1.2.

Razvoj socijalnog preduzetništva u Srbiji

Potreba za afirmacijom uloge socijalnih preduzeća u ekonomiji Srbije

narasla je iz istih razloga iz kojih se ova ideja u zapadnoevropskom

kapitalizmu javila prvo u kontekstu šireg koncepta socijalne ekonomije u 19.

veku, a potom i u konkretnim oblicima socijalnog preduzetništva, primerenim

savremenom kapitalizmu u drugoj polovini 20. veka. Ti razlozi su vezani za

negativne efekte tržišne ekonomije i socijalno neodrživog modela

ekonomskog rasta. Kada broj onih koji ne mogu da se uključe u slobodnu tržišnu

utakmicu postane prevelik i sav teret gubitnika se svali na državni budžet,

podrška preduzetničkim nastojanjima u manje naglašenim tržišnim uslovima,

što socijalno preduzetništvo jeste po svojoj definiciji, predstavlja dobar

instrument za povećanje broja građana koji će se samostalno uključiti u

društvo i, posledično, za povećanje društvene kohezije.

Socijalno preduzetništvo je ogledalo transformacije socijalne politike

u Srbiji. Podrška razvoju sektora koji može da zaposli veliki broj socijalno i

ekonomski isključenih građana zapravo predstavlja podršku celoj privredi.

Ideja savremenog socijalnog preduzetništva u Srbiji se pojavila u okviru

procesa kulturnog i političkog približavanja EU. Da bi prerasla u održiv

sektor, moraju se uvažiti i neke specifičnosti koje kontekst socijalnog

preduzetništva u Srbiji razlikuju od modela prepoznatih u evropskom

okruženju, a slične su drugim istočnoevropskim zemljama. To su: izuzetno

visoka nezaposlenost, dominacija države nad ekonomijom i nedovoljna

razdvojenost javnog i privatnog sektora, sklonost državnom paternalizmu

nasleđena iz socijalizma i sa tim povezano iskrivljeno shvatanje ideje

socijalne ekonomije koje podrazumeva pasivnost i zavisnost, itd.

Kao rezultat nerazumevanja značenja i značaja socijalnog preduzetništva,

socijalna preduzeća i preduzetnici u Srbiji suočavaju se sa neizgrađenim

institucionalnim okvirom. Međutim, u Srbiji, i pored nepovoljnog pravnog,

ekonomskog i institucionalnog okvira, socijalno preduzetništvo ipak postoji.

Ono se u Srbiji trenutno javlja u formi pojedinačnih inicijativa ili

relativno organizovanih podsektora (npr. preduzeća za profesionalnu

rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom) kojima se rešavaju

problemi nezaposlenosti i socijalne isključenosti. Prema rezultatima

mapiranja socijalnih preduzeća u Srbiji iz 2007. godine (Cvejić, Babović,

Vuković, 2008), ovih preduzeća bilo je 1160 i zapošljavala su oko 0,5% ukupnog

broja zaposlenih u Srbiji. Dominantan oblik socijalnih preduzeća u Srbiji

bile su zadruge, pri čemu su se u toj kategoriji najčešće pojavljivale

zemljoradničke zadruge. Broj udruženja građana za koja se moglo smatrati da su

socijalna preduzeća bio je veoma mali, u velikoj meri zbog teškoća koje su

proizlazile iz neadekvatnog pravnog okvira, tj. iz okolnosti da tada važećim

zakonom nije bilo dozvoljeno da nevladine organizacije stiču zaradu

obavljanjem delatnosti. Nova tržišta za socijalna preduzeća su 2007. godine

bila u razvoju, iako su, posebno u oblasti socijalnih usluga, poljoprivrede i

ruralnog razvoja, bila prilično ograničenog obima.

Vitalnost sektora socijalnog preduzetništva ogleda se u tome što akteri u

ovom sektoru (socijalna preduzeća, organizacije civilnog društva koje ih

promovišu, institucije koje im daju podršku) u nedostatku izgrađene

institucionalne podrške osnivaju mreže i koalicije koje im olakšavaju

povezivanje, razmenu iskustava, učenje i poslovanje. Ovo će biti važno u

trenutku kada se pred Srbijom budu otvorile nove mogućnosti za finansiranje

socijalnog preduzetništva u procesu pristupanja EU.

Koalicija za razvoj socijalnog preduzetništva (KORSP) stvorena je 2010.

godine. Koalicija se sastoji od šest istaknutih organizacija civilnog društva,

a njen glavni cilj je kreiranje podsticajnog okruženja za razvoj socijalnog

preduzetništva. Njena uloga je važna zbog strateškog pristupa razvoju

socijalnog preduzetništva i zbog sinergijskog delovanja svih njenih članica.

