XVII (2013)

Оснивач и главни уредник

од I до XV књиге (1997–2011)
БОГОЉУБ СТАНКОВИЋ
УДК 811.16+821.16 ISSN 1450-5061

http://www.slavistickodrustvo.org.rs/izdanja/slavistika.htm

Выпуск XVII (2013)

Редакционная коллегия

д-р Деян АЙДАЧИЧ (Сербия–Украина)

д-р Наталия Евгеньевна АНАНЬЕВА (Россия)
д-р Ирина АНТАНАСИЕВИЧ (Сербия)
д-р Вера БЕЛОКАПИЧ-ШКУНЦА (Сербия)
д-р Серджо БОНАЦЦА (Италия)
д-р Петр БУНЯК (Сербия)
д-р Гочо ГОЧЕВ (Болгария)
д-р Богуслав ЗЕЛИНЬСКИЙ (Польша)
д-р Елена Юрьевна ИВАНОВА (Россия)
д-р Ксения КОНЧАРЕВИЧ (Сербия)
д-р Богдан КОСАНОВИЧ (Сербия)
д-р Яромир ЛИНДА (Сербия)
д-р Биляана МАРИЧ (Сербия)
д-р Людмила ПОПОВИЧ (Сербия)
д-р Иво ПОСПИШИЛ (Чешская Республика)
д-р Мария СТЕФАНОВИЧ (Сербия)
д-р Люциан СУХАНЕК (Польша)
д-р Срето ТАНАСИЧ (Сербия)
д-р Бэрри П. ШЕРР (США)

Главный редактор
ПЕТР БУНЯК

СЛАВИСТИЧЕСКОЕ ОБЩЕСТВО СЕРБИИ

Белград • 2013
УДК 811.16+821.16 ISSN 1450-5061

http://www.slavistickodrustvo.org.rs/izdanja/slavistika.htm

Књига XVII (2013)

Уредништво

др Дејан АЈДАЧИЋ (Србија–Украјина)

др Наталија Јевгењевна АНАЊЕВА (Русија)
др Ирина АНТАНАСИЈЕВИЋ (Србија)
др Вера БЕЛОКАПИЋ-ШКУНЦА (Србија)
др Серђо БОНАЦА (Италија)
др Петар БУЊАК (Србија)
др Гочо ГОЧЕВ (Бугарска)
др Богуслав ЗЈЕЛИЊСКИ (Пољска)
др Јелена Јурјевна ИВАНОВА (Русија)
др Ксенија Кончаревић (Србија)
др Богдан КОСАНОВИЋ (Србија)
др Јаромир ЛИНДА (Србија)
др Биљана МАРИЋ (Србија)
др Људмила ПОПОВИЋ (Србија)
др Иво ПОСПИШИЛ (Чешка Република)
др Марија СТЕФАНОВИЋ (Србија)
др Луцјан СУХАНЕК (Пољска)
др Срето ТАНАСИЋ (Србија)
др Бери П. ШЕР (САД)

Главни уредник
ПЕТАР БУЊАК

СЛАВИСТИЧКО ДРУШТВО СРБИЈЕ

Београд • 2013.
 Издавачки савет
мр Јелена Ветро, Педагошки факултет – Сомбор
др Витомир Вулетић, Филозофски факултет – Нови Сад
к.ф.н. Владимир Павлович Гутков, Филолошки факултет МГУ (Русија)
др Верица Копривица, Филолошки факултет – Београд
др Александра Корда-Петровић, Филолошки факултет – Београд
др Дејан Марковић, Филозофски факултет – Ниш
Снежана Марковић, Основна школа „Иван Горан Ковачић“ – Београд
академик Предраг Пипер, Филолошки факултет – Београд (председник)
др Вучина Раичевић, Филолошки факултет – Београд
Богдан Терзић, Славистичко друштво Србије
др Бранко Тошовић, Универзитет „Карл-Франц“ у Грацу (Аустрија)
др Зузана Чижикова, Филолошки факултет – Београд
Татјана Шуковић, IX београдска гимназија

Рецензенти XVII књиге

др Ирина Антанасијевић, Филолошки факултет – Београд
др Вера Белокапић-Шкунца, Филолошки факултет – Београд
др Петар Буњак, Филолошки факултет – Београд
др Александра Корда-Петровић, Филолошки факултет – Београд
др Ксенија Кончаревић, Православни богословски факултет – Београд
др Верица Копривица, Филолошки факултет – Београд
др Јаромир Линда, Филолошки факултет – Београд
др Биљана Марић, Филолошки факултет – Београд
др Предраг Мутавџић, Филолошки факултет – Београд
академик Предраг Пипер, Филолошки факултет – Београд
др Људмила Поповић, Филолошки факултет – Београд
др Вучина Раичевић, Филолошки факултет – Београд
др Марија Стефановић, Филозофки факултет – Нови Сад
др Зузана Чижикова, Филолошки факултет – Београд

УДК класификација прилога

Ивана Гавриловић

Издавач
Славистичко друштво Србије, Београд, Студентски трг 3
e-mail: slavisticko.drustvo@gmail.com
www.slavistickodrustvo.org.rs

