Mediji Civilnog Društva U Srbiji M Radojković

You have downloaded a document from
The Central and Eastern European Online Library
The joined archive of hundreds of Central-, East- and South-East-European publishers,

research institutes, and various content providers
Source: CM Komunikacija i mediji
CM Communication and Media
Location: Serbia
Author(s): Miroljub Radojković
Title: Mediji civilnog društva u Srbiji
Civil Society Media in Serbia
Issue: 9/2008
Citation Miroljub Radojković. "Mediji civilnog društva u Srbiji". CM Komunikacija i mediji 9:5-23.
style:
https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=550449
CEEOL copyright 2022
Mediji civlnog društva u Srbiji1
Miroljub Radojković2
UDC 654.19(497.11-2) : 061.2
Rezime: Kao zemlja u tranziciji Srbija bi mogla da bude povoljno tle za razvoj
medija „trećeg sektora“, to jest neprofitnih medija čiji su osnivači iz okrilja civilnog
društva. Dobra prilika za to je zakonska obaveza da država i preduzeća sa većinskim
državnim kapitalom budu otklonjeni iz medijskog sektora. Međutim, dosadašnji tok
tranzicije medija pokazuje da se ukidanje monopola države uglavnom sprovodi putem
privatizacije zbog čega jača sektor komercijalnih medija. Druga opcija, mogućnost da
se mediji prinuđeni na transformaciju pretvore u medije civilnog društva, što je tako-
đe zakonski predviđeno i dozvoljeno, je potpuno zanemarena. U ovom radu se iznose
dometi u uspostavljanju medija civilnog sektora koji su veoma skromni. To svedoči da
je ova vrsta medija „slepa tačka“ u vizijama svih pokretača njihove tranzicije. Medije
civilnog sektora političke stranke ignorišu, a građani o njima nemaju potrebno (pred)
znanje. Ni novinari zaposleni u preduzećima koja moraju da se transformišu nisu po-
bornici osnivanja medija civilnog sektora. To je pokazalo istraživanje njihovih stavova
obavljeno za potrebe ovog rada. Iz istraživanja je vidljivo da ni svi novinari ne poznaju
koncept medija civilnog društva kao alternativu privatizaciji. Zbog toga, veoma retko
su se zalagali da se ovaj model primeni kada su njihovi mediji došli na red za prestruk-
tuiranje. Međutim, ono što je ohrabrujući nalaz istraživanja je podatak prema kome je
većina novinara svesna da mediji civilnog sektora imaju veliki demokratski potencijal
i da mogu da privuku građane da sudeluju u njihovom radu. Ako se postavi pitanje
zbog čega se mediji „trećeg sektora“ u Srbiji tako sporadično razvijaju najkraći odgovor
bi bio – zato što su ovde institucije i pokreti civilnog društva više teorijska konstrukcija
nego realnost.
Ključne reči: Srbija, tranzicija medija, lokalni mediji, privatizacija, mediji civil-
nog društva.
1
Rad je nastao u okviru realizacije projekta br.149063 kojeg finansira Ministarstvo nauke i tehnologije Srbije
2
Kontakt sa autorom nanamir@sezampro.yu
CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS 5

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković
Specifičnosti tranzicije medija u Srbiji

Teorijske generalizacije o medijima civilnog sektora u Srbiji imaju solidno
zaleđe. Zahvaljući činjenici da je politički sistem socijalističkog samouprav-
ljanja bio veoma decentralizovan, i da je iz ideoloških razloga uvažavao značaj
informisanosti građana, u Srbiji je i pre tranzicije postojao veliki broj lokalnih
medija. Oni su nastajali u opštinama u sva tri oblika: kao lokalna štampa, radio
i TV stanice. U tom smislu jasno je da je i pre „pada berlinskog zida“, za razliku
od drugih socijalističkih država, Srbija imala zavidan broj „medija zajednice“
(community media). Lokalni mediji su imali mnoge karakteristike koje se, u
međunarodnim debatama, pripisuju toj vrsti javnih glasila: „ mediji zajednice
...mogu da imaju bilo kakvu vrstu sadržaja. Karakteristike koje ih definišu kao
takve su njihovo poreklo, rasprostranjenost u okvirima specifične zajednice i
neka vrsta njene participacije u stvaranju sadržaja i načinu upravljanja“ (Hadl,
2007:10). Pojam medija civilnog društva pak „...obuhvata širok raspon medij-
skih aktera, od bazičnih medijskih projekata do velikih medijskih organizacija,
od fotokopiranih njuzletera, do veb stranice aktivista, satelitske distribucije ili
filmskih materijala“ (Hintz, 2008). Međutim, u ovom radu pažnja će biti po-
svećena samo radiodifuznim medijima, jer su u Srbiji ostali načini slobodnog
komuniciranja mnogo manje razvijeni. Sa oko 1,8 miliona korisnika interneta
naša zemlja se polako prebacuje na razvijenu stranu „digitalnog jaza“. Pa ipak,
pošto je informaciono-komunikaciona tehnologija još uvek slaba osnova za
procvat medija civilnog društva, na njoj zasnovani novi pojavni oblici neće biti
razmatrani u ovom radu.
Dakle, može se reći da su „mediji zajednice“ u Srbiji prvobitno osnivani
administrativnim merama lokalnih vlasti. Njihova najslabija tačka bila je sva-
kako nizak nivo participacije građana u upravljanju i stvaranju programa, što je
dozvoljavalo da se lokalna politička vlast pojavi kao glavni finansijer i kontrolor.
Ipak, generalno posmatrano, građani su saučestvovali u razvoju lokalnih medija
na najmanje tri načina. Prvo, putem plaćanja pretplate za nacionani RTV servis
od čije mase su tri procenta preusmeravana za razvoj opštinskih RTV stanica.
Drugo, u nekim prilikama lokalne zajednice su raspisivale referendume radi
uvođenja samodoprinosa za osnivanje novih lokalnih medija. I treće, lokalni
nekomercijalni mediji finansirani su uglavnom iz opštinskih budžeta koji su pu-
njeni iz lokalnih poreza. Na žalost, sva tri načina finansijskih ulaganja građana u
lokalne medije, koji bi mogli da budu veoma snažan argument u prilog zahteva
da se oni pretvore u medije civilnog društva, danas su potpuno zanemarena.
6 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji
Tokom devedesetih godina tranziciju medija u Srbiji podržavala su samo