Mreža socijalne ekonomije Srbije (Social Economy Network Serbia - SENS)

jeste prva mreža socijalnih preduzeća u Srbiji i osnovana je 2011. godine s

ciljem da se obezbedi prostor za socijalna preduzeća da uče jedna od drugih,

da podstiče saradnju između socijalnih preduzeća međusobno ali i sa drugim

akterima, da se na jednom mestu nađu proizvodi/usluge socijalnih preduzeća

kako bi se lako mogli pretraživati i kako bi bili dostupniji potencijalnim

kupcima ili partnerima za saradnju.

Javljaju se i druge mreže mešovitog karaktera. Na primer, Mreža održivog

razvoja – MOR, jeste mrežna organizacija koja pruža aktivnu podršku

(prvenstveno stručnu, organizacionu, medijatorsku, edukativnu i informativnu)

strategijama, programima i projektima održivog razvoja. Mreža održivog

razvoja deluje u saradnji sa građanima, volonterima, udruženjima, lokalnim

samoupravama, privredom, medijima, stručnjacima, naučnoistraživačkim

institucijama, regionalnim i lokalnim zajednicama, socijalnim preduzećima,

razvojnim agencijama, nadležnim institucijama i drugim relevantnim

partnerima.

Partnerstvo socijalnih preduzeća sa lokalnim institucijama može se

identifikovati ne samo u oblasti pružanja usluga već i u mnogim drugim

oblastima. Nekoliko lokalnih samouprava u Srbiji pomoglo je inicijative u

oblasti socijalnog preduzetništva, tako što su ustupile na korišćenje

poslovni prostor ili obradivo zemljište.

Partnerstvo socijalnih preduzeća sa poslovnim sektorom takođe je u

porastu. Sve su češći slučajevi u kojima preduzeća iz poslovnog sektora kupuju

proizvode ili usluge od socijalnih preduzeća, ili ih pomažu novčanim

donacijama i promocijom. (Shrestha, 2013: 50-51).

Veliku ulogu u promociji socijalnog preduzetništva, ali i u stvaranju

povoljnog ambijenta za poslovanje i opstanak socijalnih preduzeća igra Tim za

socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije (Social

Inclusion and Poverty Redustion Unit - SIPRU). Tim je zaslužan za približavanje

ideje socijalnog preduzetništva Vladinim telima, za pokretanje inicijativa

za izmene i dopune zakona koji se odnose na socijalno preduzetništvo i za

povezivanje različitih sektora u Vladi kada je reč o pitanjima razvoja

socijalnog preduzetništva. U isto vreme, SIPRU ima dobru saradnju sa

Koalicijom za razvoj socijalnog preduzetništva i akterima iz ovog sektora u

Srbiji, regionu i EU.

2.1. Значај прикупљања података о социјалним предузећима

Обезбеђивање поузданих, правовремених, упоредивих и систематичних

података и индикатора величине и доприноса социјалних предузећа укупној

економској активности земље треба да омогући ефикасније праћење њиховог

утицаја на јавни и приватни сектор, економски раст, покретљивост радне снаге и

социо-економске неједнакости. С обзиром на способност овог сектора да

подстиче колективну акцију и изједначи постојеће разлике у друштву, као и на

његов утицај на формални и неформални финансијски систем земље, основна

идеја је да се овај капитал употреби као средство за смањење економских

неједнакости. Систематично прикупљање релевантних података у оквиру

националне статистике доприноси бољем разумевању, препознавању и

видљивости сектора социјалних предузећа, како међу креаторима политике тако

и у широј јавности.

С друге стране, неопходно је континуирано пратити разноврсне потребе

социјалних предузећа у оквиру различитих облика организовања, као и начин на

који могу бити ефикасније интегрисани у оквиру социо-економске политике на

нивоу земље, као и на локалном нивоу и нивоу заједница. Заправо, квалитетна ex

ante оцена политика и мера подршке социјалним предузећима није могућа без

обезбеђивања одговарајућих података. У крајњој линији, сви актери, а на првом

месту креатори социо-економске политике, треба да посматрају раст и стварање

ЕКОНОМСКИ УТИЦАЈ СОЦИЈАЛНИХ ПРЕДУЗЕЋА

16

националног богатства из шире перспективе, тако што ће у својим анализама и

извештајима о социјалном и економском напретку узимати у обзир и социјалне

индикаторе и приказивати позитивне социјалне ефекте.

У постојећем систему званичне статистике економска активност социјалних

предузећа обухваћена је у различитим секторима те није видљива ни за креаторе

политика ни за ширу научну и стручну јавност. С тим у вези, прикупљање

поузданих, упоредивих и систематизованих података о економском утицају

социјалних предузећа у Републици Србији према концептуалном оквиру

националних рачуна, а у складу са усвојеним међународним стандардима, треба

да допринесе процесима доношења одлука, оцени економске и социјалне

политике, научним истраживањима и промоцији социјалне економије од стране

креатора политика, представника социјалне економије, истраживача и других

заинтересованих страна. Такође, обезбеђује се побољшање међународне

упоредивости статистичких података о социјалним предузећима и доприноси

методолошким и концептуалним усаглашавањима статистике са европским

статистичким стандардима у овој области.

