Professional Documents
Culture Documents
Унијати у Далмацији
Унијати у Далмацији
1942)
1. децембра 2021.
коментара: 3
Књиге
Слободан Зрнић
Покушаји унијаћења Срба дешавали су се још под млетачком влашћу, као што
је то био случај у Виру код Задра 1648. године (епископ Стефановић), те у
вријеме рукоположења Никодима Бусовића 1693. Преласком Далмације у руке
Аустријског царства, јављају се нови покушаји унијаћења између 1816. и 1821.
године, преко епископа Венедикта Краљевића који је склопио договор са
царем. Када су свештеници и народ схватили да је у плану унија, дошло је до
завјере у Шибенику у којој је пуцано на Краљевићеве кочије, али је умјесто
епископа страдао унијатски учитељ из Галиције. Унија није реализована овом
приликом, већ десетак година касније, помоћу попова из Дрнишке Крајине који
су одговарали због неморалног живота и неиспуњавања обавеза, а то су били
Петар Кричка из Кричака и Марко Бусовић из Баљака. Доминантна личност је
био поп Петар из старе свештеничке породице Кричка. Он је након смрти
супруге довео у кућу локалну дјевојку (Стана Попац) и добио дијете с њом, док
је Бусовић исто тако одржавао везу са једном удовицом (Манда Глигорић).
Тужбу дрнишком суду за неморал и неиспуњавање свештеничких обавеза, као
што су подучавање дјеце и често неодржавање литургија, послао је фебруара
1831. главар села Кричке, Никола Јерковић-Ћамин, иначе римокатолик.
Против Кричке је стално приговарао и Јаков Миовић, православац и
најбогатији Дрнишанин тога времена, који је био једно вријеме и начелник. У
јулу 1831. године, епископ Рајачић је Кричку и Бусовића разријешио службе и
додијелио привремену администрацију кричанске и баљачке парохије другим
паросима, што је довело до зачетка уније почетком сљедеће године, када су
ова двојица у Сплиту код бискупа Миошића склопили договор о преласку у
окриље католичке цркве. Управо у то вријеме је за далматинског гувернера
постављен гроф Лилијенберг, ватрени католик и покровитељ уније, чијим је
залагањем и створена гркокатоличка заједница. Унијатски попови су
убиједили неке своје парохијане да потпишу за унију, тако да их је почетком
марта 1832. било 46, али се број током наредне три године постепено
повећавао, достижући половину од укупног броја православних вјерника
парохија Кричке и Баљци. Поповима Крички и Марку Бусовићу се придружио
калуђер Пахомије Бусовић који се у Врлици сукобио са локалним
свештеницима, па се унија проширила и на Врличку Крајину. Пахомије се
касније вратио на православље залагањем владике Рајачића и премјештен је
из Далмације, али је унија заживјела у врличким селима и у самој вароши.
Почетком марта 1834. дошло је до атентата на попа Петра Кричку, када је јахао
из Кричака према Дрнишу, а убио га је из засједе младић Јован Кашић-Керић.
Иако се вјероватно радило о личној освети, власти су сматрале да је у питању
шира завјера, па су ухапшени Јаков Миовић са синовцем Петром, те више
свештеника. Притисци у циљу унијаћења су постали још већи, а почетком 1835.
су отворене огромне гркокатоличке цркве у Кричкама и Баљцима, чију је
градњу финансирао лично цар Франц I. Имале су два велика звоника, због чега
их је народ прозвао “Роге”. У Врлици је у почетку била само капела, а црква је
подигнута 1844. године.