Oušn Vuong još uvek uči (I deo)

Oušn Vuong, autor knjige „Na zemlji smo nakratko predivni“ i nove zbirke pesama „Vreme je
majka“ dobitnik je Mekartur „stipednije za genije“, ali i dalje pisanju pristupa kao nosilac belog
pojasa

Intervju vodio: Hua Su

Oušn Vuong je imao dve godine kada sa svojom porodicom emigrirao iz Vijetnama u Sjedinjene
Države. Naselili su se u Hartfordu, Konektikat; sedmoro rođaka delilo je mali dvosoban stan. U
to vreme, njihove živote definisala je borba za opstanak. Njegov otac je jednoga dana otišao i
nikada se nije vratio. Njegova majka je radila duge smene u kozmetičkom salonu. Vuong je bio
prvi član svoje porodice koji naučio da adekvatno piše i čita. Bilo mu je jedanaest godina.
Kao tinejdžer i svedok opšteprisutne zloupotrebe opioida i nehajnog beznađa koje je bilo često
u post-industrijskoj Novoj Engleskoj, Vuong je shvatio da mora otići iz Konektikata. Upisao je
univerzitet Pejs, na Menhetnu, gde je planirao da studira poslovnu administraciju. Ali, brzo je
otkrio da to nije za njega. Prebacio se na Bruklin Koledž. „Mislio sam da ako uspem da dobijem
bilo kakvu diplomu, moći ću majci da kažem da je iz bionauke ili čega već.“, kaže on. „Samo sam
hteo da budem diplomac sa kapom i odorom.“ Na Bruklin Koledžu je studirao književnost i
počeo da se interesuje za kurseve pisanja. „S vremena na vreme, dođe ti student čiji rezultati
testova ne pokazuju da će biti pisac, ali on to već jeste.“, rekao je romanopisac i pesnik Ben
Lerner, koji je predavao Vuongu na Bruklin Koledžu.
Pre nego što je završio master program iz kreativnog pisanja na NYU, Vuong je 2016. godine
objavio svoju prvu zbirku pesama, „Noćno nebo sa izlaznim ranama“, koja predstavlja uzvišeno i
trezveno razmatranje procesa apsorpcije njegove porodice u američko društvo. Tri godine
kasnije, objavio je prelepo meditativni roman, „Na zemlji smo nakratko predivni“, koji je
pozajmljivao iz života koji je on proveo odrastajući kao kvir i okružen očajanjem i zavisnošću. Te
iste godine dobio je „stipendiju za genije“ koju dodeljuje fondacija Mekartur. Dva meseca nakon
što je zvanično objavljeno da je primalac Mekartur stipendije, njegova majka, koja je bila
inspiracija za veliki deo njegovih dela, umrla je od raka.
Vuong je proveo veći deo poslednjih nekoliko godina živeći u Northemptonu, Masačusets i
predajući na obližnjem Univerzitetu Masačusets u Amherstu. On živi sa svojim partnerom i
svojim polu-bratom, koga je prihvatio nakon smrti njihove majke. Njegova najnovija zbirka
pesama je „Vreme je majka“, puna koncentrisanih, kaleidoskopskih rifova o osećanjima i
zvucima, delirijski visokim i ponoćno crnim niskim tačkama od kojih je sastavljen moderni život.
Takođe je završio i scenario za filmsku adaptaciju „Na zemlji smo nakratko predivni“. Taj proces
je od njega zahtevao da nauči potpuno novi žanr pisanja. „Najviše se osećam kao ja kada učim.“,
rekao je. „U borilačkim veštinama to se zove mentalitet belog pojasa. Čak iako imate crni pojas,
taj crni pojas krene da korodira i da se rastapa ako veštini ne prilazite kao da i dalje imate samo
beli pojas.“
Sa Vuongom smo razgovarali u njegovom stanu na Menhetnu, gde trenutno boravi u okviru
rezidencije za istaknute pisce na NYU. Na istom univerzitetu će se takođe i pridružiti nastavnom
osoblju master programa za kreativno pisanje.

