РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

КЛАДОВО НЕКАД
 САДРЖАЈ

УМЕСТО УВОДА:ОД ЗЛАТА УДИЦА------------------------------------------------

-ДИВЉИ ТАЛАСИ ДУНАВА------------------------------------------------------------

-РЕКА СОЛИ------------------------------------------------------------------------------------

-ЗБРИЊАВАЊЕ ЈЕВРЕЈСКИХ ИЗБЕГЛИЦА БРОДОМ ''КРАЉИЦА МАРИЈА''-----

-НЕВИЂЕНА ПЛОВИДБА--------------------------------------------------------------------

-БЕЛЕ ЛАЂЕ КЛАДОВСКЕ------------------------------------------------------------------

-ПРИЛОЗИ---------------------------------------------------------------------------------------

-БЕЛЕШКА О АУТОРУ------------------------------------------------------------------------
Уместо увода

ОД ЗЛАТА УДИЦА

Становништво регије Ђердапа миленијумима је егзистирало уз обале

Дунава имајући риболов као основ опстанка. Недавно је на локалитету
Власац светлост дана угледао налаз из мезолитског гроба са дунавске обале:
стотине обрађених зуба шарана који су чинили део покрова или одеће
сахрањене особе; сведочанство о преко 8000 година старој симбиози
човека и плодова моћне реке. Са мезолитско- неолитског насеља- Лепенског
вира, идентификованог као једног од највећих ловишта аципсенсерида,
потиче мноштво остатака уловљене моруне, који су припадали
примерцима дугим више два метра, тешким преко стотину килограма. О
надвременском значају рибе за живот говоре на свој начин и
монументални риболики људи исклесани од стране лепенског човека у
камену, бог Дагон у човечијем обличју и крљуштима, са локалитета Доње
Бутроке, ванредно лепа бронзана фигура Нептуна са харпуном и рибом у
руци, из атара Сипа, други век нове ере. Приказ два становника водених
дубина уклесан на Трајановој табли узводно од Текије, преко пута
Оградине са леве обале реке, 100.г.н.е, које је марљиви истраживач Феликс
Каниц означио као делфине, имајући у виду место постављања споменика
доиста гранидозном подухвату усецања пута у ђердапско стење, изглед
главе и фигуру тела, смели бисмо определити као прве познате представе
гигантске рибе моруне, по величини и грађи свакако достојне да
импресионирају Римљане . Примера ради, много векова касније путописац
лекар Едвард Браун посведочио је како та риба у Дунаву достиже ''понекад
дужину од 20 стопа''- око 6,5 метара! Још су импресивнији подаци који
говоре о највећој уловљеној моруни- у Волги је 1927. године ухваћена
примерак дужине 9 метара, тежак тону и по, 1924.г. улов од 1228 кг са
248 кг икре; на бугарском делу Дунава била је то неман од 882 килограма...
По местима иделаним за риболов одређиване су локације станишта па и
праисторијских храмова, попут Лепенског Вира, Падине, Власца, Хајдучке
воденице, Скеле кладовске... За добру ''водену жетву'' неопходна је била
снага и вештина читаве групе из заједнице риболоваца, исто тако за њену
припрему и обраду улова. Отуд првобитно колективна својина на
појединим ђердапским риболовима- дефинисаним границама и посебним
називом места за изловљавање: Госпођин Вир, Гребен, Врбица, Пена,
Радомир, Сирч, Иконе, Поповац, Кашајна, Џеврин, Калника, Крст, Зидине,
Петриље, Иљана, Крива Накла, Душа, Фацет, Тресетница, Поминџанта,
Кашајна, Плоча, Соларија, Косовица, Вршка, Босна, Смиљ, Камен, Ћуприја,
Косовица, Капу-канал, Бук, Гура Гардули [вирови- дубока места у речном
кориту са вртложастим кретањем воде], Караташ, Домоглед, Црквиште,
Калаишидор, Сибирфишта, Канлисућут [канлисућут-''крвава врба'', на
турском] Ласа, Аловиште или Пиринџана, Горњак- Корнак [гарде- дуги
плотови састаљени у левак на чијем је ужем отвору мрежа за лов]. Чак је
једно острво носило назив по гардама- Острво Таш Гарда, северно од
Давидовца, касније Караташ .

У повељи кнеза Лазара за манастир Горњак из 1376 /датовање по

болоњском препису/ или 1380.г. /датовање по врдничком препису/
споменути су ''Вир више Пореча и Гребен'': Тога ради и ја правоверни кнез
Лазар, самодржац све Српске земље, потрудих се да овај мали дар
принесем Владичици мојој, пресветој Богородици, и сазидах цркву на месту
које се зове Ждрело браничевско и приложих и уредих сваким потребама,
колико је довољно дому пречисте Богородице: село Бистрица са свим
међама и правима, како излази од Црте низ поље извор Меслековце, а на
састанку Бистрице Орловица, а посред луга ка горама Винов црвени, а на
реци Извору село Новаци, село Бистрице, село Станица са свим међама,
село Коварне и с њим Хлахоли у Венчаници, село Вошаповац на Млави и
Дунаву, Костолац и Бискупље с Трстеником и свим међама и правима,
Вир више Пореча и Гребен. ''Краљевска риба'' моруна услед своје снаге и
дуговечности послужила је као мотив сликару из 15. века за приказ краља
Жигмунда, владара обеју дунавских обала на Ђердапу. Овај је, непосредно
пред долазак у Кладово, 1418.г. издао повељу којом манастиру Водице
дарује поседе за које се верује да су раније били предмет поклона учињено
истим поводом од стране кнеза Лазара Хребељановића. Иначе је
Жигмундова судбина била ''у рукама'' једног голубачког дунавског вира
1428.године, када је приликом битке за Голубац поражен од стране
султана Мехмеда Другог. Током борбе пао је у немирне воде Дунава,
одакле су га спасили Стефан Рогозњи и његова супруга Цецилија
Сентђерђи- ''Стефан га је извукао док је супруга, која је свог мужа
пратила на ратиште, држала чамац у равнотежи''. Тај се чин испоставио
поводом првог случаја у историји Угарске да једна жена наследи део
имања, раван уделу мушких санаследника- ''у знак захвалности Жигмунд је
дозволио да Цецилија наследи поседе свога оца равноправно с браћом'' . Не
можемо тврдити да је знаменита ликовна представа угарског владара на
Дунаву како безбедно плови ношен снагом две моруне, настала услед овог
догађаја, али свакако да је кадра пробудити асоцијације данашњег
посматрача на Жигмундово спасење.

Вирови, као права драгоценост у форми рибљих резервата навођени су и у

писменој потврди коју је Јован Хуњади/ Сибињанин Јанко/ 1444.г. у
подунавској Оршави, преко пута српске Текије, издао манастирима
Тисману и Водице, основаним од стране Преподобног Никодима
Тисманског и раније дароване истим поседима од стране кнеза Лазара
Хребељановића: ''...И што имају вршишта [вршиште- преграда на реци на
чији се отвор постављају вршке- кошаре од прућа, с једне стране округлим
ушћем отворене, са шиљцима ка унутрашњем простору, а с друге стране
зашиљена и затворена] и вирове на Дунаву, све да им је слободно као што
је прво и било...'' . Почетком 16. века Кладово, односно Фетислам, у склопу
истоимене нахије, припадало је Видинском санџаку а риболовна подручја
била су султаново власништво.

Рибарење на Ђердапу, столећима је било колико напоран, толико и уносан

посао, нарочито у дунавским вировима које су турске власти издавале у
закуп богатим предузетницима. Јесетре тежине 7- 25 кг, моруне између 60
и 200 кг, сматране су најдрагоценијим уловом због квалитетног меса али и
скупе икре- радо виђаног специјалитета и у удаљеним европским земљама.
Имало је примерака тешких 1000 кг, дужине око 5-7 метараПраво
риболова било је предмет мноштва тапија. Нашу пажњу, везано за садржај
печата којим је оверена, заокупља исправа из 1776-1777. године. Наиме,
поред имена власника печата, фетисламског бега, у њему су означена
имена легендарних Спавача из Ефеса. Текст тапије гласи:

У име Бога!

Повод писања писмена је следећи:

Пошто смо, рачунајући од ове 1190.године, преузели на себе и узели у закуп

фетхисламску мукату, која припада вакуфима царског величанства, а налази се
на обалама реке Дунава, један од становника Фетхислама џабија царског вакуфа
Хаџи Хусејин-ага, затражио је тапију да изнова створи и сагради једну гарду на
реци Дунаву, у близини Армут Аде, на њеним доњим странама. Условљављајући
га да годишње плаћа 120 акчи закупа у корист вакуфа, а да уловљену рибу
продаје на фетхисламској скели и четвртину од ње даје еминима царског
вакуфа, ми смо му, у својству мутевелијиног кајмакама, узевши, према старом
закону таксу за издавање тапије, предали ову тапијску књигу да би на изложен
начин био притежатељ.

Потребно је да он из године у годину предаје 120 акчи годишњег закупа који је

одређен за часни вакуф, као и да четвртину уловљене рибе предаје еминима и за
то му је издата дозвола. Са наше стране и са друге неке стране нека нико не
насрће.

Године 1190 (21.2.1776-8.2.1777)

Потпис: Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег Фетхислама садашњи.

Печат на полеђини: Мехмед и имена Седам спавача (Јемлиха, Мексалина,

Меслина, Мернуш, Дебернуш, Шазмуш, Кефештатајуш, Китмир)

Сагласно исламском предањњу, Кур'ан- Асхабул-кехф /спавачи пећини/ о

младићима који су провели у сну 309 година: кад напустише оне који о
Алаху износе неистину, склонише се у пећину; Господар их својом милошћу
обасу и могло се видети како Сунце, када се рађа обилази пећину с десне
стране, а када заобилази- заобилази је с леве стране, а они бејаху у средини
њезиној... и ми смо их превртали сад на десну, сад на леву страну, а пас
њихов, опружених предњих шапа, на улазу лежаше...; били су то момци
што вероваху у Господа свога- ''Господар наш- Господар је небеса и Земље,
ми се нећемо поред њега другом богу клањати, јер бисмо тада оно што је
далеко од истине говорили''...

Истовремено са влашћу бега Мемеда Јегена у Фетисламу,у близини

градских зидина постојала је цркву посвећену светом Ђорђу, подигнута
1719.г. Попис цркава у паланачком, хоршавском и крајинском дистрикту
извршен у доба аустријске управе на овим просторима, 5.10.1735.г,
садржао је податке о хришћанској богомољи: ''Зидови су јој од храстових
дасака, а кров од цигле... На храму има троје улазних врата, једна од
запада, а двоја са страна. Сва су написана, али потичу са затвора... Од
црквених књига има: српски литургијар, псалтир и минеј, онда руски
/московски/ псалтир, апостослки триод и пентикостар, као и 1 влашки
минеј- протокола црквених нема... Порта је обграђена, па тамо и напољу
сахрањују се. На гробовима нема крстова, а ни преслица''. 4.август у
православном хришћанском календару посвећен је празнику Седам светих
отрока у Ефесу. Тада се у храму приповеда: ''У доба римског цара Деција
беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и
служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих,
Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин.
Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави
Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу
умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Услед одбијања да
се клањају паганским божанствима цар нареди нека у тами пећинској
помру од глади и жеђи. У време цара Теодосија Другог, после два столећа,
по Божанском наређењу ти свети мученици васкрснуше, као пробудивши
се од сна''. У окружењу Кладова живела је још концем 18.века легенда да
је император Деције ''родом из овог краја погинуо у неготинским барама''.
Хроничар Стојка из Хацега прибележио је 1825.г: ''Кад сам се налазио на
војну против Турака преко Дунава, наиме у турској Крајини, а у логору на
реци Тимоку, наши војници растурише зидине некоје старе римске
тврђаве; ја упитах мештане из Џанове како се зове та тврђава, а они
рекоше да се зове Деције. То је према обали Дунава где је и речица
Царичина. Дакле ту близу реке Тимока и близу Неготина где су велике и
нечисте баруштине, ту је погинуо Деције са својим сином''.

Много година након што је Мехмед Јеген, мутевелијин кајмакам, бег

Фетхислама садашњи тапију издату на тлу Фетислама кладовског печатом
са именима ''спавача у пећини'' оверио, а стара кладовска црква, у којој су
Ефески спавачи при службама спомињаним, зубом времена сравњена са
земљом, њихови знамени удостојили су пажње овдашњу популацију кроз
приповест Данила Киша Легегенда о спавачима у форми обавезне
гимназијске лектире: ''Дионизије, његов пријатељ Малхус те 'богуугодни'
пастир Јован и његов пас Кетмир лежали су столећима у шпиљи пуној
влаге, отупели на постојање... Остадоше у шпиљи триста година којима
треба додати још девет... Глуви, слуха запечаћена оловом сна и катраном
таме, лежаху непокретно... Нису били мртви, а живот као да их је
напустио... ''.

Олово сна и катран таме данас се могу наслутити у дубинама велике реке
у којој одавно нема рибарских гарди и племенитих врста моруна и
јесетри. Изградњом џиновске хидроелектране Дунав се издигао поринувши
у своја недра приобална насеља, а бетонска брана постала је вечна
препрека приспећу у Ђердап горостасних црноморских немани. Загађеност
воде радионуклидима и тешким металима нагомиланих у речном муљу уз
моћне турбине као да се огледају у речима посвећеним спавачима из
Ефеса- река није мртва а живот као да је напустио.
 ''ДИВЉИ ТАЛАСИ''

Човекова исконска тежња да свет природе редукује на енергију не би ли

надоместио недостатке њеног стихијног деловања, људској природи
недоступног за овладавање, у форми издвајања једне реке из њеног корита
или тока, изградњом пловидбених канала, омогућавала му је осећати се
делом божанске силе, довољне зауздати један израз „космичког нереда“.
Марко Улпије Трајан Imp.Caesar Nerva Traianus Augustus /98-117/,
инспирисан жељом спречавања претећег савеза Дачан и Парћана, али и
чињења искорака у покушају досезања Александрових освајачких успеха, у
два наврата водио је ратове против Децебалове Дакије. Владар који је 89.
године понизио Римљане Домицијановог доба наметнувши им обавезу
годишњих плаћања за уговорени мир, непристајање да његова краљевина
постане још један драгуљ у римској царској дијадеми, платио је животом
106. године. За Трајанов успех у овом подухвату, чему је следила
колонизација Дакије досељеницима из Мале Азије и знатна попуна државне
благајне, од изузетног значаја било је повезивање две дунавске обале у
чврст систем римских утврђења, стабилизација трговачких путева и
чињење Дунава пловним у делу Гвоздених Врата. За те сврхе приступило с
радовима на просецању пловидбеног канала и изградњи моста у близини
Кладова. Као спомен на подухват регулисања речног тока 101.године
постављена је мермерна табла код Караташа: ''Император Цезар син
божанског Нерве Трајан Нерва Август, победник над Германима, врховни
свештеник, у време када је имао трибунску власт по пети пут отац
отаџбине, конзул по четврти пут, скренуо је ток реке Дунава да би избегао
опасности подводног стења и тако учинио пловидбу сигурном'' (Мирковић
2015, 34). 1876.г. Милан Милићевић помињући како је село Сип добило име
по џиновском римском насипу/сип, „кога остаци, гором обрасли, стоје и
данас“, наводи да су Римљани, ради заобилажења пловидбених препрека,
„подигли страхота висок и дебео насип дуж Дунава, па воду ове реке
избили из корита њезина, и натерали је да иде јазом између брда и овога
насипа, куда су могле лађе безопасно пловити“ (1876, 952-953). Трагове
римског пловидбеног канала у атару половином 19. века уочио је Илија
Пчелар: ''Код села Сип лепо се види и свуда јасно распознаје исполијски
насип сада грмовима обрастао, многољудског римског народа. Да би
избегли Римљани опасности Ђердапа, матицу су Дунава кроз овај канал
навртали и туда лађама пролазили'' (1857, 213). Бела де Гонда /1851-1933/,
који је и сам био укључен у планирање изградње пловидбеног канала на
истом месту након седамнаест векова, изнео је следећа запажања:
''Озбиљну препреку која је отежавала римским легијама пролаз Доњим
Дунавом чинила је катаракта Гвоздене Капије, куда пловидба није била
могућа током ниских водостаја. Стеновито и неравно дно запречавало је
корито реке целом својом ширином. Пошто у то време није било средстава
помоћу којих би се извукле и подигле стене на површину воде, римски
инжењери су приступили пробијању канала, на десној обали реке, који
обилази брзаке почев од Гвоздене Капије, узводно, до тачке на којој се
завршавају брзаци, дакле, низводно од данашњег сеоцета Сип. Остаци
насипа и постојање овог канала, доказ су огромних радова које је било
неопходно предузети. Судећи по његовим рушевинама, овај римски канал
био је око 3,2 км дугачак и ширио се од десне обале реке, заузимајући
скоро до свог низводног краја форму лука на великој површини. Како се
једна набујала речица уливала у Дунав на низводном делу канала, носећи
са собом бројне наносе камења, подигнута је брана у њеном кориту да би се
зауставило засипање канала облуцима. Остаци ове бране још су и данас
видљиви. Осим тога, Римљани су пробили у овој речици и једно ново
корито за преливање, како правилан ток кроз канал не би био угрожен и
како, понекад велика бујица речице која је увирала низводно, на ушћу
канала не би ометала бродове да у њега уђу... Испитивањем тла, уверили
смо се да је на узводном делу терен састављен од шљунка до четвртог
метра испод најнижег водостаја /нулта тачка/, надаље у дубину тло је
стеновито: на низводном делу стеновити слој почиње већ на 3,5 метра,
испод најнижег водостаја. Дакле, није било никаквог разлога да се канал не
просече до неопходне дубине. На узводном делу, садашња тачка горњег
руба Римског канала је од 9 до 10 метара изнад нултог нивоа а његова
ширина износи 65 метара; на низводном делу, тачка горњег руба је на 5-6
метара изнад нултог нивоа а ширина износи 43 метра. Када бисмо данас
продужили падинама насипа чији остаци још увек постоје, утврдили бисмо
да је на тачки од 3 метра, ширина канала подједнака и износи око 30
метара, како узводно тако и низводно. Овај закључак, оно што смо раније
напоменули о геолошком саставу дна канала и поврх свега, остаци бране
која је имала улогу да задржи наносе низводне речице, изгледа да доказују
да је римски канал заиста био направљен у целини или у највећем делу''
(Петровић 2003, 7-8). Ипак, без вучења лађа са обале, у великом броју
деоница, пловидба је била немогућа. Отуд вероватно назив места код Сипа
из римског доба Caput Bovis, а до новог доба задржао се био топоним
Воловска бара. Има чак мишљења да је Трајанов пут уклесан у стене уз
саму обалу био намењен узводном тегљењу бродова, будући да је било
далеко лакше изградити друмски путни правац за колски саобраћај ван
овог стеновитог предела. У прилог томе иде и запажање Сретена Вучковића
да се на ивици стене Дубова, у коју је усечен део Трајановог пута, ''и сада
се јасно виде дубоке бразготине усечене конопима којима су 'копитари'
вукли лађе кроз Ђердап'' (1966, 46). Бродови су вучени кроз Ђердап снагом
воловских запрега или људских руку. Такав вид пловидбе присутан је био
на овом делом Дунава столећима, о чему каснији путописац има импресију:
Да смо овуда могли проћи пре 300 година, били бисмо видели тужно робље
како на дугим конопима вуче лађе турских господара. Боса нога гази
земљу, пуца бич по голим плећима, уже се све јаче усеца у раме, а лађа
полко клизи уз воду. Вода је чула и прогутала многе уздахе невољног робља.
Феликс Каниц пише: ''Сретао сам дереглије које су вукли волови и коњи,
понекад и 50 и више влашких сељака; њихово напрезање је било огромно,
посао који је због валовитог терена изгледао подједнако ужасан као онај на
галијама...'' (1987, 527-528). Још ''последњих деценија 19 века винарски
трговци су возили вино из Крајине за Будимпешту у шајкама- винарицама,
које су вукли људи и запрежна стока'' (Вучковић, 54). Трагови које је ужад
за тегљење бродова урезала у стене, највидљивији су на делу Трајановог
пута код тунела Пецка бара. Према Владимиру Стојанчевићу, до 1830-их
година комуникације Дунавом биле су знатно успораване двема
тешкоћама- брзацима и подводним стењем у Ђердапу, и политичким
односима Турака према суседним земљама- Аустрији, Влашкој и Србији
(2013, 169).

Утисци Ханса Кристијана Андерсена приликом путовања кроз Гвоздена

Врата сажети су у следећим редовима: ''У осам сати били смо у Кладову.
Путници и роба пребачени су у велику, лепо обојену галију са дрвеним
кровом. Овде почиње Ђердап, који већина путника описује као део Дунава
којим је готово немогуће пловити, због снажних брзака. Овде су моћни
вртлози гутали чамце и разбијали лађе у комаде. Около, из речне струје која
се пенуша, мрке стене пружају у ваздух своје пожудне прсте жељне
ломљаве, али ми ипак можемо да прођемо кроз Гвоздена врата... Наш
капетан је прешао на прамац брода, који је вукло педесетак и више Срба,
крећући се, полако, стазом дуж реке и потежући конопце и ланце.
Неколико бродића било је привезано уз обалу, па су сироти Срби морали да
скачу, као газеле, с бродића на бродић, да потежу и потежу, а затим да
скачу у своје лаке чамце и, са конопцем око паса, да веслају, вукући и нас
и себе, узводно. Држали смо се сасвим уз српску обалу, јер је у средини
реке неколико водопада. Вода је налетала на прамац брода. Обалу на
неким местима чине ниске, али окомите стене за које су, као за балустраде,
конопци причвршћивани, и за које су се наши Срби држали, и тако
савлађивали речну струју. Кад би се ове препреке премостиле, они би
поново искакали на обалу, а онда би наша лађа ишла као пароброд,
савлађујући брзу реку... Наш храбри капетан стајао је за крмом. Лађа се
љуљала као љуска и нестајала у облаку капљица и водене пене...'' (Чукић,
1985, 110-111).

У протоколу магистрата нахије Поречеке 1828-1832 постоји низ података о

хаваријама и опасностима пловидбе Ђердапом. У пролеће 1828.године
велики доток воде причињавао је сметње пролазу бродова, а 19.априла
стање је такво да се ''сада благодареније богу вода умањавати почела, па
смо данас почели лађе с царском храном вући'' (2012, 16). Извештај послат
из Пореча кнезу Милошу у Пожаревац 22.августа 1829.г, по старом
календару, садржи вест да ''ономаде у голубачком богазу путујући навише
лађе овдашњег Ђорђа Владовића пропадне насред Дунава и лађа и со да се
се једва људи из ње на ораници с једном душом курталисали'' (2012, 128).
На Милошево распитивање тим поводом, 11 септембра појашњено је, ''у
призренију потопивше лађе са сољом више Рама, која се у ћутуку разбила'',
да су, поред Речана, и Кључани ангажовани на вађењу потопљене соли
(2012, 133). Из документа је уочљива да, попут схаватња класичног
римског права, и овде у погледу ствари преосталих од бродолома и терета,
забрањена је окупација и пленидба, већ су оне остајале власнипвто
бродовласника односно сопстевника робе дате на превоз (Пезељ 2006, 96).
Истог месеца бродолом је претрпела и лађа Живка Илића, а након тог
инцидента поречки магистрат одлучује да задржи 5 лађа натоварених сољу
''због неугодне воде, бојећи се Ђердапа, и до 5 дана намеравам задржати
неби ли што воде придошло или више побегло, да их могу без сумње одавде
кренути'' (2012, 134). Јула месеца 1830 десетине лађа са робом јеврејских
трговаца данима у Поречу чекало је повећање ниво воде- ''јоште ниједна
ђердап поречки због мале воде изишла није'' (2012, 145).

Хатишерифом од 3.августа 1830.године, као операционализацијом

Акерманске конвенције од 25.9.1826 /по старом календару/, јаче се
фундирана права српког кнеза да врши управне послове у вазалној Србији,
Османлије су изгубиле овлашћења непосредно се експонирати у јавним
пословима, право прикупљања прихода од транзитне и саобраћајне таксе-
баџ- а у име и за рачун Османског царства, такође је припало Србији, а
истоврсним актом од новембра 1833.год, Крајина и Кључ интегрисани су у
српски административни апарат, чиме су се стекли услови за поклањање
веће пажње решавању проблема пловидбе Ђердапом. Већ наредне године
кнез Милош Обреновић затражио је од Порте сагласност да Срби ''почну
крчити Ђердап'' (Стојанчевић 170). Истовремено је мађарски гроф Сечењи
предложио изградњу крај Сипа канала дужине 1500 корака, ''измећу два
стародревна насипа''. Од Срба је то доживљено као покушај мешања у
унутрашње ствари њихове кнежевине. У документима тога доба сачувана
су сведочанства о размишљању да би ''регулисањем водопада, сва трговина
Аустрије и Турске која пролази кроз Београд, ишла Дунавом без икаквих
користи по Србију и да би, олакшавши целом свету пловљење реком, Срби
изгубили 12-15.000 франака, које су на годину добијали водећи чамце кроз
стење'' (Стојанчевић 171). Уследила је политичка борба за задобијање
примата у уређењу Ђердапа, о чему је писала Даница Милић (1999, 14-33).
Ипак, Срби су приступили елиминисању дела стеновитих препрека и
уређењу речног корита у јесен 1834.

У Фонду Књажеске канцеларије, одељак Неготинска нахија 1825-1839,

сачуван је низ докумената о томе (2002, 212-236). Велики сердар Тимочки
Стефан Стојановић 15.октобра 1834, са лица места, из Сипа, писао је кнезу
Милошу рапорт о чишћењу Сипског канала; тражи упутство како
поступати са камењем које се не може разбити. Већ након три дана, он
извештава да је у Сип дошао Стефан Стефановић Тенка и са собом довео
људе и алат ради наставка радова ''чишћења Дунава; са чишћењем
ђердапа /стење/иде теже, чак ни мајстори послати од стране кнеза не могу
да им се приближе због велике брзине воде и дубине; прелазили су у
Влашку и тамо посао иде успорено; посетио их барон Сечењи са
стручњацима инжењерима и одобравају преузети посао, понудио је и своју
помоћ која није прихваћена''. 25.октобра реферисано је да је завршен
посао на Ђердапу- камење очишћено, сем у средини ''где је дубина и
брзина тако опасна да се мајстори нису хтели примити ни за специјалну
награду од 1000 гроша за вашење сваког камена'', јавља и о исплати
Цинцарима и распореду алата. Међутим, већ почетком новембра
интензивиране су активности Аустријанаца на укључењу у регулацију
Ђердапа, на српској страни, што је кнезу Милошу деловало забрињавајуће
услед могућносту угрожавања тек одскора стечене српске аутономије на
дунавској обали.
На Ади Кале састали су се Стефан Стојановић, турски експерт Нази бег и
гроф Сечењи, о чему у писму од 4.новембра упућеном у престони
Крагујевац, наводи да је Сечењи наговарао присутне да се прихвати његов
план о регулацији- Сечењи је формално предлагао да сопственим
капиталом ''отвори канал са српске сране, а у накнаду добије
десетогодишње право убирања таксе од пролаза бродова'', али се
испоставило да у Турцима није стекао савезнике- пише у писму од
7.новембра, из Аде Кале за кнеза Милоша. 1836. године Совјет је донео
одлуку да се прибрежје Дунава са српске стране очисти и искрчи како би
се могло несметано користити за саобраћај, јер је требало омогућити
људима који са воловском запрегом или сами вуку лађе узводно, да то чине
са што мање напора и сметњи (Милић, 18). Пловидба Ђердапом је и даље
била изузетно тешка и неретко се дешавало да услед лоших услова
транспорт буде настављен копненим саобраћајем. Такав је случај
забележен у писму 4.10.1838.г. одаслатом од кнеза Милоша за старешину
среза Кључког капетана Ђорђa Атанасијевића: ''Омогућити транспорт соли
са лађа у унутрашњост копненим путем, пошто их је у овом времену тешко
вући уз Ђердап''. Што се правне регулативе тиче, већ је Српски грађански
законик из 1844.године садржао норме о одговорности лађара и возиоца за
ону штету коју би њини људи путницима нанели /параграф 812/, као и да
''за случај није нико дужан одговарати, али ако је ко крив, што се случај
догодио, или није набљудавао закон, који је за отклоњење случајног
оштећења прописан... то такови и за случај, који се иначе догодио неби,
одговарати мора'' /параграф 808/... Норма о одговорности лађара, била је
у примени у овом делу Србије и мноштво столећа раније, када је Ђердап
био део Римског царства: у Јустинијановим ''Институцијама'' наведена је у
групи облигација из квазиделикта- ''furtum vel damnum in nave''. Тужбом
actio furti et damni adversus nautas cauponse stabulorum омогућавала је
плаћања санкције у двоструком износу причињене штете.

Пловидба Ђердапом није била замислива без ангажовања добрих

познавалаца ћуди велике реке, њених вирова, слапова, спрудова, стена,
брзака... Три најзначанија центра на српској обали одакле су регрутовани
вешти лоцеви- пилоти били су Добра, Пореч и Текија. Каниц је запазио да
су ''Поречани важили као најпоузданији лоцови у стеновитом теснацу код
Гребена, који је од давнина био на злу гласу. Имали су неку врсту друштва
које је на заједнички рачун водило бродове до Београда. Уз пут је било 32
постаје за одмор. Према тим 'почиваљкама' мерена је удаљеност између
појединих станица и утврђивана накнада за услуге'' (1987, 525).. Овај
путописац забележио је и лични доживљај проласка кроз овдашње ''сциле и
харибде'': ''У самом подножју Гребена, занимљивог због велике
испретураности слојева, широко корито се нагло сужава. Права грмљавина
помамне водене бујице која се ломила о стене бивала је све гласнија. Моје
чамџије чекао је тежак посао... У почетку им је успевало да само веслањем
изиђу накрај с воденом стихијом, али убрзо су морали прибећи и моткама
да их струја не би бацила на стене. Да би се смањила опасност од несрећа у
овом тесном пролазу између смакнутих стена, код Свињице је постављена
сигнална станица, тако да је спречено сретање бродова који плове
низводно и узводно. Оштре стене су се све чешће појављивале у речном
кориту. Таласи и вртлози ударали су све бешње у слабе бокове нашег
бродића, који се све више љуљао. Довољна је била једна грешка на крми па
да нас ови таласи прогутају. Али окретно као риба вијугао је чамац под
сигурном руком нашег крманоша... амо тамо где су остењаци били густи, а
корито плитко толико да је требало бродић олакшати, приближавали смо се
обали, па су га два момка вукла узводно'' (1987, 526). Милана Ђ.Милићевић
додаје: ''Од села Голубиња па до близу Текије, Дунаво се пробија кроз такав
каменити теснац, каквих је ваљда у свету мало. С једне и с друге стране
воде дижу се у небо стене неколико десетина хвата високе. Не само да оне
нису истурене даље од воде него би човек рекао, да су се негде горњим
крајем још наднеле над воду'' (1876, 951).

Потпуну независност односно ослобођење од турског сизеренства Србија је

стекла по окончању руско- турског рата 1877-78, на Берлинском конгресу,
13.јула 1878, чему је претходило српско прихватање услова које јој је
поставила Аустро-Угарска, поред осталог, прихватања да ''Аустро- Угарска
прими на себе терет регулисања Ђердапа, а Србија се обавезује указивати
све олакшице, које би се могле захтевати у интересу извршења послова,
уколико би било потребно послужити се привремено српском обалом''
(Јевтић- Поповић 2009, 162-163). Са једне стране, међународним
споразумом Немачке, Аустрo- Угарске, Француске, Велике Британије,
Италије, Русије и Турске, престао је било који вид турских права на
имовини у Србији, укључујући некретнине- ђердапске вирове и гарде, а са
друге, отворена су врата радовима на регулацији ђердапског пловног пута
уз импозантне грађевинске радове на систему пловидбених канала, насипа,
уништавањем стеновитих препрека минирањем, преусмеравање речних
брзака, моћних водених струја, измену конфигурације терена...

Највећим делом радови на новом пловидбеном систему на Ђердапу

оконачни су 1896.године, изузев радова мањег обима у Коронинском
руквацу, минирања код Голупца, Козле, Пјатре Њагре и Лунге, те
продужетка јужног насипа канала код Гвоздених врата за још 600 м
узводно, забележио је њихов савременик Феликс Каниц. Комплетна
инсталација стављена је у употребу 1.10.1898.године, но проблеми ношени
опасношћу саобраћаја овим делом Дунава коначно су разрешени тек седам
деценија доцније, изградњом хидроенергетског и пловидбеног система
Ђердап када је подигнути ниво Дунава, скупа са бродском преводницом,
елиминисао све препреке безбедној пловидби; у међувремену саобраћај се
одвијао на Сипском каналу уз помоћ бродске и локомотивске вуче, а
кретање целим сектором било је могуће једино уз ангажовање вештих
спроводника бродова, ђердапских пилота, и са румунске и са српске
стране моћне реке. Бродска вуча уведена је ангажовањем тегљача
Вашкапу 2.11.1889. године. Почетком Првог сетског рата од стране српске
војске пребачен је на доњи Дунав а 1916.године окупатор је изградио 1800
метара пруге и и отпочео вучу бродова са три локомотиве (Гулић 2014,
113). Разорена при повлачењу немачких снага, сипска железница
обновљена је у периоду 1926-1928, до када је стари Вашкапу вршио
помоћну вучу пловила, након поправке железнице, пребачен на сектор
Гребена са истом наменом. Његова тамошња улога приликом високог
водостаја овако је изгледала: ''Овај брод креће се уз један челичан жичан
конопац, који је једним крајем утврђен за обалу а други крај се обавија око
једне осовине /вратила- винта/ на самом броду и тиме креће не само свој
брод већ и брод са шлеповима...'' (Гулић 117). И након Другог светског рата
пилотска служба била је ослонац безбедне пловидбе. Са румунске и српске
стране постојале су по три пилотске станице, на десној обали у Винцу код
Голупца, Добри и Кладову, организоване у склопу Ђердапске речне
управе /ЂРУ/. Формални престанак њиховог постојања озваничен је
билатералним уговором Југославије и Румуније о престанку рада ЂРУ, од
10.9.1976, четири године по пуштању у рад ХЕПС Ђердап, чиме су брзаци
и стене дефинитивно постали део историје, фолклора, прича и легенди.
 ЗАБЕЛЕШКЕ

-Јурај Андраши , Међународно право, Школска књига Загреб 1984.г.

-Сретен Вучковић, Ђердап, Туристичка штампа Београд 1966

-Милан Гулић, Краљевина Југославија и Дунав- дунавска политика југословенске

краљевине 1918-1944, Институт за савремену историју Београд 2014

-Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, Институт за

међународну политику и привреду Београд 2000.г.

-Владимир Иванишевић, Активности шајкашког батаљона у Ђердапу у првој

половини 19. Века, ПИНУС записи''Дунавом кроз Ђердапску клисуру'' 8-10, Музеј
науке и технике Боеград 2019.г.

Драгош Јевтић, Драгољуб Поповић, Народна правна историја, Правни факултет

Универзитета у Београду и Службени гласник, Београд 2009.г.

-Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1999, 2. Књига

-Вук Караџић, Сабрана дела, књига 8, Београд 1964.г.

-Даница Милић, Радови на регулацији Ђердапа и интернационализацији Дунава,

''Баштиник'' бр.2, Историјски архив Неготин 1999

-Милан Милићевић, Кнежевина Србија, књига 2, Државна штампарија, Београд

1876.г.

-Александра Миловановић и др, прир. Протокол Магистрата нахије поречке 1828-

1832, Историјски архив Неготин 2012

-Мирослав Милошевић, Римско право, Правни факултет Београд 2009

-Мирослава Мирковић, Римљани на Ђердапу: историја и натписи, Народни музеј

Зајечар Музеј Крајине Неготин 2015

-Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, Биноза Загреб 1970

-Вилма Пезељ, Поморске хаварије у далматинском статутарном праву, Зборник

радова Правног факултета у Сплиту, год.43, 1/2006, с.83-104

-Владимир П. Петровић, Екскурси о римским старинама на подручју Ђердапа у

делу Беле де Гонде, ''Балканика'' бр.34/2003, Београд
-Михаило Петровић, Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости, Срспка
краљевска академија, Српски етнографски зборни књига 47, друго оделење књига
24, Београд 1941.

-Илија Пчелар, Окружје Крајинско, Гласник Друштва српске словесности 9,

1857.г, Београд

-Владимир Стојанчевић, Кнез Милош и Источна Србија 1833-1838, САНУ Посебна

издања књига 297, Одељење друштвених наука књига 26, Београд 1957,
фототипско издање Историјски архив Неготин 2013 -Страбон, Географија VII 3,
13.

-Јован Цвијић, Entwicklungsgeschichte des Eisernes Tores, 1908 -Рајко Чукић,

Приче о градитељима Ђердапа, Удружење инжењера и техничара Југославије,
Београд 1985.г.