За Издавача
др Петар Буњак

Штампа
„Графичар“, Севојно

Тираж
300

Индексира
SCInedks – Српски цитатни индекс
http://scindeks.ceon.rs

Издавање ове књиге финансијски су подржали:

Министарство просвете и науке Републике Србије
Филолошки факултет Универзитета у Београду
 Славистика XVII (2013), 1–541

САДРЖАЈ
Уводна реч. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11
СЛАВИСТИЧКИ НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКИ ПРОЈЕКТИ
(Научни чланци, расправе и истраживања)
В и т о м и р В ул е т и ћ, Тургењев и уметничко осмишљавање савре-
мености . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .13–26
С . Н . П у ш к и н, Славянофилы о славянах, культуре и цивилизации . . .27–36
М е л и н а П а н а о т о в и ћ, Драмски Океан Леонида Андрејева. Један
осврт на драмско стваралаштво Л. Андрејева у периоду од 1905.
до 1910. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .37–42
Ј е л е н а F а y - Лу к и ћ, Хорације и Бродски: трансформација спо-
меника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .43–50
Д е ј а н А ј д ач и ћ, Колекција вредности слобода, једнакост, брат-
ство и из ње изведене конструкције у словенским језицима . . . . . .51–62
В и к т о р и я К ы н е в а, Сопоставительная характеристика внутрен-
них форм слов (на материале болгарского, русского и греческого
языков) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .63–73
Д а р ј а В о ј в од и ћ, Императив у српским и руским фразеологи-
змима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .74–82
П р е д р а г Му т а в џ и ћ, А n a s t a s s i o s K a m p o u r i s, О неким спе-
цифичностима преношења српске фразеологије на савремени
грчки језик и грчке фразеологије на српски . . . . . . . . . . . . . . . .83–92
Л і д і я Н е п о п - А й д ач и ч, Деякі аспекти семантичної структури
польського мовного образу квітки . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93–101
С л о б од а н к а П е р к у ч и н, Историјскa граматика руског језика −
историјска филолошка дисциплина на студијама русистике. . . . . 102–111
LI СКУП СЛАВИСТА СРБИЈЕ
(Реферати и саопштења)
I
В а ц л а в Ш т ј е п а н е к, Ћирилометодијевска мисија у замци пост-
модернистичког дискурса. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113–125
Б о гд а н Ко с а н о в и ћ, О Проповој методологији реконструкције
извора чудесне бајке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126–135
Жа р к а С в и рч е в, Нове перспективе историје књижевности: рекон-
цептуализација жанра и канона . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136–141
П е т а р Бу њ а к, Славистика између филологије и културологије . . . 142–152
II
Ј а р о м и р Л и н д а, Чешки новинар Манојло Ђорђевић Призренац . . 153–160
Та њ а П а в л о в и ћ, Утицај „народне етимологије“ на схватање хри-
шћанских празника и њихов пагански подтекст у народној култури. . 161–171
Славистика XVII (2013)
Петар Буњак BIBLID: 1450-5061, 17 (2013), pp. 142–152
Универзитет у Београду УДК 811.16:930.85(=16)
Филолошки факултет прегледни научни рад
примљено 26. 04. 2013.
Катедра за славистику прихваћено за штампу 11. 11. 2013.
Београд, Србија

СЛАВИСТИКА ИЗМЕЂУ ФИЛОЛОГИЈЕ И КУЛТУРОЛОГИЈЕ

У реферату се скреће пажња на однос филологије и културологије унутар савремене сла-

вистике, поглавито књижевно-упоредне. Представљају се, поред тога, модели реформисаних
високошколских студија славистике и постулира равнотежа између традиционално фило-
лошких и претежно културолошких садржаја у студијским програмима славистике – у светлу
актуелне кризе хуманистичког образовања.
Кључне речи: славистика, филологија, културологија, високошколски студијски програ-
ми, криза хуманистичког образовања

