и о чињени Мусолинијем. С је ан
Ра ић и Сељачка с ранка су, за већину Хрва а, оно ис о
ш о су Пашић и ра икали за Ср е. Краљ Алексан ар елује
ес омоћно. Нервно на е , о цео ан рима осланике
свих завађених а ора, нас оји а их омири, али узалу .
Сви а уцењују и раже велике аре за се е и своје љу е,

165
 раже ржавне оложаје и овлас ице. Прослављени
војсковођа немоћан је на овом фрон у. Нема ни официре
ни војнике који а слушају. Пуши невно и о с о ину и
ва есе ци аре а, ва у а се о ровао нико ином.
Краљиц и сина рес олонасле ника скоро и а не виђа,
иако и они с анују у Двору. Он и х ео а се, некако,
ос ави изна оли ичких с ранака, али му о Пашић
не озвољава. Ако и се усу ио а о учини, а заве е ре у
овом нере у, вођа Ра икала кренуо и на ње а. Поуз ано
знамо а Пашић уцењује краља и ње овим ра ом Ђорђем
и А исовим завереницима, којих је ос а и у Војсци, и међу
ср ском ели ом. Ко њима није ослушан, у Ср ији лако
у и и Круну и лаву!

Многе странице у свескама Луке Месечине појела је влага

или их је прилично нагризла. Он је, очито, у великој жур и,
ежећи од некога, те свеске, свој Дневник, похранио у две
картонске кутије и закопао их у дворишту, испод ораха. По
свему судећи, веровао је да је тај укоп привремен и да ће,
чим опасност мине, све откопати. У једној од тих свезака
може се прочитати да су се Лука Месечина и Валентина
Жолгер, Словенка, унука министра Ивана Жолгера, венчали
у марту . и да су, само три месеца касније, до или сина.
Дали су му име Александар. Пише, тамо, и да се Валентина
запослила у Дворској канцеларији, као краљев преводилац
за немачки, италијански и мађарски. Била је на извору самом
разних информација, оних најповерљивијих, па је логично
да их није сакривала од мужа, тим пре што је Месечина у
тајне ио упућенији од ње, пошто их је сазнавао и од краља.

166
Дневник је водила и она. Лука је писао ћирилицом, а
Валентина латиницом.
Ни Лукини ни Валентинини записи нису хронолошки
прецизни. Своја сећања и сведочења поверавали су хартији
накнадно, понекад и са неколико месеци закашњења, ез
датума и са доста дигресија. Пишући о нечем што се десило,
често су се враћали и на оно што је томе претходило...
Јесењи је дан ио. Краљ, краљица и престолонаследник
Петар, још у колевци, кренули су на Опленац. Пратило их је
о ез еђење. Краљевски пар је, те су оте, у госте позвао и
Луку, Валентину и њиховог синчића Александра. Негде иза
Раље, десно од друма, један младић и старија жена рали су
грожђе. Краљев ауто стаде, он изађе, загази у њиву. У
неверици, сељак наткрили очи дланом. Препозна ненаданог
госта, па се, у ставу мирно, укрути поред корпе са у раним
грожђем, а десном руком крену ка слепоочници, у војнички
поздрав.
- Редов Димитрије Марковић, друга чета, трећи пук,
шумадијска дивизија, Ваше величанство.
- Вољно - осмехну се Александар и пружи му руку. - У
цивилном си оделу и није рат, а ти рапортираш.
- Носио сам војничко одело до прошле године. Подерало
се... Ваша униформа је иста, као у рату. Мора да их имате
неколико, па мењате.
- Како живиш, Димитрије?
- Како морам, Ваше величанство. Сељака признају и
поштују само кад је рат, кад се гине... Огулише нам кожу
политичари и њихове партије.
- Радикали?
- Они највише, ама и остали. Сви су исти.
- Имаш ли раће?

167
 - Једног рата, Ваше величанство. Други, Милојко,
сахрањен је поред Крфа, у мору.
- Ја сам Радојка, мајка Димитријева - приђе сељанка и
сагну се да краља пољу и у руку, али јој он то не дозволи. -
Учините нешто, јесте ли краљ или нисте... Пресеците ову
голему руку. Сав народ прича о томе.
- Коју руку, Радојка?
- Ову руку око Ђорђа... куку мени, тек сам видела да је
наша краљица у лимузини... идем да је поздравим...
На Опленцу, у аштици, пред оџаклијом, краљ је дуго
ћутао и пушио. Ни пред њим, ето, једна сељанка није могла
да се уздржи, него је казала оно што је казала. Брата његовог
није назвала ни принцем... да ли народ по Шумадији за
руку окривљује само Ђорђа или и њега? Понадао се ио,
очигледно наивно, да су Ђорђеви скандали, ипак, удаљени
од о ичног света, који не чита новине и није у прилици да
слуша престоничке приче и трачеве.
- Ти све знаш, Месечино. Шта да радим, шта ми
саветујеш? - упитао је Луку. - Краљица мисли да је овакво
стање опасно и несношљиво.
- Не руји о принчевим скандалима само цела
Југославија, него и Европа - рече краљица. - Сандро, није
принц крив, крива је његова олест - приви се уз мужа.
- Знам, Мињон. Послушам ли лекаре, оптужиће ме да ја
стојим иза њихове дијагнозе, да сам је изнудио.
- Ви сте, Величанство, осуђени да удете криви за све -
рече Месечина. - Знам целу истину, и о јавићу је... и
коментаре ћу писати, наравно са вашом дозволом. Он је
принц и он је ваш рат, па вашу вољу морам да поштујем.

168
Мучнину изазива све што је о принцу Ђорђу, али не само о
њему, записано у једној свесци Луке Месечине и његове
супруге Валентине.
Први велики скандал из ио је у Паризу, који дан после
краљеве женид е. Сав изван се е, као да је полудео, Ђорђе је
упао у канцеларију југословенског посланика, потегао
револвер на њега, извређао га најпогрднијим речима,
извадио свој уд и помокрио се по ам асадоровом столу. Уд је
показивао и некој дами, у Кон инен алу, испред свог
апартмана... Након неколико дана, претукао је секретара
ам асаде и запретио да ће почети и да у ија. „Поручите
Шпиру да ја немам другог начина да штитим своја
краљевска права“, рекао је ам асадору. Једва су га у едили да
пристане да га прегледају доктори. Из Београда је у Париз
упућен водећи психијатар, професор универзитета Јаков
Ру иновић. Дијагноза је ила узнемирујућа. Манија гоњења,
са великом извесношћу да „гоњени”, да „прогањани” постане
и „прогонитељ”, опасан за околину. То се и о истинило.
Принц је, из Париза, послао отворени телеграм председнику
југословенског парламента, др Ивану Ри ару. Запретио је:
„Наћи ћу погодног начина да учиним крај рату Шпиру.”
Захтевао је команду над војском. Истовремено, дао је оставку
на свој официрски чин... Вративши се у Београд, пунио је
ступце штампе изјавама да краљ хоће да га отрује, па он и
воду за пиће мора да доноси са Авале. Да је, кад је оперисан у
Паризу, Александар остао и ез уда. Да је неплодан. Да
краљицу Марију сексуално задовољавају дворски официри и
да је сина Петра зачела са једним поручником, Словенцем,
који јој је ио ордонанс. Говорио је да је „Шпиро највећи
лопов”, да су му рудари из Бора поклонили огромни топ „сав
од злата”, да гомила паре, злато и дијаманте на тајним

169
рачунима у Швајцарској, да његове приватне компаније води
адвокат Јован Тодоровић... За орављајући да је Александар,
у Паризу, остао и ез уда, принц Ђорђе је изјављивао и да је
краљ о љу ио краљичину млађу сестру Илијану, а да су
доктори Којен и Здравковић или задужени за а ортусе
његових љу авница... Стално је, после свега, захтевао да му
се повећа апанажа. И она је повећавана. Александар се надао
да ће новцем излечити рата, а скандале пригушити својим
ћутањем о њима. Иако у почетку згрожена принчевим
понашањем, еоградска чаршија са лакоћом је у његовим
испадима се и пронашла велику за аву. Срамота је пунила и
ступце новина у Европи, а противници и Александра и
династије до ијали су муницију за нападе и ругање. У рзо,
мета јавних осуда више није ио принц Ђорђе, него његов
„ рат тиранин”, „ рат не рат” и „ рат лопужа”. Нарочито у
Београду, и нарочито у пропаганди репу ликанаца,
комуниста и аписоваца, принчеве олесне речи постајале су
истина.
Једне вечери, из Александра је покуљао ес. Жалио се
супрузи, али тако гласно да је све чула и Лукина Валентина.
„Мињон, морамо ежати негде из овог осињака лажи и
мржње... градићу двор далеко од града, даље и од винограда
у коме ми је отац умро... Мрзим Београд и лаковерни и
глупави и лицемерни свет у њему... пријатније ми је много у
Загре у, а на Бледу поготову.” Краљица га је смиривала и
тешила. „Сандро, учини како саветују лекари”, говорила је
мужу. А доктори су тражили да краљ допусти да се његов
опасно олесни рат, и на силу, уде ли то потре но, пресели
у Ниш, у вилу - олницу, која је чекала пацијента. У тој вили
принц и имао врхунску медицинску негу, чак и зу ну
ам уланту, краљевски апартман и послугу. Имао и и

170
пространу ашту и гардисте. Имао и све што принцу
доликује, осим права и могућности да уде играчка за јавне
скандале и урушавање достојанства владајуће династије...
Александар ту изолацију свога рата није дозволио.
Плашио се јавне осуде и чекао. Стаје чекао, он то није знао.

171
 На крову о аџ ине

Стјепана Радића, доскорашњег одметничког вођу многих

Хрвата, Александар је примио у својој радној со и, а ту част
указивао је само ретким посетиоцима двора. Осредњег
раста, де ељушкаст, наглашено зао љеног стомака,
руменкастих о раза, проседе радице, живахних покрета, са
шеширом у руци, пришао је краљу и поклонио му се, помало
з уњен и осмехнут.
- Изузетна је ово радост за мене, Ваше величанство -
рекао је Радић и поново се наклонио.
- До ро дошли, изволите сести.
- Захваљујем. Диван ка инет... Чујем да градите двор
подаље од града. Како напредују радови?
- Напредују, морају да напредују, лично све надгледам.
Журим, господине Радићу, да што пре по егнем од ове
еоградске вреве. Осим тога, верујте ми, овде је постало и
теско но. Краљица, ја, принц Петар, њени ордонанси, моји
ордонанси и гардисти, гувернанте, француски и енглески
професори, дворске даме, чајанке, алови, и све то у главној
улици. Цео Београд ми, и дању и ноћу, знатижељно гледа у
прозоре.
- Разумијем, и те како разумијем. З ог тога јежите у
Тополу, на Опленац.

172
 - Тамо једино могу мало да се одморим... Охладиће вам се
чај. Желите ли, можда, неко жестоко пиће? Страно или
наше?
- Чашу опленачког вина... Тако их желио да одем до
Опленца и поклоним се сјенима вашег великог оца, нашег
краља Петра.
- Бићете мој гост на Опленцу. Кад год одлучите... Тамо је,
заиста, рај. За мене је рај. Ја сам војник, не волим алове, ни
дворске протоколе и церемоније. Ви нисте војник, ви сте
поета, пу лициста, вођа партије, сјајан говорник... Не
ласкам вам, читао сам неке ваше говоре, умете да запалите
масу. Ви волите гужву и уку, новинаре, лицеве
фотографа... ничег тога нема на Опленцу, а надам се да ћу
успети и да у Новом двору, на самом ру у Дедиња, заведем
протокол касарне.
- Ваше величанство, ви сте много више и од војника и од
краља. Ви сте онај којег су југославенска племена и народи
чекали од досељавања на Балкан. Жидови, који не признају
Криста, још чекају свог месију. Они су несретни. Ми,
Југославени, више нисмо несретни, нисмо раздвојени,
подјармљени и завађени. Дочекали смо свог месију.
Дочекали смо Југославију и њеног творца. У име цијелог
хрватског народа, у име Хрвата Југославена, изражавам вам
вјечну захвалност.
- Мени је то драго чути, али мислим да претерујете. Јесмо
се ујединили, али још нисмо утврдили Југославију. Тим
именом још нисмо ни крстили нашу велику државу. Још се
споримо око тога шта је српско, шта је хрватско, шта је
словеначко, далматинско, црногорско или осанско.
Створили смо Југославију, али не и Југословене.

173
 - Држим да је, већ осамнаесте, држава морала ити
крштена као Краљевина Југославија. Молим вас да ту грешку
отклоните. Имате моју пуну подршку.
- Ја сам ио за Југославију и осамнаесте, али сте ви,
господине Радићу, или ултимативно против тог унитарног
имена. Ви и Никола Пашић.
- Точно. Био сам тада против. Био сам и против
монархије. Точно, точно. Сада схватам да сам гријешио...
Људски је гријешити, Ваше величанство. Вјероватно ћу
гријешити и у удуће. Ви сте краљ. Не о раћајте пажњу на
моје ријечи, радите по своме. Боље и даље видите од мене.
- Охра рујете ме. Ми смо, господине Радићу, пред новим
ратом... Можда смо пред ратом, и то рзих дана. З ог
Далмације и Ал аније. Она надувена жа а од Мусолинија
наредила је мо илизацију двадесет својих дивизија. На
строго поверљивом састанку са генералима, а један од њих је
мој пријатељ из Великог рата, дословце је рекао: „Муњевитом
инвазијом, окупирати Ал анију и од ацити југословенску
војску од читаве далматинске о але! “
- Он је за лудницу! - дрекнуо је Радић и, неопрезно,
капљицама пљувачке попрскао Александра. - Опростите,
опростите, молим вас - кренуо је да својом марамицом
о рише краљево лице. - Као да ме је куршум погодио,
изгу ио сам и присе ност и пристојност... Хоће, дакле, тај
нитков, да нам отме читаву Далмацију, срце живо да нам
ишчупа, мало му је Истра, мало су му Ријека, Задар и
сјеверни наши отоци... Хоће да нас сахрани.
- Неће, неће, смирите се. И ја сам наредио мо илизацију.
Најхитније ћемо, према Јадрану и Ал анији, упутити десет
наших дивизија, а то је као тридесет Мусолинијевих.

174
 - Точно, точно. Никакви су војници. Умију да се оре само
док су ушанчени. Изван ровова су као зечеви.
- Је ли то ваше лично искуство?
- Ја и пушка, ја и ајонет. Па још овако кратковид, округао
и де ео - смејао се. - О Талијанима као орцима причали су
ми наши који су се са њима тукли на Сочи и Пијави... Ипак,
тре ало и да мо илизирамо више од десет дивизија.
- Наоружање је наш про лем, господине Радићу. Боље
рећи, про лем је наша скупштина. Страначке свађе,
трговине и локада усвајања најважнијих закона... Буџет
војни локиран, а Французи неће да нам пошаљу ни топове,
ни тенкове, ни рзе разараче, док им све то не платимо.
Замолио сам Чехословачку да нам, најхитније, позајми
авионе, митраљезе, пушке, гранате, пилоте... Помозите,
господине Радићу. Маните се дугачких и јалових расправа,
интерпелација и свађа у парламенту. Опрема војске, помоћ и
ескаматни зајмови сељацима, з рињавање ратних
инвалида и сиротиње... ти закони не смеју да чекају ни
минута.
- Рачунајте на мене и моје посланике. Рачунајте, наравно,
и на посланике господина Пашића. Наша коалиција је
државотворна и одговорна. Рад парламента кочи ср ијанска
опозиција. И репу ликанци и црнорукци.
- Црнорукци? Ко су они?
- Примитивци и укаџије, Ваше величанство. Има их у
свим ср ијанским странкама. Нас, Хрвате, називају
трговцима српском крвљу. Ружним ријечима нас, сваког
дана, опомињу да су нам Ср и донијели сло оду, да ова
држава није и наша, него само њихова... Болно је то слушати
и подносити. Ми смо, дакако, захвални Ср ији и цијенимо
њене огромне жртве, али...

175
 - Истину говорите, немојте да се оправдавате. Ако ишта
дође главе овој држави, онда ће то ити отровни језици и
пера малоумних и Ср а, и Хрвата, и Словенаца, и
мухамеданаца нашег народног корена, али Ср а и Хрвата
пре свега.
- Спреман сам да прихватим ресор југославенског
министра просвјете... Не разумијем, заиста, зашто је Свети
Сава школска слава свих нас, и православних, и католика, и
муслимана. Покренућу јавну кампању да се то промијени.
- Немојте, молим вас. У праву сте, али немојте. Ви сте
Хрват и католик. Ја ћу то да урадим. Чим се вратим са овог
путовања и чим се разреши напетост у односима са
Италијом.
- А гдје путујете?
- На фронт. На прву линију фронта. Тамо где Мусолини
мисли да смо најсла ији... Идем у Македонију, па на Косово,
па у Црну Гору, па уз Далмацију све до Задра, па одатле до
Загре а. Загазићу и у наш Јадран, проћи на ратним
родовима нашим, југословенским, морем... Далматинци су
врсни морнари. Ср ија, као што знате, није имала море.
- Ако се не варам, командант наше ратне морнарице је
адмирал Драгутин Прича?
- Јесте. Да ли га познајете?
- Не познајем га осо но, али сам о њему слушао све
нај оље.
- Он и већина наших морнаричких официра су Хрвати
који су служили у ратној морнарици Аустроугарске. Желео
сам да у нашу војску, у чину војводе, преведем и аустријског
маршала Светозара Боројевића, „тигра са Пијаве“, како су га у
рату или прозвали. Умро је, нажалост... Можда нисте знали
да сам чин генерала нудио и арону Емануелу Цвјетићанину,

176
првом ордонансу цара Фрање Јосифа. Он је ио у другом
аутомо илу, одмах иза Фердинандових кола, у моменту
атентата у Сарајеву. Нудио сам му чин генерала, он се
захвалио и од ио.
- Славко Кватерник није од ио. Пуковник под ечким
царем, пуковник под југославенским краљем. Ви сте, заиста,
милосрдни и племенити.
- Стичем утисак да аш не волите пуковника
Кватерника?
- Сумњам у његово југославенско опредјељење. Узгред, он
није ни чисти Хрват.
- Не мора то ништа да значи. Ево, први ордонанс краљице
Марије, пуковник Виктор Викерхаузер, по оцу је
Аустријанац, а по мајци Италијан... Мој циљ је, господине
Радићу, да Југославија уде алканска Америка. Да свак уде
оно што јесте, и Хрват, и Ср ин, и Немац, и Ар анас, и
католик, и православац, и муслиман... али да уде и
Југословен. Да му припадност таквој држави уде главна
нација и главна вера. Можемо ли, господине Радићу, имати
такву Југославију?
- Такву, само такву, или је неће ити, неће заживјети и
преживјети. Дивно је имати Америку за узор, али Америка
није унитарна, она је савез држава.
- Али, господине Радићу, америчке државе нису ни
племенске, ни националне, ни расне, ни религијске. У томе је
снага Америке. Ви сте за федералну Југославију, за
федерацију или конфедерацију националних држава.
Опасно је то, много опасно. Националне државе и тежиле
својој пуној суверености и сецесији. Ја сам за федерацију
југословенских покрајина ез националног или религијског
предзнака. Сада имамо тридесет и нешто регионалних

177
о ласти. Показује се да је толика раздро љеност
компликован и прескуп механизам. Размишљајмо о
федерацији покрајина или регионалних државица које
исмо назвали ановинама.
- То и захтијевало и промјену Устава.
- Промену Устава и још доста чега. Укључујући, наравно,
и промену имена државе... Размислите, молим вас, о свему
овоме. Кључна је подршка Хрвата.
- Размислићу, већ размишљам. И мислим да ће главни
отпор пружити ср ијанске странке, српска црква,
национална интелигенција и сви који Југославију сматрају
проширеном Ср ијом.
- Знам, знам, али тај отпор ћу ја морати да сламам. Ви се
по рините за Хрвате.
- Ништа неће успјети ез ваше помоћи. Ви сте краљ и
Хрвата.
- Ја сам, у овом часу, мета Мусолинијеве олести. Заиста
мислим да је он ментално о олео... Послао ми је поруку да ће
непријатељство Југославије са Италијом он преокренути у
пријатељство ако прекинем пријатељство и савезништво са
Француском...
- Чисти идиот... Опростите што сам вам ускочио у ријеч.
- Одговорио сам му да пријатељ не може тражити од
пријатеља да раскине пријатељство са ило ким. Узвратио је
разјарено. Нећу да препричавам... Ево његове депеше, оље
да је прочитам... Ваше рија ељс во са Франц зима је иш ољ
у ерен мени у лаву. А ка неко у ери иш ољ у мене, ја осе нем за
рвим оружјем које мо у наћи. Ако је о нож, ја а за о ем међу ре ра
ре не о ш о он ус е а уца. И алија мора на Балкан, у Далмацију
и Ал анију римских цезара! Ето, чули сте шта пише и како
пише Дуче, вођа Италијана.

178
 - Страх ме је, Ваше величанство. Тај луђак ће нас напасти.
- Жели то, али не сме. Французи, Чеси и Румуни су уз
нас... Опет, луђаци су непредвидиви. Спремајмо се за рат. Не
уде ли га ове године, иће га за пет или десет година. То је
неиз ежно. Рат и освету прижељкују све државе поражене у
Версају.
- Италија није поражена, она је ратни по едник.
- Она се, з ог Далмације, сматра изданом у Версају.
Изданом и пораженом. Зато Мусолини прети и Французима
и нама.
- Неизмјерна хвала, на овој аудијенцији и разговору,
Ваше величанство... Буде ли новинара пред двором послаћу
једну поруку Мусолинију...

Десетак новинара, домаћих и страних, међу њима и Лука

Месечина, дуже од пола сата испитивали су Стјепана
Радића. Већ сама чињеница да се толико дуго задржао код
Александра ила је сензација. Узалудни су или покушаји да
Радић открије ишта од оног што је он рекао краљу и краљ
њему. Увијено, у фразама, наглашавао је своју оданост краљу,
као мудром државнику, и непоколе љиву посвећеност своје
странке ор и за хрватску државу у федералној Југославији.
Бенита Мусолинија није ни споменуо.
Из једне свеске Луке Месечине, чији су неки листови
иструлили од влаге, није јасно да ли је академик Милутин
Миланковић, професор не еске механике на Београдском
универзитету, ушао у двор истог дана када је у двору ио и
Стјепан Радић, или се то десило који дан касније. Ушао је у
двор и, после само неколико минута, изашао из двора,
заједно са краљем. Изгледало је да иду у шетњу, према

179
Калемегдану. Дискретно, такорећи невидљиви, пратили су
их агенти тајне служ е. Дошетали су до Патријаршијског
двора. Ту их је сачекао Лука Месечина и, заједно са њима,
ушао код патријарха Димитрија. Не може се прочитати,
нити на други начин сазнати, зашто патријарх није дочекао
краља испред Патријаршијског двора, ако је знао да он
долази у посету. А, по свему судећи, знао је да Александар
долази, кад и са ким, јер је цео Синод ио на окупу.
Патријарх је, изгледа, знао и зашто краљ долази, па му је,
може ити, својим неизласком пред њега, унапред, поручио
да узалуд долази. У тако нешто, међутим, тешко је
поверовати. Ма какав спор између краља и патријарха да је
ио у питању, патријарх и, са уважавањем, дочекао
суверена своје државе. Намеће се једини логични закључак
да је, из неког њему знаног разлога, Александар изрежирао
неспоразум. Напросто, на састанак са патријархом и
Синодом дошао је раније него што је ило договорено. Из
хира или навике ратника да приређује изненађења.
Од уласка у Патријаршијски двор, па до изласка из њега,
све је ило „туро но и ван протокола”, записао је Лука
Месечина, не спомињући име ниједног од петорице
присутних владика. Александар је ушао у салу љутит и
намргођен. Ратна униформа пешадијског пуковника, чизме,
официрски опасач и мрки поглед појачавали су утисак да он,
тога дана, у тој сали, наступа као командант, а не ни као
монарх ни као верник. Благо се наклонио свима њима, а
руковао се једино са патријархом и сео. Академик
Миланковић и Лука Месечина целивали су патријарха у
руку.
- Изволите, слушамо вас, Ваше величанство - рекао је
патријарх. Ако је краљ показивао надмоћ Круне над црквом,

180
патријарх је, очито, узвраћао поруком да црква признаје
једино Бога изнад се е.
- Сви ви до ро знате зашто долазим и шта тражим. У овој
држави, чији сам краљ, живи око четрдесет и седам
процената православних и само нешто мање римокатолика и
протестаната. Остали су мухамеданци или мојсијевци. Сви,
такође, до ро знате да сви хришћани, ез о зира на то којој
грани хришћанства припадају, поштују исту Би лију, исти
Нови завет, моле се истом Богу и славе рођење и васкрсење
Христово. Да ли је нормално да, у овој држави, хришћани
славе два Божића и два Васкрса? Да имају два календара,
јулијански и грегоријански? Један од та два календара,
јулијански, драстично је погрешан, а ни други,
грегоријански, није сасвим тачан. Једини тачни календар је
календар нашег академика Милутина Миланковића, који је
овде са нама. На са ору свих православних цркава, пре три
године, тај календар је усвојен једногласно. Усвојен је као
српски календар. Зашто, питам вас, српска црква од ија
српски календар академика Миланковића, иако га је на
васељенском са ору прихватила, а служи се календаром
римског императора Јулија Цезара, паганина који је живео
пре Христовог рођења? Захтевам од вас одговор.
- Српска црква не срне и неће да мења ни Божић ни
Васкрс наших предака - одговори патријарх.
- То није одговор. То је изговор.
- Српска црква је светосавска црква и она од ија и
календар и празнике западних јеретика.
- Којих то западних јеретика? Француза, Американаца,
Енглеза? Јесу ли јеретици наши ратни савезници? Без
њихове помоћи данас не и ило ни Ср ије ни српске цркве.