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА

Књажеска канцеларија, документаија Неготинске нахије 1825-1839, ''Баштиник''

Историјски архив Неготин 2002

Акт Председника Министарског савета Краљевине Србије и министра иностраних

дела Саве Грујића адресиран Министру Народне Привреде; Министарство
иностраних дела Но 3466 од 18.априла 1889 Државни архив Србије Београд ПФ
IX Р No-1/889

Акт Царевског и Краљевског Угарског Посланства адресиран Председнику

Министарског савета и министру иностраних дела; Министарство иностраних
дела Но 1609 од 29.4априла 1889 Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-
1/889

Акт Министра Народне Привреде адресиран Председнику министарског савета,

министру спољних послова П.бр.1633 од 20.априла 1889.г. Државни архив Србије
Београд ПФ IX Р No1/889

ЗАПИСНИК СЕДНИЦА КОМИСИЈЕ ЗА РЕГУЛИСАЊЕ ЂЕРДАПА 1889 Државни

архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

КРАТКИ ПРЕГЛЕД РАДОВА ЂЕРДАПСКЕ КОМИСИЈЕ 1889 Државни архив Србије

Београд ПФ IX Р No-1/889

ЗАКОНСКИ ЧЛАНАК XXVI од 1888.г. односно отклањања препрека пловидбених

на Доњем Дунаву, обнародован у земаљском зборнику закона 15.јула 1888, превод
Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889 Акт Министра Народне
Привреде о образовању стручне комисије; Министарство Народне Привреде п
бр.655 од 17 марта 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
ПРОТОКОЛ СЕДНИЦА ЗАЈЕДНИЧКЕ КОМИСИЈЕ, КОЈА СЕ САСТАЛА ПРЕМА
ОДЛУКАМА ВИСОКЕ КР.СРПСКЕ И ВИСОКЕ КР.УГАРСКЕ ВЛАДЕ У БЕОГРАДУ
5/17 јун 1889.г. ДА ВЕЋА О НИЖЕ ИЗЛОЖЕНОМ ПРЕДМЕТУ /Превод/Државни
архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889

Допис председника Министарског савета Краљевине Србије и министра

иностраних дела адресиран Министру Народне Привреде, Министраство
иностраних дела Но 10882 од 30. октобра 1889.г. Државни архив Србије Београд
ПФ IX Р No-1/889

Акт Министра народне Привреде адресиран Председнику Министарског савета,

П.бр.4542 новембра 1889.г. Државни архив Србије Београд ПФ IX Р No-1/889
 РЕКА СОЛИ

Стандардне енциклопедијске одреднице располажу информацијама да је со

''хемијско једињење настало приликом замене водоника у једној киселини
неким металом или његовим еквивалентом; најпознатија је обична
кухињска со- натријум хлорид, али су у широкој употреби и натријум
бикарбонат/ сода- бикарбона/, сребро- нитрат, калцијум- карбонат,
амонијак...'' (Британика 8-С, 116). Предмет нашег интересовања је
трговина натријум хлоридом уз учешће српских и румунских велетрговаца,
њене манифестације на средишњем Подунављу и улога у регионалном и
националном развоју.

Белом сољу означава се супстанца добијена из солских рудника- ''камена

со'' а црном из мора, језера- ''варена''. Обе имају изнимни значај за развој
трговине, унапређење услова живљења, богату културну размену, са
знатном специфичном тежином и у симболичком смислу.

Почетни део Старог завета садржи кроз приповест о уништењу огрезлог у

грех града Содома и спасење Лотово, епизоду о казни за непослушност
налик оној из мита о Орфеју. Будући да се оглушила о заповест да се не
осврће, његова жена вољом Господњом претворена је у слан камен или стуб
од соли (19-26). За Библију со је и знак савеза Бога и људи. У атару
Провадија на истоку Бугарске светлост дана изнова је угледао град из
петог миленијума п.н.е. са изнимно јаким зидинама, подигнут у близини
солане. Постоје мишљења да су његови житељи у свом станишту чували со
коју су производили а имала је улогу новца. Захваљујући трговини сољу
локално становништво стекло је огромну економску моћ, што би могло
објаснити благо пронађено у некрополи близу Варне: око 3000 комада
накита и ритуалних артефаката што се сматрају најстаријим предметима
од злата на свету. Спознаја употребних вредности соли представљала је
револуционарни тренутак цивилизацијског развоја; њоме је решен
проблем доступности хране у зависности од годишњег доба те и омогућен
њен транспорт на веће удаљености; Римљани су је толико ценили да су део
војничких плата исплаћивали груменима драгоценог зачина. У
Благоевграду, Бугарска забележен је обичај да се на Тодоров дан меси
шупљи колач око чијег отвора се стављају со, бели лук и 9 ораха- намењени
за напредак сточног фонда, али и за сузбијање градоносних облака- за ту
сврху тражилац заштите морао је погледати облак кроз шупљину колача
(Јанева, 37). У Јевреја пак она је незаменљива у поступкку кашеровања-
усољавања ради извлачења крви из меса, како би се испоштовала обавеза
придржавања заповести- ''забране једења крви'' (Михаиловић, 1998, 3).
Становници Неготина на хришћански празник Велики четвртак одају
пошту Исусовој жртви, уз веровање да је на Тајној вечери, поводом питања
''који је тај издајник'' одговорио: ''Онај који самном умаче залогај у со.''
(Крстић, 1994, 78).

Краљ ''Србљем, Босне и Пиморја'' Стефан Твртко Први Котроманић

2.децембра 1382.г. услишио је тражења Дубровчана да ''довека не буде у
граду Светом Стефану /Херцег Нови/, или под градом, трг за продају соли''
(Михаљчић, 2010- А, 71-72). Још године 1400. дубровачка општина имала
је казнене норме за недозвољену трговину сољу, у вези чега писмом од
2.септембра умољава краља Стефана Остоју да на граници Босне постави
страже ''које ће спречити контрабанду соли и људи'' (Михаљчић, 2010- Б,
159-166). Што су пореске дажбине биле веће то су изазови бављења
илегалном трговином расли, што ће довести до ситуације да су на тлу
Француске половином XVI века више од четвртине робијаша-веслача на
галијама чинили кажњеници- кријумчари ''морског белог злата''.

На тлу Србије не тако давно сољу се заклињало на истину: ''Онај који би

имао да се закуне, преврне своје гуњче наопако, па му метну на наковањ
соли и хлеба, а он се поклони, пољуби наковањ па онда со и хлеб и рекне-
'Тако ми наковња, соли и хлеба, говорим истину!'' (Ђорђевић, 2004, 34).
Постоје и бројни топоними, најчешће ''Слатина'', ''Сланкамен'', ''Слана
бара'', ''Слано језеро'', ''Слатинска река''... Још је у Ливијевој ''Историји
Рима'' споменут Via Salaria – Пут соли, што је водио ка мосту на реци
Анијен, са именом проистичућим из околности да су Сабињани њиме
допремали ''белу драгоценост'' са мора ( VII-9; 2012, 424). Један од
најлепших европских градова- Салцбург чува име ''сол'' у свом називу, као
уосталом и некадашњи залив Соларија крај ђердапског Сипа. Први
''Српски рјечник истолкован њемачким и латинским рјечима'' 1818.г.
познавао је термине: солана, солар, солара, солило, солоједник, солин.
Речник пак Владимира Мажуранића сачињен почетком XX века чува од
заборава изразе: ''сохљебник''- главни пријатељ с којим често трошим со и
хљеб''; ''сланичар''; ''солиште'', ''сланица''- складиште соли; ''сланица
новска''- уред монопола соли турског султана''; ''сланичар''- управитељ
сланице (1975, c.1323, 1347). Презиме Солар носио је Тома, један од свега
тројице учитеља реформисане основне школе у Београду 1832
(Стојанчевић, 1995, с.177). Године 1904, генерал Леонида Соларовић постао
је начелник Војне академије у Београду (Марческу-Поповић, 2000, 34-37).
Пригодом конзервирања и конзумирања хране у оптицају су и даље
пресолац, саламура, расол, сланик, засолити, посолити, досолити,
пресолити, усолити... за чување у домаћинству: солница- прво дрвена,
затим метална-емајлирана, најзад порцеланска посуда запремине 1 кг. Код
најстаријимх мештана неготинских села очуван је термин заструк за
посуду од храстовине, са поклопцем, различитих величина- од најмање за
ношење на пољске радове, до кућне варијанте од око 2.кг. Етнографска
збирка Народног музеја Неготин има колекцију дрвених сланика из XIX и
XX века, међу којима употребне предмете из Штубика и Уровице.
Бенвенуту Челинију сланик је послужио као повод за израду фасцинантне
сцене из грчке митологије ''Посејдон и Амфитрита''.

Код алхемичара камена и морска со примењиве су у процесима

трансформације метала и природе. У Етиопији она је средство плаћања.
Стара словачка бајка на поучан начин сведочи о пожељним врлинама тако
што најмлађој краљевој кћери приписује изреку да ''оца воли као со''; следи
прогонство, те од стране исте принцезе тражена надокнада за мукотрпни
рад: шачица соли коју би однела родитељу. За смерност и скромност
награђена је подуком: ''Кад толико цениш со, нека ти буде. Кад почне
ветар дувати и фијукати, пођи смером ветра и иди преко три долине,
преко три брда, па се заустави и лупи овим штапом о земљу. Ту ће се земља
отворити и со указати. То нека буде твој мираз''. На концу бајке кћер иште
и од оца као награду ''да је воли као ову со''- со вреднију од злата. Поред
осталог, овде би со могла карактерисати и изгубљени, тражени и најзад
пронађени и повраћени есенцијални део идентитета, у датом случају
краљевског, будући да је столећима експлоатација и убирање прихода од те
ствари бивала екслузивни краљевски домен без обзира на чијем се
приватном поседу налазиште открије. Но, како историја трговине показује,
она није поистовећивана са златом једино у метафоричком смислу јер јој је
њена реткост, уз подразумевану тешку приступачност ресурса, давала
такав степен тражње што је тржишну вредност мултипликовао до атрибута
драгоцености. Историчар Петар Милосављевић презентујући јавности
животни пут првог српског магната Михаила Анастасијевића записао је:
''Једном речју, а то читаво светско искуство показује, со је вредела колико
и злато, а може се рећи чак знатно више. Јер без злата се могло, али без
соли не... а Србија кнеза Милоша имала је ту несрећу да на свом земљишту
није могла да пронађе ни трунке те тако драгоцене материје...'' (1983, 63).

Чарлс Дарвин кроз ''Путовања једног природњака око света'' описао је

начин добијања соли из великог сланог језера- Салине у Патагонији
1832.године: ''Зими је испуњено плитком сланом водом, која се лети
претвара у поље као снег беле соли. На ивици је наслага соли дебела осам
до десет сантиметара, али је према средишту све дебља. То језерео је
било две и по миље дугачко и миљу широко. У околини има других језера
која су много већа и имају дно од соли до метар дебљине, чак и зими кад су
под водом. Таква блиставобела и равна површина пружа изванредан
призор усред мрке и пусте равнице.. Из сланог језера се вади сваке године
велика мколичина соли, па су и тада велике гомиле од неколико стотина
тона лежале унаоколо за извоз. Време када се ради у соланама је доба
жетве у Патагонесу; од тога, наиме, зависи благостање града. Готово сви
становници бораве тада на обали реке и извозе со у воловским колима. Та
со кристалише у великим коцкама и необично је чиста... Ивице језера су од
муља, у којем леже многи лаки кристали гипса, неки до осам
сантиметара дугачки, док су по површини разасути кристали
натријумовог сулфата. Оне прве гаучи зову ''Падре дел сал'', а ове друге
''Мадре'' (1951, 75-76). У новије доба аутентична је туристичка атракција
Salar de Uyum- исушено слано језеро у Боливији на 3650 метара надморске
висине, што захвата површину од чак 10.582 км2. Како бедекери на свим
језицима наводе, током кишне сезоне солана је прeкривена танким слојем
воде те њена површина представља највеће огледало на свету. Слични
статус има и Мустанг, некадашња тибетанска краљевина Ло на
Хималајима, вековима ослољена на трговину сољу као главни извор
егзистенције ... Индија је средином шездесетих година двадесетог века
спровела замашан грађевиснки подухват насипања Сланих језера у
Калкути. Радовима је руководио инг.Бранислав Браца Шурлан, у име
југословенске фирме ''Предузеће Иван Милутиовић-ПИМ''.

У европској књижевности запажено место припада ''Хазарском речнику''

Милорада Павића, чија принцеза Атех имаше сто на којем је стајало увек
седам врста соли, ''и она је пре но што би узела комад рибе умакала прсте
увек у другу со- тако се молила'' (2004, 33). Тимочки Орфеј Срба
Игњатовић има стихове: ''Учим занат ината Једар, безуман/ Срдит Час со
си ил житно срце/ Час влат у покретљивој руци'' (1973, 59). Део поруке
садржане у прегршти соли похрањен је у роману ''Записи о продавцу
крви'' савременог кинеског писца Ју Хуа: ''Сју Сунгуан се усправио са
чинијом у руци и видео да га мноштво људи позива са својих прозора. ''Нећу
да вам трошим чај. Дајте ми само мало соли. Попио сам већ четири
чиније воде, али запиње ми у грлу колико је хладна, не могу више. Дајте ми
мало соли па ће ми бити лакше да пијем''...Што више воде попијеш, имаш
више крви. Кад се добро напијеш, можеш да продаш две пуне
чиније...''Љубазни сте према мени, можете ли ми дати мало соли?'' Најзад
и за човека се сме рећи да је саздан од соли, будући да га у његовом телу
има просечно око четврт килограма. Као гест добродошлице у српској
традицији она се пред госта износила скупа са погачом приликом његовог
ступања у домаћинство, насељено место и сл. У свести мештана Кладова
урезан је случај таквог чина којим је тек двоје ''представника'' окупиране
варошице, приликом уласка немачких војних снага у насеље 6.4.1941.г,
манифестовало мирољубивост- председник општине и грађанка Н.Ф. Тај
догађај жигосан је, наравно тек по капитулацији Немачке, презиром
суграђана према двоје ''експонената пацифистичког расположења'' у
односима са окупатором, попут ''сипања соли на живу рану''- како се
уобичајене у кладовском крају говорило. Кратка приповест М.Капора
завршена је питањем које, не са много укуса, парафразира Христове
речи /које изворно гласе ''Ви сте со земље. Али ако со обљутави, чиме ће се
осолити?''/: А кад со изгуби свој укус ко ће јој га вратити? (2014, 23).

Продукт промисли Господње суштаствен у свакодневној људској исхрани,

приликом узгоја коза, оваца, говеда, конзервирања меса и поврћа, лечења
од разноразних болести, па и за магијске обреде у источној Србији
/последњих деценија и као средство за спречавање стварања леденог слоја
на коловозу/, својом атрактивношћу допринео је учвршћивању
саобраћајних, трговинских па и културних веза између Истока и Запада уз
запажену улогу српских велможа- кнеза Милоша Обреновића, Аврама
Петронијевића, Михаила Анастасијевића... у садејству са цинцарским и
јеврејским трговцима попут Хаџи Јануша, Гице Опрана, Хаџи, Соломона
Хафона, Матијаса Албале.

На подручју Кладова /у далекој праисторији географске тачке на дну

океана/, омеђеног са три стране моћним Дунавом ''на више места слано-
горких слатина и бара имаде, од којих већа част лети у сушно доба усане''
(Пчелар, 1857, 197). Коста Јовановић приликом теренских истраживања
1921. године забележио је да код села Милутиновац постоји напуштени
бунар чија је вода слана, те се одатле поји стока (2001, 221). Исти је случај
са насељима Подвршка и Грабовица. Услед потреба везаних за исхрану
стоке али и усољавања рибе која је ловљена у огромним количинама,
пакована у бурад и отпремана лађама у велике градове, као уосталом и
козјег, овчег, свињског меса, со је досегла статус врло цењеног артикла у
овом крају, одакле су већином и регрутовани чланови посада пловила,
радна снага у пространим складиштима на обали и сараори- лица која
извлаче бродовље узводно; приде су ишле рабаџије што су колским
запрегама провозиле сол у унутрашњост земље, дрводеље и грнчари који су
правили посуде- сланике за даљу продају, па је и с тога разлога ова роба
''значила живот'' становништву Кладова и околине. Дуго времена су
Осмалије имали монопол трговине сољу, на Ђердапу пре свих старешина
Аде Кале, но у склопу послова отпреме, претовара, складиштења било је
места и за посленике других вера који би неретко били издашно
награђивани за успешне ''солске подухвате''. Такав случај забележен је од
стране Вука С.Караџића: ''...Око 1807. дође у Оршаву некакав грчки
свештеник, и потужи се ондашњим трговцима, да нема с чим отићи даље,
куд је ошао. Трговци му одмах скупе нешто новаца и даду; но он, уместо да
иде куд је казивао да је пошао, отиде у Адакале к Реџепу, па најпре
постане код њега пандур, а потом као буљубаша над пандурима, с којима
је ишао по Влашкој те војевао; а најпосле као настојник над соли, коју је
Реџеп на лађама слао у Босну те продавао. Кад Реџеп 1813 године пође у
Цариград, онда запита тога свештеника, шта ће да му учини, што га је
служио; а он му одговорио да би желео бити у Београду владика. На то га
Реџеп одмах са својим препорукама оправи у Софију, те га онде завладиче;
но будући да је у том велики везир у Београду био поставио једнога попа
из Ниша... тако он дође у Србију као митрополит.'' (1964, 174).

Злоупотребе промета сољу у време успеха српских устаника против

турских завојевача и активног учешћа руске стране у ослободилачким
акцијама у Подунављу и залеђу, налагале су доношење прописа од стране
српске управе која је средином 1809. године установила: а) сељацима који
из унутрашњости Србије са запрегом дођу на Дунав ради набавке 50- 100
ока соли, продаја артикла увезеног из Влашке је слободна; б) добављачима
соли на велико роба се може продати само уз одобрење руског изасланика
Родофиникина. И поред тога Срби су Турцима илегално продавали велике
количине соли, даље отпремане углавном у Бугарску и у Босну (Перовић
1980, 215-216). Попут својих колега- устаничких првака, и Хајдук Вељко
Петровић, војвода српски, командант неготински, једно време и управитељ
царинским пословима у дунавском приобаљу Кладова, опробао се у
организацији трансфера робе преко Дунава, чему је нарочито погодовао
респект који су му због војних заслуга исказивали руски официри. То се да
закључити и из Вељковог обраћања славном војсковођи и дипломати кнезу
М.И.Кутузову, главнокомандујућем Молдавске армије, потоњем
главнокомандујућем руске армије у рату против Наполеона, 2.октобра
1811.г. из Неготина :

''Ваша Екселенцијо, Милостиви Господине и Добротвору,

Мени послато ваше писмо примио сам, а унутар мог писма, писмо
које сте упутили нашем врховном Вожду, одмах сам, тог момента послао. У
писму упућеном мени разумео сам, како Ваша Екселенција захтева и
тражи да ја Вашој Екселенцији за сваки случај, за сваки догађај, који се
код нас дешава, вас обавестим, што ја као покорни и верни син царев и
онај који Отаџбини служи, и вама као милостивом господину и добротвору
јављам...'' (Поповић, 2011, 244).

Само три дана доцније следи и пословна преписка са Кутузовим: ''...Шаљем

овог мог слугу по имену Цено, вашој Екселенцији. Молим да ваша
Екселенција дозволи, и њему рачун напише за 100.000 ока соли, и дозволи
нам на ову страну Дунава, к нама превести. Код нас је овде велика
оскудица соли, и због тога молимо вашу Екселенцију да бисте том мом
служитељу Цени ово дозволили, и њему рачун- дозволу потписали за
100.000 ока соли, што би се на ову страну Дунава код нас донела.''
(Поповић, 245).

У другој половини 1811.г, када су позиције српских устаника

стабилизоване на освојеним територијама, укључујући Кључ, Пореч и
Крајину, Младен Миловановић- министар војни Правитељствујушчег
совјета српског, по налогу вожда Карађорђа бавио се у Кладову уређењем
функционисања правног поретка, са посебним акцентом на регуле
трговачког промета. Од тада датира његова уредба о царинским
дажбинама и процедури: со се имала царинити ''на скели ђумрука'', са 20
пара за 100 ока, али и приде 10 пара скелеџији, плус две паре кантарине,
свега 32 паре за 100 ока- у случају да је превоз ''у државној режији'';
приликом коришћења превоза преко Дунава у сопстевном аранжману-
додатне дажбине износиле су 5 пара на име ''царинске евиденције''
(Стојанчевић, 2001, 28).

Трговински подухвати очито прате ниво српско- руске војне сарадње па у

писму од 8.маја 1812. Вељко реферише генерал- мајору руске армије
Булатову, на служби у Малој Влашкој, да му шаље признаницу за 100.000
ока соли ради парафирања од руске стране у трговачком уговору у којем
му је партнер Никола Карапанџић (Поповић, 2011, 250). У другој прилици,
20.марта 1812, обраћа се команданту дивизије Дунавске руске армије
генерал- лајтнанту Е.И.Маркову, шаљући му лиферанта Михаила
Карапанџића, уз молбу да се одобрење за транзит соли до Кладова измени
тако да гласи на место допреме Радујевац код Неготина (Поповић, 252)..

Р.Перовић запажа, на основу садржаја једног Карађорђевог акта Совјету од

22.8. 1812.г. где му се наређује ''да се сол засада не пушта у Турску'', како
је ''продаја соли Турцима, противно примљеним обавезама вршена не само
илегално, већ и са дозволом врховних власти, из државних магацина'' (216-
217). Враћање Турака у окупиране делове Србије 1813, праћено
стравичним злочинима, није успорило и одложило развој трговинских
односа трансфером робе кроз ђердапски део Дунава, али закратко се то
збивало без запаженог српског удела.

Крах Првог српског устанка и одустанак Руса од непосредне војне подршке

Србима условљен измењеном стратегијом ратовања прпотив Наполеона
довели су до покушаја изналажења ''алтернативних начина'' експлоатације
соли, поред оних од раније манифестованих у спољној трговини.
''Географическо- статистическо описаније Србије'' из 1827.г. у одредници
''површје земаљско'' снабдевено је констатацијом: ''Може бити, да би се
нашло и сланих извора, али се со нигде не вади, нити се кува, него се
добавља из Каравлашке и из Мађарске'' (Караџић, 1964, 128). Вазална
кнежевина убрзо потом отпочела је улагати знатне напоре на откривању
солских налазишта, чиме би обезбедила годишње потребе за сопствено
тржиште од око 4 милиона ока, јавно нудећи финансијску помоћ за
истражне радове и новчану награду у случају њиховог позитивног исхода;
једна од особа које су прокоцкале део иметка на ''тражење немогућег'' био
је и негдашњи житељ вароши кладовске Сима Милутиновић Сарајлија,
''оставши кратак'' за 1000 дуката (Милић, 2005, 6).

Услед пловидбених препрека на Ђердапу, специјално на Горњем

Ђердапу /Добра- Пореч/ и на Доњем Ђердапу /Ада Кале- Кладово/, што је
изискивало претовар соли у мања пловила, у регији Кладова интензивне су
биле активности на утовару, истовару, складиштењу робе и даљег њеног
опремања у правцу Београда па и Босне. Будући да је трговина овим
артиклом пореклом из рудника соли у Влашкој и Молдавији доносила
огромне профите, ти послови испоставили су се значајним, између осталог
и за привредни препород подунавске регије каква је Кладово са
утврђеним градом Фетисламом, но и током XIX века за стварање јаке
финансијске основе у сврхе коначне еманципације од османске управе
путем откупа некретнина од Турака, како су налагали споразуми
постигнути 1829.г. између кнеза Милоша Обреновића и Порте. То је и био
период врхунских Милошевих успеха у трговини, будући да је
искористивши турско- руски рат где је био снабдевач турске војске
храном, издејствовао за Србију монопол извоза соли у друге балканске
крајеве.

Прилози за историју транзита

После стабилизације османске власти у доњем Подунављу, почев од

шеснаестог века кладовска регија добила је на значају као трговински
центар, како због прекограничних послова са Влашком путем саобраћаја
на кладовској скели и као место улова најквалитетније икроносне рибе,
тако и услед околности да је трговачки пут Дунавом изискивао претоваре
робе и ангажовање бродске вуче на Ђердапу. Канунима- уредбама са
снагом закона, потврђеним од стране султана, 1586. године регулисани су:
1) баждарина и тржишна такса; 2) пословање скеле фетисламске; 3) такса
мађерија на фетисламској скели. Канун о баждарини и тржишној такси
садржи одреднице: ''Од самарског товара соли узеће се две аспре; Од
стотину комада соли, ако одлази /из Фетислама/ колима пет аспри''. А ако
одлази бродом, на стотину комада пет аспри. Канун о скели Фетислама
регулисао је јавне дажбине и возарске надокнаде везано за промет робе
преко Дунава: ''Дажбине за со која прође кроз поменуту скелу нека се
равнају према дажбинама видинске скеле. А и баждарина је таква.''
(Бојанић- Лукач, 94).

Код чињенице да су транспорт и комуникације били изнимно значајан

фактор развоја једног града, Фетислам за свој просперитет, изузев скели,
дугује дунавској бродској пловидби у којој је био значајан чинилац као
лука, место допреме и отпреме робе, важан транзитни пункт и стециште
вештих лађара, регрутни центар за људе упослене на извлачењу бродова
узводно кроз ђердапске брзаке. Развој речног саобраћаја имао је
нарочитог основа у Бечком уговору, склопљеном између Турске и Аустрије
1. маја 1616.г. Државе потписнице стекле су слободу пловидбе Дунавом, и у
нешто касније, 1664.г. издејствованом ферману о слободном приступу
аустријских трговаца турском тржишту. Ти фактори погодовали су
експанзији локалног тржишта, што је и довело до потребе издавања
општих аката о условима приступа робама стављаним у промет на њему.

Пожаревачки мир, као надоградња стеченог Карловачким, 1718.г.

учврстио је аустријској монархији, поред дотадашњих 303.000 км2, посед
од још 315.000 км2 територија. Банат је ослобођен турске власти а
северни делови Србије, укључујући област Кладова, и западни делови
Влашке прикључени су хабзбуршкој држави.

Исписи из Државног архива Мађарске садрже податке о администрацији

на тлу Кључа односно Кладова из доба аустријске управе 1717-1739
(Пецињачки, 1971, 80). Већ 1719.г. помиње се службеник солане у овом
подунавском градићу. Из 1720.г. имамо информацију да је шеф кладовске
солане /Salzversilberer/ Johan Georg Mohringer, са годишњом платом
идентичном оној припадајућој управнику оршавског дистрикта /300
форинти/ док је манипулант солане- salzwaagknecht био Bernchhardt
Klafter; уз себе имадоше још два помоћна манипуланта- salzuberreiter
(Пецињачки, 81-82). Поред кладовског, важно је било кусјачко стовариште
соли, за које Владимир Стојанчевић, кроз коментар увоза влашке соли у
доба примирја 1807-1809.г примећује: ''Кусјак је био главно стовариште
соли, одакле се она затим крчмила и продавала широм земље'' (2013, 20).

Устаничке борбе у Србији и руско- турски рат учинили су почетком

XIX века перспективе трговинског и привредног развоја Србије врло
извесним. Но, како капитал, као иначе, тешко подноси баријере, веома
често се дешавало да Срби, без изричите сагласности покровитељске
Русије, у време њеног сукоба са Османском империјом, за потребе Турске,
специјално Босне, препродају огромне количине соли пореклом из Влашке,
иначе под руском управом у то доба. Трагови великих спољнотрговинских
послова могу се назрети у преписци велетрговца из Крајове, Хаџи Јануша
са српским пословним партнерима, чији се део данас налази у румунском
државном архиву а српској је јавности представљен од стране Радослава
Перовића у две расправе ''Из архиве Хаџи Јануша'' за период 1809-1819
(1980, 171- 208). Овај јунак транзиције свога доба у писму Младену
Миловановићу одаслатом из Влашке 7.јула 1811.г. наводи:

''Ваше високоблагородије, милостиви господине,

Узнавши о вашем прошествију по граници к Кладову обрадовао сам се да

ћу ту срећу имати...поздравити и молити вас да внидете в изследованије и
благорасположеније о мојим вешчима/ стварима/ које се у Сербији у
Кладову налазе и дигнете препјатствија неким г.комендантом и
ђумрукчијама на пут положена ми, која би само онда бити могла кад ја
платио не би за мој хеспап сербској власти принадлежашћи ђумрук. Что се
дозвољенија тиче, ја сам како верховному вожду сребскому господару кара
Георгију писао и допуштење изпросио да мог лој пренети преко Кладова у
Оршаву и отуда рану донети која такођер у Сербији нуждна је, тако исто
дозвољеније на то добио сам и от генерала Заса /командант руске војске у
Малој Влашкој/. Како сам лој пренео у Сербију, одма по дужности и ђумрук
платио сам господару Петру Теодоровићу /Добрњцу/, тогда бившему
коменданту и ђумрукчији у Кладову, на које и писмо имам. Не мсатрајући
садашњи господа коменданти /Живко Константиновић/ како на
дозвољеније верховнога вожда тако и на писма от ђумрука, задержали су
ми лој досада и повторително ишту ђумрук да платим. Довољно би за мене
било наказанија /казне/ что сам штетовао 10.000 гроша због тога что
досада хеспапа нисам се освободио неправедним препјатствијем, где сам
се надао сербској нацији ползу бити, а сверх тога по други пут ђумрук
платити сувише би било и неправедно. Моја приврженост к сербскому роду
и особита горећа љубов нису ми никада дали нити ми дају и помислити да
ће благородна браћа која за правду ни крви своје не штеде неправдом
отговорити ми. Зато покорњејше вас просим да внидете у
балгорасужденије и благорасположеније и милост к мени имате праведно
решеније дати мојему повереному човеку Панајоту да он може с хеспапом
мојим располагати...

Ваш обвезателни и покорњејши слуга Хаџи Јануш''

У продужетку текста- ''Надпис Високоблагородному господару Младену

Миловановићу господину сербскому совјетнику и попечитељу војени дел у
Кладову или где будет'' (Перовић, 199-200).

Потражња за дефицитатрном робом била је велика, зарада изузетна, па се

већи број српских великаша, изузев у послове организовања живота у
устаничкој Србији, укључио у надметање за стицање добити. Рођак Вука С
Караџића Јефта Савић- Чотрић, такође неко време српски администратор
у Кладову, поводом откупа соли писао је Хаџи Јанушу 17.августа 1811.г:

,,...На контракт и на устмено и писмено порад соли учињени по други пут

рок вас опомињем и молим да би ми барем 50.000 ока соли, ко што сам
вам у мом пређашњем писму јављао, од данас до 15 дана послати
изволили. Ја не само то 50.000 ока соли да би до вишереченог термина
драговољно примио, него и онај сав до 200.000 кусур, само ако би ви у
состојанију били то исполнити. У противном случају, ја вам преко овога
термина друго што не захтевам разве по уговору нашему да ми контракт
мој, што је при вами, натраг пошаљете. Време знам да ће вам тешко
допустити на контракт ми и ово писмо одговорити. Ништа мање вас за они
гореименовати 50.000 ока повторително молим да би ми до термина од
данашњега дана какогодер послати радили'' (Перовић, 202).
Још Букурештанским мировним уговором 1812 прецизирано је да Србији у
саставу Отоманске империје припада унутрашња аутономија, да би на
ултиматум новог руског владара Николе Другог, Порта прихватила клаузуле
Акерманске конвенције 1826.г. као допуне првобитног споразума, што су
имале за циљ учвршћење српских аутономних права укључујући дозволу
српским трговцима да могу путовати по турским земљама са сопственим
пасошима, забрану муслиманима који не припадају гарнизонима да се
настане у Србији ( Јанковић 1980, 125).

У спису насталом из пера поречког кнеза Димитрија Стефановића 19.маја

1816.г. спомињу се потешкоће око организовања превлачења лађа
натоварених сољу кроз ђердапски пролаз а поводом тражења
пожаревачког баш- кнеза да се 140 сараора пошаље у Београд ради
поправке шанаца:

''...Вама је познато да у целој нахији Поречкој нема више но 300 глава,

који Ђердап овде служе и сваки дан на Ђердапу лађе извлаче, са заиром
царске и трговачке, са сољу...'' (Живуловић, 2003, 24). Година 1817.
представљала је почетак бављења трговином сољу од стране кнеза Милоша
Обреновића (Поповић 1994, 193). То доба било је, према Петру
Милосављевићу, карактеристично по транзитним шверцерским рутама са
једне обалу Дунава на другу и обратно: ''У неким румунским изворима могу
се наћи тврдње, истина не баш категоричне, да се Миша Анастасијевић у
младости бавио 'тајном' трговином сољу, што би другим речима значило да
се бавио кријумчарењем.... У вези с тим мађарски писац Мор Јокаи у свом
познатом роману ''Златан човек'' тврди како је кријумчарење соли било
систематски организовано. По њему, Дунавом су тада пловили читави
ројеви кријумчарских чамаца и лађица које су покретале искључиво
снажне мишице веслача. Ону исту со која је на угарској обали стајала шест
и по форинти, угарска управа продавала је на турској обали за пола до
једне форинте јефтиније. Кријумчари би онда ту со, са турске обале, поново
преносили на угарску страну и ту би је поново продавали по већ важећим
ценама...''(1983, 39). Од опасности таквих послова можда проистиче повод
узречице, на тлу Кладова у оптицају до половине XX века, за особу која је
настрадала у таласима Дунава- ''Отишао по со на Кусјак''.

За успешни трансфер робе битан чинилац представљали су и климатски

услови. Тако је јануара 1820.г. ''лед загушио Дунав код места Доња Стена,
да је цео Пореч потопљен... пропале су куће и 130.000 ока соли'' (Николић
1965, 63). Изузев леда, проблеме су чинили ветрови изузетне снаге или
низак водостај у летњим, сушним месецима. Карактеристике пловног пута
што су увећавале ризик, углавном су били велика брзина матице реке на
Ђердапу, многобројно дунавско стење и вирови. Отуд честе хаварије,
превртање и потонуће пловила са товарима. Но, такви су фактори, са друге
стране доприносили монополу организатора саобраћаја који су ипак
владали ситуацијом на терену успешније од конкуренције из других
области Подунавља.

Увођење реда у ''солске послове'' било је мукотрпан посао у који је кнез

Милош Обреновић уложио много труда, па и дипломатске вештине
преговарања са београдским везиром, за узврат стекавши импозантни
метак. У тешке дане по његове подухвате сврстава се период подизања
устанка у Влашкој од стране Тудора Владимирескуа, у вези с тим и
забринутост Турака због отвореног позива устаника кнезу Милошу
упућених из манастира Тисман, да Срби одмах опседну Београд и отправе
три хиљаде људи на Прахово (Гавриловић, 1909, 57). Како Михаило
Гавриловић закључује, ''у земљи се осетила велика нелагодност која је
притискала све доносе... Абдурахман, управник адакалски, зауставио је
сасвим саобраћај на Дунаву; велики број трговачких лађа остао је усидрен
код Ада Кала...'' (1909, 61).

О једном проблему из те сфере Милоша извештавају кнезови суда

београдског писмом од 11.октобра 1827.г:

''Ваше сијатељство милостивејши господару!

По налогу вашего сијатељства... предали смо писмо ваше ч.везиру у

призренију магазаџија/складиштара овдашњи Турака кои сол од Реиза
купују сви, а другима трговцима из други касаба овога пашалука недају,
позивајући се на некакаву бурунтију коју им је везир Абдурахман паша дао
и овај везир потврдио. Честити везир по прочитанију писма вашего
сијатељства одговорио нам је да он није рад ни најмање што новије
заводити што није пређашњег времена било. Следователно и овдашњим
магазаџијама дозволити не може да они сами сол од Реиза купују
јевтинијом ценом, а потом нашим људима из других вароши да скупље
продају, кои такођер могли би од Реиза оном ценом купити којом купују
којом купују и магазаџије овдашње; особито држећи једнакост свуда у овом
пашалуку, као што му и ваше сијатељство напомиње.

За бурунтију ону која се код Турака магазаџија овдашњих од Абдурахман

паше налази, каже честити везир да ју је читао и да у њој ништа друго не
стои, него само потвержденије еснафа њиовог магазаџијског, са додатком
да реизи са сољу најпре нама јављају се и потом да могу даље ићи, или ком
другом сол продавати, коју бурунтију и честити везир одобрио је пређе као
ствар која од пет или шест година пре њега суштествовала је; но ни
најмање не сматрајући на исту бурунтију, каже честити везир, да он
башкалуке у овом пашалуку чинити неће, него нека сви људи једнаку
слободу имаду, како у прочима, тако и у куповању соли од реиза, нити ће
магазаџијама она бурунтија што важности имати. За ову ствар ето и сам
честити везир пише вашему сијатељству, које по дужности јављајући
јесмо.'' (Перуничић, 1964, 395).

Конвоји специјалних пловила- соларица- намењених транспорту соли,

изграђиваних претежно у поречком или брзопаланачком бродоградилишту,
репарираних у кладовској ''терсани'', превозили су раних тридесетих
година XIX века између десет и двадесет милиона ока драгоценог артикла
(Милић, 2000, 17). Солска стоваришта у Кладову и потесу Кусјак-
Прахово, подигнутог на остацима римског Децебалума, располагала су у
свако доба лагером са 4-6 милиона ока, а трансфером дунавским пловним
путем бавило се око 300 бродова годишње (Милић, 2000, 18). Трансакције
су углавном реализоване уз посредовања јеврејских трговаца, али и
Цинцара. У писму адресираном Милошу из Пореча марта 1828.г. стоји:
''Јеврејин Матијас Албала који своју со овде и у Фетисламу има дао је свим
својим лађарима који му је под кирију носе у Београд, турске нове дукате
од 20 гроша...'' (Миловановић, 2012, 13).

Нарочитог успеха у реализацији солског транспорта имао је Михаило

Миша Анастасијевић. О његовом учешћу у таквим пословима још од
1828.г.сведочи и једно обраћање смедеревском суду којим се указује на
потребу да се Анастасијевићево потраживање за продату со судским путем
наплати (Миловановић,15). У борбама за преузимање монопола над
препродајом, било је доста притисака и притужби турске стране да се
турски актери пословања покушавају бити од Милоша Обреновића и
његових партнера ''избачени из игре'' у вези чега је настала потреба
следећег појашњења паши адакалском маја 1828 а од стране поречког
администратора Јоксима Милосављевића : ''...Уверени будите да нити
мислимо каково зло против цара нашег милостивог чинити нити ће какви
Турчин трговац тргујући са сољу или било чиме у време данашње
пострадати у народу нашем. Уверени будите да ће наш господар Милош
Обреновић сваком трговцу са стране којему би једна пара од стране
народа нашег фалила, за сваку велим пару дукат дати и за једно влакно
турског трговца откинуто животом ће овај Србин морати платити...''
(Миловановић, 20).
У међувремену отпочео је 1828.г. ратни сукоб Русије и Турске, који ће бити
окончан катастрофалним поразом Османлија, што је знатно допринело
повољнијим позицијама српске трговинске политике вођене од стране
Милоша Обреновића. Со је у том домену играла битну улогу услед велике
потражње и могућности српског кнеза да контролише пловидбу, значи и
проток робе, кроз ђердапски теснац. Запажену улогу у тој мисији имао је
Поречанин Михаило Анастасијевић. У време напада Русије на Турску
1828.г. 14.априла, велики конвој турских лађа са сољу чекао је са стрепњом
развој ситуације у текијском пристаништу. Колико су се руске трупе више
приближавале Дунаву, толико је цена турске соли вртоглаво падала.
Нешто својим новцем, нешто уз кредит који је делом добио од кнеза
Милоша Обреновића, Михаило Анастасијевић успео је откупити по
багателној цени велики товар, из чије даље продаје је профитирао 700
дуката (Милосављевић 1983, 49; Живуловић, 2003, 38-41). Како би робни
промет био заокружен кроз одговарајуће норме, Суд народни србски
7.марта 1828.г. усвојио је тарифу за наплату царинских дажбина/ ђумрука
на подручју под српском управом. Тарифним ставом 37. за со је прописано
давање од 10 пара по јединици мере (Перуничић, 1964, 409-410).

