Bečki kongres i Sveta alijansa

Još dok su trajali Napoleonovi ratovi započelo je zasedanje Bečkog kongresa od septembra 1814. do juna
1815.Njegov domaćin bio je austrijski ministar spoljnih poslova, kasnije kancelar Klemens Meternih. Ovo je
bio jedan od, do tada, najvećih diplomatskih skupova na kontinentu i najveći u XIX veku kome je prisustvovalo
preko 200 predstavnika evropskih država osim Osmanskog carstva. Većina sednica su održane u carskoj
rezidenciji Hofburgu gde je car Franc I organizovao brojne zabave.Zasedao je povodom promena koje su nastupile
sa Francuskom revoliucijom i Napoleonovim ratovima.
Na kongresu će biti ustanovljen pojam velike sile i taj status će zvanično steći Engleska, Austrija, Rusija
i Pruska.Upravo su ove zemlje vodile glavnu reč na skupu.Što se Francuske tiče, tokom zasedanja će se njen
status od poražene brzo preobraziti u veliku silu kao protivteža Pruskim i Ruskim interesima. Za to je najviše
zalsužan francuski ministar spoljnih poslova Taljeran, vešt diplomata i političar.
Cilj kongresa je uspostavljanje ravnoteže snaga ( ne dozvoliti nijednoj sili da se previše uzdigne i ojača
i naruši tu ravnotežu) i očuvanje načela legitimizma. Pod time podrazumevamo odanost zakonitoj dinastiji kao i
nepromenljivost nasledne monarhije u kojoj narod ne može da utiče na smenu dinstije jer se pravo na tron temelji
na “milosti božjoj” a ne na odluci naroda.Tada je i nastala parola “tron i oltar” koja simbolizuje jedinstvo
plemstva, vladara i sveštenstva u borbi protiv građanstva i demokratije.Iz ovoga proizilazi zaključak da su stavovi
na Bečkom kongresu bili izrazito konzervativni jer se teži povratku na period pre revolucije a to znači ukidanje
njenih tekovina i obnova apsolutizma. Tako je na kongresu obnovljen feudalni poredak a na prestole su vraćeni
vladari koji su zbačeni tokom Napoleonovih ratova.Povratak na staro podrazumeva i obnovu starih granica i
vraćanja teritorija koje su velike sile izgubile ratujući sa Napoleonom.Tako će one prekrajati kartu Evrope, ne
vodeći računa o interesima “malih naroda” čime će biti ugrožena još jedna tekovina revolucije a to je nacionalni
suverenitet tj. u ovom slučaju, pravo naroda da odluči u kojoj će državi živeti.
Teritorijalne poromene: Francuska je svedena na granice iz 1792. Bila je u obavezi da vrati sve umetničke
predmete koji su odneti iz evropskih zemalja i da plati ratnu odštetu. Deo Poljske je potpao pod rusku
vlast.Nemačka je i dalje ostala razjedinjena i podeljena na 38 država i četiri slobodna grada. Pruska je proširena
na račun susednih nemačkih država uključujući oblast u dolini Rajne bogate resusrima.Rusiji su pripale
Besarabija (današnja Moldavija),Finska i deo Poljske.Engleska je dobila neke teritojie na Dalekom istoku kao
kolonoje i protektorat nad Jonskim ostrvima (Itaka, Lefkada, Zakintos i Krf).Austrija je povratile sve izgubljene
teritorije:sever Italije-Lombardiju i Veneciju zatim Istru i Dalmaciju (Ilirske provincije) i još neke teritorije.
Dankoj je oduzeta Norveška ali je dobila oblasti Šlezvig i Holštajn ( u vreme ujedinjenja Nemačke, Pruska će
zbog ovih oblasti zaratiti sa Danskom).Norveška i Švedska će se ujediniti u jednu kraljevinu.Belgija i Holandija
će se ujediniti u Kraljevinu Nizozemsku.Švajcarskoj je priznata neutralnost, biće proširena i sastavljena od 22
kantona.
Bečki kongres je ostavio mnoge nerešene probleme:Italija i Nemačka su i dalje ostale razjedinjene.
Prekrajanje granica po meri velikih sila će ubrzati razvoj revolucionarnih i nacionalnih pokreta. Osim toga, i same
učesnice kongresa nisu bile jedinstvene usled brojnih suprotnosti. Austrija je isticala tradicionalno shvatanje
univerzalnosti Svetog rimskog carstva carstva prebacujući ga na Austriju i, kao i Rusija, bila je najveći stožer
konzervativizma. Engleska politika se zasnivala na tri principa: sjajna izolacija (ne mešati se u međunarodne
sporove osim kada su njeni interesi ugroženi), ravnoteža snaga(sperčiti bilo koju drugu silu da svojim jačanjem
ugrozi ostale i poremeti ravnotežu moći na kontinentu) i odrešene ruke u kolonijama ( njihovo potpuno
potčinjavanje engleskim ekonomskim i političkim interesima).
Već smo pomenuli Meterniha koji je bio stub austrijskog konzervativizma kao što je to bio i car
Aleksandar I koji je predstavljao Rusiju na kongresu. Upravo će ove dve ličnosti biti inicijatori formiranja Svete
alijanse koja je nastala 1815.a koju će pored Austrije i Rusije činiti i Pruska.Savezu se nije priključila Engleska
rukovodeći se politikom sjajne izolovanosti kao ni Turska kako bi Rusija imala odrešene ruke u rešavanju
Istočnog pitanja.Cilj saveza bio je da se sačuva poredak u Evropi nastao nakon Bečkog kongresa što znači - borba
protiv nacionalnih, liberalnih i revolucionarnih pokreta pa je u tom cilju intervenisala u Španiji i Italiji gde je
delovao revolucionarno-nacionalni karbonarski pokret.Tako se alijansa zasnivala na principima
konzervativizma i legitimizma. Kao što je nemoguće okrenuti točak istorije unazad, isto tako je nemoguće oživeti
jedan zasztareli poredak kao što je apsolutizam. Iz tih razloga, delovanje Svete alijanse će se pokazati kao
neuspešno jer nije mogla sprečiti niz revolucionarnih događaja koji će u narednim godinama uslediti i naneti
konačan udarac apsolutizmu:Grčka revolucija, Julska Revolucija, Revolucija 1848. itd.
Nacionalizam je ideologija koja je tesno vezana za romantizam,kulturni i umetnički ptravac koji se javlja
početkom XIX veka.Njegove pristalice su kroz svoja dela nastojale da snažnim emocijama utiču na širenje
nacionalnih osećanja kao što je patriotizam. Inspiraciju su često nalazili u srednjovekovnoj istoriji.Njegovi
najznačajniji predstavnici su pesnik lord Bajron u Engleskoj, Gete i Šiler u Nemačkoj, Aleksandar Puškin u Rusiji
itd.