181
 - Ср ије нема. Ви сте је укинули. Српске цркве има и њу
не можете укинути - рече један владика.
- Бирајте рећи, преосвећени владико - рече патријарх. - У
госте нам је дошао краљ Ср а, Хрвата и Словенаца... Нису,
Ваше величанство, јеретици наши ратни западни савезници,
него њихове цркве... Не све њихове цркве. Англиканску и
старокатоличку српска црква грли и поштује.
- Па, и те западне цркве, које грлите и поштујете, рођење
Исуса Христа прослављају двадесет и петог децем ра, а не
седмог јануара. Нешто друго је у питању. Кажите ми шта је
то?
- Нећемо ватикански календар - од руси патријарх.
- Мој календар није ни грегоријански ни ватикански,
него мој - повика академик Миланковић. - Грегоријански
касни за један дан у три хиљаде година, а мој касни за један
дан у тридесет хиљада година. И, ако нисте знали, ја сам и
Ср ин и православац.
- У овоме часу, ваш календар се, господине Миланковићу,
подудара са грегоријанским, са ватиканским календаром. И
ми га нећемо, јер је јеретички. Ми ћемо славити Божић и у
мају, само не кад и Хрвати - омаче се патријарху.
- Страшно, страшно! - ухвати се Александар за главу. - Ви
не држите ни до науке, ни до Христа. Као да вам је мржња
врхунска вера... Знате ли ви колико и се з лижили Ср и и
Хрвати, Ср и и Словенци, ако исмо, истога дана, славили
хришћанске празнике? И знате ли, за име милога ога,
колико нас, додатно, раздвајају различити црквени
календари и празници?
- Они су ватиканци, а ми смо светосавци. Не
присиљавајте нас да се одрекнемо Светог Саве.

182
 - Вас, таквих, Свети Сава и се одрекао, али ја, на моју
жалост и несрећу, не могу. Створио сам нову државу, али
нећу и не могу да стварам нову српску цркву. Једино што
хоћу и што желим је да вас уразумим и опоменем да ваша
мржња може само да породи мржњу, можда и већу од ваше,
која ће нас, све заједно, и ватиканце и светосавце, да сагори и
шатре... Овој нашој новој и великој држави потре ни су
мостови, а не динамит испод њих.
- Ако руска црква прихвати српски календар академика
Миланковића, можда ћемо и ми. Пре тога, никада и ни по
коју цену.
- Која руска црква? Она, комунистичка, у ез ожничкој
диктатури, чије свештенике у ијају а храмове руше? Или
ова, у из еглиштву, која је ез руског народа? И ко сте ви,
Ср и или Руси? Чија сте ви црква, српска или руска?
- Антикатоличка и антихрватска - повика један други
владика. - Нисте имали наш лагослов да стварате
заједничку кућу са католицима. Српска црква је само за
Краљевину Ср ију, за Велику Ср ију.
- Ваше величанство, са нашом војском, нашим несрећним
народом, са вашим великим оцем и са вама, преживео сам
ал анску голготу и нашу не еску трагедију. Ви то до ро
знате и, надам се, поштујете - рече патријарх Димитрије. -
Глас свете српске цркве глас је српског народа и тај глас ви
морате да поштујете. За заједничке календаре и празнике са
јеретицима, след еницима антиправославног Ватикана, и за
ма какве договоре и уступке Хрватима, па нека сте и сами
цар Душан, немате подршку српске цркве и узалуд је
тражите.
- Наш разговор је завршен - скочи Александар и, ез
поздрава, крену из сале. - Завршен је за данас, али није

183
завршен, да знате - окрете се и севну војничким погледом. -
Ја не гу им итке за спас Ср ије, а итка против вас, таквих
какви сте, суд инска је итка српског народа!

- Који Христос, какво Јеванђеље, мени се причињавало да сви

они носе копља и мачеве - рекао је академик Миланковић, по
изласку из Патријаршијског двора, а записао, у свом
Дневнику, Лука Месечина.
- Пренаглих, и то непотре но - рекао је Александар, после
дужег размишљања. - Патријарх Димитрије... рођењем
Павловић, из Пожаревца, племенит је човек до ре душе. Он
не мрзи никога. Напросто, верски део његовог ума само је
замрачен за помирење и з лижење православних и католика.
Утицај грчких и руских теолога, оље рећи, руских и грчких
зилота. Таквих је много и на католичкој о али хришћанског
Јордана... Морао сам патријарху и владикама прићи
другачије. У тихом гласу глас је Бога, пише у Би лији... Моја
шумадијска и црногорска крв... прокључа нагло и плаховито
- одмахну руком и опсова, али ни професор Миланковић ни
Месечина не чуше ту псовку.
На мол у краља Александра, елешке Луке Месечине са
мучног састанка код патријарха, као ни коментар написан за
лист Ју ославија, нису о јављени.

Дневне новине Луке Месечине иле и, вероватно,

најтиражније у држави, само да су о јављивале макар и
делић онога што је он знао и крио од читалаца.
Присуствовао је многим, најповерљивијим, Александровим

184
сусретима и разговорима, краљ му је поверавао разне тајне,
имао је приступ стенографским елешкама, супруга
Валентина преносила му је дворска оговарања и скандале.
Једном приликом, на Опленцу, у шетњи, Александар му је
рекао: „Верујем, ез имало сумње, само четворици људи:
кнезу Павлу, војводи Мишићу, и вајару Ивану Мештровићу.”
Лука је упитао: „А ко је четврти?” Александар се осмехнуо:
„Четврти си ти, Месечино.”
У августу , пред полазак на „фронт” према
Мусолинију, један од те четворице, војвода Живојин
Мишић, више није ио међу живима, а Мештровић је, на
краљеву мол у, хитно, допутовао у Београд. Александар је,
вероватно, уживао у ласкањима, јер нема човека коме су
мрске њему упућиване похвале, али он ласкавце није волео.
Није им веровао и зазирао је од њих.
- Југославен сам, онај најжешћи, жешћи него што сте ви,
Величанство, али сам и Хрват - рекао је Мештровић
Александру, кад су се први пут срели. - Ви се, Величанство,
искрено трудите да заволите Хрвате, што је погрешно -
зачудио је краља. - Ви нисте живјели са Хрватима, ви их не
познајете, а морате да их упознате, па тек онда да их
заволите или не заволите.
Александар га је, тада, са наглашеним опрезом, замолио
да он уде аутор најзначајнијих споменика који ће се
градити у Београду. Један и ио посвећен по еди у Великом
рату и уједињењу Југословена, другим и Ср ија изразила
своју захвалност Француској, а трећи споменик ио и
незнаном јунаку, свим палим војницима у свим ратовима,
који су, езимени, остајали на раз ојишту.
- Споменик незнаном јунаку, наврх Авале, изнад
рушевина средњевековног градића Жрнова - загледао се у

185
вајара.
- Инспиративно, веома инспиративно, али ја их да
извајам и кип који их назвао Мајка Хрвата - одговорио је
Мештровић. - Тај кип ио и по лику моје мајке Марте.
Краљ му је понудио цигарету.
- Мајка Хрвата... мајка једног Хрвата или свих Хрвата...?
Овај наш језик је, понекад, двосмислен.
- Лик ће ити моје мајке, а сим олизираће мајку свих
Хрвата - засмејао се Мештровић.
- Радо их тај кип поставио у ашти Новог двора, уз
заслужени откуп, наравно - рекао је краљ.
Тада је започело њихово пријатељство. Мештровић му
није подилазио, није му се улагивао, него му је, у лице,
сасипао све што је мислио.
- Кажите ми, Иване, куд плови ова наша, југословенска
лађа? - упитао је Александар чим су сели. - Да сте ви капетан
те лађе, да ли исте мењали курс пловид е?
- Бих, и то одмах. Југославенски занос је у опасном
опадању. Многи доскора најискренији Југославени међу
Хрватима, чак и у Далмацији, упркос страху од Мусолинија,
не скривају да су огорчени. Све, аш све, сем југославенске
војске, постаје им туђе и мрско. Људи причају да им је ило
оље под ечком управом. Постојали су закони и ред, имали
су своју власт у опћинама, свој покрајински парламент,
сло одне из оре, цивилизирану државну управу... Да сам
капетан лађе, ја их људима вратио све што су имали.
- Али, Иване, колико знам, скоро ништа од тога што су
имали није им укинуто. Нисмо мењали ни локалне законе,
ни чиновнике, ни судије.
- Нисте до ро о авијештени, лажу вас управитељи
Хрватске. Тамошњи српски чиновници, жандарми,

186
порезници, наставници у школама, уо разили су да су они
старатељи над Хрватима, да Хрватске нема нити је смије
ити. Они су по једници, а Хрвати су по ијеђени. Српски
свештеници намећу Хрватима култ Светог Саве и некаквог
светосавља, а луда са раћа њихова, католички фратри и
искупи, као да су то једва дочекали. Проповиједају мржњу
према окупаторима и шизматицима, позивају на по уну
против еоградског јарма и тираније... На врху државе све је
другачије. Хрвати су у њеном имену, у застави, у химни, у
Влади, у парламенту, у дипломацији, у морнарици су готово
сви Далматинци, краљица Марија о лачи једнако и
шумадијску, и далматинску, и црногорску, и загорску, и
словеначку и муслиманску народну ношњу. Све је то дивно и
за поздравити, али доле, међу народом, нека је друга држава
и управа... Франковци, аустрофили и Стјепан Радић у
великом су успону, а идеја југославенства у трагичном паду.
- Био је, пре неки дан, Радић код мене. Молио сам га да
помогне у преуређењу државе. Да је децентрализујемо и
уредимо по америчком узору. Дао ми је реч да хоће. Не
за орављам, наравно, шта је, доскора, говорио и за шта се
залагао, али ме је уверавао да је увидео своје погрешке. Могу
ли се поуздати у ту његову промену? Могу ли му веровати?
- Ја то не знам, а не зна ни Радић. У Сплиту причају да на
разговор са њим човјек мора повести најмање два
стенографа и три свједока... Изјутра каже једно, у подне
нешто друго, а увече пориче све... Не, не, није он преварант,
он је увијек искрен, само што никада не зна ни што точно
хоће ни што неће. Стјепан је типични менталитет већине
Хрвата.
- Како то? - насмеја се Александар.

187
 - Рекох вам кад смо се први пут срели, Хрвати су увијек
незадовољни. Увијек нешто траже, али не знају ни што ни
зашто... Није виц, него је истина, да су, једном приликом,
највиши хрватски представници отишли у Беч, тражећи да
их прими цар и да му они саопште своје захтјеве. Цар је
одговорио да му, прецизно, у писаној форми, предоче шта
траже, па ће их примити. Пријема није ило, јер они нису
могли да формулишу шта захтјевају... Упознајте Хрвате, па се
онда договарајте са њима. По Загре у галаме да је Хрватска
све до Дрине и Земуна и да су, са тим програмом, ушли у
Југославију. Када им се каже да и Хрвати, у таквој Хрватској,
или у једљива мањина, они се зачуде и з уне, па одговоре
да је, можда, Југославија оље рјешење. Малу Хрватску неће,
а велика Хрватска је ајка. Такви су, такви смо, и по томе
налик Ср има. Југославија је, за већину Ср а, прихватљива
само као проширена Ср ија, иако су и они мањина у њој.
Хрвати су наличје Ср а. Дакако, може се рећи и о рнуто.
Превише смо слични, такорећи исти, а то је опасно. Највећа
омраза извире из малих разлика...

На путовање, које ће потрајати скоро четири седмице, краљ

Александар и краљица Марија, са пратњом, кренули су,
половином септем ра , из Београда према Скопљу,
о ишли Македонију, Косово и Метохију, Црну Гору,
Далмацију, негдашњу Војну крајину у Хрватској, и стигли у
Загре почетком окто ра. Стране новинаре, дипломате и
шпијуне, нарочито италијанске и француске, занимало је
како ће Александар ити дочекан у најсиромашнијим и
најровитијим провинцијама своје државе. Хоће ли му
приредити протесте македонски Турци, муслимани и

188
 угарофили? Како ће га примити косовски Ар анаси? Хоће
ли га Црногорци поздравити као свог господара, јесу ли
зацељене ране од ожичне по уне? Да ли ће се, кад уде у
Далмацији, краљ усудити да се одмакне од о але и на
ратном роду се отисне према Мусолинијевим разарачима,
приправним да отворе ватру? И, коначно, хоће ли
Александар преживети то дугачко и опасно путовање?
„Свуда куда ће он проћи, вре аће га атентатори”, писао је
лондонски О сервер. „Превише је оних који желе да у ију овог
краља-ратника, јер верују да ће, са његовом главом, пасти и
Александрова краљевина. Стаљин, Мусолини, Хорти,
угарски Борис, заветници Велике Ал аније, хрватски
сецесионисти, носталгичан за ечком монархијом, чак и
многи српски официри и екстремни националисти, међу
којима је и краљев рат Ђорђе, држе га на нишану, и само
чекају прилику да повуку ороз, исучу нож или хитну ом у.”
Знао је, наравно, Александар да је његова глава мета, али
није хтео да ико види да га је страх. Имао је, око се е, по три
прстена ројног и неприметног о ез еђења, а као да га нико
није чувао. Напрасно, изненада, у војничкој униформи,
кренуо и ка окупљеном народу, ушао у гомилу, руковао се са
људима, причао са њима, позирао фото-репортерима. На
граници са Бугарском ускочио је у ров своје војске, осмотрио
угарске ровове, хировито искорачио на камењар и, дуго,
дуго, кроз дур ин, нешто проматрао. Слично је поступио и
на граници са Ал анијом. У Пећи, у центру града, учинило
му се да га једна група Ар анаса стреља нимало
пријатељским погледима. Запутио се ка њима, поздравио их
и руковао се са сваким од њих...
Као да се инатио са смрћу и тражио куршум за се е.
Можда и з ог тога што је, свуда, ио опијен најтоплијим

189
дочеком, којему се није надао. Нигде није ило ниједног
протеста, ружног повика или звиждука. Власт, сигурно, није
могла да изрежира такву спонтаност. Претворна радост
могла је ити наређена локалним чиновницима, страначким
од орима, жандармима, порезницима, еговима, разним
профитерима и гуликожама, свештенству свих конфесија,
али не и сиротињи, а она је ила нај ројнија на свим
дочецима. О ични, мали, сиромашни и од власти презрени и
од ачени људи, у сусрету са краљем као да су тражили наду
за се е, јер је њима нада ила и најпотре нија.
Један човек из Александровог о ез еђења дрхтао је од
еса. Владета Милићевић. „Жутокљунац”, како су га звали
стари о авештајци, нескривено и љу оморни на тог
младића, којег су сматрали уљезом, можда и страним
агентом у југословенској Служ и ез едности. По
препоруци професора Арчи алда Рајса, криминолога
светског угледа и ратног пријатеља краља Александра,
Милићевић је о авештајни занат изучавао у Паризу, Берну и
Лондону. Талентован и ам ициозан, по повратку у Београд
није нарочито марио за ауторитете изнад се е. Брзо је постао
главни стручњак за антитероризам, а Служ у ез едности,
упркос снажним отпорима, преуређивао у модерну и
мо илну тајну војску, како је говорио. „Наше очи и уши су
доушници у шта овима непријатеља“, ило је његово начело.
Хватао се за главу од очајања и страха, немоћно
посматрајући како Александар, по Македонији и Косову,
чика суд ину. „Нема служ е која овакве може да заштити”,
гунђао је у се и, журећи да се, кад и Александар ушао међу
народ, нађе што лиже њему. Кад је краљева колона кренула
ка Црној Гори, и мало застала на планини Чакору, да се краљ

190
и краљица фотографишу, Владета Милићевић није могао да
се уздржи.
- Ви морате да поштујете протокол - наред одавно се
о ратио Александру. - Краљ, поготову краљ, нема право на
самовољу.
- Млади човече, о каквој самовољи говориш - изненадио
се Александар.
- За оравите грљења, руковања, јуначења на граници.
Шта смете, а шта не смете, пише у програму.
- Ти си, значи, мој анђео чувар?
- Владета Милићевић, шеф одсека за антитероризам,
Ваше величанство.
- А, ти си тај. Чуо сам за те е - понуди га цигаретом.
- Хвала, не пушим на дужности, Ваше величанство.
- Иначе, пушиш, кад ниси на дужности - осмехну се
Александар.
- На дужности сам сваког трена, док ринем о Вашој
ез едности.
- Не ринеш о томе само ти, има их још много.
- Свак одговара за се е... Овај пропланак није подесан за
одмор. Идеална сте мета за снајперисту.
- Милићевићу, нико у Црној Гори и не помишља да ми
нанесе неко зло.
- Недавно сам ио у Риму. Они плаћају анду Маја
Вујовића.
- Ко је тај?
- Вођа једне групе одметника, групе комита. У о рачуну
са нашом полицијом недавно је у ијен, али његова анда
није раз ијена. Према мојим сазнањима, нешто опасно
припремају кад удете у Никшићу.

191
 - Ја сам, Милићевићу, помиловао све одметнике у Црној
Гори. Неки од њих примљени су и у нашу војску и полицију.
- Помиловали сте оне који нису окрвавили руке, а у овој
Вујовићевој анди сви су окореле у ице. У ијају махом
цивиле, и православне и муслимане. У ијају и по
Херцеговини.
- Сандро, молим те да поштујеш упозорења господина
Милићевића - рече краљица.
- Не упозорења, него наређења - окуражи се Милићевић.
- Много си дрзак и хра ар. Волим такве људе, али иће по
моме, а не по твоме. Нико од мене, у мојој Црној Гори, неће
правити кукавицу која се плаши свог народа...

Готово да и нема вароши и варошице у Црној Гори коју су

зао ишли краљ и краљица. Она је ила у црногорској
народној ношњи, а он у ратничкој униформи. Шапку са
раз ојишта Великог рата скинуо је само на Цетињу и главу
прекрио капом коју је носио његов деда, краљ Никола. На
Цетињу је спавао у кући у којој се родио. Валентина, супруга
Луке Месечине, записала је да је њој краљица Марија
причала да, те ноћи, у родној својој кући, Александар није
ни ока склопио. Само је пушио и ходао. Негде, пред зору,
рекао је супрузи: „Мињон, сутра идем на Ловћен, код
Његоша, а ја само размишљам о ђеду Николи и о аки
Милени. Тражим оправдање у државним разлозима и
потре ама. После рата сам га видео. Сада, са Цетиња,
оправдање не видим. Огрешио сам се о њих двоје.“
Сутрадан, око поднева, на тргу испред некадашњег двора
свога „ђеда“ краља Николе, на чијем је крилу одрастао, дуже
од сат времена делио је златна одличја најугледнијим

192
Црногорцима, а старим ратницима позлаћене са ље и
ку уре. Затим се, у тишини, као да је у манастиру, о ратио
народу.
- Шта је мени Црна Гора, Црногорци? - упитао је. И,
одмах, одговорио на то питање: - Мени је Црна Гора мајчино
млијеко!
Лука Месечина пише да је рекао још нешто, али се од
урне есних поклича и пролома одушевљења ништа није
чуло. Кренуло је црногорско коло на тргу, одјекивале су
песме. У том колу, поскакујући на свој начин, ио је и Павле
Радић, синовац Стјепана Радића. На глави је имао
црногорску капу, са једном речју, на ћирилици извезеној.
Његош.
На врху Ловћена освештана је капела у којој је, по својој
жељи, Његош сахрањен. Аустријанци су, шеснаесте, капелу
срушили, а мошти владике црногорског и великог песника
оскрнавили. Краљ Александар је платио о нављање гро не
капеле свог славног претка. Само што је почело опело, неко
из народа гласно је узвикнуо: „На крову смо отаџ ине, на
кољена Ваше величанство!
Краљ је клекнуо. За њим и краљица. За њима сви.

- Браћо наша најрођенија, нека су лагословене мајке које су

вас родиле!
Овим речима до родошлице, др Јосип Смодлака дочекао
је, у новем ру осамнаесте, улазак српске пешадије у Сплит.
Фуд алери Хај ука и више од двадесет хиљада Сплићана
клицали су: „Југославија, Југославија.” Италијанска војска,
која је већ ила заузела Задар, застала је пред Сплитом.

193
Генерали су јављали својој команди: „Стигли Ср и, не смемо
даље. “
Овога септем арског дана, двадесет и пете, а топло је и
ведро у Сплиту, град се излио на улице, да поздрави долазак
краља Југославије. Мусолинијеви репортери и агенти су
шокирани. Одушевљење је исто као и осамнаесте. Не само у
Сплиту него и у читавој Далмацији. На Корчули, Хвару и
Вису, јадранским острвима која су трн у оку империјалних
ам иција римских фашиста, сви мештани су, еуфорично,
клицали Александру и Југославији.
На морској пучини, у даљини, ратни су родови Италије.
Пуцњи из топова, који гађају у не о, да заплаше Александра,
до ро се чују. У Сплиту више нема српске војске. На риви
постројени морнари Војске Краљевине Југославије. Плаве
униформе, светлуцају цеви оружја.
- Помоз’ Бог, јунаци! - поздрави их њихов врховни
командант. На њему је ела униформа адмирала.
- Бог ти помогао! - хорски узвратише морнари.
Александар приђе државној застави и пољу и је. У ставу
мирно, и он и морнари и пратња краљева и народ на
сплитској риви, слушају химну. Три химне у једној; Боже
рав е, Лије а наша омовино, На реј, зас аве славе.
Александар ушета међу морнаре. Рукује се са њима, а они
рапортирају како се зову и одакле су. Марјан Шимић из
Цавтата, Милан Јурјевић из Ши еника, Јоже Дрновшек из
Мари ора, Стипе Смоје из Сплита, Лазар Митровић из
Ниша, Мехмед Сердар из Мостара, Ханс Бауер из Новог
Сада, Илија Ба ић из Београда, Иван Марчинко из
Ши еника...
- Ко је заповедник крстарице? - упита Александар.

194
 - На служ и, Ваше величанство. Контраадмирал Јуре
Шимић.
- Наредите паљ у из рзометних топова. Да чује
Мусолини музику југословенске Далмације!

195
 Лу ница

Према запису Луке Месечине, турнеја по Македонији, Црној

Гори, Далмацији и Хрватској „као да је опјанила
Александра”. Веровао је да су се унутрашње уре у држави
смириле. Веровао је да су оне стотине хиљада људи, који су
га свуда одушевљено поздрављали, најтврђа рана
апостолима мржњи и подела, а њих је највише ило међу
свештенством, политичарима и њиховим странкама. Ма
колико да је ио сумњичав према Стјепану Радићу, чинило
му се, и то га је радовало, да је вођа Хрвата, напокон, у
за орав преселио свој програм сецесије Хрватске. Лично је
ушао у Владу и до ио жељени ресор министра просвете.
Полажући министарску заклетву, одрецитовао је и своју
песму посвећену Александру. Краљу ви ешко ока, свје иониче
са Ис ока, који с оји ва ра а, Ср ина и Хрва а. На Опленцу је
клекнуо крај гро ова Александрових предака. Посетио је и
команданта Гарде, генерала Петра Живковића, отишао и до
Чачка, да изрази своје поштовање војводи Степи
Степановићу. Савез са Радикалном странком Николе
Пашића називао је „повијесним загрљајем Ср а и Хрвата”.
Врата Двора ила су му, широм, отворена. На виђење са
краљем, долазио је када је хтео, и ез најаве. Омађијао је
Александра. Поверавао је Радићу своје планове. Да и Загре ,
ар три месеца у години, уде државна престоница. Да

196
Стјепан Радић постане председник Владе. Да се држава
преуреди у федерацију покрајина, које и имале географска
а не национална имена. Тражио је од Радића и савете како да
се прекине непријатељство са Италијом. Неопрезно, показао
му је и једну, тајну, поруку од Мусолинија: Ја сам за
савезниш во са Ср има, али не и са Хрва има.
У јануару двадесет и шесте, „док је Александар још ио на
деветом не у свог усхићења хармонијом у земљи”, Лука
Месечина је дошао у Двор са још једним човеком. У
пожутелој свесци нема његовог имена. Прецртано је, и то
тако да је, на томе месту, хартија поцепана. Тај човек ио је
агент Служ е ез едности. Није искључено да је то ио
Владета Милићевић.
- О авезан сам да Ваше величанство упозорим на
опасност од Стјепана Радића и Светозара При ићевића -
изненадио је Александра.
- Ти си експерт за тероризам, а не за политичка питања,
господине... - Име или презиме „господина” које је краљ
изговорио такође је подерано.
- Постоји и политички тероризам, Ваше величанство.
- Политички тероризам?
- Управо тако. Док је оравио у Москви, Радић је имао
сусрете и поверљиве разговоре са Троцким, Зиновјевим... за
њих двојицу је утврђено. Имамо доказе да је на његов тајни
рачун у Бечу, преко Мустафе Голу ића, уплаћено пет хиљада
долара.
- Зашто? Да и се вратио у Загре , и ио ухапшен? И да
и, у затвору, одлучио да изда и Москву, и Пешту, и се е?
- Један наш доушник тврди да је тај Радићев преокрет
договорен у Москви. Он је ољшевички тројански коњ.

197
Његов задатак је да се увуче у државни поредак и да удари,
изнутра, када му уде наређено да удари.
- Имаш ли поузданије доказе?
- Москва је у своју заверу увукла и Светозара
При ићевића. И на његов ечки рачун стигле су паре
Коминтерне. Имамо копије уплатница.
- Однос Радића и При ићевића је непријатељски...
Светозар је, као министар полиције, наредио Радићево
хапшење по његовом повратку из Москве. Светозар је лидер
Ср а у Хрватској, најватренији по орник монархије и
унитарног југословенства. Он је и жестоки противник
комуниста... Немој да ми продајеш ајке, младићу. Још ми
само реци и да је Никола Пашић у тој завери, у том
политичком тероризму, како кажеш. Пашић, а не ни Троцки
ни Зиновјев, у едио је Радића, у затвору, да се покаје и
промени своју политику.
- То је тачно. Али он се није покајао ни променио. Радић
се улукавио, да и се увукао у власт и одатле, из власти,
подржавао При ићевића, чим он крене у напад на Ваше
величанство.
- Светозар При ићевић да заокрене против Југославије?!
Немам ни времена ни воље да слушам такве глупости.
- Нису глупости, Ваше величанство - рекао је Лука
Месечина. - Био сам, недавно, у Загре у. Неколико пута
разговарао сам са При ићевићем. То више није онај
Светозар. Огорчен је з ог тога што је из ачен из Владе.
Киван је на вас, мисли да сте издали и њега и његову странку.
Он ухапси Радића, а ви Радића за министра, а њега,
Светозара, најурите у Загре , да му се ругају... По цео дан је у
једној посластичарници, опремљеној у стилу Луја XV. Не
одваја се од пудријере и огледалцета, носи их у џепу.

198
Дотерује фризуру, намешта кравату, купи зној са лица...
Много псује и много се зноји. Псује ср ијанске примитивце и
вас. Новинари га опседају, ужива у томе. Прича, отворено, да
је погрешио осамнаесте и да је, осамнаесте, Стјепан Радић
ио у праву. Мени је рекао, и ја ћу то да о јавим: „Хрватски
делегати отишли су у Београд, на поклоњење Александру,
као гуске у маглу.“ Рекао ми је још нешто. „Ср и у Хрватској
ће радије ити православни Хрвати него Ср ијанци.”
Дословце је тако рекао, али то нећу да о јавим.
- Имамо и При ићевићеве фотографије са неким Јосипом
Брозом - рече експерт за тероризам. - Тај Броз је
комунистички илегалац.
- З уњен сам... То је све што могу да кажем - рекао је
Александар.
- А ко не и ио з уњен, осмехнуо се Лука Месечина. -
Стјепан Радић сада игра улогу Светозара При ићевића,
лидера Ср а у Хрватској, а Светозар При ићевић игра ролу
вође Хрвата.

