Волим своју земљу, наравно. Али...

Сви ми се учимо од рођења да волимо, одржавамо и чувамо

нашу родну земљу, нашу домовину. Срби су један веома чудан и
занимљив нарон, али поред својих предности имају и доста својих
мана (кад кажем доста и мислим, доста) .
Једна од ствари која карактеристише Србију је то што Срби
знају да се забаве. Београд је познат по свом ноћном животу, a Срби
у томе уживају максимално. Српска ракија један од незаобилазних
симбола Србије, а Срби је пију пре и после јела, а и пред спавање, а
и ујутру кад се пробуде по коју чашицу (вања се). Ми немамо висок
стандард што се тиче плата, јер шта ћемо, ратујемо свако мало, чим
нам досади нормалан, досадан живот... У осталим државама су
много више плате, али такође тамо људи раде и боре се за те плате.
Менталитет нам се много разликује. У већини држава са високим
стандардима, људи су само опседнути парама. Кућа, посао, кућа,
посао. Нема славља сваки викенд, нема сваки дан дружења после
посла... Ми углавном кукамо како нам је лоше, али нам заправо и
није тако лоше. Мање радимо, па мање и зарађујемо, што је у неку
руку и логично. Ми смо се као народ определили да желимо да
живимо са више славља, а мање рада, што је такође океј. Једна од
наших највећих мана је наш менталитет. То је нешто што потстиче
младе родитеље да своју децу школују и гурају их да иду у
иностранствно. Наш менталитет је веома дискутабилан. Наше
улице су веома прљаве и загађене. Често упоређујемо наше улице
са улицама неке уређеније државе и коментаришемо колико је овде
прљаво, а 5 минута после тога бацимо нешто на под, размишљањем
1 кесица мање, више и онако има превише... То је чист пример
колико ми не размишамо рационално у неким ситуацијама. Такође
кад се спомиње Србија и Срби, било би глупо не осврнути си на
нашу историју која је веоме интересантна. Да не бих превише давио
са историјским подацима, рећи ћу само да су Срби веома храбар
народ и имали смо много личности које ће остати упамћени све док
Срба постоји на овој планети.
Увек има појединаца који имају своје револуционарне идеје
како помоћи нашој држави, али не можемо се сви ослонити на те
појединце, него би свако од нас требао да крене од нечега малог, па
кад нас много уради нешто мало, то више и није тако мало и тад већ
крећу озбиљне промене.
Стефан Матић