1.
Славистика – наука о језицима, књижевностима и културном наслеђу Сло-
вена – током првих трију четврти прошлог, XX века носила је још увек пре-
тежно филолошки карактер. Први међународни конгреси (Праг 1929, Варшава
1934, Београд 1939 – отказан због рата) одржавали су се као конгреси „слави-
ста (словенских филолога)“, при чему се појам „славистика“ ближе одређивао
старијим, традиционалним термином „словенска филологија“. Такво стање
ствари наслеђено је од задатака који су се постављали пред славистику XIX
века: сакупљање, проучавање и класификација словенских старина, опис и
кодификација словенских језика и књижевности у процесу националног пре-
порода и самоопредељења, као и упоредно проучавање система словенских
језика, књижевности и фолклора.
Током последњих 50 година XX века, међутим, појам „славистика“ почео је
све разговетније да мења свој садржај. Првобитно значење интегрисаног и ин-
тегративног филолошког модела науке – засад остављамо по страни његову очи-
гледну утопичност – почело је да се измеће у празњикав класификациони тер-
мин који означава суму уситњених и самодовољних националних филологија
словенских народа.
Деведесетих година ХХ века није се више могла игнорисати чињеница да
славистика тоне у кризу. Код слависта низа европских земаља, премда нај-
приметније у Средњој Европи, од тада се може пратити процес ревизије самога
предмета славистике. Премда је споља тај процес готово недвосмислено изгле-
дао као разарање не само њене структуре, већ и читаве 200-годишње традиције,
то заправо није било сасвим тако. Није то била имплантација некакве нове, ни-
хилистичке методолошке парадигме, већ болна замена старог модела слависти-
ке, па и филологије у целини.
О узроцима те кризе говорили смо на другом месту (вид. Буняк 2012), а сада
ћемо се ослонити на исказ пољског слависте Богуслава Зјелињског који у тексту
Славистика XVII (2013)
 Славистика између филологије и културологије 143
„Krize a cesty k obnově současné slavistiky“ (2012) узроке кризе славистике види
у следећим факторима: „распад биполарне равнотеже снага у савременом свету,
економски развој Далеког Истока, криза хуманистичких наука у постмодер-
ном свету, економски пад у Европи и криза академског образовања“ (Zieliński
2012: 66).

2.
Дискусија о путевима превазилажења кризе славистике траје у најмању руку
од почетка ΧΧI века. У тој дискусији преовлађује уверење да је једини могући
излаз у измештању предмета изучавања филолошки схваћене славистике у
културологију. Гаранција њеног преживљавања и обнове сагледава се, дакле, у
интердисциплинарности и отворености према новим, нетрадиционалним науч-
ним процедурама.
Ово се питање нарочито оштро постављало у науци о књижевности.1
Традиционалисти, конзервативци или, како их назива Луцјан Суханек (2012:
19), „иманентисти“, „присталице славистике као херметичне дисциплине“ – тј.
они који сматрају да њен садржај треба да чини искључиво филологија – тврде
да филолог-литературолог мора да се бави питањима књижевности (књижевног
текста, поетике, система књижевних дела и сл.) будући да не поседује знања за
ауторитативно расправљање питања која залазе у поље других хуманистичких
дисциплина… Научник-слависта који згреши против оваквог ограничења, пре-
ма њиховом мишљењу, претвара се у дилетанта.
У том погледу више је него егземпларна полемика Матијаса Фрајзеа и
Норберта Франца која се распламсала 2000. на годишњој конференцији не-
мачких слависта у Грајфсвалду и прелила се на странице годишњака Bulletin
der Deutsche Slavistik. Фрајзе, противник мешања културологије у славистику,
тврдио је да је у овом случају дошло до „огромног ширења компетенција с којим
научници нису могли да се носе“. Тако, према Фрајзеовим речима, „нећемо
постати ерудити, већ криволовци: ’културолошка’ социологија [проучаваће
се] без социолошке методологије, ’културолошка’ историја без методологије
историјских истраживања, али ће, обрнуто, и друге дисциплине проучавати
књижевност без акумулираних знања о књижевности“ (Freise 2001: 30).2 Са
своје стране Норберт Франц се заузимао за мултидисциплинарност и сматрао
да Фрајзеу, премда је у дубокој заблуди, припада велика заслуга: детектовао је
кључне проблеме савремене славистике (вид. Franz 2001: 37).
А проблем се састоји у томе што књижевно-научна славистика почетка ΧΧI
века није била кадра да се препороди једино помоћу традиционално схвата-
не филологије. У томе јој се на путу испречила глобализација, ширећи за њу
карактеристичну кризу хуманистичких наука и хуманистичког образовања.
Одговарајући на став свога колеге, Франц се ослања на модел савремене сла-
вистике који је скицирао Карл Ајмермахер (Eimermacher 2000), а који од сла-
вистике традиционалног типа захтева транзицију ка интердисциплинарној
1 О књижевно-научној славистици у светлости кризе упоредне књижевности говорили
смо раније (Буняк 2010), а о месту и улози науке о књижевности у савременим ареалним
истраживањима темељито је писао Иво Поспишил (2010).
2 Овде и даље цитати се дају у нашем преводу.

Славистика XVII (2013)

144 П. Буњак

културологији, разликујући четири типа истраживања – у зависности од кул-

туролошких метода које се ангажују и проблема који се узимају у обзир:
МИШЉЕЊЕ – ЈЕЗИК – ТЕКСТ – КУЛТУРА. Полазећи од тога, Франц даје до-
ста прегледан дијаграм (Franz 2001: 36):