Лијепо вријеме најављује невријеме, а свака радост

преокрене се у тугу или несрећу, говорила је, и то
Александар памти, његова ака, црногорска краљица
Милена. И говорила је да несреће, и оне најмање, постају
највеће. Оне су као грудва снијега, кад се закотрља низ рдо.
Тих акиних рећи сетио се кад је, почетком априла
двадесет и шесте, Никола Пашић, председник коалиционе
владе са Стјепаном Радићем, поднео оставку. На старца од
осамдесет година, који је ио државна и национална српска
икона, ударили су Ср и, а не ни Хрвати ни Словенци ни
муслимани. Пао је з ог корупције, профитерства и

199
криминалног огаћења свог сина Радомира. Демократска
странка, из Ср ије, и Самостална демократска странка Ср а
из Хрватске, предводиле су напад. „Љу омир Давидовић и
Светозар При ићевић одсекли су главу Николи Пашићу и,
пилатовски, за главосечу означили Александра”, записао је
Лука Месечина. Краљ и, вероватно, лако порекао те
гласине, заштитио и свог деценијама главног савезника у
ратним и поратним иткама, али му је Пашићева странка
везала руке. У од рану свог „вође и ога”, радикали су
кренули учном кампањом да се, у свим варошима и
општинама, у којима је Радикална странка на власти, живом
Николи Пашићу подижу споменици, а главне улице понесу
његово име. Александар је ћутао. Нити је ту, сулуду, акцију
подупирао, нити јој се ругао. А ио је огорчен. Све што је
могао да учини ило је да премијерски мандат повери
Николи Узуновићу, Пашићевом наследнику у странци, и да
покуша да сачува коалицију са Стјепаном Радићем. Није
успео да одржи српско-хрватски савез. Радић је напустио
Владу, а Пашић је Радићев повратак условљавао својим
повратком. Почетком децем ра упутио се у Двор и затражио
премијерски мандат од краља.
- Ти, Никола, хоћеш више од тога. Хоћеш да удеш калиф
уместо калифа, краљ уместо краља - одговорио је
Александар.
- Шта рекосте, Величанство?
- И Ср ија и ја смо ти захвални, али ћеш до ити
споменике се и тек кад умреш.
- То није ила моја иницијатива.
- Могао си и морао да је пресечеш, да те твоји не срамоте.
И могао си, морао си, да о уздаш и зауздаш ахатост и
користољу ље свог сина. Ниси смео...

200
 - Шта то нисам смео? Шта сам то могао, а нисам хтео?
- Могао си да га натераш да и он оде у рат, да син уде са
оцем док смо одступали преко Ал аније, а не да се склони у
Париз. Мој отац није из рата склањао своје синове... И могао
си, морао си, кад си већ дао оставку, да останеш при оставци,
а не и да Стипу Радића тераш из Владе.
- Чујем ли ја до ро шта ми говори Ваше величанство?
- Веома до ро.
Лука Месечина пише да Александров разговор са
Пашићем није сниман, нити је ило стенографа. Краљ му је,
очито, све испричао, иако то Месечина не каже.
Пашић је у своју кућу ушао погр љен и дрхтећи.
Стровалио се у фотељу и снажно хукнуо.
- Никола, шта ти је, јеси ли до ро? - пришла му је супруга
Ђурђина.
- Онај Црногорац - одговорио је.
- Који Црногорац? Шта то говориш?
Изгу ио је свест. Супруга је све испричала лекарима, док
су њеном мужу указивали помоћ. Доживео је мождани удар,
десна рука и нога иле су му одузете. Није помогло ни
испуштање крви из вене. Изјутра је преминуо.

Одлазак Николе Пашића погодио је Александра много више

него што је он то, јавно, показивао. Тај маестро политичког
мешетарења јесте мутио и завађао, али је и истрио и мирио.
Увек је, у једној руци, држао ши ицу, да потпаљује ватре, а у
другој кофу са водом. Њега нико није волео, али су га сви
поштовали и додворавали му се, што из страха што из
интереса. Пашићевом смрћу политички суко и и ривалства
попримили су размере пожара, а ватрогасца више није ило.

201
У рингу међусо них о рачуна предњачили су лидери
странака из предратне Краљевине Ср ије. Настављали су и
заоштравали своје старе о рачуне. Демократска странка
Љу омира Давидовића и Радикална странка Пашићевог
наследника Николе Узуновића као да су ослепеле од својих
међусо ица, па су тражиле савезнике и тамо где су расуло
државе и њен слом проглашавани за „врховни циљ“.
Давидовић намигује Стјепану Радићу да је, и њему,
репу лика лижа од монархије. Узуновић уверава Радића да
је, још осамнаесте, на преговорима у Женеви, Никола Пашић
подржавао пројекат о федералној држави. Јован Јовановић
Пижон, ратни посланик Краљевине Ср ије у Лондону,
оснива Савез земљорадника и скреће улево, и он ка Стјепану
Радићу. Поврх свега, страначки расколи сла е и радикале и
демократе. „У осињаку слепих домановићевских вођа,
диригентска палица Николе Пашића доспела је у руке
Стјепана Радића”, написао је у свом уводнику, у дневнику
Ју ославија, Лука Месечина.
Вођа Хрвата диригује по своме. Одлази код Александра и,
уз ласкање краљу, каже му:
- Из оданости према вама и Вашем величанству, као и
з ог тврде вјере у југославенску државу, моја странка ће ући
у радикалску владу господина Узуновића. Страначки и
национални интерес подређујем ратској слози Хрвата са
Ср има.
- Хвала вам, знаћу да то ценим.
- У парламенту неки говоре о потре и промјене Устава, да
наша монархија уде као енглеска. Да, значајно, ограничимо
овлаштења Круне. Не замјерите што ово спомињем.
- Зашто их замерио? И ја сам за енглеску монархију, али
и за енглеске странке. Ми их немамо, господине Радићу.

202
 Разговор није вођен у Двору, него у Сламнатој кући, на
Дедињу. Та приземна зграда, трапезастог о лика, са кровом
прекривеним сламом и трском, подигнута је на пространом
дворском имању, на ру у дедињског рега. У њој, у тишини,
Александар се радо одмарао, у њој је, често, и ноћивао. Из
Сламнате куће, која га је подсећала и на Тополу и на Цетиње,
надгледао је градњу новог двора и цркве поред њега. Тога
децем арског дана двадесет и шесте, по снегу који је
провејавао, одвео је Стјепана Радића до градилишта.
Изградња двора ила је при крају. По причању архитекте
Павића, који их је пратио, крупан гавран долетео је однекуд,
кљуном загризао Радићев шешир, муњевито му га скинуо са
главе и, крештећи, са шеширом, као пленом, одлетео...
Непуних месец дана касније, не з ог инцидента са гавраном,
Радићева странка раскинула је савез са радикалима. Влада је
пала, али нових из ора није ило. Словеначка људска
странка Антона Корошеца о ез еђује нову скупштинску
већину. О е странке из Хрватске, и Радићева и
При ићевићева, прешле су у опозицију.

- Ваше величанство, уз најду ље поштовање према вама, ио

сам присиљен... - телефонирао је Радић Александру, али га је
он, гру о, прекинуо.
- Ова држава, господине Радићу, није ваша приватна
књижара. Дођите код мене када то схватите.
Краљев одговор чуо је и др Мехмед Спахо, вођа
Југословенске муслиманске организације. Био је са
Александром. Краљ га је примао често и, увек, па и када су се
спорили, са наглашеним поштовањем. О разован, али
опрезан на рецима, клонио се наглих одлука и процена.

203
Рођени Сарајлија, пет година старији од Александра,
докторирао је право у Бечу и ио највећи познавалац
шеријата. Није потицао из еговске породице. Отац његов,
Хасан-ефендија Спахо, почео је као сарајевски казанџија, да
и постао шеријатски кадија у Јајцу, потом и у Софији,
Дамаску и Каиру. Од оца кадије, више него од ечких
професора, Мехмед Спахо је учио о Босни, о несрећној
детелини четири вере, истог језика и тешке суд ине.
Стварање јединствене државе осамнаесте Мехмед Спахо је
разумео и као „провиђење”. У рзо, и као огорчење. Не з ог
уједињења, него з ог „ еоградских и загре ачких маказа
изнад Босне и Херцеговине”, планова да се та Југославија,
усред Југославије, подели и у ије. Прихватао је разне
министарске ресоре у новој држави и ивао, чинило му се,
некако од ачен. Његова упозорења да се, у Босни, више него
у Ср ији или Хрватској, рани или руши држава
Југословена, мало ко је желео да чује.
- Држава као приватна књижара, као алај егова слама.
Упамтићу ово, Ваше величанство.
- Партизанштина. На све стране партизанштина,
господине Спахо. Колико је партија, толико је и њихових
државица и каса, као да нема ни ове државе ни народа у њој.
Сељаци гладни, ратни инвалиди просе, олнице немамо,
школе немамо. Новац од страних зајмова залеђен, расту
камате, а парламент у расулу, не усваја законе о кредитима
за сељаке, о аграрној реформи, о помоћи сиротињи, о
на авци наоружања. Партије подмирују само своје исаге,
упошљавају само своје људе, пада влада за владом... седам
влада за последње две године. Сиромаштво и лоповлук на
све стране, а партије подстичу националне и религијске
кавге.

204
 - Све је то у Босни најтрагичније. Турска је заводила
некакав ред, Аустрија такође. Сада нема ни реда ни закона.
Гра и шта ко стигне. Фукара огрне националну и вјерску
ка аницу, па мути, завада и влада. Муслимани живе у
страху. Не знамо шта ћемо ни куд ћемо. Ви сте Ср и,
наређују нам. Нисте Ср и него Хрвати, наређују нам. А ми
смо ми, ништа друго, Ваше величанство... Кад заговарам
аутономију за Босну, не заговарам никакву Турску у Босни,
него Југославију, само Југославију.
- Имаће Босна све што јој припада. Променићемо Устав.
Многе про леме изазива и назив ове државе. Она мора ити
држава свих људи у њој, свих народа и вера, а не само Ср а,
Хрвата и Словенаца.
- Држава Југословена, Ваше величанство.
- Управо тако. И хвала вам на подршци. Југославија и
Југословени идеал су за који ћу и да погинем.
- Не дао драги Алах да вас икакво зло сустигне...
Сло одан сам да вас нешто упитам, да провјерим.
- Шта то?
- Да ли вас је Кемал-паша молио да и ви, као што је он у
Турској, муслиманима укинете шеријат, да за раните
ношење димија, фереџа, фесова?
- Споменуо је, у једном писму, нешто слично.
- И ви сте од или. Муслимани то неће за оравити. У
војсци имамо одвојене казане, Бајрам и Рамазан се празнују
као и Ускрс и Божић.
- Тако је и тако ће ити... Иначе, као што знате, Кемал-
паша и ја смо пријатељи. У много чему он ми је узор. Ствара
нову Турску. А ми, шта радимо? Из ори, из ори, из ори... и
све је горе после сваких из ора.

205
Нико ни наслутити није могао да ће ванредни
парламентарни из ори, у септем ру двадесет и седме, ити
последњи из ори у Краљевини Ср а, Хрвата и Словенаца.
Владине странке освојиле су двотрећинску већину.
Александар премијерски мандат додељује новом вођи
радикала, иологу Вељи Вукићевићу. За његов из ор гласају
и Давидовићеве демократе, и словеначки клерикалци и
осански муслимани. Стјепан Радић и Светозар При ићевић
улазе у парламент као сла а опозиција. Краљ је одахнуо. У
двор, код њега, долазе водећи професори са Београдског,
Загре ачког и Љу љанског универзитета. Саветује се, са
њима, о коренитим уставним реформама. Напокон, има
времена и за супругу. У одмаклој је трудноћи.
- Шта мислиш, Мињон, да се, привремено, преселиш у
Загре ?
- Зашто, Сандро?
- Да се породиш у Загре у. А следеће дете да родиш у
Љу љани.
- А четврто на Цетињу, пето у Сарајеву, шесто у Скопљу -
засмејала се краљица.
- Шесто у Сплиту... Заљу ио сам се у Далматинце и
Далмацију.
- Родићу сина, Сандро. Осећам то, знам.
- Буде ли син, иће Томислав. До иће име по краљу
Хрвата.
- А родим ли ти кћерку, које ћеш име њој да даш?
- Зорка, по мојој мајци.
- Ако желиш, породићу се у Загре у.

206
 - Не, не, за орави. Било и много ризично. Мене и
у или, кад и се те и тамо нешто страшно десило.
- Не плашим се, Сандро.
- Знам. Ја се плашим. Многима сам мета, али те е и децу
морам да сачувам...

Хрватска сељачка странка и Самостална демократска

странка Ср а из Хрватске о новиле су своје пријатељство и
удружиле се у Сељачко демократску коалицију. Хрватско-
српску коалицију, како су говориле њене вође. Стјепан Радић
и Светозар При ићевић поново су јахали заједно. О ојица
пу лицисти и харизматични говорници, а међусо но веома
лиски, изазвали су, почетком века, ес и у Бечу и у Пешти,
када су успели нешто до тада немогуће: да, у Загре у,
прогласе „уједињење хрватске и српске омладине”, загледане
у „словенски исток и југ“, пре свега у Ср ију и Црну Гору.
Јерес југословенства и развода са Аустроугарском
монархијом задо ијала је многе присталице међу Хрватима
и Ср има, ширила се попут заразе. Мржња према Ср има,
коју је, уз подршку и Беча и Пеште, распиривао Анте
Старчевић, сударила се са нарастајућим отпором Хрватско-
српске коалиције, која по еђује на из орима за Хрватски
са ор и о ара мађаронску управу ана Куена Хедерварија.
Стјепан Радић и Светозар При ићевић постају „заставе
удућности”. А када је удућност дошла, њих двојица су се
разишли. При ићевић је ио за езусловно уједињење са
Ср ијом и Црном Гором, под круном Карађорђевића, а
Радић за унију две државе, источне и западне. Та западна
држава тре ало је да уде тек створена на простору од Алпа
до Дрине, са парламентом и владом у Загре у. По едио је

207
програм Светозара При ићевића. Изненада, уочи десете
годишњице унитарног Краљевства Ср а, Хрвата и
Словенаца, Радић и При ићевић закопавају ратне секире и
о нављају загрљај из младости.
- Данас се Краљевина Ср а, Хрвата и Словенаца
расцијепила на Дрини и Дунаву - узвикнуо је вођа Ср а у
Хрватској, пољу ивши се, пред народом и новинарима, са
вођом Хрвата.
„Упамтимо до ро десети јануар двадесет и седме, дан
када се закотрљала трагедија” написао је Лука Месечина.
„Створена је Хрватско-српска коалиција против Ср ије и
Ср а, а за ову двојицу авантуриста, за Стјепана Радића и
Светозара При ићевића, краљ Александар је ан Куен
Хедервари из њихове младости и једног умрлог времена. За
несрећу која долази не окривљујмо Радића. Свој сан о
хрватској држави до Дрине и Земуна он никада није крио,
али је увек говорио и да сања улудо, све док је Ср има у
Хрватској, Далмацији, Славонији и Босни Београд лижи од
Загре а. Радић је до ио крила, до ио је При ићевића, и ми,
сви скупа, летимо ка ам ису.”
Намрштио се Александар кад је прочитао тај уводник.
Кренуо је и ка телефону, да каже Месечини да је љут на њега.
Да му се привиђају ели мишеви. Да ес говори из Светозара
При ићевића, а не његова воља. Сетио се, изненада, оног
разговора о политичком тероризму и одустао од
телефонског позива.
Као омађијан, Светозар При ићевић промовисао је се е у
„вођу пречана”. У вођу Ср а у Војводини, у Босни, у
Херцеговини, у Далмацији и Хрватској, у покрајинама које
никада нису иле у саставу ни Ср ије ни Црне Горе.

208
 - Ср и пречани нису ни Ср ијанци ни Црногорци, њих је
повијест упутила на заједничку суд ину са осталом
југославенском раћом, прије свега са Хрватима - грмео је он
на митингу Хрватско-српске коалиције у Загре у. - Овој
држави потре ан је заједнички фронт цивилизираног
свијета против варвара из Београда. Против варвара којима
је смрт молитвеник. Неће цивилизирани свијет више да
слуша њихово хвалисање Цером, Колу аром, Кајмакчаланом
и Солунским фронтом. Нека краљ Александар каже колико
кошта та проливена српска крв, па да им је платимо, и да
ућуте!
На узаврелом еоградском тргу, код Споменика кнезу
Михаилу, демонстранти захтевају хапшење Светозара
При ићевића и за рану његове странке. Један младић пење
се уз степенице постамента и, привремено, стишава ес
окупљених.
- Ја сам пјесник До росав Јевђевић, Ср ин из Босне,
некадашњи атентатор из дружине Богдана Жерајића и
Гаврила Принципа. Ја сам југословенски националиста. Ја
сам у партији господина При ићевића... Какво хапшење,
шта то улазните? Светозар казује истину. Доста прича о
ратним заслугама и ратним жртвама, рат је давно завршен.
Не руши се, него се рани, држава Југословена програмом
Светозара При ићевића...
Говор његов прекинули су протестни узвици и групица
младића која је кренула ка Јевђевићу. Жандарми су га једва
спасили од премлаћивања, можда и од линчовања...

Краљ је до ио сина. Дао му је име Томислав. На свечани

пријем у двору позвао је лидере свих политичких странака.

209
Једино је зао ишао Светозара При ићевића. Кад су се гости
разишли, са Стјепаном Радићем одвезао се до Сламнате
куће.
- Шта је ово, Стипе? Молим вас, удите искрени.
- Не узрујавајте се, Ваше величанство. Знате, као и ја,
Светозара. Луђи му и ржи језик од памети.
- Ви, дакле, не подржавате његове изјаве?
- Неке његове изјаве подржавам, а неке од ацујем...
Подржавам савез Хрвата и Ср а пречана...
- Не постоје Ср и пречани. Сви Ср и у овој држави су
Ср и и Југословени. То морате да знате.
- Дакако, дакако, у праву сте. Мислим само на извјесне
повијесне и културолошке разлике између Ср а, и не само
Ср а, који су вијековима живјели у једној, ипак,
цивилизираној царевини, и Ср а као и свих осталих, који су
стољећима или сужњи Отоманске империје... Примјерице,
на Косову, у Јањеву, достаје Хрвата. Менталитетски, они су
лижи Ар анасима, Турцима и Ср има него Далматинцима
или Загорцима.
- Говорите исто као и При ићевић, само уљудније и
увијеније. Лукавији сте и мудрији од њега.
- Немојте тако, Ваше величанство. Ја своју српску раћу,
нити у пијанству, не их назвао варварима. Нити их
вријеђао ратне жртве Ср ије.
- Онда то и саопштите. Оградите се од тих
При ићевићевих изјава.
- Радо, врло радо, али не могу.
- Зашто?
- Коалиционим споразумом Светозар и ја смо се
о авезали да један другога подржавамо у свему. Да се
слажемо и кад се не слажемо.

210
 - Јесте ли то казали и Степи?
- Ком Степи?
- Војводи Степи.
- А, да, лањске године, лањске или преклањске, посјетио
сам га у Чачку... Импресивна личност.
- А пре неки дан?
- Нисмо се срели.
- И поруке су као сусрет. Шта сте му понудили?
- Поручио сам војводи да смо При ићевић и ја за једну
ванстраначку владу и да исмо, веома радо, прихватили да
ту владу води војвода Степа... Зар то није доказ наше
оданости и Вашем величанству и држави?
- Не их да Степу и војску петљам у политику. Он то,
сигуран сам, и не жели. Стар је, уосталом... Зашто се не
вратите коалицији са радикалима? Да ли исте прихватили
да удете премијер?
- Да удем премијер? Чините ми изузетну част, Ваше
величанство.
- Без При ићевића у влади. Одвежите се од њега.
- Не могу. Ја морам поштивати наш савез... Осим тога, и
Светозар и ја лижи смо ср ијанским демократама него
радикалима. Било и, свакако, друкчије да је Пашић жив...

Од раног пролећа двадесет и осме Скупштина је, све више,

личила на крчму, а држава на лудницу. Посланици радикала
и Хрватско-српске коалиције Стјепана Радића и Светозара
При ићевића такмичили су се у псовкама и увредама. „Ни на
вашарима нема оваквог простаклука”, писао је Лука
Месечина, цитирајући стенографске елешке из парламента.

211
 - Премијер Вукићевић је простачка ср ијанска пијандура
и лоповчина.
- Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата, пише на једној
протестантској цркви у Немачкој.
- Сачувај нас, Боже, ср ијанских солунаца, жандарма и
лопужа.
- Је али вас ечки ћесар и римски папа, ви сте крпељи на
телу ове државе.
- Чук, чук, Чукарице, чукнем ти га нани, када српску
просвјету воде муслимани.
- Ово смо ми и ви, соју злочиначки. Ми смо на овим
вешалима у Мачви, а ви сте они који су нас вешали.
- А ово сте само ви, ваши официри... ево, погледајте
фотографију, ацају свог краља и краљицу са терасе двора у
Београду... А погледајте се е, своје официре, како са љама,
на улици, сијеку тијела краља свог Александра и краљице
Драге.
- Ти, де ели јарче, имаш више сала на стомаку него мозга
у глави.
- Поп Корошец, још и католик и Словенац, министар за
ср ијанске жандарме и у ојице.
- Ср ине, раз ојниче и марво, проклето ти сјеме и
племе... ово сте писали четрнаесте у вашим католичким
новинама, ово мислите и говорите и данас.
Трајало је то седмицама. Иако је Влада имала
двотрећинску подршку, њени законски предложи или су
залеђени. Посланици су утонули у псовке, увреде и
клеветања, а гласали, једино, о повредама Пословника и
казнама за говорнике који су, у тој каљузи, ивали
најпрљавији. По томе су предњачили радикал Пуниша Рачић
и адвокат Анте Павелић, заступник Радићеве и

212
При ићевићеве коалиције. Средином маја новчана казна
изречена је и Стјепану Радићу.
- У име демокрације и узвишеног начела сло оде,
одлучно протестирамо против тиранске одлуке краља
Александра да свог рођеног рата, принца Ђорђа, стрпа у
лудницу, у Топоницу, код Ниша - рекао је он. - Није принц
Ђорђе за лудницу, него је за лудницу онај који је свог рата
стрпао у лудницу!
Прочитавши ту изјаву у новинама, Александар је Радићу
послао, писану, замолницу да дође у двор. Разговору, који ће
ити и о јављен у дневнику Ју ославија, присуствовао је и
Лука Месечина.
- Седите, господине Радићу. Нема потре е за тим
наклонима. Звао сам вас да вам нешто покажем.
- Увијек одан, езрезервно вјеран Вашем величанству...
Слутим шта је у питању. Опростите, вјероватно сам
погријешио.
- Изволите, прочитајте.
- Шта је ово?
- Писмо које ми је, по рођењу сина Томислава, послао мој
рат, принц Ђорђе... Ево, погледајте и коверту. Пише:
Алексан ру После њем.
- Ужас, ужас. Опростите, нисам знао... Александру
Последњем, па то је пријетња смрћу!
- Волео их да принчево писмо прочитате гласно.
- Ш иро, семе и је ем из ајничко и кукавичко, о а чу и сина
на ражњу ис ећи! - прочита Радић и о ли га зној. - Господе
Боже, казни ме, казни ме... Он није за лудницу, он је за
пушчане цијеви... Опростите... Казните ме, Ваше
величанство.

213
 - Не тражим извињење. Препуштам га вашој савести.
Имам, само, једну мол у.
- Коју, Ваше величанство? Свака ваша мол а закон је за
мене.
- Помозите да престане ова рука у парламенту.
О разован сте и мудар човек, сигурно схватате да ово не
води ничему до роме... Стидим се и чупам косу, док читам
новине.
- Стид је и мене, Ваше величанство.
- Верујем. Хоћу да верујем. Молим вас, помозите.
- Хоћу. О уздајте и ваше посланике, они изазивају.
- Које моје посланике? Сви су посланици моји. И сви су,
сви сте, једнако полудели.
- Дакако, дакако, сасвим сте у праву, Ваше величанство...
Сутрадан је радикалски посланик, Пуниша Рачић,
Црногорац из племена Васојевића, затражио да парламент
усвоји Закон о дво оју. Да се одо ри сваком посланику да на
оружани дуел изазове посланика који повреди његову част и
укаља му име, племе или веру. Грохотним смехом парламент
је пропратио тај захтев, посланици и позиције и опозиције, а
штампа и чаршија изругивали су се осо ењаку и мегданџији.
Једино је застрепео Лука Месечина, није се ругао, није ништа
ни написао. Упознао је Пунишу Рачића. На Крфу га је
упознао. Његова породица преживала се Радојевић, а деда је
имао надимак Рача. По том надимку он је постао Рачић. Као
дечак, усхићен у иством О реновића, напушта Црну Гору,
уписује гимназију у Београду, упознаје пуковника Аписа,
постаје члан „Црне руке“ и прихвата њен програм Ује ињење
или смр . Младом занесењаку Апис поверава задатак да
у ије црногорског књаза Николу. Атентат ива откривен,
Рачић ежи у Ср ију, а црногорски суд га, у одсуству, осуђује

214
на смрт. Никола Пашић га прима у своју странку и упућује
на Косово, да тамо изводи ом ашке препаде и у иства
виђенијих Турака и Ар анаса. Када се, шеснаесте, српска
војска повлачила преко Ал аније, он је ио у одреду
задуженом да рине о преносу злата Краљевине Ср ије. По
окончању Великог рата живео је у Скопљу, потом у
Андријевици, у Црној Гори, а по из ору за народног
посланика преселио се у Београд. Био је левичар, лизак
комунистичким проповедима о социјалној правди, и
екстремни српски националиста, који је веровао да је
држава, створена осамнаесте, тактички прикривено име за
Велику Ср ију. Од таквог човека плашио се Лука Месечина.
Свашта се од њега могло очекивати. Ту своју слутњу није
поверио никоме, па ни Александру.