dva (od tri moguća) društvena faktora. Prvo, to je bila država koja je prvo
izvršila nacionalizaciju trodelne RTV mreže u Srbiji radi lakše subordinacije
autoritarnom režimu. Ovakav veliki sistem nije se, međutim, ni u zemljama sa
dužom demokratskom tradicijom pokazao kao glavna medijska institucija za
uspostavljanje građanske javne sfere. U Srbiji je RTS tada postala glavni me-
hanizam za stvaranje „manipulativnog publiciteta“ (vidi Habermas, 1969:247-
266) u korist vlasti.
Drugi pokretački faktor bilo je tržište. Mamac da se putem medija ostvari
profit izazvao je tokom devedesetih godina nastanak mnogobrojnih novina, ali
najviše lokalnih i TV stanica. Tako je u poslednjoj dekadi XX veka u Srbiji ra-
dilo više od 1.100 RTV emitera. U etru je vladao haos, jer su se oni uglavnom
pojavljivali bez ikakve zakonske i/ili tehnološke regulative. Novonastali sektor
privatnih medija prevashodno se interesovao za zaradu. Veoma retko on je prela-
zio na stranu aktera iz redova civilnog društva. Neki od tih sporadičnih primera
bili su komercijalni mediji koji su stali na stranu studentskih i građanskih pro-
testa 1996. i l997. godine. Njima su se potom priključili i mediji u opštinama
u kojima je vlast osvojila opozicija, i oni koji su dobili donacije međunarodne
zajednice za svoj rad. Rečju, komercijalni mediji u Srbiji imali su jednu kratku
fazu u kojoj su bili pogodno sredstvo za stvaranje „mikro javnih sfera“.
Treći strukturni faktor tranzicije društva (i medija) – građani – igrao je
beznačajnu ulogu tokom poslednje dekade XX veka. Oni su bili suočeni sa
velikim iskušenjima inflacije, rata, osiromašenja, itd. Civlno društvo nikako
nije uspevalo da se konstituiše naspram autoritarne vlasti. Stoga su građani bili
savim lišeni sredstava za slobodnu komunikaciju svojih autonomnih vrednosti i
potreba. U Srbiji se događalo ono što je, kao opštu karakteristiku zemalja Trećeg
sveta, zapazio jedan od proponenata medija civilnog društva: „ Mreže u svojini
države još su i pokušavale da promovišu kulturne i obrazovne programe, dok je
komercijalna radiodifuzija bila sasvim podređena reklamnim prihodima prili-
kom izbora programa koji su jedini mogli da se ‘prodaju’“ (Gamucio-Dagron,
2004:56).
Uprkos ovakvim, veoma nepovoljnim društvenim okolnostima, baš u deve-
desetim godinama XX veka pojavio se i prvi teorijski pledoaje za uspostavljanje
medija civilnog društva. Autor ovog teksta je u jednoj publikaciji (sa koautori-
ma) objavljenoj 1993. godine predstavio javnosti model medija civilnog druš-
tva. Evo kako je glasio taj predlog, podastrt javnosti i drugim ekspertima:

„RTV stanica civilnog sektora treba u osnovi da uživa status javne fonda-
cije. Sredstva za svoj rad može da ostvaruje od ministarstava kulture, nauke,
informisanja, sporta, itd. kada ulazi u njima interesantne medijske projekte na
svom terenu. Potom, prihode treba da očekuje i od privrede, ali samo u obliku
sponzorstva...Treći mogući izvor finansiranja su svi oblici donacija građana, od
individualnih kontribucija do samodoprinosa...
Civilne RTV ustanove se ne mogu povezivati u mreže. Njihov osnovni
zadatak je da animiraju i opslužuju bazične oblike civilnog društva i lokalne
talente, i stoga se ne usmeravaju na maksimalizaciju publike. Budući da će imati
najrestriktivniju finansijsku osnovu, treba im dati neke prednosti...
Civilne RTV stanice se oslobađaju plaćanja poreza za rad, a sponzorska ula-
ganja u njihove programe takođe se davaocima odbijaju od poreske osnovice...
Takođe, eventualna zarada se ne može upotrebljavati za druge namene osim
stvaranja programa ...lokalna zajednica treba da odluči o broju stalno zapo-
slenih i da maksimalno traži volontersku pomoć, ne toliko radi ušteda, koliko
zbog animacije što većeg broja saradnika. Sve ovo trebalo bi da ovaj tip RTV
stanica usmeri na lokalne institucije kulture, sport, škole, orkestre, amaterske
grupe, itd. koje ona besplatno javno afirmiše...
Civilne stanice treba da budu u potpunosti otvorene zahtevima građana i
da u skladu s tim i njima otvore mogućnost postavljanja ‘poslaničkih pitanja’
pred lokalnim organima vlasti i lokalnim političkim organizacijama.“(Plavšić,
Radojković, Veljanovski, 1993:58-60).
Objavljivanje ovog predloga nije imalo nikakav značajniji odjek. Očigledno
je bilo da etablirane političke partije – i one na vlasti i one u opoziciji – nisu
imale ni najmanju volju da se odreknu kontrole nad medijima bilo na nacional-
nom bilo na lokalnom nivou. Medijski profesionalci takođe nisu pokazali veli-
ku simpatiju za medije civilnog društva jer je to bilo vreme u kome su počeli da
robuju iluziji da će se obogatiti na tržištu. Medijski eksperti takođe nisu obratili
pažnju na mogućnost da nastane nova vrsta medijskih institucija u budućnosti.
Oni su bili do grla uvučeni u jalove rasprave o tome koji mediji spadaju u „re-
žimske“ a koji u „nezavisne“, pa su tako postali pioni rivala u borbama za raspo-
delu političke moći. Uprkos svemu, postignut je barem jedan važan cilj. Stvar-
nost, u kojoj su postojali lokalni mediji kao realno dostignuće, mogla je sada
da se premeri novopredloženim konceptom „medija civilnog društva“. Citirani
model je bio sasvim na tragu rešenja koja su se uveliko izgrađivala, i primenji-
vala, u razvijenijim delovima Evrope: „...pažnja se usmerava na intenzivnije
forme medijske participacije kojom se neprofesionalci delotvornije uključuju u
medijsku proizvodnju značenja (participacija u vezi sa sadržajem) ili čak u mere

menadžementa i politike organizacija za proizvodnju sadržaja (strukturalna

participacija)“ (Carpentier, 2007:110-111). Dakle, možemo samo konstatovati
da je u Srbiji koncept „mediji civilnog društva“ bio uveden u upotrebu 1993.
godine. Kao što je kasniji razvoj događaja pokazao, ni jedna druga sintagma, od
velikog broja mogućih (vidi Hadl, 2007) nije potom korišćena u teorijskim i
zakonskim tekstovima u Srbiji.
Naravno, bilo je nerealno očekivati da će se teorijski promovisani mediji
civilnog društva pojaviti i u praksi tokom poslednje dekade XX veka. Jer, u to
vreme zemlja je bila pod međunarodnim ekonomskim sankcijama (do konca
1996. godine) i prošla je kroz period nezabeležene inflacije u ekonomskom
životu. Pošto su ovi mediji u principu „ne državni“ i „ne komercijalni“ (Kami
citiran u Kin, 1995:112) oni ne bi trebalo da koriste sadržaje najnižeg ukusa
radi privlačenja oglašivača, niti državne subvencije. To je odmah upućivalo na
zaključak da će eventualni mediji civilnog društva imati skučenu finansijsku
osnovu. Uprkos tome, a u skladu sa Poperovom tvrdnjom „...da je eksperiment
od koga najviše možemo da naučimo prestruktuiranje jedne socijalne institucije
u pravo vreme“ (Poper, 1993:215), autor ovog teksta javno se zalagao za to da
nađe makar jednu lokalnu zajednicu koja bi bila spremna da transformiše svoje
lokalne medije u neprofitnu, javnu fondaciju (Radojković, 1999:223). I njemu
je bilo jasno da bi ovaj poduhvat mogao na kraju da propadne, ali iskustvo koje
bi se tako steklo imalo bi neprocenjiv značaj za testiranje teorijske postavke.
Nije bilo nikakvo iznenađenje ni to što ovaj poziv nije naišao ni na kakav odziv.
Autor je predlagao i kolektivu Radio Pančeva da oproba nov model u vreme
kada su štrajkovali zbog opresije vlasti, ali zaposleni su ga glatko odbili. Oči-
gledno, forma medija civilnog društva nije odgovarala novinarima, ili im je nov
model bio potpuno stran. Zbog toga se može reći da je do kraja XX veka svaki
pokušaj da se uspostavi „treći sektor medija“ u formi medija civilnog društva
od samog početka bio osuđen na neuspeh. I zaista, u vreme kada su se građani
i čitavo društvo suočavali sa ekonomskom krizom i pauperizacijom, bilo je uto-
pijski očekivati da će se latiti posla osnivanja i finansiranja svojih, alternativnih
medijskih institucija.
Novo zakonodavstvo – „kolateralni bingo“

