Duhovne besede i pouke starca Antonija

Iz redakcije “Ukarajine Sengenske”

Treba napomenuti da prva verzija date knjige u stampanoj formi nije

dobila
blagoslov za izdavanje, iako u nase vreme dobijeni blagoslov ne
predstavlja
garanciju za dusekorsni sadrzaj duhovne literature zbog velikog broja
datih
najuzvisenijih blagoslova i povrsnog odnosa prema blagoslovu kao
takvom.
Misljenja svestenstva o sadrzaju predlozene knjige su u datom momentu
protivurecna. S jedne strane, njena vrednost je u tome sto je pisana
za
savremenog coveka, koji vec prakticno ne primecuje veliki broj greha
koji
su postali sastavni deo njegove svakodnevnice. Dusepogubne sablazni
okruzuju savremenog coveka sa svih strana i predlazu se od strane
ovoga
sveta u najmodernijem i najprivlacnijem “pakovanju”, ponekad cak i
pseudobogoslovskom i na prvi pogled potpuno “blagocestivom”. U knjizi
su ti
“gnojni cirevi” skriveni od strane iskusnog duhovnika jednostavno i
dostupno, u Jevandjeljskom duhu a ne samo na reci. S druge strane
mogu se
sresti ispravke u nasoj publikaciji tipa skracenica “ot.” umesto
“o.”, sto
je prihvaceno za rec “otac”. Ili “ot.svestenik Nikolaj”. Tesko je
reci
imamo li mi pred sobom delo veste kompilacije, sa sveobraznim
duhovnim
umetnickim sadrzajem, napisanim na osnovu blagodatnog izvora, ili je
to
prica zapisana i izdata onakva “kakva jeste” na osnovu zitija stvarno
postojeceg starca, koje je prikupljeno i pripremljeno za publikovanje
od
strane malo ocrkovljneog coveka, sto ukljucuje takvu vrstu svesno
napravljenih gresaka. Na osnovu gorenavedenog preporucujemo da se
prema
ovoj knjizi odnosite s duhovnom trezvenoscu, i pri potrebi za njeno
citanje
zatrazite blagoslov od svog duhovnika. Uostalom, poslednja preporuka
je
najopstija i odnosi se na citanje bilo koje duhovne literature.

Redakcija sajta “Ukrajina Sengenska”