Двадесетог јуна, двадесет и осме, посланик Пуниша Рачић

ио је за скупштинском говорницом, а Лука Месечина је, у
новинарској ложи, све посматрао и ележио.
- Господине Радићу, господине Пернар, ви псујете ову
власт, називајући је окупаторском, лоповском и
великосрпском. Ви вређате и псујете српске ратнике. И када
сам ио војник, ја нисам псовао.

С је ан Ра ић:
- А да ли си псовао кад си, као терориста, у ијао по
Косову?

Рачић:
- Ја не могу више да поднесем увреде и стално
изазивање. То се преноси и у народ. У иностранству

215
 се чуде. Ово се мора прекинути, милом или силом.

Иван Пернар:
- Ово је дрскост.

Све озар При ићевић:

- Нека цијела Европа чује да се у овој скупштини
пријети и оружјем.

Пернар:
- И нека Европа чује куд су Хрвати и Ср и пречани
дошли... Рачићу, опљачкали сте егове.

Рачић:
- Молим вас, господине председниче парламента,
да га казните. Ако га не казните, ја ћу га казнити. Ја
ћу, лично, да се о рачунам са њим. Ко год уде
покушао да се стави између Пернара и мене -
погинуће!

Председник парламента прекида седницу и одлази, а

Рачић, за говорницом, из џепа, вади револвер. Министар
вера покушава да га ухвати за руку.
- Не уди луд - каже му.
- У ићу сваког ко ми се при лижи - узвикује Рачић и
нишани у посланика Ивана Пернара.
- Извини ми се - захтева од њега, али Пернар ћути. У сали
је мук.
- Устани, извини ми се, или пуцам! - заурлао је Рачић и
пуцао у њега. Настају општа паника и пометња, Рачић
наставља да пуца, ез нишањења. Куршум промашује
Светозара При ићевића и погађа посланика Ђура

216
Басаричека. Он пада мртав. Посланик Иван Грђа истура се
испред Стјепана Радића, да га заштити. Бива рањен, али
један куршум погађа и Стјепана Радића у стомак, а следећи
његовог синовца Павла. У ица, мимо, одлази из дворане.
Лекари стижу прекасно да спасу живот Павлу Радићу...
Његовог рањеног стрица, Стјепана Радића, у олници,
хитно, оперише нај ољи еоградски хирург, Миливој
Костић, професор универзитета, а у олницу стиже и краљ
Александар.
- Стипе, рате мој... страшно, ужасно! - узео га је за руку
и заплакао крај постеље.
- Оно није парламент, него раз ојничка пећина.
- Луђак, умо олник. Аписовац... Ухапшен је. Крваво ће
платити овај злочин.
- Двојица мртвих и двојица тешко рањених у
парламенту... Јадни мој Павле, несретни Ђуро... У
цивилизираном свијету ово се не догађа... Хвала вам на
посјети, али ништа не може оживјети у ијене...

217
 Ам у ација

Бес з ог злочина у Скупштини затресао је Хрватску, а Загре

посе но. У центру града подигнуте су арикаде.
Политичари, писци, фратри, комунистички илегалци,
студенти, као да су се надгорњавали у изливима мржње
према „ еоградским у ојицама” У посланике Павла Радића и
Ђура Басаричека није пуцао један умо олник, његово име у
говорима на Марковом тргу и Јелачића плацу није ни
спомињано, него су пуцали „двор и дворска камарила
ср ијанских окупатора и варвара”. Раздражени
демонстранти кренули су на полицију. Гушање, рвање,
псовке, ударци пендрецима и металним шипкама, полетеле
су цигле и камене коцке изваљене из калдрме. Десетине
раскрвављених на о е стране, јауци, одјекнуше и хици из
ватреног оружја. Има и мртвих. Полиција узмиче, завијају
сирене олничких возила, а са звучника једва се чује изјава
краља Александра, дата радио Загре у:

Ваше о орчење је разумљиво и о рав ано, очињен је

с рашан злочин које се нушамо сви. У ица је у за вору.
У ици ћемо су и и не само з о у ис ва осланика Павла
Ра ића и Ђура Басаричека, и рањавања осланика
С је ана Ра ића, Ивана Пернара и Ивана Грђе, не о и з о
а ен а а на арламен , нашу ржаву и све љу е у њој.

218
 Молим озлојеђене рађане и олицију а рекину свако
насиље, а не озволе а злочин у Ску ш ини рерас е у
још већи злочин.

Суко и су се стишали, али се демонстранти нису

разишли, нити су говорници престали да потпаљују мржњу
према „српским у ојицама Хрватске”. Неки су говорили
„српске у ојице”, неки „ср ијанске у ојице”, а неки
„шизматички крвници Хрвата”. Тражено је „отцјепљење и
осло ођење Хрватске у њеним повијесним границама”.
Са зе њом је Александар пратио загре ачку по уну и
стрепео од поруке да ће, у су оту, двадесет и трећег јуна, на
дан сахране двојице посланика, пола милиона Хрвата да
дође у Загре . Отишао је у олницу да о иђе Стјепана
Радића и поразговара са њим. У Дневнику Луке Месечине
записано је да је Служ а ез едности у Радићеву со у,
кришом, док је рањеник одвожен на прегледе, поставила
прислушне уређаје. Радића су, у олничкој со и, посећивали
многи из Хрватске, преносили му разне поруке и односили
поруке од њега. Служ а је хтела да зна све.
- Доктори кажу да опоравак тече до ро. Рана зацељује.
Плаше се само могуће упале тр ушне марамице. Биће до ро,
у рзо ћете се опоравити, господине Радићу - каже му
Александар у олници.
- Нећу се никада опоравити. Потекла је крв, а то се не
за оравља и не опрашта.
- Нико тај злочин неће за оравити, нити ће терористи
ити опроштено.
- Дуго је креирана антихрватска атмосфера у Београду,
она је у ици додала пиштољ у руке.

219
 - Странке, све странке, ез изузетка, креирале су такву
атмосферу. О томе сам, често, разговарао са вама... Кашљете,
попијте мало воде или чаја.
- Љето је, вруће је, а ја као да сам назе ао... Хвала вам на
искреној ризи о моме здрављу, Ваше величанство.
- Стипе, хоћете ли да помогнете, да смиримо ово опасно
стање? У Загре у, и не само у Загре у, ваља се мржња према
Ср ији и Ср има. Овде шкргућу зу има и јеже се од срџ е,
али ћуте, не узвраћају. Ја сам наложио да нико не одговара
на увреде, на понижавање овог народа. Слушају ме, засада.
Слушају ме и з ог тога што се сви у Ср ији осећају
посрамљеним з ог злочина у Скупштини. Плашим се да се то
стрпљење лижи крају.
- И мене је страх. Рањен сам, лошег сам здравља ио и
раније, а огромни терет пада на моја нејака плећа... Суд ина
ове државе се, Ваше величанство, више не одлучује у
Београду него у Загре у.
- Где год да се одлучује, нека то уде ез крви и мржње...
Имате радио-апарат у со и. Да ли сте, можда, чули моју
поруку демонстрантима и полицији у Загре у?
- Чуо сам, и хвала вам на разумним ријечима, Ваше
величанство. Јављају ми моји да је народ вашу поруку до ро
примио.
- Молим вас, Стипе, да се и ви о ратите народу у
Хрватској... Можда и ило до ро да, при сахрани у ијених,
вашу поруку прочита господин При ићевић?
- Написат ћу поруку, по тону сличну садржини ваше
изјаве. До ра је замисао да је народу пренесе Светозар.
- Ја сам вам захвалан... Хтео их да чујем и како мислите
да разрешимо ову напетост?
- Падом Владе и расписивањем ванредних из ора.

220
 - Испало и, Стипе, да су за Рачићев злочин криви Влада
и Скупштина.
- Испало тако или не испало, за Хрватско-српску
коалицију ова скупштина је јаз ина раз ојника. Ми се тамо
више не враћамо.
- Настојим да разумем ваш ес, али верујем да сте мудар и
одговоран политичар, који не спаљује мостове иза се е. И
мене су аписовци хтели да у ију, а онај комуниста је, сећате
се, ацио ом у према мојим колима. Мета сам, Стипе,
многима. Живим са мачем под грлом, морам, немам из ора.
- Знам, знам, и дивим се Вашем величанству. Не их,
вјерујте, желио да сам у вашој кожи.
- Моја је, Стипе, и морам да је носим на се и... Одмарајте
се, оздравите нам што пре.
- Никако ми, опростите, са ума не силази онај гавран на
Дедињу, што ми однесе шешир са главе... Јесте ли сујевјерни,
макар мало?
- Јесам, а знам да су то глупости. Мени је, онај исти
гавран, однео парче сира са тањира... Мој и ваш гавран,
заједнички. Комедијаш неки - осмехну се и поздрави са
олесником.

Неочекивано, сахрана двојице у ијених хрватских

посланика протекла је ез икаквих нереда или изгреда. У
тишини је саслушана и порука Стјепана Радића, коју је
прочитао Светозар При ићевић.
„Злочин почињен у Народној скупштини, велико је зло
народно и државно. Прва нам је мисао да заступници из
Хрватске, и уопште из пречанских крајева, никада више не
уђу у Народну скупштину у Београду. Али у

221
државноправном и међународном животу ријечи ника не
смије ити. Ми, Хрвати, имамо славенски препород, илирски
и сељачки препород. У првом су или пречански Ср и по
страни, а сада су са нама. Ово нам даје снагу и памет да
тешко питање, које је злочин поставио, ријешимо рзо,
одлучно и у великим линијама. Вјерујемо у свој народ како
он вјерује у нас. Вјерујемо краљу, коме, у овај час, иако је
неодговоран уставни фактор, припада тешка задаћа и
увјерен сам да ће ту тешку задаћу извршити народ српски,
хрватски и словеначки, и наш краљ. Радимо сви на томе да
задаћу извршимо кад нас позову на из оре или у другу
ор у. “
Лука Месечина је, у свом коментару, написао: „Порука
Стјепана Радића типично је радићевска: може да уде, али
не мора да значи. Можда ће се он и При ићевић вратити у
Скупштину, а можда и неће. Можда ће краљ расписати
ванредне из оре, а можда и неће, па ће Хрвати и пречански
Ср и кренути у неку другу ор у. Коју? Да ли је у питању
сецесија, оружана по уна, или нешто треће? Али ма шта да
је у питању, Хрватима ће ити везане руке ако ’пречани’, ако
Ср и из Хрватске, Лике, Кордуна, Баније, Славоније,
Далмације, Херцеговине и Босне, не уду са њима. Ако се,
просто казано, Ср и изван Ср ије и Црне Горе не одвежу од
Ср ије и Црне Горе.“
Александар се није оглашавао. Три дана по сахрани
хрватских посланика примио је Анку Радић и Јелену
Басаричек, удовице у ијених. Преузео је на се е школовање
њихове деце, поправку породичних кућа и отплату свих
дугова.
Сутрадан је у двор дошао Светозар При ићевић.
Наклонио се Александру, али је из егавао да им се сусретну

222
погледи. Краљ му није пружио руку, само је показао према
фотељи, да седне.
- Којим до ром, Светозаре? Дуго се нисмо видели.
- Очекивао сам да ми захвалите з ог умиривања народа
на погре у наших скупштинских заступника.
- До ро си се понео, али ја, Светозаре, очекујем да
увидиш и своју кривицу за опасно стање у коме смо... Нећу
сада о томе. Јавио си да долазиш из олнице са Радићевом
поруком за мене. Изволи, слушам те.
- Стјепан захтјева оставку Владе. То је и захтјев Хрватско-
српске коалиције.
- Спреман сам да искорачим ка договору. Премда за
злочин у Скупштини нема никакве кривице, ни његове ни
Владе, Вукићевић ће вратити мандат, а ја ћу мандат за састав
нове владе дати господину Радићу.
- У разговору са њим, ви сте већ понудили такав излаз из
кризе, Стјепан се посавјетовао са нама из Хрватско-српске
коалиције, и захваљује вам се на понуди. Он од ија да уде
мандатар. Ми тражимо пад Владе и распуштање Скупштине.
Хоћемо ванредне из оре.
- Из ових стопа идем код Радића. Хоћу да, још једном,
поразговарамо о свему.
- Неугодно ми је што ово морам рећи, али Стјепану ће
ити нелагодно ако га посјетите. У хрватском тиску, а и у
јавности, замјерају му з ог лискости са вама.
- Неће да прими краља, а хоће... шта он хоће, шта хоћете?
- није могао да угуши ес.
- Пад Владе и распуштање Скупштине у којој су у ијени
хрватски заступници, а шеф странке рањен. Ништа друго
нећемо.

223
 - Хоћете, значи, да покојнике користите у из орној
кампањи. Не може, нема ванредних из ора.
- Дугујете задовољење Хрватима.
- Ја сам, значи, крив за крв проливену у парламенту?!
Како се усуђујеш и да помислиш тако нешто? - скочи из
фотеље и тресну чизмом о под.
- Никако и нипошто, лоше сам се изразио. Хтио сам рећи
да Хрвати очекују задовољење и да и распуштање
Скупштине у којој се пуца и у ија ило то задовољење.
- Поручите Радићу да је и нечасно и мор идно тражити
из оре на којима и двојица у ијених или и програм и
национална застава. Ја то не могу и нећу допустити... Нека
уде мандатар и састави владу како жели. Шта ће му из ори?
- Ср ин сам колико и ви. Зар се ми у нашим националним
ор ама нисмо служили главом кнеза Лазара и пепелом
Светог Саве? Зар династија Карађорђевића, читав један
вијек, у својим иткама није истурала Карађорђеву главу?
Хрвати нису Ср и, али су нам веома слични.
- Коме су слични? Цивилизованим Ср има из
доскорашње Аустроугарске, Ср има - пречанима, како их ти
називаш, или су слични Ср ијанцима, Ср има из Ср ије,
које ти сматраш варварима?
- Није ме тисак нај оље пренијео. Варварима сам назвао
неке министре, посланике и људе из Ср ије, у којима још
живе турски менталитет и навике.
- Нудио си и да, тим варварима, платиш крв коју су
пролили на Кајмакчалану и на Солунском фронту. Је ли те, и
тада, тисак криво цитирао?
- Ја сам у официјелној аудијенцији, а не на оптуженичкој
клупи... Несношљиво је Хрватима, а и многим Ср има
пречанима, стално слушати како су, у рату, или на

224
непријатељској страни... Били су, али не по својој вољи.
Мо илисала их туђа држава и гурнула у њен рат за њене
интересе... Ево, цитирам аш ријечи Вашег величанства из
осамнаесте, кад смо се сједињавали са Ср ијом.
Александру није промакло да је При ићевић, први пут у
том разговору, изговорио две речи: Ваше величанство.
Одмахнуо је руком, чак се и осмехнуо.
- Ја никада, Светозаре, нисам чуо од неког Ср ијанца да
се жали на Хрвате и говори ружно о њима. То сам слушао
аш од Ср а из Хрватске. То сам, сети се, слушао и од те е.
Сада, одједном, заговорник си савеза Хрвата и Ср а из
Хрватске упереног против Ср ије. Био си најватренији
Југословен и монархиста. Сада си за распад Југославије, за
федералну репу лику. Како се то десило? Ако ти је
непријатно, немој да одговориш.
- Није ми непријатно, а није ни пријатно. Од Николе
Пашића сам слушао и учио да је политика курва. Осим тога,
искрено сам дошао до спознаје да само федерализам може
одржати ову земљу и да је, мада се по том питању још
коле ам, репу ликанско уређење оље од монархије...
Понављам, можда ћу поново ити за монархију, али
унитарни поредак одлучно од ацујем. Бизмарк је ујединио
Њемачку, а није укинуо велику аутономију њених покрајина.
Њемачка је Њемачка, а нека професори права де атују да ли
је та држава федерација или конфедерација.
- Тачно, Светозаре. Само си нешто за оравио. У свим
немачким покрајинама живе Немци. Ми тек стварамо
Југославију, а немамо Југословене у њој...
На растанку, краљ се руковао са Светозаром
При ићевићем. „Александар ништа није за орављао, али је
све лако праштао”, записао је Лука Месечина.

225
Свакога јутра на столу су га чекали домаћа и страна штампа,
вести и коментари водећих светских новинских агенција и
агенције Авала, поверљиви извештаји полиције и тајне
служ е, депеше југословенских ам асадора, рапорти војних
команданата. Сам, у ка инету, разголићавао се пред со ом.
Устајао је из столице, шетао, пушио, враћао се за сто, псовао,
цепао хартију, гужвао је и ацао на под. Његова земља
умирала је пред њим, немоћним. До јуче, такорећи, у
страним журналима упоређиван је са Александром, оним
грчким, а Ср ија са Спартом. Био је и Хани ал, и Бонапарта,
чак и Атила, Бич Божији. Сада је Нико. „Лутак у циркусу”,
пишу и журнали који су га, некад, о ожавали. „Српски
посланици у парламенту у ијају хрватске посланике: у
народу раз ојника то је херојски чин, у том народу његови
официри са љама су исекли и свог краља и краљицу, а Ср ин
је, на сарајевској улици, устрелио и Фердинанда и Софију”,
ликује мађарски коментатор. „Шта се ово дешава у Београду,
где је Александар, да ли је он жив?“, пита француски Фи аро.
Нисам жив, оље да нисам жив, мисли он и дрхти, и од еса и
од стида. Сутра ће, јављају му, Стјепан Радић изаћи из
олнице и отпутовати у Загре . Чим тамо стигне, хрватски
са ор изгласаће независност. Хвата се за главу, сета дуго по
ка инету, ори се са мислима, са со ом, згра и телефонску
слушалицу, нареди да пронађу Светозара При ићевића и
позову га у двор.
Чекајући вођу „хрватских и пречанских Ср а”, заповеди
да у двор дођу и лидери Словенаца, Антон Корошец и Грегор
Жерјав, и осанских муслимана, Мехмед Спахо и Шериф
Арнаутовић. Који трен касније, одлучио је да се, увече тог

226
дана, састане и са вођама странака из Ср ије и
„националним ауторитетима”, како је рекао. Позвао је, на тај
састанак, и своје ратне војводе, Степу Степановића и Петра
Бојовића, и црногорског сердара Јанка Вукотића.

- Како чујем, господин Радић сутра одлази у Загре - рече

Светозару При ићевићу, али му не рече за састанке које је
заказао и зашто их је заказао. Трудио се да говори смирено и
крије олују у се и.
- Одлазимо сви. И Стјепан, и ја, и сви заступници наше
коалиције. Напуштамо Београд.
- Привремено?
- Можда и трајно.
- Радић ће сазвати распуштени хрватски са ор и
прогласити Независну државу Хрватску?
- Није искључено. У плану је и могућа унија са Ср ијом,
по угледу на унију Ирске са Енглеском.
- Врло до ро, господине При ићевићу. Идите господину
Радићу и пренесите му да се ја не противим хрватској
сецесији - почео је да персира свом саговорнику, што је њега
изненадило.
- Шта рекосте, Ваше величанство? Не противите се
сецесији Хрватске. Јесам ли правилно разумио?
- Савршено правилно. Пренесите господину Радићу да ћу
ампутирати Хрватску!
- Ампутирати? Како ампутирати?
- Војска ће, мирно, да се повуче из Хрватске. Ни
маневарски метак неће испалити. Војску ћу задржати једино
на граници Хрватске са Италијом, и то само док Радић и ви
не формирате хрватску војску.

227
 - Ја сам у шоку, Ваше величанство. Из ацујете нас из
државе. По којем то Уставу?
- Не по Уставу, него по вашој вољи.
- У којим границама?
- У овим границама - пружи му већ припремљену мапу.
Граница се, готово правом линијом, протезала од
Вировитице, преко Бихаћа, из ијајући на Јадран изнад
Ши еника.
- Хрватска је осакаћена, нема је, само је мало пространија
од Словеније... Не, не, ово ми нећемо прихватити - рисао је
марамицом зној са чела.
- Многи у Ср ији, а и Ср и пречани, тражили су,
осамнаесте, да повучем ову границу. Нисам хтео. Моја војска
је за свој ратни циљ ила одредила уједињење са Хрватима и
Словенцима. Нису Велику Ср ију, осамнаесте, желели ни
моји ратни савезници, Французи, Американци и Енглези. За
Велику Ср ију или су само Италијани. Нудили су ми све,
само да им препустим Далмацију.
- Савезници неће допустити да раз ијете ову државу и
унаказите Хрватску.
- Они су одлучивали у Версају. Сада ја одлучујем. Сада
сам ја Версај, господине При ићевићу... Знате, надам се да су
савезници огорчени на хрватске сецесионисте, а не на мене -
погледну у сат, устаде. - Пренесите моје поздраве господину
Радићу. Нека му уде срећна независна Хрватска.
- Преклињем Вас, величанство, да то не учините... И шта
ми да учинимо да спречимо катастрофу?
- Ништа, ојим се. Коцка је ачена. Ви сте је ацили...
Сачекаћу вашу одлуку.

228
- Решио сам да ампутирам Хрватску - показује Антону
Корошецу нову мапу државе. - Желим да знам ваш став.
- Садашње стање је несношљиво. Један део нашег народа
захватила је гангрена. Ампутација је неиз ежна... Али зашто
ампутирате и Словенију? Ми не желимо да идемо из
Југославије.
- Коридор, господине Антоне. Уз границу са Мађарском,
иче коридор према Словенији.
- Имате нашу подршку, али да не журимо... Ово ће Хрвате
уплашити и они ће се, надам се, уразумити.

- Већ сам сазнао шта сте наумили - рече Грегор Жерјав,

лидер словеначких ли ерала. Срчани је олесник, има и
астму, шкрипи му у грлу док дише.
- И шта мислите?
- Мислим да морате да а дицирате!
- Шта кажете? - пре леде Александар.
- А дицирајте. Одмах а дицирајте.
- Напоље! - дрекну Александар.
Грегор Жерјав као да не верује да је чуо то што је чуо.
Пре леде. Закашља се. Једва се придиже из фотеље.
- Опростите, молим вас. Раздражен сам - приђе му краљ. -
Желите ли да нешто попијете?
- Не желим.
- Зашто да а дицирам? - упита га, смешећи се.
- Како, зашто? Па ви сте једини краљ у историји који хоће
да смањи своју државу. Капитулирате пред шачицом
хрватских сецесиониста, а нисте капитулирали пред три
царевине.

229
- Како ће се звати Краљевина Ср а, Хрвата и Словенаца, кад
Хрвати оду из ње? - пита га Мехмед Спахо.
- Зваће се као и сада. Одлази Хрватска, а већина Хрвата
остаје у овој земљи.
- Ја сам за државу Југословена и за аутономију Босне и
Херцеговине у њој... Молим Ваше величанство да задржимо
и Хрватску.

- Радић жели да Хрватској припоји и Босну и Херцеговину.

Снила а а што и ила рада - каже Шериф Арнаутовић.
- Подржавате ампутацију?
- Не желимо то, али ако се мора... Има ли шанси да
Хрвати одустану од њихове независности?
- Не знам, а можда не знају ни они - присети се
Александар свог разговора са Иваном Мештровићем.

Радио Београд и Радио Загре рујали су о драми која се

з ива у двору. „Крај државе Југословена?” - ила је ударна
вест светских агенција. „Велика Италија и Велика Ср ија, ето
мира и ста илности на Балкану“, пожурио је са изјавом
Бенито Мусолини. Народ у Александровој краљевини
захватили су паника и страх. „Разумемо вас, подржавамо вас,
али не журите са одлуком о ампутацији”, телефонирао је
Александру француски председник.
О авио је телефонске разговоре и са председником САД,
са ританским премијером, са норвешким краљем, са

230
председником Турске, са грчким краљем, са угарским
царем. Телефонирао је и у Рим, краљу Италије, али му је
краљица Јелена, његова Тетка Еке, казала да је њен муж у
лову, негде у Алпима.

У дворску салу за састанке ушао је за ринут и, усиљено,

насмешен. У Дневнику Луке Месечине стенографски је запис
са тог саветовања.

Алексан ар:
- Драги пријатељи, сведоци сте хаоса и расула у
држави. Спреман сам да ампутирамо Хрватску.
Кажем ово са олом, али спреман сам. Словенци и
осански муслимани су са нама. Подржавате ли моју
готовост да Хрватску, у границама које ми
одредимо, из ацимо из заједничке државе?

С ојан Про ић:

- Погрешили смо осамнаесте. Били смо наивни.
Нисмо послушали војводу Мишића и још неке људе
са визијом удућности. Ту смо где смо. У слепој
улици. Напред даље не можемо. Морамо уназад.
Одвојимо се од њих. Повуцимо војску из већински
хрватских крајева.

Љу омир Дави овић:

- Са шездесет одсто вероватноће процењујем да ће
Радић прогласити независност. Ампутација
Хрватске мора ити наш одговор, ако то он сутра
учини.

231
Сло о ан Јовановић:
- Ратни савезници нас неће подржати. Имамо две
могућности. Прву, да пустимо Хрвате да прогласе
сецесију, коју нико неће признати, и да се они
угрувају пред Европом и светом. Друга је могућност
да ми ампутирамо Хрватску, да рушимо сопствену
државу и Версајски мировни уговор, па да се сасвим
угрувамо. Рушећи одлуке из Версаја, одрешићемо
руке Италији, Мађарској, Бугарској и Ал анији да
крену и у рат, да мењају њихове границе са нама.

Веља Вукићевић:
- Ризично јесте, али је ризично и трпети њихову
отворену по уну, унутрашњу агресију на државу.
Проценимо који је ризик већи, шта је опасније по
нас.

Војво а С е а:
- Већ десет година смо заједно. Већина народа је,
ипак, прихватила ову скаламерију од државе.
Свашта се може десити ако решимо да растављамо
ово што је како-тако састављено.

Милу ин Миланковић:
- Можда је територијално питање и једино опасно
питање између Хрвата и Ср а. Демагошка
интелигенција и демагошки политичари о а
народа, који траже туђе територије, распаљују
непријатељство и приземну мржњу, упозоравао је,
сетимо се, академик Јован Цвијић. Он је,
осамнаесте, видео двадесет и осму. Будимо мудри и

232
 удимо правични према Хрватима, као и они према
нама, јер смо осуђени да живимо заједно у
разноврсним везама.

Иси ора Секулић:

- У парламенту, у штампи, на пијацама, по крчмама,
свуда смо примитивно и нецелисходно рато орни.
Сад смо у рату са својим рођеним животом.
Југославија је промашила, кажу. Идеал је слагао.
Није. У време нашег ратног тријумфа, наш је живот
имао папирну вредност. У овом паклу размирица,
наш живот има златну подлогу. И у природи и у
васељени је све хетерогено, а ипак се држи и траје.
Хетерогени процес сређивања мора ити рат, здрав
рат. Невоља је наша што у том оју заповедничка
места заузимају искључиво политичари, а мудри
генерали дремају. Не чују се они који су за метод и
ред, него они који су за авантуру и освајаштво. И
код нас и код Хрвата.