Znam da si ti veoma entuzijastičan prema podučavanju. Uvek sam se pitao kako postižeš
balans između pisanja i podučavanja. Da li možeš da radiš oba istovremeno?
Naučio sam da ne mogu da pišem i da podučavam. Ja sam sposoban samo da dajem sto deset
posto. To je moj jedini registar. Tako da dam sve svojim studentima i onda mi ništa ne ostane za
spisateljski rad. Jako je bitno da te dve stvari ostanu odvojene.
Da li osećaš potrebu da studentima daješ pisane komentare koji su onoliko odmereni i
promišljeni kao tvoj kreativni rad?
Mislim da moj pristup radu i podučavanju samo proističe iz moje opšte naravi i da to vrlo dobro
funkcioniše na tim poljima. Ne funkcioniše toliko dobro, znaš, kod kuće (smeh). Moj modus je
temeljnost po svaku cenu. Bilo da je u pitanju moja poezija ili proza, ja samo iznova i iznova
prelazim preko svega, sve dok nisam siguran da sam uradio sve što sam mogao, sam za sebe
bivam đavolji advokat. Isto je tako i sa mojim studentima. Imam tendenciju da ih
prepodučavam… nije da im dajem više znanja nego što im je potrebno, ali predajem im stvari
koje prelaze tačku relevantnosti. To možda ima neke veze sa mojim dvojezičnim odrastanjem,
tokom koga sam viđao kako starije od mene, koji su bili i moćniji od mene, niko ne čuje. Mislim
da sam internalizovao dosta od toga, pa mi se samo javlja pomisao, Da li mene čuju?
To je jako dobro kada držim predavanja jer mogu da prosto stanem na nekih petnaest minuta i
da se samo prebacim na ogromnu digresiju, dam im sve izvore koje mogu da pročitaju kako bih
pomogao utvrđivanju samo te jedne poente. I oni to obožavaju. Mene to iscrpljuje, ali ne znam
ni za jedan drugi način rada. Prosto moram da radim tako, ali počinje da mi se čini da je to
možda zato što brinem o tome da me ne razumeju, zato što sam video kako je oko moje
porodice postojala ta verbalna nevidljivost tokom celih njihovih života.
To je jako zanimljivo. Ja ponekad uhvatim sebe kako mi to što moram da pišem komentare na
studentske radove izaziva stres koji ne postoji kada moram da pišem profesionalno. Mislim
da je tačno da se to svodi na nekakvu nesigurnost koju osećam povodom svog autoriteta. I
ponekad sam se pitao da li svi nose to sa sobom, ili to ima veze sa poreklom, sa predačkom
lozom ili sa time što ne posedujemo te modele „vidljivosti“ koje ti opisuješ.
Ja se trudim da na to gledam ne kao da ispravljam njihov rad nakon što ga predaju, već kao da
im nudim oruđe koje će im biti potrebno da stvore sledeću verziju. To je, kao, ono što si uradio
je ono što si uradio. Tu je, „završeno“ je i tvoje je. Mi ćemo da stvorimo nacrt za sledeću verziju.
Tako da ja dajem sve što imam. To ne poništava ono što su oni uradili. Imaš ono što imaš. Evo ti
budućnost – ako je želiš. Još jedan način na koji se može tome prići. Ja prosto izvučem sve što
imam. I onda im to predaš i sve što možeš da uradiš je da im poželiš sve najbolje u onome što
oni žele da urade sa time.
Ti si odrastao na Severoistoku i živeo si u zapadnom Masačusetsu poslednjih par godina. Išao
su na koledž u Bruklinu, živeo si u Kvinsu, a ovog semestra si na Menhetnu. Da li ti se čini da
je ono što pišeš drugačije u zavisnosti od toga gde se nalaziš?
Mislili bi da je tako, ali ja nisam mogao to precizno da odredim. Dosta sam razmišljao o tome,
jer je moju karijeru do sada obeležavala tolika nestalnost – nisam uspeo da nađem neko mesto i
da se na njemu skrasim. Čak i dok sam bio u Njujorku, stalno smo se selili iz jednog kraja u drugi.
Ja mogu da radim bukvalno bilo gde. To je zapravo moja jedina veština. Imam sposobnost da
primenim opsesivno-kompulzivni pristup na čitanje i pisanje. Imam tu neverovatnu sposobnost
da se samo bacim, da zaronim, da odem u zemlju Nedođiju. To je možda jer sam odrastao kvir i
siromašan u veoma nezgodnom okruženju. To mi je davalo moć da pobegnem. Mašta je bila
portal. Bila je moj vremeplov. Bila je moje sve. Do sada sam postao toliko dobar u tome da bih
mogao da pišem, kao što rekoh, bukvalno bilo gde, osim možda u tehno klubu, ili negde tako.
Koje je najčudnije mesto na kome si napisao nešto što si na kraju iskoristio?
Bila je Popajs piletina negde oko Četrnaeste ulice u koju sam uvek išao. Imali su sto u uglu i
uvek bili otvoreni. Zato što je to franšizni restoran, bilo je skoro kao da ne moraš da razmišljaš o
svom okruženju. Baš sam puno toga napisao u tom Popajsu na Menhetnu.
Iznenađen sam što više ljudi to ne radi. Većina ljudi piše u kafeima, ali je meni svaki prostor u
kome se pretežno nalaze drugi ljudi koji pišu uvek bio neprijatan. Pogledaš ka susednom
stolu, neko radi na scenariju, nekom drugom je uključen track changes u Wordu. Ali, ako si u
Mekdonaldsu, ili u Popajsu, to može da bude prilično mirno okruženje.
Da. Jer nikog nije briga. I takođe, ako čitaš, to je skoro kao kriptonit u tom prostoru. Niko ne želi
da ode u Popajs i da se tamo bavi bilo čime što ime vaze sa poslom. Ljudi odu tamo i uzmu