Okolnosti su se radiklano promenile nakon demokratskih promena u Srbiji
2000.godine, kada su ranije opozicione partije osvojile vlast. Nova, demokrat-
ska vlada je izrazila spremnost da transformaciju medija usmeri u pravcu evrop-
skih standarda i normi. Tada su predstavnici nevladinih organizacija i medijski

eksperti bili pozvani da urade nacrte novih medijskih zakona. Zahvaljući tome,
pristalice medija civilnog društva dobile su istorijsku šansu da i njih unesu u nov
Zakon o radiodifuziji koji je usvojen 2002. godine. Ovaj legalni instrument je
trebalo da ostvari nekoliko ciljeva: da se nacionalna radiodifuzna mreža pretvori
u „javni servis“; da se uspostavi nezavisno regulatorno telo koje će uneti red u
haos u etru putem izdavanja novih licenci RTV emiterima nakon raspisivanja
javnih i fer konkursa; da se obezbedi poštovanje evropskih standarda o kvalite-
tu programa i oglašavanja; i da se eliminiše svojina države nad svim medijima
(uključujući i lokalne) radi njihovog oslobađanja od političke kontrole koja
se temeljila na njenim osnivačkim pravima. Ostvarivanje nabrojanih ciljeva je
proces koji još nije završen, i u kome su neki ciljevi ostvareni više a neki manje.
Tokom procesa implementacije i sam zakon je menjan više puta. Promene su
se uglavnom događale kada su se smenjivale koalicije stranaka na vlasti, pripre-
mane su bez ikakve javne rasprave i vodile su u pravcu razvodnjavanja visokih
standarda EU koje je ustanovio Zakon o radiodifuziji. Za sudbinu medija ci-
vilnog društva odlučujuće je bilo koliko je i kako išlo ostvarivanje poslednjeg
navedenog cilja zakonskih promena.
Prema slovu Zakona o radiodifuziji bilo je zabranjeno bilo kojoj vrsti dr-
žavnih ustanova i preduzeća, ili onih u kojima ona ima većinsko vlasništvo, da
budu osnivači radiodifuznih medija. Ista zabrana potvrđena je i proširena na
štampane medije u Zakonu o javnom informisanju (2003). Jedini izuzeci po
ovom zakonu ostali su agencija Tanjug, Radio za informisanje inostranstva¸ Film-
ske novosti, i Panorama na Kosovu i Metohiji (koja izdaje nedeljnik „Jedinstvo“).
U oba navedena zakona postavljeni su i rokovi do kojih su mediji osnovani od
strane države morali da obave svojinsku transformaciju. Nakon nekoliko od-
laganja u oba dokumenta je kao poslednji rok postavljen 31. decembar 2007.
godine. Ako se uporedi momenat kada su pomenuti zakoni stupili na snagu, i
rok do koga je svojinsko prestruktuiranje moralo da se završi, može se konstato-
vati da je vremenski period bio dovoljno dug. Ali, niti su osnivači, a na prvom
mestu lokalne vlasti, niti zaposleni u državnim medijima ozbiljno shvatili ovu
obavezu. Kako se približavao kraj 2007. godine, proces medijskog prestruk-
tuiranja postajao je sve ubrzaniji i konfuzniji. Uprkos snažnim deklarativnim
opredeljenjima vlasti, sada svako može da konstatuje da je zakonski zahtevano
dokidanje državne svojine u medijima ostalo neispunjen zadatak.
Ipak, mora se priznati i da je broj medija koje je trebalo svojinski transfor-
misati bio velik. Samo na lokalnom nivou radilo se o 181 medijskom preduzeću
koja su posedovala 112 radio i 51 televizijsku stanicu, kao i 66 novina (Tomić,

2007:72). S druge strane, čitav poduhvat je konceptualno predstavljen, i prak-

tično se odigravao, samo kao proces privatizacije. Mediji kojima je osnivač
bila država, u velikoj većini oni lokalni, jedan za drugim su nuđeni na prodaju
novim vlasnicima. Uz svakodnevnu (ras)prodaju ostalih državnih i društvenih
preduzeća u Srbiji, privatizacija je postala magično rešenje, bolje reći opsesija,
kako u svesti političkih aktera tako i građana. Uprkos tome, rezultat je do
31.decembra 2007. godine bio poražavajući. Samo 43 medijska preduzeća,
koja su posedovala 29 novina, 18 radio i 10 televizijskih stanica dobila su nove,
privatne vlasnike; 11 aukcija je završeno bezuspešno (jer nije bilo kupaca), a 8
ih je odloženo bez objašnjenja (Tomić, 2007:66). Sve u svemu, privatizacijom
je promenjen status svega 24 odsto lokalnih medijskih preduzeća koja su obave-
zana da se transformišu. Ovakav ishod je samo potvrdio ono što je i ranije bilo
poznato: da lokalni mediji teško mogu da opstanu na tržištu, da imaju slab pro-
izvodni potencijal, da nisu interesantna „roba“, da nemaju procenu vrednosti
kapitala i da nemaju viziju zahtevane promene (vidi Radojković, 2007).
Nakon prvih privatizacija medija i građani su počeli da joj se protive. U
Nišu je više od 30 hiljada potpisalo peticiju protiv privatizacije lokalne RTV
Niš. Ovoj inicijativi su se pridružila još četiri grada u Srbiji zahtevajući da nji-
hovi opštinski, elektronski mediji budu transformisani u „lokalne javne servise“
(Kragujevačka inicijativa). U Apatinu je 4 hiljade građana potpisalo peticiju
protiv zatvaranja opštinske radio stanice koja nije dobila dozvolu za rad na kon-
kursu RRA. Slični povodi su izazvali građanski otpor u Bačkoj Topoli, Subotici,
itd. U više drugih opština zaposleni u lokalnim medijima su počeli štrajkove
protiv novih, privatnih vlasnika. Stoga, moglo bi se reći da građani Srbije još
uvek doživljavaju svoje lokalne medije kao „poluparticipatorne organizacije“
koje „...običnim ljudima pružaju priliku da se čuje i njihov glas“ (Carpentier,
2007:117). Osim njih, i nacionalne manjine su počele da izražavaju zabrinutost
da će novi, privatni vlasnici ukinuti emitovanje programa (ili štampanje novi-
na) na njihovom maternjem jeziku. Kao odgovor na te prigovore, vlada je 27.
decembra 2007. godine izdala uredbu kojom se medijske organizacije koje rade
i na jezicima nacionalnih manjina izuzimaju iz privatizacije. Koristeći ovaj izu-
zetak mnogi lokalni mediji su počeli naprasno da uvode programe na jezicima
manjina kako bi izbegli privatizaciju. Konačno, vrhunac pometnje uneli su novi
Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o glavnom gradu, u kojima je suprotno
ranije opisanom evropskom standardu, dozvoljeno opštinama i glavnom gradu
da osnivaju i poseduju sopstvene pisane i elektronske medije! Time su direktno
derogirane odredbe Zakona o radiodifuziji i Zakona o javnom informisanju na