Војво а Бојовић:
- Не дао ог да се два алканска и Велики рат заврше
нашим ратом против нас. Националним,
идеолошким, религијским ратом. Свеједно. Био сам
војник, и сада сам само војник, и то у пензији. Деси
ли нам се такав рат, ја ћу у пензији и да останем.

Јанко Вуко ић:

- Чини што се чинити мора, господару. Црногорци
су са то ом. Кућа нам се тресе, то видимо сви.
Одвалимо ли дио те куће, она ће пасти цијела. Тако
се мени чини.

233
 Сло о ан Јовановић:
- Још нешто морам да кажем, Ваше величанство.
Веома поштујем вашу посвећеност моралним
начелима. Ово је Балкан и овде је морал племенски
и морал хајдучије. Будите опрезни, молим вас.
Ро еспјер је имао најопаснију од свих ам иција,
ам ицију моралну. Хтео је да постане живи о разац
свих врлина. То је опасно. Ако човек јако жели да
има све те врлине, може му се десити да уо рази да
их већ има. Тада, неиз ежно, он и у пријатељима
види непријатеље. Не поричите и своје погрешке и
за луде. Надам се да сте ме разумели.

Кнез Павле:
- Све што хоће Радић и При ићевић је неразумно.
За то, уверен сам, није већина људи у Хрватској, у
Далмацији посе но. Претња ампутацијом ће их
уплашити. Њихова ватра ће се полако гасити, ако
ми не удемо дували у њу.

Припремљена резолуција о преуређењу државе у дуалну

конфедерацију „српске краљевине и југославенске
репу лике” склоњена је у кућни сеф Стјепана Радића.
„Хоћемо са Ср ијом, али нећемо да удемо под Ср ијом”,
рекао је он на седници Главног од ора своје странке.
Одустао је од сазивања већ шест година распуштеног
хрватског са ора. „Челична слога Хрвата и Ср а пречана ће
нашу заједничку ор у за заједничке циљеве крунисати
по једом.”

234
 Доживео је овације. Из своје породичне куће
телефонирао је краљу, изразио му захвалност за ригу о
његовом здрављу док је ио у еоградској олници. Није
споменуо ни сецесију ни ампутацију. Захвалио се и на
понуди да уде мандатар за састав нове владе. „Прихватио
их, само да сам оздравио”, рекао је Александру. „Имате
подршку моје и Светозарове коалиције за једну неутралну
владу стручних људи, коју не и водио ниједан политичар,
него генерал.” О радован таквим о ртом, којему се и надао,
Александар га је упитао да ли и тај генерал могао ити
генерал Стеван Хаџић. „Наравно, веома га цијеним, Ваше
величанство”, одговорио је.

- Весламо, и Радић и ја - поверио се Александар кнезу Павлу.

- О ојица купујемо време, о ојица имамо своје Ахилејеве
пете.
- Ахилејеве пете? На шта мислите?
- При ићевић је његова снага, али и сла ост. Замисао о
некаквој дуалној конфедерацији „српске краљевине и
југославенске репу лике” није ништа друго до о нова мапе
Аустроугарске. Та „југославенска репу лика”, која и се
протезала од Дрине до Алпа, почива на стратегији и да Ср и
пречани, које хоће да заступа При ићевић, и осански
муслимани стану у фронт против Ср ије. Морамо одвојити
Ср е од При ићевића и њега од њих. Муслимане смо већ
придо или... Плашим се, Павле, од нас. Од наше
митоманије, националне уо ражености, од аписовског
патриотизма раз ојништва, од слепила наших странака,
верске о невиделости наше цркве, појединих и умних људи
који су заљу љени у зло.

235
 - Неко од тих умних људи вас је, очито, разгневио.
- Јуче ми, на његово тражење, у аудијенцију дође
академик Брана Петронијевић. Дође, не да поразговарамо,
него да ми одржи аписовску вакелу. Само што је сео, осуо је
паљ у. Да сам сла ић, да сам се уплашио Хрвата и одустао од
ампутације, да ме псује сва патриотска Ср ија, да ме владике
проклињу... Друга и се, рече, песма певала да не у их
Аписа! То ми сасу у лице, устаде и, ез поздрава, оде... Кад
он, уман човек, тако мисли и говори, шта ли мисле и говоре
неуки? И колико их је, Павле? Мене је страх да су они у
већини.
- О авеза мањине, одговорне елите, јесте да води, а не да
се поводи за урлањем, незнањем и мржњом већине... Његош,
Његош. По пети пут читам Лучу... Незнање помаже знању да
се уздигне. „Без удалах тупога погледа, и л’ умови могли
листат свјетли?“
- Благо те и кад си са Његошем. Ја сам са Стјепаном
Радићем... Јављају да му се стање, нагло, погоршало.
Намеравам да одем до Загре а, да га посетим. Шта мислиш о
томе?
- О радоваћете ваше присталице и пријатеље, а
разочарати само екстремисте и непријатеље.
- Пред то ом немам тајни. Оног дана, кад нас је тресла
грозница ампутације Хрватске, увече сам отишао код
академика Јовановића. Разговарали смо, дуго, у његовој
кући. Можемо ли, питао сам га, одсећи Хрватску, и државу,
ез ње, уредити као унију две краљевине, Ср ије и Црне
Горе? Ако је то изводљиво, рекох му, позвао их наследнике
мог ђеда Николе, принчеве Мирка и Данила, да дођу овамо,
да се договоримо... Немогућа мисија, одговорио ми је
професор.

236
 - Такав одговор се и очекивао.
- Да, да. Он рече да Словенци не и прихватили да уду у
Краљевини Ср ији. Окренули и се Хрватима. У савез са
Хрватима отерали исмо и осанске муслимане, Босна и
потонула у рат. Поврх свега, од ацили и нас сви ратни
савезници. Краху Југославије о радовали и се једино
Италијани, Бугари, Мађари и Ал анци.
- Оно што нисмо могли ни осамнаесте, данас не можемо
поготову. До ро рече војвода Степа: не растављајмо једва
састављено... - рече кнез Павле.

До и упалу зу а у доњој вилици, натекну му, преко ноћи,

половина лица. Одговори на неке депеше и крену на
клинику, код зу ара. У салону за пријем срете Владету
Милићевића.
- Ваше величанство, веома је важно и хитно - приђе
Александру.
- Дођи сутра, видиш у каквом сам стању.
- Сутра може ити касно. Сутра идете у Загре .
- Да, ако оток спадне. Овакав никуд не могу.
- Мало ми је лакнуло. Ризик од атентата у Загре у је
огроман.
- Милићевићу, ко о чему, ти о атентатима.
- Ухапсили смо у Загре у групу комунистичких
терориста. Сазнали су да долазите... До или су налог од
Голу ића да вас у ију. Ухапсили смо... ево, да прочитам...
Фрањо Новоселић, Павле Брејер, Игњац Копривњак...
- Милићевићу, нећу да слушам. Ради свој посао, не
замарај ме и са именима.

237
 - Разумем, Ваше величанство. У стану једног од њих
нашли смо ом е... Зове се Јосип Броз... опростите, нећу да
вас замарам детаљима...

Оток је спласнуо тек за три дана, али Александар није

отишао у Загре . Не з ог Милићевићевог упозорења. Стјепан
Радић је преминуо.
По августовској жези, четири дана је ковчег ио изложен
у Хрватском сељачком дому, на Зрињевцу. Непрекидно, и
дању и ноћу, у мимоходу, колоне грађана одавале су пошту
покојнику. На своје последње путовање, у том ковчегу,
Стјепан Радић је кренуо изјутра, око девет сати, а на
мирогојске Аркаде, где је сахрањен, стигао пред залазак
сунца. Полако, уз погре ну музику, са искупима испред
кола са ковчегом, уз честа застајкивања и појања, више од
двеста хиљада људи, махом хрватских сељака, на вечни
починак испраћали су свог вођу. Ношено је и лизу две
хиљаде венаца од сваковрсног цвећа.
Хрватску сељачку странку Стјепана Радића преузима
Владко Мачек. Био је десетак година старији од краља
Александра. У матичне књиге уписан је као Владимир
Матија Адам Владко Мачек. Отац његов, Иван, ио је
Словенац, а мајка, Ида, кћерка Хрвата и Пољакиње. Први
његов потез ио је одрицање од Радића, у име Радића.
Отказао је подршку експертској Влади генерала Стевана
Хаџића. „Нећемо, ни у цркву ни у џамију, са раз ојничком
камарилом и Двором у Београду”, рекао је одлучно, и са
Светозаром При ићевићем кренуо у митинговање по
Кордуну, Лици, Банији и Далмацији, ирајући вароши и села
у којима су Ср и или у већини. Битка за „сло одну

238
Хрватску” у дуалној конфедерацији постала је итка за
гласове и душе западних Ср а.
На митингу у Книну, Лука Месечина је сломио руку.
„Срећом, леву, па сам, и даље, могао да пишем“, за ележио је
он у Дневнику. „Морамо изазвати пожар у коме ће изгорети
деспотски Београд!”, узвикнуо је Мачек. У народу мук. Па
звиждуци. При ићевић дрхти док говори. „Хиљаду година
Хрвати су нам чували заједничку државу, удимо и данас
заједно са њима, не можемо никуд једни ез других,
заједнички су нам и гро ови.” Звиждука више нема. Неко, у
тој тишини, викну: „За краља и отаџ ину!” У Пакрацу, скоро
сви присутни су Ср и, а педесет је хрватских застава и само
једна српска. Светозар При ићевић рецитује неку песму. Од
учних протеста, па и псовки, упућених При ићевићу,
Месечина је није нај оље чуо. Неки Ср ин из Војводине,
Ср ин пречанин, у тој песми јада се некоме. Продао је коња
вранца, да дочека Ср ијанца, осамнаесте. Сада он продаје
четири вранца, да отера Ср ијанца... Сплићанин, др
Првислав Гризогоно, из најстарије племићке породице у
Далмацији, стоји поред Мачека и При ићевића. Један је од
најугледнијих људи у Хрватско-српској коалицији. „Никад
више у Београд!” - рекао је новинарима после атентата у
Скупштини и преселио се у Загре . Тога дана, у Пакрацу, све
му се смучило. Није могао да ћути. „Никад више са вама,
враћам се у Београд!” - рекао је. Хтео је још да говори, али
није могао од аплауза и галаме народа...
Савез Хрвата и Ср а против краља и Ср ије напуштају
још многи, и Хрвати и Ср и. Подршку, најснажнију, Мачеку
и При ићевићу пружају франковци, многи фратри,
аустрофили, мађарофили и комунисти. „Сав мрак поражен у
рату, ударио је на по едника, на Александра”, преносила је

239
агенција Авала коментар из Вашин он ос а. Комунисти су
или у илегали, мало ројни, али нај учнији и
најорганизованији. И Стјепан Радић, за живота, и Светозар
При ићевић одржавали су и, тајно, неговали везе са њима.
Владко Мачек је презирао ољшевичку Русију и Коминтерну.
Јавно се одрекао сваке подршке „црвених” Искрено се
оградио од комуниста, а искрено говорио и све оно што су
говорили и они.

Владета Милићевић је ио у еђен да су комунисти и

франковци спалили Хрватски дом у Загре у. Скупљао је и
чврсте доказе. Владко Мачек и Светозар При ићевић или су
ржи од њега. За пиромане су прогласили српске официре.
Никакви докази њима нису или потре ни. Први пут од
уједињења официри и војници су, на загре ачким улицама,
дочекивани псовкама и каменицама. Први пут после
уједињења војницима и официрима је наређено да, у
самоод рани, користе ојеву муницију!
Врховни командант, краљ Александар, хитно је, у
највећој тајности, отишао у Париз. Имао је и оз иљних
здравствених невоља, поново му се упалила доња вилица,
повратили су се олови у стомаку, искашљавао је и крв, али
са свим тим он и се носио у Београду. У Париз је отпутовао
да тражи лек, ако лека има, за по уну у својој држави.
Процурела је вест о тој његовој посети, али се никако није
могло сазнати шта је он рекао француском председнику и
премијеру, шта је тражио од Француза и шта су му они
о ећали.
У Паризу је, који дан раније, оравио и Анте Трум ић,
први министар иностраних послова у Александровој

240
краљевини. Тражио је подршку Француске за независну
Хрватску или, ако то Французи од ију, за конфедералну
Југославију. Примљен је само у министарству спољних
послова, али не као емисар Хрватско-српске коалиције
Владка Мачека и Светозара При ићевића, него као „ ивши
шеф југословенске дипломатије” Ишао је Трум ић и у Беч, и
у Лондон, и у Берлин. На чуђење његово, нигде нису хтели
ни да се сретну са њим. Александар није ликовао. Осећао се
не изданим, него пораженим. Трум ић, Смодлака, Ивић,
Хорватовић, Гризогоно, многи још Хрвати и Далматинци,
који су или одушевљени Југословени осамнаесте, одрицали
су се свог сна. Зашто? - питао се Александар. Тај сан је још
жив, уверен је, и даље, у тим до рим и огорченим људима,
огорченим не на свој сан, него на ружну стварност која им је
помрачила идеале и, као гром, порушила снове. Могу ли се,
питао се он, ране зацелити, а идеал југословенства оживети?
И како, како?

Био је први дан децем ра, двадесет и осме. Хладно и

ветровито у Загре у, али нема снега. Десета је годишњица
уједињења. У Београду славе, а у Загре у протестне
демонстрације. На улицама је неколико хиљада противника
уједињења. Неки младићи и један фратар, на Катедрали, која
је тврђава католичанства Хрвата, вешају три црне заставе. И
велики транспарент: Живјела сло о на Хрва ска! Полиција
склања и заставе и транспарент, а из масе неко пуца у
жандарме. Двојица њих падају. Полиција узвраћа, смртно
погађа једног демонстранта, а другог тешко рањава. Пуцњи,
мртви и повређени изводе још хиљаде Загрепчана на тргове

241
и улице. Студенти Загре ачког свеучилишта ступају у
штрајк...
Влада у Београду је у паници. Њен премијер је Словенац,
Антон Корошец. Он потписује указ о смени великог
загре ачког жупана, Хрвата, Петра Зделца, а за привременог
жупана престонице Хрвата поставља Ср ина, Војина
Максимовића, још из Београда, па још и пуковника. Захтеве
Владка Мачека, Светозара При ићевића, загре ачких
демонстраната и студената, да Корошец поднесе оставку, а
краљ распусти Скупштину и распише ванредне из оре,
прихвата и вођа Демократске странке у Ср ији, Љу омир
Давидовић.
- Зар и ви, чика Љу о? - није Александар скривао прекор
у свом питању.
- Попуштајмо, нема друге, може доћи и до рата.
- Светозар, а сада и ви за Светозаром.
- Не за Светозаром, него за компромисом. Ја водим
Демократску странку, ако сте то за оравили.
- Можете ли повући ваше захтеве?
- Могу, наравно, али то не смем и нећу учинити.
Принципи демократије ми то за рањују.
- Разговор је завршен - пружио му је Александар руку.

Изјутра и, све до краја децем ра, долазио у двор, свршавао

најхитније о авезе, из егавао све аудијенције, и враћао се на
Дедиње, у нови двор и у Сламнату кућу, на пространом
имању опасаном оградом и стражарницама својих гардиста.
Осамио се. У посете су му долазили једино генерал Петар
Живковић, командант Гарде, кнез Павле и, повремено,
Антон Корошец, председник Владе у оставци. О ично и

242
шетали са Александром по том дворском имању, па се
враћали у Сламанту кућу и настављали разговор. Генерал
Живковић је нешто записивао и скицирао. Били су
недоступни и невидљиви за новинаре, а Месечина је,
понешто, сазнавао од супруге Валентине.
Тајновите шетње по дворском имању на Дедињу
настављене су и у дане новогодишњих празника. И у ноћи
између . децем ра . и . јануара , Александар је ио
у Сламнатој кући са „завереницима” Та реч „завереници“
омакла се Луки Месечини, кад је, од супруге, сазнао за тајно
састанчење и те ноћи. Кад је свануло, краљ је прихватио
оставку Антона Корошеца, а министру двора наложио да,
хитно, и телеграмски и телефонски, позове Мачека и
При ићевића да дођу у двор.
Дошли су. Намеравали су да из воза изађу у Земуну,
крајњем источном граду државе Хрватске, и да се, из Земуна,
родом пре аце до еоградског пристаништа. Одустали су.
„Ризично је и рано за овакву провокацију”, рекао је
При ићевић свом коалиционом савезнику. Александар их је
примио четвртог јануара, одвојено. У пратњи читаве чете
репортера и фотографа, први је Владко Мачек ушао у двор.
- Охра рује овај позив Вашег величанства - наклонио се
Александру.
- Огорчен сам и ду око несрећан з ог свега што нам се
догађа. Може ли ити споразума између нас? Без
При ићевића у том споразуму.
- Дакако да може. Нож је у вашој руци, али је торта и у
мојој. Подијелимо је праведно, у интересу и Ср а и Хрвата.
- Слушам вас.
- Дуална конфедерација једини је излаз. Једну
конфедералну државу сачињавала и територија

243
Аустроугарске прије осамнаесте, а другу Краљевина Ср ија,
проширена за Црну Гору и дјелове Војводине... допуштам да
и дјелови Војводине остану у саставу Ср ије...
- Допуштате и то? Сигурни сте? Размислите до ро.
- Ср ија је ратна по једница, она то заслужује.
- Барања, Срем, чак и Земун, припадају Хрватској? Тако
говорите.
- Апсолутно. Око тога не може ити погађања. То су
повијесне хрватске територије... Ваше величанство, као да
ме не слушате?
- Размишљам, господине Мачек, о нечему.
- О чему, ако смијем знати?
- О Тријанону.
- Не схваћам нај оље.
- Мађарска делегација је, деветнаесте, у црнини, као на
сахрану, дошла у дворац Тријанон, потписала пресуду
по едника да нашој југословенској краљевини припадну сва
Војводина, сва Славонија и Барања. Потписали су, заплакали
и отпевали националну химну.
- Поново не схваћам нај оље.
- Ви, господине Мачек, од мене тражите да одем у Загре ,
о учен у црно, да потпишем вашу пресуду о у иству ове
државе, да се о авежем и да ћу, из Београда, са Калемегдана,
посматрати хрватску заставу у Земуну, па да заплачем и
отпевам химну Ср ије!
- Нисте ме разумели. Наша конфедерална држава
прихватила и и Ваше величанство, као свој сим ол. Била и
то, дакле, персонална унија.
- Нешто вам морам рећи, господине Мачек. О ојица смо,
четрнаесте, или на Церу. Ја, до ровољно, а ви, допуштам,
насилно. Напросто, мо илисани сте у војску која је ударила

244
на Ср ију, намерна да је шатре. До ро знате и како се рат
завршио. Оно што, изгледа ми, не знате, а морате знати, јесте
чињеница да сам ја онај исти врховни командант српске
војске из Великог рата. То сте, можда, за оравили. Да нисте,
не исте мени, у Београду, испоручивали ултиматуме.
- Много жалим, сасвим криво сте ме разумели.
- Дрски сте, а ја то ценим. Искрени сте, а ја то ценим још
више. Једнога дана ћемо се, верујем, нас двојица
споразумети. Сада то, нажалост, није могуће.
Испратио је Мачека до врата, са смешком се руковао са
њим. На чуђење новинара, разговор је трајао само пола сата.
Код Александра је ушао Светозар При ићевић.
- Упркос свему и после свега, спреман сам на договор са
вама, господине При ићевићу. Без Мачека у том договору.
- Ја то не могу прихватити.
- Зашто? Још нисте ни чули какав споразум нудим.
- Шта год да понудите, ја то, ез сагласности господина
Мачека, не могу прихватити.
- Знате ли да он тражи Хрватску до Дрине и са Земуном?
- Шта год да тражи, мој став је потпуно подударан са
ставом Хрвата и Мачека.
- Он је, малочас, одмах пристао да вас искључи из,
евентуалног, његовог споразума са мном.
- Он то може, али ја не могу.
- Зашто, Светозаре? Зашто, по огу?
- Зато, Ваше величанство, што је он Хрват, а ја сам Ср ин.
Он је вођа већине, а ја мањине... Шта год да уде и како уде,
Ср и ће у Хрватској ити у мањини, а Хрвати у већини.
Мањина не смије против већине, Ваше величанство. Мањина
штити се е само ако подржава већину. Разумите ме, молим
вас...

245
На мол у Љу омира Давидовића, Александар је, сутрадан,
поново примио Владка Мачека. Био је пети јануар, двадесет
и девете.
- Још није срушен мост међу нама, господине Мачек.
Надам се да рушење тог моста ни ви не желите.
- Наравно да не желим. Страх ме је, признајем. У вама је,
осјећам, проврела шумадијска и црногорска крв. Опасно је,
много опасно, то не спорим. Нисам спавао. Искрен да удем,
очекивао сам овај позив, и размишљао о новом предлогу.
- Драго ми је. Слушам вас.
- За оравите дуалну конфедерацију. Ви то, са разлогом,
од ијате. Окренимо се федерацији.
- Наставите. Слушам вас.
- Да име државе уде: Федеративна Краљевина
Југославија. А федералне чланице да уду: Словенија,
Хрватска, Војводина, Ср ија, Црна Гора и Македонија. Да
Босну и Херцеговину поделе Ср ија и Хрватска, по начелу да
Хрватској припадне свака варош, свако село, у којима има,
макар и само једна, хрватска кућа. Да војска, вањски послови
и државна ез едност уду у надлежности краља.
- Значајне промене, у односу на јучерашње захтеве... Да
попијемо по пиће, и позовемо телефоном једног професора
права са Београдског и једног са Загре ачког универзитета.
Да се посаветујемо са њима.
- Сагласан сам.
- А где су Срем и Земун у федерацији коју предлажете?
- У Хрватској. Беспоговорно и неодступно.
- Шта ће рећи осански муслимани и Ср и? По којем то
праву се сахрањује Босна и Херцеговина, и то у име вашег

246
начела да је Хрватска свуда тамо где постоји и само једна
кућа Хрвата? Ви сте правник. Схватате ли за какво се
наказно, и правно неодрживо, начело залажете?
- Муслимане прекрижимо, они су Турци. Босну деле
Хрвати и Ср и, кршћани.
- Они су муслимани Југословени. Они су већина у Босни.
- Јесу, то је неспорно. Има их колико и Ср а и Хрвата
заједно. Једна хрватска кућа је хрватска држава! Прихватам,
то је скроз глупо и неодрживо.
- Тако је. Шта ћемо онда?
~ И Босни и Херцеговини дати статус федералне чланице.
- То је већ разумније. Да попијемо кафу и сачекамо
академика Сло одана Јовановића. Немамо времена да
чекамо и долазак професора права са Загре ачког
свеучилишта. Са њим ћемо о авити телефонску
консултацију. Да ли се слажете?
- Слажем се, под увјетом да академик Јовановић не
оспорава повијесно право Хрватске на Сријем и Земун.
- Господине Мачек, кафу можемо попити, али професора
Јовановића нећу звати...

Позвао је професора Сло одана Јовановића, али тек увече.

Разговарали су у Сламнатој кући.
- Поштовани професоре, тражим од вас о ећање да о
овоме, што ћу вам поверити, до сутра изјутра, не говорите
никоме.
- Будите у то у еђени. Шта је у питању?
- Ја ћу, ноћас, укинути Устав, распустити Народну
скупштину, суспендовати све политичке странке, сва
удружења и установе са националним или верским

247
предзнаком, привремено ћу ограничити и сло оду штампе
да не изазива мржње и расколе по држави, са ићу рогове и
владикама и искупима и муфтијама, прогласићу генералску
владу и отклонити све посреднике између мене и мог
народа.
- Затечен сам и уплашен, много уплашен, Ваше
величанство. Преклињем вас да одустанете.
- Зашто?
- Ја вас разумем и ви сте у праву. Има, међутим, нечег што
човек не може да изрази својим речима. Имам лоше осећање,
које не их умео да о разложим, нити његову оправданост
могу да подупрем аргументима. Ви се и, Ваше величанство,
пишете смртовницу. Немојте се упуштати у то. Одустаните,
молим вас.
- Не рините. Све ће се до ро свршити. Нашем народу је
мука од оваквог стања. Мука му је и од странака, и од
њихових вођа, и од парламента, у коме се гу е животи, и од
верских лидера, који сеју семе зла и подела, и од хајдучије
локалних паша по нашим провинцијама, и од глади гладних
и ситости преситих, и од удала које деле недељиве
територије. Сутра ћу, професоре, све њих да отерам у три
материне. Њих неће ити између мог народа и мене. Између
Југославије и мене. Између Југословена и мене.
- Разумем, све разумем, али се тресем од страха. На пањ не
полажете само Круну, него и своју главу.
- Знам, професоре. Сетите се моје самовоље, моје
диктатуре, кад сам се, противно вољи ратних савезника,
одлучио на јуришни и опако ризични про ој Солунског
фронта. Све се до ро свршило. До ро ће се свршити и ово.
- Дај оже, али ја се тресем од страха!