Uvod

Odlazimo kod starca Antonija. Ko je on – shimonah, jeroshimonah,

poslusnik,
monah, arhijerej ili svestenik – nista od toga mi tacno ne znamo. Pre
pola
godine su pocela da se postavljaju pitanja povodom nekog starca koji
je
imao vidjenje o kraju sveta. U pocetku sam sve to okretao na salu, i
uopste
se trudio da sve to pripisem ljudskom neverju u zvanicno, i teznji da
pronadju istinu negde van jerarhijskih zidova. Cak sam odrzao i
propoved na
tu temu. Ali pitanja nisu prestajala, vec se njihov broj cak i
povecavao.
Ne obracati paznju na njih bi bilo nerazumno, tim pre sto se ta
pitanja ne
mogu smatrati glupim! I vise od toga – posto sam veliki postovalac
Svetitelja Ignjatija (Brjancaninova), vise puta sam nailazio na
saglasnost
starcevih reci sa time, sto je veliki bogoslov i Svetitelj XIX veka
episkop
Kavkaski Ignajtije potvrdio zivotom i recju na osnovu Svetog Pisma i
Svetootackog Predanja! A parohijani su mi govorili: “Oce treba da
odete kod
starca!” Na jednoj od arhijerejskih eparhijskih sluzbi, na kojoj je
bio
veliki broj duhovnistva, cuo sam razgovor o nekom Antoniju, jos
carskom
protojereju, koji je pretrpeo mnogo toga pod sovjetskom vlascu – i
Solovke,
i Kolimu itd, itd. Po oslobodjenju mu nije bilo dozvoljeno da sluzi
jer je
smatran za sumnjovog coveka. Deca su se odrekla svoga oca i tada je
Antonije, svestenik Boga Zivog, otisao da radi kao lozac parnih
kotlova u
nekom malom gradu. Ljudi su veoma voleli “svoga popa”! U gradu je
postojao
hram, kao i nastojatelji bolji ili losiji, ali su se oni smenjivali
tako da
ljudi skoro nisu mogli ni da ih zapamte! Znao je Bog i arhijerej. Ali
Antonije je bio lozac parnih kotlova! Nocima su kod njega dolazili
posetioci i molili ga da krsti, osveti, opeva, da se pomoli, i uopste
za
sve to sto je potrebno pravoslavnoj dusi! Ja nisam izdrzao i upitao
sam:
“Kakav se to starac doselio u nas grad?” „A ti jos nisi bio kod
njega?” –
cuo sam umesto odgovora zacudjeni glas svestenika, - mi sutra idemo,
ako
hoces mozes sa nama”. I ja sam se slozio. Trenutno putujemo na kraj
velikog
grada, u kucu zene koja je primila tako poznatog starca. On nije bio
poznat
toliko po svojoj neobicnoj sudbini, koliko po vidjenju poslednjih
godina
postojanja sveta i prorocanstvima o tome kako i ko se moze spasti.
Pri
opstem interesovanju za to pitanje, razumljivo je da oca Antonija
nije
plasila neizvesnost! Ovako sam ja razmisljao pred susret sa njim.
Prvi
susret. Prednji automobil se zaustavio – stigli smo. Mala, uredna
kuca, a
pored kapije nas docekuje zena sa gostoprimljivim osmehom – moji
saputnici
su joj ocigledno dobro poznati, jer se zapocinju razgovori o zdravlju
popadija, o decurliji itd. Zadivljujuce je to da je zena obucena u
dovoljno
svetlu haljinu, marama na glavi je uglavnom bela i povezana kao u
kuvarice
– slobodno pozadi. Ocekivao sam crnu haljinu, maramu, veoma mracna,
histericna lica (iz nekog razloga se bas to smatra istinski
pravoslavnim
likom), a ugledao sam normalne ljude sa osmehom na usnama. Iz kuce je
izaslo jos nekoliko zena a medju njima je bilo i parohijanki iz nase
Crkve.
Usao sam i … ostao ukocen. To stanje je nemoguce objasniti recima, to
je
prezivljavanje neke decije uzbudjenosti i trepeta istovremeno. Na
metalnom
krevetu je polu-lezao stogodisnji starac. Bio je veoma viskog rasta,
nesto
ispod 1m90, i imao je neobicno pravilne slovenske crte lica. Ogromna
brada
i duga, lagano uvijena kosa na glavi su bili beli. Ne, to nije bila
ciganska sedina, vec je ta belina bila kao olicenje bica tog coveka.
Ceo
njegov lik, lik monaha, askete iz prvih vremena hriscanstva, je
porazavao
velicanstvenoscu i produhovljenoscu, molitvenoscu. Samo su mu oci
bile malo
drugacije – iz njih je dolazila neka neobicna svezina i dobrota. Na
usnama
je igrao lagan osmeh, dobar, mio, rekao bih topao. „Udjite, oci
sveti,
udjite!” „Da, mislim sveti! Imam grehova da mogu da se ispovedam
svaki
dan!” Tek sto mi je sinula ta misao, a starac vec odgovara, kao da
nastavlja svoju prvu frazu: „Da, svi imaju puno grehova, ali
svestenicka
svetost je posebne vrste, to nije svetost podviznika, dobijena
Bozijom
miloscu i pomoci, u zavisnosti od odsustva grehova. Prvobitna
svestenicka
svetost je – darovana, neizbrisiva! Drugi i mudrost prolije, a Gospod
dopuni, - los, da ali svoj!” Ljudi koji su me okruzivali normalno
nisu
shvatili da su culi odgovor na moju misao, a meni je to bio znak da
treba
da budem oprezniji! Svi su se po redu celivali sa starcem i na njegov
poziv
seli na stolice koje su stajale pored kreveta. „Tu su sedeli neki
govornici, - klimnuo je starac glavom na stolice, i osmehnuo se, - i
dokazivali apsurdnost Strasnog Suda, kraja sveta, raja i ada, toboze,
sve
mracni ribari izmislili! Mozda cu i culi istinu, ali nisu mogli da je
razumeju. – postojao je nedostatak viseg obrazovanja! A mi evo,
svetle
glavice, ne odbacujemo Bozije postojanje, ali ne kao Licnosti, vec
kao
sveopsteg kosmickog razuma. I njihovi citati su odabrani a sve u
prilog
dusepagubne teorije. A ja lezim i razmisljam, - osmeh je nestao sa
usni
o.Antonija, - to je njihova revnost za ucenje, a ne za predavanje!
Zavrsili
su i cekaju sta cu da kazem. A sta da kazem, nema sta da se kaze –
glupost
jedna! Na glupost i odgovaram gluposcu! A da li ste videli zlog duha,
kazem
im?! Oni uvredjeno odgovaraju: „Mi s vama ozbiljno razgovaramo a vi
se
salite!” A ja im odgovaram da su se drznuli i Jevandjelje da
citiraju, i da
su upoznati sa delima Svetih Otaca, ali da ih ne razumeju! Vi ste
dosli da
nadjete potvrdu vasim sujevericama, a pre svega mislima o
nepotrebnosti
Crkve u delu spasenja – avaj, ja vam nisam pomocnik! Da, sedeo sam.
Da
nisam bio primljen medju klir u nekoliko eparhija. Ali da li to treba
da
bude povod za hulu na Crkvu sa Njenim dogmatima?! Vi pokusavate da
okrenete
Jevandjelje protiv Crkve, a ko vam Ga je dao ako ne Apostolska
Katolicanska
Crkva! A za zlog duha se ne salim, to nije sala da se on moze videti,
procitajte prep.Serafima Sarovskog ili Svetog Ignjatija
Brajncaninova!
Cute, a sta da im kazem, nemam sta da im kazem – videti, znaci
spoznati, a
spoznati – to vec nije vera, vec znanje! A razgovor o veri. O veri je
mozda
malo lakse razgovarati, probaj, spoznaj gde je istina, ja verujem u
jedno,
a on – u drugo! Na prvi pogled sve je logicno! Ali avaj samo na
prvi!”
Starac je ucutao. Moji saputnici su osetili da je starac umoran i
poceli su
da ustaju sa svojih mesta i da se oprastaju. Ja sam sledio njihov
primer
iako mi se cini da nisam zeleo da izadjem iz te kuce jer sam osecao
takav
mir i spokojstvo u dusi. Mi smo se spremali da krenemo, i ja sam vec
pored
vrata cuo Starcev glas: “Oce Aleksandre a mi se vec poznajemo!” Kao
da me
je nesto probolo u grudi, da zaista bilo je neceg poznatog u
razgovoru oca
Antonija, ali sta?! A secate se, Verhnedonsko, a oce Aleksandre?!”
Setio
sam se. Bile su to strasne stranice mog zivota, da se strasnije ne
mogu ni
zamisliti. Spopala me je tuga, ili tacnije znaci tuge, i ne zelim ni
da se
vracam na to vreme, kada popadija i ja nismo dve noci uopste spavali.
Nedelja je a ja ne mogu da sluzim. Svi parohijani znaju za nasu
tragediju,
usli su u Crkvu i citaju Akatiste. Negde oko 9-10 ujutru prisao mi je
jedan
mladic i rekao: „Otac i popadije su mi naredili da Vam prenesem oce
Aleksandre da se ne brinete da ne preduzimate nikakva dela vec da se
molite! Sve se vec razresilo, sve je dobro!” Ja sam iskreno od tih
reci bio
prenerazen – kakav otac i kakve popadije?! U naselju je ziveo moj
prethodnik po nastojateljstvu, pridoslica iz Ljvovske oblasti kome je
bilo
zabranjeno da sluzi ali on u ovakvim stvarima nema nista! Kod njega
su
dolazili za preprodaju inostranih maraka, ali ne za nesto slicno! A
ovde -
otac i popadije!