osnovu kojih je i čitav proces tranzicije medija započet. Sve u svemu, transfor-
macija medija u Srbiji postala je više nego protivurečna a proces privatizacije je
sada sasvim zaustavljen.
Ovaj ekskurs o privatizaciji medija u Srbiji potreban je da bismo izvršili
ključni zaokret ka temi kojoj je posvećen ovaj rad. To je zaključak da je jedna od
alternativa za transformaciju medija, to jest osnivanje medija civilnog društva,
bila potpuno zapostavljena uprkos činjenici da je Zakon o radiodifuziji dozvo-
ljava. On je predvideo da radiodifuzni mediji mogu da postoje u tri oblika: kao
javna služba, kao komercijalni i kao „mediji civilnog sektora“. Zakon garantuje
da osnivači RTV stanica „civilnog sektora“ (zakonska sintagma) mogu da budu
nevladine organizacije i druga udruženja građana. Ovakvi emiteri ne plaćaju
licencu za rad i nadoknadu za upotrebu frekvencije. Mogu da „pokrivaju“ samo
lokalnu teritoriju i ne mogu da svojim radom ostvaruju profit (paragraf 95). U
zakonu je predviđeno da način finansiranja bude upravo onaj koji je anticipiran
u predlogu modela medija civilnog društva koji smo ranije citirali (Plavšić, Ra-
dojković, Veljanovski, 1993). On se sastoji od donacija, priloga građana, spon-
zorstva i grantova koje mogu da dodele državni i lokalni organi vlasti. U suštini,
ova zakonska odredba bila je neočekivani trenutak, jedinstvena istorijska šansa,
da i mediji civilnog sektora počnu da se osnivaju u velikom broju. Ovo tim pre
jer je alternativa - proces privatizacije - kao što je rečeno, doživela nauspeh. Za-
kon o radiodifuziji je otvorio i garantovao prostor da zaživi „treći sektor medija“
specifične vrste, bez obzira da li je zakonski jezik („mediji civilnog sektora“)
teorijski precizan. Sve što se moglo dogoditi u Srbiji potpuno bi se poklapalo
i sa zahtevima zastupnika „medija trećeg sektora“ koji su na Svetskom samitu
o informacionom društvu (WSIS) takođe zahtevali „...da se u nacionalnom i
međunarodnom zakonodavstvu obezbedi osnova za davanje licenci i raspodelu
radiodifuznog i satelitskog spektra nekomercijalnim medijima, i da im se ponu-
de šeme za javno finansiranje“ (Hintz, 2008:256).
Normativna rešenja u Srbiji stvorila su šansu za rast medija civilnog društva
na kojoj su joj mogle pozavideti mnoge zemlje. Samo još nekolicina država
ima ovako jasne zakonske odredbe u prilog ovih medija (J.Koreja, Venecuela,
na primer). Međutim, izgleda da je „kolateralni bingo“, kako je izgledalo, bio
više plod specifičnih istorijskih i društvenih okolnosti pod kojima se odigrava
tranzicija medija u Srbiji, nego rezultat promišljene akcije bilo političkih aktera,
bilo građana, bilo društvenih pokreta iz okrilja civilnog društva. Da je u pitanju
bila njihova svesna, ili što je još poželjnije, koordinirana aktivnost u ovom prav-
cu, mediji civilnog društva su mogli u Srbiji da dožive procvat.

Razočaravajući ishod
Na žalost, rezultat koji je ostvaren na osnovu povoljne prilike usvajanjem
dobre legislative veoma je slab. Prema podacima Republičke Radiodifuzne
Agencije do kraja 2007. godine 237 lokalnih radio stanica su dobile licencu za
rad. Među njima su bile i one koje su konkurisale za dozvolu u statusu stanice
„civilnog sektora“. Najaktivnije su bile crkvene organizacije. Srpska Pravoslavna
Crkva je tako dobila dozvole da u tom statusu pokrene radio stanice u osam
gradova – eparhija. Ona planira da ih u budućnosti objedini u sopstvenu radio
asocijaciju. Katolička Crkva je sledila primer SPC i dobila je dozvole da svoj
sistem stanica „Radio Marija“ proširi u dva grada. Povrh toga, pojavio se nov,
verovatno jedinstven slučaj u svetu. Obe crkve dobile su dozvole za još dve radio
stanice „civilnog sektora“ (u Subotici i Somboru) u kojima planiraju da dele
vreme emitovanja. Do sada, samo četiri radio stanice ove vrste imaju osnivače
iz okrilja civilnog društva. Prvo, to je „Udruženje ljubitelja rumunske muzike“
iz Vršca, centra regiona u kome živi veliki broj pripadnika etničke zajednice
Rumuna. Drugi primer su tri radio stanice Roma, najrasprostranjenije manjine
u celoj Srbiji. Oni su preregistrovali već postojeće radio stanice kao emitere
„civilnog sektora“ u Nišu (Radio Nišava), Valjevu (Radio Rota) i Obrenovcu
(Radio Rom).
Prema podacima RRA do kraja 2007. godine dozvolu za rad dobilo je i 88
lokalnih/opštinskih TV stanica. Među njima samo tri osnivača su tražila i do-
bila status stanice civilnog sektora prema Zakonu o radiodifuziji. Među njima
su dva primera osnivača koji su institucije civilnog društva. Prvi ovakav slučaj
je TV Nišava čiji osnivač je grupa nevladinih organizacija Roma pod istim ime-
nom (poseduju i Radio Nišavu). TV Nišava je televizijski kanal koji emituje pro-
gram na romskom i na srpskom jeziku na teritoriji grada Niša, u kome živi oko
30 hiljada Roma, i čitavog jugo-istočnog regiona Srbije, u kojem se procenjuje
da živi još 100 hiljada Roma. Drugi primer televizijske stanice civilnog sektora
je TV Forum u Prijepolju koju je osnovalo udruženje građana „Ženski forum
Prijepolja“ - nevladina organizacija koja se prvenstveno bavi pitanjima ravno-
pravnosti polova. Stanica je počela da radi tek 2008. godine, ali se već potvrdila
kao okosnica mikro, javne sfere lokalne zajednice. Naime, nakon ponovljenih
lokalnih izbora u opštini Prijepolje, novembra 2008, građani su je ocenili kao
izvor sa najpouzdanijim i politički najnepristrasnijim informacijama! Treći pri-
mer TV stanice civilnog sektora je još jedna crkvena institucija koja je dobila
dozvolu za rad – TV Beseda - za Bačku eparhiju sa sedištem u Novom Sadu.