248
 Писмо из у ућнос и

Штампа је о јављивала оно што је наређивано да уде

о јављено. На сваког непослушног власника новина, на
писца вести и коментара, чак и на карикатуристе који и се
подсмевали краљу и његовим уред ама, потезан је мач
Закона о заштити државе. Више није ила за рањена једино
Комунистичка партија. Распуштен је парламент,
суспендован рад свих политичких странака, националних и
верских удружења, за рањено је и јавно показивање
националних застава, а полиција и тужилаштво овлашћени
да хапсе и у затворе или изолацију склањају све
Александрове противнике. „Привремено, до успостављања
реда у држави”, о јавио је краљ, „по милости Божијој”, у
Посланици упућеној „свом драгом народу - Ср има,
Хрватима и Словенцима”.
Александар је наређивао, а генерал Петар Живковић
извршавао. Поузданијег, а ни спосо нијег председника своје
личне владе он није могао да нађе. Стасит и елегантан,
о разован, у ратовима прекаљен, окорели нежења, увек и
деликатан и прек, лукав и тајновит, ио је завереник по
у еђењу. Одан Александру, по његовим упутствима је, уочи
алканских ратова, међу официрима проналазио најљуће
противнике пуковника Аписа и „Црне руке” и тајно их
учлањивао у „Белу руку“, такође завереничку мрежу решену

249
да српску војску и Краљевину из аве из канџи Аписа и
аписоваца. На Солунском процесу, целу годину пре про оја
Солунског фронта, Апис и још двојица официра су
погу љени, а ухапшено је више од две стотине црнорукаца.
Ухапшени, неки и осуђени, а сви од Александра помиловани.
Од Александра, али не и од „Беле руке“ и генерала Петра
Живковића. Он уходи и прати чланове „Црне руке”, оне
старе, али и нове, којих је све више. Они су, по њему, највећа
опасност и по краља и по Краљевину.
Влада, којом командује генерал Петар Живковић, ратни
је шта Александров. Нема парламента ни политичких
странака. Нема скупштинских, маратонских, де ата ни
интерпелација. Генералска влада је парламент. Она
проглашава законе и уред е. Нема никаквих расправа.
Наређење - извршење. Државни апарат мора да слуша. Нема
кашњења. Генерал Живковић је као швајцарски часовник.
Народ је есан на лопове. И они се хапсе, плени им се
опљачкано огатство. Сељаци су полугладни. Муњевито се
оснива Аграрна анка и деле ескаматни зајмови. Ратни
инвалиди просе. Свима се, најхитније, исплаћују „крварине”,
како они називају те паре до ијене за своје ране, а држава
преузима на се е трошкове школовања њихове деце. Судије
подмићене. Генералова метла чисти и судове. Има и
генерала, адмирала и виших официра који, преким указима,
ивају пензионисани.
Већина сиромашног народа не скрива подршку краљу.
Радио Загре емитује честитке и поздраве који нису
наручени. И „патриотске” песме, рецитале и говоре.
Слушаоци се, циљано, подсећају на давне деценије
деветнаестог века, када је, међу Хрватима, уздигнут арјак
Југославије и сједињења са раћом на истоку. А Радио

250
Београд, чији су моћни предајници постављени на зграду
Српске краљевске академије, сваку емисију завршава песмом
Милкина кућа. Милкина кућа на крају, око њене куће си лају...
Александрова краљевина ила је та кућа, а пси, који и да је
растргну, или су у Риму, Бечу, Пешти, Тирани, Софији и
совјетској Русији. Такво тумачење песме Милкина кућа омакло
се агенцији Авала. И спољни непријатељ снажио је ор ени
пркос и јединство. За неколико седмица, Милкина кућа
певушила се у читавој држави.
Политичке странке суспендоване, а њихове вође се не
уне. Или ћуте или подржавају ново стање. Први се огласио
Владко Мачек, вођа Хрвата. „Недвој ено је да је држава ила
у расулу и да је морао ити заведен ред”, изјављује он.
Слично реагују и Антон Корошец и Мехмед Спахо.
Вероватно по инструкцијама из Двора, политички лидери и
угледни појединци из Ср ије не претерују у похвалама.
Светозар При ићевић, вођа Ср а у Хрватској, од ија да
потпише „изјаву лојалности”. „Нисам против краља, али
нисам ни за унитарну краљевину”, каже он, у свом
загре ачком стану, двојици изасланика генерала
Живковића. Пакује се и одлази у Београд, где му је породица.
Пред само путовање, до ија претечу поруку да ће, у
Београду, ити у ијен. Страх га је. Телефонира многим
еоградским пријатељима и познаницима. Спусте
слушалицу, чим му зачују глас.
Невољно, ез наде, телефонира и Луки Месечини. Он га,
на чуђење његово, слуша пажљиво и, повремено, псује.
„Чекаћу те на станици”, каже му. Чекао га јесте, и сачекао, на
перону кренуо према њему, али су полицијски агенти или
ржи. Пред гомилом света су га ухапсили и некуд одвели.

251
 Бесан, отишао је до редакције својих новина, да напише
текст. Почињао је, вадио папир из писаће машине, цепао га,
опет почињао. Страх је ио јачи. Кренуо је кући, чекали су га
супруга Валентина и син Александар, лижио му се девети
рођендан.
- Морам да телефонирам краљу - рекао је.
- Он није у Београду - одговорила је Валентина. - На
Бледу је, са краљицом. Она је пред порођајем.
- Новинар Лука Месечина, власник листа Ју ославија,
спојите ме, молим вас, са генералом Живковићем.
- Генерал је заузет.
- Хитно је и веома важно. Генерал и ја смо пријатељи.
- Пренећемо да сте звали.
- Ручак је спремљен - шири Валентина ели столњак по
столу од храстовине.
- Није ми до ручка... Идем у радну со у да пишем.
- Шта да пишеш? Охладиће се супа. Неће ти по ећи
писање.
- Шта да пишем? А шта да не пишем? Он више није он.
Полудео је.
- О коме говориш?
- О Сандру, о Лесандру, о твоме Алеку, како му тепаш... Не
могу више да ћутим, пукнућу, пукнућу.
- Лука, шта то говориш? Ти ниси при се и.
- Нисам, нисам, до ро кажеш. Ја сам слуга, мање од
слуге... ја сам ро и кукавица. Нисам ни сло одан човек, ни
сло одан новинар. И у рату сам, Валентина, ио сло одан
војник и сло одан репортер. На Крфу, чак и као уредник
новина Врховне команде, неколико пута сам оплео по
Александру. А сада...
- Оплео? Не разумем ту реч.

252
 - Оплео по њему, то значи да сам га критиковао... Сада,
десет година после рата, не смем ни да писнем. Завео је
диктатуру, он је деспот, Валентина. Он је...
- Зову из ка инета генерала Живковича - рече она,
држећи телефонску слушалицу у руци.
- Петар је, Месечино. Био сам заузет, извини што се нисам
одмах јавио... Кажу ми да је хитно и важно. Шта је у питању?
- Зовем з ог Светозара При ићевића.
- З ог оног православног Хрвата. А шта је са њим?
- Данас је ухапшен, на железничкој станици.
- Ухапшен на железничкој станици? Шокантно,
шокантно... А шта ћеш ти тамо?
- Откуда знате да сам ио тамо?
- Не знам, нагађам. Како си сазнао да је ухапшен?
- Видео сам, господине генерале.
- Лоше си видео. Није ухапшен. Он је премештен.
- Како премештен, куд премештен? У затвор премештен?
- Таман посла. Нисмо ми варвари, како господин
При ићевић говори... Сети се, Месечино, шта си писао о
њему.
- Знам, знам... али где је премештен?
- Интерниран, изолован, да удем прецизан. Спроведен
је у Брус. Лепа варошица, испод Копаоника. Чист ваздух, да
се одмори и опамети. Чека га кућа са три со е. И његова
кћерка, ако жели, може са њим. Да кува оцу, да му пере и
пегла... Он неће ити у затвору. Моћи ће и да сета по Брусу,
да иде у кафане и прича са људима... Ало, ало, чујеш ли ме,
Месечино?
- Господине генерале, Лука је пао, њему је позлило -
згра и Валентина, у паници, слушалицу. - Молим вас, молим
вас, пошаљите доктора!...

253
Лука Месечина је до ио излив крви у мозак. Парализовале су
му се десна рука и нога, изгу ио је и моћ говора. Лекари у
Државној олници једва су га одржавали у животу. После
четири месеца почео је да говори. Да учи да говори. Полако
су се у живот враћале и рука и нога. Краљица Марија се, на
Бледу, породила. До ила је и трећег сина. Александар му је
дао име Андреј. Родио се на Видовдан. Ту, радосну, новост
Валентина је пренела мужу, у олници. Најпре гласно, али он
није отварао очи. Примакла се јастуку и шаптала му, у лево
уво. Ни тада је није чуо. У олницу је, по повратку са Бледа,
дошао и Александар. Питао је лекаре да ли је ризично да се
олесник, возом, упути у паришку олницу. Нису одо рили.
Посетио га је Александар и два месеца касније. Лука је
препознао краља и као да се осмехнуо.
Проћи ће пуне три године до његовог опоравка. За то
време, у Лукином Дневнику, Валентина је понешто
записивала и на празне странице лепила наслове из страних
новина и неке коментаре. У својим свескама, покушавала је
да од за орава, за мужа, кад оздрави, сачува неке догађаје.
Површно, неповезано, чак и ез датума.
- Опрости што је све растрзано и хаотично - рекла је мужу
када му је то показала. - Надала сам се да ћеш ми се вратити,
а још се више плашила да нећеш. Писала сам понешто, а није
ми се писало.

„Бонапарта од Југославије” наслов је у паришком Малом

журналу.

254
 „Господо, до ро размислите, па ћете разумети да
диктатура и крајња нужда нису исти појмови. Александар од
Југославије потегао је мач, не з ог неке своје користи, не ни
з ог своје тиранске нарави, јер је он племенит човек, него се
мача латио као војник, да спасе Југославију, која је крварила
изнутра.” Ко је ово написао и кад? - пита се Лука Месечина,
док чита елешке своје супруге.

„Сви Словени у Александровој Југославији су ро овске

нарави. Један оријентални српски тиранин и варварин
прогласи се за Бога, влада како хоће, ради шта хоће, а сви
ћуте. Једнога дана ће комунистичка диктатура у данашњим
Александровим верницима пронаћи и своје ро ове.” Лист је
ечки, али који?

„Отворио сам прозор и посматрам смрт наказе од државе

у нашем суседству. Не осуђујем диктатуру. Такозвана
демократија је рак. Мој идол је Фридрих Ниче. О
демократији и правди сањају ро ови, краве и Енглези. Ни
диктатура, међутим, неће спасити Александрову државу.
Једни ране Ср ију од Југославије, а други Југославију од
Ср ије. Ја и Александар да се договоримо, па да свак узме
своје. Мени Далмација, њему Босна и пола Хрватске. Шта ће
му Французи? Та нација је у опадању, раздире је
демократија. Италија је у експанзији. Француска је далеко и
од Ср а и од Хрвата, а ми смо лизу, ми смо већ и на другој
о али Јадрана. Италијани су природни савезници Ср а, а
Хрвати су змије у њиховим недрима.“ Валентина је записала:
„изјава Бенита Мусолинија“. Коме је дата и када?

255
 „Напокон, ево наде за Балканску Америку, за коју се
залажем. Не спорим да је Александар завео диктатуру, али
он кормилари у правом смјеру. Држави је промијенио име.
Краљевина Југославија. Дивно. Као да је пјесник, подијелио
је Југославију на девет покрајина са великом њиховом
влашћу, и дао им имена по водама. Те државице, у држави
Југославији, назвао је ановинама. Уступак Хрватима, то је
њихов, а не српски израз. Бановине су што и наше, америчке,
државе. Бан је као наш гувернер. Девет ановина: Дравска,
Савска, Приморска, Вр аска, Дунавска, Моравска, Дринска,
Вардарска и Зетска. Престоница, Београд, не припада
ниједној од њих. Александар влада самовољно. То је
неспорно. Он је тиранин. Не, он је реформатор. Он укида
централизам, федерализује државу, али не по националним
или религијским границама, него по географији. Не видим
ољи о разац, да се племенски суко и отклоне и да
Југославија траје.” У потпису: „Марк Павић, хрватски
Југословен, професор на универзитету Колум ија”. Изјава
о јављена у загре ачком листу Новости.
„Примио Алек Мачека, причали су у Сламнатој кући, ја
водила записник. Не могу ти, Лука, ни описати како је Мачек
ио есан и нетактичан. Раширио је на столу мапу
Југославије подељене на девет ановина и загаламио: ’Ово
није Југославија, ово је Зетославија. Ово није ановина, него
држава Зета, држава Црна Гора. Унаказили сте Хрватску,
подијелили је на Савску и Приморску ановину, а Зети,
вашој дједовини, припојили сте хрватску Боку, Конавле,
Ду ровник, хрватско приморје скоро до Сплита. Црној Гори
дали сте Херцеговину све до Сарајева, читаво Косово и
Метохију, Санџак, чак и Рашку, пријестоницу Стефана
Немање. Зетска ановина је највећа ановина... Најприје сте,

256
осамнаесте, укинули Црну Гору, а сада је враћате, трипут
пространију. Хрвати неће Зетославију. При ојавали смо се
Велике Ср ије, а ви сте нам, умјесто ње, подметнули Велику
Зету, Велику Црну Гору!’
Треснуо је дланом по столу и поломио своје наочари. ’Не
разумем ваш ес’, одговорио је Алек. ’До јуче сте плакали за
Црном Гором, а сада, з ог Зетске ановине, ломите своје
наочари. Отиђите на Цетиње, па Црногорцима реците да
Бока није њихова, него хрватска, да је Ду ровник лижи
Загре у него Цетињу и да Источну Херцеговину ништа не
спаја са Црном Гором... А не знам, господине Мачек, да ли
знате да се и Стефан Немања родио у Зетској ановини’,
насмејао се Алек и Мачеку понудио цигарету.

’Постоји, ипак, дрвено гвожђе. Име му је Бенито

Мусолини. Он назива Хрвате канцером Југославије и нуди
савез Ср има, а плаћа и о учава хрватске терористе у
камповима, у Италији. Тренира усташе Анте Павелића, који
се прогласио поглавником Независне државе Хрватске, у
логору, код варошице Бреша, и у Борготару, у Алпима.
Павелића храни и тимари за вођу Хрвата, а краљу
Александру нуди савез о комадању Далмације и Хрватске.
Мусолини је галама и лаж.’ О јавио Фигаро.“ Када? Зашто
Валентина није исекла тај текст?

„Лука мој, да те мало и насмејем, кад изађеш из олнице.

Приредио Алек пријем за елиту. Знаш га, радо прима писце,
глумце, академике, професоре. Рукује се са свима, а они који
се први пут виђају са њим, кажу своје име и презиме.
Хрватски песник Густав Крклец му се представи као: Г.
Крклец. Алек се упеца и рече: ’Ваљда Густав Крклец’. А

257
песник одговори: ’Не, Величанство, ја сам само Г. Крклец.
Оно устав ви сте укинули!’ Алек се засмејао и загрлио
Густава.”

„Он је рођен под срећном звездом. Заведе диктатуру у

сиромашној и пламеновима расула начетој земљи. Букне
економска криза, потоп анака и депресија у Америци,
ускоро и у Европи. Преко ноћи, готово се истопе милионски
дугови Југославије у државним о везницама, депонованим
код америчких анака. На демократском Западу слом, под
Александровом диктатуром - ренесанса. Николај Краснов,
архитекта Романових, неуморно пројектује, а диктатор
гради. Београд, доскора турска паланка, израста у савремену
европску престоницу. Градилишта су широм државе.
Смањује се незапосленост, расту зараде, анке пливају у
капиталу, југословенски динар има златну подлогу. Већина
људи верује да је за овај препород заслужан диктатор.” Ко је
ово изјавио или написао, и кад? - питао се Месечина.

„И леденом генералу Живковићу потекле сузе, кад је, на

Калемегдану, откривен Мештровићев Споменик
захвалности Француској. Импресиван споменик. Видећеш,
Лука, кад прошеташ до тамо. На врху споменика је жена са
мачем, у трку. То Француска јуриша у помоћ Ср ији. На
другој страни је још једна жена, седи. То је Сор она,
учитељица српске омладине.”

„Нови двор на Дедињу изнутра декорише италијански

уметник Гвидо Малаголе. Он је Мусолинијев лиски
пријатељ. Уредио је и његову раскошну вилу у Риму. Често и
дуго прича са Алеком, о ично у врту. Гвидо зна француски,

258
али више воли да говори на свом матерњем језику, па им ја
преводим. Алек га о рађује да уде посредник између њега и
Мусолинија, предлаже да се сретне са њим, званично или
тајно. Гвидо говори да је Далмација једина тачка раздора.
Црна Гора то више није. Мусолини је за поделу: две трећине
далматинске о але и острва да припадну Италији, а остатак
Ср има. Не Хрватима, него само Ср има. Алек је вртео
главом и одмахивао десном руком. Његов одговор је ио
јасан, преводилац је ио непотре ан.”

„У двор, све чешће, свраћа Владета Милићевић. Не

задржава се дуго.”

„Алек прогласио нови устав, укинуо суспензију

политичких странака, расписао из оре. Боље и ило да
није, изјавио је професор Сло одан Јовановић. Основао краљ
своју партију, Странку југословенских националиста.
Освојила је све посланичке мандате, јер националне странке,
по краљевом закону, могле су пријавити своје из орне листе
једино ако су, у свим из орним окрузима у држави, имале
довољан рој потписа за своје кандидате. Тај немогући услов
могла је да испуни само Југословенска национална странка.
Не знам, Лука, ко је Алека наговорио да то учини, нити
желим да ишта више кажем. Мачек се по унио. Ухапшен је и
осуђен на три године затвора. По унио се и Антон Корошец.
И он је у затвору. При ићевић је у олници, у Београду. Алек
увиђа да је погрешио, али се инати. Неће да то призна.
Раздражљив је, галами на свакога. Топи се, готово да не једе.
Галамио је, неколико пута, и на краљицу. Видела сам је и да
плаче.”

259
- Радујем се, Месечино, з ог твог опоравка - телефонира му
Александар.
- Нисам се опоравио, још се пошшштапам, Ваше
величанство. И мммало замуцкујем.
- Можеш ли да дођеш код мене?
- Ккада?
- Одмах. На Дедињу сам, у Сламнатој кући... Александар
га загрли. И кад седоше, не скида поглед са Месечине. Жао
му га. Смршао, лед у лицу, у коси му много елих, и као да се
смањио. И Луки је жао Александра. Нездраво је потамнео у
лицу, ископнели о рази истичу јагодице, ркови жућкасти
од дувана, подочњаци и оре око усана.
- Твоју олест и патњу сам, вероватно, ја скривио. До ро
те познајем. Емотивац, нервчик ужички, увек напет као
струна. З ог диктатуре... не спорим нимало, завео сам ио
диктатуру. То је те е изненадило и погодило. Експлодирао
си, Месечино. Очекивао сам да кап, срчана или мождана,
погоди и мене. Био сам изван се е. Зар ја, син краља Петра,
да њега изневерим? Нисам имао из ора. Морао сам да
учиним што сам учинио или да потпишем смртовницу
држави... Попиј један коњак, до ар је за крвне судове.
- Разумем. Нисам ио разззумео, преспавао сам то, али
сссада...
- Не правдај се, Месечино. Нисам те з ог тога звао -
припали нову цигарету. - Док си спавао, како кажеш, ило
нам је кренуло на оље. Баш нам је ило кренуло. Сада
тонемо. Не знам шта ћу, ни са киме ћу.
- Тттонемо. Зззашто тонемо?

260
 - З ог моје наивности и глупости. З ог из орног закона,
на чије ме проглашење насанкаше, и з ог једнопартијске
диктатуре. Једна држава, једна партија. Легализовао сам
комунистичко једноумље. У Русији, Комунистичка партија.
Овде, Странка југословенских националиста. Мала је
разлика, Месечино. Југославији су потре ни Југословени. То
је истина. Нису јој, увиђам са олом и признањем сопствене
кривице, потре ни Југословени који не смеју ити ни Ср и,
ни Хрвати, ни Словенци, ни Немци, ни Црногорци, ни
Ар анаси, ни муслимани... Потре ни су јој Југословени
којима нико не за рањује да уду и оно што су им или и
очеви и прадедови. У Америци су сви Американци, али су и
Енглези, и Кинези, и Ср и, и Руси, и Хрвати, и ели, и жути,
и црвени и црни... Шта да радим, Месечино? Како да
испливам из мутне реке, коју сам ја замутио?
- Пппустите Мачека и Корошеца из затвора,
дддоговорите се са њима о новом из орном закону и
ванредним из орима.
- При ићевићу је враћен пасош и одо рен одлазак у
иностранство. Он није велика опасност по државу. Није ни
Корошец, али Мачек јесте... Размишљам ја о а олицији и
њих двојице, желим то, желим, а не смем.
- Зззашто?
- Плашим се да и ини, у овом часу, могли да минирају
стварање и потписивање алканског савеза између
Југославије, Румуније, Турске и Грчке. Договори су при
самом крају. Настојим да тај савез прихвате и Бугари...
Миришем лизину новог рата, Месечино. Балкански савез
држава, ослоњен на Француску, ио и нам заштита и
од рана.

261
 - Мачек и Корошец и то, надам се, ппподржали.
Успоставите везу са њима.
- Надам се и ја, али немам њихове гаранције. Тражио сам,
од њих, преко посредника, те гаранције, али неће да их дају.
Не од ијају, али и не пристају. Неће, поручују ми, да
разговарају или преговарају о ило чему, док су у затвору.
- А олирајте их, ризикујте.
- Они на сло оди, нови из ори и национални суко и су
неиз ежни. Био их присиљен да гасим домаће ватре.
Балкански савез и пропао... Прво печат на тај споразум и
потврда споразума у Паризу, па онда, тек онда... ако ме не
у ију!
- Шшшта рекосте, Ваше величанство?
- Мене ће, Месечино, да у ију. Осећам то неким шестим
чулом... Био ми је јутрос Владета Милићевић и упознао ме са
мрежом која хоће моју главу. Хрватске усташе и ВМРО,
угарска „Црна рука”. Милићевић тврди да су повезани са
Коминтерном и нашим комунистима, а у Италији и
Мађарској су логори за њихову о уку... Девојку једног од
вођа терориста Милићевић је придо ио да ради за нас.
Главни камп за о уку је у Мађарској, уз саму нашу границу...
Могу ли да ти, у највећој тајности, нешто поверим?
- Сссве, Ваше величанство.
- Милићевић је тражио моју дозволу да његови људи,
илегално, ноћу, упадну у тај логор усташа и да их све
ликвидирају.
- И?
- Од ио сам.
- Зззашто, пппо огу?
- На терористе - терористички. Како да то прихватим?
- Да ли је и Павелић у том кампу?

262
 - Навраћа повремено. У Италији му је Мусолини дао вилу.
- Пппогрешили сте. Зло чинити, од зла се ранећи, то
није злочин, Ваше величанство. Преклињем вас, одддо рите
Милићевићу да уради што је планирао.
- Хоћеш ли са мном у Цариград?
- Хоћу.

Само што је отишао Лука Месечина, нешто, уз тресак, удари

у један од прозора на Сламнатој кући. Александар помисли
да је каменица. Откуда каменица, ко и је ацио, шта раде
гардисти? Оде да провери.
Гавран, онај његов гавран, трза се и умире. У кљуну му,
ружичаста, коверта. Александар је, у шоку, извлачи из кљуна
угинуле птице. Чита, на француском: ПИСМО ИЗ
БУДУЋНОСТИ. Да га не примете гардисти, враћа се у кућу,
отвара коверат... подрхтава и крсти се.

Се и се, Сан ро. Сор она, ме ицински, кафић, и и

Шарло , сами, за с олом. Сами? Се ела сам лизу, са
својим мла ићем, а уљила у е е, рож ирала е. Ти,
ринц, у официрској униформи ср ске војске, о е ник у
ва алканска ра а. Кра ко ошишан, ез ркова и
монокла, које анас носиш, ржиш Шарло за руку, као
нехајно, а олике очи мо ре на вас воје. Не само моје очи,
не о и очи мла их и ајних а ена а, и наших и војих.
То оже, и они су с у ен и, ако се и онашају. Они ви е
све. Они ви е и моју чежњу за ср ским ринцем и херојем, а
и не ви иш ниш а. Омађијала е Шарло Ко ијар.
Ус ала сам, рошла оре вас воје, као случајно е
закачила. Извини е, рекла сам, а и ниш а ниси рекао.

263
Само си ме о ле ао, али ме, ви ела сам, ниси ви ео.
Прошла сам, и нику нисам о ишла, Сан ро. Пра ила
сам е сву а и ила са о ом. У свим војим и кама
сам ила. И у олес и. И ка си умирао, у олници, у
Паризу. И ка си, ајно, у Бео ра у, љу ависао са Шарло
Ко ијар. И ка си, за су ру у, узео румунску Марију
Хоенцолерн, воју Мињон. Умрла сам, Сан ро. У авила се
у мору, не заврших с у ије.
Пишем и из у ућнос и, а исмо шаљем о аврану.
Оном вом аврану. И он је, са а, са мном, у у ућнос и, а
не са о ом, мој Сан ро, мој ик а ору. Ви им, јасно
ви им, је ну челиц , како слеће на је ан цве , и љу и а. Ја
сам челица, а и си цве . С ајамо се.
Ви им, Сан ро, за аси о крваве о оке лаве, еку
неком земљом, мени се чини а је воја. Чујем, у мојој
земљи, уцње у мој цве . У моју чежњу и љу ав, ника
узвраћену. Прво ће, Сан ро, у и и цве , а осле ће о ећи
они о оци крваве лаве, из вулкана који ће а екс ло ира у
Евро и.
Се и се оне Ци анке. У лану и је ви ела како е
за р ава кућа коју ра иш. Била сам иза е е, слушала
ш а овори. Није ла ала.
Не знам, Сан ро, ка а ће се воја кућа сруши и на е е,
ка а ће о ећи она лава, и ка а ће неки љу и ази и мој
цве , са мржњом и рос ачки, и о у о, у о. Ов е, е
сам, нема времена. Трење као вечнос и вечнос као рен.
Ви им, а ви ећеш и и, у рзо, све ш о је ило, ка а нас није
ило, и све ш о ће и и, ка а се реселимо у у ућнос . И,
а и кажем и ово. Бу ућнос је незајажљива аж аја, у а
свако а и све. Про у аће и Земљу, и Сунце, и Месец, све.
Камен уз р о, камен низ р о. Се их се, о е , Сор оне и

264
 оно кафића. Е о, рислушкивала сам, ра и мој Сизифе.
Твоја Пчелица.

Моћни ратни разарач Д ровник плови ка Стам олу.

Александар је на палу и, пуши, посматра таласе и гале ове,
који се, у јатима, вију изнад рода. Никако да од се е отера
мисли о писму и гаврану. Неко је ухватио гаврана, гурнуо му
писмо у кљун, а птица је, по навици или инстинкту, полетела
према Сламнатој кући. Ко и се усудио да то учини? Гавран
га јесте, две пуне деценије, надлетао и пратио, али није ио
дресиран. Нико, сем њега, не зна за неке детаље из писма.
Сећа се он и Сор оне и кафића, сећа се и да су Шарлот и он,
али не зна којим поводом, спомињали Сизифово
проклетство. Сећа се и да га је нека девојка закачила у
пролазу, и то аш снажно, затресла му се чаша у руци, а чај
му испрскао пуковничку лузу. Њеног лика се не сећа. Ко је
она? У рзо се удавила у мору. То значи да се више нису
сретали. А писмо? Прочитао га је, а оно не постоји. Чим га је
прочитао, писмо је нестало. Стајало је на сточићу, још и
притиснуто његовим наливпером. Одједном, на његове очи,
а да нико није ушао у Сламнату кућу, и да се, у кући, ништа
није ни померило ни чуло, писмо је нестало. О лио га је
хладан зној. Помислио је да халуцинира, истрчао напоље, да
потражи гаврана. Птица је, мртва, ила под прозором.
Позвао је једног гардисту да, негде у врту, закопа гаврана...
Писмо из удућности не само да је држао у рукама и
прочитао га, него је, сваку реч, и упамтио. Не излази му из
главе. Ноћима се уди у неком страху. Шта се то десило? И
како? Коме да се повери? Свак и помислио да је полудео.