Извештајем од јуна 1828. српски кнез информисан је из Пореча од стране

Стојана Симића да тренутно у Поречу и Текији ''свега се до 24 лађе товарне
са чифутском сољу находе; осим ових потоварених 24 лађа више чифутске
соли нема у Кладушници...'' (Миловановић, 29). Обзиром на потражњу која
је евидентно расла, Милош је настојао да на све начине увећа количине
коју ће даље препродавати. Зато октобра 1828. магистрат поречки у његово
име умољава Омер пашу адакалског: ''Наш господар књаз Милош
Обреновић оправио је своју лађу овде /Пореч/ и заповедио ми да је
спустим у Адакале молећи вас... што бисте му пријатељство изволели
учинити препоруком да је натоварите са соли коју за свој собствени
потребује конак. Ова лађа може до 60 и мало више хиљада ока подигнути...
можете ли нам натоварити лађу и по коју цену?'' (Миловановић, 53-54).

Забележени су и његови покушаји коришћења алтернативних праваца

транзита у циљу заобилажења дунавских препрека и надзора османске
администрације- у писму од 24.августа 1828. поречки магистрат
извештава књаза да се црна со из Влашке допрема до Брзе Паланке а отуд
сувоземним путем, преко Мироча до Пореча, где се има вршити претовар
на лађе (Миловановић, 45). Наравно, ни конкуренција није мировала, о
чему сведочи хапшење двојице турских трговаца што су из Брзе Паланке
преко Дунава приспели у суседно место Бурила на влашкој страни, не би
ли испословали директне трансфере драгоцене робе (Миловановић, 44).
Пореч је представљао комплекс- ''поречје'' три острва, поред истоименог,
још и Миленковог и Хаџи Николиног, са почетком низоводно од стеновитог
масива дунавског Гребена, на 500 м од Бољетинског потока. Почињало је
на удаљености 173,5 км од Београда а завршавало 1.100 м ниже. Било је
настањено до 1832.г, када се по наредби кнеза Милоша становништво
преселило у Доњи Милановац, 5 км низводно од острва.

Неби ли усталио своје трговачке подухвате Милош Обреновић искористио

је пријатељство и партнерски однос са велетрговцем Гицом- Ђорђем
Опраном из Оршаве, чијим посредством је склопио пословни савез са
бароном Стефаном Мејтаном, аустријским подаником стационираним у
Букурешту, 21.2.1829.г. Њиховим контрактом предвиђена је испорука 20
милиона ока соли из влашких рудника Велико окно, Тенега, Сланик, са
местом преузимања магацини при скелама Черњец и Зимница. Коначни
рок испоруке био је 15.новембар исте године а цена 14 гроша за 100 ока.
(Милић,1971, 348-349). Барон Мејтани уједно се обавезао обуставити сваку
другу испоруку соли на шест сати растојања од Дунава. Терет ризика за
успех подухвата подељен је тако да је Барон Мејтани има сносити
евентуалне штетне последице изазване у делокругу рада влашке управе,
руске и аустријске власти, а Гице Опран у односу на штету која би настала
од стране Турака током превоза Дунавом. (Милић, 349). Испорука је
наилазила на многе проблеме, углавном по питању безбедности танспорта.

Везано за гранање послова кнеза Милоша Обреновића око трговине сољу,

1829.године београдски везир изражавао је сумњу у прекорачење
добијених овлашћења у спољнотрговинском промету, о чему је Алекса
Симић известио српског владара писмом од 29.марта: ''Честити везир
примећује да не јављате Девлету колико сте соли погодили, нити му пак
саопштавате садржаје уговора, нити именујете за које пределе је нужно, да
им се не би учинила велика сума и да не би негодовали но што се старате и
за Босну добављати соли; но да јавите само да сте погодили преко Гице
Опрана, немачког поданика, са Бароном, опет немачким подаником, соли
колико треба за наше и околне пределе, будући да смо ми свагда одонуд
сол добивали и да нам је и сада оваква одонуд нужна, па под тим именом
можете донети колико хоћете...'' (Перуничић, 1964, 431-432).

Услед потребе претовара соли на мања пловила која су била кадра проћи
кроз ђердапске брзаке и стење, у конкуренцији као места за манипулацију
робом налазили су се острва Шимијан, Гол и Ада Кале односно Верчерова
преко пута овог турског острва, поред њих и складиште код Фетислама.
Вук Караџић у раду ''Имена села у Србији изван пашалука Бијоградскога''
нотирао је да оквир Кладова, значи српске аутономне области чине и
насеља на острву Шимијан, уз стубове Трајановог моста 5 км низводно од
малог српског града, и Гол- десет километара низводно од Аде Кале (1828,
534). Тачније, Гол се простире од 231. до 232,3 км дистанце од Београда а
Шимијан 12 км од острва Гол, преко пута данашњег Турну Северина. У то
доба српска граница обухватала је и острва ''Чиплак- аду /Острво Голо,
један сахат испод Адакала, Шиљанку- аду/ Шимијан, по сата испод
Кладова, Корбаву аду- два сахата испод Шиљанске, Вајуг- аду спрам села
Брлога, Бурдељску аду спрам села Бурдеља, Грабовичку аду спрам села
Грабовице, Пишман- аду спрам Купузишта, доњу страну Велике аде или
Великог острва, Малу Чиплак-аду/ Мало Голо острво'' (Гавриловић 1912,
242). Saan, Ducepratum, Острвски град, Ата/ Ада, Острво- тврђава, Ада
Кале, Ada-i- Kebir, Оршавско острво, Нова Оршава, Каролина, Erythia,
Cyraunis, Cerne, Continusa, Porizza, називи су за острво које се, до 1971.
године и потапања за потребе изградње хидроенергетског и пловидбеног
система Ђердап, простирало средином Дунава од 220. до 221,6 км
низводно од Београда, на 4 километара низводно од српске Текије и
румунске Оршаве, 2 км низводно од ушћа Черне, 600 метара узводно од
ушћа Бахне у Дунав, 18 км узводно од Турну Северина и 15 км од Кладова.
Позиција Аде Кале, како се у време дефинитивног урањања у дубине
Дунава звало, омеђена је 950. и 952. километром дунавског пловног пута.
Најближе тачке острва биле су удаљене 255 метара од румунске стране коју
надвисује брег Алион и 315 метара од српске стране са обронцима Мироча.

Писмо адресирано од стране поречког магистрата знаменитом

Авраму Петронијевићу у Видин садржи поруку: ''Употребите сва
расположива средства да би кренуле узводно лађе са сољу. Као што сам
раније говорио да се без примирја на Шимијану товарити неће наше лађе,
и сада то мислим и говорим, но зато ћете се моћи у Верчерови /преко пута
Аде Кале на левој обали/ товарити, премда је и Дунав опадати почео и
адакалски паша без најмањег подозрења својег допустиће онде лађама
товарити се...'' (Миловановић, 107). Ипак, исти магистрат у другом
обраћању Петронијевићу од јуна 1829.г. изражава наду да ће адакалски
паша најзад допустити пловилима српским да се на Шимијану товаре
сољу која би дотле стизала видинским лађама (Миловановић, 109). Очито
је ова локација удаљенија од надзора адакалског паше више погодовала
слободнијем трговинском промету. О размерама посла посредно сведочи
околност да су у међувремену уз Шимијан, на десној обали настала два
нова села: Бугарско и Жупанско (Караџић, 1828, 534). Из стилизације пак
писма урученог кнезу у Крагујевцу истог месеца може се закључити да су
за претовар соли коришћени и место Шимијан на левој обали преко пута
острва, и острво Шимијан посебно, што такође указује на изнимно велики
обим посла на траснферу драгоцене робе (Миловановић, 111).

Августа 1829.г. за надзиратеља стоваришта соли на Острву Гол/ Голом

острву, уместо Димитрија Радовића постављен је Герогије Радовић, који је
те послове имао вршити скупа са Гицом Опраном, човеком од Милошевог
највећег поверења: ''Признајте доходашћег и предреченог Георгија
Радовића као господарског човека и у јединогласију извршавајте дело које
вам предстоји. Ви сте обадва управо једног господара служитељи и надам
се на вашу часност да ћете љубезно све чинити за удовољавати жељи
господара нашег''- стоји у налогу поречког магистрата Гици Опрану
(Миловановић, 123). Трећи човек од поверења био је Сари Коста коме се у
једном писму од августа 1829. поречки магистрат непосредно обраћа
тражећи да соларицу Милоша Обреновића натовари преко реда, са
назнаком ''таква је препорука одозго'' (Миловановић, 130). Исте послове на
острву Шимијан за рачун српског кнеза обављао је Никола Павловић
(Миловановић, 139).

Септембра 1829.г. Једренским уговором окончан је руско- турски рат, а

истим се Порта обавезала да ће у року од месец дана издати и саопштити
руском двору ферман о извршењу обавеза према Србији. После нешто
више од две седмице издат је акт са султановим потписом којим се
београдском везиру налаже да приступи реализацији уговорених
аутономних права за Србију и враћању шест отргнутих нахија, укључујући
Кључ/ Кладово, матици. Долазеће доба донело је интензивни трговачки
промет па су велике лађе попут оне натоварене са 81.000 ока соли често
виђане на Ђердапу (Николић, 1965, 62).

Гица/ Гице- Ђорђе Опран пролећа 1830.г. боравио је у књажево име у

Букурешту ради склапања нових трговинских послова, где је утаначио
испоруку два милиона ока соли (Миловановић, 145). У јесен 1830.г. Алекса
Симић је по овлашћењу кнежевом закључио уговор са камарашом
Стојаном Тонићем за испоруку и превоз 12 милиона ока соли годишње,
прва испорука почев од јуна 1831 и исто толико за наредну годину
(Милић, 1971, 352). У ортачком послу учествовала је и кућа Опран- Хафон,
с тим да је постојало ограничење да кнез Милош не сме со продавати ван
граница Србије (Милић, 352). Пореч као значајно трговачко средиште јула
1831.г. у једном маху у тамошњем карантину био је место чекања 46
соларица са 600 чланова посада (Николић, 1965, 62).
Јевреји су имали важног удела у реализацији ових послова, какав је случај
био и са Самуилом Харамом- камарашом из Фетислама који со онде прима
у магазе, али је уједно у тајности био задужен преписку о српској трговини
отпремати из Фетислама у Влашку и обратно (Миловановић, 146). Други
познати предузетник Мојсијеве вере, Матијас Албала, означаван у
Милошевој преписци као Чифутин Мата обезбеђивао је велике трансфере
соли. У једном документу из јула 1830.г. поречки магистрат извештава
Николу Петровића у Чернецу да је овај трговац обећао кнезу један милион
ока од чега 500.00 овога лета и исто толико догодине (Миловановић, 146).
Иначе је Мата Јеврејин, лета 1830, послом око трансфера соли управо
боравио у Фетисламу (Миловановић 147). У том утврђеном граду функцију
камараша- управитеља складишта, вршио је још један његов сународник:
Минаим Јеврејин (Миловановић, 168).

Истодобно Милош се морао борити за стабилну позицију на тржишту

против турске конкуренције, о чему сведочи извештај од 25.5.1830: ''Лађа
са сољу јучер је приспела /у Београд/, а данас сам сазвао магазџије и
погодио по 28 цванцика стотину, па ћу трећи дан Духова истоварити и
мерити. Овде сол /цена/ сада спала па магазџије једва су примиле по 28
цванцика јер је један Турчин дошао са једном лађом сланика па је цена 26
цванцика...'' (Перуничић, 462).

Почетком августа 1830.године издат је хатишериф о положају и правима

Србије. Милошу и његовој породици признато је књажевско достојанство а
тачка 6. предвиђала је: ''Кромје тога, будући желим, да речени народ може
под сјенком моје царске милости, участвовати у оним ползама, које
трговина даје, тога ради они Срби, који би на њу одати се желили,
примаћеду од власти моје Високе Порте, по паспортима од свога књаза
полученим, нуждне тескере, с којим ће моћи по мојим државама путовати,
да би тамо, подобно осталим поданицима моје Високе Порте, трговали''.
Одредбом пак једанаестом прецизирано је да ''Турци који притежавају
земље и добра у Сербији и који би хтели опростити се од такових... имаћеду
годину дана времена да ји могу Србима продавати''. Као што се могло
очекивати, акт није остварен у целости, нарочито везано за предају
отргнутих нахија и откуп турских имања. Но развоју трговине изгледа да
није више могло бити озбиљне препреке. Али начин вршења посла који је
Милошу Обреновићу и његовом дунавском капетану Миши Анастасијевићу
доносио баснословну зараду био је предмет притужби видинских трговаца
везиру на њихов монополски положај. Ранији такав случај забележен је
марта 1831.г. у вези чега прво поречки магистрат пише камарашима
фетисламским Самуилу и Минаиму ''Разумео сам да је велика свађа међу
реизима постала што сте моје почели најпре товарити лађе...'' а потом се
обраћа и самим реизима поречким у кладовском граду са циљем
превазилажења проблема (Миловановић, 176-177). У расправу је укључен
и адакалски гувернер Омер паша обраћањем српске стране са притужбама
због протекционизма у корист турских трговаца: ''С нижајшим
поклоненијем љубечи вам скут, решио сам се писмом овим назначити
вашем племенитородију да ми је до знања дошло неуредно поступање реиза
у Фетисламу у товарењу соли јеврејске где турски реизи који су најпосле с
лађама дошли никако поречким лађама не даду сол товарити но само они
преко реда товаре. Ово ми је дало повод с сожаленијем не само
представити неуредност тога посла, но и всепокорњејше молити вас да
бисте учинили милост и заповедили Јеврејима да ред трговачки /држе/
терају, и да наши жалостни реизи- који су већ од толико времена онде с
лађама на трошку, почну товарити. Верујте честити паша да су ваши 20
лађа без реда натоварене доиста неби ми криво било но и за чест и љубав
вашу и овде би преко реда уз Ђердап пропустио и лазарет би им мање
оставио. Такођер да су лађе и ваши служитеља војвода, опет би тако за
чест вашу учинио, а за трговачке лађе што на ред не сматрају криво ми се
чини и зато се надам да ће Ваша Светлост имати милост и на наше
сиромасе реизе.'' (Миловановић, 179).

Омер паша предузео је одређене мере, о чему поречки магистрат пише

фетисламском старешини Дервиш аги, иначе потчињеном адакалској
османској управи: ''Од 30. овог марта примио сам писмо од светлог и
честитог господара Омер паше, у којему ми пише да је ред у товарењу соли
оправио. За то по Милостивому писму пашином ево долази тамо Ђока
којему је ред да товари и пријатељски те молим настани и ти за љубав моју
нека ону сол из Влашке натоваре Поречани који су на реду...''
(Миловановић 179). Истодобно је из Пореча српска управа одаслала допис у
кладовски град Фетислам Самуилу камарашу: ''Изјављено за примљено ми
писмо од паше адакалског сврху реиза поречки и њиови лађа, да могу ону
заосталу у Влашкој сол сада таки товарити а притом умољавано да би он
надстоио колико боље може да би се пашино дозволеније у дејствије
привело'' (Миловановић, 179).

Међутим испоставило се да је добра воља адакалског паше погрешно

протумачена, па магистрат поречки пише кнезу Милошу априла 1831:

''....Адакалски паша није реч одржао, да ће и поречким лађарима ред у

товарењу соли оправити. Кроме моје лађе, Динулове и нашег човека који је
у Фетисламу другијем поречким лађама није било соли, будући да је
заповедио паша камарашима у Фетисламу не оставити ниједну турску лађу
празну макар била она од којему драго стране само нека је турска, да се
натоварити мора. Да не би дакле паша у будуће у призреније поречки лађа
стављао, за нуждно судио сам Јего Светлости сообштити ако би
благоволели милостију писати да му у будуће о таквима остави на
расположеније камараша који товаре свој мал. Доиста моје и Динулове
лађе јесу натоварили и без реда за чест Ваше Светлости и ја сам за то
свагда обавезан вашој Светлости називати се П/окорни/ С/луга.''
(Миловановић, 181).

Концем године, мада су тешки временски услови претили залеђивањем

Дунава, трговина сољу је и даље била велика брига њених актера. Кнез
Милош је децембра извештен из Пореча да, ''након проласка ђердапских
пловидбених препрека овди је још 20 лађа сољом товарени заостало; со је
јеврејска и реизи уплашени узроком зимног времена принуђени су били
истоварити лађе. Међутим, реферише агилни поречки администратор,
знајући да ће и пут овај долњи за зимус слабо радити за добро судећи дакле
да би у овдашњим трошковима помоћ учинила се, оставио сам свега пет
одаја за контумационисање доходећих а десет одаја у којима се десет лађа
истоварити могу, уступио сам реизима да сол истоварују погодивши сваку
одају за себе по 100 гроша кирије'' (Миловановић 234).

Августа 1831. банкротирао је барон Стефан Мејтани а кнез Милош је своје

уговорне обавезе препустио фирми Гице Опрана који ће убрзо у Прахову
отворити велику солану (Милић, 1971, 353).

Маја месеца 1832, искрсао је нови проблем по питању првенства тегљења

узводно лађа сољу на Ђердапу уз употребу људске снаге/ сараора или
воловске вуче. Капетан поречки тим поводом пише у Крагујевац Стојану
Симићу: ''Како ми је за лађе доходеће наложено ви знате и ево чвор сада
једна дошла адакалска лађа са собственом сољу а две лађе с јеврејском и
чрез турске лађе не могу никако да употребим, слаже да оне с чивутском
сољу навише опремим а турком да кажем ако им сараори требају да траже.
Да могу другим начином учинити да презрем турске с собственом сољу
лађе а чивутским помоћ нужну дадем но со тим би дао приметити Турком
да се другому брани сол овоме доносити кроме чивутима. За ово само вас
молим да ми совете дате. Осим ове козак Еминове лађе из Адакале са
својом сољом дошле су у Текију још 4 лађе, две Топал Огли Сулејмана реиза
из Рушчука и две Хаџи Јунуза Магазџије из Видина и до сутра мислим
бићеду у контумацу нашем. Опет да би се незамерила којим нибуд и недали
приметити ово што нам је нужно чинити, за најбоље судим контумац да
подигнемо на месец или на 20 дана, могући је да ћемо с овим лакше од
путовања сољом за овамо одбити оне који овамо намеравају сол своју
доносити и продавати.'' (Миловановић, 290).

Хатишериф из 1833.г. продужио је за 5 година могућност боравка Турака

ван гарнизона, до када је у оптицају било и право продаје имања Србима
''за готове новце и без сваког насилија и угњетенија''. Са циљем убрзања
откупа некретнине у поседу Османлија, кнез Милош био је ангажовао
јеврејске посленике, о чему сведочи писмо Алексе Симића упућено му
5.6.1832: ''Ваша светлост милостивејши господару! Овде прилажем
светлости вашој писмо за Исака Камонда у Цариграду, којему пише
Соломон да купи овдашње миљкове царске по определенију светлости ваше
које сте ми о томе писали 2 т.м, но будући да се Соломону види мало што
ви дајете за те миљкове, то јест до 200.000 гроша и не нада се да ће се то
узети моћи...Зато је он назначио у том писму Камонду да може само у
мирију дати за ове миљкове до 200.000 прочи трошкова и мита да ћеду му
се особито платити'' (Перуничић, 1964, 876). Ово подразумева да су поред
физичких лица и држава и њене старешине користећи сопствени положај
активно партиципирали у трансакцијама стицања власништва на
земљишту, у кладовском крају, као и на риболовним подручјима. Сам кнез
српски на подручју Кључа откупио је 1834.г. по цени 15.450 гроша имање
од 26 и по дана орања, 172 косе сена, 7 мотика винограда, 3 куће, 2
дућана, с тим да је његов значајни део препустио мештанима Текије
(Стојанчевић 2001, 49). За дунавске гарде и то њих 7 са 6.537 колаца
пободених у риболовне ревире, Милош је адакалском паши платио 26.000
гроша (Стојанчевић, 2001, 49). Владимир Стојанчевић закључује да је
оваквом економском политиком истеривања турских привредника, кнез
снажио и политичка права Срба у Кључу бранећи политички и аутономни
статус кнежевине (2001, 49). И даље су огромни извори прихода за такве
трансакције потицали из трговине сољу. Промена граница услед враћања
шест нахија Србији и излазак младе кнежевине на Дунав условили су
интензивирање извоза влашке соли посредством Србије- од 21 милиона ока
1833, на 38,5 милиона ока 1834.г. (Милић, 1971, 353). Ове године отворило
се и питање заоставштине иза смрти барона Мејтанија, из које је требало
издвојити 4-6 милиона ока соли затечених на стовариштима у Прахову и
Кладову, чија продаја је делом нашла у рукама Гице Опрана (Милић, 1971,
353). Између 13. и 17.децембра 1834. Опран је, са звањем секретар
посланика Влашке Димитрија Глигоријевића Филипескуа, био у посети
кнезу Милошу, којом приликом су вођени разговори пословне природе,
изузев с кнезом, још и са Аврамом Петронијевићем, Стојаном Симићем и
Јосифом Милосављевићем (Манојловић, 2011, 52-53).

Важно је знати да су ангажовањем Гице Опрана Срби 1834.г. утаначили

куповину соли из молдавских солана, уз превоз српским и турским
бродовима почев од Галца. Оштро противљење влашког кнеза Александра
Гике овом споразуму манифестовало се чак у пресретању бродова и
заплени товара. Зато је и куповина соли из Влашке опала на свега 15
милиона ока 1835.г. (Милић, 1971, 354). Неби ли се избегли даљи
неспоразуми, донекле почивајући на чињеници да су Влашка и Молдавија
уживале руско покровитељство док је у трговини примењивано право
важеће за Османско царство, султан Махмуд октобра 1835.г. у Букурешту
основао је Српску агенцију, са једним од разлога ''заштита трговине
српског народа и имовине српских грађана'' (Милић 1971, 355). Садржај
султанове одлуке по том питању била је обавезујућа и за влашку и
молдавску страну, а детаљнија регулација рада агенције уследила је
17.2.1836. године указом кнеза српског. Агенција је добила печат са
натписом ''Књажевско- сербска агенција у књажевствима Валахији и
Молдавији''. Радило се о типу дипломатско- конзуларног представништва
конституисаног сагласно ондашњим стандардима међународног права.

Сукоб око увођења у причу молдавске соли, окончан је сусретом кнеза

Милоша и Александра Гике у Појани, област Долж- 86 км југозападно од
Крајове- 20.новембра 1835.г, када је уговорена испорука за Србију 30
милиона ока за две године, у интервалима 1.март-30.октобар сваке
године, када је Дунав био плован. Истим споразумом на страни српских
уговарача- закупаца влашких рудника соли- нашли су се ортаци Никола
Герман, Стојан и Алекса Симић, Михаило Анастасијевић и кнез Милош, с
тим да је делом била ангажована флота Моле Мехмеда хазнадара из
Видина (Милић, 1971, 358). Највећи значај за успех подухвата добијају
возарске услуге пловила дунавског капетана Михаила Анастасијевића,
његових 1000 радника, 74 лађа- соларица и десетак магаза-
стоваришта/складишта соли и друге робе, који је од конкурената неретко
оптуживан да неосновано даје првенство својим соларицама у
организовању пролаза транспорта соли кроз Ђердап (Милић, 1971, 359).
Најзначајније његово складиште је Кусјак- седам великих магацина са
мноштовом помоћних зграда на тлу атара села Душановац, пар километара
узводно од села Прахова (Благојевић,1999, 34). Исто место одређено је за
витални саобраћајни пункт још у доба античког Рима- концем првог и
почетком другог века н.е. Отуд су управо на Кусјаку пронађени остаци
римског пристаништа: камени блокови, два стуба за везивање бродова, па
и делови галије (Крстић, 1994, 38). У раздобљу новембар 1835- јул 1838, у
Србију је из Влашке и Молдавије допремљено 33.952,840 ока соли, од чега
молдавске 9.101.819 (Милић, 1971, 360). Од уноса те врсте робе
наплаћивано је 5 гроша на 100 ока до 1838.г, потом 60 пара на сто ока.
Даница Милић налази да је у укупним државним приходима исплаћиваним
султану за прво полугодиште 1838.г. приход од царине износио 571.692
гроша, а на годишњем нивоу убрана царина од соли досезала је 500-700
хиљада гроша (Милић, 1971, 362). Одавде је делом со отпремана и
унутрашњост Србије- до Карановца/ Краљева и Крушевца (Милић 1983,
67).

Српски великаши угрожени нараслим апсолутизмом кнеза Милоша који

им је спутавао, пре свега, слободу трговине, оформили су јак опозициони
блок познат као ''уставобранитељи''. Уз њихово велико залагање, огромна
уложена финансијска средства и подршку из иностранства успели су ''кроз
институције система'' онемогућити даље кнежево самовлашће и трговински
монопол. Као чланови савета установљени уставним актом из 1838.г.
његови опоненти, међу којима најугледнији Тома Вучић, Прота Ненадовић,
Лаза Теодоровић, Милосав Ресавац... допринели су својим деловањем
Милошевом одрицању од престола. До принудне абдикације и пресељења
у Влашкку дошло је 1839.г. што је у знатно придонело несигурности у
спољнотрговинском промету Србије. Августа те године прекинут је рад
букурештанске српске агенције, да би је исти српски кнез обновио
21.3.1859. године. Размирице у вези нерашчишћених рачуна између
Милоша, Михаила Анастасијевића и Николе Германа послове са сољу једно
време готово да су паралисали.

Користећи указану прилику Михаило Анастасијевић је 1840.г. основао

мешовито акционарско друштво за експлоатацију са његове стране
закупљених окана влашких рудника соли. Компањони су му били Никола
Герман, браћа Симић, влашки кнез Гика, Александар Вилар и Отелегон
(Живуловић, 2003, 55). Постигнути споразум са влашком администрацијом
допуштао је Анастасијевићевом акционарском друштву да годишње
извезе 16 милиона ока соли, односно за 7 година 112 милиона ока. Али,
лоше организовани послови превоза уз одбијање пештанског ''Лојда'' да уђе
у посао донели су знатне штете компанији. До краја 1843.г. реализован је
извоз тек 7 милиона ока, уместо уговорених 48 милиона (Живуловић, 2003,
58). Анастасијевића је то навело да купи још бродова и подигне низ
великих стоваришта, тако да је искључиво његовом заслугом до краја
уговореног рока реализован извоз из Влашке свих 112 милиона ока соли. И
браћа Герман, сувласници истоимене београдске фирме, уложили су знатна
средства у јачање сопствене трговачке флоте у оквиру које се истицала
лађа 300.000 ока носивости, направљена у Брзој Паланци (Пауновић 1972,
с.603.). Недуго затим уследило је закључење другог пословног аранжмана
на сличним принципима. Користећи руску интервенцију у Влашкој и
Молдавији и бурна политичка збивања у Европи 1848.г, као и
напредовање турске војске према Букурешту, Михаило Анастасијевић још
једном успева да оствари екстрапрофит условљен специфичним ризиком
од ратних дејстава. ''Док се жар Буне полако гасио а повраћени
властодршци /уз помоћ Руса и Турака/ тек долазили к себи, развозио је и
продавао со по Бугарској, Србији, Босни и Мађарској, избегавајући све
могуће таксе... Завршио је посао и са српском владом; закупио је од ње
увоз аустријске соли. Тада је он аутентични монополист- ''једини солски
великокупац'' на Дунаву и Сави, од Сиска до Сулине на Црном мору''
(Живуловић, 2003, 66). Наиме, споразумом ортачког друштва браће Симић
и Мише/ Михаила Анастасијевића са једне стране и српске владе са друге,
друштво је преузело договорене количине испоручене соли за продају
између српске и аустријско- угарске стране за наредних шест година по 4
милона ока годишње, тако да се први једногодишњи период рачуна од
1.5.1852. до 1.5.1853.г. (Милић, 2005, 74). Како Даница Милић налази,
отворен је тим поводом позамашни кредит код српске владе из
Правитељствене касе, од 100.000 дуката а ортачко друштво је на име
гаранције дало робу и велико складиште влашке и молдавске соли у Кусјаку
(2005, 74).

Повећањем тражње и могућношћу велих пословних добитака,

на ,,дунавској магистрали’’ сјатили су се трговци и бродари и из далеких
крајева, попут вештих далматинских и градитзеља бродоова и лађара. Тако
је забележено да су 1847.г. ортаци Н.Николић из Трста, Спиридон
Гопчевић и Ковић, превезавши со у четири дрварице из Румуније у српски
Кусјак, своја пловила укотвили у Брзој Паланци, ,,ради чувања док се
Николић из Трста врати’’ (Савин, 1962, 332). Спиридон К.Гопчевић
/1807.г. Бока Которска- 1861.Трст/ уживао је глас једног од наимућнијих
тршћанских бродовласника који је годишње у Ријеку довозио по 5.000 тона
руског жита, снабдевао пловилима аргентинску ратну морнарицу; био је
велики српски добротвор (Жиц, 2009). У историји је упамћен и као отац
Спиридона С.Гопчевића /1855.г. Трст-1928 или 1936.г. Берлин или Беч/,
авантуристе, астронома, писца, новинара, полиглоте, аустријског агента,
али и антисемите и расисте, чији псеудоним- Leo Brenner- носи и кратер ма
Месецу (Драгић, 2010, 382-383). То је значило и интензивирање закулисних
радњи Милошевих и његових директних савезника у елиминисању моћних
такмаца из ,,солске игре’’, без обзира одакле долазили.

Из половине XIX века датира поновна притужба због нелојалне

конкуренције:

- ''Молба робова из редова трговаца Богом заштићеног града Видина

благословеној и премилостивој стопи честитог везира- Као што је свима
познато, живимо захваљујући купопродаји влашке соли на обали Дунава.
Међутим, од када је пре неколико година српски поданик капетан Миша
преузео влашку со, остали трговци су прикраћени у пословању са њом.
Стога смо са великим жаром отпочели са куповином морске соли. Сваки од
нас је, колико су му снаге допуштале, куповао извесну количину морске
соли и превозио је до Београда. Премда је ранији обичај био да се наши
бродови који Дунавом стигну до Ђердапа, уз поштовање реда и плаћање
трошкова, превлаче преко њега, речени капетан Миша је од пре три
месеца почео да узима коње за вучу соларица на које товари своју робу.
Када дође ред на наше бродове, према њима се више не поступа на
пређашњи начин, већ се води брига једино о Мишиној роби, те док се сви
његови бродови не извуку из Ђердапа, роба осталих трговаца и дан и ноћ
бива задржавана на Дунаву. Иако за своју робу плаћамо царину, возарину
и друге трошкове, изложени смо небројеним патњама, и то за сопствени
новац, будући да нас је све због трговине морском сољу оставио без посла,
што је очито из његовог понашања. Уколико ће се водити рачуна само о
пословима српских трговаца, од сада за убудуће треба да се зна да смо сви
осујећени приликом путовања за Београд. Међутим, ако се са Ваш
господарске стране изда дозвола да се и остали трговци користе коњима, и
ако се за бродове на Ђердапу, сходно потреби, начине одговарајуће ознаке,
бићемо сигурни да ће се и наша роба успешно и безбедно превозити. Тога
ради, написали смо ову препонизну молбу и предали је Вашој
преузвишености. Свевишњи Бог ће дати да на њу благоизволите бацити
поглед, а реч је у онога у кога је заповест.

У потпису:-Роб Мустафа, роб Хаџи Коч-ага, син Осман- аге, роб Јусуф
Халлка, роб Мула Мурат, роб Мустафа реис, роб Осман реис, роб Мехмед
реис, роб Бабалић Исмаил реис, роб Али Хавет, роб Мула Осман, роб Коч
Агли, роб Мустафа, роб Хаџи Алија, роб Емрулах, роб Хаџи Мустафа, роб
Абдулазис, роб Ел Хаџ Ибрахим Санџакдар, Мустафа реис Београђанин,
роб Мула Саадулах, роб Адана Халил реис, роб Хусејин из Фетислама, роб
Кара Хасан Београђанин, роб Чамаршиџи Салих, Шериф Санџакдароглу,
роб Топарлак Али Мула, роб Мула Сулејман'' -(Маринковић, 1998, 38).

Током Кримског рата 1853-1856, док је Србија званично настојала

бити неутрална, Анастасијевић је оптуживан од стране Турака, у вези
чега видински паша прекорева Илију Гарашанина: ''Твој господар купи
самовољнике/добровољце/ Русима противу цара, подиже со на два гроша,
трговина не сме бити под монополом'' (Милосављевић 1983, 74). Немајући
конкуренцију капетан Миша је на лицитацији одржаној јануара 1856.г.
ради шестогодишњег откупа влашке соли успео да почетна цена 3.025.000
леја буде увећана само за 130.620 леја. Након тога одлучио је да ''части
државу'' па је самовољно доплатио на име излицитиране суме још 185.630
леја (Милосављевић 1983, 73). Уследило је закључење повољног аранжмана
са молдавским продавцима соли.

Мајстори транзиције

1.Хаџи Јануш

Особа позната у историографији под именом Хаџи Јануш, Јанош, Јањуш,

Јануси, Енуш, Аџи Јанош, Хаџи Јануш Коста Петар, Аџи Јануси, Хаџи
Јануш Коста Петре, Hadschi Janos, Hagi Enus, Хаџи Енус, Hagi Costa Petru,
у периоду 1800-1832 био је најпознатији трговац на подручју великог
влашког града Крајове- дуго времена главне базе за улагања српског
капитала у спољнотрговинске послове. Данас се међу српским
историчарима сматра да се ради о Цинцарину који се у ову регију доселио
из Србије (Перовић, 1980, 173). Са румунске стране Дунава присутна је
теза да је рођен у Крајови мада пореклом из Србије, а да се његов предак
звао Ене Ману, родоначелник трговачке фамилије у оквиру које су
пословала четворица браће- власници великих земљишних поседа у
Олтенији. Сам Хаџи Јануш био је сопственик велике латифундије
Слатиоари на десној обали реке Олт, недалеко од града Слатине- седишта
округа Олт, до 1818.г. посед племкиње Екатерине Фарфароаје; још раније
постао је закупац земљишта и зграда бојара Григоре Бранковеану-а,
великог бана Крајове.

Коста Петру, како га исправно ословљава Владимир Стојанчевић,

одржавао је ''разгранате трговачке везе на све стране, од Ердеља до
Бугарске и од Молдавије до Србије и Баната'' (2001, 25).

Његова ортачка фирма располагала је удруженим капиталом његовим и

брата му Астреина. Кнез Милош Обреновић често му се у преписци обраћа
са ''почтенородни господару, мој добри пријатељу'' (Перовић, 205).
Кладовљанин Петар Томић пак пише му са ''Љубезњејши отац,
здравствуј!... Ваш син П.Томић'' или ''мој високопочитаеми благодјеј/
добротвор'' (Перовић 184, 191-192). У кореспонденцији са српским
велможама и трговцима Петром Добрњцем, Миланом Обреновићем,
Младеном Миловановићем, Јефтом Савићем, Миленком Стојковићем,
кнезом Милошем, Петром Томићем, од његове блиске родбине спомињу се
син Никола/ Николаћ, сестрић Димитрије/ Димитраћ. У више наврата
кредитирао је трговачке послове Милана Обреновића, о чему је
сведочанство дужниково писмо од 1.3.1810.г. везано за позајмицу 5.000
гроша. (Перовић, 197).

Забележено је да је Хаџи Јанушов однос према српским устаницима био

''не само трговачи; чинио им је разне друге услуге у случају потребе и
невоље''; српске избеглице на румунском тлу неретко су биле у прилици
осетити благодет његовог даривања брашном, сољу, па и новцем и
бескаматним позајмицама (Перовић 177).

Крајем фебруара 1810. Петар Добрњац из Буриле јавља Хаџи Јанушу о

потреби набавке 100.000 ока соли. Такође је био извозник племените
морске рибе моруне ловљене на Ђердапу и кладовског кавијара,
прибављаних од компаније Петра Добрњца и Петра Томића. У писму које
му је послато из Кладова 21.10.1810.г. понуђено му је 12.000 ока усољене
моруне, уз послати дар- каца кавијара- 30 ока и две рибе- ''да их у здравље
поједе'' (Перовић, 189). У јесен 1810 Хаџи Јануш обезбедио је Петру
Добрњцу и компанији још 400.000 ока соли, а кавијар и даље чини
значајни сегмент њиховог савезништва (Перовић, 190).

Кнез Милош Обреновић обратио се Хаџи Јанушу из Београда 19.јула

1817.г, налазећи потребинм да, као и влашком кнезу у Букурешту, и
господару Јанушу појасни околнсти убиста Карађорђа, што довољно
сведочи о респекту који је крајовски трговац уживао међу Србима:

''Почтонеродни и мну почитаеми господар Х.Јанош,

Посилајући мојего Георгија Димитријевића, с писмом на Сијателног

Бега /Јоан Караџа, влашки кнез/ у Букурешт и да би промотрио тамо за
жито и јечам може ли се добити и пошто, овом приликом не пропуштам и
вас поздравити и јавити да смо, благодареније Богу, здраво и у миру. И
вама препоручујем мога Георгија да би му на руку били, у чему би
препоручио и за овдешња обстојатељства и случај с бившим вождом
српским Георгијем Петровићем, који је паки дошао био примирени народ
побунити и на зло подигнути. Благодаримо всемогућем Богу који нам
способствова ово зло препјатити и њега поразити. Вама ће све подробно
Георгиј изјавити, који и Сијателном Бегу о томе известије носи.