2.2. Дефинисање социјалних предузећа

У најважнијем стратешком документу Европске комисије у овој области –

Иницијативи за социјално пословање (The Social Business Initiative), наводе се

следеће карактеристике социјалног предузећа:

„Социјално предузеће је субјект у социјалној економији чији је главни циљ да

оствари социјални утицај, пре него да донесе зараду својим власницима или

деоничарима. Оно послује тако што производи добра или пружа услуге на

тржишту на предузетнички и иновативан начин и користи своју добит првенствено

за постизање социјалних циљева. Њиме се управља на отворен и одговоран

начин и, посебно, уз укључивање запослених, потрошача и других актера

обухваћених његовим комерцијалним активностима“.

Европска комисија користи појам „социјално предузеће“ да обухвати следеће

типове пословања:

 тип за који је социјални циљ заједничког добра разлог комерцијалне

активности, често у форми високог степена социјалне иновације,

 тип где је највећи део добити реинвестиран ради постизања социјалног

циља, и

 тип где метод организације и власништва одсликава његову мисију,

примењујући демократске и партиципативне принципе или фокусирајући се на

социјалну правду.

17

У том смислу, социјална предузећа су:

 пословни субјекти који обезбеђују социјалну услугу и/или добра и услуге

рањивим категоријама становништва (приступ становању, здравственој заштити,

помоћ старим особама или особама са инвалидитетом, инклузија рањивих група,

брига о деци, приступ запошљавању и обукама итд.), и/или

 пословни субјекти са начином производње добара или пружања услуга са

социјалним циљем (социјална и професионална интеграција кроз приступ

запослености за особе са недовољним квалификацијама или социјалним или

професионалним проблемима који воде искључености и маргинализацији), али

чија активност не мора производити социјална добра или услуге.

Уколико се жели објективно проценити значај социјалних предузећа, нужно је

овај сегмент економије јасно издвојити из ширег поља социјалне економије у

којем се могу наћи различите форме хуманитарних и социјално одговорних

активности. Када не постоји прецизан и јединствен правни облик регулисања

оснивања и пословања социјалних предузећа, од изузетне важности је дати јасне

критеријуме по којима се ова предузећа могу недвосмислено одвојити од других

сличних пословних субјеката. У случају удружења грађана, треба одвојити она

која се на основу обављања регистроване делатности сврставају у категорију

социјалних предузећа, као што и у случају друштава са ограниченом

одговорношћу треба издвојити она која добит стичу да би је реинвестирала у

решавање социјалних проблема.

4.1. Socijalna funkcija

Kao što je već istaknuto, osnivanje socijalnih preduzeća po pravilu nije

zasnovano na težnji ka profitu, već na socijalnoj motivaciji. Ova preduzeća

ispunjavaju svoju socijalnu funkciju putem različitih aktivnosti, kao što su

podsticanje zapošljavanja i radne integracije ljudi koji imaju male šanse na

„otvorenom“ tržištu rada, isporučivanje dobara i usluga (socijalnih,

obrazovnih, zdravstvenih itd.) lokalnim zajednicama i ljudima koji ne mogu da

ih plate, doprinošenje ekonomskom razvoju depriviranih zajednica i staranje o

zaštiti životne sredine i održivom razvoju.

Radi preglednosti analize, tipovi socijalnih preduzeća razvrstani su u

četiri grupe na osnovu pravne forme, odnosno zakona koji reguliše njihovo
osnivanje i poslovanje:

1. Udruženja građana i fondacije,

2. Zadruge,

3. Preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa

invaliditetom, i

4. Ostala preduzeća registrovana kao društva sa ograničenom

odgovornošću (razvojne agencije, poslovni inkubatori, spin off preduzeća i

drugi tipovi).

Socijalne funkcije socijalnih preduzeća u okviru ovog istraživanja

utvrđivane su i analizirane putem postavljanja sledećih pitanja:

 Koji su najvažniji ciljevi organizacije?

 Da li se više od 50% prihoda usmerava u socijalne svrhe?

 Da li organizacija zapošljava pripadnike socijalno ugroženih grupa?11

Na „otvoreno“ pitanje o ciljevima organizacije, sve anketirane

organizacije navele su bar jedan socijalni cilj kao smernicu svoje delatnosti.

Dobijeni odgovori razvrstani su u osam grupa ciljeva i oni, na nivou anktirane

populacije socijalnih preduzeća, imaju distribuciju datu u grafikonu 24.