Povodom iznetog inventara pokrenutih, elektronskih medija civilnog sek-

tora može se otvoriti za raspravu i jedno važno teorijsko pitanje. Kao što smo
videli, Srpska Pravoslavna Crkva je bila najspremnija da iskoristi finansijske
povoljnosti koje pruža Zakon o radiodifuziji (oslobađanje od dažbina) da svoje
RTV stanice registruje u statusu civilnog sektora. Tim povodom, važno je istaći
da su na taj način i SPC i Katolička crkva po prvi put u istoriji Srbije dobile
pravo da osnuju sopstvene, elektronske medije. Ovaj proboj svakako je dokaz
demokratizacije društva ali i jačanja uticaja crkvenih zajednica u političkom
životu – posebno SPC. S druge strane, on nema mnogo veze sa jačanjem civil-
nog društva. Srbija je multikonfesionalno društvo. Prema poslednjem popisu
(bez Kosova i Metohije) iz 2002. godine najviše građana ispoveda pravoslavnu
veru – 90%, katolika ima 5,5% i muslimana 3%, da pomenemo samo najveće
religiozne grupe. Kao što smo videli, i Katolička crkva je prionula na osnivanje
elektronskh medija u formi stanica civilnog sektora, a sva je prilika da će i mu-
slimani uskoro slediti ove primere. Dakle, najveći broj medija civilnog društva
ima, i verovatno će još zadugo imati, osnivače u liku religioznih organizacija.
Zbog toga se postavlja pitanje: da li se takvi mediji uklapaju u zamišljen model
„medija civilnog društva“ ili ne?
Sa tačke gledišta pobornika ovakvih medija kao „radikalnih medija“, među
njima nema mesta za one crkvene. Radikalno civilni medij „...ne bi smeli da
poseduju ni korporacije, ni država, ni crkve (prim.M.R), ni političke partije niti
sindikati“ kaže jedan od njih (Downing, 1984:2). Dakle, ovo je zaista radikalno
stanovište. S druge strane, crkvene, lokalne RTV stanice nisu isključene iz širih,
deskriptivnih definicija „medija civilnog društva“. „Generalno, oni obuhvataju
sve medije ‘trećeg sektora’ i stoga isključuju iz svojih redova samo dva najveća
sektora – medije javne službe i komercijalnog tipa“ navodi autor manje radi-
kalnog pristupa (Hintz, 2008:244). U osnovi, odgovor na pitanje koje smo
postavili zavisi od toga kako se definiše i shvata „civilno društvo“. U nekim
pristupima u njemu ima mesta za crkvene institucije, u drugima ne. Koje stano-
vište će prevagnuti zavisi od toga da li crkvene organizacije predstavljaju jednog
od činioca vlasti, aktera u političkom polju, ili su na strani građana, opozicija
vlasti pa time u polju civilnog društva. Polazeći od aktuelnog stanja u Srbiji,
mišljenje je autora da crkveni mediji nemaju sve bitne karakteristike da bi bili
tretirani kao mediji civilnog društva. Prvo, njih ne poseduju i ne kontrolišu
pripadnici civilnog društva nego čvrste, hijerarhizovane organizacije. Drugo,
participacija građana u proizvodnji sadržaja i upravljanju ovim medijima nije
predviđena. Na primer, ono što će biti objavljeno u medijima Srpske Pravoslav-

ne Crkve je pod ultimativnom kontrolom nadležnog vladike. On ima pravo

da odobri ili spreči objavljivanje bilo koje informacije. Zaposleni novinari, i
kada su laici-profesionalci, podređeni su glavnom i odgovornom uredniku koji
je svešteno lice. I Katolička crkva ima strog nadzor nad radom svojih medija.
Na ovaj način, bez ikakve sumnje, crkveni mediji sasvim dobro zadovoljavaju
religiozne potrebe onog dela pripadnika lokalnih zajednica koji ispovedaju nji-
hovu veru. Ali, pošto ni ovi građani nisu uključeni u donošenje odluka koje se
odnose na sadržaj programa, niti u donošenje odluka koje bi se ticale politike
rada tih medija, autor ih ne bi svrstao u medije civilnog društva. Šta više, smatra
da mediji civilnog društva ne mogu biti oni koji unapred i dobrovoljno pristaju
na (crkvenu) cenzuru.
Ako se prihvate izneti argumenti, onda iz skupa medija civilnog društva u
Srbiji treba isključiti one kojima je osnivač crkva, bez obzira što su po zakonu
registrovani kao „stanice civilnog sektora“. U tom slučaju, ishod do konca
2007. godine je da među 325 legalizovanih, lokalnih radio i televizijskih stanica
imamo svega 6 (odnosno 0,018 odsto) onih koji se mogu smatrati medijima
civilnog društva u pravom smislu te reči! To je razočaravajuće slab ishod velike
istorijske šanse za njihovo pojavljivanje. No, tranzicija medija u Srbiji još nije
završena. Treba se nadati da će medija civilnog sektora biti još, jer traje neza-
dovoljstvo mukotrpnom privatizacijom s jedne, i načinom rada komercijalnih,
mejnstrim medija, s druge strane. Budući da namera ovog rada nije da samo
lamentiramo nad lošim ishodom, nego i da razmotrimo razloge zbog kojih se
on dogodio, pogledajmo zašto mediji civilnog sektora tako teško uspevaju na
tlu Srbije.
Uzročnici razočaravajućeg ishoda

Društveni pokretači tranzicije medija u Srbiji očigledno pate od onoga što
je Kin nazvao „...fiks idejom tržišnog, liberalnog modela“ (Keane, 1991:54-
63). U ekonomskom polju proces tranzicije još uvek se poistovećuje sa (ras)
prodajom državnih proizvodnih preduzeća, banaka, osiguravajućih kompanija,
itd. Stoga je, u svesti građana, i u javnom diskursu, tranzicija izjednačena sa
privatizacijom. Isto važi za tranziciju medija. Kako se približavao poslednji rok
za prestruktuiranje medija u svojini države, Ministarstvo kulture organizovalo
je u mnogim opštinama seminare i okrugle stolove kako bi im pomoglo da uđu
u proces privatizacije. U isto vreme, nije organizovan ni jedan skup na kome bi
se predstavio alternativni put – model medija civilnog društva. Kada je proces
privatizacije medija dospeo u potpuni ćorsokak, zamenik ministra za kulturu

je to (pro)komentarisao kao veoma „lošu vest“ jer će slediti haos na medijskoj

sceni. „Mi sada imamo privatizovane medije; one koji ne žele da se privatizuju;
one koji smatraju da treba da budu izuzeti; one koji su već izuzeti, itd.“ (Janjić,
2008:4). Kao što se vidi, opet nema ni reči o alternativi privatizaciji. Obraćajući
se javnosti šefica Odeljenja za medije kancelarije OEBS-a u Beogradu takođe
je izrazila samo veru u privatizaciju: „... privatizacija je pitanje medijske svojine
i slobode...Samo privatizacijom lokalni mediji mogu da izbegnu ogroman po-
litički uticaj koji nad njima imaju lokalne vlasti“ (Solomon, 2008:7). Dakle, i
prema stavu predstavnice OEBS-a u Srbiji samo deregulacija i privatizacija me-
dija, a ne uključivanje građana u njihove strukture i rad, mogu da ih oslobode
od političke stege koja bez ikakve sumnje postoji. U javnosti su se, uglavnom,
ponavljali ovakvi komentari i izjave. Da zaključimo, vlada i domaće kao i ino-
strane političke institucije, nisu iskazali ni najmanje razumevanje, niti pružili
podršku stvaranju medija civilnog društva kao rešenja da se mediji oslobode
uticaja vlasti i otvore za participaciju građana.
Drugi socijalni faktor, koji je mogao da usmeri prestruktuiranje lokalnih
medija u pravcu alternativnog modela civilnog društva, su novinari i ostali koji
u njima rade. Po mom mišljenju, oni su mogli da odigraju veoma značajnu
ulogu u procesu koji razmatramo. Međutim, u tranziciji medija novinari su bili
začuđujuće neprimetni i nedelotvorni. Da bi otkrio razloge za ovakvo ponaša-
nje, autor je odlučio da obavi anketu među medijskim poslenicima uz pomoć
Interneta. Jednostavan upitnik, u kome je bilo svega osam pitanja, trebalo je
da otkrije stavove medijskih poslenika o tome: da li su imali (pred)znanje o
mogućnosti da se opštinski mediji pretvore u medije civilnog sektora; kakvo je
njihovo mišljenje o participatornom potencijalu ovih medija; i koje prepreke
za njihovo osnivanje i opstanak vide. Upitnik je prosleđen preko mejling lista
jedne asocijacije radiodifuznih medija (ANEM) i članovima oba udruženja no-
vinara u Srbiji (NUNS i UNS). Na ovaj način dospeo je do nekoliko hiljada po-
tencijalnih ispitanika. Upitnik je imao link za automatsko slanje anonimnih od-
govora na e-mail adresu autora tokom meseca februara 2008. godine. Do datog
roka dospelo je svega 43 popunjenih upitnika. Tako mali odziv već sam po sebi
dosta govori o svesti i interesu zaposlenih i novinara za medije civilnog društva
u Srbiji. Zbog slabog odziva istraživanje ima malu pouzdanost, a rezultati nisu
mogli da budu statistički testirani. Budući da je anketa bila anonimna, ne može
se suditi ni o reprezentativnosti (samo)formiranog uzorka. Ali, ispitanici koji su
poslali odgovore, pružili su veoma dragocene uvide značajne za temu ovog rada
i oni zaslužuju da budu prezentirani.