Mladica sam dobro znao, on je cesto molio da nesto procita za

pevnicom,
trudio se veoma i imao je veoma dobru dikciju. Zvali su ga Viktor.

"Vitja, - pitam ga, - hajde dobro popadije, a ko je otac?!" "Kako ko

- otac
Antonije! On kod njih stalno dolazi, sluzi Liturgije, ispoveda,
pricescuje,
i sve nas poucava! On se za vas takodje molio celu noc, i rekao je da
se ne
brinete i da je vec sve dobro!" Ja to "dobro" tog trenutka nisam
video!
Usao sam u Crkvu, - stotinu ljudi se molilo, citao se Akatist. Nekako
sam
sam po sebi kleknuo, uzeo "Akatistnik" u ruke i … sa suzama poceo da
sluzim
moleban. O tome da je sve vec zaista bilo dobro saznao sam tek uvece.
I
tada se zaista pojavilo ozbiljno interesovanje za tog starca -
o.Antonija.
Ugledao sam ga. Bila je neka praznicna sluzba u toku Velikog Posta.
Pocinjem da kadim posle Proskomidije, i tad mi je pritrcao stariji
crkvenjak i samo sto nije vikao: "Oce, o.Antonije je u Crkvi!" Izasao
sam
da kadim i pogled mi se odmah zaustavio na predivnom starcu u
podrjasniku i
toploj, pomalo starinskog kroja rasi s protojerejskim Krstom sa
ukrasima.
Posle kadjenja, na casovima, sam izasao i pozvao svestenika da
sasluzuje.
On je uctivo odbio pozvavsi se na to da ce sluziti u drugoj Crkvi. Na
malom
vhodu ga vec nije bilo u Crkvi. Zatim je doslo do premestaja, nova
parohija
i sve je nestajalo u sujeti tekucih dana. Sada opet cujem poznati
glas.

"Secam se oce Antonije, setio sam se!" "Mislim oce da Vam pratilac
nije
potreban. Navratite, ako izmedju pravednickih trudova nadjete
vremena! Ja
sam istina je cuo da Vi nas starce ne volite, kao i to da smo mi
toboze
nepristupacni, da smo neznalice, da i Krst Hristov ne zelimo da
nosimo, da
uznemiravamo tudje stado i da uopste sve nevolje dolaze od nas, a
sveti
oce?!" "Kada se dva ista listica ne mogu naci sta onda reci za ljude,
oce
Antonije". "Da, da to i ja kazem cekam Vas sutra ujutru!"

Moji saputnici su vec davno izasli i bili su zacudjeni sto sam se ja

zadrzao. A ja sam cekao jutro. Nekoliko puta sam iscitavao stihove
Sv.Ignajtija (Brjancaninova), zitija Optinskih Staraca, uporedjujuci
sve sa
ovim sto se desava, trazeci za to duzno objasnjenje.