Ovakva struktura ciljeva i dominacija ekonomskog osnaživanja i

zapošljavanja kao cilja socijalnog preduzetništva može se objasniti time što

skoro 2/3 sektora čine zadruge, među kojima je čak 88,7% onih koje ovaj cilj

stavljaju među tri najvažnija.

Struktura ciljeva po različitim tipovima socijalnih preduzeća prikazana

je u sledećoj tabeli.

Dobijeni rezultati pokazuju da različiti tipovi socijalnih preduzeća

ističu različite ciljeve. Udruženja građana i fondacije prvenstveno su

usmerene na socijalno-humanitarne ciljeve i edukacije, promocije i

informisanje o ključnim vrednostima za koje se zalažu. Zadruge su, kao što je

već navedeno, dominantno usmerene na ekonomsko osnaživanje zadrugara i

generisanje novog zaposlenja. Preduzeća za zapošljavanje osoba sa

invaliditetom takođe su usmerena pre svega na zapošljavanje i ekonomsko

osnaživanje (u ovom slučaju osoba sa invaliditetom kao teže zapošljive

kategorije stanovništva), a kao drugi cilj po važnosti ističe se usmerenost na

socijalno-humanitarnu pomoć ovim osobama. Razvojne agencije, poslovni

inkubatori i spin off preduzeća gotovo su podjednako usmereni na ekonomsko

osnaživanje i lokalni i održivi razvoj, a osim toga ističu i edukacije i

informisanje.

Imajući u vidu ove rezultate, može se reći da je sektor socijalnih

preduzeća u Republici Srbiji usmeren na najvažnije socijalne ciljeve kao što

su zapošljavanje, socijalno-humanitarna pomoć, lokalni razvoj i edukacije. S

druge strane, zanimljivo je primetiti da je usmerenost na zaštitu životne

sredine veoma slaba, što ne bi trebalo očekivati u slučaju gde zemljoradničke

zadruge dominiraju sektorom. Isto se može reći i za lokalni i održivi razvoj

koji je primetan (programski) prioritet jedino agencijama koje su zbog ovog cilja

i osnovane. Naglašena usmerenost udruženja građana ka socijalnohumanitarnim ciljevima rezultat je

značajnog udela udruženja penzionera u

ovom tipu socijalnih preduzeća.

Zapošljavanje, a pogotovo zapošljavanje teže zapošljivih kategorija

stanovništva, jedna je od važnijih funkcija socijalnih preduzeća. Iz analize

ekonomskih efekata poslovanja sektora socijalnih preduzeća u Republici

Srbiji vidi se da ovaj sektor nije imao značajan broj zaposlenih u 2012. godini.

Slično je i sa zapošljavanjem ranjivih kategorija stanovništva – od 1196

socijalnih preduzeća u sektoru, samo 184 prijavilo je da zapošljava

pripadnike ranjivih grupa. Ukupan broj ovih zaposlenih je 1736, što daje

prosečnu vrednost od 9,4 po preduzeću. Od ukupno 10.326 zaposlenih u sektoru

socijalnih preduzeća, 16,8% čine zaposleni iz ranjivih kategorija

stanovništva, što svakako predstavlja veći udeo nego na nacionalnom nivou,

ali je znatno manji od očekivanog za ovaj sektor.

Sledeći grafikon prikazuje koji tip socijalnog preduzeća u Srbiji ima

najveći kapacitet za generisanje zapošljavanja.

Udruženja građana i fondacije sa svega četvrtinom organizacija koje

zapošljavaju ranjive kategorije stanovništva i prosečnim brojem ovakvih

zaposlenih od 3,5 nisu predstavljali generator zaposlenosti za ovaj deo

stanovništva u 2012. godini. Ova tvrdnja važi i za zadruge, ali u njihovom

slučaju treba uzeti u obzir da zadrugarstvo omogućuje očuvanje

(samo)zaposlenosti za veliki broj zadrugara i kooperanata koji nemaju radni

ugovor u samoj zadruzi. Ako se izuzmu preduzeća za zapošljavanje osoba sa

invaliditetom, koja su sasvim usmerena na jednu ranjivu kategoriju

stanovništva, potencijal za zapošljavanje mogao bi biti u spin off preduzećima,

gde je prosečan broj zaposlenih iz ranjivih grupa 5,1. Ovakvih organizacija u

2012. godini bilo je malo u sektoru socijalnih preduzeća (osam), i to bi mogao

biti pravac u kom treba usmeriti napore kako bi se ovaj sektor reformisao i

unapredio.

Na pitanje da li se više od 50% prihoda usmerava u socijalne svrhe

pozitivno je odgovorilo 20,7% organizacija, a u skladu sa deklarisanim

ciljevima, ovu socijalnu funkciju najviše ispunjavaju udruženja građana i

fondacije, a najmanje zadruge.