В прочем вас поздрављајући, јесам

Ваш благожељателни брат

Милош Обреновић,

Верховни кнез и правитељ народа сербског''

(Перовић, 203) .

Румунски универзитетски центар Крајову још увек краси највеће црквено

здање ''Мадона Дуду'' чији је Хаџи Јануш био дугогодишњи
епитроп/старатељ. Импресивни невелики храм ''Свих Светих''-
православни храм у махали Таргу де Афара подигнут у периоду 1792-
1800.г, рестауриран је о његовом трошку, као што је финасирао и
изградњу основне школе 1827.г. и још неколицине јавних објеката,
укључујући крајовску чесму са његовим именом. ''Спонзорисао'' је устанак
Тудора Владимиреска против Фанариота из 1821.г. сумом од 5000 леја.
Након слома устаничких активности против грчких/фанариотских
владара над румунском земљом, будући да се раније успео замерити
Владимирескуу, није претрпео никакве штете, шта више увећао је иметак
купивши земљу и зграде породице Каранопол из Крајове. Зна се да
11.10.1825.г. више није био међу живима, мада тачан датум смрти није
сачуван. Крећући његовим стопама, син Николае управљао је великим
земљишним комплексом Константинешти де Сус- село у домену града
Скорничешти, округ Олт, у новијој историји знаног као родно место
каснијег председника Републике Румуније, Николаја Чаушескуа. Према
расположивим подацима Јанушов син био је у животу и крајем четврте
деценије XIX века.

Позната личност у Кладову, почев од доба владавине Милоша Обреновића

и касније, био је трговац Коста/ Костаћи Николајевић, трговац рођен 1815
г, са личним именом идентичним оном из фамилијарног стабла Хаџи
Јануша, у шта се уклапа и име сина Димитрије и другог сина Панајот.
Димитрије се звао и Хаџи Јанушов сестрић а Панајот особа од његовог
највећег поверења у трговачким пословима (Благојевић, 2005, 32). Најзад,
из писма адресираног министру војном Младену Миловановићу 7.јула
1811, јасно се види да је Хаџи Јануш боравио у Кладову и ту имао
''поверљивог човека Панајота'' (Перовић, 199-200).. На основу само тих
сличности и факата не би се смело тврдити да је Костаћ Николајевић био
део Хаџи Јанушеве лозе, но евидентно је у породичним сећањима
цинцарско порекло и овога значајног трговца који је као знак престижа
први у Кладову имао кућу на спрат у новофромираној чаршији у другој
половини деветнаестога века. Последњи мушки потомак Михаило
Николајевић, након низа познатих трговаца и официра- међу њима и
пуковник Димитрије Николајевић, одликованих солунских бораца попут
Јована Николајевића, брата Јанаћка, био је банкар Михаило Николајевић,
преминуо у Београду почетком XXI века. Додуше, потпором тези о
сродничким везама могла би бити и околност да су се деда кладовских
Николајевића доселио из Влашке, како је Кости Јовановићу предочено
приликом обиласка терена 1920.године (2011,233). О бројности цинцарске
колоније у регији Дунава на левој обали, сведочи, поред осталог, и име села
Цинцарењ, али и биографије значајних личности за привредни препород и
Влашке и Србије, попут Хаџи Јануша.

2.Петар Томић

Кладовски трговац с почетка XIX века, Петар Томић, компањон Петра

Добрњца, управитеља Кладова из 1810.г, родом је из Вршца. По речима
хроничара ''мутан као и та времена, безличан или дволичан, аустрофил или
русофил'', службеник у полицији, тумач руског изасланика у Србији
Теодора Ивановича Недобе, пословни секретар устаничког великаша
Петра Добрњца, члан депутације која је пренела Карађорђеву молбу руском
цару 1813 (Добрашиновић, 1986, 22). Вук Караџић у Историјским списима
о њему бележи: ''За ново љето 1808.г. Доситеј напише стихове рускоме
цару и Родофиникину, па на ново љето послије цркве отиде к
Родофиникину с некијем Петром Томићем, који је имао врло лијеп глас и
био добар пјевач , и ступивши на врата Томић стане пјевати и тако отпјева
најпре оне цару па одна и оне Родофиникину...'' (Караџић, 1969, 108). Да
се ''добар глас'' и буквално далеко чује, јемчи околност да је Томић и њиме
стекао наклоност руског изасланика у Србији, укључујући и помоћ у
одобравању трансфера контигената соли из Влашке, за шта је једно време
била неопходна његова сагласност. То је било потребно због
неконтролисаног ширења срско- турских трговачких аранжмана у време
руско- турског рата, којим поводом генерал Зас, командант руских снага у
Малој Влашкој 12.6.1811. пише Кутузову и Карађорђу како ''располаже
поузданим доказима, како многи Срби који извозе со из Мале Влашке
продају ову у турску државу, не само у бугарску област него чак и у Босну''
(Перовић, 216). Притиснут бременом сумњи са обе стране, Петар Томић као
пословни партнер Хаџи Јануша- велетрговца из Крајове августа 1809.
пребегао је из Србије у Влашку скупа са Константином Константиновичем
Родофиникином, да би се у отаџбину вратио већ наредне године (1980,
176). Али зато већ 13.марта 1810 при обраћању ''љубезњејшем оцу'' Хаџи
Јанушу, Томић скреће пажњу: ''На ваша прешедша писма пасоша ради за
сол сам сам у персони код г.генерала Родофиникина био и о том с њим у
Гогошу /преко пута Кусјака и Великог острва/ разговарао се... Пасош
г.генерал Родфиникин послаће на тамошњего коменданта, тамо очекујте...''
(Перовић, 192).

Уз то, био је за ондашње прилике врло писмен човек, чак и са одређеним

литерарним даром; једно од његових писама -12.2.1810.Бурила- завршава
питањем Хаџи Јанушу: ''Не знам код вас је ли тако зима, а код нас Власи
од зиме клинце кују'' (Перовић, 191).

О размерама и модалитетима Томићевог трговачког ангажовања

сведочанство је сачувано у обраћању крајовском велетрговцу 25. фебруара
1810, из места Бурила, у близини Великог острва на Дунаву, преко пута
српске Велеснице:

''Његовој часности господину ми господин- баши Хаџи-Јанушу Коста Петру

с поштовањем.

Од трговца Ђорђа из Крајове примили смо со 23.821 оку коју смо били
погодили по 20 гроша 100 ока. Он има свега да добије 47.164 (!) гроша и 8
пара, од којих је примио 2.250, а има још да прими 2.214 гроша и 8 пара.
За ту суму дајемо им полицу. Молим вас кад стигне полица да је исплатиш.

Ништа ново немам да пишем, једино да су вечерас ови волови /полиција,

стража?/ одвукли човека; ухватили су га /баш кад је хтео?/ да узме чамац.
Надам се да ће кроз два- три дана све окренути на добро...'' (Перовић,
1980, 218-219).

Према информацији Петра Добрњца одаслатој истом Хаџи Јанушу

23.2.1810 из истог места- Буриле, цена соли износила је 40 гроша по
јединици мере ''јер су из Немачке /Аустрије/ допустили доносити и банка
им од форинте само 20 пара, а дукат је по 25 форинти; тако из овога
можете видити која је терговина за Сербију нуждна и најпробитачнија, то
јест. Сол, овце с јагњадима, краве стеоне и волови'' (Перовић, 183). Треба
имати у виду да, сагласно истом извору иу исто доба на истом тржишту
пар добрих волова вреди 100 гроша, краве добре стеоне 70.
 20.октобра 1810.г. Петар Томић је из Кладова где је развијао посао
набавке соли скупа са Петром Добрњцем, адресирао писмо Хаџи Јанушу,
којим се правда због кашњења уплате новца по реализованом трансферу
соли :

''Всељубезњејши пријатељу и благодјеју, здравствујте!

Што вам доселе писао нисам извините и немојте мислити да то или из

лености, или из небреженија в вашем делу, или из слабивог пријатељства
нашег, но занимат сам својим собственим делом био, сирјеч мало
терговинице сам имао, и докле сам ту распарчао да и ја коју кору хлеба
себи прибавим.

А сада, пришедше в Кладову ко господару Петру и мало у покоју

находећи се, имам чест вами по сеј прилики писати и уведомити вас да је
господаров человек послат тамо в Белград да рест соли прода и у новце се
учини. Ја мислим и надам се да је морала досада скочити нечто цена соли,
јербо сада не толико баш трчи соли у Сербију. Како, дакле, прода се сол и
человек новце принесе, хоћу поспешити к вами. Веће та ме брига и
срамота изеде. Да ми је једанпут да видим да се то очисти и да се ви
намирите, канда би се наново родио; Бог ми је свидетељ да ми је то највећа
брига....'' (Перовић, 1980, 196-197).

Средином века, 1863, као житељ Кладова пописан је Димитрије

Томић, трговац абаџија, стар 28.г, са домаћицом Цветом од 18 лета
(Благојевић, 2005, 40). Феликс Каниц спомиње да је концем XIX столећа
статус овдашањег угледног ''краља кавијара'' имао трговац Ђорђе Томић,
посланик у скупштинском сазиву Краљевине Србије 1895 (1987, 497). И
његов отац/по некима стриц чији је усвојеним био, Димитрије бавио се
производњом кавијара, био закупац гарди за улов моруна крај Сипа; у
једном налету водене стихије Томићеве риболовне инсталације су уништене
након чега је овај, притиснут неисплаћеним дуговима, извршио
самоубиство (Јовановић, 2006, 7). За Димитрија постоји податак да је
1873. године закупио риболовне гарде код Кладова за 4.200 динара
годишње, као што је то 1894.г. учинио и Ђорђе по цени 200 дуката за
годину, који ће статус ''повлашћеног гардаџије'' задржати до Првог
светског рата. (Милић, 2001, 130). Димитријеви унуци а Ђорђеви синови из
брака са Шапчанком Даринком Вучковић били су познати српски
уметници вајар Михаило Томић рођен 22.2.1902) и оперски певач Живојин
Томић рођен 12. фебруара 1896. Истраживач прошлости Крајине, Небојша
А. Јовић, налази да је био потомак Петра Томића, почетком XIX века
досељног у Кладово, посебно указујући на раскошне песничке таленте и
једног и другог Томића. Певање је учио у Одеси и Бечу. Од 1919. до 1941.г.
ангажован је као солиста Београдске опере. Његов лирски тенор дошао је
до изражаја у великом броју опера: Евгеније Оњегин, Мадам Батерфлај,
Травијата, Демон, Еро с онога свијета, Коштана... изузетно је од критике
и публике цењен његов наступ у Виларовим ''Драгонима''. Брат Михаило
оставио је врло занимљив вајарски опус, чије бисере чине ''Чувари
саркофага Цара Душана'' у цркви Светог Марка у Београду, ''Беште Турци
ето Вељка'' /Хајдук Вељко на коњу, ''Дечак с фрулом'', ''Берба'',
''Гардаџије''...

3.Михаило Миша Анастасијевић

Од неколицине људи што су стекли огромне иметке трговином сољу

превоженом Дунавом кроз кладовски транзитни реон, почев од тридесетих
година, својим филантропством, али и умешношћу и учешћем у јавном
животу, издвајају се двојица трговаца цинцарског порекла, рођена и
стасала на различитим деловима дунавског залеђа- Михаило Миша
Анастасијевић и Ђорђе Гице Опран.

Михаило Миша Анастасијевић рођен је 24. фебруара 1803.г. од оца

Анастаса и мајке Руже на дунавском острву Пореч, у истоименој варошици
смештеној на јужном делу аде, уз десну ђердапску обалу што се налазила
под османском управом. До треће године живота изгубио је оба родитеља.
Концем 1805 маћеха га је у збегу пребацила у српско село Свињицу,
ситуирану на левој страни велике реке, под влашком управом, где остају до
новембра 1806.г. Прве две године основне школе похађао је на родном
острву и то је све од званичног образовања што је у животу стекао. У
дванаестој години стекао је прву плату учећи другу децу читању и писању.
У међувремену је савладао турски језик, па је запослен као писар на Ади
Кале. Радио је и послове сараора на извлачењу бродова у узводној
пловидби дунавским брзацима, често за живот зарађивао од риболова или
бављења виноградарством. Први трговачки ангажман започео је продајући
мештанима дрва за огрев, која је сам припремао. До ''мириса соли'' довео
га је Стефан Стефановић Тенка који га је упослио код себе када се увелико
бавио радњама транспорта драгоцене намирнице (Живуловић, 2003, 26).
Напунивши 17 година прелази на рад код поречког кнеза Јоксима
Милосављевића. Он га је поставио за цариника код Добре. 1823.г.
опредељује се да постане дућанџија- продавац робе на мало, углавном
предмета за домаћинство. Оженио се у 23. години Христином Урошевић,
кћерком поречког учитеља, родом из села Брзаске са леве обале велике
реке. Отпочиње трговину свињама и рогатом марвом као добављач робе за
аустријско тржиште. Нарочити замах његовом богаћењу донело је
опредељење да се бави прометом јеленских рогова, тада значајним
артиклом за израду дугмади. Посао је тако добро ишао да је убрзо стекао
лађу, са циљем избегавања великих превозних трошкове. 1827. године
постао је партнер кнезу Милошу у већим трансакцијама, попут продаје
хране видинским Турцима. О томе Ж.Живуловић у монографији- особеној
синтези ранијих истоврсних књига, о највећем српском добротвору пише:
''Сишао је Миша са лађама у Видин и како је стигао, освоји је град. Он
доноси храну српског књаза али не да њоме шпекулише, да користи
њихове невоље и да се богати на рачун њихове несреће; зато прву лађу са
храном поклања видинској сиротињи... Пут му је био отворен... Следеће две
лађе одмах је продао по врло повољној цени. Са осталим је продужио до
Галца и све их продао ''да не може бити боље''. Мишине бисаге биле су
набијене новцем а предели на српској страни пуни хајдука; тешко да
стигне до Крагујевца а да уз пут не буде опљачкан. Велики мајстор
трговине донео је одлуку: новац претворити у неку другу робу. И уместо да
се искрца на српску обалу, сишао је на влашку. Била је љута зима, па се
саоницама упутио у Букурешт. Знао је да је барон Мејтени, познати
закупац окана соли, упао у велике новчане неприлике; могао би ту његову
ситиацију сасвим лепо да искористи... Пошто су утаначили цену за милион
ока, Миша рече: ''Господине бароне, купио бих још један милион ока соли,
али да ми дате јефтиније за цванцик, на сваку стотину ока, од оног првог
милиона'. Барон пристаде. Поречанин му онда мирно каза: 'Господине
бароне, купио бих и трећи милион ока, али да ми дате сваку стотину ока за
цванцик јефтиније од оних у другом милиону'... Посао је био завршен.
Миша је натоварио празне лађе које су донеле храну и одвезао со у Србију.''
(2003, 34-35). У зениту каријере располагао је са 23 робна стоваришта на
обе дунавске обале, од којих је најимпозантније било оно на Кусјаку-
комбинација магацина и ''колеба'', у једном тренутку 1837.г, снабдевено са
пет милиона ока соли (Првановић, 1968, 90). Бавећи се топљењем лоја и
конзервисањем меса путем усољавања, стекао је 28 салана уз велику реку,
на потесу између Пореча и Кусјака (Михајловић, 1984, 101).

У односу на његове финансијске трансакције ''на ползу отечества'' вредно је

споменути аранжман са кнежевином Србијом по којем је 1846.г. откупио
10.000 дуката цесарских из државне благајне, да би их сукцесивно
мењајући у грошеве по цени 56 за дукат, на име измирења обавеза вазалне
Србије према Турској, исплатио као данак у износу 560.000 гроша. Његова
понуда држави 56 гроша за дукат била је далеко најповољнија у односу на
уобичајену од 52- 52,5 за један дукат, па је утолико Србија стекла
повластицу мањег буџетског расхода (Милић, 2005, 80).
Део богатства Анастасијевић је, као и кнез Милош раније, уложио у
куповину имања у Влашкој. Његови су постали: Брнчењ округ Телеорман,
Драгојешћ- Олт, Цептура/ Чентура- праховски округ, Клезањ/ Клежане,
Хађијешћ у округу Кулов, Балачица у округу Мехединци, Могрешћ у округу
Горж, Караула- округ Долж, Гвардиница- Мехединци; све уз трошак од
533.000 дуката. Изузев за стицање зараде радом сељана на феудалним
поседима, они су коришћени као гаранције приликом склапања уговора о
закупу солских окана у Влашкој. Тако је било 1847.г. када је испуњење
обавеза јемчио спахилуком Брнћењ вредним 28.000 царских дуката
(Поповић 1994, 203). Залажући се за развој аграра успео је на Светској
изложби у Паризу 1867.г. освојити у име Румуније бронзану медаљу за
заслуге у пољопривреди (Милосављевић 1983, 77). Имао је фабрику
шпиритуса и одгајивачницу свиња. Много новца уложио је у изградњу
школа. Београд га највише памти по даривању отечеству импресивне
палате 1863.г, данас седиште ректората Београдског универзитета.
Народном позоришту српске престонице поклонио је 2.000 дуката, основао
је Београдску читаоницу, постао почасни члан Српског ученог друштва.
Услед неуспеха његових политичко- превратничких аспирација ''увређен и
понижен'' напушта Србију и трајно се насељава у Румунији 1859.г. у време
када је на српски трон враћен кнез Милош Обреновић. Распродавши
расположиву со у периоду 1865-1866, бива истиснут из посла који га је
учинио баснословно богатим (Милосављевић, 105).

Умро је 27.1.1885.г. у Букурешту.''Био је човек широка духа и племенита

срца'' говорили су његови потомци (Милосављевић, 106).

4.Ђорђе Гица Опран

Ђорђе Гица Опран /Gheroghe Opran- Ghita/, син феудалца Григора

Опрана, трговац и банкар, рођен је 1780. године у месту Ботошешти Паја
између Турну Северина и Крајове, округ Долж, на граници са округом
Мехединци. Био је велепоседник имања у Ботошешти Паја, Јешалници,
Мижарки, Думбравици, четири воденица у Бистрици и 2 у Брабови-
Думбравица; имао је куће у Крајови, Оршави, велико складиште соли у
Прахову на српској обали, где је 1863.г. пописан као тамошњи житељ
Станчу Опра(н), стар 70 година. Као пријатељ и финансијер Тудора
Владимиреска познатог румунског револуционара из 1821.г. уложио је
огромна новчана средства у успех његовог подухвата /у једном наврату
чак 42.000 талира/ а као познаник и мецена писца и издавача Захарија
Каскалека потпомагао је његове значајне издавачке подухвате. У писму
Кнезу Милошу Обреновићу од 12/25. априла 1832.г, кроз бритку критику
његових лоших навика и одлука, Вук Караџић у једном моменту,
коментаришући његову одлуку о сеоби у Србији стеченог капитала на
румунску страну, компарирао га је са велетрговцем Опраном: ''У
Каравлашку Ви да однесете још толико блага, колико га данас имате, опет
ћете, као туђоземац и, према поноситим и по европејском начину
васпитаним каравлашким бољарима, прост човек, који ни језика оне земље
не знате, бити тек последњи бољар; и Гица Опран биће онде старији и
претежнији од Вас..'' (1969, 197). Упоређујући Опрана и Милоша, Вук у
''коментару к писму моме, писаном Милошу Обреновићу 12.априлија 1832''
указао на околност да му је управо Г.Опран одлучујуће асистирао у
трансакцијама стицања својине над влашким селима (Караџић, 1969, 216).

У пословима му је значајно помагао зет Штефан Буриљан, од Срба

ословљаван и као Штеванике Бурјан, смештен у Чернецу, о чему постоји
обимна преписка између Поречког магистрата и кнеза Милоша 1829-
1831.г. (Миловановић, 2012, 151, 212). У Опраново име често је преузимао
новац, отпремао лађе са робом, преносио поверљиве информације.

Опранов син- Petru, Pera, (1815. Оршава- 23.6.1885. Јешалница) студирао

је права у Пешти, неко време боравио у Италији, одакле је стимулисао
насељавање Италијана у Крајови, један је од донатора за изградњу
позоришта у Крајови и његов директор, прокуратор регионалног трибунала
у истом граду... Написао је неколико стручних радова на тему агрономије у
светлу административних мера /1874/, Реформа кривичног законика и
локалног права /1874/... Унука Ђорђа Опрана, Петрова кћер, Елиза Опран
(1849.г.- 14-август 1909. Јешалница), једина наследница импресивног
фамилијарног иметка такође је познати филантроп. Немајући наследника
донирала је сукцесивно велике своте новца у хуманитарне сврхе, оснивала
војне болнице, побољшавала социјални статус мештана села у њеном
поседу. Под псеудонимом Алба Монте написала је књигу ''Једна необична
судбина'' штампану у Паризу 1880.г.

Ђорђе Опран умро је 10.јуна 1848.г. у Јешалници, некада званој Салница,

где је почев од ратних збивања 1848.г. нашло уточиште мноштво Срба и
Бугара, попут српске фамилије Ценовић чији би изданак могла бити
Неготинка Марија Ценовић рођена 1803.г, удова Диче Ценовића. Године
2004, у пољу 20 км источно од Филијаша у области Долж, према Крајови
пронађен је стари камени крст на коме је урезано име ''Георге Опран''.
Налазачи мисле да се ради о ''споменику из 15(3?)33 г'', међутим у
контексту расположивих сазнања могло би се сматрати да је у питању
1833.г. или нека друга година XIX века. Место налажења крста је
Јешалница, управо где је наш Г.Опран нашао души покоја 1848.г, која се
уз зуб времена од стране налазача после 150 година можда погрешно
протумачила као ''15(3)33'', ако се зна да је цифра ''3'' садржана у ознаци за
''8'', а прелаз услед спољних утицаја ''4'' у ''3'' није неизводљив. Уколико то
није година смрти већ доиста 1833, онда се да разматрати иста као датум
стасавања данашњег Турну Северина у град, у чему је јунак приповести о
соли имао огромног удела. Наиме након рата Русије и Турске 1828-1829
Дунав је постао важан саобраћајни коридор. Марта 1833 генерал
управитељ румунских кнежевина Павел Кисељев посетио је руине античке
Дробете у близини ратом разрушеног Чернеца. Његовом наредбом од
22.4.1833 одлучено је да се сагради нови град Турну Северин у
Северинском пољу, где ће се населити бивши становници Чернеца.
Огромно богатство Георге/ Ђорђе Опран уложио је у реализацију тога
пројекта (Кроитору, 2007, 45). Са српске стране реке поводом потребе де се
Неготин дислоцира а имајући у виду случај подизања Турну Северина
констатовано је: ''Као што је природа предео тај плочастим каменом
обдарила, то би се без по муке и ускоро величанствена варош подигла.
Овако је и Влашко правитељство мало по мало почело стару и блатњаву
варош Чернец код Турне Северина исељавати, где се вео кроз неколико
година врло лепа трговачка варош са окружним надлежностима и другим
канцеларијама подиже.'' (Пчелар, 1857, 196-197).

Мајсторска решета

Ова трговина високог ризика резултирала је између осталог, у

комбинацији са погрешним политичким проценама, прогонствима,
убиствима, осиромашењима чак и ''лидера препорода'', неуклапањима у
интересе савезничке Русије, почев од Карађорђа, преко Миленка
Стојковића, Петра Добрњца, до Младена Миловановића. Сконцентрисани
капитал у рукама новог српског вође- Милоша Обреновића довео је до
увођења нових актера пословних подухвата у игру, који ће кроз извесно
време такође бити у прилици борити се за голи живот и кору хлеба, будући
изложени налетима ''тајкуна треће генерације''. Пребези на страну
победника каткад су доносили наставак каријере српским
предузетницима, али су чешће они били тек инструменти за једнократну
употребу у ширењу моћи нових газда. Такав случај Вук Караџић
забележио је везано за судбину некадашњег председника
Правитељствујушчег совјета из Карађорђевог доба- Младена Миловановића
који је, осетивши шта му се спрема, замолио кнеза пустити га да оде у
Црну Гору: ''...Од Мићићеве куће поведу Младена одређени Мићићеви људи,
као да га прате преко Лима, но кад га изведу на Златибор, онде убију и
њега, и момче једно, које је још из Бесарабије са собом довео, па ји и не
саране, него ји онако крај пута завуку међу кладе и оставе, докле ји
некаки трговци не нађу по смраду...'' (1969, 154). Још црње сведочење о
окрутности транзиције има Нићифор Нинковић: ''...По малом времену
пошље Милош Младена својом политиком те ископа своје новце које је у
Ади Циганлији, кад је у Немачку /Аустрију/ побегао био, закопао. Даде му
и једног свог момка, те оде с њиме и ископа новце. .. Кад буду на обали
близу, момак упадне у Саву и удави се. Веће ово каква је политика, то они
знаду. Младен однесе новце у Крагујевац и преда Милошу.... Кад сутрадан
ујутру од куће пођем у конак, приближим се и ту видим Младена
окружена с кнеза Јована Мићића момцима. Сви на коњма. Такођер и
господар Младен... Ево како четвороножне животиње убијају своје
братство'' (1988, 163-164). Један од повода уморства лежи у обраћању
магната у солској трговини, Михаила Германа, писмом од 15.3.1822.г.
српском књазу са прекором ''што трпи Младена који је толико насиља
починио у народу под Карађорђем... све државе држе револуционаре у
затвору; кад ове силе штеде Порту, треба да Милош то чини утолико више;
Младен је Портин бунтовник...'' (Гавриловић, 1909, 555). Отуд не чуди
одијум с којим Вук Караџић, па и Михаило Гавриловић говоре о Герману,
овај други називајући га авантуристом и распиником, кад се тиче новца
спремног на сваку нискост (Гавриловић, 1908, 269).

Нит кажњавања за нелојалност отишла је пар деценија доцније толико

далеко да је Јован Мићић, као уротник за повратак кнеза Милоша на власт
уз свргавање Александра Карађорђевића 1844.г, осуђен на доживотну
робију у злогласној гургусовачкој кули, где се ''у ноћи између 27. и 28.
децембра 1844.г. у вечност преселио се'' (Живковић,1968, 86); одмах по
повратку на власт, 1859.г, Милош је посетио гроб оданог му савезника,
наредио да се поруши тамница гургусовачка а само место промени име у
Књажевац (Првановић, 1968, 95).

За успешно вршење транзита соли од великог значаја била су стоваришта-

камарашије, између осталог стационирана на острвима која гравитирају
Кладову, те у Џеџерцу/ Давидовац узводно од ове вароши, али и у њој
самој на потесу између данашњег старог пристаништа и царинарнице.
''Стару камарашију'' џеџерачку спомиње и Илија Пчелар (1857, 213).
Забележено је да се у време смрти Стефана Мејтанија на стовариштима у
Кладову и Прахову/ вероватније: Кусјаку/ затекло 4-6 милиона ока соли
(Милић 1971. 353). Интересантно је да се у српском језику у регији
Кладова и Неготина, па и Београдског пашалука, био одомаћио овај израз,
уместо словенског ''сланица'' за складиште соли или emporium salis, а
камараш уместо сланичар за управитеља таквога складишта. Разлози
почивају на околности да је артикал увожен, као и сама реч уосталом, те
да није било од раније развијене трговине сољу у овим крајевима.
П.Милосављевић запажа да су управо камарашије најупадљивији елемент
мултинационалности трговачко- превозничке делатности Михаила
Анастасијевића који се није задовољавао само чињеницом да је закупац,
већ је био и превозник и организатор манипулативних активности/
укључујући складиштење, претовар, дробљење табли, грумена соли,
препакивање/ у односу на драгоцени артикал (1983, 70). Развио је и
делатност камарашија уводећи их у банкарске, послове трговинског
посредовања и услуге поштанског саобраћаја (Милосављевић, 71).

У атару места Бурила /Бурило, Борило, Борилово/ ситуираном уз северни

огранак Великог острва на Дунаву, преко пута српског Михајловца и
Кусјака, 1810.г. постојао је пункт за складиштење и даљи трансфер соли,
са капацитетима од око пар стотина хиљада ока, допреманих из солана
Окнеле Мари, такође у Малој Влашкој. (Перовић, 181, 189). Уз јужни део
Великог острва, на левој обали Дунава позиционирано је место Гогош-
такође велико складиште соли, често посећивано од српских и влашких
велетрговаца али и од стране руског изасланика Родофиникина,
надлежног за издавање одобрења неопходних за транзит овог траженг
артикла (Перовић, 192). Својом позицијом на Дунаву као претоварни пункт
доминирало је Велико острво/ Острово, Островул маре/ са мноштвом
магаза и утоварно- мерним местима (Перовић, 195). Кантари су били
постављени и у Жијани и Гречешти /''турско село Грци'' које је спалио
Хајдук Вељко са 100 момака дана 30.9.1811.г./, такође у близини Великог
острва, затим Груја, па је цео крај у ствари представљао једну велику
берзу соли из Влашке. Кладовски реон имао је пак складишта соли уз
зидине тврђаве Фетислам, али и на острвима Гол и Шимијан, са леве стране
реке Чернец, село Шимијан.

О размерама послова око солског транзита у Кладову почетком друге

половине деветнаестог века говори и чињеница да је други по личном
иметку пописани становник био камараш Риста Ромић. Од некретнина
имао је: 3 куће, једну казанџиницу са 2 казана, башту од 24 дана орања,
виноград од 12 мотика са шљиваром од 200 стабала, сувачу од тврдог
материјала и две кошаре са кућом, башту од 8 дана орања, виноград од 10
мотика, кошару и кућу, виноград од 4 мотике, 1 ливаду од 5 косе, 1
виноград од 8 мотика, 1 виноград од осам мотика, 1 ливаду од 2 косе, 1
њиву од 6 дана орања, 1 ливаду у Речици од две косе, 1 ливаду од 4 косе, 1
ливаду од 2 косе, два парчета земље, свега у вредности 1439 дуката
цесарских. Од плате месечне следовало му је 50 талира, од привреде 17,
свега 67 (Благојевић 2005, 45- 46). Једини његов такмац по богатству
такође је имао везе са сољу- цариник Риста Армаш поседовао је
некретнине у вредности 1680 дуката цесарских, међутим примања од
плате износила су знатно мање но Ромићева- свега 20 талира и 5 цванцика,
док је ''приход од привреде'' такође према пописивачу био нижи и износио
19 талира и 1 цванцик (Благојевић, 2005, 33-34). Ако се упореде њихове
некретнине, код цариника преовлађују 4 ливаде са 110 дана орања, уз
1/3 тала од воденичишта, 3 куће, један дућан и магаза, башта од 50 дана
орања, док је камараш стекао четири куће од тврдог материјала, пет
винограда од 42 мотике, две баште од 32 дана орања... Очито је првобитна
акумулација капитала на кладовском поднебљу отпочела, савременим
терминима казано, са цариницима и шпедитерима.

Међу богатим власницима салана, такође почивајућих на соли, посебно

место припадало је Неготинцима Ђорђу Станојевићу, затим Јовану и
Михаилу Коркођеловићу. Станојевићева имовина је од пописивача 1863.г.
процењена на 3169 дуката цесарских, укључујући по једну кафану, њиву и
салану у Кладову у вредности 530 дуката (Благојевић 2001, 50). Јован
Коркођеловић, сагласно идентичним критеријумима процене располагао је
имањем вредним 2250 дуката цесарских, у склопу којег је било и ½ салане
у Текији; брат му Михаило, са иметком процењеним на 2376 дуката
цесарских, био је сувласник друге половине текијске салане (Благојевић
2001, 54). У реону Кладова, према актуелној службеној евиденцији
катастарски потес Осојна, на јужној узвисини насеља простире се велики
шумовити земљишни комплекс под називом ''од старине'' Коркан, за који
се верује да је своједовно припадао овој обитељи, ситуиран не далеко од
дунавске обале у правцу острва Шимијан- некада значајног стоваришта
соли. Рођак Јована Коркођеловића могао би бити Лазар Лазаревић, син
Велике Лазаревић из рода неготинских кнезова Карапанџића, рођен
1807.г, такође власник салане у Текији, укупног иметка процењеног на
5583 дуката цесраских, са ''окретом шпекулантске радње'' од 500 дуката
цесарских годишње (Благојевић 2001, 33).
 Закључна разматрања

Из расположиве документарне грађе која се односи на почетак XIX

века евидентно је да су вође српских устаника своје лидерске позиције
веома успешно искоришћавали за првобитну акумулацију капитала, а
њиховим богаћењем стваране су и претпоставке рушења феудалног
система међу српским становништвом. Из околности да су неретко у
пословне односе улазили и зараде стицали послујући са турском страном у
односу на коју су истодобно водили озбиљне војне акције, може се
закључити да је стицање финансијске добити било исто толико, на
моменте чини се и више, важно, колико и политичка еманципација од
османске власти.

Један од значајнијих повода за монопол српских великаша над

препродајом соли током XIX века лежао је у чињеници да су они понајбоље
били кадри реализовати безбедан провоз робе кроз дунавске брзаке на
Дунаву. Отуд не чуди став кнеза Милоша изнет у разговору са Боа ле
Контом 1834.г. како ''не мисли да је по његову земљу пробитачно да
нестане водопада јер би сва трговина између Аустрије и Турске која
пролази кроз Београд, ишла Дунавом без икаквих користи по Србију те да
би, олакшавши целом свету пловљење реком, Срби изгубили 12 до 15
хиљада франака, које су на годину добијали водећи пловила кроз стење''
(Стојанчевић, 2013, 171). Сагласно запажањима Радоја Зечевића, и Порта
је, подржавајући Србе у оваквим размишљањима, гледала своју рачуницу-
да успори и онемогући извођење регулационих радова на Ђердапу и тиме
онемогући да Аустрија преузме монопол над трговином и саобраћајем у том
делу (2000, 66).

Након Кримског рата Париска мировна конференција одредбом чл.15.

финалног уговора афирмисала је слободу речне пловидбе на Дунаву. Исти
документ налагао је прибрежној комисији да сагледа, утврди обим и начин
извођења радова на регулацији пловног пута ове велике реке, специјално
на Ђердапу. Свој став по питању корисности чињења Ђердапа пловним
ревидирала је и Србија налазећи да ''сигурни пут низ Дунав српској
привреди отворити нова тржишта и неће бити ограничена на свој
данашњи једини путни правац кроз Аустрију'' (Зечевић, 84). Па ипак,
требало је сачекати Берлински конгрес 1878.г. и повољан сплет политичких
околности да би се могло приступити извођењу регулационих радова на
Ђердапу, тек почев од 3.9.1890.г. Слобода трговине, такође реафирмисана
међунарoдним уговорима у другој половини XIX века, независни положај
Србије стечен по слову Берлинског конгреса, пре тога независност и
уједињење Влашке и Молдавије, елиминиали су претпоставке гомилања
богатства стицаног трговином сољу у рукама свега неколицине српских и
влашких олигарха.

Узвраћајући за ''добру вољу'' савезника поводом питања српске

независности, млада европска кнежевина морала је препустити регулацију
Ђердапа Аустро-Угарској, прихватити да за робу која пролази кроз Србију
не наплаћује никакве транзитне таксе, те омогућити, уместо Турске,
довршeње и експлоатацију железнице на сопственој територији.
Рефлектовано на трговину сољу, нове околности значиле се ''истискивање
Србије из игре'', нестанак бројних камарашија, складишних простора у
транзитним центрима попут подунавског Кладова, односно концентрацију
трансфера овог артикла у малим размерама, на простор неготинског
Кусјака. Прва половина XIX столећа са пионирским подухватима Хаџи
Јануша, Петра Томића, Петра Добрњца, Младена Миловановића, кнеза
Милоша, Михаила Анастасијевића, Георга Опрана и других велетрговаца
сољу донели су пограничним регијама шансу убрзаног развоја кроз
упошљавање радне снаге, богаћење појединаца интензивније укључених у
послове складиштења, претовара, манипулације, превоза... Билу су то први
спољнотрговински послови великог обима у које је Србија била укључена,
чиме је консолидована финансијска база за откуп турских имања као
услов за њихово напуштање српске територије, али и креиран повољан
амбијент за привредни и културни развој земље. Благодети од монополских
послова са сољу манифестовала се и на снажење индустријских и
културних центара на левој обали Дунава- Турну Северина и Крајове који
ће у долазећим временима творити светионик у културној и привредној
размени двеју нација. На крају, управо такви трансфери допринели су да
Светозар Марковић 1871.г. у расправи ''Наш економски напредак'',
говорећи о значају српског престоног града изнесе констатацију: ''Београд
је на ушћу Саве у Дунав, важно трговачко место како за увозну тако и за
провозну нашу трговину и сматра се као Кладово целе Србије'' (1995, 44).

Уз то, за драгоцену материју у симболичком смислу и даље су

индикативна запажања античког мислиоца Питагоре: ''Со треба износити
на сто да би нас подсетила на оно што је правично, јер она садржи све
што год прими, и произилази из најчистијих извора, из Сунца и мора''
(Лаертије, 1973, 276).
Нови век, са окончаним регулационим радовима на Ђердапу изградњом
низа пловидбених канала учинио је излишном потребу чешћих пристајања
пловила са сољу уз обалу ради претовара у мање објекте погодне за вучу уз
дунавске брзаке снагом воловских запрега или људских руку. Пре тога, и
престанак османског суверенитета над десном обалом велике реке на тлу
вазалне Србије учинио је мање важном посредничку улогу мале кнежевине
у великим трговачким аранжаманима везано за со и другу дефицитарну
робу. Коначно пад цена соли и приступачност других ресурса драстично је
утицао на потражњу за посредничким услугама Србије. Још пре пуштања у
рад Сипског канала Кусјак је био једна од најзначајнијих транзитних
пунктова, будући са још од Римљана уоченом предношћу да је његова
''обала погоднији од других места за пристајање бродова са дубљим газом''
(Каниц 1987, 475). На пропутовању кроз тај крај Канице је забележио како
се на Кусјаку могу видети стотине кола са воловским или биволским
запрегама, спремним да преузму со која стиже из Румуније и да је превезу
у унутрашњост земље'' (Каниц, 475). Складиште као сегмент државног
монопола наставило је да на том месту живи до конца Другог светског
рата, али у размерама и по значају далеко мањем него у златна времена
међународне трговине сољу у којој су српски поданици водили главну реч.