Овај модел, као што се може видети из дијаграма, не укида традиционална

филолошка истраживања, већ их укључује у одговарајуће шире контексте (или
их можда њима ограничава?). Тако „славистика као наука о књижевности“ ула-
зи у састав „славистике као културолошке науке о књижевности“, а обе ове суб-
дисциплине – ужа и шира – припадају „мултидисциплинарној славистици као
ареалним студијама“, док све те истраживачке области обједињује најшира –
„интердисциплинарна културологија / антропологија“.
Присталице прогреса, у овом случају ширења научног фокуса слависти-
ке и укључивање других хуманистичких дисциплина – назваћемо их, следећи
логику Л. Суханека, „трансцендентистима“ – већ прилично дуго, готово две
деценије, у мноштву научних радова и пројеката с краја XX и почетка XXI в.,
доказују способност да се баве ништа мање „плодотворно изучавањем историје
Словена, њиховог фолклора, уметности, филозофске, политичке мисли, sacrum
и религијом, историјом цркве, политичким и друштвеним аспектом живота
Словена“ (Суханек 2012: 19). И будућност, колико год били јаки сентименти
према титанској епохи словенске филологије, припада несумњиво „трансцен-
дентистима“.
Из перспективе заправо већ свршеног чина, тј. окончаног спора „иманенти-
ста“ и „трансцендентиста“, чини се да није сувишно скренути пажњу на једну
прилично важну околност.
„Иманентисти“ су у овом спору губили из вида да „новине“, којима су се
погдекад тврдоглаво, али почесто и аргументовано противили, суштински и
нису тако нове. На пример, још су позитивисти XIX века излазили ван грани-
ца текста трудећи се да га објасне. Теорија о раси, средини и моменту Иполита
Тена, у примени на књижевност, садржи низ претпоставки данашњих културо-
лога. Наиме, Тен и његови следбеници указивали су на неопходност да се при
тумачењу дела узме у обзир менталитет, идеологија, психологија, историја, кул-
тура, друштвени услови, идентитет… Ово је у другој половини XIX века и те
Славистика XVII (2013)
 Славистика између филологије и културологије 145
како могло изгледати „разорно“ по читаву традиционалну филологију као дис-
циплину, јер се истраживачки фокус из ње више него знатним делом селио у
мноштво хуманистичких дисциплина из ближег и даљег суседства.
С друге стране, бавећи се појмом историје књижевности, у „Уводу у историјску
поетику“, Веселовски је у своје време такође употребио „ловачку“ метафору: у
историју књижевности, нешто попут „res nullius“, „у лов одлазе историчар кул-
туре и естетичар, ерудита и истраживач друштвених идеја“, а „свако износи
оданде оно што може, већ према способностима и погледима, с истом етике-
том на роби или плену који ни издалека није био исти по садржају“… Дакле, из
акумулације „књижевног“ црпле су и друге дисциплине, и то с правом, јер, каже
даље Веселовски, „историја мисли је шири појам“, а „књижевност њена парти-
куларна манифестација“ (Веселовский 1940: 53).
Када се у XX веку истраживачка пажња програмски враћала књижевном
тексту као естетској чињеници, захтевало се „разграничење надлежности“ на-
уке о књижевности као дисциплине. „Предмет науке о књижевности“ – писао
је Јакобсон – „није књижевност, већ литерарност, тј. оно што дато дело чини
књижевним делом“. Овај његов знаменити програмски постулат из текста о
Хлебњикову подразумевао је радикалну промену научне праксе:

… досад су историчари књижевности претежно наликовали на полицију која би, хапсећи

одређено лице, покупила за сваки случај све што би затекла у стану и свакога ко би се онде
задесио, па и случајне пролазнике на улици. Тако су се и историчари књижевности хра-
нили свачим: начином живота, психологијом, политиком, филозофијом. Уместо науке о
књижевности стварао се конгломерат дисциплина за домаћу употребу. Као да се заборављало
да све те ставке припадају одговарајућим наукама – историји филозофије, историји културе,
психологији итд. – те да ове последње могу, природно, да користе и књижевне споменике као
дефектне, секундарне документе (Якобсон 1987: 275).

А оно што је крајем XX и почетком XXI века заиста било новина, а што се,
наравно, не тиче само славистике – јесте чињеница да се у културолошки засно-
ваним хуманистичким истраживањима почео маргинализовати (до потпуног
укидања) дотад у аксиолошком смислу ексклузивни статус саме књижевности.
Кад се сагледа у дужој временској перспективи, транзиција од позитивистичког
„интегрализма“ ка формалистичком „партикуларизму“ у науци о књижевности
заправо је била почетак ланчане реакције чији је резултат актуелно стање у
хуманистици: као објекат истраживања, и књижевност, и „литерарност“,
па и саму науку о књижевности у потпуности је заменила култура, односно
културологија / културна антропологија са својим објектима истраживања.
Отуда бисмо ову транзицију могли означити – без имало претеривања – као
„сумрак филологије“…
Уз ослонац на већ споменути модел Карла Ајмермахера и погледе Звонка
Ковача на кризу славистике, Богуслав Зјелињски излаз из застоја славистике
види у првом реду у утемељењу славистике као интердисциплинарне науке о
култури коју карактерише методолошки прагматизам – „учешће различитих дис-
циплина, методологија и истраживачких процедура које славистици обезбеђују
интеркултуралност као нпр.: имагологија, геопоетика, родне, постколонијалне,
етнолошке студије, студије (е)миграције, отуђења (Валденфелс и др.), студије
мањина“ (Zieliński 2012: 69). Овај аутор дели мишљење да се славистика, да би
Славистика XVII (2013)
146 П. Буњак