piletinu i odu svojim putem. Veoma je usputno, prolazno. Kada si statičan u tom prostoru,
shvatiš da si postao skoro nevidljiv. Lokacija te apsorbuje, što je divno stanje za rad. Nekada
sam takođe radio i na spratu sa restoranima u tržnom centru u Flašingu.
Ti si u svom pisanju uvek pokazivao dosta svesti o svetu oko sebe. Ja nisam mnogo izučavao
poeziju, tako da je moguće da me najviše privlače te očigledne, osnovne stvari u tvojim
delima. Ne posedujem tehnički jezik kojim bih to opisao, Ali, volim kako ti toliko pozajmljuješ
iz jezika našeg doba – u zbirci „Vreme je majka“ postoje reference na pevačicu Ašanti, pesma
koja je u suštini šoping lista sa Amazona, pesma koja uspešno hvata ritam MSN četa. Šta je to
što ti želiš da mi prepoznamo u vezi svakodnevnog govora?
Ovo je knjiga na koju sam najviše ponosan. Uobičajeno, u ovoj tački procesa objavljivanja, ja se
kajem zbog svega. Ako bih mogao da dobijem još jednu šansu, da odložim knjigu na još dve
godine, prihvatio bih. To se desilo sa romanom, desilo se sa pesmama. Ali ovog pota sam jako
srećan jer sam, kao umetnik… Ne znam da li je knjiga dobra ili da li će biti „uspešna“, ali osećam
da nisam ni sa čim pravio kompromise. I dobio sam priliku da uradim ono što sam oduvek hteo
da uradim, a to je da prigrlim sve lingvističke registre čiji sam savremenik.
Malo sam se više igrao sa time u romanu, ali je sigurno da nisam imao hrabrosti ili petlje da to
radim u „Noćnom nebu“. U „Noćnom nebu“ je bilo dosta toga o tome kako nasleđujemo
porodične priče. To je bio materijal koji sam nasledio i nisam mogao da ga činim suviše dirljivim.
Nisam želeo da koristim previše lingvističkih izmena…moralo je da bude oporo. To je bila moja
odluka. Nisam želeo da se tome smejem i da time rizikujem da se bela publika smeje sa mnom i
time smeje nečemu što ja nikada nisam iskusio, traumi starijih članova moje porodice. Granica
je bila tanka i nisam smeo to da rizikujem. To je bila jako sumorna knjiga, ali se nije činila kao
ono za šta sam ja sposoban. Jako klasična debitantska knjiga, po tome što sam pokazao sva
oruđa kojim sam naučio da baratam kako bih dobio mesto za stolom. Oštre slike, metaforu,
suzdržanost. Pokazao sam dugu pesmu. Pokazao sam kratku lirsku pesmu.
Da li si u tom trenutku bio svestan da si pratio tu formulu za „debitantsku knjigu“?
Mislim da jesam. Jer ja sam prosto takav jedan učenik. Volim da budem učenik forme. Ubacio
sam reference i nekako sam samo pratio modele svojih prethodnika. Ali, to je bila jako
nesigurna knjiga. Prilično, kao, Da li ja pripadam ovde? Da li je to zapravo moje?
U novoj knjizi, jedan od glasova koji preuzimaš je glas tvoje rođake Sare, u pesmi „Draga
Sara“, kada ona dovede u pitanju poentu pisanja. Ona te pita „Koja je poenta pisanja ako ćeš
samo da nateraš gomilu mrava da pređu belu pustinju?“
Ona je genije. Ona će jednog dana da bude, ne znam, senatorka. Sada ima dvanaest godina. A
kada je to rekla bilo joj je samo sedam i ja sam pokušavao da joj pokažem kako da piše. Zapravo
je pokušavala da se izvuče iz toga. Njena retorika je bila da to nije bitno. Ja sam u tom trenutku
bio potpuno zabezeknut, (Smeh) Znaš, prosto, onako. „Oh, moj bože. Okej. U redu. Pa…hajmo
na sladoled!“
Ali, to me je progonilo. Bio sam u fazonu, Oh, moj bože, ja radim to što radim i…Ja sam tiranin!
Ona mi je pružila tu perspektivu…Ja sam tiranin insekata. I (pesma) je struktuirana kao dugačko
pobijanje njenog argumenta, ali istovremeno i kao prihvatanje. Prigrlio sam to. Retorika pesme
je da „u pravu si, šta mi to radimo?“ I mislim da je bilo i saosećanja sa željom deteta da živi i da
ostane u detinjstvu. Koga, na kraju, briga za jezik? Izađi i igraj se. Kako starimo, nama je to sve
dragocenije. Ne sećam se trenutaka u kojima čitam koliko se sećam trenutaka u kojima
otelotvorujem svet i prostor. Na određeni način, ona mi je stvarno pomogla da se toga setim, da
to promislim. I u pesmi ja procenjujem njeno stanovište i govorim da ga zaslužuje. Želeo sam da
ja zaslužim zajedničko iskustvo sa njom, da zaslužim da se ja složim sa njome umesto da samo
kažem, znaš, u pravu si, ili nisi.
U ovom slučaju, jasno je da si promišljao o Sarinoj provokaciji. U drugim slučajevima, odakle
počinješ da pišeš pesmu? Od reči, od slike, od ideje?
Svaki pesnik bi verovatno mogao da ti kaže nešto drugačije, ali za mene postoje dva generalna
modusa. Jedan je pesma premise, a drugi je pesma stiha. Stih je sličan džez rifu. Imaš dobar stih
i onda pokušaš da gradiš na toj osnovi. Taj proces je mnogo više razigran, mnogo više
istraživački. Pesma „Skoro ljudsko“ je takva. Počeo sam od stiha „Ja potičem iz naroda vajara
čija su remek-dela bile ruševine“. I onda, kao, „Vau, kako da upotrebim taj stih?“
Pesma premise je kao „Sara“ pesma. Ja ću da odgovorim na tu izjavu i da je dalje istražim. Znao
sam da hoću da nađem zajednički prostor za nas dvoje. To je bio moj cilj, sličan kao kod eseja, ili