Стратешку важност уместо овога артикла задобили су, прво угаљ, потом
нафта, затим товари руде гвожђа и производи високог степена обраде. Па
ипак, транзит соли и даље је фигурирао као значајна ставка међународног
речног саобраћаја. Биланс стварно превезених количина соли од 1.1. до
2.12.1938.г. гласи: сектор од Аустрије за Мађарску- 40 тона; од Аустрије за
Југославију- 7.014 тона; са Доњег Дунава за Југославију 17.298 тона.
Истодобно је сламе са Доњег Дунава за Немачку превезено 7.640 тона; са
Доњег Дунава за Аустрију 2.137 тона; од Југославије за Немачку-1.511 тона
(Зечевић, 2004,115-118. Укупно је у назначеном периоду извршен
трансфер Дунавом: соли- узводно 17.298 тона, низводно 57.858 (Зечевић,
2004, 118).

Ипак, у делатности прорумунске пропаганде вођене у односу на

становништво источне Србије, со је била обавезна ставка. У лето 1942.г.
између Турн Северина и Кладова из румунских робних резерви илегално су
пренете велике количине соли и гаса, потом бесплатно дељене
становништву које је због тога долазило и из најудаљенијих крајева регије
(Благојевић, 2006, 209).

У склопу задатака снабдевања становништва Тимочке крајине животним

намирницама, окружни Народноослободилачки одбор Зајечар 4.јануара
1945 издао је упутство ''о начину расподеле соли за људску и сточну храну''
којим се указује да једино Управа државних монопола има право
дистрибуције овог артикла, а кључ за расподелу важећи за целу Југославију
за јануар 1945 садржи параметре: на 1 становника-500 грама, 1 грло
крупне стоке 150 грама и 1 грло ситне стоке 100 грама; утолико су сви
срески одбори у зајечарском округу али и закупци велепродаје соли
позвани да одмах изузму из монополских стоваришта додељене им
количине ''за поједине њихове велепродаје ради расподеле грађанству''.
Утолико окружни орган власти одбија иницијативу среског
народноослободилачког одбора Кладово да се ''изда налог Продајном
монополском стоваришту у Кусјаку за издавање остатака соли'' (Борковић,
1981. 19-20).

Као реликт прошлости, остао је да нас подсећа на нека друга

времена, службени податак о главним пристаништима на Дунаву, са
значењем особеног анахронизма још из раних седамдесетих, када се
Кусјак и даље водио као ''природно пристаниште са два магацина соли
површине 800 м2'' на 863 км од ушћа (Зечевић, 2004,57). Улогу коју је со
имала у транзиционим променама из феудалног у систем слобоног
привређивања, деведестеих година ХХ века имаће нафта која у време
распада социјалистичког лагера и Југославије представља средство
богаћења новог слоја скоројевића почев од локалног до највишег државног
нивоа. Опет су пресудну улогу имали Дунав као саобраћајни правац за
кријумчарење деривата нафте и вешти предузетници са пословним везама
на обе дунавске обале, који су добро укомпоновали сопствене аспирације са
потребама Милошевићеве Србије изложене пошасти међународних
санкција што су браниле увоз и легалне трговачке везе са светом. Своју
сагу они ће наставиити и након тзв. демократских промена 2001.г, сада
као велики добротвори новог таласа у националној политици.
*Напомене

-1 ока имала је 1,28184 кг; турски кантар- 44 оке

-Аустријски/ цесаријски/ цесарски дукат вредео је 24 гроша; стамболски-12

-Талир орлаш или диреклија вредео је 10 гроша а красташ 10 гроша и 30 пара,

док је саксонски имао вредност 9 гроша

-Цванцик је вредео 3 гроша; наведено према Бранко Перуничић, Београдски суд

1819-1839, Историјски архив Београда 1964.г.с.796

ЛИТЕРАТУРА

-Благојевић Божидар, Пристаништа на Дунаву у Неготинској крајини 1718-1957,

часопис ''Баштиник'' Историјски архив Неготин 1999.г.

-Благојевић Божидар, Попис становништва и имовине среза Кључког из 183.г,

историјски архив Неготин 2005.г.

-Библија или Свето писмо Старога и Новога завета, Библијско друштво Београд
1992.г, прев. Ђура Даничић

-Бојанић Лукач Душанка, Турски пописи насеља Неготинске крајине у XV и XVI

веку, ''Развитак'' Зајечар, 1969.г, бр.6.

-Бојанић Лукач Душанка, Крајина у време турске владавине, на основу извора из

XV и XVI века, Гласник етнографског музеја, књ.31-32, Београд 1969.г

-Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, књига 1, задужбина И.М.Коларца,

Београд 1908.г.

-Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, књига 2, задужбина И.М.Коларца,

Београд 1909.г.

-Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, књига 3, задужбина И.М.Коларца,

Београд 1912.г.

-Дарвин Чарлс, Путовања једног природњака око света, ''Ново поколење'' Београд
1951.г.

-Драгић Р.Светозар Кијук, Свето чудовиште, Љетопис Матице српске у

Дубровнику, зборник радова 1, Београд 2010.

-Добрашиновић Голуб, Вук у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине, Кључа и

Пореча, Кладово- Неготин 1986.г.

-Ђорђевић Тихомир, Кроз наше Румуне- путописне белешке, Ариадне филум Бор
2004.г- репринт рада публикованог у ''Српском књижевном гласнику'' књ.16,
Београд 1906.г.
-Енциклопедија Британика- сажето издање, Народна књига и Политика, Бегорад
2005.г.

-Живковић Новак, Гургусовачка кула и њени затвореници 1844.године,

''Развитак'' бр.1, Зајечар 1968.г.

-Живуловић Жика, Миша Анастасијевић, Историјски архив Неготин 2003.г.

-Жиц Игор, Два Спиридона Гопчевића двије трагичне судбине, ''Сушачка ревија''
бр.61/2009

-Зечевић Радоје, Србија и међународни положај Ђердапа, историја и садашњост,

Институт за међународну политику и привреду Београд 2000.г.

-Зечевић Радоје, Бродарство и царина на Дунаву, Институт за међународну

политику и привреду, Београд 2004.г.

-Игњатовић Срба, ''Жива слуз'', ''Развитак'' Зајечар 2/1973.г.

-Јанева Станка, Блгарски обредни хљебове, Софиа

-Јанковић Драгослав и група аутора, Историја државе и права народа

Југославије, ''Научна књига'' Београд 1980.г.

-Јовановић Вера, Михаило Томић- време и стваралаштво, Центар за културу,

Кладово 2006..г.

-Јовановић Коста, Крајина и Кључ- насеља и порекло становништва, САНУ 1940.г,

репринт издање у часопису ''Баштиник'' бр.4, Историјски архив Неготин 2001.г.

-Јоксовић З.О, Еликсир за здраву и лепу кожу, дневни лист ''Вечерње новости''
Београд 7.9.2009.г.

-Каниц Флеикс, Србија земља и становништво, књига 2, Српска књижевна

задруга Београд 1987.г.

-Капор Момо, Чоколада, београдска ''Политика'' од 30. марта 2014.г.

-Караџић Вук, Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима, Беч

1818.г.

-Караџић Вук, Даница за 1827.г, Сабрана дела VIII, ''Просвета'' Београд 1964.г.

-Караџић Вук, Даница за 1828.г, Сабрана дела VIII, ''Просвета'' Београд 1964.г.

-Караџић Вук, Историјски списи 1, ''Просвета'' Београд 1969.г.

-Крстић Стојан, Подунавље и Тимочка крајина, Неготин 1994.г.

-Лаертије Диоген, Животи и мишљења истакнутих филозофа, прев.Албин Вилхар,

БИГЗ Београд 1973.г.

-Ливије Тит, Историја Рима, превод и коментар Мирослава Мирковић,''Службени

гласник'' Београд 2012.г.
-Мажуранић Владимир, Приноси за хрватски правно- повјестни рјечник,
''Информатор'' Загреб 1975, репринт издања Југославенске академије знаности и
умјетности 1908-1922.г.

-Манојловић Мирољуб, прир. Двор и породица књаза Милоша у Пожаревцу 1825-

1839, зборник докумената, историјски архив Пожаревац 2011.г.

-Маринковић Мирјана, Капетан Миша и турски бродари, ''Српско наслеђе''

Београд 1998, бр.10

-Марковић Светозар, Целокупна дела, књига 5, САНУ Одељење друштвених наука,

завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1995.г.

-Марћеску Николај, Поповић Б, Начелници Војне академије 1850-2000, Београд

2000.г.

-Милић Даница, Букурештанска агенција и српско- влашка трговина сољу,

Историјски часопис вол.18, Историјски институт САНУ 1971.г.

-Милић Даница, Привредни развој Тимочке крајине после 1833.године, ''Развитак''

Зајечар бр.2/1983.г.

-Милић Даница, Дунав као трговачки пут до седамдесетих година деветнаестог

века, ''Баштиник'' бр.3, Историјски архив Неготин 2000.г.

-Милић Даница, Риболов на Дунаву, ''Баштиник'' бр.4, историјски архив Неготин

2001.г.

-Милић Даница, Прилог биографији Мише Анастасијевића, ''Баштиник'' бр.8,

Историјски архив Неготин 2005.г.

-Милић Даница, Државна иницијатива у рударству Србије и доношење рударског

закона 1866, ''Баштиник'' бр.8, Историјски архив Неготин 2005.г.

-Милосављевић Петар, Миша Анастасијевић- Дунавски капетан, Историјски

архив Неготин 1983.г.

-Михаиловић Милица, Традиционална кухиња Јевреја бивше Југославије, Београд

1998.г.

-Михајловић Илија, Први школовани шумари у Тимочкој крајини, ''Развитак'' бр.3,

Зајечар 1984.г.

-Михаљчић Раде, (А) Два дубровачка писма о трговини људима и кријумчарењу

соли; Дубровник, 1400, септембар 2, ''Стари српски архив'' књига 9 (2010)
Филозофски факултет Београд

-Михаљчић Раде, (Б) Повеља краља Твртка Првог којом укида трг соли у Суторини,
Бишће 1382, Зборник Грађа о прошлости Босне 3/2010, Академија науке и
умјетности Републике Српске, Одељење друштвених наука, Бања Лука 2010.г.

-Николић Видосава, Насеља и становништво Пореча и Поречке Реке у првој

половини 19. века, ''Развитак'' бр.3, Зајечар 1965.г.
-Павић Милорад, Хазарски речник, Дерета, Београд 2004.г.

-Пауновић Маринко, Ђердап и Тимочка Крајина, Биноза Загреб 1972.г.

-Перовић Радослав, Прилози за историју Првог српског устанка, ''Слово љубве''

Београд 1980.г.

-Петровић Михаило, Ђердапски риболови у прошлости и садашњости, Српски

етнографски зборник, књига 47; друго одељење књига 24, Српска краљевска
академија, Београд 1941.г.

-Поповић Вукица, Српски поседи у Румунији у XIX веку,Темишварски зборник

бр.1, Матица српска Нови Сад 1994.г.

-Првановић Светислав, Гургусовац и гургусовачка кула, ''Развитак'' бр.1, Зајечар

1968.г.

-Пчелар Илија, Окружје Крајинско, Гласник Друштва српске словесности, свеска

9, Београд 1857.г, репринт издање у часопису ''Баштиник'' бр.12, Историјски
архив Неготин 2009.г.

-Савин Милош, Пароброд ''Делиград'', Годишњак града Београда IX-X Београд

1962-1963.

-Со вреднија од злата, Чешке и словачке народне бајке, Народна књига Београд
1974.г

-Стојанчевић Владимир, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, ''Баштиник''

бр.4, Историјски архив Неготин 2001.г.

-Стојанчевић Владимир, Кнез Милош и Источна Србија 1833-1838, Историјски

архив Неготин 2013.г, репринт издања САНУ Кнез Милош и Источна Србија
1833-1838, Одељење друштвених наука, књига 297 Београд 1957.г.

-Стојанчевић Владимир, Из историје Другог устанка и кнез Милошеве владе

1815-1839, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1995.г.

-Софронијевић Мира, ''Подунавски Роштилд: Капетан Миша'' текст у књизи

''Даривали су своме отечеству'', Библиотека Града Београда, Београд 1995.г.

-Хуа Јун, Записи о продавцу крви, приказ дела романа, београдска ''Политика'',
културни додатак, 18.10.2014.г., с.06

-Croitoru Gabriel, Тhe urbanistic evolution of the city of Drobeta- Turnu Severin
reflected in the plans nad designs of the 19th century, ''ARHIVELE OLTENIEI'' nr.21

*Пореч је био средиште Поречко-Речке нахије припадајуће Београдском

пашалуку, захватајући и област Текије, данас општина Кладово. Кључ је, као и
Крајина неготинска био нахија у склопу Видинског пашалука, углавном
распрострањени на подручјима данашњих општина Кладово односно Неготин. Од
1833.г. интегрални су делови Кнежевине Србије, са вазалним статусом према
Турској све до 1878.г.

ДОКУМЕНТАРНА ГРАЂА

-Београдски суд 1819-1839, зборник докумената, приређивач Бранко Перуничић,

Историјски архив Београда 1964.г.

-Бојанић Лукач Душанка, Крајина у време турске владавине; превод из збирке

видинских кануна у попису 1586.г; Опширни дефтер Видинског санџака из
1586.г, фол 9 ро табла XIV; Историјски институт Београд II 11365а

-Зборник докумената Источна Србија у рату и револуцији, књига 3, прир.Милан

Борковић, Историјски архив Тимочка крајина Зајечар и МОКСКС Зајечар 1981.г.

-Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за Округ зајечарски

1941-1942, књига 1, прир. Божидар Благојевић, Историјски архиви Неготоин и
Зајечар, Неготин-Зајечар 2006.г.

-Књажеска канцеларија 1815-1839, Одељак Неготинска нахија 1825-1839,

регеста, ''Баштиник'' бр.5, Неготин 2002.г.

-Попис становништва и имовине вароши неготинске из 1863. године, Историјски

архив Неготин 2001.г, прир. Божидар Благојевић

-Попис становништва и имовине Среза кључког из 1863.год, прир. Божидар

Благојевић, Историјски архив Неготин 2005.г.

-Попис становништва и имовине среза Брзопаланачког из 1863, историјски архив

Неготин 2011.г, прир. Ненад Војиновић

-Преписка Хајдук Вељка Петровића са руским командантима 1811-1812, прир.

Љубодраг Поповић, ''Баштиник'' бр.13, Историјски рахив Неготин 2011.г.

-Преписка Хаџи Јануша са српским велетрговцима 1809-1819, прир.Радослав

Перовић, Прилози за историју Првог српског устанка, Слово љубве Београд 1980.г.

-Протокол магистрата Нахије Поречке, прир. Александра Миловановић и др,

Историјски архив Неготин 2012.г.

-Ситни фактографски исписи из Државног архива Мађарске, часопис ''Развитак''

бр.5, Зајечар 1971.г. Пецињачки Срета,

Биографски подаци Ђорђа Опрана:

http://www.aman.ro/files/digitale/personalitati_doljene/personalitati/O/opran
%20gheoi

О налазу каменог крста ''Георге Опран'':

http://alexisphoenix.org/romanalexis.php
-Разговор са Небојшом А.Јовићем, писцем радова о Цинцарима на тлу Тимочке
крајине, 29.11.2002.д. Кладово, на тему родбинских веза Петра Томића и
уметника Живојина и Михаила, те Хаџи Јануша и кладовских Николајевића.

-Разговор са Маријом Манзаловић из Кладова, Краља Александра 70, рођеном

1923.г, вођен 26.9.2013.г. о локалицији некадашњег складишта соли у Кладову

-Разговор са Живком Николић из Костола, рођеном 1947, вођен 31.8.2014.г. о

називу земљишног потеса Коркан

-Разговор са Гораном Милићем из Неготина, рођеним 1966, вођен 16.10.2014.г. о

називима посуда за чување соли у неготинским селима

-Информатори о Хаџи Јанушу, на основу увида у архиву цркве ''Сви Свети''

Крајова: Борислав Масути, књижевник и преводилац из Турну Северина, Дан
Еуген Думитреску, писац и Паул Резеану, бивши професор византијске уметности
Теолошког факултета Крајова и директор Музеја уметности у Крајови-
7.10.2014.г.
 ЗБРИЊАВАЊЕ ЈЕВРЕЈСКИХ ИЗБЕГЛИЦА
БРОДОМ КРАЉИЦА МАРИЈА

Присуство Јевреја на ђердапском делу Дунава задире дубоко, како у

митску, тако и у историјску прошлост (1) о чему сведоче топоними
Јешелница, Жидошица, Чифутски камен (2), а из новијих времена и
успомене на трагичну судбину изгнаника из дела Европе окупираног од
стране Трећег Рајха, током 1939. и 1940. године, чија одисеја је и даље
крцата непознаницама. Томе свакако доприноси околност да нам је, 65
година касније, приступачна тек оскудна документарна грађа, те је од
недавно доступни текст дневничких забелешки заповедника брода
„ Краљица Марија“, уз чију су помоћ јеврејске избеглице 1939. покушале
проћи Дунавом до Црног мора, ради наставка бекства у Палестину,
аутентични мали светионик, снабдевен фактографским детаљима у мери
охрабрујућој за даља историографска истраживања (3).
Капетан Стериос Андруцос /1889-1961./, члан мале грчке колоније, међу
становништвом Кладова зачете још почетком 19. века, највећи део свог
професионалног ангажмана провео је на бродовима Државне речне
пловидбе Краљевине СХС и Југославије. Преносећи запажања са путовања
из официјелних бродских докумената у своје забелешке насловљене
„Дневник Заповедника Андруцос Стериоса из Кладова“ оставио је иза себе
двадесетак томова ванредно занимљивих сведочанстава о збивањима на
Дунаву у периоду 1922-1950, међу којима посебно место заузимају
коментари о транспорту јеврејских избеглица, почев од бечке луке па до
Сулине, односно ушћа у Црно море.
Стандардни бродски дневници, према регулативи пловидбеног права,
снабдевени су констатацијама и опажањима у вези са пловидбом,
вршењем бродске службе, за које се, са аспекта правног поретка не полази
од претпоставке тачности, резервисане за јавне исправе, но свакако са
респектабилном доказном снагом у било ком управном или судском
поступку (4). Дело капетана Андруцоса препис је садржаја – забелешки из
бродских дневника, али разликујуће од њих по форми, јер чини
компилацију дневника свакога од пловила којима је заповедао током своје
професионалне каријере, у непрекинутом хронолошком низу, укључујући
интерполације везане за ауторов боравак код куће, на путу, друге животне
ситуације ван сегмента вршења службене дужности.
Прва од двеју истраживаних књига, за период 14. 5. 1938. – 31. 1. 1940.
године, на првој унутрашњој страни има механографски утиснуту
нумеричку ознаку „2134“ и број страница „100“. Њен уводни део опскрбљен
је подацима о бродовима Речне пловидбе Краљевине Југославије, на којима
је Андруцос пловио: „Краљевић Марко“, „Краљица Марија“, „Кајмакчалан“,
„Србија“ и „Југославија“. Тако је за „Краљицу Марију“, једини брод српске
флоте са два димњака, чији је капацитет био лимитиран на 750 путника,
снаге мотора 500 КС, наведено да има дужину 65,12 метара, ширину 6,10
метара и ширину преко точкова 12,50 метара. За унос забелешки исцртане
су рубрике: датум, време, температура, долазак-полазак, место, сати,
период чистог путовања, одстојање у километрима, објекат, тона, врста
робе, газ, путника, место водостаја и дубина, примедбе; све распоређено на
две стране, с тим да се није увек придржавало истог редоследа. На крају
сваке странице вршена је рекапитулација броја сати чистог путовања,
пређених километара, објеката, тонаже, броја превезених путника.
Евидентирање дешавања је закључивано на крају месеца, потписом
заповедниковим овереним бродским печатом, чему је следило датирање и
исцртавање симбола – сидра са две укрштене заставе – српском и
југословенском. У другој књизи, истом методологијом, уношени су подаци
почев од 01. 2. 1940. године до 28. 2. 1941.
Стање на Дунаву у то време било је компликовано, по питању пловидбених
услова успостављена је доминација Немачке, сагласно сепаратним
уговорима са Аустријом и Мађарском, те њеним успесима да се издејствује
измена међународног статуса пристаништа у Сулини 18. 8. 1938. године.
Врхунац свакако чини право Трећег Рајха, стечено Букурештанским
уговором 1. 3. 1939. на положај члана Европске дунавске комисије, што
кулминира септембра 1940. Бечким споразумом, обезбеђењем Немачкој
водеће улоге на Дунаву (5). Но, сплет политичких околности у средњој и
западној Европи, скупа са интензивираним активностима јеврејских
организација, учинио је реалним очекивања да ће управо ова река бити
траса пута у слободу хиљада изгнаника, без обзира на најблаже речено
неморалну политику издавања транзитних и усељеничких виза од стране
Румуније односно Велике Британије, која је настојала да спречи велики
прилив јеврејских легалних и илегалних усељеника у Палестину доношењем
посебних – „White Paper's“ – аката о броју и структури јеврејских
имиграната. Маја 1939. године усвојен је петогодишњи план усељавања
Јевреја, рестриктиван као и политика квота за усељавање у САД (6).
Покушај склањања у Палестину пред кугом нацизма квалификован је у
Лондону као „политичка одлука“ иза које се скрива „организована
инвазија“ (7). На ту тему 1943. године Томас Ман ће приметити: „Закони у
вези са усељавањем у велике демократске земље сачињени су у нормалним
временима и за нормална времена, она у којима је постојала ограничена
потреба за усељавањем из Европе; управо ти закони нису прилагођени
стравичним приликама које тамо сада владају. То није човечно, то није
демократски – то значи показивати слабост према фашистичком
непријатељу човечанства, када се у садашњим околностима и надаље с
бирократском хладноћом спроводе ти закони уместо да се правовременим
изменама покаже и докаже да се овај рат заиста води за човечност и
људско достојанство“ (8).
У део плана о збрињавању избеглица спадао је и закуп три брода Државне
речне пловидбе – „Краљице Марије“, „Цара Душана“ и „Цара Николе
Другог“, уговорен од стране Шиме Шпицера, секретара Савеза Јеврејских
вероисповедних општина Југославије.
На помен о реализацији бекства у Палестину по први пут наићи ћемо у
дневничким забелешкама за 4. мај 1939. године. Приликом боравка на
броду „Југославија“ у Турну Северину – Румунија, примећује се: „Данас за
Сулину је прошао брод 'Краљица Марија и 'Цар Душан' са Еврејима из
Чешке“.
О ангажовању Стериоса Андруцоса као заповедника „Краљице Марије“
сазнајемо из забелешке за месец октобар 1939. године. Пошто је 07. 10.
примио брод у 17 сати од капетана Јакова Вукићевића, а по решењу
Дирекције бродарства бр. 66559/39, већ под датумом 09. 10. стоји
констатација: „Данас се спремамо за Беч“. По утовару угља и укрцавању
Првог крмара Владе Митића и Другог крмара Живојина Миљковића,
„Краљица Марија“ се упутила у Братиславу, где 14. октобра „чека Чифута“.
Чекање траје пуних седам дана, за које време још само под датумом 15. 10.
налазимо примедбу „Чекамо Жидова“. Неизвесност престаје 20. октобра
1939. у подне, када Братислави започиње укрцавање 20 тона терета и 361
путника, за које је назначено „укрцано Чифута“. Брод са путницима већ у
16 сати доспева до луке Гењ, у 17 и 20 минута до Коморана, да би у 24
часа, након 10 сати и 20 минута пловидбе и пређених 230 километара,
приспео у „Бутофок“. Сутрадан изјутра, 21. 10, у 5 сати „Краљица Марија“
испловљава за Мохач где, преваливши пут од 190 километара, стиже у 14
сати и 10 минута. После обављене царинске ревизије у Бездану, брод је на
подручје Краљевине Југославије упловио истог дана у 15 сати и 20 минута
одакле, после петнаестоминутног задржавања, одлази до Вуковара.
Набавка угља условила је задржавање у вуковарском пристаништу од 20
сати и 20 минута до поноћи, када се путовање, 22. октобра наставља за
Земун. Осам сати и 40 минута пута, са 162 пређена километра, условили су
ново двочасовно задржавање ради утовара угља. У рано предвече, 17 сати
и 10 минута изгнаници су већ у Великом Градишту. Ту су и преноћили, да
би 23. октобра у 5 изјутра наставили пут кроз Ђердап. Као разлог
задржавања током ноћи у Градишту, Андруцос наводи јаку кошаву. Услед
опасности које за пловидбу носи дунавски теснац, након пређених
преваљених 45 километара, на сектору Дренкова укрцан је специјални
бродски спроводник – лоц Радуловић. Без пристајања у Доњем Милановцу,
у Кладово се стиже након пређених 82 километара у 11 сати и 15 минута. У
14 и 30 брод се отиснуо према Прахову, приспевши у последњу
југословенску луку у 18 сати и 10 минута.
Овај део дневника који описује деоницу В. Градиште-Дренкова-Кладово-
Прахово, чини за нас највећу непознаницу. Пошто је унос свих цитираних
детаља окончан примедбом за дан 23. 10. 1939. „ Прахово, требујемо угаљ“,
Андруцос је прекрижио све унете податке, изузев почетка – „В. Градиште –
услед јаке кошаве идемо касније“. Одмах потом, за наредни дан 24. 10. он
преписује углавном све дестинационе и нумеричке податке од претходног
дана, кроз примедбе поново региструје укрцање лоца Радуловића у
Дренкови, а уместо „требовања угља“ код приспећа у Прахово евидентира
„чекамо наредбу“. Да ли је „грешка у обележавању“ значила нешто више од
превида једнодневног задржавања путника у Великом Градишту због јаке
кошаве, односно да ли је било непланираног враћања из Прахова у Велико
Градиште и додатно пређених још два пута по 211 километара, у шта се из
геста простог прецртавања дневничких рубрика не можемо уверити? Да је
било сличних ситуација у трансферу избеглица Дунавом можемо сазнати уз
помоћ Нафтали Бате Гедаље (9), но једина, додуше посредна дневничка
потпора таквој тези могла би се пронаћи у чињеници да је с. Андруцос у
својој књизи за период 01. 2. 1940. – 29. 2. 1941, у склопу рекапитулације
зараде за 1. 1.-31. 5. 1940, сачињене 31. маја 1940, између збирне
километраже за прва четири месеца и посебно дате калкулације за мај,
интерполирао текст „Чифутски III 443“. Наиме, наш капетан је у трећем
месецу 1940. последњи пут окончао заповедништво над „Краљицом
Маријом“ везано за период док су на њој боравили јеврејски изгнаници, а
из рубрика ове друге дневничке књиге не може се закључити да је са њима
током прве половине 1940. године превалио макар и један километар. Збир
443 незнатно се разликује од двоструке релације Прахово-Велико
Градиште, што би имало смисла тумачити као накнадно приказивање
више пређеног пута, али је ли стварно било промене правца кретања
„Краљице Марије“, морало би се утврђивати уз далеко озбиљнију
аргументацију од оне којом овде располажемо.
Било како било, од 25. октобра до 3. новембра 1939. године, пуних десет
дана „Краљица Марија“ усидрена у Прахову чекала је наредбу, да би се тек
тога дана у 14 сати и 30 отиснула до 770. километра пловног пута, 91
километар низводно, одакле је после 5, 5 сати чекања, тачно у поноћ, 0
сати 04. 11. 1939. испловила за Ђурђево, удаљено 277 километара. Даље
напредовање, на период од осам сати, заустављено је због слабе
видљивости на 441. километру, тако да су изгнаници стигли у Браилу 5.
новембра у 19 сати и 10 минута. У међувремену снабдевши се угљем, брод
6. новембра у 18 и 30 доспева у Сулину, а капетан Андруцос уноси
запажање: „Сулина, чекамо искрцање Јевреја“. Од тада до 26. новембра,
пуних двадесет дана, „Краљица Марија“ и њени путници у Сулини
ишчекују знак за почетак искрцавања. Време ишчекивања дефинисано је
као „досада“ за капетана (10), односно „револт“ за Јевреје (11). Дуго
прижељкивана наредба стиже 24. 11. у 23 сата „ да сутра јутро у 5 будемо
готови“. Искрцавање је подразумевало одлазак брода из Сулине у ушће
Црног мора; растојање од 6 километара савладано је почев од поноћи, 0
сати 26. 11., за пола сата. У периоду између 0 сати и 30 минута до 4 и 30,
путници су се пребацили на прекоморски брод. „Краљица Марија“ и
капетан Андруцос по обављеном послу пристижу у Сулину у 5 сати и 10
минута.
Већ 13. децембра 1939. године капетан Андруцос са „Краљицом Маријом“ у
2 сата и 10 минута је у Бездану где „чека брод Уранус са Јеврејима из
Беча“. Сутрадан, 14. децембра у 11 сати „Уранус“ пристиже у Бездан
довозећи јеврејске избеглице. У 13 и 30 минута „Краљица Марија“ врши
маневар „спуштања поред Урануса“ да би у 16 сати био окончан њен
прихват путника. Тога дана у 21 сат на објекат пристиже г. Шпицер,
секретар Савеза Јеврејских вероисповедних општина Југославије. Тачно
371 путник 15. децембра у 6 сати и 20 минута креће према Вуковару јер
„услед падања снега нисмо могли ранија“, приспевши у наведену луку у 10
сати и 30 минута. После утовара угља, 16. 12. 1939. у 5 сати и 50 минута
пловидба се наставља до Земуна. Из непознатих разлога Стериос Андруцос,
мада је претходни трансфер успешно обавио до краја – ушћа у Црно море,
добија наредбу да заповедништво преда капетану Драгом Трифуновићу, а
он сам до Кладова иде у својству путника. За њега је боравак на „Краљици
Марији“ окончан 17. децембра 1939. у 15 сати и 30 минута, у време
приспећа брода у Кладово. Али и по искрцавању, он се у пар ситуација
осврће на транспорт Јевреја. Тако имамо податак како је 22. 12. из
кладовске агенције Југословенске речне пловидбе послао акт за „исл....
јеврејско“. Дана 28. јануара 1940. године, поново у својству заповедника
„Краљице Марије“, у чијој је служби од 4. јануара, иначе смештене у
кладовском зимовнику, Андруцос региструје долазак Ш. Шпицера у
Кладово, те њихов сусрет на броду 29. 1. У примедби за 30. јануар унет је
податак: „Данас је отишао Шпицер“. Континуирано старање о броду док су
на њему имале привремено уточиште јеврејске избеглице, окончано је 18.
3. 1940. године, предајом дужности капетану Драгутину Лилићу. Они пак
остају везани за брод све до маја месеца, када им после интервенције
врховног рабина Алкалаја, уз посредовање кнеза Павла Карађорђевића,
бива допуштено да се привремено настане на обали, у Кладову и околини
(12). По сведочењу Ханса Клајна и Валтера Клајна, пошто је за бродове
плаћана закупнина од 1000 долара дневно „и због потребе бродског
удружења за друге сврхе“, путници су пресељени делом у само место
Кладово, а делом у један логор са баракама „где су сами управљали својим
животима“ – прва је отпловила „Краљица Марија“ 3. маја 1940. године, у
пратњи брода „Цар Душан“, који се исте вечери вратио у Кладово (13).
Недуго потом, септембра 1941. године, попут нада хиљаде изгнаника, брод
„Краљица Марија“ запаљен је и подављен од припадника Посавског
партизанског одреда потопљен, а коначно уништен 17. 4. 1944. када је
поново потопљен приликом англо-америчког бомбардовања Београда.
Претходно, како бележе Г. Андерл и В. Маношек, овај брод је, скупа са
„Царем Душаном“ –“ био у комбинацији за превоз немачких досељенике из
Буковине и Добруџе на територије Немачког рајха, сагласно додатном
протоколу немачко-совјетског пакта о ненападању, од 23. августа 1939.
године“ (14).
Један упечатљив приказ спектра дешавања поводом пребацивања Јевреја
Дунавом ка Палестини дао је актер „Кладово-Транспорта“, Н. Б. Гедаља
(15). Према садржини текста публикованог у „Јеврејском алманаху 1957-
1958“, временски хоризонт његових импресија отпочиње крајем октобра
1939. године – „ прелазак на југословенске бродове „Цар Душан“, „Цар
Никола Други“ и „Краљица Марија“ у близини Бездана“ ; тече крајем
новембра – „прекид пута кроз Ђердап код Доњег Милановца“; затим
децембра 1939. – „ враћање у Прахово“ и крајем 1939. – „улазак флотиле у
кладовски зимовник“. Као брод којим су избеглице приспеле од Беча до
Бездана означен је „Сатурнус“ (16), за последњу тачку руте кроз Југославију
наведена је „ излазна станица на Дунаву – Доњи Милановац“ (17) у коме је,
по њему, група боравила крајем новембра, а као „корак назад“ објашњен је
продужетак пута до Прахова, пункта за више од стотину километара
ближег Палестини но што је то Доњи Милановац (18).
Неспорно је да је током 1939. године било више организованих превоза
избеглица ка Палестини, уз учешће југословенских бродова. Стериос
Андруцос бележи три таква случаја: први – провоз „Краљицом Маријом“ и
„Царем Душаном“ за Сулину, прошао код Турну Северина 4. маја 1939;
други – транспорт у коме је и сам учествовао као заповедник „Краљице
Марије“, почев од 20. октобра 1939. у Братислави, 6. 11. 1939.г.
приспевши у Сулину и извршивши искрцавање на брод приспео до ушћа
Црног мора 26. новембра 1939.; трећи – чија деоница иде са „Краљицом
Маријом“ под његовим заповедништвом низводно од Бездана, јавности
познат са трагичним епилогом у крајњем исходу као „Кладово-Транспорт“.
Управо тај трећи случај предмет је опсервација Н. Б. Гедаље. Оно што
одмах пада у очи, поред заиста импресивног емотивног набоја, јесте
евидентан недостатак тачности ниуком случају не неважних
фактографских детаља. Пристизање трочлане југословенске флотиле,
укључујући и „Краљицу Марију“, ради преузимања избеглица у Бездану,
није се десило крајем октобра 1939, када се иначе то збило у претходном
случају са успешним епилогом но до дестинације Братислава а не Бездан,
већ тачно 13. децембра 1939, као увертира за укрцавање извршено 14. 12.
1939. године. Изузев Андруцосовог дневника, на такав закључак наводе и
истраживања објављена у раду Габриел Андерл и Валтера Маношека (19).
Они указују како је из Братиславе 13. 12. 1939. по други пут започело
путовање јеврејске групе „Уранусом“, паробродом Дунавског паробродског
друштва – ДДСГ, да би путници већ дан касније били усред реке
премештени на три југословенска брода, и то све пошто је ранији покушај
кретања исте групе „Уранусом“ директно из Братиславе до ушћа Дунава у
Црно море, пропао услед условљавања од стране ДДСГ-а наставка вожње
претходним осигурањем премештаја путника на друге бродове на Црном
мору (20). Управо то указује на задовољавајући степен поузданости
дневника капетана Адруцоса, што такође подразумева, поред очигледног
пропуста приликом навођења имена ДДСГ-овог брода код Н. Б. Гедаље (21),
на потребу преиспитивања тачности и неких других његових тврдњи,
попут оних о иницијалној намери организатора да последња тачка у
Југославији буде излазна станица на Дунаву – Доњи Милановац, те да није
повољно примљен гест скретања брода са раније утврђеног правца „ на
лево круг“ до Прахова. Капетан Андруцос нигде не помиње заустављање
„Краљице Марије“ у Доњем Милановцу, а пут од Великог Градишта до
Кладова 17. децембра 1939. трајао је 6 сати и 30 минута, свега 25 минута
дуже у односу на претходну прилику транспорта избеглица 23/24. 10.
1939, што искључује чекање баш у овом месту дуже времена, по
инструкцијама из Београда, како то пише Н. Б. Гедаља (22).
Посматрано према правцу кретања „Краљице Марије“, ђердапски део
Дунава подложан стварању несавладивих ледених наслага, пређен је у
једном дану, а то искључује или знатно умањује опасност да ће „ због
навале леда бити објективно немогуће наставити пут“ (23). Ово стога што
евентуална могућност да ће наслаге леда плутати низводно, укључујући
ширење проблема леда на реон Прахова, не би чинила опасност таквом да
буде подведена под категорију објективне немогућности пловидбе, како то
Н. Б. Гедаља квалификује, а чије мишљење, наводећи лед као узроку
задржавања „Кладово Транспорта“ у Србији, дели др. Исак Амар,
позивајући се на ту околност у одговору Савеза јеврејских вероисповедних
општина Југославије на једну тужбу, достављеном Окружном суду Београд
по предмету По. 76/41 21. марта 1941. године. У прилог нашој тези иде и
чињеница потврђена у забелешци Стериоса Андруцоса од 02. 01. 1940.
године, где на 7 степени целзијусових испод нуле, после дана у коме је
температура била спала на 17, подеок, „лед иде 80%“, а он је успешно
спроводио конвој шлепова са утовареним угљем на релацији од Прахова до
Кладова. Уосталом, лед, према дневнику, није био препрека да Андруцос
бродом „Милош Обилић“ од 25. 12. 1939. до прекоманде 4. 1. 1940. врши
комерцијалну пловидбу на релацијама Кладово-Текија и Кладово-Прахово.
Важним за оцену временских прилика као једног, не и јединог,
лимитирајућег фактора за остварење плана о даљој пловидби од Прахова
ка Црном мору, сматрамо ажурну евиденцију Капетаније пристаништа
Прахово о стању воде и атмосферским приликама током децембра 1939. и
јануара 1940. године. Тако за 17. 12. 1939. године имамо податке да
водостај код Прахова износи 586, а облачно време регистровано тога дана
задржава се све до 22. 12. када је почела да дува кошава. Следећа три
дана је ведро, 26. 12. облачно а 27. 12. облачно са снегом. Тек 29. 12, први
пут од дана када је „Краљица Марија“ пристигла у Прахово са јеврејским
избеглицама појавио се лед на Дунаву и то са 40% залеђености воде.
Наредног датума, пошто је дувао горњак, има 70% леда, какво је стање и
последњег дана године 1939. Првог јануара 1940. је магла са снегом и 80%
леда на Дунаву, да би већ 2. 01. лед почео да се смањује – 75%. Ледени
покривач реке кулминацију достиже у дане 10. 01. – 13. 01, 15. 01. и 21.
01. 1940. године, када је регистровано да покрива 90% површине воде.
Али, било је и дана у јануару 1940. у којима је ледени слој покривао свега
5% – 6. и 7. 01, односно 10% 18. 01, или 15% – 5. 01 и 8. 01. 1940. године.
Из истог извора сазнајемо да је водостај са 586 цм 17. 12. 1939. г. код
Прахова спао на 486 цм 31. 12. 1939. године, да би јануара 1940. године
имао највиши ниво 440 (1. 1. 1940. г.), а чак девет дана био је испод 100
цм. У том контексту треба посматрати евентуалне услове за пловидбу,
имајући у виду да стање водостаја полази од нулте тачке као најнижег
нивоа реке у последњих стотину година. Обзиром на то, као и околности да
је магла регистрована само 1. 1. 1940. године, а било је свега седам дана са
снежним падавинама, могло би се рећи да временске прилике нису биле
непремостиве, нарочито не у једном дужем интервалу (24).
На крају, по питању веродостојности Гедаљиних сећања, Доњи Милановац
није излазна станица из југословенских вода на Дунаву – ради се о
пристанишном пункту између Кладова и Великог Градишта. Такав статус
иначе има Прахово, пловним путем 74 километара низводно удаљено од
Кладова. Значи, поред осталог, да утовар угља у Прахову не бисмо могли
сматрати „враћањем са планираног пута“, као што ни запажање у истом
раду о 1800 километара назадовања приликом каснијег премештаја
избеглица из Кладова у Шабац чини пет пута већу дужину од стварног
растојања између ова два места пловним путем. Уместо у Д. Милановцу,
Андерл/Маношек уверљиво показују да је путовање југословенским
бродовима скончало, мимо планираног, на тромеђи Југославије, Бугарске и
Румуније, управо у непосредној близини Прахова, обзиром да су Румуни
отказали уговорен провоз са истим аргументима које је почетком пловидбе
употребио ДДСГ за отказивање „Уранусових“ услуга. Зато су три брода
враћена из Прахова у Кладово 31. децембра 1939. године, после чега
капетан Андруцос поново преузима заповедништво над „Краљицом
Маријом“ (25).
Упоређујући пак капетанове дневничке забелешке са назнакама на фото-
документационом албуму Ехуда Нахира, изложеном у Јеврејском музеју у
Бечу од 8. 7. до 4. 11. 2001. године (26), да су јеврејски страдалници на
самом почетку свога изгнанства боравили на „Уранусу“ у Братислави у
периоду 25. 11. – 12. 12. 1939. године, те да је један фотос из Будимпеште,
са пропутовања, начињен 12. 12. 1939. г, налазимо да су уклопиви у детаље
о приспећу у Бездан, изнете од стране Стериоса Андруцоса (27). Једино
што смо још по питању коректности датирања у ситуацији приметити,
јесте несагласан податак о боравку у Прахову почев од 16. 12. 1939, како
стоји у албуму, што одудара од констатације капетана Андруцоса да је
управо тога дана „Краљица Марија“ још била у Вуковару, кренувши у 5 и
10 изјутра низводно, следствено чему, укључујући и забелешку за 17. 12.
1939, је најраније у вечерњим сатима тога 17. дана децембра могла бити у
праховској луци.
Сматрајући да је Дневник Заповедника Андруцос Стериоса из Кладова
солидно полазиште за истраживачки рад у свим архивима надлежним за
места у њему помињана и институције укључене на било који начин у
реализацију покушаја спасавања из чељусти нацизма хиљаду припадника
јеврејског народа, чија трагична судбина данас, као и јуче и сутра,
подједнаком снагом указује на неопходност афирмације универзалних
друштвених вредности, као што су солидарност, хуманост и правда,
слободни смо били указати на одређене детаље који би могли унети више
светлости у разлоге и поводе неуспеха једне племените мисије, каква је
било спасење учесника Кладово-Транспорта.
 ЗАБЕЛЕШКЕ
(1) Детаљније: Ранко Јаковљевић, Кладово и Јевреји, недељник Тимок – културни
додатак бр. 21, Зајечар 2002 .г. – говор на отварању изложбе Јеврејског
историјског музеја из Београда „Кладово Транспорт – једна европска прича“ у
Кладову 16. 10. 2002. године.
(2) Поток Јешелница налази се на растојању Дунавом од Београда 212, 3
километара, село Јешелница је на 212, 5 км, поток Жидошица на 231. км, уз
објекат Хидроелектране Ђердап 1, све на левој обали. Чифутски камен је назив
стене у дунавском речном кориту у сектору Ђердапа-Сип.
(3) Дневник се чува у приватној колекцији Александра Андруцоса у Кладову.
(4) Миодраг Трајковић, Саобраћајно право, Београд 1985, с. 36.
(5) Више о томе: Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, Београд
2000, с. 107-111.
(6) Милан Ристовић, Слобода Јовановић и јеврејске избеглице из Краљевине
Југославије 1942-1943, Зборник САНУ Слободан Јовановић. Личност и дело,
Београд 1998, с. 327.
(7) B. Wasserstein, Britain and the Jews of Europe, 1939-1945, London/Oxford, 1979,
с. 49., наведено према: Милан Ристовић, Слободан Јовановић и јеврејске
избеглице из Краљевине Југославије 1942-1943, с. 327.
(8) Томас Ман, Пропаст европских Јевреја, говор на скупу у Сан Франциску 18.
јуна 1943, објављено у књизи Јеврејско питање, Вршац 2001, с. 51.
(9) Нафтали Б. Гедаља, Два цара и једна краљица, Јеврејски алманах 1957-1958,
Београд, д. 209.
(10) Дневничке забелешке с. Андруцоса за 11. и 12. новембар 1939.
(11) Исто, забелешка за 17. новембар 1939.
(12) Милан Кољанин, Друга мисија др. Давида Албале у САД 1939-1942, Зборник
јеврејског историјског музеја бр. 8, Београд 2003, с. 21.
(13) Габриела Андерл и Валтер Маношек, Неуспело бекство – „Кладовски
транспорт“ на путу за Палестину 1939-1942, Београд 2004, с. 99, на основу
писама Валтера Клајна (Кладово) рођацима у Палестину 29. 4, 1. 5, 7. 5. и 13. 5.
1940. и дневник Ханса Клајна.
(14) Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, Загреб 1970, с. 704. О
преговорима за транспорт немачких досељеника из Буковине и Добруџе: Г.
Андерл и В.Маношек, наведено дело, с. 141-142.
(15) Н. Б. Гедаља, Два цара и једна краљица
(16) Исто, с. 206.
(17) Исто, с. 208.
(18) Исто, с. 209.
(19) G. Anderl & W. Manoschek, The Storу of the Kladovo transport, 1939 to 1942, код
A.Douer / Kladovo Escape to Palestine, Беч 2001, с. 10-16 и 17-23.
(20) Исто, с. 11.
(21) Н. Б. Гедаља наводи да се ради о броду „Сатурн“ уместо „Уранус“ – Два цара и
једна краљица, с. 206.
(22) Исто, с. 209.
(23) Исто, с. 209.
(24) Архив Капетаније Пристаништа Прахово, несистематизована грађа, Дневник
стања воде и времена за 1939. годину, децембар месец: 17. 12. стање воде код
Прахова 586, пораст воде +15, атмосферске прилике – облачно; 18. 12. – стање
воде 588, облачно, 18. 12. стање воде 588, облачно, 19. 12. стање воде 582,
облачно, 20. 12. стање воде 575, облачно, 22. 12, стање воде 570, кошава, 23. 12.
стање воде 556, ведро, 24. 12. стање воде 548, ведро, 25. 12. стање воде 545,
ведро, 26. 12. стање воде 542, облачно, 27. 12. стање воде 540, облачно са снегом,
28. 12. стање воде 534, ветар, 29. 12. 1939 стање воде 520, снег – 40% леда на
Дунаву, 30. 12. стање воде 505, горњак – 70% леда. Дневник Капетаније за 1940.
годину: 1. 1. стање воде 440, магла са снегом – леда 80%, 2. 2. стање воде 397,
облачно са ветром – леда 75%, 3. 1. стање воде 332, ведро – леда 40%, 4. 1. стање
воде 280, облачно – леда 75%, 5. 1. стање воде 243, облачно – леда 15%, 6. 1. стање
воде 223, облачно – леда 5%, 7. 1. стање воде 217, облачно – леда 5%, 8. 1. стање
воде 212, леда – 15%, 9. 1. стање воде 204, облачно, леда – 40%, 10. 1. стање воде
204 / узводно: код Дренкове свега 34, код Оршаве 106/, облачно, леда – 90%, 11.
1. стање воде 197 /Дренкова:22, Оршава:88/ облачно, лед – 90 %, 12. 1. стање
воде 188 /Дренкова: минус 8, Оршава:84/, ведро, лед – 90%, 13. 1. стање воде
177 /Дренкова:8, Оршава:82/, ведро, лед – 90%, 14. 1. стање воде 134, ведро, лед
– 70%, 15. 1. стање воде 96, ведро, лед – 90%, 16. 1. стање воде 86, ведро, лед –
50%, 17. 1. стање воде 96, ведро, лед – 40%, 18. 1. стање воде 102, облачно са
снегом, леда – 10%, 19. 1. стање воде 102, облачно са снегом, леда – 20%, 20. 1.
1940, стање воде 100, облачно са снегом, леда – 30%, 21. 1. стање воде 96, облачно
са снегом, лед – 90%, 22. 1. стање воде 89, облачно, лед – 70%, 23. 1. стање воде
80, облачно, лед – 70%, 24. 1. стање воде 80, облачно, лед – 20%, 25. 1. стање воде
90, облачно, лед – 20%, 26. 1. стање воде 102, облачно, лед – 5%, 27. 1. стање воде
102, облачно, нема леда, 28. 1. стање воде 101, облачно, нема леда, 29. 1. стање
воде 99, облачно, нема леда, 30. 1. стање воде 114, ведро са ветром, леда – 30% и
31. 1. 1940. године стање воде 129, облачно, леда 40%.
Ове информације сматрамо нарочито значајним јер по констатацији из књиге
Габриеле Андерл и Валтера Маношека, Неуспело бекство – јеврејски „Кладово
транспорт“ на путу за Палестину 1939-1942, Београд 2004, с. 56, фуснота 47, „о
ограничењу бродског саобраћаја на доњем току Дунава (од Кладова низводно) не
постоје подаци“.
(25) Андерл/Маношек, наведено дело, с. 18.
(26) A. Douer, Kladovo Escape to Palestine, с. 25-109.
(27) Испод датума 14. 12. 1939, на трећој табли, с. 26, у два случаја погрешно, но
уз знак ? стоји име места „Catsdan“, уместо исправно Бездан.
 ''НЕВИЂЕНА ПЛОВИДБА ДУНАВСКОГ КАПЕТАНА''