изишла у раван модерне хуманистике, мора поставити – као интеркултурална

и компаративна. Ипак, и поред недвосмисленог „трансцендентистичког“ ста-
ва, Зјелињски свој текст о кризи славистике и могућностима њеног обнављања
завршава оваквим, не одвећ оптимистичним упозорењем: „Првенство или пре-
вага интеркултуралних или компаративистичких студија прети ’распадом’ сав-
ремене славистике, редукцијом филологије у корист дисциплине чији је до-
мен социјална комуникација, као и затирањем академског карактера словенске
филологије“ (Zieliński 2012: 70).
У савременој научној пракси – да се послужимо Фрајзеовом метафором –
културолошки „криволов“, оличен у истраживачким процедурама са звучним
етикетама, преливен слаповима блештавог културолошког новоговора, може
послужити и као параван за заобилажење добре старе научне истине – оне чији
је извор и утока поштено и непристрасно изучена грађа. Иза таквог паравана
могу се обликовати тенденциозни супститути научне истине, како је то, рецимо,
на примерима новијих истраживања, показао Вацлав Штјепанек у свом рефе-
рату на LI скупу слависта Србије „Ћирилометодијевска мисија у замци постмо-
дернистичког дискурса“ (Штјепанек 2013). И управо та навада, условно рече-
но, постмодернистичке научне сведозвољености, у спрези с ровитошћу тек
промењеног модела славистике, по нашем мишљењу, може бити највећа опас-
ност по целу дисциплину.

*
Што се пак тиче науке о словенским језицима, тамо ствари стоје, чини се,
битно другачије. У овој области није било спорова толиких сразмера, прем-
да је процес (новог) ширења истраживачког фокуса почео раније него у науци
о књижевности. Овде имамо на уму области науке о језику као што су психо-
лингвистика, социолингвистика или етнолингвистика. Когнитивна лингвисти-
ка као мултидисциплинарни модел науке о језику у области славистике по-
дудара се у времену с развојем културолошког правца у науци о словенским
књижевностима. Социолингвистика и, нарочито, етнолингвистика – очигледни
су примери културолошки утемељене науке о словенским језицима. При томе
никоме није падало на памет да оспорава компетенције социолингвиста или ет-
нолингвиста, како се то чинило у области науке о словенским књижевностима.
Ово је, чини се, било могуће стога што се феномен језика, суштински
условљен културним наслеђем, територијалношћу, регионализмом и сл. – који
год да се научни метод на њега примени, колика год да се мултидисциплинар-
ност на њега окоми – тешко може заменити суштински другачијом појавом као
предметом проучавања.

3.
Мора се, дакле, признати чињеница да филологија уопште, па тако и словен-
ска, убрзано уступа место културолошким истраживањима која се одликују ши-
роком мултидисциплинарношћу – ако то већ није сасвим учинила.
Савремена методологија хуманистичких научних истраживања нужно се из
теоријске сфере прелива у академску праксу, па се исто тако нужно мењају и
Славистика XVII (2013)
 Славистика између филологије и културологије 147
очекивања у погледу резултата хуманистичког високошколског образовања.
Отуд је, чини нам се, најделикатније и истовремено најболније питање: како да-
нас организовати високошколску наставу славистике, словенске филологије?
У дилеми „филологија и/или културологија“ Матијас Фрајзе с пуним правом
указује на то да ће „ширење концепције културе“ и оно већ спомињано ширење
компетенција у академској пракси кад-тад довести до тога да ћемо „доброг фи-
лолога“ заменити „осредњим историчарем, социологом итд.“ (Freise 2001: 31),
и то – додајмо са своје стране – зараженим вирусом оне постмодернистичке на-
учне сведозвољености…
Деликатност питања наставе славистике као високошколске дисциплине
састоји се у томе што аутори студијских програма, у зависности од својих по-
гледа на изложену проблематику, намећу избор: филологија или културологија.
У овом тренутку постепено, али неумољиво надвладава културологија, премда
основне филолошке дисциплине, у првом реду лингвистичке, засад још у мањој
или већој мери опстају.
Навешћемо неколико примера.
Пример први. У студијским програмима по којима се одвија настава на
Институту за славистику (Ústav slavistiky) Филозофског факултета Масариковог
универзитета у Брну (US 2009) како „филолошки“, тако и „ареални“ предмети
интегрисани су у доста, рекло би се, функционалну целину. Тако се, на при-
мер, специјалност трогодишњих основних „Филолошко-ареалних студија“
(Filologicko-areálová studia) састоји од двају основних изборних модула:
„Источнословенски ареал“ и „Средњоевропски ареал“, при чему се као до-
пунски може изабрати „словенско-балкански модул“. У том студијском про-
граму у почетној етапи акценат се ставља на основне филолошке дисципли-
не и изабране словенске језике, а затим се укључује књижевност, политичка и
културна историја, фолклор и регионологија изабраног словенског народа. У
том погледу занимљив је и мастер програм „Славистика“ са једном или двема
специјалностима, у којем већ преовлађују обавезни и изборни регионолошки
предмети.
Пример други. Поред традиционално фундираног Филолошког факултета
Московског државног универзитета „Ломоносов“, у саставу истог универзите-
та делује и Факултет страних језика и регионологије (факультет иностранных
языков и регионоведения) као својеврсна практична, „примењена“ филологија
с културолошким усмерењем.
Пример трећи. Институт за словенску филологију Варшавског универзитета
преименован је пре неколико година у Институт за западну и јужну слависти-
ку (Instytut Slawistyki Zachodniej i Południowej), где се реализује студијски про-
грам „Културолошке студије славистике“ (Kulturoznawcze studia slawistyczne).
Смер овог студијског програма је „културологија“, а специјалност „западна и
јужна славистика“ (kierunek: kulturoznawstwo, specjalność: slawistyka zachodnia
i południowa). Један од главних задатака овог програма јесте да се студент при-
преми „за свесно учешће у култури изабране земље и њеној промоцији у ино-
странству“. Од њега се очекује да ће бити „’преводилац’ култура словенских
земаља Средње и Јужне Европе“ (ISZP 2009).
Пример четврти, из несловенског света. На Факултету хуманистичких наука
Копенхагенског универзитета славистика се изучава у оквиру Института за кро-
Славистика XVII (2013)
148 П. Буњак