čak poglavlja u romanu. To je, kao, gde ćemo da završimo na kraju ovog poglavlja? Hoće li biti
razvoda? Kako projektujemo taj mehanizam? Imamo i „Američku legendu“ koja je još jedna
pesma premise. Dva Azijska Amerikanca će da urade tu kvintesencijalno američku stvar. Otac i
sin se voze u Fordu da uspavaju svog psa. Bio sam jako zainteresovan da stavljam azijsko-
američka tela da obavljaju svakodnevne američke radnje, skoro do tačke dosade.
-------------------------------------------------------
Ima još jedna pesma, „Old Glori“, gde ti navodiš sve te uobičajene fraze (Baci ih na kolena,
Pokidao bih/dobro, Baš si ih/rasturio) koje nas podsećaju na to koliko je naš govor nehajno
moduliran nasiljem.
Ta pesma je bila jako neugodna za pisanje, pa čak i za čitanje. Ta pesma je nađena pesma:
uzmeš sve te komadiće koji već postoje i spojiš ih. Želeo sam da uradim nešto što samo pesma
može da uradi. Samo pesma može to da nam pokaže. Mi stalno čujemo te fraze, možda čak i
izgovaramo neke od ti fraza, ali one su razvodnjene širim kontekstom i do nas dolaze
sporadično tokom dana kroz medije, različiti glasovi ih izgovaraju. Mi ih ne primećujemo. Ali,
onda, kada im oduzmemo svaki drugi kontekst i samo ih složimo sve zajedno, postaje brutalno u
istinama koje pokazuje.
Pokušao sam da to objasnim svojoj tetki, taj leksikon američkog nasilja i ona je bila potpuno
užasnuta. Pitala me je, kao, „Zašto bi oni koristili te reči?“ Jer, u vijetnamskom kontekstu – a
možda je slično i u kineskom – reči su kao čini. Ako pričaš o smrti, smrt te poseti, tako da ne
pričaš o smrti za stolom dok se jede. Ima dosta tabua o govoru i tome kako on priziva tamu. I
tako, za moju tetku, to je bilo potpuno strano, znaš? A to je ono što sam ja želeo da stvorim.
Želeo sam da stvorim strano iskustvo nečega veoma poznatog.
Tako je. U kineskom postoje homofonske igre rečima, tako da na mandarinskom, na primer,
reč za „četiri“ zvuči kao reč za „smrt“ i onda je broj samom tom vezom zloslutan. Tako da čak i
reč koja označava broj priziva nekakav tabu.
Kineska i vijetnamska kultura su daleko starije od Amerike. I ja mislim da je u tom smislu
Amerika i dalje nezrela. Ja bih slobodno tvrdio da je način na koji ustrojava jezik i na koji se
odnosi prema njemu i dalje prilično primitivan za naciju i kulturu koja je toliko tehnološki vična.
Američka kultura je zapravo jako arhaična u tome kako zamišlja kapacitete jezika i u tom smislu
su kineska i vijetnamska kultura daleko ispred, kako u vremenu, tako i u samoj leksičkoj
mudrosti. Kada se osećam optimistično, ja verujem da će Amerika možda ipak na kraju dobiti tu
mudrost. Mi često vidimo te strane zemlje kao „zaostale“, ali to merimo samo BDP-om i
tehnologijom. Ali, što se tiče duhovne mudrosti vezane za to kako se treba odnositi prema
nečemu kao što je jezik, Vijetnam je daleko ispred i ja se nadam da će Amerika jednog dana
uspeti da ga sustigne.
Pomenuo si da u svojoj prvoj knjizi nisu bio još uvek spreman da uvedeš sve te različite
registre. Jesi li već tada razmišljao o tome kako to da uradiš i samo nisi objavljivao te pesme,
ili još uvek nisi bio na nivou umetniče zrelosti za koji ti se činilo da je potreban da bi se to
uradilo?
Samo nisam imao hrabrosti. Pisanje knjige pesama je divno obrazovanje za mladog pisca jer te
primorava da stalno nalaziš nove registre. Takođe te primorava da nalaziš još premisa. Knjiga
pesama…trideset, trideset i pet pesama, jel tako? To je trideset, trideset i pet ideja. Roman,
možda jedna ili dve ideje proširene kroz zaplet i vreme i likove. Ali, što se tiče pesma, ne možeš
da ponavljaš premisu, iznova i iznova. Moraš da nađeš potpuno drugačije uglove. A onda moraš
da nađeš drugačije registre, tonove, stilove, moduse, forme. Bio sam dovoljno zadovoljan time
što sam uradio, ali je to bilo samo oko šezdeset procenata onoga što sam zapravo želeo da u
tom trenutku uradim.
Mene privlači ta ideja hrabrosti na stranici. Na primer, ti citiraš pokojnog repera Lil Pipa u
„Čak ni to“. Uvodiš i druge glasove, kao glas tvoje rođake Sare i njih utkaš u svoja dela. Da li je
deo te hrabrosti koju opisuješ poklanjati deo stranice drugima?
Što više pišem, to više shvatam da je pisanje pretežno kustoski posao i da je njegova suština više
slušati nego što je stvarati. „Pesnik“ u grčkom je stvaralac, ali ja mislim da je stvaralac u svom
najboljem izdanju stvaralac prostora, a ne stvaralac predmeta. Tako da ja mislim da je, za mene,
suština: Kako da stvorim prostor? To je teži posao. I mislim da će vam bilo koji arhitekta reći da
kada vajate prostor, vajate svetlo. To je mnogo teže jer bilo ko može da ispuni stranicu sobom ili
svojim izrazima, ali kako sarađujete sa materijalnim svetom, sa kulturnim svetom? To je, za
mene, uvek bilo nešto što sam želeo da uradim, ali nisam imao samopouzdanja.
Shvatio sam da možeš da citiraš Lil Pipa i aluzije na njegov život, ono o čemu je on pisao,