265
Само један човек и му, можда, поверовао. Стјепан Радић.
Њему је, тај исти гавран, однео шешир са главе. Али, и
Стјепан Радић је у удућности. Гавран му, изгледа,
предсказао пресељење...
- Лука, дођи овамо - о радова се кад спази Месечину.
- Кккаква грдосија од рода, господару - рече Александру.
- Шта, прешао си у Црногорце? - осмехну се он.
- Г ос о ару је краће... Кккраће замуцкујем.
- Како подносиш пловид у? Патиш ли од морске
олести?
- Не патим. Чудим се. Дужи је од фуд алског игралишта.
- Доста дужи. Има дванаест топова разног кали ра, осам
торпедних цеви, из ацује подводне ом е, начичкан је и
митраљезима... Ово нема Мусолини. Ово је, кажу,
најмодернији и нају итачнији ратни разарач у Европи. Мало
су нам мањи остали разарачи, које већ имамо или ћемо их
имати. Свакоме је краљица дала име: За ре , Бео ра , Далмација,
Љу љана, Ловћен... Биће их још, Месечино.
- Пук цео официра, подофицира и морнара је на роду -
ниједном не замуца.
- Није аш пук, има их око три стотине... Само у овој
години на авили смо више од хиљаду топова и триста
тенкова... Месечино, све то ужасно кошта, трећина уџета
одлази за оружје и војску. Ми смо, осамнаесте, почели ни од
чега. Од Солуна смо кренули са француским митраљезима,
пушкама, топовима, ом ама, коњима. И униформе су нам
иле француске.
- Ето рата, ето рата... Немачка се накострешила. Ко је
Хитлер, господару?
- Много ме за рињавају дешавања у Берлину. Питао сам,
недавно, немачког ам асадора код нас шта је то нацизам.

266
Одговорио ми је: елементарни национални покрет. Шта год
то значило, Немачка израста у џина, и економског и војног. А
Немци нису Италијани. Немци не р љају. Они су оз иљан
народ.
- Ми ћемо им ити прва мета. Као и четрнаесте.
- Упознали су нас у рату и поштују нас. Хитлеру је први
циљ да прогута Аустрију, што нама и одговара. Хитлер ће
покопати снове о нављања ечке царевине. Мусолини је
сада у суко у са Хитлером. И то нам одговара. Он се,
међутим, окреће ка Француској, а то ме за рињава. Настојим
да Малу антанту и савез алканских држава вежем за
Француску и не дозволим пакт између Рима и Париза... И да,
истовремено, не изазивамо Немачку. Компликовано и
опасно, а немамо много времена.
- Гггазите по минском пољу.
- Верујеш ли у духове и тајне неке силе? - упита
неочекивано, не издржа.
- Мени се духови јављају. Само кад сањам, а свашта
сањам...

Александар је желео да посета Стам олу уде незванична,

ез церемонијалног дочека, ручкова и вечера. Кемал-паша
Ататурк је желео да уде друкчије. По доласку разарача
Д ровник пред палату Долма ахче на Босфору,
југословенског краља и његову пратњу на кеју су дочекали
Ататурк, премијер Исмет-паша, хиљаде грађана и почасна
јединица војске. Интониране су државне химне, Ататурк и
Александар су се наклонили заставама, турској и
југословенској.

267
 - Мерха а, аскер! - поздравио је Александар турске
гардисте.
- Мерха а! - грунуо је отпоздрав, а поклици
до родошлице из хиљада грла могли су се чути и на рду
изнад пристаништа, на Топкапију, где су, вековима,
столовали турски султани. Александар и Ататурк запутили
су се ка разарачу Д ровник и, са нај лижим сарадницима,
почели разговоре у раскошном дворском салону. О а
суверена разговарала су на француском.
- Ата Турк. Отац Турака - рекао је Александар и понудио
га цигаретом из своје златне та акере.
- Сад сам Ата, а ио сам Шејтан, турска несрећа и зло.
Сурово сам кидао ланце прошлости и назадлука. Прогласио
европску репу лику, отерао муфтије и хоџе од државе,
за ранио жарове, фереџе, димије, протерао арапски језик из
Турске, вратио турски језик, увео европско писмо... Ова
држава се снажи и уздиже. Сада сам Ата Турк, Александре...
Предлажем да један другом не персирамо.
- Прихватам, са задовољством. И ја покушавам нешто
слично у мојој земљи, али отпори постају јачи од мене.
- Не одустај. Буди ез милости, ако је потре но. Не плаши
се оптуж и да си диктатор. Зло је непросвећена демократија,
а не просвећени апсолутизам... И Платон се ругао о лику
владавине у коме тројица неуких могу да надгласају Сократа
и њега.
- У праву си. Многе наводне истине су велике неистине.
Балкан је уре арута, говоре и пишу сви. То је лаж. Барут у
алканско уре не сипамо ми, него силе изван Балкана.
Договоримо се, Кемале. Утаначимо пријатељство и
од рам ени савез наших држава. Од ијмо од нас продавце

268
 алканског арута. Турска, Румунија, Грчка, Југославија. Да
покушамо да, у тај савез, увучемо и Бугарску.
- Твоју помоћ, кад је Турска ила пред нестајањем, нећу
никада за оравити. Верујем ти, Александре. И драг си ми.
Блиски смо. О ојица смо и ратни по едници.
- По едници, на супротним странама. Ти си, Кемале, на
Галипољу, потукао моје ратне савезнике, а ја сам, на
Солунском фронту, потукао твоје... Турској је, у Версају,
наметнут понижавајући мир. Од ио си пресуду и, поново,
по едио. Пријатељства и непријатељства су као плима и
осека. Погледај, Кемале, какве ми муке задаје Италија, моја
ратна савезница.
- Не плаши се Мусолинија. Нека се он плаши те е. Зна
до ро какви су војници Ср и. А знам то и ја. Ти си,
Александре, на Куманову, дванаесте, раз ио двапут ројнију
војску Зеки-паше. Том твојом по едом, Први алкански рат
ио је одлучен.
- Неспорна је хра рост српског војника када се ори за
своје. А на Куманову је, Кемале, и војничка срећа ила на
мојој страни. Срећа, звана лукавство... Пресвучен у одећу
турског низама, један мој тру ач у ацио се међу трупе Зеки-
паше и засвирао повлачење, у тренутку турског јуриша.
Завладала је з уњеност, паника и ежање. Тада смо ми
јурнули из наших ровова.
- Османској царевини Ср и су при авили толике славне
по еде. Ср и по рођењу, Турци по суд ини. О јаничарима
говорим... Него, јеси ли за једну партију покера?
- Сада?
- Сада, или код мене, после вечере, у мојој палати.
- У шта да играмо?
- У цвет.

269
 - У цвет!? - пре леде Александар, сети се гаврана и Писма
из удућности. - У какав цвет, Кемале?
- У цвет, у срце љу ави међу алканским народима,
Александре.
- Пристајем.
- Пристајем и ја. Ко год до ије партију покера, ја ћу
потписати меницу о савезу алканских држава.
У Дневнику Луке Месечине може се прочитати да су, у
палати Долма ахче, Ататурк и Александар остали до зоре.

270
 Марсељ

Од завођења своје личне власти, четири је пута посећивао

Загре и Хрватску. О илазио је Загорје, просторе према
Книну и мору. И у села је залазио. Краљица је, најчешће, ила
са њим. Свој огромни мираз у златним дукатима раздавала је
градској и сеоској сиротињи, нај ољим ученицима и
студентима давала стипендије, даровала установе културе и
науке, даровала олнице, оснивала кола Југословенских
сестара. Све је то радила тихо, ез хвалисања и разметања, и
увек у народној ношњи. Некад загорској, некад славонској,
некад личкој или далматинској. Пленила је својом
непосредношћу и до ротом коју није глумила. Муж њен
углавном је посећивао сељаке, раднике и војнике. У Загре у
је купио и резиденцију, а Загре прогласио за другу
престоницу Краљевине.
У децем ру тридесет и треће, после повратка из Турске,
са краљицом је, поново, дошао у Загре . У званичну државну
посету стизао му је Димитриос Максимос, министар
спољних послова Грчке. Краљев и краљичин ауто једва се
кретао између хиљада људи, који су, у жељи да, из лиза, виде
и поздраве Александра и Марију, кидали ланац полицијског
о ез еђења... Тројица младића, са ом ама и револверима,
журила су ка аутомо илу. Краљица је видела комешање у
маси, али није знала шта се дешава...

271
- Спречили смо атентат и похапсили атентаторе - утрчао је
Владета Милићевић, мимо протокола, у резиденцију. - Не
излазите на алконе и не примичите се прозорима, Ваше
величанство!
- Какав атентат? Ништа нисам чуо.
- Не исте ништа чули ни да су успели... Дошли су из
кампа у Мађарској, послао их, лично, Анте Павелић. Срећом,
један наш доушник међу усташама јавио нам је,
правовремено, све. И како се зову, и како изгледају, и одакле
ће да крену на вас и краљицу... Ухапсили смо Петра Оре а,
Јосипа Беговића и Антуна Погорелца. У полицији певају као
навијени.
- Молим те, Милићевићу, прескочи имена. Не могу и нећу
да и то памтим.
- У реду, Ваше величанство. Она девојка, наш агент у
Мађарској, сада је овде, у Загре у. Морам је пре ацити у
Београд. По егла је из логора Јанка Пусте. Посумњала је да су
усташе сазнале да имају кртицу и да ту кртицу траже.
Свашта смо од ње сазнали.
- Укратко ми реци, имам многе о авезе.
- Иза Павелића и усташа, односно њиховог плана да вас
у ију, не стоје ни Руси ни Немци, како нам је подметано и
како сам ио поверовао. Мусолини и Мађари. Само они.
Коминтерна је променила стратегију и одустала од
раз ијања Југославије. И Хитлеру одговара Југославија, з ог
нашег суко а са Мусолинијем... У овом тренутку је овако... И
Бугари, њих сам за оравио. Њихов Апис, вођа ВМРО Ванчо
Михајлов... Опростите, морам да споменем и понеко име. У
договору са Павелићем, Михајлов је у Мађарску, у логор

272
усташа, упутио свог нај ољег у ицу, да о учава раз ојнике.
Зове се Величко Георгијев, а надимак му је Черноземски.
Црноземљани. Хвалише се да црна земља чека сваког на кога
се он намери.
- Хвала, Милићевићу. Баш си ми улепшао дан.
- Са вашом дозволом, Ваше величанство, ја их ио
Черноземски. Црну земљу и пољу или и Павелић и сва
његова агра.
- Тражио си од мене дозволу да наша Служ а ради исто
што и терористи. Знао си, морао си знати, да ти такву
дозволу не могу дати. Намерно или из незнања, се и си везао
руке.
- Како да то разумем?
- Да си, ништа ме не питајући и све од мене кријући,
урадио то што си хтео, ја те не их ни грдио ни кажњавао...
Нека дође Зеко - нареди свом ордонансу.
- Где ћете, Величанство? - зачуди се Владета Милићевић.
- У шетњу Загре ом.
- Сами?
- Са Зеком. Са мојим со аром Зечевићем. Да поручим
Мусолинију да се Александар Карађорђевић не плаши ни
њега ни његовог олоша... Генерале Вуковићу, пронађи Ивана
Мештровића и замоли га да дође овамо...

- Величанство, ово вам није ило паметно - каже му вајар

Мештровић. - Цио Загре руји о хапшењу атентатора, а
ускоро ће рујати и читав свијет, а ви, сами, шетате
Загре ом. Сулудо, опростите.
- Ви мислите да Хрвати мене мрзе и да желе да ме у ију?

273
 - Далеко од тога. Много је Хрвата који вас воле, а поштују
вас сви, сем мањине луђака. Хрвати су питом свијет. У то сте
се могли увјерити током ваших честих оравака у Загре у и
Хрватској. Луђаци су са периферије. Није Анте Павелић ни
из Загре а, ни из Загорја, ни из Далмације, него из Коњица,
из Херцеговине. Прича се и да му је мајка Српкиња.
- Иване, знате да вама верујем. Блиски сте са Мачеком.
Колико Хрвата, по вашој процени, њега подржава?
- Готово сви. Не мање од деведесет посто.
- Сигурно?
- То вам гарантирам.
- А да ли је Мачек за Југославију?
- Недвој ено. И ово вам гарантирам.
- Тврд је, екстреман, али искрен. Можемо ли се, шта
мислите, нас двојица споразумети?
- Можете и морате. Мачек је за Југославију, колико и ви,
али за другачију.
- Против је монархије?
- Не, напротив. Не воли ни репу ликанце ни црвене.
Против је српске хегемоније. Он мисли да су Хрвати под
српском доминацијом, под српском шапом, како да вам
кажем.
- Да ли је то, Иво, и ваше мишљење?
- Тешко ми је да кажем. Ја сам вам и Хрват и Ср ин, јер
мислим да је то исти народ, али сам, ипак, Хрват. Прије свега
Хрват. И чини ми се да је Мачек у праву.
- У чему се огледа српска хегемонија над Хрватима?
- Исти смо народ, исти језик, исти род, а нисмо исти,
нисмо равноправни. Ср и сумњају у наше југославенство,
иако је оно потекло аш од Хрвата. Сумњају и у хрватску
оданост заједничкој држави. Хрвати желе један према један.

274
 - Шта то значи?
- Пола-пола, најкраће казано.
- Пола државе Хрватима, а пола Ср има?
- Не, Ваше величанство. Ви сте државу поделили на
ановине. Мачек није одушевљен, али није ни противан. Он
сматра да у ановинама, у централној власти и Скупштини,
у војсци, у полицији, у дипломатији, аш свуда, Ср и и
Хрвати морају ити равноправно представљени.
- Пола Ср има, пола Хрватима, а свим осталим не остаде
ништа.
- Одрекну се Ср и мало свога, Хрвати мало свога, и ето
колача и за друге.
- Вољан сам да преговарам са Мачеком. Молим вас, Иво,
да му то пренесете.
- Он је у затвору. Како да преговара док је у затвору?
- Какав је Мачеков однос према Павелићу и његовим
усташама?
- Њих Владко не подноси. Могу рећи и да их презире.
- То је Мачек вама рекао?
- Јавно их је жигосао и називао андитима. Можда је
ризиковао и своју главу када их је оптужио за у иство
главног уредника загре ачких Новос и Тонија Шпегела, за
подметање експлозива по возовима, и за прошлогодишњи
оружани напад на полицијску станицу у лизини
Веле ита... Мачека је, додатно, ражестила подршка
усташама од стране комуниста.
- Знате ли, Иво, да је и мој отац ио усташа? - изненади
вајара.
- Ви, очито, потцјењујете терористе, па све о рћете у
шалу.

275
 - Нисте ме разумели. Српски устаници у Херцеговини и
Босни, седамдесет и пете, се е су називали усташама. Мој
отац је, као Петар Мркоњић, ио са њима.
- Нисам то знао. Интересантно. Павелић је Херцеговац.
Украо је, значи, и назив своје скупине.
- Колику они подршку имају међу Хрватима? Просто,
занима ме, Иво, ваша процена?
- Данас минорну, веома минорну. А сутра, за пет или
више година, тешко је процијенити. Мржња је заразна, рзо
се шири.
- Не видим ја њихов никакав политички програм. Шта
они хоће?
- Независну Хрватску, по могућству ез Ср а, и прво
ијело поље на државном гр у, на шаховници... Мало
иронишем и карикирам.
- Идем, ускоро, у Бугарску, па у Француску. Пре него што
се вратим из Париза, и Корошец и Мачек иће на сло оди...
Звао сам вас и з ог још једне важне ствари. Састављам
Намесништво...
- Регентство? Ви сте краљ, ви сте живи, Богу хвала, Ваше
величанство.
- Слутим, предосећам, да ћу ити у ијен. Мусолини ће
ити наред одавац, а усташе моје у ице. Италија, Мађарска,
па и Бугарска, завериле су се против мене. Плашим се, Иво,
да оно најгоре нећу моћи да из егнем. Чудо ме је спасило и
данас, у Загре у. У иће ме з ог Далмације и з ог Југославије.
Али варају се сви они да ће, кад ја умрем, умрети и ова
држава. Напротив, она ће оснажити када и ја положим
живот за њу.
- Ништа нисам чуо, не желим да чујем, Ваше величанство.

276
 - На челу Намесништва иће кнез Павле. Један намесник
мора ити Хрват, а о трећем ћу да размислим... Молим вас,
Иво, да тај Хрват удете ви.
- Поживећете ви нама, још дуго... Нудите ми огромну
част за случај несреће, које не смије ити. Не могу да
прихватим. Ваш пријатељ јесам, Југославен јесам, и Хрват
јесам, али ја сам кипар, ништа друго до кипар, Ваше
величанство. Узмите политичара којег подржавају Хрвати.
Узмите Мачека.
- Невоља је, Иво, у томе што ја, у Намесништву, нећу
политичаре... У сваком случају, хвала вам. Многе ствари сте
ми појаснили...

Југословенски, француски и сви европски медији о јавили су

када ће Александар допутовати у лучки град Марсељ, да ће
положити венац својим ратним друговима, француским
војницима палим у алканским иткама за осло ођење
његове земље, и да ће, из Марсеља, возом, отићи у Париз.
- Катастрофа, катастрофа! - говорио је Владета
Милићевић министру полиције Живојину Лазићу. - Усташе
знају краљеву маршруту, сатницу, све. Хитно, и у Марсељ и у
Париз, шаљите наше додатно о ез еђење.
- Колико људи?
- Најмање десет група, по четири човека у свакој.
- Велики је то трошак, а француска полиција је довољна
гаранција... Не знам, питаћу председника Владе.
- Одмах, господине министре, док не уде касно. Атентат
је припремљен. Наш агент, у ачен међу усташе, јавља да су
Павелић и Михајлов или у Риму, код шефа Мусолинијеве
тајне служ е, и договорили све. Одустали су од прво итне

277
намере да краља у ију у Софији, јер и, процењено је, могао
да плане наш рат са Бугарском. Иза рано је неколико група
атентатора. Осим Черноземског, сви остали су Павелићеве
усташе. Крене ли краљ возом у Француску, дуж пруге која
пролази Италијом, чекаће Андрија Артуковић са неколико
десетина терориста. Крене ли морем, једна група у ица
напашће га у Марсељу. Ако не успеју, друга група ће чекати у
Паризу... Изволите, прочитајте ову депешу. А прочитајте и,
јавну, изјаву злочинца Павелића, да је он краља осудио на
смрт!
- Идем одмах до премијера Узуновића... Било и, ипак,
нај оље да ви, господине Милићевићу, затражите пријем
код Његовог величанства.
- Нећу. Краљ је неодговоран према свом животу. Не воли
ни да слуша моја сазнања.
- Крећите, сместа, у Париз. Тамо је већ маршал двора,
генерал Димитријевић. Упознајте, са свим што знате, и њега
и ам асадора Спалајковића. Захтевајте да њих двојица
о авесте Французе, а и ви уз уните њихову тајну служ у.

У четвртак, четвртог окто ра, тридесет и четврте, нешто пре

поноћи, краљ Александар и краљица Марија изашли су из
двора на Дедињу и кренули према железничкој станици на
Топчидеру. Тамо су их, у краљевском возу, чекали кнез Павле,
кнегиња Олга, министар спољних послова, управник двора,
лекари, ордонанси, со ар Зечевић, новинар Лука Месечина...
Путоваће, возом, до Косовске Митровице, а одатле,
аутомо илима, до мора. До луке Зеленике, у Боки, где их је
чекао ратни разарач Д ровник.

278
 Краљица је, пакујући се, а да то није ни приметила ни
желела, у кофер сложила и једну црну хаљину.
Александров син, Томислав, већ у седмој години, рекао је
оцу:
- Тата, како си ио леп и насмејан, док си ми махао.
- Леп, леп, твој отац је увек леп - насмешила се краљица. -
Поздрави се са њим.
- Сањао сам те, данас по подне. Махао си ми са једног
о лака - о јаснио је млади принц.
Александру, склоном сујеверју, не еше драг тај дечји сан.
Морао је, помисли, да одо ри додатно полицијско
о ез еђење, како је тражио Владета Милићевић. Од ио је.
З ог трошкова.
На топчидерској станици, на испраћају, ио је и
ам асадор Француске. Александар је, под пазухом, стискао
свежањ француских оз иљних новина и часописа.
- Величанство, можда је тре ало да понесете нешто
лакше и за авније за читање - осмехнуо се ам асадор.
- Није ми до за аве. Радујем се одласку у Француску, тамо
имам неколико до рих пријатеља.
- Таквих је, Величанство, најмање четрдесет и два
милиона.

Муње и громови сачекали су, већ на Чакору, краљевски

караван. Александар је ио у отвореном аутомо илу. Киша је
падала, а хиљаде Црногораца чекале су крај пута којим су
пролазили. Александар је отпоздрављао народу и од ијао,
дуго, да се навуче кров на лимузини. Сви у краљевим колима
на Цетиње су стигли мокри до голе коже. Променивши одећу
и мало се одморивши од руковања са стотинама људи који су

279
се, на малом тргу испред негдашњег Двора краља Николе,
тискали око њега, отишао је да о иђе кућу у којој се родио и
одрастао. Са њим су или краљица Марија, кнез Павле и
кнегиња Олга. Та кућа сада је ила Официрски дом.
- Учини ми се, ето, да сам још дијете... Не знате ви како су
они волели Ђорђа и мене. Ђед, ака, тетке, сви - говорио је
уз уђено.
Отишао је и до гро а своје мајке Зорке, запалио свећу и
дуго ћутао. Лука Месечина ио је у лизини. Њему се
причинило да је, одлазећи, Александар прошапутао:
„Опрости ми.“
Продужили су ка, недавно купљеном, краљичином
имању у Милочеру, уз саму морску о алу, недалеко од Будве.
Имање је испод Паштровића горе и цркве Прасквице, старе
скоро хиљаду година. Увала милочерска спушта се до две
плаже, Велике и Мале, о е од зрнастог песка и најлепше на
Јадрану. Паштровићи, старо црногорско ратство, у
Милочеру су гајили смокве, нарове, маслине, поморанџе и
лимунове, а на неким парцелама сађени су и парадајз, лук,
јагоде и малине. Откупљивала је краљица Марија имање по
имање, пошумљавала и сређивала милочерску падину,
намерна да Милочер уде једна од три или четири
престонице Краљевине Југославије. Београд, Загре ,
Милочер и, можда, Љу љана или Блед. Александар је
затекао велико градилиште. Скромна кућица, подигнута на
стени, уз Малу плажу, ила је завршена. Стена, испод куће,
ила је вешто изду љена и подсећала на пећину.
Једноспратни дворац од тесаног камена, уз Велику плажу,
још није ио под кровом. А, по ували милочерској грађене су
виле за ордонансе, за гардисте, жандарме, за послугу, за
управу краљевског дворца. Грађени су и електрична

280
централа, апартмани за госте, тениско игралиште...
Александра је сачекало и поздравило више од три стотине
радника и мајстора разних заната. Наградио је сваког од
њих. „Срећно започели, срећно и завршили”, рекао је.
Ведрог милочерског расположења нестало је чим су
стигли у Зеленику. Не о се саставило са земљом, како говоре
људи у том крају. Из црних о лака просула се не киша, него
поплава, муње су се укрштале изнад Бококоторског залива,
грмели громови, а на отвореном мору таласи су, виши од
четири метра, плавили о алу. Александар се, ипак, попео на
разарач Д ровник. За њим су ушли и сви остали.
- Па да кренемо, са ожијом помоћи - о ратио се
пуковнику Јовану Павловићу.
- Не још, сачекајмо, Ваше величанство, море је полудело.
- Морам до цркве, да упалим свећу - плаховито је устао
Александар из кожне фотеље у луксузном салону ратног
разарача, исера његове морнарице.
Изненадио је све у својој пратњи. Морали су за њим.
Аутомо илима су стигли до црквице, на рдашцету
изнад Херцег Новог. Упалио је свећу и запутио се ка једној
икони.
- Христе мој, ја сам твој - гласно је изговорио. - Где је
конопац, хоћу да позвоним за срећну пловид у? - упитао је
Гаврила Дожића, митрополита црногорско-приморског.
- Повуците овај коноп, Ваше величанство - притрчао је
Дожић.
И, зазвонило је. Александар се прекрстио и, одједном
насмејан, изашао из цркве.
- Страшно, тешко нама - пришапнуо је митрополит кнезу
Павлу, а Лука Месечина је то чуо. - Краљ је повукао погрешан
конопац, онај којим се звони мртвима... Тешко њему и нама,

281
 ез њега... Немојте, кнеже, да му ово кажете, да га ацате у
страшне сумње и страхове. Ја ћу молити Господа да нам га
врати живог.
Дуго је, на разарачу Д ровник, трајала расправа. Кнез
Павле, а и команда рода, упозоравали су Александра да је
пловид а веома, веома опасна. Таласи су огромни, а удари
ветра екстремни. Кнез је молио свог рођака, свог рата, да се
врате у Београд и путовање наставе возом. Не мора се ићи
преко Италије. Могу, из Љу љане, скренути ка Бечу, а одатле,
Швајцарском, до Француске. Дуже је, али је ез едно.
- Прихватам - одговорио је Александар. - Идите, Павле, и
ти, и краљица, и Олга, возом за Париз, али ја морам морем.
- Зашто? - упитала је краљица Марија.
- Ја их, возом, закаснио у Марсељ. Тамо ме чекају већ за
два дана. Ви, у Париз, нећете закаснити. Видећемо се тамо.
- Не мораш у Марсељ, Сандро - одговорила је Марија.
- Морам, Мињон. У Марсељу ме, код споменика, чекају
мртви Французи, моји ратни другови. Не смем да их
изневерим.
- Нећеш их изневерити, Сандро. Из Париза ћемо отићи у
Марсељ.
- Касно и непоштено према њима, Мињон. Они ме чекају
у заказано време. Не смем да касним.
Продужетка расправе више није ило. Знали су да мора
ити онако како је он одлучио. Брод су напустили краљица
Марија, кнез Павле и кнегиња Олга.
Александар се, најпре, опростио од супруге. Скинуо је
сре рени и велики, старински прстен са прста леве руке.
Говорило се да је, тај прстен, носио цар Душан, и да је ио
Александрова амајлија.
- Узми га, Мињон - рекао је краљици. - Смета ми.