скултурне и регионалне студије (Institut for Tværkulturelle og Regionale Studier).

Тамо је филологија, разуме се, не само словенска, практично супституисана на-
уком о интеркултуралној комуникацији, тј. најшире схваћеном културологијом
и културном контактологијом.
Реформе које су последњих година спроведене у филолошким (па и слави-
стичким) студијским програмима на високим школама разних земаља, међу
њима и Србије, у мањој или већој мери следе сличну логику, иако се то можда
не види на први поглед. На београдском Филолошком факултету трудили смо се,
колико је то било у нашој моћи, да пронађемо равнотежу између традиционал-
не и културолошке славистике, при чему садржаји попут лингвокултурологије
спадају у домен обавезног предмета језик, односно политичке и културне
историје, фолклора и сл. – обавезног предмета књижевност. Ови садржаји
тема су и низа изборних курсева. О успешности наших студијских програма
судиће, наравно, други.
У процесу те свеобухватне програмске реформе филолошких високошкол-
ских установа, међутим, могу се приметити и неке негативне црте које ће се у
будућности озбиљно одразити на конзистентност високог филолошког, у нашем
случају славистичког образовања.
У тим програмима може се, наиме, уочити тенденција да се фаворизује или
практична настава изабраног језика уз строго градуирано освајање циљних
језичких компетенција, или практично применљиве културолошке студије из-
абране земље.
Прва тенденција изазива забринутост за будућност универзитетске сла-
вистике, па и стране филологије уопште, утолико што отвара перспективу
потчињавања и, у крајњем резултату, истискивања теоријских дисциплина у ко-
рист хегемоније агресивних „језичких тренинга“. Тако филолошке академске
установе могу постепено прерасти у напредне школе страних језика, напредне
– јер пружају одређена сазнања о земљама чији се језик учи и њиховом култур-
ном ареалу, али ипак крајње прагматизоване.
Другу тенденцију оптерећују последице које се тичу компетенција дипломи-
раних студената студијских програма културолошко-регионолошке славистике.
Овде се има у виду не више тако редак феномен, на пример, стручњака за руске
студије (Russian Studies, россиеведение) који не влада руским језиком, па чак ни
на елементарном нивоу.