njegovu smrt, sve oko toga zašto je bio toliko popularan, bio kultna figura…to već sve postoji u
tom jednom malom stihu, jel tako? Jer je ta pesme o žalosti i o kolektivnoj i ličnoj smrti. Lepota
saradnje je što ne moraš da menjaš ili prilagođavaš materijal. U ovom slučaju: Lil Pip u tom
stihu. Možeš da ga uneseš. I samo prisustvo, kroz bliskost, počne da menja ton. Tako reči
funkcionišu. Tako parataksa funkcioniše. Staviš dve stvari jednu uz drugu i kako se one povezuju
stvara novo značenje.
Da li postojao trenutak u kome si shvatio da sada poseduješ hrabrost ili kustosku viziju da to
uradiš?
Dugo sam to gradio. Dosta toga nije u javnom samopouzdanju, barem tako mislim, s jedne
strane, moglo bi se reći, „Objavio si dve knjige koje su dobro prošle…“ i možda je to tu. Ali, sa
ovom knjigom, nisam osećao tu vrstu samopouzdanja. Više je bilo kao…gitarista koji do sad zna
sve akorde. I nekako mu je dosadno, jel tako? Dosadno mu je ono što zna. Ova knjiga je nastala
tokom pandemije i odmah nakon smrti moje majke. I ja mislim da to igra ključnu ulogu za
razvitak te druge vrste samopouzdanja, koja se formirala kada sam samo pomislio…Moje majke
više nema. Zvuči potpuno ludo, ali posle toga me više nije bilo briga, jer je sve bilo za nju.
Samohrana majka. Ona je odgajila mene i mog polu-brata, on je deset godina mlađi od mene.
On se sada uselio kod mene. Tako da sam kao neki čudni otac.
Samo sam pomislio, Ko zna kada će biti moj red da ležim na samrtničkoj postelji? Ne mogu da
ovo ostavim, a da ne uradim sve. I znaš, moja majka, ona nikad nije naučila da čita. Doživela je
da vidi kakav su uticaj imala moja dela. Ona bi odlazila na moje književne večeri i okretala svoju
stolicu ka publici. Nije razumela reči. Rekla mi je „Primetila sam da, kako ti pričaš, njihova se lica
menjaju, njihovo držanje se menja i mogla sam da vidim kako tvoje reči sleću na njih.“ Tako da
je to skoro bio kao neki antropološki momenat za nju, samo je proučavala te uglavnom starije
belce koji posećuju književne večeri. To je moć reči.
Ona je na samrtničkoj postelji rekla, „U mom sledećem životu, želim da budem profesor, kao ti.“
To je bila najteža stvar za čuti. Bila je bukvalno na par sati od smrti. Mislim da kada prođeš kroz
to i shvatiš koliko je ljudi iz tvoje porodice htelo ovo da radi, toliko imigranata, izbeglice iz
Ukrajine koje su sada raseljene, toliko njih želi da budu pisci ili umetnici, ali će morati da se
odreknu toga. Moraće da se predaju. A njihova deca, ako budu imala sreće, će možda moći da
se bave time. Ta veoma ciklična ekologija piščevog života podrazumeva ogromnu količinu tuđe
žrtve. I ja sam samo pomislio, nije me briga. Moram da uradim sve ovde, jer koga briga da li je
to bitno bilo kome drugom, mora da meni nešto da znači.
Tvoja majka je preminula 2019. godine. Koliko skoro posle toga si se osetio sposobnim da
pišeš o njoj?
Zanimljivo je što nema mnogo pesama koje su eksplicitno o njoj. Ja ne posedujem njenu smrt.
Ona je njena. Ja sam doživeo njeno umiranje, ali ga ne posedujem. Tako da nema pesama koje
prikazuju taj trenutak. Za mene, apstrahovano je ka tuzi. Zato su pesme toliko dobre, jer kroz
njih prosejava mitološki modus. Tako da se može tvrditi da su to mitovi o iskustvu gubitka
majke. Gledajući te pesme, ja shvatam da sam oduvek bio u žalosti i – i možda je to specifično
za mene, možda je nešto na šta je ova generacija sasvim navikla. Idemo od 11. septembra,
preko recesije, do opoidne epidemije.
Ne znam kako je bilo ljudima četrdesetih, ili pedesetih, ili šezdesetih, ali svaka mlada osoba sa
kojom sam ja razgovarao ima prijatelja koga je izgubila kada je bio premlad. Mislim da je žalost
nešto što je toliko fundamentalno za ovu generaciju. Ja sam pomislio, kao, Zašto sam ja sa
trideset godina veteran u tome? Počeo sam da gledam ovaj skup dela i u njemu već postoji
utisnuta društvena, kolektivna, lična i komunalna tuga. I tako, umesto da samo napišem knjigu o
žalosti, ja sam shvatio da sam oduvek pisao o tome. I sada sam uneo gubitak svoje majke u tu
stvar sa kojom sam oduvek radio.
Da li pišeš stvari koje su previše intimne, ili lične na način na koji bi više voleo da zadržiš za
sebe?
Ne. Ja pišem jako retko. Ne pišem svakog dana. Nisam neko ko samo sedne i shvati šta treba.
Napišem oko pet pesama godišnje. I to kad je veoma dobra godina. I od tih pet, sa četiri bih bio
zadovoljan. To ne znači da ja ne doživljavam neuspehe, već da dosta tih neuspeha doživljavam
ovde (Pokaže na glavu). Već prođem kroz dosta verzija tu. Samo sam veoma selektivan po
pitanju toga šta posvetim procesu komponovanja. Kada jednom sednem da pišem, velike su
šanse da će to biti nešto što ću da objavim. Nisam neko ko vodi dnevnik, ne pišem stvarno za
sebe. Ovo je moj posao. Ja se prema njemu odnosim veoma ozbiljno. Kako mogu da ovo
pretvorim u nešto što je značajno i za druge? I ne znaš odgovor na to, ali moraš stalno da sebi
podižeš standard i da se nadaš da će to uspešno da se prevede. Kako ovo može biti korisno kada