Стјепан- Стеван Петеј, рођен 29.10.1910.г. у Карловцу, био је један од

мноштва капетана родом са подручја данашње Хратске, који су своје
каријере градили радећи у Југословенској државној речној пловидби.
Својим знањем и вештином оставио је видан траг у историјским
збивањима на Ђердапу током и након Другог светског рата. Овај рад има
за циљ представити јавности детаље његове биографије из раздобља 1940-
1959, довољно илустративне да га можемо сматрати значајном личношћу
нацционалне пловидбене историје.

Пред немачку окупацију Југославије, Стеван Петеј имао је статус

заповедника тељача ''Кајмакчалан'', бивајући првих зимских месеци
управитељ кладовског зимовника, док је у њему, изузев бродова и њихових
посада, силом прилика у условима критичним за преживљавање, било
смештено и око хиљаду лица избеглих овде пред надирућим нацизмом.
Јеврејски изгнаници из средњеевропских земаља- Аустрије, Немачке,
Пољске, Словачке, Чешке /''Кладовски транспорт''/, са коначним циљем да
се домогну Палестине, већим делом 1940.г. боравили су у на тлу Кладова.
Околности преживљавања, везано за болест дечака- избеглице, садржане су
у дневничким белешкама Нафтали Бата Гедаље, који је описао и подухват
спашавања живота једног детета, његовим превозом преко готово
залеђеног Дунава, ради хируршке интервенције у Турн Северину. Актер
спашавања био је капетан Југословенске речне пловидбе Стеван Петеј:

''Катастрофа је неминовна ако се још током данашњег дана не изврши

операција над малим Рамијем'', рекао је др. Weitz, пригушено и тихо, када
је бледа и замишљена лица ушао у собу... Озбиљност ситуације малога
болесника, која може добити и трагичне акценте, а и колегијална
солидарност, је још више појачавала забринутост др. Weitzа, а и свих нас
осталих, који смо имали ма какав удео у том послу. То би био први смртни
случај, који би имао врло трагични одјек на расположење људи у целом
транспорту...Претресане су све могућности, које би дошле у обзир. Одлучно
је одбачена могућност, која се показала на први поглед као најлакша и
најреалнија. Да се Рами са мајком пошаље у прву најближу болницу у
Неготину, Зајечару или Нишу. –Чак, када би било места у поштанским
колима, која су саобраћала два пута недељно, тешко да би мали болесник и
његова мајка издржали пут од око 56 километара, до прве железничке
станице, у отвореним саоницама. У околини се појављује и дивљач. Поред
тога и друге непремостиве тешкоће. Недеља је. Не ради се у државним
надлештвима. Треба добити одобрење за излаз из зимовника, пошто је
транспорт ''у транзиту'' без икаквих виза на међународној реци! Време и
даље неумитно пролази. Сваки минут нам је драгоцен. Може нас и мрак
изненадити... И дошло се до фантастичног закључка да нас најкраћи и
најбољи пут води у Турн Северин. На почетку нисмо били ни свесни, какве
нас све многоструке тешкоће очекују. Па то је друга земља, нама страна,
непознати свет. Ко ће примити болесника из друге земље... И још се ради о
људима немачког држављанства, који су се са тешком муком извукли из
хитлеровског пакла, а ти исти Немци се налазе у Румунији. Треба урадити
исправе за прелаз преко залеђеног Дунава... Захваљујући солидарности
капетана брода ''Кајмакчалан'' Стевана Петеја, мали Рами транспортован
је преко делимично залеђеног Дунава, до Турн Северина, где је успешно
оперисан.'' (Гедаља 1940, 14). Ово није био једини вредан респекта гест
Стевана Петеја у односу на јеврејске избеглице смештене у бродском
кладовском зимовнику: ''Сем флотиле, само је ''Кајмакчалан''-највећи и
најјачи тадашњи ђердапски брод, око 1500 коњских снага- био под паром.
Он је био на челу зимовника. Својим огромним гвозедним ''лопатама''
вршио је ситна померања у месту, да лед не притисне бродове. Нешто
слично, као кад деца скачу у месту, преко конопца ''Кајмакчалан'' и његов
увек весели и симпатични 28- годишњи капетан С... (грешком у тексту
наведено Станко) Петеј, ''стари'', опробани дунавски вук, учиниће велики
херојски подвиг, када ће месец дана доцније, по снегу, леду и вејавици, у
околностима да се ни прст испред носа није могао видети- морати да
предузму вратоломни пут до Прахова, да за ''два цара и једну краљицу'' -
имена бродова са избеглицама су Цар Никола, Цар Душан и Краљица
Марија- довезе шлеп угља!'' (Гедаља 1958, 210-211).

Према Марку Милуновићу, у време окупације званично службенику у

локаној електричној централи, иначе припаднику ''обавештајног центра''
Југословенске војске у Отаџбини под командом Драгољуба Михаиловића,
''веома важни 'обавештајни пунктовиа' била су двојица капетана Речне
пловидбе: Петеј и Мартиновић. Они су били повезани мимо мене
(Милуновића) и са енглеском мисијом... Нарочито је био успешан Петеј са
'Кајмакчалана' у набаци анодних батерија, лекова, цигарета, доста
муниције и радио је као обавештајац за мој 'пункт' у Кладову 'о промету
немачких товара и трупа на Дунаву'. Познавао сам га и неколико пута
разговарао с њим. У све је ушао јер сам га 'акцептирао' и препоручио. Био
ми је сигуран да неће 'да излаје' и да ће се сачувати (Милуновић, 2000, 2).

Милан Гулић у докторској дисертацији на тему ''Дунав у политицији

Југославије према Совјетском савезу'', позивом на документе Архива
Југославије написао је о капетану Петеју: ''Стјепан Петеј је још од 1944.
сматран особом од повјерења Совјета. Врло је рјечита карактеристика коју
је за њега дао Ј. Пауновић 1945. године: „Капетан Петеј, на броду Остмарк
сада Стаљинград, командант, био је већ затворен од органа ОЗНА-е и
спровођен у Београд непосредно после ослобођења наших крајева на
Дунаву. За време окупације био је насилник, отворено служио Немцима као
врло способан командант брода. Међутим, као проницљив и довитљив
човек приликом маневара Црвене армије на Дунаву против Немаца у
једном тешком тренутку по Русе он је смело спасао један одред
црвеноармејаца. Отада је имао пуно поверења код Руса, који су га
приликом затварања тражили натраг као доброг стручњака.“ Врло оштро
закључује да је С. Петеј ''заиста необуздан зликовац и искористиће прву
згодну прилику да прими новац и стави се у службу онима којима није у
интересу правилна пловидба на Дунаву'' (Гулић, 2012, 254).

Уверења да је ''више него што се морало Петеј служио Немцима'' био је и

његов старији колега, такође познати капетан, Кладовљанин Стериос
Андруцос. У сећањима која је Андруцос износио члановима своје
породице, Петеј је спомињан као близак сарадник Немаца, веома
амбициозан, храбар, комуникативан изузетно вешт бродарац,
авантуристичког духа. Непревазиђени је његов подвиг, по Андруцосу,
провођење тељача ''Кајмакчалан'' Дунавом мимо зидина Сипског канала.
Следе запашања: био је страствени ловац допуштавши себи да на
међународном пловном путу пушком са брода лови дивље пловке, а онда
кршећи режим саобраћаја брод скреће са трасе да би дохватио плен; ио је
и ауторитативни фудбалски судија на мечевима кладовског ''Ђерапа''. За
доказ његове наводне омиљености код немачких власти навео је како су
Немци посебно металом ојачали његову команду кабину на ''Кајмакчалану''
и броду дали јачу војну пратњу, а да је на исти пуцано од стране четника у
покушају да Петеј буде ликвидиран. У недостатку других доказа за тврдње
капетана Андруцоса, могуће је констатовати да је на ''Кајакчлан'' заиста
пуцано 12.11. 1942.г, на основу ''извештаја начелства Среза Кључког
пов.бр.3737-42 од 23.11.1942, упућено, шефу српске државне безбедности
и Окружном начелству у Зајечару'' (Витомирвић, 2001, 9-10). У тексту је
наведено: ''Дана 13. овог месеца са приватне стране добивен је следећи
извештај- 12. новембра текуће године на самом Дунаву у Ђердапу на 5.км
испод Голубиња, атара среза поречког, са наше обале иза стена, извршен је
напад на брод ЈРП под Комесаријатом ''Кајмакчалан'' када је исти ишао
узводно са два теретна шлепа. Овом приликом убијен је један немачки
војник који је био спроводник брода. Касније добијеним подацима,
сазнајемо да је на брод ''Кајмакчалан'' опаљено око 200-300 метака из
пушака и митраљеза и том приликом пресечен је преко стомака мецима
немачки војник спроводник брода, којисе налазиона самој команди са
митраљезом и који је тиме спречен да на нападаче својим митраљезом оспе
ватру. Један пројектил залутао је и кроз капу прошао је крмара брода на
кога је изгледа и пуцано, да би брод изгубио правац и потописо се. Поред
тога, на саму команду брода пронађено је 11 погодака. Нађена зрна на
броду доказују да су нападачи пуцали из старог оружја и то пушака
српских и аустријских и старог немачког митраљеза...''

У дневнику капетана Стериоса Анндруциса за период 1.5.1944- 30.6. 1945,

у неколико наврата споменут је Стеван Петеј, односно збивањау која је био
укучен:1) ''12.6.1944, понедељак, Оршава- данас у 13 сати је дошао Петеј и
примио брод ''Србија'' (преузео заповедништво од Андруцоса); у 18 сати са
бродом ''Јохан Валнер'' сам отишао у Кладово; 2) 7.6.1945.четвртак- дао
сам оставку на службу. После подне оставка ми је уважена. Увече сам
дошао у Кладово. Брод Остмарк сам предао капетану Петеј Стевану; 3)
18.6.19445, данас увече Аца (син С.Андруцоса?) ми је казао да му казао
Петеј да су ме напали у конференцији јуче, да сам платио две литре вина
да се туче машинвертер Марко Ковачевић са брода Остмарк; 4) 20.6.1945-
данас сам био на кулук, носио сам земље са вагонетима... увече сам се
свађао са Идом (супруга), пошто ми је казала да није требало да дам
оставку на служби код Руса; 5) 26.6.1945-...увече био сам на конференцији
синдикалној и Фрања Бонифачић и Шарац су ме напали, као и први крмар
Анастасијевић Аца, да сам повукао из војске 100 људи и запослио код
Руса''. Везано за реморкер ''Остмарк'' који је била конфисковала Црвена
армија, у архиви Данка Јовановића, Андруцосовог унука, чува се бродски
лист са именима 25 члана посаде, која исписана ''по руски'', почев од првог
капетана ''Андруцос Стериос Спиридонович год.рожденија 1889'', до
''Тошич Анка Ивановна, 1900, пом.кувар''.

Марко Милуновић, високопозиционирани агент енглеске обавештајне

службе, који је пред ослобођење Југославије пребегао у Румунију, тврди да
се средином 1945.г. срео са капетаном Петејом у Турн Северину, Румунија:
''Тражећи њих (браћу Чуберовић), тих дана, сретох на турнсеверинском
пристаништу капетана брода Петеја, старог сарадника, који је чинио
неописиве услуге 67 Корпусу ЈВуО. Сусрет му није био по вољи, али
пристао је да разговарамо. Иза тог разговора почела је наша сарадња,
која је трајала десетак година. Капетан Петеј 'није се могао изговорити', јер
сам га ставио пред свршен чин 'или...или'. Он није био одушевљен тим
договором, али се плашио оног 'или... или', па ми је испричао шта се
дешава у Кладову, по селима, у Крајини, и у целој земљи... Ја му ништа
нисам обећавао, али он није од мене ништа ни тражио осим да га 'чувам, а
он ће ми користити'' (2001, 1-2). У сећањима на поратне дане Милуновић га
још једном спомиње, наводећи да му је један дококумет достављен од
стране Петеја када је он (Милуновић) већ био стигао у Аустрију (20011, 4).

Након окончања Другог светског рата капетан Петеј обављао је низ

одговорних дужноси везано за дунавску пловидбу, поред осталог био је
начелник наутичког одељења Југословенско совјетског дунавског
паробродског акционарског друштва-ЈУСПАД. Из тога периода датира
његов акт ''Упутства агенту по питању саобраћајно- наутичке природе у
ђердапском сектору'', адресиран на Стериоса Андруцоса, одобрено под
бр.2о38 дана 23.8.1947. од стране комерцијалног директора АД ЈУСПАД,
Б.Дермана, уз супотпис главног диспечера Н.Хаднајева. Испод
механографски унетог имена ''Стеван Петеј'' потписао се ћирилицом
''Ст.Петеј''.

Стеван Петеј био је и директор сектора саобраћаја Југословенског речног

бродарства. Из тог периода потиче његов несвакидашњи подухват, сачуван
од заборава захваљујући репортажи у једном дубровачком часопису,
публикованој 1961,у оквиру поднаслова ''О једној невиђеној пловидби'':
''Било је то у хладним данима крајем претпрошле године. Тада је остварен
највећи подухват у историји пловидбе Ђердапом. Велики морски брод
''Циркле''- саграђен у београдском бродоградиллишту Тито- вучен од
тегљача ''Хрватска'' под најтежим хидрометеоролошким условима успешно
је препловио кроз најопасније теснаце и плићаке у Ђердапу. Било је то
3.децембра 1959, када је после три дана пловидбе Дунавом С/С ''Циркле''
стигао у Текију. Био је низак водостај, јака кошава и густа магла. Услови
изванредно тешки. Брод је, ослоњњен на два танкера и вучен од тегљача,
прошао најопаснијим делом Дунава. Никад до тада није Ђердапом пловио
већи брод и шири конвој и никада бродари нису извели већи подухват и
уложили незапамћене напоре, знање и вештину. Опасности од тешких
хаварија биле су толике, да су стручњаци још дуго после сретног
пребброђења чудили се како до њих није дошло. Пловдиба је била почела у
поноћ између 1. и 2.12.1959. Међутим, битка да овај конвој прође низ
Дунав почела је још раније. Преко стотину радника бродоградилишта
''Тито'' у Београду даноноћно, по необично јакој и хладној кошави, 200 м
низводно од Панчевачког моста на Дунаву код Београда, где је брод био
усидрен, завршавали су поједине припреме за пут. ''Циркле'' је заиста
велики брод , дуг 91 м, широк 13, висок 22, а гази воду до 2,30 м. Требало
га је подићи помоћу танкера за читавих 70 цм, да би могао да преплови
спрудове и стене у току Дунава, а нарочито у Ђердапу. Тегљач је закачио
морски брод и караван је лагано кренуо. Недалеко од места где је овај брод
био усидрен, налазио се потопљени брод ''Вулкан'', но вештим маневром
тегаљач је успео да окрене ''Циркле'' и да заплови низводно. Јака је кошава
подизала таласе преко метар и по, но пловни караван под вештим рукама
капетана и кормилара несметано је у ноћи наставио пут. У првим јутарњим
сатима, у Великом Градишту укрцали су се наши пилоти, који су касније
водили сигурном руком брод кроз Ђердап. Кренуло се затим нозводно
према Молдави на румунској страни. У Молдави је доношена одлука, да ли
ће овај караван, досад невиђен на Дунаву- моћи да крене кроз опасан
Ђердап. Одлука није донесена лако, водостај се био знатно смањио. У
месту Дренкова износио је свега 85 цм, што је значило да брод може да
гази свега 1,90 м. Ипак стручњаци који су били на броду учинили су све и
он је подигут помоћу танкера, још више. Одлука је пала- следеће зоре
кренуло се у Ђердап. Поједини канали у Ђердапу широки су свега 35 м, док
је караван био широк 34 м, слободног простора било је дакле свега 1м.
Први испит у Ђердапу успешно је положен. У каналу ''Коронини'' испред
стене Бабакај брод је сигурно препловио. Дошао је у канал ''Стенка''-
причају очевидци- а он има много оштрих кривина. Тегаљач је маневрисао
као чигра и канал је пређен. У малом пристаништу ''Кожица'' караван је
затекла ноћ и овде се заноћило. Пут је наставен у зору. Почињала је још
тежа пловна етапа. Брод је ушао у канал ''Козла'', а на месту Бабице Дунав
прави оштру кривину. Постојала је опасност да снага захуктале воде- која
овде протиче 10-12 км на сат-занесе караван с морским бродом и да га
баци на подводне стене и потпуно разбије. Настали су драматични
тренуци, како нам је касније испричало много учесника тог каравана
постојала је опасност, да прамац пресече челично уже, брод се био својим
прамцем потпуно ослонио на једно челино уже, који је био везан за тегљач.
Брод је можда само за метар сретно прошао поред каменог спруда.
Наишао је опет један веома опасан плићак, који је могао учинити да брод
буде просто распаран од подводних шиљастих стена које су биле удаљене
од његовог дна свега 10 цм. Лаганом пловидбом и то је избегнуто. Кренуло
се затим низводно према чувеним Казанима, али је овде пловидба била
лакша, јер је и вода дубља. Кад су по уверењу свих тешкоће прошле, дошла
је ненадано за свега неколико минута густа магла. Дунав је на том месту
прилично узак, и због непрозирне магле постојала је опасност да се брод
судари с неким другим бродом. Свега неколико минута касније, пошто је
бродска сирена стално продорно пиштала, почела су да звоне звона са
бродова који су стајали крај обала. Било је веома тешко окренути велики
караван. Готово у сасвим невидљивом положају, маневар је ипак извршен,
читав конвој окренуо се узводно, јер друкчије не би могао да се заустави
и да баци ленгере. Била је то критична и ризична ситуација. Није био у
питању ссамо брод- који вреди више од милијарду и по динара, већ и
преко стотину уди који су се на њему налазили. Захваујјући вештини
бродараца, све је добро прошло. Нешто касније кад се магла дигла, конвој
је кренуо према Текији, где се је увечер усидрио. Заповедник тог конвоја
Стеван Петеј, саобраћајни директор ''Југословенског речног бродарства''
изјавио је да је то, највећи и најтежи подухват у историји пловидбе
Ђердапом. Срушени су били сви принципи и правила пловидбе. То
мишљење дели и директор бродоградилишта ''Тито'' и шеф навигације у
Ђердапу капетан Калин и бројни други техички и пловидбени стручњаци.
Сретно је након Текије брод прошао пут на месту где су потопљени стари
шлепови, као и Сипски канал. Бурно поздрављљен, брод је стигао у
Прахово. Све се добро свршило. ''Сциле и Харидбе'' били били су немоћни
пред вештином и задивљујућом смеоношћу ''ђердапских вукова'' (Пасарић
1961, 142-143).
 ИЗВОРИ

Андруцос Стериос, Дневник заповедника Андруцос Стериоса1945.г, збирка

Данка Јовановића Кладово, препис у поседу аутора

Нафтали Бата Гедаља, Дневничке забелешке 1940, рукопис у поседу Весне

Лукић,Универзитет Бристол

Нафтали Бата Гедаља, Два цара и једна краљица, Јеврејски алманах 1957-8,
Савез јеврејских општина Југославије, Београд 1958

http://www.jevrejskadigitalnabiblioteka.rs/bitstream/handle/123456789/401/
jal0321gedaljadva.pdf?sequence=1&isAllowed=y

Драган Витомировић, Енигма Пилетић,специјално издање Тимочке ревије

Зајечар, Мај 2000.

Милан Н. Гулић ДУНАВ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ПОЛИТИЦИ ПРЕМА СОВЈЕТСКОМ

САВЕЗУ (1944-1953) докторска дисертација Београд, 2012

https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:5643/bdef:Content/get

Марко Милуновић, писмо Драгану Витомировићу, од 22.12.2000.г. архив Небојше

Јовића из Брусника, копија у поседу аутора

Марком Милуновић, Почеци титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову, у

рукопису,2001.г, архив Небојише Јовића из Брусника, копија у поседу аутора

Радимир Пасарић, По Дунаву-Од Прахова кроз Сипски канал до Београда,

Знанствени часопис за море и поморство вол 8, Дубровник 1961

file:///C:/Users/eeee/Downloads/21_Pasaric%20(2).pdf

Упутства агенту по питању саобраћајно- наутичке природе у ђердапском сектору,

од 23.8.1947, оригиналу архиви Данка Јовановића Кладово, копија у поседу
аутора

Сећање Данка Јовановића, унука Стериоса Андруцоса, на дедина запажања о

Стевану Петеју, 28.02.2020.г. Кладово, разговор са аутором.
 БЕЛЕ ЛАЂЕ КЛАДОВСКЕ

Организована пловидба људи Дунавом датира још из античких времена а

посебни замах добила је увођењем пароброда у саобраћај. Данас се велика
река користи као пловни пут у дужини 2857 км. Подељена је на географске
секторе: Горњи /од извора до Коморана дужине 1090 км/, Средњи, од
Коморана до Прахова- 1767 км и Доњи Дунав, од Прахова до Сулине 1767
км. На 1170. км пловног пута позициониран је Београд, чије су наутичке
комуникације са јаким граничним, привредним и војним пунктом-
Кладовом-934 км, предмет овог рада.

Импресије Ханса Кристијана Андерсена о пловидби најопаснијим делом

Дунава- Ђердапски теснац- уз вучу брода са српске обале сажете су у
следећим редовима: ''У осам сати били смо у Кладову. Путници и роба
пребачени су у велику, лепо обојену галију са дрвеним кровом. Овде почиње
Ђердап, који већина путника описује као део Дунава којим је готово немогуће
пловити, због снажних брзака. Овде су моћни вртлози гутали чамце и разбијали
лађе у комаде. Около, из речне струје која се пенуша, мрке стене пружају у
ваздух своје пожудне прсте жељне ломљаве, али ми ипак можемо да прођемо кроз
Гвоздена врата... Наш капетан је прешао на прамац брода, који је вукло
педесетак и више Срба, крећући се, полако, стазом дуж реке и потежући конопце
и ланце. Неколико бродића било је привезано уз обалу, па су сироти Срби морали
да скачу, као газеле, с бродића на бродић, да потежу и потежу, а затим да скачу
у своје лаке чамце и, са конопцем око паса, да веслају, вукући и нас и себе,
узводно. Држали смо се сасвим уз српску обалу, јер је у средини реке неколико
водопада. Вода је налетала на прамац брода. Обалу на неким местима чине
ниске, али окомите стене за које су, као за балустраде, конопци причвршћивани,
и за које су се наши Срби држали, и тако савлађивали речну струју. Кад би се ове
препреке премостиле, они би поново искакали на обалу, а онда би наша лађа
ишла као пароброд, савлађујући брзу реку... Наш храбри капетан стајао је за
крмом. Лађа се љуљала као љуска и нестајала у облаку капљица и водене пене...''
(Чукић, 1985, 110-111). Па ипак пловидба овим делом реке била је велик
изазов како пословним људима, тако и политичарима и истраживачима, на
крају и обичним путницима што су желели на најбржи начин доспети до
својих одредишта.

Прво Царско- краљевско дунавско паробродско друштво- ДДСГ почев од

тридесетих година 19.века улагало је значајна средства у организовање
пловидбе реком у комерцијалне сврхе- од Централне Европе, преко делте
Дунава, до Цариграда и Мале Азије (Делић 2019, 58). Према М.Пауновићу
1836.г. саобраћај се одвијао паробродима ''Панонија'' и ''Арго'', 1834. ДДСГ
отворио је сталну линиjу Беч- Оршава, наредне године и Беч-Галац (1970,
591). Како је највећи пловидбени проблем- сектор Ђердапа, био велика
сметња безбедности саобраћаја, ''путници са севера долазили су
паробродом до Дренкове /касније и Оршаве/, одакле су мањим пловилима
или сувоземним путем ишли до Оршаве и даље до Скеле Кладовске, на
влашкој територији, где би се поново укрцали на пароброд'' (Делић, 65). На
Горњем Дунаву, што је у то доба укључивало речну трасу до Дренкове или
Оршаве, 1835.г. било је превежено бродовима ДДСГ 14.444 путника, на
Доњем свега 332, 1845.г. било је 785.444 путника на Горњем Дунаву а 8151
на Доњем, да би шест година доцније 1851.године те цифре износиле:
Горњи Дунав 1.414.800 људи, Доњи Дунав-16.934 (Делић, 67). Цена карте
на линији Цариград- Беч одговарала је суми од 312 ''најнижих бечких
радничких дневница'' (Делић, 67).

Феликс Каниц је у периоду 1862-1894 четрнаест пута путовао кроз

ђердапске казане: ''...И сваки пут ме је величанственост призора толико
очаравала да су ми пред тим дубоким утисцима бледеле чак и незаборавно
лепе слике раскошног тока Рајне. Јер људска рука је у Казану само
незнатно нарушила величанствену лепоту јединствене, целовите
природе...'''(1987, 514). У једној од таквих ''експедиција'' након проласка
кроз Гвоздена врата маленим чамце, Каниц се ради даље пловидбе узводно
укрцао на француско-српски пароброд који није обиловао конфором. За
почетке дeловања ''Друштвa француско српског'' веома је значајна била
улога Фрање Франасовића, прво службеника тршћанског Lloyda у Земуну,
потом Erste Donau-Dampfschiffahrts-Gesellchafts, аустријске превозничке
фирме на Дунаву (Гопчевић, 1888, 456), током живљења у Оршави постао
је човек од особног поверења српског кнеза Милоша Обреновића. Године
1858, приликом кнежевог повратка из Влашке на престо, лично га је
превезао Дунавом у Србију. Већ 1860.г. он постаје српски држављанин и
службеник. Иницијални акт упућен Совјету садржао је одреднице:
''Правитељство наше потребује једно лице које ће се употребити да пази на
лађе Друштва Француско- српског и контролира рачуне лађарске за које
правитељство наше јемствовало је интерес од 5 на 100 на капитал од 2
милиона франака и за које контролирање наше правитељство способно
лице нема, а сем тога речени Франасовић може се и за друге по струци
трговине и пловидбе река наших тичуће се послове као вештак за мненије
упитати и употребити'' (Пауновић, 1970, 654), Кнежевим указом 285 од
10.2.1860 установљено је звање ''изванредног чиновника по струци
пловидбе у попечитељству финансија'' са годишњом платом 500 талира, и
на тај положај именован Фрања Франасовић. ''Француско-српско'' друштво
основано је са циљем ослобођења Србије од аустријског монопола на
Дунаву али план о увођењу француских пароброда на дунавским линијама
није резултирао већим успехом: друштво је престало са пловидбеним
активностима, па је Фрања Франасовић 1862.г. упућен да у Галцу за Србију
купи паробород, у вези чега управо он потписује купопродајни уговор за
''Делиград'', раније '''Piacenzza''. Након тога Франасовић постаје ''референт
по струци пловидбеној у административном одељењу министарства
финансија''. Априла 1863. лично је ''ради надзирања при проласку
државног пароброда преко Ђердапа'' путовао ''Делиградом'' од Београда до
Кладова .