4.
Изнели бисмо нека размишљања о оптимизацији високошколских студијских
програма из области славистике у смислу наставних циљева и планираних ис-
хода учења, не губећи из вида извршен „културолошки преврат“.
Пре свега, чини нам се да нема потребе правити међусобно искључив избор
или филологија, или културологија. Довољно је сетити се дијаграма Н. Франца
и покушати постићи уравнотежен однос филолошких и културолошких знања,
као и одредити минимум тих знања, што је, наравно, најтеже.
Потребно је, чини се, правити избор друге врсте, који би зависио од наставних
циљева и претпостављених исхода учења, као и од профила стручњака који ће
бити тражен на тржишту рада – избор између смерова претежно теоријског или
Славистика XVII (2013)
 Славистика између филологије и културологије 149
претежно практичног карактера. И ту би од користи могао бити пример двају
факултета МГУ – Филолошког и Факултета страних језика и регионологије.
Међутим, ни тај избор, разуме се, не треба да буде апсолутан, већ у највећој
могућој мери флексибилан. Ако спремамо филолога-слависту који ће се бавити
научноистраживачким радом, акценат ћемо, природно, стављати на теоријске
дисциплине, како филолошке, тако и културолошке, али нипошто не смемо за-
немарити практично познавање изабраног словенског језика. Такав стручњак
треба да има оријентацију како у културном, књижевном и научном наслеђу
одабраног словенског народа, тако и у његовим друштвеним реалијама, мента-
литету и – свакако – његовој „језичкој слици света“.
Ако пак спремамо стручњака који ће радити нпр. у приватном или корпора-
тивном бизнису, приоритет ће бити практично познавање језика, компетенција
усмене комуникације, реторика, владање стручном терминологијом, пословни
бонтон итд., а обим културолошког и филолошког материјала оптимизоваћемо
у складу с планираним исходом учења. Да би био успешан у свом будућем по-
слу, сем врхунског познавања језика, он мора имати оријентацију у друштвено-
политичкој стварности словенског народа који проучава, али и његовој култури,
књижевности, уметности, историји, религији итд.
Укратко, ни „теоретичара“ не треба да оставимо без практичних знања, ни
„практичара“ без теоријских.
Лако је то рећи, али тешко постићи. Шта нам се то испречило на путу?
На путу нам се испречила између свега осталог – сетимо се формулације Б.
Зјелињског – „криза академског образовања“ (Zieliński 2012: 66). Узроци те кри-
зе многобројни су и разнородни (делимичан инвентар узрока кретао би се од
престројавања у међународним односима, сеобе центара моћи, глобализације,
кризе светске економије и посттранзиционих друштвено-економских траума,
па све до демографског пада, неконјунктурности хуманистичког образовања у
потрошачком друштву и сл.). Овде бисмо се зауставили само на једном, али
кључно важном елементу – субјекту образовања с којим данас радимо.
Млади човек који бира „неатрактивну“ страну филологију, словенску, и, по
правилу – с изузетком једино руске – тзв. „малу“, производ је свога времена и
претходно стечених нивоа образовања. Нећемо залазити у његову мотивацију,
јер она углавном измиче уопштавању. Међутим, чињеница је да је одрастао у
свету у чијем новоуспостављеном систему вредности више нема ни прошлости,
ни будућности, чињеница је да му је наметнуто да живи само од садашњости
коју конзумира – одмах. Он је – што је за нашу ствар најгоре од свега – савре-
меник и истовремено изданак процеса који потреса савремену цивилизацију:
постепеног, али иреверзибилног нестајања категорије homo legens, човека који
чита, који поседује навику и потребу за читањем.3
Моја лична педагошка пракса, нажалост, сведочи о тој силазној путањи. У
последњих неколико година уочавам све разговетнију појаву да студенти-фи-
лолози – част ретким изузецима – читају књижевна дела само ако немају другог
излаза (нпр. да скину с Интернета синопсис/дајџест или, опет преко Интернета,
гледају екранизацију дела). А и кад читају, по правилу, не разумеју прочита-
но. Зато, уколико ми пође за руком да бар некога од својих слушалаца научим
3 Овој проблематици Л. Павера (2012) посветио је веома поучан рад.

Славистика XVII (2013)

150 П. Буњак

да колико-толико разуме књижевно дело и престане да презире „литерарност“,

сматрам то већ само по себи великим успехом.
Дакле, чак и ако створимо идеалан студијски програм, па и ако обезбеди-
мо оптималне кадровске ресурсе за извођење наставе по њему – то још није
гаранција његове успешне реализације. Тешко да бисмо у данашње време мог-
ли да радимо с младим људима тако да суштински утичемо на прекомпоновање
њихове аксиолошке пирамиде. Тешко да бисмо могли да их преваспитавамо…
*
Дозволите ми да на крају укратко одредим своју тачку гледишта, којој се,
признајем, може замерити на конзервативности. По мом мишљењу, славистика
данас мора бити културолошка – то више не може избећи – али при том треба
да брани и своју филолошку компоненту, и то управо као суштински допринос
тако високо данас цењеној мултидисциплинарности.
Најгоре би било кад би се сасвим одрекла филологије, па језик и књижевност
заменила искључиво социјалном комуникацијом односно кроскултуром. Онда
би то била сасвим другачија наука, можда више ни хуманистичка, већ пре –
друштвена.4

ЛИТЕРАТУРА

А. Ћирилица
Буняк П. (2010), «Славистика и изучение литературы», Славистика, XIV, 378–
390.
—— (2012), «Кризис славистики и возможные пути его преодоления посред-
ством международных научных проектов: Памятная записка», Новая руси-
стика (Брно), специальный номер: Международная славистика в прошлом и
настоящем: проблемы методологии и кризис организации, 7–15.
4 У позитивној рецензији овог рада за објављивање у Славистици П. Пипер наглашава
да је актуелна дихотомија филологија/културологија само један угао из којег се може сагле-
давати славистика данас. Међу релевантним димензијама славистике спомиње, поред оста-
лог, „однос филолошки усмерене славистике према словенској археологији, историографији,
етнографији, политикологији и др., што се не би могло подвести под културологију“. Задр-
жавајући се на узроцима збивања у славистици крајем прошлог века, П. Пипер указује и на
још један битан фактор – процесе „еманципације“ од славистике у појединим словенским
срединама које су 90-их година стицале државну независност: „Државно уситњавање сло-
венског света (које се није одвијало само због унутрашњих узрока), праћено често вештач-
ким уситњавањем словенских језика, одразило се и на структуру славистике па и на жељу не-
ких грана славистике да се први пут конституишу или да се дистанцирају од славистике тако
да смо данас сведоци центрипеталних сила (понекад с тенденцијом ’отцепљења’) у структу-
ри славистике и славистичких катедара, понегде с контрадикторностима у наставним програ-
мима на истој катедри итд.“ Рецензент скреће пажњу и на следеће: „На многим славистичким
институтима и катедрама у западној Европи и САД слависти су у великом броју били пре све-
га кремљолози, совјетолози, а филолошка и културолоша димензија њиховог профила, често
врло солидна, била је пре свега у функцији онога што им је том профилу било главно“. Неки
проблеми у високошколској настави славистике у једном броју земаља бившег источног бло-
ка проистичу, могућно, из настојања да се, на валу глобализације, примене некадашњи за-
падни обрасци. – Уредништво.