se prevede na javno? Jer pisanje jeste to: komunikacija. Ako komuniciram sa sobom, pričao bih
samo sa sobom. Što dosta i radim. Peglam svoje ideje tako što pričam o njima sam sa sobom. I
tako da je moj dnevnik u vazduhu, ako ti se tako dopada.
Disleksija je česta u mojoj porodici. Možda to nije toliko bolest. Ali, s obzirom da potičemo od
hiljada godina farmera pirinča koji nikada nisu čitali, čitanje prosto nije deo genetske evolucije
moje porodice. Nikad nismo morali. Ali smo imali govorne činove, usmenu tradiciju. Kada sam
zaglavljen na nekom mestu u pesmi, to je najčešće na nekoj frazi. I onda prestanem sa pisanjem
i podignem tu frazu, skoro se prema njoj odnosim kao prema haikuu i onda je rešim. Odvedem
je u šetnju. Ponavljam je i ponavljam i ponavljam i pokušam da rešim logiku u slici. Veliki deo
mog procesa pisanja je samo verbalno rešavanje. Brže je. Zašto pisati rečenicu iznova i iznova
kada možeš da je izgovoriš stotinu puta za par minuta. Prosto je mnogo efikasnije.
Pomenuo si da se tvoj brat uselio kod tebe nakon što vam je majka preminula. Da li si došao
do nekih novih uvida u iskustvo tvoje majke ili samu ulogu roditelja?
Moj brat je disleksičan. Njegov slučaj je daleko ozbiljniji od mog. To mu je stalno urušavalo
samopouzdanje dok je odrastao, znaš, mislio je da je „glup“, a samo je imao smetnju u učenju.
Tako da je bilo baš divno što smo blizu. Veoma smo različiti ljudi. On je zaluđenik za patike, juri
sve trendove, video igrice, kola. Učim dosta o patikama. Uopšte nemamo zajednička
interesovanja. Ali poznajemo jedan drugoga skoro magnetski. Mirniji smo kada smo zajedno u
prostoriji, hrabriji smo kada samo jedan pored drugoga. Nikada ne bih verovao u priče o
magijskoj povezanosti, energiji, ali nas dvojica smo toliko bliski, a da uopšte nismo bliski.
Moraš na neki način da budeš roditelj. Ja imam svoja pravila, do kad on mora da se vrati kući.
Ali, pošto smo izbeglice, ideja „porodične jedinice“ je uvek bila amorfna, posebno za azijsku
porodicu. Naša baka je živela sa nama, to je bilo selo. To je zapravo daleko šire od američke
nuklearne porodice. Naravno da će moj brat doći da živi sa mnom. Verovatno će živeti sa mnom
zauvek. I ako on bude imao decu, ona će živeti u istoj kući i to je predivna stvar.
Jel pokušao da te naloži na neke strašno kul patike ili tako nešto?
Stalno pokušava da me nagovori da kupim Jizis. Meni se one zapravo sviđaju – 350-ice. Stvarno
mi se estetski sviđaju. Ali ja imam taj imigrantski mentalitet gde ne mogu da kupim patike od
sedamsto dolara i da onda sa njima izađem u svet. Ne mogu. Mogu da priuštim, ali se osećam
toliko krivo. Nisam se posvetio. Ali mislim da će jednog dana uspeti da me poljulja.
Nakon Tič Nat Hanove smrti, ti si napisao taj neverovatan članak za sajt Fondacije Tič Nat Han
u kome se osvrćeš na svoju budističku veru. U tom mini-eseju, rekao si da još uvek „ne
zaslužuješ da se posvetiš monaškom životu“. Kako se tvoje duhovne prakse odnose prema
tvom procesu pisanja?
To prvenstveno utiče na sve, jer mislim da me uči kako da budem zainteresovan za ljude. Mislim
da kada si pisac mnogo pričaš o jeziku, ali ono u šta je verujem pre svega je da ako želiš da
budeš dobar pisac moraš da budeš zainteresovan za ljude, a biti zainteresovan za ljude znači
imati saosećanja za ljudsko stanje. I mislim da je to jedna od stvari koju me je gubitak majke
naučio i kristalisao mi. Mogu da budem jako ljut na nekoga, ili prosto da ništa ne ide kako treba
sa tom osobom, kolegom ili prijateljem ili kime god. I onda ih pogledam i kažem, „Oh, ti ćeš
izgubiti svoju majku.“
To je jedina univerzalna stvar u koju verujem. Ja sam jako skeptičan povodom univerzalnosti,
posebno što se tiče načina na koji pristupamo umetnosti. Ali mislim da je gubitak majke, ili
gubitak nekoga ko se prema vama ponašao majčinski, to je najbliže što možemo da priđemo
jedni drugima. Za mene. Zainteresovanost za ljude i kako ta zainteresovanost vodi ka sasecanju
potkrepljuje sve što ja pišem. Jezik postaje oruđe kojim se to manifestuje.
Takođe je teško jer, kada si pisac, sve je pojačano. Sopstvo je pojačano. Bukvalno je umnoženo
na knjizi, jel tako? Piše „Oušn Vuong“ na svakom primerku. I moraš da budeš obazriv kako to
utiče na tvoj ego. Ako previše veruješ u reči hvale, zapravo počneš da gubiš ljude iz vida. A kada
izgubiš ljude iz vida, izgubiš i sposobnost za saosećanje i razumevanje i jasno razmišljanje i
prostranost misli. Tako da moram da budem obazriv. Dve za redom je nečuveno za bilo kog
pisca, a kamoli nekog ovoliko mladog.
Meni je bitno da se svakog dana budim verujući da je sve što radim vezano za moju karijeru
pisca, ali da se takođe mora odstraniti iz onoga što sam postigao. Svaki dan otpočinjem praznih
šaka. Napisati nešto, čak i napisati nešto jako dobro, ne uči te stvarni ništa o tome kako da
napišeš ono što je sledeće. Uvek počinješ iz početka.
 Draga Sara