Поводом седамдесетогодишњице враћања тврђаве Фетислам Србији,

5.3.1937.г. београдска ''Правда'' публиковала је сећање Јована П Радовића
на пролаз крај кладовске обале брода који је кнеза Михаила Обреновић
превозио ка Цариграду, затим и о приспећу кнеза из Цариграда, коначно о
предаји Фетислама: ''Давно је било. Памтим као да се јуче десило. Био сам
ђак трећег разреда основне школе у Кладову. Учитељ Михаило
Атанацковић (доцније намесник у Кладову, брат Јована Атанацковића,
ђенерала) рече нам: Децо, сутра раније дођите у школу чисти и лепо
обучени. Тако је и било. На Дунавској обали пред Кладовом, код ''бандере''
(која је служила за истицање српске заставе приликом појединих
свечаности), силан свет. Ми ђаци, са учитељем упарађени, комплетна
Кладовска циганска музика - виолиниста. Даље, од ''бандере" до близу
града, упарађен један батаљон српских јунака ''љуте пешадије". На челу
батаљона: трубачи и добошари са првим ађутантом, мојим пок. оцем
Петром Ш. Радовићем - Бокељцем на коњу вранцу. Пред батаљоном
командир Антоније Ђорђевић-Буртић ''бркајлија" и други ађутант Ђорђе
Вулчевић. Тако ''вољно" стајали смо скоро два сата. Нешто се очекивало.
Наједаред чу се нечији глас: ''Ено, пуцају прангије код Сипа. Ено је, изашла
већ из Ђердапа. Сви до једног уперисмо радознало погледе ка Ђердапу,
одакле нам се пуном паром приближаваше једна лађа. Затим и код
Џеџераца и Кладушнице увелико одјекиваху пуцњи прангија. Кад се лађа
приближила Кладову до више града, онда су почеле и наше прангије да
дејствују. Командир Антоније нареди батаљону „мирно", а свет се поче
упарађивати. Од града, лађа поче врло полако да плови нашом обалом
докле год је пролазила поред Кладова. Лађа је била плитка са четири точка.
Такве плитке лађе бејаху тада две код Оршаве, нарочито због Ђердапа -
кад је мала вода. За једну памтим да се звала ''Тахталија". Ол када је
прављен на Ђердапу канал седам година, 1890 -1896, од тада нисам више
видео ту лађу. Када је та плитка лађа била према граду, командир нареди
батаљону да ставе пушке ''пред прса". Затрешташе трубе и добоши;
свирачи засвираше, а прангије силно грунуше. Кад је лађа стигла и полако
пролазила обалом према Кладову, онда је и свет цео викао: Живео! Ура!
Срећан пут! До виђења!. На палуби лађе били су тројица. У средини Кнез
Михаило у војничком оделу -познавао се добро- и руком је поздрављао
војску и народ. Пошто тако полако лађа прође Кладово, тада пуном паром
крену средином Дунава и оде низводно у правцу Цариграда. После
извесног времена на обали кладовској стање исто: војска, народ. Лађа
друга, али већа, долази са кнезом узводно и стаде пред градом
''Фетиславом". Из лађе изиђе један униформисани турски великан, за кога
рекоше да је паша, у чамцу двојица веслача одведоше га у град. Лађа је
чекала. После пола сата, онај турски великан, врати се истим чамцем у
лађу. Одмах затим лађа пуном паром крену уз Дунав Београду. На
неколико дана после тога Турци су изашли из града. Са једном четом наше
јуначке војске одмах је у град ушао онда војни капетан Милутиновић...'' На
тај начин заокружен је политички и привредни амбијент за потпунију
контролу пловидбе овим делом Дунава од стране српске кнежевине.

Путник је 6.априла 1893.г. пловидбу од Београда ка Кладову овако описао:

'' Четвртак изјутра- полазак на Ђердап. Укрцање у пола шест на
''Фијуму'', велику и лепу аустријску лађу с пространом крмницом, салоном,
трпезаријом, кабинама. Има нас прилично. Путовање се не може описати;
током једне посете Ђердап се не може видети. После вожње кроз равницу
по којој се Дунав раширио у бескрај, наилази се на планинску препреку која
се одједном пење на 600 до 800 метара, па се чини да се у њеном подножју
Дунав мора зауставити. Јер, не види се никакав излаз, никаква пукотина
кроз коју би могла да протекне та изузетна количина воде која вам
ствара илузију мора. Ипак, ту је пролаз Бабакај чуван неприступачни
рушевинама једне велике и старе тврђаве из дванаестог века: Голубац са
девет кула. У једанаест сати залазимо у теснаце, потрајаће до пет; то је
непрекидан низ чудесних пејзажа, река се наизменично гуши међу
окомитим стенама, овде ољуштеним и жутим као пешчане дине, тамо
покривеним шумама у ово доба године љубичастим, а онда опет слика
читаве историје земље по геолошким слојевима: црвени, сиви, модри,
плави, жућкасти, бели, извијени, испресавијани, оштрица наједном
очврслих; гдегде настају огромна језера уоквирена планинама блажих
падина, на којима се као по спратовима ређају куће, ретка села, језера
савршено спокојних вода, језера увек потпуно затворена. И кроза све уже и
све дивљије пролазе река истиче из корита, и тако све до оног огромног
теснаца, Казана, који се протеже километрима дуж стрме литице 800
метара високе. Метсимично багери, бушилице, моћни вирови реке и
шикљање пене означавају место спапова; они су данас утопљени у водама;
требаће још времена, још хиљаде година, да их Аустрија уклони, као што
се обавезала на Белринском конгресу. Лети, кад су воде ниске, путници и
роба неизоставно се прекрцавају на брод са малим газом. (Мале, 1999, 150-
151). Бродом је краљ Александар Обреновић дошао у Кладово 7.маја
1893.г. по старом календару ради сусрета са мајком, краљицом Наталијом
која је лађом њему у сусрет допутовала са Доњег Дунава. Сусрели су се у
реону Брзе Паланке, вративши се у Кладово ''и у засебне квартире
сместили'' . 10.маја ''прегледали су радове на Ђердапу да би сутрадан у 2:30
пошли из Кладова- мајка у правцу Турн Северина, син за Београд где је
стигао, након ноћења у области Доњег Милановца, у среду 12.маја око 5
поподне (Мишковић, 2, 360-361). У краљевој пратњи налазио се и Драгутин
Франасовић, министар војни, син дунавског капетана Фрање Франасовића,
носилац низа српских и иностраних одликовања, међу којима Ордена
италијанске круне, Ордена легије части, Ордена гвоздене круне.

Следећи Каница, од пловила ''Француско српског друштва'' драстично су

се разликовали пароброди ДДСГ: ''Нарочито на палуби раскошно уређених
експресних бродова Дунавског паробродског друштва путнику се чини као
да је ударцем чаробног штапића пребачен у неки пловећи хотел са језера
Комо или са Рајне...Са снагом конструкторског ума бродоградитеља
удружио се префињени укус декоратера да би у будоарске кабине, и
одвојене салоне за пушење, плес, игру и ручавање, које тако радо посећују
лепе жене румунских бојара, унео све елементе високог конфора'' (1987,
529).Импресије са пута од Београда до Кладова Иво Андрић описао је у
приповести ''На лађи'': ''На свима нашим путничким лађама које плове
Дунавом има једна нарочита атмосфера. Ту се наша сељачка стога и
наивна једноставност видно меша са оним турским и влашким што још
живи у нама и око нас. Неколико сати спорог пута, и ви сте потпуно на
отровном Леванту где кафа, алкокохол, дуван и чулност нижих облика
стварају засебан свет споре мисли, мутног осећања и немирна али
непокретна духа...Дуго сам слушао два Циганина- тромпета и виолина-
који су се одједном јавили, као да су пали на лађу, и свирали и певали час
мађарске мелодије и бечке валцере, час босанске и македонске песме са
шабачким изговором...'' (Андрић, 1963, 101).

Почетком XX века у Кладову је функционисала бродарска агенција чији је

власник био Филип ла Ренотијери де Ферари/1850- 1917/ рођен у Паризу,
од оца Рафаела де Ферари, богатог племића за кога се говорило да је
његово ''пола Ђенове'', финансијера железничке линије Париз- Лион-
Марсељ, и мајке Марије де Брињол /нећака принцезе од Монака и кћер
амбасадора Сардиније у Паризу/. Након очеве смрти усвојио га је
аустријски гроф од Ренотјере фон Кригсфелда. Сматран је власником
највреднијих збирки ретких поштанских марака и новчића. Упамћен је
као дародавац новчаних прилога, књига за одличне ђаке и одеће и обуће
за сиромашну децу, а летопис православног храма Светога Георгија
Победоносца помиње га са назнаком: ''посетилац и приложник Филип
Ренотиер- Француз из Париза''. Поред, за овдашње прилике врло лепе
зграде са просторијама за привремени смештај бродараца који чекају на
замену смена и укрцај- искрцај бродских товара, његова агенција имала је
плац са складишним простором за вино у бурадима, тзв.пивницу и
директан приступ Дунаву. Располагањем својом имовином за случај смрти,
Ферари је завештао легат у корист општине Кладово но стицајем околности
настојања да се реализује нису уродила плодом. Имајући у виду стање
земљишних поседа, верификовано кроз катастарску јавну евиденцију-
детаљне скице и листове вароши Кладово формиране 1936.г, врло је
вероватно да се ради о објекту који је након Фераријевог одласка из Србије
прешао у власништво фамилије Јоцковић. На једној панорамској
разгледници Кладова начињеној од авионског фото- снимка из положаја
изнад месног православног храма у другој половини тридесетих година
прошлог века, јасно је видљива некадашња Фераријева велика зграда у
''Дунавској 15'' као и кров привредног објекта уз западну границу, са ужим
крајем ослоњен на граничну линију парцеле 164/1 у Дунавској улици.
Током Првог светског рата српски бродови били су конфисковани а део
флоте је, попут Цара Николе био потопљен да не би пао у руке непријатељу.
Након окончања рата бродови су за Радујевац пловили из Београда два
пута недељно- уторком и суботом (Соковић, 290). На основу извештаја о
стању воде у нашим рекама листа ''Бродар'' из 1921.г. сазнајемо да су на
релацији Београд-Радујевац пловили ''Карађорђе'', ''Краљ Петар'' и ''Војвода
Мишић''. Зенит је путнички саобраћај на југословенским рекама достигао
1930.г. када је превезено 4 милиона путника, укључујући и редовне линије
Београд-Беч (само у летњим месецима), Београд- Радујевац, Београд-
Велико Градиште, Нови Сад-Вуковар и Београд-Стара Кањижа (Соковић,
290).

Мало кладовско пристаниште, сагласно одлуци Министарства финансија

од 4.3.1922.г. доносило је локалној заједници- општини- приходе за
''пристајање пароброда у току једног дана једанпут или више пута у току
једног дана- 10 динара'' (Глигоријевић 1999, 76). Учешће југословенских
бродова у међународној пловидби Ђердапом у периоду 1925-1928.
варирало је између 32,6% 1925, до само15% 1928. (Глигоријевић 1999, 77),
Највећи број пристајања забележен је маја 1922- 92, међу којима су од
путничких бродова најчешћи ''Карађорђе'', ''Србија'', ''Војвода Мишић'',
''Краљ Петар'', ''Триглав'', ''Драч''. (Глигоријевић 1999, 76). Хроничар је
забележио да је најрадије виђан брод у Кладову ''Карађорђе'', који је
довозио излетнике из Београда, са поласцима почев од априла месеца, из
Београда у 6 изјутра и приспећем у Кладово у 17:30. (Глигоријевић
1999,77). Престижно је било бити лађар: ''У Кладову живи један добар део
становника лађара, почев од неколико заповедника бродова до обичних
матроза којих, свакако после Београда и Смедерева овде има највише на
Доњем Дунаву. Од ових лађара има доста мештана или са територије
среза, али исто тако има велики број странаца лађара који су се
настанили ту као на згодној саобраћајној тачци. У поратним годинама,
маса од ових странаца- лађара оженили се кладовским девојкама и због
такве женидбе многи су се настанили у Кладову јер није било лако одвући
жену из средине у којој се она родила и пребацити је је у мужевљевом крају
да тамо живи више сама пошто је муж вечито одсутан због природе своје
службе. Па кад већ таква жена мора да живи више без мужа, онда се
нашло за опортуно да бар има то задовољство и остане у свом родном
месту. За многе такве лађаре- странце, чиновнике и друге службенике,
Кладовљани су им прорекли: да само ако су појели главу од кечиге у
Кладову они се ту могу и морају оженити. И за дивно чудо, када се
посматра овај део времена од 20 година поратног живота, и пронађе
огроман број закључених бракова између кладовских девојака и странаца,
констатује се да је ова изрека, макар колико шаљива била, добила
потпуну примену.'' (Јовановић, 1938, 49). Овде се и данас са пијететом
спомињу имена бродских капетана и официра ''странаца'': Стериоса
Андруцоса, Бошка Југовића, Ђорђа Утовића, Зорана Швајнера, Јована
Аврамовића, Владимира Самарџије, Живка-Жике Живковића, Радисава
Симића, Миодрага-Милета Станковића, Спасоја Бељинца, ''Сонија''
Иванова... раме уз раме са ''домаћим''- Петар Матејевић, Ђорђе
Трандафиловић, Љубиша Буртановић, Зоран Швајнер, Илија Марићевић,
Драган Јовикић, Драгомир Богдановић, Велимир Матејевић, Богосав
Ђорђевић, Блажа Тодосијевић...

01.11.1933. Београдске општинаке новине донеле су текст: '' Дирекција

речне пловидбе спрема за идућу сезону још веће погодности и повластице.
Унутрашњост- Београд – Ђердап. Један од најлепших и најромантичнијих
предела наше земље је Ђердап, којим се, кроз гребење, брда, клисуре и
насмејана зелена острва пробија у вировима и пени Дунав, највећа средње-
европска река. Ђердап почиње код Голупца, на непуних 135 км. низводно
од Београда, а завршава се пред Кладовом, на неких 240 км. од Београда.
Ђердап, са својим казанима, теснацима и свом својом величанственом
романтиком протеже се скоро пуних 100 км. Вожња кроз Ђердап траје
низводно око 5, а узводно око 8 и по сати. Тај јединствени пејсаж морао би
бити један од циљева сваког југословенског туристе, а нарочито излетиште
Београђана. До сада је Речна пловидба одржавала недељну шетну пругу
кроз Ђердап, са 50% повластице на вожњи. Брод је полазио из Београда
суботом у 22 часа, недељом у јутро пролазио кроз Ђердап низводно до
Кладова, затим продужавао до Радујевца, понедеоником у јутро кретао
кроз Ђердап узводно и враћао се у Београд у понедељак у 21:25 часова.
Мада је одзив путника био добар, ипак ова туристичка пруга није била
особито повољна. Путник је требао да проведе на броду пуних 48 часова,
да плати два доста скупа преноћишта (или да проведе две непроспаване
ноћи), поред дводневне исхране на броду, што је све укупно, и поред
повластице на вожњи, претстављало велики издатак. Директор Речне
пловидбе г. Бора Стевановић, који посматра питање туризма на нашим
рекама на сасвим нов и правилан начин, намерава да у идућој сезони
измени ред вожње на овој туристичкој прузи, тако да би шетни брод
полазио из Београда суботом у подне. Истог дана увече стизао би у врло
лепо и романтично место Голубац, са старим историјским градом, где би
излетнике очекивала атракција у једном ресторану на води, и где би се
остајало до зоре. У зору брод би кренуо кроз Ђердап и пре подне стизао у
Кладово. Ту би излетнике опет очекивало купање, одмор и шетња кроз
варош. Око подне брод би кренуо натраг и стизао у Београд понедељником
у јутро, благовремено за почетак рада у радњама и надлештвима . Поред
ове врло лепе идеје, ми предлажемо завођење још једног недељног шетног
брода за ђердапску пругу, који би полазио из Београда недељом пре подне,
стизао у Кладово недељом у вече, враћао се из Кладова понедељником у
јутро и стизао у Београд истог дана у вече. Овим би укупно трајање
путовања било прекраћено на 38 часова, а на путу проводила би се свега
једна ноћ. Најзад, све шетне туристичке карте требале би да буду
комбиноване са возовима из свих крајева унутрашњости, преко Београда,
и са задржавањем излетника у Београду. ''
15.маја 1934.г. Дирекција Речне пловидбе увела је ''свакодневну пругу''
Београд-Кладово- Т.Северин- Радујевац. Бродови су полазили у 14:30
сати, док је недељом саобраћао ''експресни брод'' са поласком у 31:30. У
Кладово су стизали у 9:15 сати, Турн Северин 9:30, у Радујевац у 14:25. На
повратку кретали су из Радујевца у 18 сати и из Прахова у 22:30; у
Т.Северин стизали би у 3:35, у Кладово у 10:15. Наведени експресни брод
недељом пловио је на линији Беч- Београд- Кладово- Т.Северин. Изузетке
су чинили ''ради потпуне удобности најмноогобројнијег дела излетника на
Ђердапу'' путнички брод је суботом полазио из Београда у 14:30 и
саобраћао само до Кладова, одакле се враћао недељом у 10:15. Петком је од
Београда до Радујевца саобраћао ''мешовити брод са другом и трећом
класом који и недељом и понедеоником одржава везе тога излетничког
брода као и експресног брода са станицама од Кладова до Радујевца и
обратно, тако да се и у те дане има саобраћај до Радујевца само са
прелазом из Кладова из Брода у брод''. Само након 2 дана, 16.5. ''Правда''
доноси велики чланак ''Речна пловидба први пут данас пушта експресне
бродове на линији Беч- Турн Северин'' са акцентом на околности : ''Сада
Речна пловидба почиње другу пословну годину, на новој основи, у новом
комерцијалном духу у погледу речног саобраћаја.'' У чланку публикованом
20.5.1934. појашњено је да брод Беч- Београд- Турн Северин има везу са
путничким бродом румунске речне пловидбе за Рушчук, Ђурђево, Браилу и
Галац; путовање од Београда до Т. Северина у првој класи кошта 148,50
динара, у другој 99, у трећој 79 динара; засебне луксузне и обичне одаје за
преноћиште коштају од 8 до 140 динара, сва даља постеља по 40 динара;
појединачна постеља под палубом-35 динара за једну ноћ. Мени- доручак,
ручак и вечара стаје 43 динара ''велики'', а 31 динара ''мали''. Радујевац је
означаван као крај односно почетак путовања будући да је био последње
низводно српско пристаниште на Доњем Дунаву.

Кладово је у специјалним приликама, попут састанка представника земаља

чланица ''Мале Антанте'' – председници влада Југославије, Чехословачке и
Румуније 17.јуна 1937.г, било домаћин ''сусрету на води''- на путничком
броду ''Карађорђе'' и румунском луксузном броду ''Краљ Карол Други'':

Јутрос се на Дунаву, западно од Кладова, појавила специјална лађа

„Карађорђе" којом је пошао у сусрет својим колегама, претседницима
влада Чехословачке и Румуније, претседник југословенске владе г. др.
Милан Стојадиновић. Г. др. Стојадиновић, као што смо већ раније јавили,
уговорио је састанак са премијерима држава Мале антанте на Дунаву,
код Кладова. Целе ноћи секао је наш репрезентативни брод „Карађорђе"
дунавску површину, на путу у сусрет државницима Мале антанте. И
стигао је у Кладово јутрос нешто после седам часова. Бродом су
допутовали са претседником владе г. др. Стојадиновићем шефови
кабинета претседника владе и министра иностраних послова г. г. др.
Гашић и др. Протић... Мала варош на источној граници наше државе,
Кладово, била је искићена заставама. Била је сва у свечаном руху, јер је
требало дочекати државнике Мале антанте. Пристанишге у Кладову
било је такође искићено заставама и зеленилом. А преко, на другој страни
Дунава, налази се румунска варош Турн Северин, последња железничка
станица до које су дошли возом јутрос претседник чехословачке владе г.
др. Милан Хоџа и његов румунски колега г. Татареску... Готово у исто
време кад је стигао претседник владе г. др. Стојадиновић у Кладово,
допутовали су у Турн Северин спрецијалнцм возом претседници
чехословачке и румунске владе г. г. Хоџа и Татареску. Премијерима
Чехословачке и Румуније приређен је У Турн. Северину срдачан дочек. У
Кладову су у међувремену биле манифестације становништва
претседнику југословенске владе. На станишту сакупила се маса народа у
животтисној народној ношњи. Претседника владе дочекали су народни
посланик за Срез клључки г.и Љутица Димитријевић, претседник
Кладовске општине г. Миленко Гуцић, претседник Трговачког удружења у
Кладову г. Јаков Лазаревић, чланице Кладовског женског друштва и
многобројни народ. Ученица основне школе Вера Вучковић предала је
претседнику југословенске владе букет цвећа. Претседник Кладовске
општине г. Гуцић и трговац г. Јаков Лазаревић поздравили су претседника
владе г. др. Стојадиновића говорима у којима су му пожелели
добродошлицу. Претседница женског друштва г-ђа Александра Лазаревић
поздравила је претседника владе речима: - Добро нам дошли, господине
претседниче Краљевске владе. Желимо да понесете најлепше успомене из
срца Тимочке крајине и романтничног Кладова... На пристаништу у Турн
Северину налазио се у међувремену укотвљен румунски луксузни брод
„Краљ Карол Други". Командант брода очекивао је долазак г. г. Татареска
и Хоџе са железничке станице. па да изда заповест за полазак брода са
румунске на Југословенску обалу. Г. г. Хоџа и Татареску убрзо су стигли на
турн-северинско пристаниште и одмах затим укрцали се у брод. Мало
касније брод је кренуо према Кладову на југословенској обали. Велика
румунска луксузна лађа пришла- је одмереним темпом штеку кладовског
пристаништа на коме су се налазили претседник југословенске владе г. др.
Стојадиновић, чланови његове пратње и најугледније личности из Кладова.
Г. г. Хоџа н. Татареску, у тренутку када је одређени лађар бацио алку на
штек, налазили су се на предњем делу брода „Краљ Карол Други". Њих је
поздрављао народ са пристаништа; они су -одговарали махањем руку...
Пошто је лађа сасвим пристала, из бачен је на штек привремени мост, па
су из лађе дошли на штек г. г. Хоџа и Татареску и срдачно се поздравили
са претседником владе г. др. Стојадивовићем и члановима његове пратње.
Народни посланик г. Љутица Димитријевић поздравио је државнике Мале
антанте добродошлицом. Г. г. Стојадиновић, Хоџа и Татареску отишли су
са штека на обалу и разгледали околину пристаништа. Мало затим они
су се укрцали на румунски брод „Краљ Карол Други". Велика сирена овог
луксузног брода објавила је полазак према Ђердапу. Брод је кренуо узводно.
На његовој палуби налазили су се претседници влала држава Мале
антанте. У пратњи брода „Краљ Карол Други" били су три реморкера.
Један реморкер. „Србија", припада јутословенској застави, други
„Сватоплук" припада Чехословачкој, а трећи „Дечебал" припада румунској
застави. Пратња ових реморкера имала је, према томе, и известан
симболички значај. Претседници влада држава Мале антанте, у току
вожње бродом кроз Ђердап, расправљаће о питањима која су сада на
дневном реду и у центру интересовања држава Мале антанте. ''

12.9.1937.г. објављен је Ред вожње Речне пловидбе Краљевине

Југославије /која је у то доба располагала са 17 путничких бродова/ за
1937.г. имао је линије путничким бродом на релацији Београд- Смедерево-
Радујевац, са поласком из Београда понедељком и уторком у 13 сати и .
Београд- Кладово- Турн Северин- Радујевац са поласцима из Београда
уторком и суботом од 20 сати.

Кладову је, много више него другим местима брод био прозор у свет:
''Многи који не познају прилике у Кључком срезу запитаће, па шта ће вама
жељезница када је територија среза заобручена Дунавом као воденим
путем. На ово питање постоји кратак одговор. За 6 месеци летње сезоне
имамо два пута недељно путнички брод; 3 месеци пролећно- јесење сезоне
имамо једаред недељно, и најмање 3 месеци зимске сезоне немамо никакав
саобраћај већ морамо живети одвојено од целог света.'' (Јовановић, 1938,
15-16). Непостојање саобраћајних веза Дунавом, зависно од временских
прилика понекад је ''због оштре зиме и леда'' трајало и по пет месеци
(Глигоријевић 1999, 75).

Током 1939.г. у функцији су биле линије: путничке- почев од 1.маја Беч-

Београд- Т.Северин- Лом, полазак из Беча у 8 сати, из Лома у 17 и 30;
Београд- Кладово. Т.Северин- Прахово- Радујевац- Лом, из Београда до
30.4. уторком у 21 сат и суботом у 23:25,а од 1.маја уторком у 21 час и
четврком у 23:25; шетна линија Београд- Кладово од 21.маја из Београда
суботом у 21 сат, повратак из Кладова понедељком у 3:30. Током
хришћанском празника ''Духови'' Дирекција Речне пловидбе ''да би
омогућила излете заинтересованој публици'' пустила је у саобраћај
излетничке бродове ''на пругама'' Београд- Кладово- Прахово из Београда у
суботу 27.5.1939. Наглашено је и да излетници могу користити експресни
брод пруге Београд- Лом за излет од Београда до Текије и обратно, полазак
из Београда у суботу 27.5.1939.г., повратак у Београд у недељу у 23 сата.
Цене викенд карата Београд-Прахово износиле су: за 1.класу-174 дин, за
2.класу 116 динара и за трећу класу 92,50 динара. 30.марта 1940.
Дирекција Речне пловидбе отворила је линију Београд- Велико Градиште-
Кладово- Радујевац двапут недељно /суботом и уторком у 21 сат, по реду
пловидбе из 1939/.

Статус сигурног пута овај крај требало је да има и почетком нацистичких

прогона зачетих на тлу средње Европе у освит Другог светског рата.
Нарочито после ''аншлуса'' Аустрије, бројне групе јеврејских становника
средње Европе потражиле су спас исељавањем у Палестину или САД.
Изузетно важан правац исељавања европских Јевреја пред притисцима
немачких власти ишао је Дунавом до Црног Мора, а потом даље
Средоземним морем до Палестине. Поред осамдесетак бродова углавном
регистрованих у Панами, Грчкој, Румунији и Бугарској /бугарски бродови
у интервалу 1.8.1939- 22.5.1944- ''Рудничар'' у четири наврата, ''Марица''
двапут, ''Беласица'' и ''Пенчо'' по једном/, у подухватима превоза јеврејских
избеглица из средње Европе учествовали су и бродови који су пловили под
југословенском заставом. Забележено је да су бродови Југословенске речне
пловидбе ''Краљица Марија'' и ''Цар Душан'' 4.маја 1939. године прошли
поред Кладова ''са Еврејима из Чешке''. Један од важнијих актера
спасавања великих група избеглица био је кладовски Грк Стериос
Андруцос. 9.октобра 1939. године капетан Андруцос са бродом ''Краљица
Марија'' упутио се у Братиславу где је 20. октобра укрцао групу од 361
Јевреја на путу за Палестину. После више од месец дана, 26.новембра
1939.г. на ушћу Дунава у Црно Море, путници са ''Краљице Марије'' успели
су да се пребаце на прекоморски брод који их је одвео до коначног
одредишта . По други пут Андруцос је ангажован на пребацивању
Јевреја из Беча 13. децембра 1939. Радило се о групи 1000 становника
Беча, Берлина, Гдањска, који ће код Бездана бити укрцане на три
југословенска брода ''Цар Никола II'', ''Цар Душан'' и ''Краљица Марија''.
Транзитне и усељеничке визе нису биле прибављене, а тешко се могао наћи
прекоморски брод за прихват избеглица код Сулине. То је резултирало
одлуком да се конвој из последње српске луке Прахова 31.12.1939.г. врати
у Кладово, ''на крај света''. Из овдашњег зимовника бродови са
избеглицама тек крајем марта 1940. године премештени су на локацију уз
само насеље, када им се придружило 180 лица приспелих из Немачке. Као
избеглице из Немачке представило се и двадесетак младих југословенских
Јевреја, родом из Босне. Априла је у Кладово стигло још двадесеторо
пољских Јевреја, па је групу избеглица чинило око 1200 људи. Међу
последње трагове Јевреја ''Кладовског Транспорта'' у подунавском
градићу, убраја се писмо Валтера Клајна од 14.9.1940. године, које указује
и на могући разлог пресељења из Кладова у западну Србију: ''Данас
поподне у граду су се појавила два СС-овца у униформи, који су сишли са
једног немачког брода усидреног преко ноћи. Брод је предвиђен за
наводни транспорт Руса у њихову домовину и да поведе Немце са собом.
Требало би да сутра настави пут. ''

За путовање Дунавом узводно релација између Кладова и Београда

коришћена је и у сврхе остварења немачког плана насељавања
фолксдојчера из Румуније у средњу Европу, нарочито у Пољску-њихов
транспор имао је значајне успутне пунктове у Прахову и Кладову.
Додатни протокол немачко- совјетског пакта о ненападању 23. августа
1939.г. чинио је потпору закључењу уговора о враћању фолксдојчера
након што је Румунија 27. јуна 1940. године, под притиском немачке
владе, прихватила ултимативни совјетски захтев за уступање Бесарабије и
северне Буковине. Немачко- совјетски ''договор о пресељењу становништва
немачког порекла са територије Бесарабије и северне Буковине у немачки
Рајх'' потписан је 5. септембра 1940. године. Транспорт је ишао Дунавом
до Прахова и Земуна, где су уз југословенску помоћ уређени логори за
њихов прихват, док је Кладово одређено као успутно место за пристајање
бродова са фолксдојчерима.

Подухват достојан дивљења извео је капетан Стеван/Стјепан Петеј,

управитељ кладовског зимовика бродова, током боравка јеврејских
изгнаника на три путничка брода Југословенске речне пловидбе. У
зимовнику је, изузев бродова и њихових посада, силом прилика у условима
критичним за преживљавање, било смештено и око хиљаду држављана
Аустрије, Немачке, Пољске, Словачке, Чешке /''Кладовски транспорт''/.
Околности преживљавања, везано за болест дечака- избеглице, садржане су
у дневничким белешкама Нафтали Бата Гедаље, који је описао и акцију
спашавања живота једног детета, његовим превозом преко готово
залеђеног Дунава, ради хируршке интервенције у Турн Северину:
''Катастрофа је неминовна ако се још током данашњег дана не изврши
операција над малим Рамијем'', рекао је др. Weitz, пригушено и тихо, када
је бледа и замишљена лица ушао у собу... Озбиљност ситуације малога
болесника, која може добити и трагичне акценте, а и колегијална
солидарност, је још више појачавала забринутост др. Weitzа, а и свих нас
осталих, који смо имали ма какав удео у том послу. То би био први смртни
случај, који би имао врло трагични одјек на расположење људи у целом
транспорту...Претресане су све могућности, које би дошле у обзир. Одлучно
је одбачена могућност, која се показала на први поглед као најлакша и
најреалнија. Да се Рами са мајком пошаље у прву најближу болницу у
Неготину, Зајечару или Нишу. –Чак, када би било места у поштанским
колима, која су саобраћала два пута недељно, тешко да би мали болесник и
његова мајка издржали пут од око 56 километара, до прве железничке
станице, у отвореним саоницама. У околини се појављује и дивљач. Поред
тога и друге непремостиве тешкоће. Недеља је. Не ради се у државним
надлештвима. Треба добити одобрење за излаз из зимовника, пошто је
транспорт ''у транзиту'' без икаквих виза на међународној реци! Време и
даље неумитно пролази. Сваки минут нам је драгоцен. Може нас и мрак
изненадити... И дошло се до фантастичног закључка да нас најкраћи и
најбољи пут води у Турн Северин. На почетку нисмо били ни свесни, какве
нас све многоструке тешкоће очекују. Па то је друга земља, нама страна,
непознати свет. Ко ће примити болесника из друге земље... И још се ради о
људима немачког држављанства, који су се са тешком муком извукли из
хитлеровског пакла, а ти исти Немци се налазе у Румунији. Треба урадити
исправе за прелаз преко залеђеног Дунава... Захваљујући солидарности
капетана брода ''Кајмакчалан'' Стевана Петеја, мали Рами транспортован
је преко делимично залеђеног Дунава, до Турн Северина, где је успешно
оперисан.'' (Гедаља 1940, 14). Ово није био једини вредан респекта гест
Стевана Петеја у односу на јеврејске избеглице смештене у бродском
кладовском зимовнику: ''Сем флотиле, само је ''Кајмакчалан''-највећи и
најјачи тадашњи ђердапски брод, око 1500 коњских снага- био под паром.
Он је био на челу зимовника. Својим огромним гвозедним ''лопатама''
вршио је ситна померања у месту, да лед не притисне бродове. Нешто
слично, као кад деца скачу у месту, преко конопца ''Кајмакчалан'' и његов
увек весели и симпатични 28- годишњи капетан С... (грешком у тексту
наведено Станко) Петеј, ''стари'', опробани дунавски вук, учиниће велики
херојски подвиг, када ће месец дана доцније, по снегу, леду и вејавици, у
околностима да се ни прст испред носа није могао видети- морати да
предузму вратоломни пут до Прахова, да за ''два цара и једну краљицу'' -
имена бродова са избеглицама су Цар Никола, Цар Душан и Краљица
Марија- довезе шлеп угља!'' (Гедаља 1958, 210-211).

Сагласно извештају са конференције одржане у Капетанији пристаништа

Кладово 11.маја 1940.г, тада се на обали налазио путнички брод
Југословенске речне пловидбе ''Цар Душан'' са једним шлепом
оспособљеним за становање, са 550 јеврејских изеглица из Немачке, а у
граду их је било још 620. Такође је указано на обележја злоупотребе
шетно-путничких бродова ''Коловрат-Колумбос'' и ''Линц'' поводом боравка
''једне немачке филмске групе'' која је снимала Казан, сигналне станице и
терен на нашој обали'', специјално део за који се испоставило да је на њему
енглеска обавештајна служба вршила минирање стена под плаштом радова
фирме'' Брушлија'' какао би се онемогућила пловидба Дунавом.

Пред почетак рата у Југославији под југословенском заставом налазио се

41 путнички брод државног и приватних бродарстава (Каровић, 2013, 48).
Речна пловдидба Краљевине Југославије за период 1.4.1941-31.3.1942.г.
издала је Ред пловидбе путничких, мешовитих, шетних и локалних бродова:
путнички брод Београд- Радујевац,са успутним заустављањима у...Текији,
Оршави, Кладову, Т.Северину, Корбову, Брзој Паланци, Михајловцу и
Прахову с тим да у Оршави и Т Северину брод има везе са возом за
Букурешт и из Букурешта, у Прахову има везе са возом за Неготин,
Зајечар, Књажевац, Ниш и обратно. Саобраћај по зимском делу реда
пловидбе (од 16.12.1941. до 15.2.1942 одржава се уколико то временске
прилике допуштају. За период 31.5-29.9.1941.г. уведен је шетни брод
Београд- Кладово, са пристајањем и у Текији и у Оршави.

Након немачке окупације ''Ново време'' објавило је краћи текст који је

Борислав Пекић унео као додатак завршног дела романа ''Златно руно'',
између чланака о говору г.Фон Рибентропа на дан објаве рата и вести о
експлозији у Смедереву и о почетку немачко- руског рата: '' Организовање
туризма у Србији, Србија као туристичка земља- Србија је и у овако
смањеним границама пуна туристичких лепота. Од Ђердапа...до Златибора
и Копаоника ми имамо много излетишта...'' (1986, 492). По ослобођењу
Београда и Кладова немачке окупације, Дирекција Речне пловидбе
20.3.1945.г. отворила је редовну путичку линију Кладово- Доњи Милановац,
са пристајањем у Текији, полазак из Кладова суботом у 5:30. Обновљена је
и линија Београд- Прахово, са поласком уторком и суботом у 19 сати,
приспећем у Кладово у 22 сата. Из Кладова за Београд брод је кретао
понедељком и четвртком у 4 сата, приспеће у Београд у 0:25. Од
27.4.1947.године линију од Београда до Прахова држи брод ''Београд'' два
пута недељно, поласци из Београда уторком и суботом у 7 сати увече. Од
Прахова имао је везу са брзим возом Зајечар- Ниш. 27.јула 1947.г. дошло је
до измене реда пловидбе на деоници Прахово-Кладово у оквиру раније
успостављене линије Београд-Радујевац, за узводна путовања: из Прахова
за Михајловац- полазак у 16, приспеће у 17; из Михајловца за Брзу
Паланку- полазак у 17:05, приспеће у 18:05; из Брзе Паланке за Корбово-
полазак у 18:10, приспеће у 20:10; из Корбова за Кладово- полазак у 20:15,
приспеће 21:55.

22.маја 1948. У функцији је редовна излетничка линија Београд-

Кладово,са посласком из Београда суботом у 21 сат, с тим да се у
станицама између Београда и Великог Градишта на брод не могу
укрцавати излетници.

Путовање бродом од Београда до Кладова испоставило се погодним и да

људи осумњичени за сарадњу са Комунстичком партијом СССР, односно
''народни издајници'' покушају наћи уточиште међу својим
истомишљеницима. Сликовит је пример познатог новинара, касније
дописника ''Политике'' из Букурешта Милана Петровића. Он је 9.8.1948.г.
купио карту до Кладова са једним креветом /пловидба је трајала целу ноћ/
У Кладово је стигао у раним поподневним сатима али је од стране граничне
патроле уочен на источној периферији градића, где је чекао да под
окриљем ноћи преплива Дунав и стигне у Румунију, где би се у Турн
Северину укрцао на воз и отишао у СССР.. Успео је да убеди граничара да
је ту чекао повратак брода из Радујевца како би се вратио у Београд а да је
ту доспео у жељи да види лепоте Ђердапа (Симић-Петровић 2009,134-135).
Већ 13.августа он је поновио покушај. Није се искрцао у Кладову већ је
отпутовао до Радујевца, да би приликом повратка брода за Београд
искочио у Дунав у близини Кладова, преко пута којег се налази Турн
Северин са железничком пругом: ''Само једно магновење и био сам у води.
Прошла је поноћ, а ја сам у тамној августовској ноћи био сам насред
широког Дунава. Дотле сам пливао краул и најзад, кад сам већ био сав
исцрпљен, додирнуо сам муљевито дно. Био сам у Румунији! Био је то
14.август 1948. Од тада се водим као политички емигрант'' (Симић-
Петровић, 2009, 137-138). Најчешће су на овој линији пловили у то доба
Ријека, пре рата Прешерн, затим Сплит, пре рата  Цар
Никола II и Београд, пре рата Карађорђе.