282
 - Видимо се, рате, у Паризу - пружио му је руку кнез
Павле.
- Ко зна - одсутно је одговорио Александар.

Ратни разарач пловио је рзином већом од четрдесет

чворова на сат, записао је Лука Месечина. Из Боке, поред рта
Оштро, догра ио се Отранта, ужаса над ужасима, чак су и
официри помишљали да је свима крај. Огромни и моћни
род море је ацало као љуску од ораха. Неки морнари су и
вриштали од страха. Александар је, у ка ини, слушао радио
извештаје, по олуји излазио на палу у. Нико ништа није
говорио. У Тиренском мору таласи су прелетали и преко
рода. Стаклено, порцеланско и керамичко посуђе на
разарачу ломило се и летело на све стране, морнари и
официри држали су се за челичну ужад, за столице, за
сту ове, за цеви, све је шкрипало и цијукало. „Без панике, све
је у реду“, говорио је Александар.
Изненада, подивљало море се смирило, грануло је сунце,
на роду се зачула песма. Био је девети окто ар, нешто пре
поднева. На хоризонту су се указала три француска ратна
разарача, пловили су у сусрет Д ровнику, да дочекају
Александра. Осули су паклену паљ у из топова. Три
ескадриле хидроавиона и пет ом ардера тешке категорије
надлетали су род краља Југославије. Он изашао на палу у
Д ровника. На њему је униформа адмирала, на глави двороги
адмиралски шешир, о оку му позлаћени мач, а преко груди
Легија части.
- Величанство, јесте ли о укли челичну кошуљу? - пита га
со ар Зечевић.
- Нисам и нећу.

283
 - Преклињем вас, о уците је. Краљица ми наредила, ја
сам јој о ећао.
- Зеко, како те није срамота? Ја да се плашим фукаре и
про исвета... Иди, не замарај ме глупостима.
Краљев разарач пристаје. Грувају француски топови. У
знак отпоздрава, грме и топови са Д ровника.
- Живео Александар од Југославије! - кличу са чамаца око
краљевог рода.
Разарачу прилази једна јахта, из ње излази маршал двора,
генерал Александар Димитријевић, пење се на палу у. За
њим се, на палу у, пењу и један француски генерал и два
адмирала.
- Ваше величанство, све је у нај ољем реду - рапортира
генерал Димитријевић.
Мимо протокола, на палу и се појављује и Светислав
Лазаревић, генерални конзул Краљевине Југославије у
Марсељу. Прилази Александру и преноси му поруку Владете
Милићевића.
- Ваше величанство, не искрцавајте се овде. Продужите
према Тулону. До или смо алармантна о авештења. У
Марсељу чекају усташки терористи.
- Касно је за све, господине конзуле. Искрцавамо се.
Протокол мора да се поштује! - одговорио је Александар.

На кеју, који зову Белгијски кеј, пространи је сплав, на сплаву

свечана три ина, испред ње војни оркестар и постројени
француски гардисти. Александар излази из чамца,
закорачује на сплав. Сачекује га Луј Барту, министар
спољних послова. Пењу се на три ину. Интонирају се химне
Краљевине Југославије и Репу лике Француске. Из града, из

284
авеније Кана ијер, којом ће Александар да прође, допиру
покличи до родошлице десетина хиљада људи, а на
Белгијском кеју, којег напуштају, таласа се маса
знатижељних који желе да приђу што лиже, да виде
Александра од Југославије. Да виде По едника.
Ујединитеља. Бонапарту Балкана. Највећег француског
савезника. Тако пишу новине, тако кличу и ти ходочасници
на Белгијском кеју.
Једва се Александар про ија до аутомо ила. Чуде се сви
из његове пратње. Зачуђен је и он, али ништа не говори,
смешка се и маше народу. Ушао је не у лимузину, него у
о ичан такси, марке делаж, ка риолет са спуштеним кровом.
Сео је на задње десно седиште, а до њега министар Луј Барту.
Лицем окренут министру и краљу, сместио се генерал Жозеф
Жорж. Предња два седишта ила су одвојена стакленом
преградом. За воланом неки старији и поде љи мушкарац, а
на седишту поред њега нема никога. На том седишту, по
протоколу, тре ало је да стражари Александров ордонанс.
Протокол је предвиђао и да краљ уде у затвореном и
линдираном аутомо илу.
Лука Месечина је са репортерима и сниматељима који
о лећу око таксија отвореног крова, у коме је Александар.
Краљев ордонанс, пуковник Милорад Радовић, показао му је
протокол, још док су или на разарачу Д ровник. Где је
Милорад? Месечина трчи уназад, пешачи, јер колона
аутомо ила мили. Тек у ауту рој шест, при самом зачељу
каравана, проналази пуковника Радовића.
- Зашто нисте поред краља? - пита га, али пуковник не
чује ништа од граје и скандирања народа.
Бука је заглушујућа. Испред колоне аута, а онај у коме је
Александар други је у колони, јаше вод Коњичке гарде. И,

285
полако, маршира и свира војни оркестар. Тру ачи. Поред
краљевог таксија нема никога. А тре ало и да о е очне
стране штите мотоциклисти. Или ициклисти. Данас, у
Марсељу, ту и дужност могли да врше и полицајци пешаци,
јер се аута крећу полако, полако. Авенија Кана ијер није
узана. Од Александровог аута па до тротоара крцатог
народом двадесетак је метара. Повремено, један
потпуковник, коњаник, врати се мало уназад и покрива
десну очну страну ка риолета.
Са фотографским апаратом око врата, Месечина прилази
ка риолету. Нико од агената француске служ е га не
зауставља. Овако и, са фото-апаратом, глумећи репортера,
краљу могао да приђе и атентатор - помисли он и пре леде.
- Зашто је аутомо ил отворен и зашто није линдиран? -
продра се на француском, гледајући у генерала Жоржа.
- Ко сте ви? - упита генерал осорно.
- Југословенски дописник.
- Нема ваш суверен ољег чувара од мене - одговори
министар Барту. - Седим поред краља, зар не видите... Кров
је спуштен, господине, јер Французи о ожавају Александра
и желе да га виде.
- Месечино, не таласај, све је у реду - љутито ће
Александар.
Лука се удаљи. Ведро је и топло, а њему хладно. Подилази
га језа. Ни приметио није да више не замуцкује.
Авенија Кана ијер се, на том месту, мало сужава.
Раздаљина између ка риолета и народа је смањена, а ука и
врева појачани. Та ука као да уплаши коња оног
потпуковника, појури напред, јахач затеже узду и смирује га.
Са тротоара истрча неки мушкарац, носи укет цвећа, на
француском узвикује „Живео краљ!” притрчава

286
Александровом ауту, стаје на папучу, аца укет и - пуца!
Уместо да дода гас, возач зауставља ауто, пружа руку према
руци која испаљује хице, хоће да ту руку скрене од мета.
Потпуковник на коњу замахује са љом, удара атентатора и
он пада. Крици народа на тротоару, многи јуре ка ауту,
одлежу пуцњи. Атентатор је погођен. Лежи на плочнику,
аветињског погледа и крвав. Народ хоће да га линчује. По
фотографијама из неких угарских новина, Лука Месечина
га препознаје.
- Черноземски, семе ти се истре ило! - урла на српском.
Прилази ка риолету. Александар згрчен на седишту.
Отворена уста, крв цури низ раду, поглед укочен. Возача
нема за воланом. Шетка поред аута и хвата се за главу.
Погођен је и генерал Жорж. Крвари из груди. Рањен је, у
надлактицу десне руке, и министар Барту.
- Вози у олницу! - угурава шофера у ка риолет
пуковник Милорад Радовић.
Ауто са умирућим краљем Југославије продужава
Авенијом Кана ијер. Народ, на тротоарима, и на алконима
зграда, не зна шта се десило. Раздрагани, кличу Александру.
А шофер не вози у олницу, него у градску префектуру. Уз
непомичног и немог Александра је Богољу Јевтић,
министар спољних послова његове краљевине. Држи му руку
на срцу.
- Јевтићу, како је? - пита, са предњег седишта, пуковник
Радовић.
- Још му куца срце - одговара му.
Министар Јевтић, пуковник Радовић, и још двојица људи,
који су се затекли испред префектуре, унели су Александра у
зграду и положили на један кана е, панично галамећи да
дођу лекари.

287
 Стигла су два млада лекара и један старији, професор
универзитета. Краљ је погођен четири пута. У плућа, поред
срца, изнад десног у рега, у леву мишицу, и у палац десне
руке. Прва рана ила је смртоносна. Пресекла је срчану
артерију. Крв је истицала у млазевима. Узалудна је ила и
ињекција дата у срце. Само се тргнуо, двапут уздахнуо, и -
издахнуо. Лука Месечина, који је дојурио до префектуре,
погледао је у зидни часовник. Показивао је шеснаест сати и
четрдесет и пет минута.
Умро је и министар Луј Барту. Одмах после пуцњаве
изашао је из аута, трчао до заповедника полиције и војске,
запомагао да стигну олничка кола. Иако лакше рањен, он је
искрварио.

У оној црној хаљини, коју је, нехајно, спаковала још у

Београду, краљица Марија је, из Париза, допутовала у
Марсељ.
- Пао си као војник, на положају! - казала је, сагнула се и
пољу ила мужа, у о разе, чело и руке, укрштене на грудима.

Насловне стране француских дневних листова освануле су

са црним флором. Журнал о јављује текст књижевника Бине
Варнера, Александровог ратног друга са Солунског фронта.
„У или су га овде, код нас. То није могућно, узвикује цела
Француска. Авај, истина је. Њега, нашег највећег
досадашњег и удућег пријатеља, рата нашега по оружју,
у или су овде, код нас! Срца нам се грче од ола. Молимо
Њено величанство, краљицу Марију, да Велики Александар

288
од Југославије продужи свој пут до Париза. У сузама и на
коленима ћемо га дочекати, за њим, у поворци искупа нашег
греха з ог Александровог у иства на тлу Француске, његове
друге отаџ ине, отићи до Тријумфалне капије, у име свих
који стражаре над Вечним пламеном... Јуче, по подне, аш
кад се у Марсељу дешавало гнусно недело, група нас,
ратника са Балканског фронта, седели смо са маршалом
Франше д’Епереом пред моделом споменика који ће
Француска да подигне краљу Петру од Ср ије и краљу
Александру од Југославије, Великом Александру којег, авај,
данас оплакујемо.”

Да се опрости од Александра, цео Марсељ излио се на улице

и тротоаре. Бетовенов посмртни марш, а на Белгијском кеју
огласише се акорди химне Краљевине Југославије. Морнари
носе ковчег до разарача Д ровник, а и француски и
југословенски топови одадоше последњу почаст покојнику.
На палу и рода одржано је кратко опело. Краљица Марија
пала је на колена, загрлила ковчег и зајецала. „Мили мој,
враћаш се кући, чекам те у Сплиту”, рекла је, најпре на
српском, па на француском. Ле рен, председник Француске,
марамицом је рисао сузе. И ол је показивао своје ропство.
Све је ило свршено и за Марију Карађорђевић, осим о авезе
да живи, уде јача од ола и настави путем са кога је њен
муж уклоњен.

289
 Пос мор ем

Ближи се крај окто ра, а година је четрдесет и четврта.

Отерала је Црвена армија Хитлерову солдатеску из Београда,
прешла преко Саве и Дунава, панонском равницом
напредује ка Будимпешти, а њен источни фронт
при лижава се Берлину. Са Црвеном армијом, у Београд је
ушла и војска која се е назива југословенском и
народноосло одилачком. На капама војника и команданата,
црвене звезде петокраке, као и код црвеноармејаца.
Дан је ведар и топао. На дедињском регу јаче пирка
ветар, па је мало свежије. Сунце је на заласку. И на имање
краљевске породице Карађорђевић стигли осло одиоци. У
Белом двору, који је грађен и саграђен после Александровог
у иства у Марсељу, одлеже песма. Хорско радовање и
покличе слављеника, повремено, заглушује рафална паљ а, а
огласе се и хици из пиштоља и пушака. Не пуца се ни на
краљевском имању, ни у Белом двору, у коме је гоз а, него на
стрмини, која је испод дворске ограде, и зове се Лисичији
поток. Неки кажу и Лисичија јаруга.
Главни међу командантима и официрима који, у Белом
двору, славе своју по еду, диже се иза стола. Средњих је
година, осредњег раста, женица плавкастозеленкастих, ни
мршав, ни угојен, лице свеже из ријано и млађе од његових
година.

290
 - Идем да прошетам. Нека ме нитко не прати - изненади
све за тим столом.
Жустрим корацима запутио се ка двору из кога је
Александар кренуо на своје последње путовање. Ништа он, у
двору, није разгледао. Журно је ушао у радну со у мртвог
краља Југославије и стао испред његовог портрета на зиду.
По окупацији Београда, четрдесет и прве, Немци тај портрет
нису склонили. Хтели су да га склоне, и униште, војници
команданта мачјих очију, али он им то није дозволио.
„Касније, има времена”, рекао је.
Стоји, пред тим портретом, посматра и ћути. Краљ је у
ратној униформи пешадијског пуковника. Млад, са
моноклом и црним рчићима, уздржано осмехнут. Очи
његове као да су живе, а усне спремне за ратничку команду.

Коначно да поразговарамо, Александре. Слушао сам од

попова, а нетко ми је негдје нешто слично и прочитао, да ви,
горе, на не у, разумијете све што живи људи мисле и
осјећају. Нијемо ћу причати са то ом. Имам много тога да ти
кажем. Најприје, да знаш ко сам. Зовем се Јосип Броз. Можда
си, за живота свог, и чуо за мене. Припремао сам твоје
у ојство у Загре у. Име моје и презиме сугерирају да сам
Хрват. Искрено, и јесам и нисам. Отац ми је из Загорја, а
Загорци су, как да кажем, питоми и мирни Хрвати. Матер ми
је Словенка. Так пише у мојој крштеници. Точно пише, а није
точно. Са то ом, Александре, не прича неуки и самоуки
Јосип Броз. Ја сам маршал и врховни командант народне и
осло одилачке војске Југославије, генерални секретар
Комунистичке партије, вођа пролетера и по једник у овом
рату који се завршава. Ја сам Тито. Друг Тито. Надимак је

291
моје име. Ја сам, Александре, оно што си ти ио, осамнаесте.
Више, много више од тога. Чујеш ли оне рафале што стижу
из увале, испод твог имања? Моји косе твоје. Пролетери косе
реакцију. Као траву, као жито.
Моја по једа је изнад твоје. Ти си ио врховни командант
српске војске, а ја југославенске и пролетерске. Ти си
по иједио Аустроугаре, Њемце и Бугаре. Ја сам по иједио
унутрашње непријатеље. Рат је при крају, по иједићу
тријумфално. Био сам аустријски војник у ономе рату, орио
сам се против Ср а, против те е. Упуте моју пуковнију на
Русе и они ме заро е... Матер ти ожију, плане тамо
ољшевичка револуција. Опрости на псовци, али то није
псовка, то ми је узречица из дјетињства. Загорци псују некад
матер ожију, некад матер вражију... Од руских комуниста
сам научио да нема већег непријатеља од унутрашњег
непријатеља. Од првога дана овога рата јасно је ило да ће
окупатори, сви вањски непријатељи, да оду кад рат престане.
Повео сам комунисте и пролетере на Њемце и Талијане, али
сам, одмах, отворио и други фронт, онај централни и
одлучујући, против унутрашњег непријатеља. Рат против
окупатора при ављао ми је ореолу антифашисте и
антинацисте, а рат против унутрашњег непријатеља крчио
пут ка по једи комунистичке револуције...
- Друже Тито, наш си вођа, руши круну Карађорђа! -
одјекивала је песма пијаних по едника у Белом двору.
...Матер им вражију, прекинуше ми мисао. Оно пјевају
твоји. Шумадинци, Личани, Босанци, Црногорци. Били
твоји, а сад су моји. Ударна пролетерска. Моји црвени
радници, сељаци и несвршени студенти. Сиротиња,
похлепна на плијен и славу. Вјерници Русије и друга
Стаљина. Воле га фанатичније него мене. Траже, чујеш ли, да

292
ја рушим круну Карађорђа. Има нечег непојмљивог код
Ср а, Александре. У мојим пролетерским ригадама има и
Хрвата, и Словенаца, има и Ал анаца. Не могу ни замислити
да ал ански комунисти захтјевају да им рушим оног њиховог
Скендер ега, или да хрватски комунисти у лато ацају
краља Томислава или ана Јелачића. Ср и, и комунисти и
монархисти, чине ми се као велика и опасна тајна. Ср а је
највише у мојој војсци, они су ми и највјернији. Ср и су ми,
Александре, и ноћна мора, једино стрепим од њих. Усташе,
алисти и остала агра везана за Хитлера пашче чим Руси
дотуку њиховог фирера. Ср и, одани Круни под којом си пао
у Марсељу, једини су унутрашњи непријатељ који може да
угрози моју по једу. Ево, ушао сам, ушли смо у Београд,
Ср ија је прегажена, шарамо је тајним гро ницама, и
младих и старих, и мушкараца и жена, који се још надају,
или ми сумњамо да се надају, повратку твог сина Петра,
Александре. Згазио сам Ср ију, а дрхћем од ње. Била је
згажена Ср ија и шеснаесте, па се, то ом предвођена, њена
војска дигла из гро а. Ти си, онда, имао Французе иза се е, а
ја, данас, имам и Стаљина и Черчила. Највећег комунисту и
највећег антикомунисту. Стаљин ме довео у Београд, а
Черчил присилио твог сина, краља Петра, да нареди војсци
генерала Михаиловића да приђе мени. Неки послушали,
многи нису. Подилази ме језа. Та Михаиловићева герила
прва је кренула на окупаторе Краљевине. Он је за о нову
Краљевине Југославије и за Америку и Запад. Ја сам за
совјетску репу лику и за црвени Исток... Вражију ти матер,
тај Михаиловић, тај Дража, спасио ми је живот на почетку
устанка против Њемаца. Тада је ио пуковник, сим ол
отпора Хитлеру у цијелој Европи. Сада је слуга Њемаца,
злочинац, српски Павелић. Ја сам, Александре, одлучио да

293
Михаиловић уде исто што и Павелић. З ог ратства и
јединства, мени је нужна та симетрија. Наједном тасу моје
ваге су хрватске усташе, а на другом српски четници. Није
довољно да Ср и и Хрвати уду з ратимљени само у мојој
војсци, морају ити заједно и у издаји народа и у злочину...
Вјероватно те занима шта ће ити са генералом
Михаиловићем, ако га ухватим? У ићу га. А шта ће ити са
твојим у ицом, Антом Павелићем? Ништа. Он ће по јећи...
Ипак, мало сам те и осветио. Ликвидирао сам Мустафу
Голу ића. Не з ог тога што је хтио те е да у ије, него з ог
тога што је хтио да у ије и мене. Матер ти ожију, како сам
то сјајно извео. Јавим Гестапоу еоградску адресу тог
раз ојника и Гестапо о ави оно што сам хтио...
- Од Јадрана до Балтика, све је земља ољшевика! -
певали су у Белом двору.
...И иће Југославија земља ољшевика, мора ити,
Александре. То ми гарантира и моје поријекло. Од
Карађорђа и Његоша знају се твоји корјени, и по мушкој и по
женској лози. Потомак си двије краљевске династије.
Сељачке, али краљевске. Моји корјени тајна су и мени. Ја сам,
Александре, предак се и самоме. Био радник, равар, а у
оном рату о ичан војник. Никакву школу нисам завршио.
О разовао сам се на течајевима Коминтерне и у твоме
затвору. Ја сам као и огромна већина оних који иду за мном.
И природни закони су против те е. Муње и громови ударају
у врхове, а не у долине. И Крист је на мојој страни. Прије ће
се камила провући кроз иглене уши него што ће огати и
о јесни да уђу у царство не еско. Чуо сам да је то Исус рекао.
Ти си по ожан, знаш то оље од мене. Поред овог двора
подигао си и цркву. У куполи њеној фреска са Исусовим
ликом... Ове моје удале, јуче, шенлучиле у твојој цркви.

294
Један пролетер, Ср ин из Лике, а нај ољи је стријелац из
пиштоља, погодио Исуса посред чела! Изгрдио сам га. Ја у
Бога не вјерујем, али га се, ипак, при ојавам...
- Носим пушку од три метра, да у ијем краља Петра.
Краља Петра и Марију, Томислава и Андрију!... - урлали су
осло одиоци у Белом двору.
...Унутрашњи непријатељ слама се у етапама. Смрт,
терор, логори, страх и пропаганда. Ово сам учио на
курсевима Коминтерне... Ти си створио Југославију. Ти си
Александар од Југославије. Ти си држави дао име, из орио се
за њене границе и међународно признање. Ти си и у ијен
з ог Југославије. Савјест ми налаже да све ово признам и да
ти кажем. Да знаш да ти повијест не оспорава поштовање.
Наша револуција је, међутим, изнад хисторије и сваке
истине која није наша истина. Југославија, коју си створио,
сада је моја. Нама, комунистима, пала је у шаке, као плијен.
Усташе су, у Марсељу, у иле те е. Ми ћемо, из повијести,
протјерати и те е и сву твоју лозу. Ова земља ће се звати
Титова Југославија. О итељи Карађорђевић, која је
четрдесет и прве, послије слома Краљевине, из јегла у
Енглеску, за ранит ћемо повратак, одузети им имовину и
држављанство, све их прогласити за издајнике и народне
непријатеље, чак и потомке њихове који ће тек ити рођени.
У мојој, у нашој Југославији, моћи ће да живи само твој рат
Ђорђе, којег си ио стрпао у лудницу. Има приједлога да
минирамо и ону цркву на Опленцу, у којој су и твој и гро ови
свих умрлих Карађорђевића. Ја то, Александре, нећу
допустити. Наша пропаганда, која ће ослијепити Ср е, иће
разорнија од мина.
Рекох ти, малочас, да ће твој у ојица, да ће Анте Павелић
по јећи од казне. То милосрђе он заслужује. Да усташе нису

295
у иле те е у Марсељу, не и ило ни наше, комунистичке,
револуције ни по једе. Не и, у јеђен сам, ни твоја
Југославија пропала четрдесет и прве. Умало је смртне
пресуде није спасио твој рат, кнез Павле. Ти да си, тада, ио
жив, преврата лудих српских генерала не и ни ило. А
вјерујем да се Хитлер не и ни усудио да удари на
Југославију и њене алканске савезнике. Не и ризиковао.
Журило му се да крене на Русију... Како год осмотрим, чини
ми се да повијесна заслуга за слом твоје Југославије и
тријумф комунистичке револуције припада Анти Павелићу.
Велики злочинац и трагична повијесна фигура. Нама,
комунистима, трасирао је пут до по једе, али и до свог
слома. Пропала је његова Независна држава Хрватска, а
преживјела је Југославија. Моја Југославија, а не твоја,
Александре. Друг Стаљин ми је, у Москви, рекао да су
совјетски научници изумили ињекцију која гарантира живот
дуг двије стотине година. Те ињекције примаће само друг
Стаљин и комунистичке вође одане другу Стаљину. Мени су,
Александре, сада педесет и двије. Можда има живота и
након смрти. Можда, ипак, има Бога. Но, ило га или га не
ило, ит ће мене и послије мене. Не док уде Југославије,
него док уде твојих Ср а, Александре. Мене ће се Ср и
сјећати, за мном жалити, мене оживљавати, а те е ће се
одрицати, те е ће за све оптуживати. И ит ће у праву. Да
није ило те е, не и ило ни мене, ни ових мојих рафала
што одлијежу доље у оном потоку, нити свега што ће тек да
услиједи...
Намрштен си, на том портрету, Александре. Ниси умио
да позираш ни сликару. Усмјери поглед према маршалу,
пјешадијски пуковниче. Према удућности.

296
Сутрадан по маршаловој немој исповести пред
Александром, новине су о јавиле дугачки списак, само у
Београду и само у једном сату, стрељаних „највећих
народних издајника и непријатеља”. На списку је ио и Лука
Јовановић. Лука Месечина. Син његов и Валентинин,
Александар, погинуо је шестог априла четрдесет и прве, као
пилот Шестог краљевског пука, који је ранио не о изнад
Београда. Немачке ом е у иле су му супругу Веру. О сину
краљевског пилота Александра Јовановића, Михаилу
Јовановићу, ринули су се ака његова, Валентина Жолгер
Јовановић, и деда његов, Лука Јовановић Месечина. Све до
осло ођења Београда. Валентина и њен унук Михаило
успели су, некако, да умакну осло одиоцима и домогну се
Париза. Деценијама је Дневник Луке Месечине трунуо у
земљи испод великог ораха и чекао своје осло одиоце.

297
 О исц

Вук Драшковић ( , Међа код Житишта), писац,

политичар, оснивач и председник Српског покрета о нове.
По завршеним студијама права у Београду , радио као
новинар у Танјугу и дописник из афричких земаља. Од .
посветио се књижевности, а од краја -их година до данас
је и политички ангажован.
Основао је странку Српски покрет о нове . године и
ио најснажнији и најутицајнији представник опозиције и
противник режима Сло одана Милошевића у последњој
деценији XX века, з ог чега је више пута, са супругом
Даницом, затваран и излаган полицијској тортури, а
неколико пута ио је и мета атентата Милошевићеве служ е
државне ез едности. У једном од атентата, у ијена су
четворица нај лижих Драшковићевих са ораца, а међу
њима и рат његове супруге.
О јавио је романе Су ија ( ), Нож ( , екранизован
), Моли ва ( ), Руски конзул ( ), Ноћ ђенерала ( ),
Док ор Арон ( ), Виа Романа ( ), Тамо алеко ( ),
Исусови мемоари ( , а исте године у преводу на енглески
The Memoirs of Jesus) и Ко је у ио Ка арину ( );
ауто иографску прозу Ме а ( ); књиге есеја Ја,
мало рађанин ( ), О овори ( ), Коеку е, Ср ијо ( ),

298
По сећања ( ), те књиге говора, интервјуа и чланака Све
моје из аје ( ) и Исечци времена ( ).
Његове књиге превођене су на словеначки, угарски,
чешки, енглески, француски, грчки, италијански, пољски,
румунски, руски, шпански, турски и украјински језик, а сви
романи су му или естселери и у српским и у
југословенским оквирима.

299
Садржај

Кућа Крсмановића 4
Рат после рата 21
Радост и жалост 45
Бело или црвено 62
Вудро Вилсон 79
Смотра у Алзасу 102
Ноћ 117
Тестамент 131
Марија 151
На крову отаџбине 172
Лудница 196
Ампутација 218
Писмо из будућности 249
Марсељ 271
Пост мортем 290
О писцу 298

300