Славистика XVII (2013)

 Славистика између филологије и културологије 151
Веселовский А. Н. (1940), «Из введения в историческую поэтику», в
Историческая поэтика, (ред.-сост.) В. М. Жирмунский (Ленинград:
Художественная литература), 53–72.
Павера Л. (2012), «Организация славистических специальностей – уход от фи-
лологии?», Новая русистика (Брно), специальный номер: Международная
славистика в прошлом и настоящем: проблемы методологии и кризис орга-
низации, 47–54.
Поспишил И. (2010), «Ареал / славистика / компаративистика», Славистика,
XIV, 217–225.
Суханек Л. (2012), «Россиеведение и эмигрантология. Новые формы исследо-
ваний и дидактики в польской славистике», Новая русистика (Брно), специ-
альный номер: Международная славистика в прошлом и настоящем: про-
блемы методологии и кризис организации, 17–21.
Штјепанек В. (2013), „Ћирилометодијевска мисија у замци постмодернистич-
ког дискурса“, Славистика, XVII, 113–125.
Якобсон Р. (1987), «Новейшая русская поэзия», в Работы по поэтике, (ред.-
сост.) М. Л. Гаспаров (Москва: Прогресс), 272–316.

Б. Латиница
Eimermacher K. (2000): „Slawistik und Kulturwissenschaft in Geschichte und
Gegenwart. Konsequenzen für Lehre und Forschung”, in Franz Görner (ed.),
Slawistik, Baltistik und Balkanologie in einem neuen Europa (Berlin: Staats-
bibliothek zu Berlin, Preußischer Kulturbesitz), 5–15.
Franz N. (2001), „Philologie oder Kulturwissenschaft? Anmerkungen zu Matthias
Freises Überlegungen”, Bulletin der Deutsche Slavistik, 7, 34–37.
Freise M. (2001), „Philologie und/oder Kulturwissenschaft. Ein Beitrag zur
Diskussion um die Zukunft der slawistischen Literaturwissenschaft”, Bulletin
der Deutsche Slavistik, 7, 30–33.
ISZP, Instytut Slawistyki Zachodniej i Południowej UW (2009) [сајт] <http://www.
iszip.uw.edu.pl/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&i
d=45&Itemid=76> 10.10.2011.
US, Ústav slavistiky FF MU (2009) [сајт] <http://www.phil.muni.cz/wusl/home/
studium> 26.11.2012.
Zieliński B. (2012), „Krize a cesty k obnově současné slavistiky“, Новая русисти-
ка (Брно), специальный номер: Международная славистика в прошлом и на-
стоящем: проблемы методологии и кризис организации, 65–70.

Петр Буняк

СЛАВИСТИКА МЕЖДУ ФИЛОЛОГИЕЙ И КУЛЬТУРОЛОГИЕЙ

Резюме
Славистика, как наука о языках, литературах и культурном наследии славян, в первой по-
ловине ΧΧ века все еще носила явно филологический характер. На этом сказывались зада-
чи, ставившиеся перед славистикой ΧΙΧ века: собирание, изучение и классификация древ-

Славистика XVII (2013)

152 П. Буњак

них памятников, сравнительное изучение языковых систем славянских языков, славянских

литератур и фольклора.
Новые научные парадигмы, возникавшие в гуманитарных науках со второй половины ΧΧ
века, не смогли славистику возродить. С последних десятилетий прошлого века она начала
погружаться в кризис и, одновременно, искать пути выхода, нередко, особенно в области ли-
тературоведения, доказывая право на существование.
В докладе проводится упрощенное отграничение «филологической славистики», сосре-
доточенной так или иначе на изучении текста, и «культурологической славистики», предмет
которой – культурология / культурная антропология со своими объектами исследования.
Основной ставящийся в докладе вопрос: должна ли славистика, имея в виду свершив-
шийся в сфере научных исследований «культурологический переворот», в практике акаде-
мического преподавания делать взаимоисключающий выбор либо филология, либо культуро-
логия? Есть ли смысл отстаивать ее филологический компонент, или ей следует полностью
отказаться от филологии и отойти в сторону социальной коммуникации и кросс-культуры?
Автор высказывается за равновесие филологических и культурологических дисциплин в об-
учении славянским языкам и культурам.
Ключевые слова: славистика, филология, культурология, академические образовательные
программы, кризис гуманитарного образования

Славистика XVII (2013)