23.10.1948. године ''услед ниског водостаја'' обустављен је саобраћај

брзовозног путничког брода на линији Београд- Радујевац, уместо чега је
дозвољен саобраћај на линији Кладово- Прахово. 21.11.1948. по
обавештењу Југословенског државног речног бродарства линија до
Радујевца редукована је на пловидбу до Прахова. Наредне године,
19.12.1949.г. издато је обавештење да се услед отежаних прилика на
рекама мења дотадашњи ред пловидбе: од 24.12. бродови на линији
Београд- Прахово иду само суботом у 5 сати, брод преко ноћи остаје у
Текији, да би у недељу у 6 сати кренуо за Кладово, потом Корбово, Брзу
Паланку, Михајловац, са долаксом у Прахово у 10: 50. При повратку брод
ноћи у Кладову, одакле креће узводно понедељком у 5:30, следи ноћење у
Великом Градишту.

Дирекција Југословеснког речног саобраћаја отворила је линију Београд-

Прахово и обратно, почев од 1.августа 1950.г- поласци из Београда
уторком и суботом у 19 сати,а из Прахова средом и недељом, при повратку
ноћи у Кладову. ''Овај брод у свом низводном и узводном путовању не
прима путнике са станица и за станице од Београда до Великог Градишта
и обратно а исто тако ни колективна путовања од Београда до Прахова и
обратно; због ограничености броја путника, карте за овај брод се
искључиво продају на билетарницама Агенције бродарства. На броду
постоји ресторан. Кревета за спавање нема. Брод прима поред путника
само покварљиву робу за станице испод Великог Градишта''

''Борба'' од 26.6.1952.г. садржи кратку репортажу о путовању бродом

''Загреб'' кроз Ђердап у доба најжешће хладноратовске поделе изазване
сукобом комуниситчких партија Југославије и СССР: ''Кад је Загреб
испловио из Сипског канала на широком Дунаву је брзо сустигао споре
транспортне бродове, због којих је претходно био задржан. Да надокнади
изгубљено време пловио је пуном брзином приближавајући се час једној,
час другој обали. Шикана пред Сипским каналом повећала је интересовање
путника за румунску обалу. Већи број се пребацио на леву страну брода да
лакше посматра насеља, која су постала несрећна што се налазе на
граници према Југославији. Посматрали су ћутке и радознало, а кад се
брод удаљавао од румунске обале, износили су своје утиске. Међу
путницима је било излетника који су први пут видели румунску обалу,а
било је и таквих који је познају одавно. И стари и нови дојмови о свему
што су видели водили су их, скупа, истој жељи: да завире у празне станове
растераних грађана и преврну по фијокама или албумима, или по ма чему
што је преостало, да, одједном виде пред собом цео начин живота тих људи
којих нема... Узалуд! На видику су само униформе, заклони, бусије,
осматрачнице које је очерупао ветар и бодљикава ограда коридора.
Цивилна Румунија је ограђена и окована униформисаном барикадом. Једно
питање остало је тог дана без одговора: да ли трагови тих људских удеса
узнемиравају овај, по свој прилици, груб и примитиван војнички живот?
Брод је већ стигао до Прахова- до последњег пристаништа- у коме су се
многи путници искрцали да би наставили путовање железницом.'' Размере
страхотне политике Источног блока према становништву у граничним
областима према Србији аутентично су представљене од стране
савременика у публикацији ''Матични протокол Срба у Барагану 1951-
1955''- месту страдања насилно насељених људи: ''Познанство с Бараганом
није било нимало пријатно- породице са старцима, одојчадима (знам случај
детета старог не више од 15 дана, које је на мајчиним грудима теретним
вагоном стигло у Бараган, и хвала Богу- преживело), недораслом децом,
трудницама и болесницима, истоварене су наголу ледину и остављене на
милост и немилост бараганске степске климе. Није било пресуде ни суда,
ни писменог налога, ни објашњења: речено ти је, повинуј се.Чудна су била
времена: више од 40.000 људи брзо је схватило да се нема куда, повиновало
се, и остало тамо све до 1955/56. године, док им опет живо речју није
казано да могу да се врате'' (Бугарски, 2009, 9).

Застарелост пловидбеног возног парка, повлачење бродова из

експлоатације али и развој железнице довели су ду до смањења броја
путничких линија и превезених путника, али је на релацији Београд-
Прахово пловидба је и даље редовно одржавана Тако се од 1951.године
превезених 2.575.000 путника југословенским речним бродовима, дошло до
ситуације да је 1963. Било свега њих 534.000 (Соковић, 295).

Почетком изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап на

Дунаву између Београда и Кладова запловили су хидрокрилни бродови
''ракете'' и ''метеори'' (по неким изворима и ''волге'' и ''комете''),
конструисани по пројектима Ростислава Јевгенијевича Алексејева (1916-
1980). 29.маја 1964 објављена је вест ''Од 1.јуна ''лет'' Дунавом. Од Прахова
до Београда за шест часова'': ''У преподневним часовима у петак 22.маја у
праховско пристаниште упловили су нови крилати бродови Југословенског
речног бродарства. Две дунавске ''ракете'' у праховском пристаништу
дочекали су представници Југословенског речног бродарства,
представници среза Зајечар и општине Неготин, мноштво радозналих
грађана и група новинара, филмских и телевизијских сниматеља. Нови
летећи бродови изграђени су у Совјетском Савезу а носе имена
''Смедерево'', ''Сарајево'' и ''Љубљана''. После задржавња од неколико
часова у праховском пристаништу, где је одржан радни састанак са
посадом бродова и совјетским стручњацима, ''ракете'' су брзином од преко
60 километара на час наставиле пробну вожњу Дунавом до Београда. Пут
од Прахова до Кладова ''прелетен'' је за свега 70 минута. Нови бродови
Југословенског речног бродарства добили су оцену одличан и у вожњи кроз
Ђердап, Сипски канал дугачак преко два и по километра, у коме вода јури
брзином од осам метара у секунди, ''освојен је'' за само два минута. Остали
путнички бродови прелазе овај пут десет пута спорије. Како смо
обавештени, нови ''летећи'' бродови саобраћаће два пута дневно од
Београда до Прахова и натраг. Редовни саобраћај почеће 1.јуна. Цена: око
2.800 динара. Једна ракета може да прими 64 путника...''

5.јуна 1964 регионални лист ''Тимок'' на првој страни донео је вест ''Ракете
плове Дунавом'': ''У недељу, 31.маја, из савског проистаништа кренула су
према Прахову три брода типа ''ракета'' са првим путницима. Тада је у
ствари свечано пуштена у саобраћај нова дунавска линија Београд-
Прахово, на којој ће ови бродови свакодневно саобраћати. По повратку из
Кладова ''ракете'' су се зауставиле у доњомилановачком пристаништу,
где је у хотелу ''Турист'' првим путницима приређен ручак. На рачу су
била Марин Цетинић, савезни секретар за саобраћај и везе /ранг савезног
министра/, Мома Марковићш, савезни секретар за здравство и социјалну
политику /савезни министар/, Родољуб Станић, секретар за саобраћај и
везе СР Србије /републички министар/, Милан Рајачић, потпредесдник
Скупштине Београда, Воја Вуцелић, организациони секретар Градског
комитета Савеза комуниста Београда, Никола Рачић председник
туристичког савеза среза Зајечар, Љубомир Љубиновић, секретар секције
за туризам и угоститељство Привредне коморе среза и други. Након
трочасовног задржавања у Доњем Милановцу, при путници су се укрцали
у бродове и наставили пут према Београду''. У истом броју листа
публикован је и ред вожње из којег се може закључити да је прва
комерцијална пловидба званично отпочела 1.6.1964.г: ''У понедељак 1.јуна,
почео је редовни путнички саобраћај Дунавом од Прахова до Београда. На
овој брзој дунавској линији свакодневно ће саобраћати по две ''ракете''.
''Летећи'' бродови који иду брзином од око 60 км на час и могу да приме 62
путника полазе из Прахова у 6:30 и 14 часова. У Београд се стиже у 12:30 и
20 часова. Из Београда бродови полазе у 6 и 14 а у Прахово стижу у 12 и
20 часова. Садашњи ред вожње важи до 20.октобра. Од Прахова до
Београда и обратно бродови пристају у Кладову, Текији, Доњем Милановцу,
Великом Градишту и Смедереву. Цена бродске карте од Прахова до
Београда је 2800 динара, до Смедерева 2.600, Великог Градишта 2150,
Доњег Милановца 1350, Текије 750 и до Кладова 500 динара. У праховском
пристаништу ''ракете'' имају везе са возом у одласку у 5:53 и 13:18,а у
повртак у 12:26 и 22:15 часова. Резервацију места врши Туристички биро у
Неготину и на 15 дана унапред. Путнике за ''ракете'' превози од Неготина
до Прахова и натраг специјални аутобус који полази испред туристичког
бироа. Цена превоза у једном правцу је 100 динара. ''Ракете'' су, поред
удобног и брзог путовања, веома подесне и за екскурзије Дунавом и кроз
Ђердап. Јер, путницима се преко звучника саопштавају историјски и
други подаци о свим местима поред којих се пролази. Свака ''ракета'' има
по две стјуардесе''. Већ 14.августа новине доносе вест да, мада је
Туристички биро у Неготину продао преко 4000 карата за превоз
''ракетама'' према Београду, током јула и августа, ''ракете'' више не
саобраћају до Прахова. Одлуку је донело Југословенско речно бродарство.У
то време привођени су крају радови на асфлатирању 66 км пута Неготин-
Кладодо-Сип, чиме су друмске везе до Кладова биле доведене у веома добро
стање, погодно за брз и безбедан превоз и путника и робе. ''Текст
упозорења јавности'' публикован је у ''Тимоку'' од 12.2.1965.г. Новинар
указује да ће 27.2. коначу олуку о релацији кретања дунавских ''ракета''
донети Централни раднички савет ЈРБ, која за полазиште има став о
нерентабилности овакве врсте саобраћаја између Кладова и Прахова.
9.4.1965. новине су известиле да је ''Прахово ове године избрисано из
пловидбеног реда вожње, а једна ''ракета'' Југословенског речног
бродарства саобраћаће само до Кладова''. Аутор указује да је њима 1964.г.
замењен ''ислужени брод Сплит'' – једини путнички брод на линији од
Београда до Прахова а у години увођења ''ракета'' у саобраћај превежено је
чак 104.164 путника. Међутим, изостављени су битни детаљи: да
окончањем радова на магистралном путу Неготин- Сип проблем превоза
хидроглисером је драстично умањен- брже се стиже друмским превозом до
Кладова односно Текије, одакле су пловила на располагању, као и да
преграђивањем Дунава престаје могућност брзог пролаза хидрокрилних
бродова кроз део Ђердапа што ће довети до укидања пристајања ''ракета'' у
Кладову већ се путници аутобусом превозе до узводне Текије, где ће бити
завршна/почетна станица бродске вожње (1970.г. југословенска бродска
преводница почела је са радом и имала 623 превођења укупно 3655
бродова, шлепова и баржи, док је на румунској страни рад почео годину
дана пре-1969: 1639 превођења за 7.747 пловила).

26.5.1965 домаћаштампа јавља: ''Одлуком ЈРБ, редовна путничка линија

Београд Кладово отвара се 1. јуна. Цена карте је 3.359 динара.Са
закашњењем од два месеца Југословенско речно бродарство ће најкасније
до 1. јуна отворити редовну пут ничку линију од Београда до Кладова. На
овој линији сваког дана ће саобраћати бродови типа „ракета“. Бродови ће
полазити из Београда у 6 часова, а из Кладова у 13 часова. Ол Београда до
Кладова. и узводно стизаће за око пет часова.До јуче. када је заседао
Централни раднички савет ЈРБ, није се знало ни да ли ће ове године
„ракете“ уопште пловити Дунавом. Од републичких и савезних органа
предузеће је тражило да цене превоза на овој јединој редовној линији буду
економске. односно за 1,5 динара веће по путничком километру.
Републички завод за цене сагласио се ла се тарифе повећају за три динара
по километру, што значи да карта до Кладова кошта 3.350 динара,
уместо 2.600 динара.Увођењем „ракета“ у саобраћај скратиће се
путовање између Београда и више места у источној Србији. До Кладова.
Караташа, где се гради будући хидроенергетски и пловидбени систем
„Ђердап“, Неготина и Текије сада се возом или аутобусом путује по 12 и
више часова. Југословенско речно бродарство организоваће и туристичка
путовања до Ђерлапа и излетишта на Сави. За групна путовања
предузеће ће одобравати попуст од 50 одсто а важиће и другеповла стице,
као и у осталим гранама саобраћаја.''

''Борба'' је већ 27.7.1965.г. известила о поскупљењу речног

превоза за 16%: ''Јуче су у београдском пристаништу све три „ракете“
Југословенског речног бродарства („Сарајево“, „Љубљана“ и „Смедерево“)
биле на сувом. Први пут у истом дану. Стотонска ди залица „Сочи“, под
командом Игњата Радосављевића, наизменично их је подизала као од шале
из још "увек мутне, али топле Саве, иако је свака од њих тешка више од 18
тона. Од 1. јуна прошле године, када су пуштене у саобраћај, ово је
четврти преглед ракета“. После сваких 250-300 часова вожње обавезни смо
да прегледамо подводни део њихових корита, крила, осовине, пропелере
каже управник погона за путнички саобраћај ЈРБ Звонимир Дорчић. За
два месеца саобраћаја У овогодишњој сезони „ракете“, међутим, уопште ни
су имале озбиљнији квар. Ни једно, по реду вожње предвиђено путовање на
релацији Београд- Кладово није било одложено. „Ракете“ нису чак ни
касниле, и поред великог водостаја Са ве који је, иначе, прилично ометао
саобраћај других бродова.- Овај пут, који је дугачак око 240 километара,
преваљивали смо и под најтежим условима за одређено време -за мање од
пет часова, пре свега захваљујући посади, а и редовним прегледима
„ракета“ у нашем сервису - истиче капе тан „Љубљане“ Драган Бркић.Иако
могу да приме 64 путника, у овогодишњој сезони „ракете“ су превозиле у
просеку 45 путника. Међу њима претежно су били корисници карата за
повлашћену вожњу, ученици на екскурзијама, као и радници и
службеници извођача радова на хидроелектрани у Ђердапу. За август се
предвиђа још мањи број путника који ће користити ова наша најбржа
речна возила. Али, у септембру ситуација ће се знатно побољшати -већ су
склопљени аранжмани за већи број колективних путовања. У
Југословенском речном бродарству изјављују да ће и превоз брзим
„ракетама“ вероватно ускоро поскупети. -За једног путника добијамо 14
динара по километру, а стварно нас стаје око 22 динара. Тражили смо да
нам се исплаћује бар 16 динара, што износи 16 одсто више од садашње
цене. Јадролинија из Ријеке, на пример, за вожњу „Вихором“ до Лошиња
одавно добија 30 динара за једног путника на миљу (1852 метра).

12.3.1966 ракете су отпочеле сезону превоза на релацији Београд-

Кладово:полазак у 6 поврата у 13 сати.Због великог водостаја у том делу
сезоне нису пристајале у Великом Градишту и Доњем Милановцу.Цена за
вожљу у једном правцу износила је 5.390 ''старих динара''.

Неисплативост превоза на овај начин, са недовољним државним

субвенцијама, допринела је да ЈРБ 1968.г. уступи своја права реномираној
фирми ''Генералтурист'' (Соковић, 297; Новаковић 1975, 66). Томе је
претходио годину дана раније акт Дирекције за из градњу
хидроенергетског и пловидбеног система „Ђердап“ да своја два
хидрокрилна брода типа „метеор“ и „ракета“ уступи „Генералтуристу“, па је
ЈРБ остао са драстично умањеном флотом хидроглисера- свега два. Још
раније, споразумом потписан у Москви 22.марта 1965.г. између
Југославије и СССР о економској и техничкој сарадњи у изградњи
хидроенергетског и пловидбеног система ''Ђердап'', прилог бр.2, поглавље
''Б'', било је одређено да совјетска страна испоручи југословенској током
1965.г. и два хидроглисера ''Волга'' и један хидроглисер ''комета''. И то без
давања комерцијалног кредита.
Након пар година линија је функционисала ''у пуном сјају'', са три ''Ракете''
и једним ''Метеором'', у организацији београдског ''Центротуриста''
(Соковић, 297). На релацији Београд- Кладово /плодидба ''до'' и ''од''
Текије/, изузев зими и током ветровитих дана, моћни хидрокрилни
бродови успешно су саобраћали још око две деценије а ''пловни парк''
обогаћен је пловилима класе ''Метеор'' са капацитетом 114
путника /''Београд'' и ''Светозарево''/- двоструко више од ''ракете'', бољом
изолацијом од буке и са поделом на три салона за путнике. Били су
коришћени и за ''посебне вожње'', попут оних приликом посета страних
политичара и делегација, угледних личности из света културе...5.маја
1972.г. председник Централно Афричке Републике Бокаса посетио је
Ђердап, о чему ''Политика'' од 6.5. на насловној страни доноси чланак:
''Доживотни председник Централноафричке Републике Жан бедел Бокаса
са супругом и члановима делегације и пратње стигао је данас у 11.30
часова у Кладово. Председника Бокасу, његову супругу и чланове
делегације дочекао је и поздравио на текијском пристаништу председник
Општинске скупштине Кладово др Сибин Илић... Председник Бокаса са
супругом и члановима делегације, у пратњи домаћина из Кладова, обишао
је затим хидроелектрану Ђердап где га је директор електране инж. Жива
Топалов упознао са изградњом и радом овог гигантског објекта, највећег
ове врсте у Европи. Изникла у живописном амбијенту ђердапска брана је
својим димензијама и изгледом импресивно деловала. После разгледања
бране и електране председник Општинске скупштине Кладова др Сибин
Илић приредио је за председника Бокасу, његову супругу и сараднике
ручак у хотелу ''Ђердап''. После ручка, око 14:30 часова Жан Бедел Бокаса
отпутовао је у Београд''. Београдска ''Борба'' 6.маја 1972.г. истим поводом
на првој страни донела је текст: ''Бокаса на Ђердапу'': ''(Кладово 5.маја
Танјуг)- Председник Централноафричке Републике Жан Бедел Бокаса,
његова супруга Катарина и сви чланови званичне пратње, провели су
данашњи дан у пријатној вожњи Дунавом од Београда до Текије и у
разгледању хидроенергетског система на Ђердапу. Са њима су путовали
члан СИВ Емил Лудвигер са супругом и други југословенски функционери,
као и генерални директор ''Енергопројекта'' инг.Живко Мучалов. Ово
предузеће пројектовало је енергетски објекат на Дунаву. На путу од
Београда до Текије (вожња совјетским хидроглисером типа хидрокрилни
брод метеор, примедба аутора Р.Ј.), председнику Бокаси су приказани
филмови о радовима ''Енергопројекта'' у Замбији, Мароку и другим
афричким земљама, као и филм који су наши сниматељи снимили у
Централноафричкој Републици. По доласку у Кладово где су га поздравили
председник општине др Сибин Илић, директор хидроелектрилне централе
Ђердап Жива Топалов и други представници локалних власти, председник
Бокаса се упутио на градилиште које је већ скоро потпуно завршено и са
интересовањем разгледао велику брану, бродску преводницу и
хидроцентралу.''
Драгоцени су подаци о хидрокрилним бродовима на Дунаву којима
располаже г.Мирослав Хркаловић: '' Први путнички бродови типа ракета
који су набављени 1964. године били су Смедерево и Љубљана, не много
времена после њих набављене су још две ракете Нови Сад и Сарајево.
Имали су 5 чланова посаде: капетан, управитељ строја, боцман, стјуардеса
и шанкер Накнадно је набављен још један брод типа метеор звао се
Београд, мислим да је набављен 1966. године. Распадом ''Центротуриста''
тадашњи ОУР Дунав прераста у фирму ''Београд Брод''. За време постојања
''Београд Брода'' набављају се још три путничка брода типа метеор:
''Зајечар'', ''Светозарево'' и ''Приштина'', два брода типа ''зарија'' и два
брода типа ''васход''-''Титоград'' и ''Загреб'', сваки са 71 путничким
местом, са уграђеним дизел моторима типа М401А од 1100 КС, тако да
Београд Брод за време свог постојања има следеће типове путничких
бродова: два хидробуса, три ракете (једна је отишла у распрему), два
''васхода'' и четири метеора. Бродови типа метеор имали су два дизел
мотора типа М-400 са по 1000 КС и механичком турбином. Бродови типа
ракете имали су по један дизел мотор типа М-401-А од 1100 КС и са гасном
турбином. У пуној туристичкој сезони из Београда за Текију кретало је и по
5-6 бродова. Линија Београд - Текија – Кладово одржавана хидрокрилним
бродовима датира од 60-тих година прошлог века закључно са 1986.
годином. Те године направљено је само једно путовање са 4 брода на
релацији Београд – Доњи Милановац. После тога Београд Брод речено у
лађарском жаргону ''одлази под лед'' и његова ликвидација се завршава
1988/89. године. Овим се дефинитивно завршава и речни путнички
саобраћај на Дунаву, Сави и Тиси.''

На крају 20.века није било редовне путничке линије Београд- Кладово.

Највећи број проласка туриста бродовима кроз овај крај везан је за
вишедневна крстарења Дунавом у организацији иностраних агенција.
Радујевац у регионалним развојним плановима одавно већ није ''почетак
и крај Србије'', Прахово не представља туристички атрактивну
дестинацију, али Кладово и српска метропола и даље држе ''корак са
светом'', на неки особен начин чинећи визионарском тврдњу Светозара
Марковића стару век и по, да је ''Београд Србији Кладово''.
 ЗАБЕЛЕШКЕ

Иво Андрић На лађи, збирка приповедака ''Знакови'' Сабрана дела Иве Андрића,
1963.г, ''Просвета'' Београд, ''Младост'' Загреб, ''Свјетлост'' Сарајево, Државна
заложба Словеније Љубљана.

Стеван Бугарски прир- Матични протокол Срба у Барагану 1951-1955, ''Темпус''

Темишвар 2011.г.

Нафтали Бата Гедаља, Два цара и једна краљица, Јеврејски алманах 1957-8,
Савез јеврејских општина Југославије, Београд 1958

http://www.jevrejskadigitalnabiblioteka.rs/bitstream/handle/123456789/401/
jal0321gedaljadva.pdf?sequence=1&isAllowed=y

Нино Делић, Аустријско дунавско паробродско друштво (ДДСГ) у првој

половинии 19.века: циљеви, политике и резултати, ПИНУС Записи бр.9-10/2019
Музеј науке и технике Београд 2019.г.

Бранислав Глигоријевић, Кладово и околина између два светска рата, Историјски

архив Неготин 1999.

Спиридон Гопчевић , Serbien und die Serben, B.Elicher, Leipzig 1888.

Јован Јовановић, Особености Кладова и околине, Београд 1938, ауторско издање

Феликс Каниц, Србија- земља и становништво од римског доба до краја 19.века,

Српска књижевна задруга Београд, књига 2, 1987.г.

Гордана Каровић, Капетани река и мора- Србија и Бока Которска, Музеј науке и
технике Београд 2013

Албер Мале, Дневник са српског двора, ''Клио'' Боеград 1999

Јован Мишковић, Дневнички записи том 2, Историјски архив Неготин 2020

Давор Соковић, Речно бродарство,Београд

Стојан Новаковић Институт ''Кирило Савић'' Београд, Оптимална

структура саобраћајног система Југославије, свеска9, други део, Београд
1971

Борислав Пекић, Златно руно 6, ''Просвета'' Београд 1986.г.

Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина, ''Биноза'' Загреб 1970.г.

Драгослав Симић- Милан Петровић, Дражесни КГБ јави се, Удружење новинара
Србије 2009.г.

Рајко Чукић , Приче о градитељима Ђердапа, Удружење инжењера и техничара

Југославије, Београд 1985.г.

*за помоћ у прикупљању информација аутор захваљује господину Петру

Николићу, руководиоцу програма ревитализације Хидроелектране Ђердап 1,
госпођи Гордани Каровић, Музеј науке и технике Београд, господину
Мирославу А Хркаловићу Београд, господину Ивану Ј. Николићу из
Капетаније пристаништа Прахово.

Штампа, документарна грађа

Извештај комисије са обиласка дунавског сектора од ушћа реке Тимок до Великог

Градишта са предлогом мера за осигурање безбедности саобраћаја на Дунаву
1940, Архив Југославије фасц.32. јед.описа бр.91-95

''Службени лист СФРЈ'' Међународни уговори и други споразуми бр.11 /1965

 Бродар 1, Београд 1921, 5-рубрика Стање воде у нашим рекама

''Београдске Општинске новине'' од 1.11.1933, с.45

Акт Југословенског државног речног бродарства 921/Х ф од 26.7.1947.г. ИЗмена

реда пловидбе на деоници Прахово-Кладово, Архив Капетаније пристаништа
Кладово, несистематизована грађа

''Правда'' Београд 14.5.1934 ''Време'' Београд 27.3.1940

''Правда'' Београд 16.5.1934 с.10 ''Борба'' Београд 18 3 1945 с 4

''Правда'' Београд 20.5.1934 с.11 ''Борба'' Београд 31 8 1946

''Правда'' 5.3.1937, с.8 ''Борба'' Београд 27 4 1947 с 8

''Време'' Београд 12.9.1937 ''Борба'' Београд 20 5 1948 с 6

''Правда''Београд 18.6.1937 с.1. ''Борба'' Београд 23 10 1948

''Правда'' Београд 8 4 1939 ''Борба'' Београд 20 11 1948

''Правда'' Београд 23 5 1939 ''Борба'' Београд 19 12 1949 с 4

''Борба'' Београд 30 7 1950 ''Борба'' 26 5 1965 с 6

''Борба'' Београд 26 6 1952 с 4

''Тимок'' Зајечар 29.5.1964, с 3 ''Тимок'' Зајечар 5.6.1964.

''Тимок'' Зајечар 14.8.1964, с.1

''Борба'' 12.3.1966 с.8 ''Борба'' 2 3 1966 с 6

''Борба'' 27.7.1965 с.6 ''Борба'' 10 2 1967 с 6

ХидроелектранаЂердап, Годишњи
извештај о раду за 2015

''Тимок'' Зајечар 12.2.1965, с.9

''Тимок'' Зајечар 9.4.1965, с.8 ''Политика'' Београд о6.5.1972

''Борба'' Београд 6.5.1972. Преписка са г. Мирославом

Хркаловићем 19.11.2022.г-
25.11.2022.г.
ПРИЛОЗИ
 РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ: НАЈЛЕПШИ ВАЛЦЕР
ДЕЛО СРБИНА
 ИСТОРИЈА
 18 ФЕБРУАРА, 2019

У музици из филма „Отац на службеном путу“ Емира Кустурице лако

је препознати тактове чувеног валцера „Таласи Дунава“ Јована
(Јосифа) Ивановића (1845 – 1902) из Темишвара. Чињеница да се у
Србији данас врло мало зна о овом истакнутом (румунском)
композитору српског порекла.
Банатски Србин Јован Ивановић (1845-1902) компоновао је
најпопуларнији валцер на свету – „Дунавски таласи“. Ова композиција
први пут је штампана 1880. године у Букурешту, а 1889. наградјена је
првом наградом на Светској изложби у Паризу. Ову песму изводили су,
поред остаих Френк Синатра, Ђанго Рајнхарт, Енди Виљамс, Том Џонс,
Глен Милер…Подаци о нашем земљаку Ивановићу очувани су у сећањима
на сусрет с њим чувеног тамбураша Васе Јовановића (1872-1943)
приликом његових наступа у Глацу, Румунија.

У Франковићевој кафани „Делфи“, ансамбл је свирао десетак дана. На

репертоару су имали већином класичну музику, оркестрирану за њихов
тамбурашки састав и сваке вечери слушала их је најотменија публика.
Један господин је био редован посетилац локала, који је са нарочитом
пажњом слушао свирање српских тамбураша. Једне вечери, за време
паузе, многи угледни гости почеше да прилазе том господину, честитајући
му на нечему.

Краљ
Србије Милан Обреновић који није препознао таленат Ивановића.

По причању Јовановића, он је пролазећи поред тог расположеног друштва,

чуо да присутни изговарају презиме име Ивановић. Када је то пренео
својим друговима, они закључише да је реч о познатом музичару Јовану
Ивановићу, па одмах засвираше његов, већ тада свима познати валцер,
„Дунавски таласи“. Сви се намах утишаше, а Ивановић се одвоји од велике
групе својих поштовалаца и са највећом пажњом саслуша свирање својих
сународника, композиције, која га је прославила. После одсвираног
валцера, Ивановић приђе тамбурашима и рукујући се са њима, захвали им
на дивном музицирању и рече им да је управо обавештен о свом
постављењу за главног капелника румунског двора.

Поред осталог, сећао се добро Васа, испричао им је, да је својевремено

желео да своје музичко знање пренесе и са њиме буде од користи ондашњој
Србији, али је код надлежних наишао на неразумевање. Хтео је, каже, да у
Београду отвори вишу музичку школу, али је краљ Милан Обреновић то
одбио речима:

Сећање на сусрет с Ивановићем чувеног тамбураша Васе Јовановића. .

„За музику нема буџета, треба војску опремати! Ето, ја као Србин који
воли свој народ, одлазим у страну земљу, немајући да радим тамо, где ми
света дужност то налаже. И, како видите, овде постижем успехе и то се
цени“, изрекао је Ивановић речи, које је Васа дуго памтио.
Јован Ивановић умро је 1902.г. у Букурешту. Његов потомак је чувени
руски уметник Андреј Ивановић, рођен у Букурешту 1968.године,
добитник мноштва међународних признања и награда, укључујући златну
медаљу на Светском пијанистичком такмичењу у Синсинатију, Охајо. Свој
тријумфални деби имао је 1996.године у Њујорку. Сматран је једним од
назначајнијих интерпретатора руске класичне музике. Професор је
клавира на Државном Санктепербуршком конзерваторијуму.

https://petrovgrad.org/istorija-
''Делиград'' https://vukovisadunava.com/dunave-moje-more/istorija-recnog-brodarstva-srbije/
 О АУТОРУ

-Ранко Јаковљевић, правник-

Његове текстове објављивали су Српска академија наука, Патријаршија Српске православне цркве, Универзитет у Нишу,

Универзитет ''Аурел Влајку'' Арад, Румунија, Музеј науке и технике у Београду, Јеврејски историјски музеј Југославије,

Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча Неготин, Архив Тимочке крајине Зајечар, електронска библиотека српске културе

Растко, портали Историја Балкана и Православље, био је сарадник Матице српске на изради Српског биографског речника...

Правне расправе Ранка Јаковљевића из области управног и уставног права публиковали су Удружење правника Србије,

Министарство финансија- Управа царина, Удружење тужилачких и судијских помоћника Србије, Удружење судија и

тужилаца Србије, Адвокатска комора Војводине, часописи републичког и регионалног ранга...

У форми монографија штампана су његова дела: Речник локалне самоуправе (Кладово 2002.), Сви ђердапски мостови

(Кладово, 2002. и 2003.), Тимочка српска елита почетком XX века (Кладово, 2002.), Руси у Србији (Београд, 2004.), Гвоздена

врата Атлантиде (Београд, 2005.), Јеврејски код (Београд, 2005.), Уместо домовине читав свет (Београд, 2006.), Пут светог

Никодима (Београд, 2007.), Атлантида у Србији (Београд, 2008.), Историја једне границе (Београд, 2010), Капија народа на

Ђердапу (2011), Било једном једно Кладово (Београд 2011), Сан- Ада Кале (Београд 2012), Између пера и мача (Београд 2012),

Знакословље (Београд 2012), Српски изданци румунске стварности (2015), Елементи (2015), Крај Дунава (2018).

Књиге ''Атлантида у Србији'' и ''Историја једне границе'' уврштене су каталоге Stanford University, Socratres Stanford's

Online Catalog и University of Toronto Libraries, првонаведена и у UCL London's Global University, School of Slavonic and East

European studies Library... ''Пут светог Никодима'' налази се у библиотечкој збирци Музеја Српске православне цркве у
Београду. ''Јеврејски код'' у књижевном је фонду Beth Hatefutsoth- The Nahum Goldman Museum of Jewish Diaspora у Тел

Авиву, као и Deutsche Nationalbibliothek. ''Уместо домовине читав свет'' у поставци је београдског Музеја ромске културе.

Студије, ''Јевреји на сeвероисточним границама Србије'' и ''Збрињавање јеврејских избеглица бродом ''Краљица Марија'' део

су документарне збирке Yad Vashem Mузеја Холокауста у Јерусaлиму, а рад ''Цигани Кладова'' сврстан у библиографију

Школе ромолошких студија Универзитета у Нишу. ''Српски изданци румунске стварности'' у каталогу је библиотеке Принстон

Универзитета.

Резултати његових радова коришћени су приликом истраживања у Србији, Румунији, Бугарској, Хрватској, Мађарској,

Русији... на сродне теме и увршћени у низ библиографија из области историје, социологије, етнологије, поједини текстови

штампани у оквиру темaтских целина монографија насталих 2012.г. из пера проф.Драгољуба Ђорђевића- Кафанологија,

''Службени гласник'' Београд, и проф. Carmen Bulzan- Destinul Insulei Ada-Kale, Букурешт, а један број књига у каталозима је

и Конгресне библиотеке Вашингтон, Националне библиотеке Холандије.

Аутор је пројекта оснивања информационо-документационог центра за истраживање прогона грађана Источног блока из

времена комунистичких диктатура у Румунији и Србији и изградње меморијалног комплекса на Ђердапу, посвећеног

жртвама настрадалим приликом покушаја преласка државне границе на Дунаву у ђердапској регији 1948-1989.г. уз

подршку Националног института Владе Румуније- Institut National pentru Memoria Exilului Romanesc. На исту тему био је

конслутант новинарке Carmen Moise приликом продукције документарне емисије Ultima Frontiera на букурештанској тв

станици Antena 3, године 2012 /у конкуренцији за најбољу документарну тв драму и најбољи издавачки подухват на

Светском филмском и тв фестивалу у Њујорку 2013.г/, као и Marine Constantinoiu за серију репортажа у листу Jurnalul

National, Букурешт 2005.г. под називом Cazanele mortii.

Актер је и иницијатор обележавања страдалништва у нацистичким прогонима Јевреја из средњеевропских земаља ''Кладово

транспорт, једна трагична прича'' 2002.г...

МОНОГРАФИЈЕ

РЕЧНИК ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ, Општина Кладово 2002

СВИ ЂЕРДАПСКИ МОСТОВИ, Општина Кладово 2002, 2003.

ТИМОЧКА СРПСКА ЕЛИТА ПОЧЕТКОМ 20 ВЕКА, Општина Кладово 2002

РУСИ У СРБИЈИ ''Беокњига'' Београд 2004

ГВОЗДЕНА ВРАТА АТЛАНТИДЕ ''Беокњига'' Београд 2005

ЈЕВРЕЈСКИ КОД ''Беокњига'' Београд 2005

УМЕСТО ДОМОВИНЕ ЧИТАВ СВЕТ ''Беокњига'' Београд 2006

ПУТ СВЕТОГ НИКОДИМА ''Беокњига'' Београд 2007

АТЛАНТИДА У СРБИЈИ ''Пешић и синови'' Београд 2008

ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ГРАНИЦЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2010

КАПИЈА НАРОДА НА ЂЕРДАПУ, ''Пешић и синови'' Београд 2011

БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО КЛАДОВО, ''Пешић и синови'' Београд 2011

САН АДА КАЛЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ИЗМЕЂУ ПЕРА И МАЧА, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ЗНАКОСЛОВЉЕ, ''Пешић и синови'' Београд 2012

ОБЕЋАНА ЗЕМЉА ''Пешић и синови'' Београд 2014

ГОВОР НОВЦА ''Пешић и синови'' Београд 2014

СРПСКИ ИЗДАНЦИ РУМУНСКЕ СТВАРНОСТИ ''Пешић и синови'' Београд 2015

ЕЛЕМЕНТИ ''Пешић и синови'' Београд 2015

КРАЈ ДУНАВА,''Центар академске речи'' Шабац 2018

ПРАВО КАО ИСТОРИЈА Историјски архив Нeготин 2022

ФРАНЦУСКА УЛИЦА, дигитално издање https://www.scribd.com/doc/53821602/FRANCUSKA-ULICA-KLADOVO

СВЕТ МАСОНА дигитално издање https://www.scribd.com/doc/315421478/Svet-masona

КРАЉЕВСТВО СОЛИ дигитално издање http://www.audioifotoarhiv.com/Da_li_ste_procitali/Kraljevstvo-soli.pdf

ОД ЗЛАТА УДИЦА, дигитално издање https://www.scribd.com/doc/304575546/OD-ZLATA-UDICA

КЛАДОВО У ДОКУМЕНТИМА И МЕДИЈИМА,приређивач дигитално издање,

https://www.scribd.com/doc/283421684/Kladovo-Dokumenti-i-Mediji

КЛАДОВО У КЊИЖЕВНОСТИ, приређивач, дигитално издање,

https://www.scribd.com/doc/283421186/Kladovo-u-Knji%C5%BEevnosti

КАПИЈА НАРОДА НА ЂЕРДАПУ II књига, дигитално издање

https://www.scribd.com/doc/280616005/Kapija-Naroda-II-tom-Prilozi-za-istoriju-Djerdapa

ЂЕРДАП АРТ 2016, приређивач, http://www.audioifotoarhiv.com/Vasa-pisma/DJERDAP_ART.pdf

https://www.scribd.com/doc/292061658/Djerdap-Art и Ђердап арт 2018, прир

https://www.scribd.com/document/355083658/Iron-Gates-Art-Kladovo-018
ИТАЛИЈА СРБИЈА https://www.scribd.com/doc/271224367/ITALIJA-SRBIJA

НА ЛЕЂИМА ДУНАВА https://www.scribd.com/document/349599767/Na-Ledjima-Dunava