Koja je poenta pisanja ako ćeš samo da teraš gomilu mrava da pređu belu pustinju?
- rođaka Sara, sedam godina stara

i ako budeš pratio te mrave

oni će te odvesti do
margina
starije pustinje
gde su crne kosti nekada
zakopane sada reči gde
ti ja mašem
one su preživele eksploziju
postavši šrapnel zariven u
mozak što se
zove učenje ali možda
ja ne bi trebalo da pričam
ovako možda bi trebalo da počnem
ispočetka Sara zabrljao sam
pokušavam da ostanem trezan ali
moje ruke su stvorenja
koja veruju u
vradžbine Sara grlo je takođe
mastionica crno
ulje isceđeno kroz
prste tvog oca
nakon dana provedenog pod
Bjuikom reci
srceparajuće i ništa se
neće slomiti reci Stounhendž
i gledaj kako slonovi spavaju
kao stene zamagljene
na kiši u Serengetiju ne mora
 da ima smisla da bi bilo
stvarno – kao tvoja tetka Rouz koje nema
sad već dve godine kao
mađioničarski trik koje je vreme sjebalo
na pola reci
i vazduh će uhvatiti tvoj glas
kao što hvata svoje
nestajanje možda si ti
pravi mrav-vojnik
gomilaš sve toliko
masivno da može
da te spljeska
u trzavu
zapetu Sara
tvoje ime se oštri svakog dana
o mermer
zuba tvoje majke ima
varnica u svakom
pozivu i pozvani mi pritiskamo
lica u utrobu
dok se ne otvori u toliko
jasan jezik mi smo šale na
putu da se pokidamo i možda
si ti u pravu mala mravlja
kraljice sa cipelama
nijanse prljave
papirne bele pustinje
tvoje roze i plave olovke
nedirnute su u svojim omotima
ipak ko
može da zuri u tolike ruševine i to nazove
čitanjem ova porodica
mrava se fosilizovala
na stranici nenapisanoj
naravno da sa treskom zatvaraš
knjigu pogledaš
na drveće bez lišća poliveno
crvenom aprilskom kišom
gde niko od nas
nije dete dovoljno dugo
da to zavoli
 Čak ni to

Hej.
Nekad sam bio peder sad sam polje na formularu.
Sa olovkom zabodenom u leđa osećam obeležje napretka.

Neću plesati sam na opštinskom groblju u ponoć

pojačavši tužne
pesme sa telefona, nizašta.

Obećavam vam, bio sam ovde. Osećao sam stvari koje su činile smrt toliko velikom da
je bila
neraspoznatljiva od vazduha – i ja sam nastavio da uništavam unutar nje
kao vetar u
oluji.

Kako Lil Pip kaže Vratiću se ujutru kada znaš

kako se završava.