Povodom pitanja o poznavanja alternative privatizaciji u formi medija civil-

nog društva uočljiva je podela među ispitanicima. Njih polovina (21 od uku-
pno 43 ispitanika) izjavila je da su bili upoznati sa mogućnošću transformacije
opštinskih medija u „stanice civilnog sektora“ u skladu sa članom 95. Zakona
o radiodifuziji Srbije. Druga polovina je odgovorila negativno, što će reći, nije
ni znala da postoji alternativa privatizaciji. Među 14 komentara dobijenih po-
vodom ovog pitanja, neki otkrivaju veoma interesantne stvari. „Termin ’stanica
civilnog društva’ je nejasan“ navodi jedan ispitanik. Drugi potvrđuje nedostatak
(pred)znanja o ovom konceptu. „Mislim da javnost nije dobro informisana o
ovakvim stanicama“, mada on ili ona, tvrdi da zna za medije civilnog društva.
Najintrigantniji je za autora, koji se i sam bavi obrazovanjem novinara, bio ko-
mentar: „Iskreno rečeno, diplomirao sam novinarstvo i radim na nacionalnom
radiju, ali nemam pojma o medijima civilnog društva. Sada sam o tome čuo
prvi put“!
Rezultati ankete koje smo prezentirali još jednom potvrđuju ocenu da je
model medija civilnog društva „slepa tačka“ tranzicije medija u Srbiji. Očigled-
no je da ni političke elite, niti profesionalne organizacije novinara (bilo domaće
bilo inostrane) nisu ništa učinile da medijske profesionalce edukuju za alterna-
tivu privatizaciji. Stoga nije začuđujuće ni da, prema anketi, transformisanje u
emitera „civilnog sektora“ nije uopšte bilo pominjano niti razmatrano u 34 (79
procenata) preduzeća koja podležu toj obavezi, a u kojima rade ispitanici. Ipak,
u šest slučajeva su stigli odgovori (od 43 ukupno) da je ovakva mogućnost bila
razmatrana. Dakle, nije si ni mogao očekivati bolji rezultat. Jer, da podsetimo,
svega šest emitera je u Srbiji (ako ne računamo RTV stanice crkvenih organiza-
cija) ovu šansu i iskoristilo. Tri odgovora bila su za ovo pitanje bespredmetna,
jer su dobijeni od profesionalaca koji rade u preduzećima koja su, u vreme istra-
živanja, već bila privatizovana. Ovim povodom dat je i jedan, na prvi pogled,
konstruktivan komentar: „Hajde da prvo izanaliziramo iskustva ovakvih stanica
u zemljama tranzicije iz okruženja“. Međutim, zemlje na koje se komentar od-
nosi, nisu dobar primer ni za ugled niti za sleđenje.
Verovatno je najslabija tačka „medija trećeg sektora“ način na koji treba da
se finansiraju. Budući da ne mogu da računaju na pretplatu (kao javni servis),
niti prevashodno na prihode od oglašavanja (komercijalni sektor), oni su uvek
izloženi riziku da budu ekonomski neodrživi. Na ovu slabost ukazivali su i
stavovi ispitanika u anketi. Približno polovina intervjuisanih (20 od 43) smatra
da bi mediji civilnog društva mogli da budu ekonomski (samo)održivi uz kori-
šćenje izvora prihoda koje predviđa zakon. Nešto više njih (23) misli suprotno.

Država se još uvek smatra za najpouzdanijeg partnera, čak i kada je reč o me-
dijima civilnog društva, što proističe iz poslatih komentara. „Država bi morala
da oformi specijalne fondove za ovu vrstu stanica“, kaže jedan ispitanik. Drugi
je bio još konkretniji: „U Srbiji nemamo ni jednu stanicu civilnog društva koja
uspešno i održivo posluje. To je velika nepoznanica“. Jedan učesnik u anketi
je izjavio da on/ona zna za medije civilnog društva, ali da smatra da bi njihov
način finansiranja bio izvor podređenosti. „Da bi se osnovale i održale u životu
ovakve stanice potrebno je mnogo novca. On je u rukama moćnih subjekata
koji bi mogli da utiču na njihovu uređivačku politiku i objektivnost“. Verovat-
no najintrigantniji komentar osvetljava političku kontaminiranost svesti među
novinarima. „Ove stanice (civilnog društva prim. M.R.) bile bi ‘zlatni rudnik’
za ‘antiratne profitere’ koji bi koristili jasle inostranih donacija...kao što to radi
95 odsto nevladinih organizacija koje finansije koriste za potrebe svojih lidera“.
Da budemo objektivni, mnoge nevladine organizacije zaista koriste donacije na
načine koji bi mogli da opravdaju ovaj cinični komentar.
Veoma interesantan nalaz istraživanja je pozitivno očekivanje ispitanika
povodom mogućnosti da se i građani uključe u proizvodnju programa. Dve
trećine učesnika ankete (30 ili 69,8 odsto) je na ovo pitanje odgovorilo pozitiv-
no. Međutim, nejasno je u kojoj meri je ta njihova vera zasnovana na dobrim
iskustvima koje su imali tokom rada lokalnih medija u prošlosti, a koliko na op-
timističkim očekivanjima u budućnosti. Još veći stepen saglasnosti se pokazao
u odgovoru na pitanje: da li bi mediji civilnog društva mogli da ojačaju partici-
paciju građana u procesu donošenja odluka u lokalnoj zajednici? Odgovor „da“
dobijen je od 38 (88,4 odsto) ispitanika. Plauzibilno objašnjenje bi moglo da
bude da se anketirani novinari i zaposleni sećaju primera „dobre prakse“ iz rada
lokalnih (community) medija. Svesno ili ne, izgleda da novinari na ovaj način
prihvataju ideju o potrebi da se oblikuju „mikro javne sfere“ (Keane, 1991:378-
381) ili „javne sfere građana“ (Carpentier, 2007:110-112). Na žalost, ovaj stav
oni nisu niti isticali niti primenili kako bi se u sredinama, u kojima se pojavio
otpor građana procesu privatizacije, on bolje artikulisao. Najveći stepen sagla-
snosti u odgovorima ispitanika odnosio se na pitanje: da li bi mediji civilnog
društva trebalo da postoje samo u sredinama u kojima žive nacionalne manjine,
kako bi se zadovoljile njihove komunikacione potrebe? Sa tim se ne slaže 40 (93
odsto) intervjuisanih. Dakle, oni smatraju da su ovakvi mediji potrebni za sve
građane a ne samo za manjine. Kao što je ranije u radu pomenuto, protivljenje
macionalnih manjina bilo je najvažniji pritisak koji je primorao vlast da zaustavi
opštu privatizaciju opštinskih (državnih) medija. Međutim, ne treba da se zabo-

