Laž je uvek namerna;

lažov namerava da dezinformiše žrtvu. On može da bira da li će lagati ili ne i pravi razliku između
te dve opcije.

U mojoj definiciji laži osoba namerava da dezinformiše drugu osobu, čini to namerno, bez
prethodnog obaveštenja o svojoj nameri, i bez eksplicitne molbe mete da to učini. Postoje dva
primarna načina laganja: prikrivanje i falsifikovanje. Prilikom prikrivanja, lažov zadržava neku
informaciju a da pri tom ne govori ništa neistinito. Kod falsifikovanja on preduzima još jedan korak: ne
samo da zadržava istinitu informaciju, već i predstavlja lažnu kao istinitu. Često je neophodno
iskombinovati prikrivanje i falsifikovanje, mada ponekad lažov može da prođe i samo sa jednim.
lažovi obično više vole prikrivanje, jer je ono obično lakše, ništa ne treba izmišljati. Abraham Linkoln je
navodno rekao da nema dovoljno dobro pamćenje da bi bio lažov.
Druga prednost prikrivanja je što naizgled izaziva manju osudu. Ono je pasivno, a ne aktivno. I
mada meta može trpeti podjednake posledice, lažovi se mogu osećati manje krivim, jer mogu da se
opravdavaju time da meta zapravo zna istinu, ali ne želi da se suoči s njom.
Laži prikrivanja je takođe kasnije mnogo lakše opravdati ukoliko se otkriju
. Ukoliko se pretvara da oseća neku drugu emociju, osoba može lakše da prikrije stvarnu.
Falsifikovanje neke emocije može da pokrije curenje znakova prikrivene emocije.
Kada se ruke tresu, bolje ih je zaposliti u neki pokret, kao i usne koje se stežu – lakše je dodati neki
pokret mišića ili grimasu.
Najbolji način da se prikrije jaka emocija je maska, a najbolja maska je lažna emocija. Ona ne
samo što dezinformiše, već je i najbolja kamuflaža.
Najčešće korišćena maska je osmeh, jer je emocija koja je prati suprotna svim drugim emocijama, i
zato što osmeh najbolje odvlači pažnju od emocije koja se krije.

Za većinu ljudi je teže da falsifikuju negativne emocije.

Postoje i mnogi drugi načini laganja. Jedan sam već naveo u primeru sa Rut i Džerijem, a to je da se
prizna emocija, a da se laže šta je uzrok te emocije.
Još jedna tehnika je reći istinu, ali tako da zvuči kao laž i da žrtva ne poveruje

Kada lažov greškom otkrije istinu, ja to zovem curenje. Kada ponašanje lažova nagoveštava da on laže,
a ne otkriva istinu, to zovem znak laži. Ako doktor koji razgovara sa Meri primeti da ona krši ruke, to je
znak laži, jer on na osnovu toga ne zna kako se ona oseća. Neka facijalna ekspresija, ton glasa, omaška
u govoru ili određeni gest bi mogli da otkriju njena prava osećanja (curenje).
U slučaju nedostatka pripreme potreba da se razmisli pre svake reči može biti evidentna po
pauzama u govoru ili, još manje primetno, po stezanju donjeg kapka ili obrve i izvesnim promenama u
gestovima (o tome detaljnije u poglavljima 4 i 5). Pažljivo vaganje svake reči nije uvek znak laži, ali
ponekad jeste.
U slučaju nedostatka pripreme potreba da se razmisli pre svake reči može biti evidentna po
pauzama u govoru ili, još manje primetno, po stezanju donjeg kapka ili obrve i izvesnim promenama u
gestovima (o tome detaljnije u poglavljima 4 i 5). Pažljivo vaganje svake reči nije uvek znak laži, ali
ponekad jeste.
Ovim se postavlja ključni problem u detektovanju laži: gotovo je nemoguće razlikovati strah
nevine osobe da joj se neće verovati od straha od otkrivanja osobe koja laže. Znaci straha su isti.
Sledeći faktor koji utiče na strah od otkrivanja je ličnost osobe koja laže. Neki ljudi su posebno
osetljivi na strah od otkrivanja i sigurni su da oni koji ih gledaju mogu da zaključe da lažu, a to postaje
proročanstvo koje samo sebe ispunjava. Dao sam im mnoštvo objektivnih testova ličnosti i na svoje
iznenađenje otkrio da se oni kojima je teško da lažu ne razlikuju na testovima od ostalih.
Najuspešniji lažovi moraju imati prilagodljiv, kombinatorni um koji radi tako što »rastura« ideje, koncepte
ili reči na osnovne komponente, a onda ih ponovo kombinuje na mnoštvo načina. Ovi ljudi su i visoko
individualizovani i takmičarski nastrojeni; vole da rade sami i ne uklapaju se lako u velike organizacije.
Često su ubeđeni u superiornost svojih stavova. Ove sposobnosti zajedničke su velikim magovima
obmane – Čerčilu, Hitleru, Dajanu i T. E

Sledeća važna determinanta je rizik, ulog. Pravilo je jednostavno: što veći rizik, veći je strah od
otkrivanja.
Još jedan faktor koji treba razmotriti kad je reč o tome koliko rizik utiče na strah od otkrivanja je šta dobija
ili gubi meta (žrtva), a ne samo prevarant. Rizici za lažova i žrtvu mogu se razlikovati ne samo po obimu,
nego i vrsti. Preljubnik može dobiti avanturu, ali prevareni supružnik gubi samopoštovanje.

Da sumiramo, strah od otkrivanja je najveći kada:

 je žrtva poznata kao osoba koju je teško prevariti;
 je žrtva od početka sumnjičava;
 lažov nije imao prakse i prethodnih uspeha;
 je lažov naročito ranjiv na strah od otkrivanja;
 su rizici veliki;
 postoji rizik i od nagarade i od kazne; ili, ako je samo jedno ili drugo, kad postoji rizik od kazne;
 je kazna za uhvaćenost u laži velika, ili je kazna za ono zbog čega je i došlo do laži tako velika
da nema motiva da se prizna laž;
žrtva ni na koji način nema koristi od laži

Da sumiramo, krivica zbog laganja će biti najveća kada:

 je meta nesvesna (nespremna da učestvuje u laži);
 je obmana potpuno sebična, a meta nema koristi od nje i gubi isto toliko ili više od onoga što lažov
dobija;
 je obmana nedozvoljena, a situacija je takva da je iskrenost dozvoljena, tj. očekivana;
 lažov dugo nije lagao;
 lažov i meta imaju iste socijalne vrednosti;
 lažov lično poznaje metu;
 se meti ne može lako zameriti da je zla ili lakoverna;
 meta ima razloga da očekuje da bude zavedena; upravo obrnuto, lažov se ponašao tako da se u
njegovu iskrenost stekne poverenje. (Ovo zadnje mi nije jasno, ali upravo tako piše. – prim. pac.).
Posle reči, najviše pažnje drugih ljudi prima lice, delimično zato što je oznaka i simbol selfa i glavni način
na koji razlikujemo ljude međusobno. Jedno nedavno istraživanje je pronašlo da je jedan deo mozga
specijalizovan za prepoznavanje lica.