Kako sam ja nastavio da igram kada je pesma bila gotova, jer me je ona oslobodila.

Kako ulična svetiljka trepne jednom, pre nego što se probudi za noćnu smenu, kao
mi.

Kako mi podignemo poglede i prošapćemo jedan drugom Izvini, dečak i ja, kada
se dese zubi.

Kada se uvek dese zubi, namerno

Kada sam se bacio u težinu i uspelo mi je. Ha.

Uspeo sam da umaknem za dlaku svoje tuge.

Nekada sam bio peder, sad sam književan. Ha.

Jednom je, na žurci koja zbog „artsi vajba“ bila na krovu u Bruklinu,
mlada
žena rekla, pijuckajući piče, Ti tako imaš sreće. Gej si, plus
imaš
da pišeš o ratu i svemu. Ja sam samo bela. (Pauza.) Ja nemam ništa. (Smeh, zveckanje
čaša.)

Za razliku od osećanja, krv postaje stvarnija kada je osetite.

Jer, svi znaju da se žuta bol, utisnuta u američka

slova, pretvara
u zlato.

Naša tuga, sa dodirom kralja Mide. Napalm sa odsjajem duge.

Pokušavam da budem stvaran, ali to previše košta.

Kažu da se Zemlja vrti i zato mi padamo, ali svi

znaju da je to
muzika.

Dokazano je da je teško plesati uz pucnje iz mašinke.

Ipak, moj narod je stvorio ritam na taj način. Neki način

Moj narod, tako miran, na fotografijama, kao leševi.

Moj neuspeh je bilo što sam se navikao na to. Gledao sam nas, unakažene pod
senkom
Fotografa Tajma i prestao sam da mislim, Ustanite, ustanite.

Video sam grobljansku paru u rozikastoj zori i znao da mrtvi

i dalje
dišu. Ha.

Ako dođu po mene, vodi me kući smakni me.

Šta ako me nije stvorio udar, već ruševine?

Šta ako je ovako suđeno: majka, leksikon, lajna

kokaina na
ključnoj kosti dečaka sa čirokanom u iznajmljenom stanu u Ist Vilidžu, 2007. godine?
Šta nije u redu sa mnom, doco? Mora da postoji pilula za ovo.

Prekasno – te reči su već šrapnel u tvom mozgu.

Nemoguće u srednjoj školi, ja sam sad vrsni lajnbeker. Probijam se kroz

stranicu, krčeći put tebi, dragi čitaoče, koji ne ide nigde.

Jer bajke su bile u pravu. Biće ti potrebna magija da se izvučeš

odavde.

Nekada davno, u drugom životu, u Emtrek vozu kroz Ajovu, video sam na
par zamagljenih
sekundi, čoveka kako stoji u sred polja zimske trave,
sa rukama
na bokovima, meni okrenut leđima, sve što je on bilo je zaustavljeno tamo sem kose
koju je strugao
niski
vetar.

Kada se seoski pejzaž ponovo razmazao u sivu pšenicu, traktore,

Izdubljene
ambare, crne javore na beskrdnim pašnjacima, počeo sam da plačem. Spustio sam
svoj primerak
Didioninog Belog albuma i obmotao novi mrak
oko svoje glave.

Žena pored mene mazila me je po leđima, govoreći, akcentom sa Srednjeg zapada

koji se
ljuljuškao od nežnosti, Hajde, sine. Izbaci sad to iz sebe. Nije
sramota
rasprsnuti se. Izbaci to iz sebe i ja ću da nam donesem čaj. Od čega
sam
još više odlepio.

Vratila se sa Liptonom u kartonskim čašama, oči su joj bile plave kao nigde
i prisutne,
Ćutala je sve do Misule, gde je sišla i rekla,
tapšući me po
kolenu, Bog je dobar. Bog je dobar.

Sada mogu da kažem da je bilo lepo, moje povređivanje, jer nije pripadalo
nikom drugom.

Biti brana za štetu. Sranja u meni neće ući u svet,

pomislio sam
i brzo postao sopstveni heroj.

Znaš li koliko sam sati ja protraćio gledajući strejt dečake

kako igraju video
Igrice?

Dovoljno.

Vreme je majka.

Da ne zaboravimo, mrtvačnica je takođe društveni centar.

Na mom jeziku, onom koga se sada sećam samo kada sklopim oči,
reč za
ljubav je Yêu.

A reč za slabost je Yêu.

Način na koji kažeš šta misliš menja ono što govoriš.

Neki to zovu molitvom. Ja to zovem pazi šta pričaš.

Kada su zakopčali moju majku u vreću za telo, ja sam prošaputao: Rouz, izlazi
odatle.
Biljke ti umiru.
Što je dosta, dosta je.

Telo, vrata kakva jesi, budi više od onoga kroz šta ja prolazim.

Mirnoća. To beše.

Čovek u polju, u crvenom džemperu, on je bio toliko miran da je postao,

nekako,
istinitiji, kao rana od noža na naslikanom pejzažu.

Kao i on, ja sam popustio.

Popustio sam i odlučio da će od sada pa nadalje biti radost. Onda se sve

otvorilo.
Svetla su bljesnula oko mene u belinu vremenskih prilika
i ja sam bio podignut, mokar i krvav, iz svoje majke, vrišteći
i dovoljan.