ravi da je taj otpor bio više uvažen zbog cenkanja stranaka za sticanje političke
moći (izborne rezultate, na primer) nego što je bio izraz njihove namere da
osnaže deliberativnu demokratiju na svim nivoima, počev od lokalnog.
Konačno, učesnici istraživanja bili su zamoljeni da rangiraju 6 faktora koji
sprečavaju razvitak medija civilnog društva u Srbiji. Nije iznenađujuće da je na
prvo mesto rangirana propozicija da takvi mediji ne mogu da zarade dovoljno
za pokrivanje troškova svog rada. Na drugom mestu nalazi se tvrdnja da razvoj
civilnih medija sprečava nedostatak znanja o zakonskim pravilima za njihovo
osnivanje. Jedan važan aspekt – koji do sada nije bio pominjan – je netačna
procena da u medijima civilnog društva svi treba da rade kao volonteri – prema
broju odgovora rangirana na trećem mestu. Na četvrtom mestu je bila hipote-
za da građani neće biti spremni da sarađuju u stvaranju sadržaja za ovu vrstu
medija. Tehnički problemi, kao ograničenost zone pokrivanja na lokalni nivo
i zabrana umrežavanja rangirani su kao peti negativni faktor. Najmanje bitno
ograničenje je, prema mišljenju ispitanika, propozicija o tome da u medijima ci-
vilnog društva neće biti ni mesta ni potrebe za radom profesionalnih novinara.
Dakle, „dobra vest“ iz ovog istraživanja je da su novinari, kada su na to podsta-
knuti, u stanju da pruže realnu sliku prednosti i mana medija civilnog društva.
„Loša vest“ je da su podlegli zabludi da za njih nema mesta u takvim medijima,
ili da bi trebalo da rade besplatno. U praksi, veoma mali broj medijskih posle-
nika radi u medijima civilnog društva volonterski.
Zaključak
Iz dosadašnjih iskustava o radu medija civilnog društva u svetu poznato je
da oni imaju slab ekonomski potencijal jer su lišeni i obavezne pretplate i pri-
hoda sa tržišta. Stoga, da bi se uopšte pojavili „mediji trećeg sektora“ potrebno
je da se ostvari sinergija povoljnih faktora. U slučaju Srbije, kao što pokazuje
ovaj rad, u tom spletu bi trebalo da budu političke elite, građani i medijski po-
slenici. S obzirom na iznete rezultate, upravo njih treba kriviti za razočaravajući
rezultat.
Kao što i ovaj rad pokazuje, srpske političke elite nikada se nisu ozbilj-
no interesovale za uspostavljanje medija civilnog društva. Oni su ugrađeni u
legislativu nakon demokratske promene 2000. godine samo zbog toga što je
učinjen privremeni ustupak da odlučujuću reč u pripremanju medijskih zakona
dobiju eksperti i predstavnici civilnog društva. Odmah nakon što su političari
uočili da suštinska demokratizacija može da ih liši kontrole nad medijima, po-
čeli su da je opstruiraju. Tako je predviđen broj predstavnika civilnog društva u

sastavu Saveta RRA smanjen već prilikom prvog razmatranja predloga Zakona
o radiodifuziji u vladi. On je nakon usvajanja tri puta dopunjavan i menjan,
uvek bez ikakve javne rasprave i uvek u korist većih ovlašćenja „predstavnika
naroda“. Dakle, zakonodavna vlast je pretakala ovlašćenja od predstavnika ci-
vilnog društva ka političkim akterima. Objašnjenje ovakvog trenda mogu biti
česti izbori povodom kojih su sve političke partije (i u vlasti i u opziciji) bile
spremne da prihvate samo aranžmane u kojima bi lakše mogle da imaju medije
na „svojoj strani“. Sastav nezavisnog regulatornog tela – Saveta RRA – takođe
zavisi od nagodbe političkih stranaka što se belodano videlo u nekoliko krugova
izbora njegovih članova. Dakle, naklonost političkih aktera privatizaciji – po-
sebno onoj koja je spora i neuspešna – nije slučajna. Pošto je takva, ona ostavlja
dovoljan „prazan prostor“ za instrumentalizaciju medija. Očigleno, politički
akteri računaju i na skrivene kanale moći kojima mogu da utiču na izbor novih,
privatnih vlasnika medija koje će potom lakše „disciplinovati“. Sa njihovog
stanovišta, mediji civilnog društva su čudni, nikada na njihovoj „strani“ i teško
ih je kontrolisati. Ni međunarodne organizacije i institucije ne daju snažnu
podršku medijima civilnog društva. One još uvek govore o konceptu „mediji
zajednice“ (community media), i to uglavnom u deklarativnim, slabo obave-
zućim dokumentima. Njihov značaj, na primer, ističe „Beli papir o evropskoj
komunikacionoj politici“ (COM 35, final) iz 2006. godine. On je bio osnova za
usvajanje „Rezolucije skupštine EU o zaštiti medija zajednice“ (2008), kojoj su
prethodili „Izveštaj o zaštiti medija zajednice“ (2008) i 56 studija sprovedenih
istim povodom (2007. godine) za Komitet za kulturu i medije evropske skup-
štine. Ranije u ovom radu smo citirali i zvaničan stav predstavnice OEBS-a, koji
svakako izražava poziciju te međunarodne organizacije. Autor ne može da seti
ni jednog okruglog stola ili treninga u Srbiji, pod okriljem UNESCO-a , Saveta
evrope ili drugih međunarodnih organizacija i fondacija, koji su bili posvećeni
medijima civilnog društva. Sličan proces marginalizacije ovakvih medija zapa-
žen je i tokom dva samita UN posvećenih informacionom društvu (WSIS) o
čemu svedoči jedan od njihovih učesnika (Hintz, 2008).
Ova studija slučaja ukazala je na interesantno ponašanje i akcije koje su
preduzimali građani Srbije. Oni su ispoljili spontani revolt i otpor procesu pri-
vatizacije lokalnih elektronskih medija. Na taj način bi se moglo zaključiti da
su, sva je prilika, bili zadovoljni njihovim pređašnjim statusom i radom. Na ža-
lost, građani su potpuno zaboravili da su sufinansirali osnivanje lokalnih medija
tokom socijalističke prošlosti i da bi bilo sasvim pravedno da im pripadne deo
njihovog kapitala ako se privatizuju (i ako ga ima). Na ovu činjenicu nisu im

ukazivale ni političke partije ni nevladine organizacije. Dakle, svoj deo krivice za

lošu tranziciju medija snose i institucije i pokreti civilnog društva. Od ovakvih
aktera bi se očekivalo da u javnom diskursu kultivišu javno mnjenje u korist
osnivanja medija civilnog društva. Pošto je sve to izostalo, otpor građana i na-
cionalnih manjina privatizaciji lokalnih medija može se razumeti: „...uglavnom
kao posledica želje da se potvrdi kulturni identitet zajednica s ciljem (koji nije
uvek bio eksplicitno iskazan) da se obezbedi sledeći način egzistencije: i mi smo
ovde; mi smo takođe deo velike slike“ (Gumucio-Dagron, 2004:46). Međutim,
neorganizovan otpor građana privatizaciji bio je isuviše slab da bi se uspostavila
nova, građanska javna sfera kroz koju bi njihova volja strujala odozdo na gore,
od pojedinca ka lokalnoj i nacionalnoj zajednici. A upravo tom zadatku trebalo
bi da budu posvećeni mediji civilnog društva.
Medijski profesionalci u Srbiji, kao što potvrđuje istraživanje prezentirano
u ovom radu, takođe nisu veliki poštovaoci medija civilnog društva. Njihova
mrzovoljnost u ovom pogledu svakako je izazvana niskim statusom i malim
prihodima, bez obzira u kom medijskom sektoru da rade. Ipak, čak i novinari
i ostali medijski poslenici koji ne poznaju model medija civilnog društva, shva-
taju (ispravno) da takvi mediji teško mogu da opstanu u savremenim, tržišno
orjentisanim ekonomijama. Ako bi nova vrsta medija trebala da znači još veće
derogiranje novinarske profesije, onda ona, razumljivo, nije atraktivna medij-
skim poslenicima. Taj pesimizam pokazao se na delu a doveo je do otpora –
štrajkova – tek kada su novi vlasnici potpuno ugrozili egzistenciju novinara.
Konačno, studije povodom teme kojom se bavimo u ovom radu, obavljane
u inostranstvu su pokazale da „...su alternativni mediji povezani sa društvenim
pokretima i da su retko samoodrživi ako se od njih odvoje“ (Gumucio-Dagron,
2004:44). Stoga, mogao bi se izvesti opštiji zaključak da mediji civilnog društva
ne uspevaju u Srbiji zato što je ovde civilno društvo slabašno, a društveni po-
kreti posvećeni borbi za jačanje participacije građana u javnom komuniciranju
gotovo da ne postoje. Ako iz ovog rada može da se izvuče nekakav praktični za-
ključak, onda bi on trebalo da glasi: pristalice medija civilnog društva najviše bi
pomogle njihov razvitak ako bi bile u stanju da osmisle, i demonstriraju, način
finansiranja koji bi tim medijima omogućio da budu ekonomski samoodrživi.
Zbog toga autor smatra da bi traganje za ovim rešenjima moralo da zauzme
prvo mesto na „dnevom redu“ teorijskih diskusija, obrazovanja (treninga) novi-
nara i građana, kao i međunarodne solidarnosti i pomoći.

Literatura:
Carpentier, N. (2007), ‘Theoretical Frameworks for Participatory Media’ u
Carpentier, N., Pruulmann-Vengerfeldt P., Nordenstreng K., Hartmann M.,
Vihalemm P., Cammaerts B. and Nieminen H. (eds), Media Technologies and
Democracy in an Enlarged Europe, Tartu University Press: Tartu.
Gumucio-Dagron, A. (2004), ‘The long and Winding Road of Alternative
Media’ u Downing, D. H. J. (ed.), The Sage Handbook of Media Studies,
London: Sage.
Downing, D. H. J. (1984), Radical Media, South End Press.
Habermas, J. (1969), Javno mnjenje, Beograd: Kultura.
Hadl, G. (2007),’‘Community Media’?’Alternative Media’? Unpacking Approaches
to Media By, For and Of the People’, Papers u International and Global
Communication, No.2, Institute of Communication Studies: University of
Leeds.
Hintz, A. (2008), ‘Civil Society Media at the WSIS: a new actor in global
communication governance?’ u Cammaerts, B. and Carpentier, N. (eds),
Reclaiming the Media; Communication Rights and Democratic Media Roles,
Bristol UK and Portland, Oregon. USA: Intellect Books.
Keane, J. (1991), The Media and Democracy, Cambridge: Polity Press.
Kin, Dž. (1995), Mediji i demokratija, Beograd: Filip Višnjić
Janjić, D. (2008), ‘Obustava privatizacije loša odluka’, Danas, 15. mart 2008.
Plavšić, P., Radojković, M. i Veljanovski, R. (1993), Ka demokratskoj radiodifu-
ziji Beograd: Soros Yugoslavia Foundation.
Poper, K. (1993), Otvoreno društvo, kniga 1. Beograd: BIGZ.
Radojković, M. (1999), ‘Media and Civil Society in the Process of Transition’
u Skenderović N. and Podunavac M. (eds), Civil Society in the Countries in
Transition, Subotica: Agency of Local Democracy and Open University.
Radojković, M. (2007), “Put lokalne zajednice u informaciono društvo”, caso-
pis “CM”, br.2, Novi Sad: Protocol i FPN (str.45-59)
Republička Radiodifuzna Agencija (2007), http://www.rra.org.yu, posećeno:
4.aprila 2008.
Solomon, D. (2008), ‘Privatizacija obezbedjuje slobodu od političara’, Danas,
30. januar 2008.
Tomić, B. (2007), ‘Opseg privatizacije u Srbiji’ časopis “CM”, br.5, Novi Sad:
Protocol i FPN (str.55-76).

Civil society media in Serbia
Summary: 31. December of 2007 was the deadline to complete transfor-

mation of the local media in Serbia whose founders were the state or enterprises
with the major share of capital assets in state ownership. Domestic laws
such as Information Act (2003) and Broadcasting Act (2002) made it the firm
obligation following the guidelines of European standards and norms.
Media transformation for more than 180 units could have taken two forms.
First, local media to be sold to new private owners, and the second one, these media to
be transformed into public, non-profit public foundations, e.g. to became
civil society media. Although both paths are legal, privatization has a waste advan-
tage both in practice and in public discourse. The process of privatization itself is so
far unsuccessful, because only 24% of the local media enterprises under obligation to
change their status did so. Interesting question is why this opportunity to develop local
broadcasting media in form of civil society ones is missed? There are several factors
responsible for it. Political actors do not like civil society media because
they can likely loose control over them. Employees hesitate to take this direction because
of financial insecurity and loss of hidden incomes. NGO-s and institutions of national
and other minorities did not use the chance because of lack of knowledge
about the model and its advantages. General public has no information about
civil society media at all, and believes that only local media privatization is required.
The article presents also the survey in which working journalists explain the reasons, in
their opinion, for the poor development of civil society media in Serbia.
Keywords: Serbia, media transition, local media, privatization, civil society me-
dia

Mediji Civilnog Društva U Srbiji M Radojković

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mediji Civilnog Društva U Srbiji M Radojković

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You have downloaded a document from

The Central and Eastern European Online Library

The joined archive of hundreds of Central-, East- and South-East-European publishers,

Source: CM Komunikacija i mediji

CM Communication and Media

Mediji civlnog društva u Srbiji1

UDC 654.19(497.11-2) : 061.2

CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS 5

CEEOL copyright 2022

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Specifičnosti tranzicije medija u Srbiji

6 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

CEEOL copyright 2022

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Tokom devedesetih godina tranziciju medija u Srbiji podržavala su samo

CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS 7

CEEOL copyright 2022

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

8 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

CEEOL copyright 2022

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

menadžementa i politike organizacija za proizvodnju sadržaja (strukturalna

Novo zakonodavstvo – „kolateralni bingo“

CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS 9

CEEOL copyright 2022

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

10 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

CEEOL copyright 2022

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

2007:72). S druge strane, čitav poduhvat je konceptualno predstavljen, i prak-

CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS 11

CEEOL copyright 2022

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

12 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

CEEOL copyright 2022

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS 13

CEEOL copyright 2022

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Povodom iznetog inventara pokrenutih, elektronskih medija civilnog sek-

14 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

CEEOL copyright 2022

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

ne Crkve je pod ultimativnom kontrolom nadležnog vladike. On ima pravo

Uzročnici razočaravajućeg ishoda

CEEOL copyright 2022

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

je to (pro)komentarisao kao veoma „lošu vest“ jer će slediti haos na medijskoj

16 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

CEEOL copyright 2022

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Povodom pitanja o poznavanja alternative privatizaciji u formi medija civil-

CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS 17

CEEOL copyright 2022

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

18 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

CEEOL copyright 2022

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

CEEOL copyright 2022

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

20 CM 09 (2008) © PROTOCOL COMMUNICATIONS

CEEOL copyright 2022

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji

Mediji civlnog društva u Srbiji Miroljub Radojković

Miroljub Radojković Mediji civlnog društva u Srbiji